Sačuvati sebe je nesigurna
zamisao
Poput predviđanja zemljotresa
Jer svet je sazdan na
nestalnosti
Tačka oslonca je malina
U čestaru
I sve te romanse sa istinom
Ti ljubavni sastanci na
slepo
To plavo kao nebo
Samo su želja za odsustvovanjem
Bez jasnog cilja
Magla što se uvlači u tebe
Kao crv u pseće srce.
Onaj trenutak kada si se
zaustavio
U mesu otkrivajući sram
Taj trenutak je trebalo
iskoristiti bolje
Jer tada su se još nosila
krzna zveri
Nije bilo moralne pridike
I mogao si da iskoračiš
Da budeš ispred orkestra
Kome još nisi pripadao
Ali te je trenutak uvlačio kao
Stakleni tržni centar
Kome je suvišnost suština
U kome je najbolje što možeš učiniti
Samo da ličiš.
Početak nije reč koja
smiruje
Poput žljeba na primer
U koji bih želeo da se
vratim
Makar tumarajući
Ranim gradskim autobusima
Produžavajući putovanje
Na svim tim bezličnim
stajalištima
Na kojima je neko oko
Palo kroz prozor kao
sidro.
Presvučen sopstvenom kožom
Sa godinama više iza nego
ispred
Čuvajući se grabežljivih
Onih koji nož ne zarivaju
Nego ga nose za opomenu
Šta god da mi se desi
To će se dogoditi pored
mene
Pored vrata koja vode
U iskrenost
Kao kad gledaš druge žene
A oboje se pravite da ne
vidite
Ipak će boleti odlazak u
taj samostan
Neizvesnosti
Jer sve je naravno uživo
Kao na televiziji
Kad menjanjem kanala
menjaš svet
Koji u stvari ne vidiš
Koji tebe ne vidi
Koji nikog ne vidi
A sve još postoji kao rizik
dodira
Prilikom pomazanja.
Sada sam stariji mada
nisam pametniji
Još me mogu uloviti kao
malu lisicu
Ili gavrana sa parčetom
sira u kljunu
Premda se manje grizem
Ali kad sam bio mlađi
Lako sam pronalazio stvari
Znao sam gde je bog
Mogao sam da se promenim u
trku
I znao kako da srušim sve
Da bih regularno stvorio
prostor
U kome živim voleći
Tuđu zemlju za odmor
Meduzu večnosti
Teško oružje običnosti
Jer nemam nijedan drugi zanat
Radim u industriji
I mešam svoje ime
Jer je dosadno
Kao nezadrživost u rukama
Mandušića Vuka
Kao sva ta istorijska
mesta koja će tek nastati ovde
I koja ću posećivati u
ranoj mladosti
Da li mog života?
Muzeji su danas zatvoreni
Tako da mogu na miru da listam
Nešto tako nežno poput
Trepavica svetaca
Da bih video ko sam i
Zašto sam toliko gadljiv
Na kožu ribe
Na vetru
U zimskoj kratkoći
Gde se čežnje i gubici
Smenjuju
Isuviše brzo.
Imam razloga da se osećam
ogorčeno
I razloga zašto ne umem da
pevam
Sve je to dobro mesto za
početak
Jer se nešto uvek pretvara
u nešto
Nema viška materijala
Svet čine laki zabavljači
Obično subotom uveče
Kada je previše mene
A ne znam odakle mi to
dolazi
Moj karakter je
Saosećanje sa onim
Kuda ne vode želje
Za jednokratnu upotrebu
Života.
Pratio me je iz škole
Danas nudi dvadeset odsto
popusta
Na ostajanje dve ili više
noći
U planinskom motelu
U sobi sa dva lišaja
Za dve osobe.
Oh bilo bi lepo povezati
se sa njim
Ponovo sada kada nije lako
Te se na momente diviti
Onom koji je ranije bio
I jeste.
Ali uzalud rođače!
Samo je treba dovesti na vlast.
Narodna skupština nije crkva.
U njoj se ljudi ne mole bogu, nego predsedniku.
Bolje vam je da kod nas pokušate da odvojite crkvu od
boga, nego crkvu od države.
Veće su vam šanse da uspete.
Najteže je poštenom čoveku oduzeti nevinost.
Ako to uspeš, posle možeš da ga jebeš stalno.
Početkom osamdesetih više od
pola godine proveli smo u Indiji, tačnije u gradu Hajderabadu, država Andra Pradeš,
jednim od najvećih gradova i IT centara u Indiji.
Supruga Lidija je dobila ponudu
da radi preko UN projekat razvoja sofvtera za potrebe energetike i
elektroprivrede, a to su tamo bili prvi koraci da se matematički modeli
variraju i prave prognoze svega i svačega, po raznim krivama. U malom institutu,
napravili su ga za saradnju s razvijenim zemljama iz Evrope i kojekuda,
četrdesetak vrsnih inžinjera i matematičara preuzimali su znanje od seniora iz
sveta.
To je, uslovno govoreći, bilo
dobro tlo da se nekome pomogne, a i vidi svet.
Lidija je projekat uspešno
privodila kraju, Indusi su bili više nego zadovoljni i posle toliko meseci, pre
nego u junu krenu monsuni.
Hteli smo do Delhija da vidimo
prestonicu Indije i ono što je oko nje rasuto.
Pre nego smo se oprostili s
prijateljima, Indusi su izuzetno prijateljski raspoloženi prema nama, razmenili
smo adrese i krenuli da gledamo programe koji vode iz Delhija u Red Fort i Tadž
Mahal.
Tada je useledio jedan od
poslednjih poziva za večeru od Indusa koji se spremao da dođe u Evropu, mislim
negde u Simens.
Na vreme smo upozoreni da su
supruga i on vegetarijanci i da će večera biti vegetarijanska, i večera je
bila, na moje iznenađenje, takva da nisam ni osetio da nema mesa. Uz đakonije
koje su služili bio je pljosnati hleb, topao, kome nisam odoleo.
I meni je Indija od uvek kao
zemlja bajki, kojom bi celog života mogao lutati, a da ne nađem ono što tražim.
Nekako me podseća na dlan, gotovo da polustrvo ima taj oblik, i sva je izbrazdana
linijama koje određuju sudbinu ovih naroda, i kada je pripadala samo sebi i
onda kada su lukavi Englezi navalili da prave od nje koloniju. A tamo, sve dok
monsuni miruju, može se osetiti sva ona Indija koje nema u knjigama.
Na večeri sam uzeo taj pljosnati
hleb, da rukama otkidam komade, što je suprugu nerviralo. Negirao sam evropsku
kulturu, i srpski je, s osmehom, rekla: Nemoj da čapaš.
Pažljivi domaćin se trgao i
zapitao je šta rekla. Lidija mu je objasnila šta je kod nas čapanje. Onda je on
rekao da je koren ove reči u sanskritu, da se na sanskirtu ovakav hleb zove
čapati. I čapati je nenadno ušao u srpski jezik iz sanskrita na moja vrata.
Nemam nijednu hitnu
lekciju za danas
Jer moje telo nosi traumu
unapred
Ka mom razočaranom ocu
Koji čita svet pod
svetlošću sveće
Tako da je svet i dalje sjajan
Čak i pod onom travom
Ispod korova koprive malo
šljunka
Preko glave zemlje
Dovoljno za ličnu planinu
Koja nije napravljena
Jer sećanje je kao vožnja
bicikla
Nikada ne možeš da
zaboraviš
Gde si pao
Uvek dalje nego što misliš
U krevetu
Koji je ogroman disk
Sa rupom u sredini
Kroz koju sad vidiš
stepenice
Na kojima piše
Da je sveže oprano i
sklisko
Kao bobica zrelog slatkog
grožđa
A polaziš ipak.
Lukav je spokoj
Ta mahovina dnevne rutine
Teži da te prevari
Kao nerazjašnjeno ubistvo
U kome talenat za
preživljavanje
Ne igra nikakvu ulogu
Zbog toga moraš da počneš
Ponovo
Da obaviš prvi pregled
Posle toliko godina
Da otvoriš dušu za laganje
Koje će ti produžiti život
Kao što vekovi produžavaju
svecima
Da govoriš sebi
Kamerom na mobilnom
telefonu
Da učiniš različitim
Ono što je plod
Očekivanja
Jer tebi je sad sve potrebno
Kao starom
Detetu.
Ili razbarušim da bih
došao
Do nišana
U neku mračnu noć
Poput religije
Poput pretnje
Ili proste limenke piva te
Kanibala ante portas
Šatora za nomade
Da istrpim teror prolaska
Kroz zimu
Ne
Ne nedostaje mi svet
Koliko zaslužujemo ja i on.
Svakih sedam godina
Menja se ljudsko telo
Dešavaju se čuda u
BalsamovanIm svecima
Oslobađamo se
Bureta pudera
Spašavamo plavokose žene
Izokrenuti sjaj
U industriji godina
Ironična je sudbina
Naših najranijih sećanja:
Ešalon zvezda
Pričanje priča
Kao lov na puževe
U bašti…Ipak u svemu
Nema odluke koju
Moramo sami da donesemo
Da bi nas neko
Pomilovao po ruci
Pre odlaska.
Kad mu prođe
mandat uvek će se sećati svog osiromašenog i golorukog naroda.
Imamo najbolje
klimatske uslove. Kriminal cveta u sva četiri godišnja doba.
Starlete bi išle
da ispovedaju grehe, kad bi duhovnici to objavljivali.
U Novoj godini
živećemo bolje. I otkrićemo novi kontinent.
Komšinica ništa
nije jela dok nije dogurala do devedeset kila. A onda je malo smanjila.
Ima odlika koje tek treba poneti
Da budem jasan
Svet je ipak lep
Možete ga praktično okusiti
Uprkos porodičnim neuspesima
Samo je potrebno preći taj put
Između radoznalosti i ravnodušnosti
Između neodređenosti svog života
U tome je suština ljudskosti
U čistoj dečjoj peleni
U doba očajanja
U vrsti ribe
Koja je proglašena iščezlom.
Što smo doživeli
To je samo potreba
Da neobjašnjive stvari
Označimo intuicijom
Lebdeći Apoloni
Sa malim kamenim udom
Kao besramna deca
Sa sela
Istinita kao poslastica
Posle gozbe.
Na Zemlji je manje dobrog
Ukoliko ostanemo
nekažnjeni.
Kad ustanem od stola
Uvek se pitam šta još znam
Shvatajući da je ta
radoznalost
Put u propuštenu nameru
Priča koja na moje rame
sleće
U uzvišenom ribnjaku
U oblaku
Ostavljajući male golubije
tragove
Poput perja
Otkriva da je kretanje
Nezaustavljivo
Da daljine uspavljuju
Na jeftin način
Više kao trening
Umrtvljenog zeca.
Teško je razumeti sve te ljude
Koji su odnekud došli
U lepoj garderobi ali zasićeni
Opisima opšteg nestajajanja
Upakovani uredno kao cvet
Koji miriše kroz staklo
Vrlo malo njih zna kuda
idu
Jer streljanje je još kao
Trošenje vremena na otvorenom.
Mora da je ova kuća
zaposednuta
Kad me opterećuju stvari
koje bi
Tek trebalo razumeti
Poput čežnje koja raste u
teskobu
Pa liči na vezu sa
božanskim
Dok ležim u mraku
S mislima na detinjstvo
Na bolna iskustva sticanja.
Da li je majka poštovana?
Zašto i danas rastem u
poniznosti?
Solo pevač bez prilike za
udarac.
Ta potreba za drugim živim bićem
Uvek je kao traženje duše u pustinji
Kao jabuka koja pada u more
I preseca put nekoj ribi
Kao konjsko kopito u vazduhu
Što svaku ideju o humoru
Unapred čini beznadežnom.
Svaka slika na kojoj si sam
Urla svojim ličnim zapisom
Jer se na drugi način pleše
U diskotekama sveta prirode
Na Antarktiku na primer
Tako da poziv na uzbunu
Premda dolazi sa istog mesta
Ne može da bude lociran
Kao promena
Kao silovanje.
Kao umetnost, kultura,
način života
Sve podseća na izlazak iz
olupine
More se ljeska kao pesak u cipeli
Sve je rasvetljeno tako da
se ništa ne vidi
Samo se pitamo kako nam se
ovo dogodilo
Kako smo se tek sada
ogolili
Kada su od nas ostali samo
saveti
Kada ne znamo drugi način
Osim da bacimo svoje telo
Sitim lavovima.
