OBJAVLJENO 2. izdanje romana PRISTANIŠTE

MILAN TODOROV: ŠTA SE DEŠAVA

RATKO DANGUBIĆ: BERBERIN

             

             

pinterest.com

Jasan je razlog njegovog sumnjanja u sebe: oseća da nešto nije kako valja i treba u dnevnom ritmu bitisanja. Trideset i dve mu je, nema kučeta-ni mačeta, sada  je i bez devojke, živi u iznajmljenom, jednosobnom stana na Menhetnu, vozi, rekreativno, u Central parku bicikl, i jedva da ima volje da ode do paba da nešto prezalogaji kada se vrati iz banke. U jednom trenutku tvrde japijevske kolotečine, umesto da se raziđe sa sobom i svrati kod psihijatra, potroši ono malo ušteđevine, doneo je odluku da proba da menja, bar delom, navike. Treba napusti trku s vremenom, da izbegava stresove na poslu, i mora da nađe kakvo „gnezdo“ koje ga podseća na detinjstvo, koje mu može doneti sladunjavi mir, dovoljno različit od svega onoga što ga okružuje u Njujorku. S druge strane, ljudi što šta kažu, a ne znači da će uraditi. Tako, koju nedelju ranije, dok je prolazio pored radnje na kojoj je pisalo BERBERIN, sa čudnom, starinskom, plavo-belom-crvenom reklamom sa linijama, setio se Palanke, berberina kod koga je vodio otac Aleksa na šišanje i kako mu je govorio da se berberi nekada bili, u nuždi, i lekari.

            Onda, jedno subotnje jutro, tragajući za tim nevidljivim mirom, nikome nije govorio o ovome, ušao je u ovu starinsku berbernicu na Menhetnu da se ošiša na onaj, nadao se, starinski način. (Dobro jutro, pitao je ko je poslednji). Na izlizanoj stolici za čekanje bile su rasturene novine, uzeo je da ih odloži i na nju seo. Dok je čekao, bila su dva starija gospodina ispred njega, shvatio je da su, većina onih koji dolaze ovde da se šišaju, briju oštrom britvom, uz proverenu ruku, stare mušterije koji dobro znaju ritual: sapunjanje iz staklene posude, sa četkom od dlake jazavca, ovo je pamtio da je otac Aleksa naglašavao. Stari berberin je čavrljao sa mušterijom koju sređuje, a i sa ostalima koji čekaju: trtljali su o nekom velikom igraču, o rezultatu sa bejzbol meča, o utakmici od pre dvadeset godina, i pričali o događaju kao da je juče bio. Pomislio je: Amerika.

            On je pažljivo slušao ove isprazne razgovore, s blagim prepirkama i osporavanjima u kome je minutu pao koji gol, i njegovo uho je moglo razaznati, po akcentu, koja je od mušterija odakle. Premišljao se, na kratko, da li je, stvarno, imao potrebe za ovim. Kada je seo da se šiša, berberin mu nije postavljao pitanja kako da ga šiša, nego ga je pitao jedno: odakle je. To mu je pitanje izgledalo nekako bajkovito.  Opisao je zemlju iz koje je stigao u Ameriku, prvo na studije, rekao da radi u obližnjoj banci. Tako je krenuo razgovor, kakvi je bilo i u vreme njegovog odrastanja u berbernici majstora Jakova: on je imao deset-trinaest-petnaest godina. Na njegov iznenađenje, berberin mu je ponudio da ga obrije  na starinski način, i on je pristao. Sapunjao mu je lice, brijao ga onom opasnom britvom, zatežući kožu, držeći ga za nos, pario mu je lice vrućim ubrusom, masirao, natapao kolonjskom vodom kakvih odavno nema. U jednom trenutku, ne zna kojim povodom, berberin je rekao i ovo: „Suviše sam mator da se bavim sobom.“ Platio je uslugu, obećao da će doći ponovo. Imao je osećaj novog početka.  

NINUS NESTOROVIĆ: DELJIVO SA DVA

pinterest.com

Sad sve sme da se kaže, pa ti kaži ako smeš!

Mi kad uzmemo nož u ruke, nama viljuška ni ne treba...

Teže je izabrati najgoru knjigu aforizama, nego najbolju. Tu je konkurencija mnogo veća!

Da li će se neka kurva za naslovnu stranu slikati gola ili obučena, zavisi isključivo od toga da li se bavi estradom ili politikom.

Tamo gde je preživljavanje umetnost, sve ostalo je kič.

Ma, kakva, bre, petooktobarska revolucija?! Ovde još ni evolucija nije sprovedena do kraja.

Naši vojnici su dobili nove uniforme, a, kako sada stvari stoje, uskoro će i ostali građani...

Država i narod su deljivi sa dva. Vlast nije.

Mogu da shvatim sve one koji veruju u boga, ali ne i one koji veruju u pravdu. Za razliku od pravde, bog možda negde i postoji...

Ljubavni trougao je začarani krug iz koga je teško izaći.

Nismo više ni tako jadni, ni tako siromašni kao što smo nekad bili. Sada samo tako izgledamo.

MILAN TODOROV: PISMO

pinterest.com

Jesi dobio moje pismo?

Nisam. Kad si ga poslao?

Nisam ga poslao. Hteo sam

Da vidim da li obraćaš

Pažnju na pisma prijatelja.

VASIL TOLEVSKI: NEIMARI

pinterest.com

Raj mogu da izgrade samo majstori. Pakao može izgraditi svaka budala.

MILAN TODOROV: HULJE

pinterest

O Bože Moj Bože

Svud se hulje množe

Svud se hulje sjaje

Ko plastično jaje

MILAN TODOROV: GRESI

izvor. pinterest.com

-Kako volim svoj posao!

-Šta radiš?

-Ništa, ali volim.

Nije tačno da ovo nikud ne vodi. Naprotiv, otišlo je predaleko.

Bilo je to u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Stalno su bili na ivici građanskog rata.

Ima dana kada ne znam šta da radim. Svi ostali su istorijski.

Karijerizam je mlađa sestra patriotizma. Mnogo liče, ali je mlađa slađa.

Penzioneri su spasili državu da bi mogli sad da je tuže.

-Šta bi radio da si dobio 5 miliona evra na LOTO-u?

-Odmah se iselio iz Srbije, da me ne ubiju komšije.

Jugoslavija je bila tamnica naroda dok nismo pušteni s lanca.

Svaki četvrti stanovnik Srbije u riziku od siromaštva. Pa... ko ne reskira, taj i ne dobija.

Uspeli smo da izbegnemo krizu srednjih godina. Čim smo se rodili upali smo u krizu.

Seku samo bolesna stabla. Kako se zove ta bolest?

Naši mediji proveravaju informacije koje objavljuju. Tek hiljadu puta ponovljena laž može u vestima da prođe kao istina.

Krhko je ljudsko znanje, pa tako ne znamo ni za sramotu.

Lov na veštice počinje obično kad đavo već dođe po svoje.

I… kao što je moj deda govorio: "Nema boljeg pomagala od debelog štapa".

Ako slučajno umrem tokom operacije, hoću da mi na spomeniku piše: Doktore, vrati pare!

Kad umrem, mislim da ću mnogo nedostajati sebi.

Kad bi me pitali pare ili život, izabrao bih život za sve pare.

Iz gradske biblioteke nikad ne izađem bez knjige, a verujem da ću se jednog lepog dana i učlaniti u nju.

Primetio sam da nam u kuhinju već dugo ne dolaze mravi. Misle da postimo.

Najlakši način da dobijete ono što hoćete je da ništa nećete.

Otkud toliko sirotinje u Srbiji?! Ko to plaća?

-Oče, grešio sam mnogo!

-Kome pričaš?

RADIVOJE DANGUBIĆ: KALAJ

pinterest

Ovaj dan je posvetio porodičnim obavezama. Nekolicini rođaka i prijatelja je javio da dolazi u T., i sa njima se sprema da igra fudbalsku utakmicu, onu između dveju ulica, kako su ovo radili u mladosti, u lepim vremenima. Odlučio je da u tom suočavanju pokaže da je još u formi, vitak. Ovamo je krenuo, pre svega, da obiđe majku, da razmeni po koju rečenicu s njom, da ručaju zajedno sa  bratovom porodicom. Ima i onih s kojima će igrati fudbal koje ne viđa često. Majka, sa prilično ironije slika svoju bolest: boluje od starosti i „bele tuge za bagremima u cvatu kada se udala“. Skrenuo je kola na pumpu, nasuo gorivo, i pomislio kako vredi da u centru T. protegne noge, popije kafu-seti se kakvog događaja iz detinjstva. Odavno ne živi u T., još od kada je krenuo u gimnaziju, i ne veruje da ga ovde na ulici, osim  bliskih, može neko poznati. Parkirao se u ispred osnovne škole, koju je ovde završio, i setio se prve učiteljice Katarine, ne bez sete i oporog osmeha. U krošnji velikog drveta kreštalo je jato vrane, a ispod stabla je bilo, pazio je kuda gazi, nenormalno mnogo njihovog izmeta. Pomislio je: ovo je zborno mesto okupljanja vrana. Sladunjavi, kiselkasti miris nadirao je iz jedne od pekara. Pijačne tezge bile su prazne, na jednoj su dva starca igrala šah, nisu ga ni pogledala. Do pre koju godinu ovde je carovao komunizam, misli da su ova dvojica radili kao knjigovođe na imanju: ljudi su onda živeli drugi život. Sve se sunovrtilo, varoš je zapuštena, slabija je, žalila se kuma, i graja dece.

Izvadio je mobilni, gotovo nesvesno- a, izgleda, sasvim svesno, i fotografisao jednospratnu osnovnu školu, obojenu u žuto. Postaviće fotografiju na svoj tviter, i napisati: „I ja sam jednom bio pionir.“ T. je njemu draga varoš, iako ga je majka rodila u jednom drugom gradu. Nekada su ovde, do pred kraj onoga Hitlerovog rata, živele, uz njegov narod, i vesele, uredne i radne Švabe, a onda su nagrnule prelomne godine-i Švabe su utekle na sever, jedni krivi-drugi uplašeni, pred talasom oslobodilaca i komunizma. Ova glavna ulica, koja je nosila jedno drugo ime-ime heroja iz rata, imala je švapske drvorede bođoša i ukrasnih bagremova, sada je ukrašena stablima jabuka-trešanja i nosi ime poznatog pesnika. Seća se da je ovde bio i korzo, na kome su se ispred pekara, berbernica, kafana, skupljali dokoni i svi drugi ljudi, a mladići šetali u grupama sa devojkama. Prešao je na onu stranu ulice gde je stara katolička crkva, koja je odavno zatvorena. Vrata su ruinirana, na njima je veliki mesingani katanac, pored brave, visi na štangli, koja ka da treba da obeshrabri, pomislio je, svakoga ko želi u crkvu da bane, iz bilo kojih razloga. Na rasušenim, gotovo bez farbe, debelim vratima, trebalo bi da su hrastova, neko je masnom farbom za gvožđe ispisao grafit: “Kako se kalio kalaj.“ Morao je da se nasmeje, uspomene: setio se tupavog zastavnika iz vojske koji im je jednom držao predavanja o tehnologiji pravljenja municije, koji je ponavljao: „kalaj nije olovo-nije čelik da se kali, kalaj je jedan metal-topi na 231,9 „C“ stepeni“. Svratio je u gotovo praznu kafanu, na nju je naleteo:  mislio je da je to u redu. 

DOBRIVOJE ANTONIĆ: OTISAK

pinterest

Mi smo izlomljen narod.  Svaka godina nam je  prelomna.

Od svih doktora najuspešniji su psihijatri.  Njihovi pacijenti vladaju svetom.

Ne brinite. Vaš poraz u borbi za preživljavanje, neće ući u istoriju.

Većina naših građana živi  u horoskopskom znaku ribe. Dišu na škrge.

Kad sam se ja rodio nisu delili po sto hiljada dinara. To mi i danas nedostaje.

Koliko dugo treba da stojiš, da bi ostavio otisak stopala u kamenu?

MILAN TODOROV: MRAVI

pinterest

Primetio sam da nam se mravi ne pojavljuju u kuhinji. Misle da postimo.

MILAN TODOROV: OČEV POLOMLJENI SAT

18.01.2019.

MILAN TODOROV: SREDNJE DOBA

pinterest.com

Ovde niko nema krizu srednjih godina. Mi smo u krizi čim se rodimo.

RATKO DANGUBIĆ: TRAVA

Pinterest

U očevoj biblioteci, od par hiljada knjiga, „iskopao“ je staru knjigu i krenuo, ne krije, kod antikvara, da je proda. A šta je s očevom bibliotekom posle njegove smrti? „Prazna priča.“ Sestra neće da je prodaju-on bi da se trsi gomile hartije. „Ako je iko prazna priča“, prebacivala je sestra Ljudmila, „onda si ti sam prazna priča.“ Krenuo je da uzme pare: knjigu je u kožnom povezu, nije hteo da pokaže naslov, izdavača, a ni godinu izdavanja. Ne samo da je knjiga dobra i vredna, raritet, govori jezikom kao da je meni prodaje, nego je i za sva vremena, remek delo.

Poznajem ga dvadeset i kusur godina, valjda i pre upisa na fakultet, stalno mu trebaju pare. On  se, navodno, davno „skinuo“ sa droge, ali govore da se kocka. Posle trećeg piva, imao je potrebu da priča priču. Sedeli su nekog jula u kafani „Pod lipom“. Onoj modernoj kafani, u zgradurini nikloj na mestu predratne kafane. Niko od njih, smeje se, trojice nije imao tada grama gandže da se urede. Taj crnomanjasti Milija rekao je da ide u LJ. da nabavi travu. Kako? Svi su se čudili, nema pare? Pustite pare, branio se. Skupilo su mu novac za voz i on je otputovao put Lj. Tamo se, odmah, na stanici, nanjušio ih je, priključio grupi od troje koji su nudili „travu“. Dali su mu tu i nekoliko dimova u krug. Odveli su ga u pristojan stan, da mu pokažu pravu robu. Imali su skoro dva kila „trave“. Pravio se da nije siguran da li je prava, a da bi kupio dvesta grama, ali mora da proba. Njih je jako zanimalo kako će da je proba? Uvela su ga dvojica u kupatilo, treći je ostao, pod gasom, na kanabeu. Stavio je ovaj, priča prodavac knjige, čep na kadu, a onda u desetak santimetara vode bacio šaku trave. I dok su se ova dvojica naduvanih sagnuli da vide šta se događa, on je izleteo iz kupatila i zaključao vrata. Treći se nije ni osvestio, nije shvatio šta se događa i on je ostavio sve, pod ključem, u stanu. Sleteo je s travom u torbi niz stepenice, bez daha. Uhvatio je autobus do Z., a onda se vozom dovukao do Beograda. Tek peti dan je stigao u Beogradu-bogat, s dva kila „trave“. Tri mesec kasnije jedan njihov bizgov iz Lj., svojim poslom, je bio odseo u nekom hotelu u Beogradu i pripovedao trećem kako je neki mali-crni Beograđanin ojadio grupu bilmeza u Lj.

Nije da se ne slažem s tobom, smejao sam se: ali izmišljaš. „Ali, makar istine radi, morao si da dodaš da je ofarbao kosu-pustio brkove-ošišao se na nulu?“ On je onda dodao: Zamisli kako je momak došao do velikih para, a i da je bio voljan da drugarima pokloni pola kila „trave“. „A šta bi ti radio u njegovom slučaju?“ Baš počinje da mi se dopada priča, izbegao sam odgovor. Volim da razmišljam o tim stvarima. Nisam bio siguran da li je on ovaj momak koji je nasamario one onda u Lj. Pitao sam ga da li je pročitao knjigu. Odgovoro mi je pitanjem: „Koju knjigu?“

MILAN TODOROV: LETOPISAC

Ima neki čovek u P. koji zapisuje ko je umro u mestu. Pritom beleži i koliko su nesrećnici živeli. Čini to krajnje pedantno. Računa im godine, mesece, dane, sate, minute, sekunde i stotinke sekundi. Jer, i u stotinki sekunde je život.

PINTEREST

BELEŠKA U POLITICI 3. januar 2019.

NINUS NESTOROVIĆ: SPOMENIK

Televizor je spomenik našoj pokojnoj istini. 

pinterest.com

U svakoj kući smo postavili bar po jedan.

RATKO DANGUNIĆ: VINILKA

                 

       

     

         

pinterest.com

 Koliko god mu je teško da živi, on je optimizmom uveravao ljude da želi da živi. Već dvanaest godina je u invalidskim kolicima. Petar je vidno propao, izgubio prijatelje i usvojio razne, nepotrebne, navike. Da nije kobnoga dana krenuo iz M. autom prema T, ne bi ostao invalid. Možda bi danas bio ono o čemu je maštao: ostareli roker, koji bulji u priznanja na zidu za prodate-objavljene zlatne vinilke. Nije uspeo da odgonetne šta je toga dana uradio pogrešno, kako je mogao da izbegne nesreću. I sada ga muči bizarno pitanja, koja je misao napravila od njega bogalja. Zanimljivo, nikada nije ušao ni u kakvu partiju, pa ni u udruženje muzičara. Seća se svoga vedrog lika u ogledalu od pre četrdeset godina, bubuljičavog dugonje, s malim očima, kako ga je brat karikirao, kao kod svrake. U to je vreme zavoleo je divno stvorenje: zvala se, dopalo mu se ime, Anđa. Posle izlazaka u bioskop, u kafe u M, razgovora i kratkih poljubaca, nadao da će biti njegova. Ljubav je narasla do priličnih razmera, a sve je negde potonulo. Prezirao je svoj promukli, baršunasti glas, a Anđi se dopadao. Iako je učio za doktora, družio se, kako je majka govorila, sa običnim svetom: kondukterima, splavarima i majstorima iz fabrike aviona. Voleo je Petar da upoznaje ljude, bilo ih je veselih i gorkih i u njegovim pesmama, i života-sa svake strane. Njemu su se ovi ljudi dopadali. Ima sada ritual: pije vinjak iz šolje, voli i da citira klasike marksizma. Majka je govorila: “Iz sprdnje.” Njih dvoje su živeli u kamenoj kuću uz brzu reku, u predgrađu M, gde su se skrasili nakon pogibije njegovog oca kod potapanju broda u Jadranu, i dobijanja para od osiguranja života. U kući se pričalo otvoreno o svemu, majka je volela njegove rokere. Svakodnevno posmatra, u srebrenom ramu, na sivoj podlozi od somota, anđela. Jednako je tražio od čega je napravljena figura, boje testa, nije otkrio. Obogaljen, sada pod svetlošću lampe slaže i vrednuje poštanske marke koje su stizale u očevim pismima, kapetana duge plovidbe, iz belog sveta: nove i sa žigovima. Kada komponuje, navika mu je i da glođe kraj olovke. Ima tajanstvenog, iskonskog u miru figure anđela. Iz kolica u kojima provodi mnogo vremena, voleo je da se anđelu obraća bez svedoka. Ljudi u osami, govori sa osmehom, skidaju dostojanstvo do gole kože. Sa uzdahom je, konačno, otvorio pismo od nepoznatog, iz T: u njemu je parče somota, na kakvom leži i anđeo, i od njega beše izrezana kontura njegove kuće. Ovo ga nagna da mu oči zasuze. Šetalica u satu na zidu je mirovala: nema u M. majstora da sat popravi. Sanjao je da nije živ. On se nesvesno plašio svega što ga čeka sutra. Sinula mu je misao da je na figuri i na pristiglom somotu sve udešeno kako sudbina prorokuje. Kako se nekada, mršti se, podsmevao ubogim kaluđerima, fratarima. Neka mu dobri Bog ovo oprosti. Na stari gramofon, s plavom trubom, stavio je svoju najprodavaniju vinilku. Onu s pesmom o devojčici koja je krenula na rođendan kod najbolje drugarice.

MILAN TODOROV: PRST

"-  Zbogom — rekao je Wayne. — I hvala vama. Wayne je izišao iz trgovine i požurio prema gomili sivih krhotina. Iza gomile, dokle mu je pogled dopirao, protezala su se ravna polja krhotina, smeđa, crna, siva. Ta polja, koja su se pružala do obzorja na sve strane, sastojala su se od izobličenih ruševina zgrada, od razorenih ostataka stabala i finoga bijelog pepela, koji je nekoć bio ljudsko meso i kosti.

— Pa — rekao je Wayne u sebi — barem smo dali onoliko koliko smo primili.“

                                             Robert Sheckley: Trgovina svjetovima

"Ali Vejn, zaboga! Nikad se ne može vratiti onoliko koliko primiš!" 

pinterest.com

    Treća otvori blindirana vrata i iz blještećeg neona hodnika zakorači u sofisticiranu higijensku prostoriju. Led diode na tavanici se istovremeno uključiše pa utrnuše. Treća uzdahnu  i korpu sa nerazgradivim memorijskim  vešom odloži na hromiranu policu, koja se nalazila desno od nje i bila predviđena upravo za to. Senzori tiho potvrdiše da u netom donetoj korpi ima tačno 3,7 kiloponda veša od toga 1,6 belog. 0,9 čipkastog itd.

    Učini joj se da je raspored stvari u prostoriji izmenjen. Sledećeg trenutka se upali crvena lampica za nužni izlaz. Treća slegnu ramenima. Upali se i narandžasti alarm, ali ga je Treća jednako ignorisala. Računala je da, ionako, zna napamet razmeštaj u tom nevelikom prostoru. Koristili su ga svi stanari podzemne pedesetospratnice, prema rasporedu koji je uokviren lasersima treptao na čeonim zidu iznad ogromne perilice za pranje suvim ledom.

     Perilica je imala  kapacitet prosečnog svemirskog furgona za transport kobalta. Natrpate sve i svašta, od titanijumskog donjeg rublja do aktivnih polivinilskih kućnih ljubimaca; odlučite se za jedan od tristotine pedeset soničnih programa i posle 60 galaktičkih mikrosekundi čekaju vas stvari koje su potpuno nove. Dakle, ne kao nove, nego identične onima kakve su bile kada su sišle sa fabričke trake za proizvodnju.

     Ono što prilikom kupovine uređaja za pranje nisu znali, odnosilo se na mogućnost, koja se merila u spektramikronima, mutacije  nano čestica. Međutim, specijalni dopunski program koji je nedavno instaliran obezbeđivao ih je i od toga, neumoljivo detektujući poludele nano stvoritelje i istovremeno im uništavajući mutirajući kod. Šta ako se to ipak ne dogodi? Dovoljno je da se jednom ne dogodi, iako bi takva greška mogla da nastane jednom u bilion svetlosnih godina. Međutim, Centralni galaktički servis, dao im je čvrste garancije da se to nikada neće dogoditi, jer je takva mogućnost isključena čak i teoretski.

    Ipak, mali nesporazumi su uvek mogući. Naročito u prvim mesecima njenog rada. Momak, polumajmun iz kompjuterskog centra je i prošlog meseca, upravo kada je red bio na Treću da pere svoj veš, menjao neke komponente tako da mašina u prvom trenutku nije prepoznala njen veš nego je simulirala program za uništavanje genetskih spam poruka iz korisnikove najdublje prošlosti. Morala je dobro da ga isprepada najrazličitijim pretnjama, od kojih je najveći deo bio na granici taktičke eliminacije da bi se dlakavi silicijumski momak, gastarbajter iz neke galaktičke zabiti pokrenuo i, posmatrajući je i dalje neobično drsko, ipak podesio dugmiće za muzičko pranje broj D-12.

     To je bio njen omiljeni kanal za pranje. Pružao je maksimalno opuštanje. Treća bi se zavalila u udobnu stolicu programiranu da se  prilagođava konfiguraciji tela korisnika pri evociranju potisnutih uspomena. Glavu bi stavila u izolacioni prostor  haube za osvežavanje memorije putem takozvanih parametarnih  talasa, podesila opciju na romantic 2060. I isključivala se iz sveta na 59 hronotipa.

    Kada bi se vratila, osećala se kao druga osoba. Hitro bi pokupila savršeno oprane i osušene komade garderobe koja je pamtila, odlazila u stan i prepuštala se starom dobrom mehaničkom Viktoru. V.  ibb. 2015.  bi nepogrešivo detektovao i zatim tokom prijatnog sna uništavao eventualno još poneku zaostalu česticu frustracije.

      Mogla je,doduše, da se ne izlaže izazovima ličnog odnošenja i donošenja generičkog veša, nego da to, poput većine koja nikada nije kročila u perionicu, čini beskonačnom trakom koja je opsluživala sve stanove u dubinskoj zgradi.

     Ipak, volela je taj starinski ritual iako je uvek osećala malu i nejasnu jezu dok bi prebirala po sopstvenim donjem rublju.

        Imala je tek 92 godine i, sa stanovišta aktuelne fizijatrije, bila je u najboljim godinama. Nije bila mlada, naravno, ali to danas ne igra nikakvu ulogu. Pronalaskom lekova za sva fizička oboljenja, status mladosti je postao relativna kategorija. Bili  mladi ili stari, pozitivno ste znali da ćete poživeti tačno 200 godina. Osim, naravno, u slučaju mehaničke smrti.

    I ovaj put je sve teklo glatko. Kad se probudila nakon hibernacije  primetila je da onaj grmalj od polurobota - polumajmuna pretura po njenom čistom vešu istražujući nekakvim primitivnim detektorom koji je ispuštao modru svetlost ugašene memorijske nano čestice iz njenog prethodnog života. Bio je poluokrenut i pri svetlosti lampe za trenutak joj se učini da joj je njegov profil odnekud poznat.

    Otkud mu smelost da pipka baš te njene gaćice koje su pamtile vreme ranog devojaštva? Taman je trepnula ka tasteru za eliminaciju uljeza, kada se polumajmun okrete. Sada je to bio mršav, proćelavi čovek srednjih godina, zboranog čela, sa tamnim mladežom na nausnici.

      Ona napravi korak unazad ka bezbednosnoj kabini za takve slučajeve, ali je on bio brži. Obuhvatio je rukama i snažno, ali ne i grubo, prebacio preko još toplog naslona stolice za opuštanje. U sledećem potezu njegova kvrgava ruka prošarana malim crvenim žilicama, ruka koja je sada neverovatno ličila na ruku njenog oca iz pred-ere nađe joj se ispod suknje. Treća prelete pogledom po zidovima i tavanici, ali na njima više nije bilo taktilnih šok uređaja koje bi mogla da aktivira.  Ona htede da krikne, ali nasilnik joj mekim glasom koji nije čula bezmalo ceo jedan vek reče: „Ne boj se, dušo, tata ti neće uraditi ništa loše, tata te voli...“

       Pomisli da nekako probudi majku, koja je zbog glavobolje otišla to veče ranije u krevet, ali otac joj je gaćicama već zapušio usta i krenuo da prstom...Prstom... Mozak Treće pokrenu prst kojim ona u naslonu sedišta dotaknu skriveni senzor za reakumulaciju primalnog krika, te njegovom nemerljivom snagom napokon dezintegrisa poludelog majmuna.