DOBRIVOJE ANTONIĆ: ZLATNO DOBA

 

 

I u zlatnom dobu  koriste zarđale kašike.

 

Broj mesta u Skupštini treba povećati. Da se psihijatrija rastereti.

 

Na našem dvoru, dvorske lude su stigle do vrha.

 

U proseku, živimo prosečno.

 

Halo, policija. Ne morate da dolazite, lopov je iz naše stranke.

MILAN TODOROV: ZIMSKE SMOKVE

 

 

Fasciniran sam iskopinama. Tačnije, rupama u zemlji. Milioni godina su u njima. Kosti, misli, nade,  strahovi.

Gdegod se nešto kopa, a ovde kod nas se baš kopa, doduše plitko – ja obavezno zastanem.
Sećam se kad su kopali kanale za kanalizaciju ispod tvrđave. Tu gde sam odrastao. Gde je moja pokojna majka pored klupa na pomoćnoj železničkoj stanici „Dunav“ jednom našla mali zlatni ženski sat. Nije to bila neka posebna vrednost. Možda je priča kako je taj ženski sat, u to vreme, šezdesetih godina prošlog veka, dospeo u blato ispod klupe bitnija.

Bilo je to vreme bez vremena. Ljudi skoro da nisu znali koliko ima sati, koji je dan, a mnogo nisu pojma imali ni koliko su stari, mladi ili izgubljeni u vremenu uopšteno.

Je definitivno ne pripadam halapljivcima. Moje vreme sam u suštini prepustio drugima. Briga me. Bog u koga sve manje verujem će, nadam se, da me ispravi svojom milošću.

Dragi Bože, ako naučnici sada u Britaniji, recimo, nalaze grobove i očuvane skelete ljudi starih milion godina, kako su oni živeli bez Boga?

Živeli su naprosto na nekom mestu i to mesto se urušilo.

Šta je danas drugačije?

Ja ne sumnjam, dragi bože. Ja ne sumnjam u tvoje postojanje.

Ja se samo pitam u kom stanju ili obliku postojiš.

Uostalom, siguran sam da sam jednom u krajnjem očajanju, u šarama na pločicama poda u kuhinji video tvoj lik i znao da ćeš sluge svoje izbaviti od strašne bolesti i smrti. I ti, u toj šari, si to učinio tada, pre dvadesetak godina.

Zamolio sam paroha u mesnoj crkvi koja je tada bila tek na početku gradnje, zapravo brvnara, da ne priča nikome o mojim skromnim prilozima za izgradnju hrama.

„Nema potreba da upisujete ime niti sumu. Upotrebite taj novac kako mislite da je najbolje.“

„Bog će vam sve vratiti“, rekao je.

„Već mi je vratio“, odgovorio sam.

Video sam njegovo začuđeno lice. Lice racionalnog čoveka i pomislio kako je, takav, mogao da postane duhovnik,

Zbog toga  sam se lecnuo.

Zar ni on ne veruje?
Zar je to crkvište koje se dizalo u hram obična građevina, onako prosto nastala u talasu sličnih vizantijskih drečavih kupola?

Docnije ga nisam viđao. Izbegavao sam ga na neki svoj pogruženički način. Prestao sam da idem u crkvu.

Noći su postajale hladne, Crkvište zatvoreno. Kamioni su tutnjali pored. Često ubijali nesmotrene pešake koji bi pretrčavali ulicu. Crkvena brvnara je bila u mraku. Opasan ugao.

Ka bih primio neku uplatu na račun u obližnjoj banci uvek bih otišao do crkvene brvnare i priložio pedeseticu maraka ili evra, uz napomenu dežurnom crkvenjaku (obično nekoj maramom zbrađenoj usukanoj starici) da  to ne beleži nigde. Nikad.

To sam shvatao, ne kao pomoć, nego kao samopomoć. Želeo sam da se usavršavam u tome. U poznavanju sebe. U nemogućoj spoznaji. Jer, ko poznaje sebe?

Rimski car Marko Aurelije koji je živeo dva veka pre Hrista verovao je da znanje donosi patnju. Govorio je da nema spoljašnje patnje, nego samo one u našem mozgu. Drugim rečima, nijedan događaj sam po sebi ne izaziva našu patnju, nego to čini naša reakcija na događaj. Stoga, smatrao je, ključ našeg srećnog života leži u prilagođavanju naših očekivanja, jer „samo ludak zimi traži smokve“.

Kad sam nedavno ponovo čitao Danteovu Božanstvenu komediju u kojoj on putuje iz pakla u raj pojavila se Beatriče.

Beatriče sa najdužim nogama na svetu  i vešto se njima koristila na društvenoj mreži.

Bio je početak zime u doba korone. Ni tračak radosti nije na vidiku.

Čovek je morao da zamišlja sve.
Žene koje je upoznao ili samo video u životu. Okrnjene portrete, biste, poprsja u prolazu.

Kako su se dani skraćivali sve je postajalo sve tiše i tiše. Bivalo je ružno hladno. Ni sunce ni sneg. Mnogo vlage u vazduhu. Umrle su sahranjivali u limenim sanducima. Ličili smo na publiku u Danteovom paklu.

Egzistencijalna uznemirenost činila je da tela, osobito mlada, vitka ženska tela dolaze u prvi plan.

Uvlačiš stomak kao da je leto. A niko te ne gleda. Slike mladosti kojoj više ne pripadaš čine te još usamljenijim. Pitaš se još samo koji je razlog te usamljenosti.

Da pitaš onog dobrog popa, kome nisi svojevremeno odneo obećanu knjigu o bolu, za koju on nije znao – bilo bi gadno.

Potrebne su ti naočare da razaznaješ dužinu njenih nogu u odnosu na povijeno stablo na koje se naslanja ogrnuta providnom maramom kojom se zaogrću kupačice na moru hodajući suncem osenjene rivom posle kupanja.

Kako se upoznaje svet druge osobe?

Zašto se objavljuje u tim lako erotizovanim prizorima kao sada već zrela, iako još mlada žena?

U koju sličnu kategoriju bi mogao da je svrstaš?

No ipak ne želiš više da zuriš u njene selfije.

Želiš da izađeš napolje na svež vazduh. Kao da je tvoj život iznenada postao eksperiment. Koliko si u stanju da izdržiš poslednje, da li, iskušenje?

Ona crkva, najveća u mestu, podignuta je.

Kako?

Ne znaš.

Stojiš na raskrsnici preko puta nje i čekaš da se upali zeleno svetlo.

MILAN TODOROV: SAMO ZATVORI OČI

 

 

Po oceni londonskog Gardijana fotografija godine na izmaku je slika kuće na Kanarskim ostrvima koju je do krova prekrio sivi vulkanski pepeo.

Ne znam gde su Kanarska ostrva. Možda i znam, ali se ne trudim oko toga. Važna je fotografija, ne dana - nego trenutka. Jer, celi život čovekov sastoji se od malih trenutaka. Kao mozaik sveca.

U svakom slučaju, bila to fotografija godine ili manjeg vremenskog opsega, veoma je dobra.

Ima u njoj onog nemogućeg. Pitomine tragedije. Pepeo polako veje i zasipa sve što je čovekovo. Odvajkada je tako. Trebalo je to zabeležiti.

 

Ali, zašto mi se dopadaju stvari koje nestaju? U ovom slučaju kuća, ali šta ako u drugom budem ja, ili još gore, ti?

Šta?

Da li je to sredstvo za ublažavanje bola unapred?

Aspirin, koji je moj deda trošio u neverovatnim količinama i doživeo skoro stotu.

Male vesele senice koje se pojavljuju u mom vidokrugu kao znak da ću naredne noći sanjati pokojnu majku.

Da li je nestajanje samo oblik više pravde?

Bila je to neka žurka na kojoj je domaćica bila glavna.

Rođendan devojke za koju nisi znao čija je.

Ima takvih devojaka.

Veoma su lične. Nije važno kako se zovu. Sa njima je vek povezan strašan erotizovan ozon. Onaj koji te ili pročisti ili učini da plačeš od straha.

Nećeš nikad moći da je imaš.

Šuma. Skretanje s lošeg zemljanog puta.

„Gde si me to doveo? Na đubrište.“

„Dušo, nisam birao. Svuda je isto.“

„Ne mogu.“

„Nisi ni probala.“

„Ne dopada mi se. Meni se ovo ništa ne dopada.“

„Samo zatvori oči.“

„I?“

Ništa.

„Da li nešto čuješ?“

„Jednog dana bićemo u stanju da razumemo prirodu.“

Najzad.

„Imaš ono?“

„Mislim da da.“

„Budalo.“

Nestale su reči koje su nas udaljile od vlažnosti usta, lepljivog semena jezika.

Za samo trideset godina nivo mora će porasti za četrdeset santimetara. Biće potopljeni mnogi gradovi.

"Ali, čak i tada… čak i tada, ispod površine sveta…“

„Šta? Nećeš kao pristati? Hoćeš. Mili moj, itekako hoćeš. Znamo se.“

Pepeo je i dalje padao nad La Palmom na Kanarskim ostrvima.

MILAN TODOROV: ZMAJ JOVINA

 

 

 

Sa balkona ispred vladičanskog dvora u gradu Novom Sadu, sa oronule terase bibliotekarskih stanova  neki ženski glas, valjda je mecosopran (nikad se nisam razumevao u opere) dovikuje nešto meni i mojoj, još lomnoj i ranjivoj ženi.

Hodamo polako.

Jesen je dve hiljade neke, kako bi rekao pesnik.

Jesen u svakom pogledu.

Na obližnjem trgu je izložba na kojoj su izloženi radovi mladih studenata arhitekture o temi „Kako zamišljam Novi Sad u budućnosti“.

Dok razgledamo projekte, razmišljam šta će da bude sa prošlošću.

Da li je tačno da jednog dana nećemo znati ništa o njoj i da ćemo zbog toga biti srećni. Ili, možda, srećniji nego sada?

„Hajdemo odavde“, kaže žena. „Ne prija mi sve ovo.“

Pridržavaš je pod ruku. Ona je tek operisana i laka kao pero.

Žena sa balkona nešto dovikuje.  Kreštavo i ružno.

Ne vidi joj se glava.

Ko je ona?

Zašto viče?

Njen glas je glas koji optužuje.

Da li sam je ikada poznavao?

Ne, siguran sam da nisam.

Ili jesam?

Postoje pitanja na koje nikada nećemo dobiti odgovor.

Kao rukom odneto nestaje samopouzdanje koje je ženin oporavak postepeno ugrađivao u mene.

Šta se , dođavola, dešava opet. Zar nismo u mirnoj luci posle srećnog brodoloma?

Ženi koja dovikuje vide se samo noge na ispucalom betonu iza železne ograde. Nosi plave farmerice. Izgleda da je vrlo visoka. To je sve za sada.

Iza ostaju oronula vrata i prozori stanarskih sobičaka.

Čvršće privijaš svoju ženu uz telo. Skoro da je nosiš. Kao vetar sasušen lipov list ispred vaših nogu, niz Zmaj Jovinu ulicu.

„Na sigurnom smo putu“, kažeš joj tiho u uvo, ali nisi siguran  da te je čula.

MILAN TODOROV: NEPRIJATELJI NIKAD NE UMIRU

 

Razmišljao sam malo o piscima koje volim i o tome kako su uspeli da napišu toliko priča više od mene. Ne ulazim u ocenu kvaliteta. Oni  izvrsno pišu, ali nemoguće je da ijedan od njih ima više doživljaja od mene.

Znači, zaključio sam, potrebno je pisati dok se bunar ne isuši. Za sada nisam postmodernist. Amin.

…

Gde je sada ta žena koja me nije volela? Bez razloga. Napumpala se vode i udavila sopstveno podlo srce.

Da podlo, otvoreno to kažem.

Njen sin je nestao u industrijskim močvarama Nemačke. Znam to vrlo dobro. Istukao me je pre nego je otišao tamo da vozi kamion, da oženi nepoznatu devojku iz Bosne koja će mu roditi autistično dete.

Udarao me je kolenima kad sam pao na livadi ispred osnovne škole Vladimir Nazor. Pišao sam krv. Mislio da neću moći da imam dete.

Bio je lep, plav, bez ožiljka. Onako kako su plavi Rusi koje je takođe mrzeo. Mene za Ruse stvarno boli kurac i nikad nisam imao nikakve simpatije prema njihovoj vojnoj moći.

Rov u roditeljskoj kući moje majke je još sveže iskopan u mojoj podsvesti.

Sovjeti bombarduju predgrađe Segedina. Deda je iskopao rov u bašti ispod kuće i prekrio ga daskama i zemljom. Huk rata se približava. Oni beže u svoj zemljani tunel. Majka je kod ulaznih daščanih vrata. Iznenada začuje se bat teških vojničkih cokula koje su preskočile pletenu drvenu ogradu a odmah zatim i udarac kundakom u tanka daščana vrata. Uperen kalašnjikov sa metkom u cevi:

„Zdis ist fašist?“

Moja majka, tada devojčurak, zavapi:

„Nemojte nas, mi smo pravoslavci.“

I svi zaredom tapevaše
„Oče naš

Iže jesi na nebesi

Da svajtisja ime tvoje

Kako na nebesi tako

I na zemlji…“

„Marš na ulicu! Sjo! Sjo! Budj ti proket!“

Ceo život pokušavam da zaboravim tu sliku. I onda ona čiji su oci bili u SS divizijama u Bosni. Gde je sada posle smrti? Gde je sada sin žene koja me je mrzela? Njen duh još ovde obitava. Nije mrtva, znači. Ima dva lica.

Njeno drugo lice za koje svakako nije odgovorna. Za koje ne mora da oseća stid.

Operisala se u nekoj privatnoj klinici, jer nije imala poverenja u državu u kojoj živi. Umrla je dve godine posle operacije. Video sam je kako se vraća iz šetnje Molinarijevim parkom. Te poslednje šetnje bolesnika u ozarene predvečerja su me uvek ispunjavala jezom. Znao sam da će da umre. Išla je pogrbljena uz pomoć štapa. I mrzela me i tada kada sam pomišljao da joj klimnem glavom i promrmljam pozdrav preko suvog jezika.

Da li se sa mržnjom nešto odnese na onaj svet?

Sa ljubavlju kao da sve nestaje.

Odlazim ocu i majci na grob. Majka je bila prijateljica sa ženom koja me je mrzela zbog sudbine svog sina koji joj, uzgred budi rečeno, nije došao na sahranu. Ali, vidim da ljubav ma koliko se izražavala materijalnim i duševnim stanjima ipak ne stanuje na groblju.

Na tom groblju su strašila od krstova. Postoji vojničko i civilno groblje. Kao da vojnici nisu bili civili pre no što im je neko navukao zelenu čoju od uniforme na propadljivo telo. I sad kad idem ocu i majci na grob, moram da prođem to vojno groblje na kome su sahranjeni poginuli Rusi i poginuli vojnici iz handžar divizije. Krstovi su nahereni. Neki na levu, neki na desnu stranu. Tako je, valjda, zajednički bog hteo. Međutim, dok hodam sveže betoniranim stazama slutim da su im kosti jednako poređane u jami od zemlje. Ne znam šta je sa njihovim očima. Kako gledaju na sve te naherene krstače napolju?

Kako gleda sada žena koja me je mrzela i to jasno pokazivala? Kojim očima? Njen pogled još osećam na sebi. Želim da joj kažem da ne pripadam njenom biću. Da joj, opruženoj među jednakim mrtvima, kažem: Oslobodi me svoje mržnje. Dosta mi je moje mržnje.

Ne postojiš više, ženo koja me mrziš u snovima.

I tvoj sin, ako postoji, zna da ne postojiš.

Mržnja je bila samo zavaravanje da možemo nešto mržnjom promeniti u svojim životima. Ti si mene mrzela a ja tebe.

Ako ne misliš tako, pojedi me ženo iz groba.

Ja nečem drugom ne mogu da se nadam sada  kada sam star kao ti onda.

U parku tvojih poslednji šetnji sunce visi pravo.

Gle radosti.

Eratosten, naučnik i upravnik Aleksandrijske biblioteke posmatrato je kako sunce visi pravo u Asuanu tačno u podne.  Posle je, opet tačno u podne, u Aleksandriji zapazio sunčeve zrake kako padaju u bunar ukoso, takođe u podne.

Razlika koja je Zemlju od ravne (ravnodušne) ploče pretvorila u loptu.

Da li me razumeš?

Ja razumem, ali patim. Izgubili smo još jedno verovanje. I počeli da živimo u svetu bez vereovanja.

Sve je tačno. Sve boli.

Na veću ranu sleće veći broj muva koje je zagađuju.

Da li to možeš da shvatiš ispod zemlje?

Da li ti to dozvoljavaju dusi koji su vladali sve vreme tvog života tobom?

Prokleta je Nemačka.

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ZIMSKA PLAŽA

 

 

 

 

Neprimećen u gradu

U koji sam došao pre

Šezdeset godina

Kada sam se rodio

Ponovo otkrivši reku

Koja se sad jedva snalazi

Ali to je reka sa kojom i dalje

Delim lične stvari

Ne tajne lokacije za seks

Kao kad smo bili mladi

Što je razumljivo

Nego nove dok duvaju

Vetrovi i lome

Planove mojih izmišljenih

Putovanja

Raspršujući čari

Bezbrižnog korisnika

Zimske plaže.

 

 

MILAN TODOROV: CIPELE

 

 

 

Kupujem cipele od dve stotine dolara

Idealne za duga hodanja

Po planinama

Himalaji padaju mi na pamet

Šerpasi

Dalaj Lama

Katmandu

Vulkani sveta

Nervozan sam

Kad će stići

Moj najbolji komad obuće

Potrebno je samo da kliknem na

Kupite odmah

Ali ja odugovlačim

Sve možete vratiti

Ako vam se ne dopada

Odustajem u poslednjem trenutku

Živim na Balkanu

Umoran od propadanja

Sopstvenih svetova.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: JEDNA SASVIM OBIČNA FOTOGRAFIJA

 

 

 

Vraćao se iz ordinacije plastičnog hirurga koji mu je upravo radio talasima uklonio ružan mladež sa lica. Bilo je bezbolno. Ali, ugnezdio se strah u njegovu dušu.

Neka kelnerica u nekom selu je tako umrla. Htela je da bude lepa. Biti lep je opasno po život.

Javićemo vam rezultate biopsije u roku od deset dana, rekla je lepa medicinska sestra. Bila je bez ijedne pegice. Kao sunce u najboljoj prolećnoj fazi. Bila je vitka, dugonoga brineta i on je zamolio za broj telefona. Malo se lecnula i pitala zašto.

„Imate broj klinike“, rekla je. „Uvek je neko tu.“

Ipak mu je na papiriću neke farmaceutske kuće nažvrljala svoj broj.

Pogledao je pogledom čoveka koji ne veruje u kurtoazne odnose.
Možda vas nazovem ukoliko upadnem u krizu.

„Sasvim je izvesno da nećete upasti u postoperativnu krizu. Jaki ste. Vaš imunološki sistem je jak. Biće sve u redu. Uostalom radilo se o bezazlenoj intervenciji.“

Plavi medicinski mantil je bio raskopčan do trećeg dugmeta tako da se jasno i upadljivo video rasporak između grudi

Izašao je na ulicu sa pomešanim osećanjima olakšanja zbog izgleda koji je priželjkivao i straha od smrti koja bi mogla da nastupi ukoliko je hirurg intervenisao na tkivu za koje narod ima običaj da kaže „to se ne dira“.

U povratku navratio je u apoteku i kupio Bivacin sprej za dezinfekciju rana iako se na licu nije video nikakav ožiljak.

„Samo vi to uzmite“, rekao mu je hirurg, „I koristite triput dnevno. Leto je. Lice se znoji, tako ćete izbeći eventualne komplikacije koje su, doduše, vrlo retke, ali bolje je bez njih verujte.“

Još u apoteci je u očima prodavačice tražio potvrdu svog novog lepšeg izgleda, ali ona ga nije ni pogledala. Samo mu je pružila bočicu, pitala da li plaća karticom, uzela novac i rekla mašinskim glasom: „Hvala. Svako dobro.“

Kad je stigao u svoj stan prvo što je uradio bilo je da se pogleda u ogledalu.

Na mestu koje je ranije izbegavao da gleda videla se samo mala ružičasta mrlja. Kao ujed komarca, ali bez otoka.

Oprao je ruke toplom vodom i sapunom, detaljno ih trljajući, osušio ih toplim vazduhom iz fena i opipao svoje novo lice.
Ništa.

Ništa nije osećao. Osim one, iznenada probuđene neverovatne potrebe da nešto karne.

Odakle to dolazi?

Kakav je to mužjački poriv posle sitne i rutinske intervencije na licu?

Čovek se mora promeniti iznutra, pomisli, da bi se promenio spolja. Ali kad se promeni spolja i to je promena. Ne bi trebalo zanemariti subjektivni osećaj da si poremetio prirodni red propadanja i hoda ka prahu praha. 

Prolazili su dani. Bilo je leto, toplo, mirno. Od one intervencije je prošlo par meseci.

Nije nazvao onu lepu sestricu.

Ponekad bi otišao na plažu. Ne da bi se kupao, pliva, ronio, nego isključivo zbog toga da promatra svet ljudske kože koja se tu šepuri bez mrlja i sumnji u svoju večnost.

„Izvinite, da li biste hteli da nas kliknete?“

Devojka manekenskog izgleda. Teško joj je odrediti godine. Možda ima šesnaest a možda trideset. Pored nje visok, klipanast čovek u četrdesetim. U prvi mah je pomislio da joj je to otac, ali po načinu na koji je devojku obgrlio oko struka shvatio je da je, verovatno, reč o njenom starijem bogatom ljubavniku.

Uhvatio je, tačnije poduhvatio oko struka sasvim se uvinuvši kao akrobata. Bilo je u tome nečeg više od uobičajenog približavanja dva tela da bi stala u objektiv.

Devojka se obrecnula na čoveka i on vide da je partnerov stisak malo olabavio, ali po izrazu njegovih zenica između dugog, mršavog nosa bilo je jasno da plen koji je ulovio neće tako lako ispustiti.

„Donesi mi jabuku“, reče devojka i oslobodi se njegovog stiska. „Bolje mi donesi jabuku. Hoću da se fotografišem sa jabukom u ruci.“

„Gde sad, usred leta da nađem jabuku“, zavapi nesrećni stari momak.

„Ako ti je stalo do mene, snađi se.“

I njen partner ode.

On pomisli na tri jahača nove apokalipse, na ljubav, veru i nadu.

Jezdili su ovim krajem  ne dižući prašinu za sobom

Mladić apstraktne ribe je bio samo igračka.

Da li bilo koji muškarac ima drugog izbora?

Bolno?

Kako za koga.

Moraće da oliže još mnogo svežih krasta.

On se saže da je fotografiše.

Ne, ne nikako.

Njemu je to sasvim odgovaralo. Mesnato međunožje.

Otkrivanje slobode posle stida zbog sopstvenog izgleda.

Nemirna pomisao.

Da li imaš kondom?

 

 

 

 

 

 

 

 

NINUS NESTOROVIĆ: 10

 

Kad bismo ulagali u svoju pamet hiljaditi deo onoga što ulažemo u svoju lepotu,

kako bi ovo lepa zemlja bila.

 

Deset godina vladavine bilo kog diktatora je jubilej vredan strahopoštovanja.

 

Sačuvali smo zemlju od okupatora i domaćih izdajnika.

Vodu i vazduh još nismo.

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: BRODOVI NE KASNE

 

 

          Budio se skoro svake noći. Obično je to bilo oko dva ili tri časa iza ponoći, pre nego što utone u rem fazu, najdublji san, u kome će mu se, kako kažu naučnici, okretati oči ispod kapaka kao na ražnju.

         Ponekad zaspi sa knjigom ili ručnim satom u šakama. Kad ih ispusti pre nego što padne u san predmeti proizvode tup, ali jak zvuk tako da se, ali samo delimično,  probudi. Svestan je, ali ne u potpunosti. Zatim sve odlazi kao magla u bunar nepostojanja.

         To je najbliže obamrlosti.

Prošle noći se naglo probudio u četiri sata i dvadeset minuta. Crni drveni časovnik na zidu u njegovoj spavaćoj sobi bio je blago naheren, tako da je morao da oduzmem petnaest minuta da bi dobio tačno vreme.

          Radio Karolina je, kao i obično posle ponoći, plovila jednoličnim morem neprolaznih melodija na izlizanom putu večnosti.    

         Bilo mu je hladno. Samoća u zimskim  satima nesanice. Temperatura koju je pokazivao Samsung je znatno pala u odnosu na prethodno veče i spustila se na šesti podeljak ispod nule. Zbog toga je morao da obuče svoj debeli bademantil i prekrije se jorganom sa vunenim ćebetom odozgo. Toplota je sporo stizala do njegovog naježenog tela sklupčanog u fetus položaju.
           Ulazio je u mamin i tatin krevet uvek pošto bi oni ustali.

          Mantil ga je celog obavijao ravnomernom toplotom tako da mu se ubrzo činilo da nema kožu, da je nekakvo bezobalno, razliveno biće koje svoj oblik duguje stvarima koje ga okružuju.

        Tamo gde je bio radijator, hladan, njegovo telo se ugibalo, a na suprotnoj strani ka prolazu između dva kreveta bivalo je široko i rasplinuto. Kao da je telo posedovalo nezavisnost, što ga najednom tera da misli o svom telu i telima sa kojima je bio u intimnoj vezi.

          Mešaju mu se slike lepog toplog leta.

          Ona žena na plaži koju je ždraknuo kako ulazi u vodu i namešta profil tako da joj on, nepoznati i neodlučni posmatrač jasno vidi grudi ispod lakih sintetičkih poklopaca. Grudi su male, u stvari osrednje, ali čvrste. Sasvim je izvesno da im grudnjak im ne služi kao podupirač.

          Ta žena hoda kroz vodu ne gledajući ga direktno. Kao da joj njegova pojava ništa ne znači. Međutim, posmatrač zna da ona oseća njegov pogled na sebi.       

         Reka se talasa. Pocepao je beli putnički brod. Na brodu, na gornjoj palubi nalazi se bazen. Verovatno ga pune rečnom vodom kao da je amfibija. Brod plovi polako poput parobroda na Misisipiju, tako da može da vidi ženu koja ulazi u bazen, hoda po njegovom plićem delu pokazujući profil sa jakim malim sisama u korpicama, dojkama kojima nisu potrebni oni odvratni kineski gornji delovi kupaćeg u obliku košarkaške lopte.

           Jedna sa tako velikim grudima se igra sa detetom u pesku.

          Prilazio je iz daljine, pesak je bio vreo kao na reliju Pariz – Dakar. Iskre sunca bacale su se svud unaokolo.

Dete je pošlo ka vodi i čekalo majku sa gigantskim majčinskim grudima.

Majka je plastičnom lopaticom kopala rupu u pesku. Rupa je postajala sve šira i dublja. Onda je majka nestala.

         Ona prva žena, usamljena sredovečna kupačica po svemu nalik na Sezanove gole žene se okreće a zatim stojeći u vodi do pojasa počinje da se baca na leđa. Pritom širi noge kao što to čine plivačice u baterflaju sa rukama.

Čini se da se osmehnula nekom.

Pijavica vode joj uvrće telo. Ona se ponovo pomalja iznad mutnog talasa,

kao beli brod od kože, smejući se širokim putenim usnama.

          Reka izgleda presečena na dva dela.

         Stojeći na obali, u snu, osećao se nesigurno. Da bi boje video brod morao je da se probije do obale. Uz vodu, na mokrom pesku, poput ribica koje su se upravo praćaknule iz vode, ležale su dve tinejdžerke i slušale vrlu radio Karolinu iz valjkastog uređaja sličnog kolačnom rolatu. Uređaj je bio nemarno ostavljen tik uz vodu i on se stalno pitao kada će ga neki talas ugasiti. Devojke su, očigledno, nehajne i psihičku snagu crpe iz svesti o svom   ni žena – ni dečak telu, bez pegica.

          U jednom trenu pomisli kako nije normalno da na svet gleda preko golih koža.

         Nije on takav. Uostalom, ni svet, pogotovo mlad ženski svet, nije to zaslužio.

         Devojka bliže njegovo putanji se protegnu. Uski crni bikini zategnuo se u liniji obrnutog tobogana.

         Mama nije radila. Živeli su od jedne službeničke plate. Na tavanu, na koji je odlazio da hrani bele mršave mađioničarske golubove, širila je male trapezaste krpe jednom mesečno.

         Držanje golubova u tavanskom kavezu je oblik dečačke tuge.

          Da je imao psa, koga suvlasnik kuće nije dozvoljavao, inače suđeni kvisling, sve bi bilo drugačije. Posle ga je to pratilo. Uvek je voleo više ono što nije imao nego ono što mu je bilo na dohvat ruke. Priča sa ženama u njegovom životu je to zdušno potvrđivala.

          Na brodu žena izlazi iz bazena i uzima pudlicu u ruke niz koje se slivaju potočići zelene vode. Pudlica dobroćudno laje na njega. On je bespomoćan. Da li da uzme pudlicu u naručje i pobegne odavde s njom?

         „Šta vam je? Odvratni ste“, viče tinejdžerka.

          On tek kad je prigrlio vidi da je našminkana kao Tereza Viskonti u svom najboljem, sada uveliko zastarelom porno izdanju.

          Nauljena koža. Usne predebelo, jarko crvene, skoro modre. Jagodice crne, tamne, ispijene. Obrve smešne, kao u muškarca.        

          Otac je sakupljao pare koje su mu stanovnici obližnjeg naselja zvanog Bangladeš davali za mogućnost da  telefoniraju sa službenog telefona u portirnici u kojoj je provodio dane i noći. Romkinje su tu uslugu najčešće koristile. Dolazile bi u pola noći, uglavnom krvave i raščupane. Zvale bi isključivo dva broja. Policiju i Hitnu pomoć.

         Sa tim krvavim novcem, vodio ga je u Zanatsku kafanu čija je letnja bašta uvek osvetljena veselo kao novogodišnja jelka.

          On bi pojeo osam ćevapćića, a otac, uz pivo, dva. Ćevapi su bili oni kafanski, mali kao mali dečakov prst.

          Šta bi trebalo da učini da ne doživi sudbinu u svog dobrog oca?
         Užasavao se dobrote.

         Jedite govna svi dobri ljudi sveta! Zar je dobričina kao moj otac morao da umire sramno, teško, u dugim mukama?

          Četiri sata ujutro.

          Karolini se jebe.

Svira sve u šesnaest.  

         Rekao je pokojnoj mami da želi da je upozna sa devojkom sa plaže.

         Da li je voliš?

         Da li si srećan sa njom?

Moraš da znaš odgovore na ta pitanja, jer ćeš deliti sa njom dobro i zlo.             

          Kasniš, dovikuje ženi na brodu.

Brodovi nikad ne kasne, uzvraća ona.

 

 

RATKO DANGUBIĆ: SMETLAR

 

 

 

 

 

Da, proučavam ja sve sasvim pažljivo i radoznalo, okružen sam dokazima i sumnjama. I kako papiri, prazne konzerve, čaše i boce, krpe i hrana, požutelo lišće, komadi escajga, fotelje, stolice, ormani, prepliću svoju sudbinu na smetlištu, tako se smeće ljubi. Imamo jednog pravog slikara koji slika samo na smetlištu, oduševljava ga slikovitost smeća. I vidi, mogao bi i ja, bez šale, da tražim simpatije za ljubav prema smeću. Pa deponije su pravo mesto gde vlada zanosni, svesjedinjujuću duh đubreta, on udružuje sve, onako kako veliki Dunava udružuje razne reke i vode od Švarcvalda-pa do Crnog mora. Za one koji ne veruju da ovo govorim ja, još jednom: ovo i nisam ja, ovo je onaj koji veruje da sam ovo ja. S pojavom ove, da se izrazim, komercijalizacije smeća, javila se njegova potreba u razne namene. Pa imamo, valjda, i učenje-kurseve za smetlare. Pa oduvek je đubre i metafora za vrstu ljudi i sveta. Da posvedočim, učili smo pravila đubretarstva, pa i kako su se pre stotinu godine pravile fabrike za tretiranje leševa, klanih životinja, ostataka od ljudske i stočne hrane, i kako se sve cevima slalo u velike vode: mora, okeane, reke kakav je i pomenuti Dunav. I vremenom su se stvari pokazale kvrgavim, usitnjeno đubre se vraćalo na obale. A smeće je sve ono što ostaje iza ljudi, životinja, mašina, polje gde ni korov ne raste. To izgleda lak i jeftin posao, a nije. Bilo je đubreta i kad su ljudi samo srali, bacali glodane kosti, gledao sam onaj film Odiseja gde kod divljaka kosti lete u nebo: ne mora sve na Harvardu da se studira. Ja na smeće gledam kao na zajedničku stvar: nema ljudi ni zemlje bez smeća. A jedna je stvar, vidim po kontejnerima đubre, a druga ono u dušama ljudi. I nema niko predstavu kakvo su novine đubre. Svet bije bitku sa đubretom, a đubre se ne predaje, zagađuje vazduh, vodu. Pa spaljuje se đubre. Više je spalionica nego krematorijuma za ljude i plemenite kerove, mačke. Danas je spaljivanje najeftinije, a smeća je, kao i ljudi, sve više na kugli zemlje.

A ja tvrdim da ljudskom voljom ne upravlja mozak nego guzica. Tek treba videti koliko su ljudi kroz vekove menjali naklonosti, koliko je sve kod njih uvrnuto, jadno. A jadno je i kad je čovek predmet izrugivanja, a još je jadnije kad oseća dužnost da mora da izgleda da mu takva stvar prija, da bude veseo, skoro zahvalan onima koji se rugaju. A ima još jedna važna stvar u vezi đubreta: đubre, piše i u knjigama, je prošlost, kao i ljudi. Pamet kaže da ne moram da sam ja sve u pravu. Neka je mom mišljenju srećan put, mogu da se osmehnem od uva do uva. Šta je moja muka? Ako si sirotnja i Ciganin nemaš pravo ni da sanjariš. A za nas Cigane nema šanse da ne budemo sumnjivi i kad đubre prevrćemo. San mi je da imam “frezu”, da po gradu skupljam šta ljudi ostavljaju u kontejnerima, pored kontejnera, da razvrstavam po vrednostima i upotrebljivosti, da naleti kakav antikvitet. A voleo bi da neko može za mene da kaže kakvu lepu reč, bez milosrđa-samo istinu. A sada vozimo sve na deponije, najveća je ova u Vinči, jebali smo majku narodu koji oko nje živi. Ali da ovo govori neko ko je ceo dan sa đubretom, ne pada oči nikom razumnom. Jedno se vreme mislilio da đubre treba gurati gde su močvare i rupe, a ruka ruku mije, mešaju se vode i sve zagađuje. Da, mogu da kupim diploma fakulteta kao i drugi, pa da budem doctor-đubretar. Radim u gradskoj čistoći dvadeset godine. Prvo se nisam odvajao od metle i lopate, sada od usta grdosije koja guta smeće. Verujem da je budućnost u smeću, a od mojih đubretara ne veruje niko, pa se i rugaju. Sad se uplela i nauka, nije nego: plastika je jebala majku svima! A nije ovo igra milosrđa, niti mislim od sebe da pravim bednika. A odakle mi ovolika pamet, i da sam učen? Nosim kući sve one knjige koje ljudi bacaju: znam ko je Andrić, Dostojevski, Tolstoj, pokupio sam i razvaljene police koje se bacaju, popravio, pune su sada knjiga, imam i lampu. A kod nas u firmi postavili majmuna za menadžera. Ja sam za njega Karajan.

DUŠAN PUAČA: MIT

 

Aktivno učestvujem u političkom životu zemlje. Čekam Novu godinu ispred Skupštine.

Mi smo toliko transparentno društvo da strane obaveštajne službe nepotrebno bacaju pare na špijune.

Mit o njegovoj besmrtnosti su izmislili oni koji su živeli kratko.

Mi nismo pokrali izbore.

Samo smo poštovali svoju izbornu volju.

MILAN TODOROV: ARIŠ

 

 

 

Sunčeva svetlost prodire

U koru ogolelog ariša ispred kuće

Dobar osećaj

Za onog ko proučava

Ariše i kuće

A šta sa onima koji su se izgubili

U sopstvenoj prošlosti

Noseći težinu neuspeha

Akumulatorsku kiselinu u stomaku

Razblaženu trajanjem?

 

VESNA KAPOR: NAPISATI PRIČU

 

Bože, blagoslovi gpad u kome obitavamo.

Bilo je vazdušasto leto. Prozračno, okruglo i sveže. Mek, utešan vetar nadimao je oblake vreline praveći od njih nežne dodire podatnih maštarija.

Preletela sam Evropu. Kroz oblake, čini se da u volnama i velovima pamučnih visina lebde, kao u dalekim zemnim izmaglicama, čitave naseobine. Ocrtavaju im se konture, čudesno i jasno, kao kad u letnje podne leluja jara, a predeli ispred očiju, začas se stope sa nepreglednim nebesekim rubovima. Da li su to isti gradovi? Odrazi izvan vremena?

"Treba stobom izdržati", kaže Dašenjka dok pijemo vino u prostranoj francuskoj kuhinji, izgrađenoj pre najmanje sto godina. Njen tihi sin i moj muž, prvi Amerikanac, drugi Srbin, u parku ispred zgrade, igraju stoni tenis. Kasno noću, u tom parku, besni adolescenti urlaju i jure, kao divlje mačke. Dašenjka, tako volim da je oslovljavam, Dašenjka je visoka, tanka brineta. Uživa u putovanjima. Koketira sa idejama socijalne pravde, internacionalnog levičarskog bratstva naroda, sa komunama izraslim ispod astečkih planina, neobičnih i raznolikih oblika, uzbuđuje je angažovana umetnost, ali, na kraju svakog dana, nezaobilazno, puni čaše sa visokim drškama, gde god da se nalazi, crvenim vinom. I nazdravlja.

Dašenjka živi svoje snove. Uglavnom.

Zastaje mi njena rečenica u grlu. Kako je lako govoriti.

Sedimo iz noći u noć, nas dve. I nazdravljamo. Naše gostovanje, u njenom letnjem životu, ispalo je zbrkana trka i niz nesporazuma. Neka igličasta hladnoća uvukla se u susret, i strelimice se pojavljuje svakog dana. Ponekad je uhvatimo, držimo u šakama, i pravimo od nje okrugle, meke, dobrodušne časove. Sećanja na dane, na daleko vreme, zbog koga sedimo u raskošnoj svetlosti pariskog leta. Zajedno.

Bodljikave smo i naprasite. Dašenjka kaže da je to zbog retrogradnog Jupitera, ili tako nekog nebeskog astrološko­astronomskog zbitija. Ne znam verujem li u to. U svakom slučaju, uvek je zgodno pronaći oslonac u trećem.

Borimo se s vremenom u sebi. Nastalim i nestalim pričama.

Priznajem, moj muž i ja, Dašenjkini gosti, pretvorili smo se u strašne trčeće turističke marionete.

Stojimo na Aleksandrovom mostu kličući dekadenciji. Ispod Obeliska na Konkordu, eksklamatorno smo zatočeni duhom imperije. On dotiče Hamurabijev zakonik, kaže ove godine detaljno ga je izučavao s našim starijim, u sedmom razredu, ja se tiskam da se nasmešim pored Mona Lize, da pokažem mlađem, veštom slikanju kako je majka ljupka gospa. Želimo da se pentramo do zvonika gde god je to moguće, da palimo sveće u obezboženim hramovima koje je Duh sveti ostavio u očima zemlje kao raskošne košnice, prepune zujanja, ali bez meda; da, neizostavno, provedemo jedno lenjo jutro na Monmartru ... da, da, želimo da pijemo kafu u Flori, na Sen Žermenu kao Simon i Sartr. Želimo da...

"Fuj, pravi ste turisti", kaže Dašenjka.

Leto se kotrlja, sveže i svetlo pred našim očima. Negde duboko u meni kuca neko daleko vreme. Senče se naseobine ispod oblaka.

Dašenjka i ja, da li se poznajemo? Naše babe delile su časove čistih belih nedelja u jednoj maloj skrivenoj crkvi, pre celog veka. U toj crkvi, predak njenog sina, pričestio je ustanike pre jedne velike bune. Predak mog muža počiva u hladu tog istog zvonika pod zajedničkom pločom sa desetinama umorenih u prvoj, strašnoj godini Drugog rata. Mi smo podelile jedan rat. Uglas pričale osvetljavajući rečima duge, bolne noći. Pod jezikom i sad nam se lede reči, neizgovorene, reči skoturene, sećanja od kojih imamo nesanice. I, šta sad?

Veče je, slično ovom u čijem treptanju ispijamo sećanja. Ispod daleke planine. Leto je. Sveže i mlado. Veče se kruni penom nerazumne radosti. Iznenadno primirje, zbog lepote leta, i umora, kao divan balon pun helijuma, nosi nas na čudesno putovanje. Razgledanje samih sebe. Negde iz dubine vremena, iz uspavanih sećanja, kao prvi petlovi, talasa se osećaj: živi smo, živi, živi! Izduvao se strašni zmaj mržnje. Svako tužno diše u svom osvojenom svetu. Raselili su se i doselili, svi uplašeni, svi pretekli. Leto je, sipko i divno. S., moj prijatelj, odskora, donosi svoj čudesni osmeh. U uglovima usana, kad ih razvuče, kao tajna, sakuplja se zaneseni trzaj, a oči zasene kao guste borove šume, u divna planinska predvečerja. Ne voli što je tu. Njegov je život negde drugde. Ovo je mesto očeva priča. Zarobljen je ili umoren, ali dolazi mu i budnom, na viđenje. Zbog toga je on tu. "Sigurnije je nego drugde, među svojima", kažu glasovi mudrijih. I on, pomalo obešenjački, ponekad dečački nesigurno, savlađuje dane pod planinom. Kao poslušanje.

Kad smo ga upoznale Dašenjka i ja, razvlačila se svežina predvečerja kao trag vreline, zajedno sa sirenom za opštu opasnost. Ostali smo u kamenom dvorištu jedne kuće, ratnog kafea, i nazdravili. Nas dve i čudni putnik koji je pevao tiho, dubokim glasom: Stranger in the night. Razmenjivali smo svetlosnu prašinu u očima, smejali se, bezrazložno, praskavo, nezaustavljivo, kako to i biva u obruču tužnih i teških dana. Okolo se krunio i tresao svet. Život je bio samo plamičak. Svakog časa mogao se uviti, i zasijati iznad, na nebu kao zvezda. Bezdahna. Ta, rat je. Učili su nas tako: dođe vreme kad zemljom hodaju senke i traže naplatu dugova. Zaboravljali su reći, ili to nije nikom bilo važno: kusuramo se za daleku raskoš, drugih.

Veče je primirja. Verujemo da niko neće pucati. Niko neće pucati. Niko, niko, niko. Sabijamo se kao oblaci, kovitlamo ulicama. Divno mirišu lipe. S. donosi osmeh. Cigaretu u tajni usana. I knjigu ispod miške. "Oproštajni valcer".

Dašenjka, krupnim korakom neumornog šetača, zaustavlja veče. Kaže, vratiću se. Samo da prozujim. Čekaćemo, kažemo. I kažemo: votka i đus-votka.

Dašenjka je postala Amerikanka. Veruje da je sve moguće. Moj muž ne veruje. On veruje u egzaktne stvari. Ona u nevidovne sile psihe. I duše. Moja magija su reči. Između njihovih strelovitih nemira, podeljena sam, tiho. Dok pijemo vino, sa zelenih sunčanih kosina i zaravni Bordoa, svake večeri, zatalasaju se divni predeli našeg detinjstva, razmreže priče, razneže oči. Pažljivo biramo sećanja. Neka ostavljamo bez pomena. Kuckaju u nama kao prigušeni koraci u dalekoj zaključanoj sobi. Mi želimo da budemo srećne!

Dašenjka voli reč kreativan. On, moj muž, reč: vidi. Odmaram se, uglavljena, u senke već davno načete noći koja se talasa u ostacima svetlosti. Mislim: pridev, žena i glagol, muškarac. Biram svoje reči: kuća, deca, otadžbina. Ja sam imenica.

Stojimo na mostu. Već sat vremena premeravamo njegovu dužinu. "Rekao sam lepo, Konkord, lepo. Znam. Luda žena, potpuno, luda", peni moj muž. Trpeljiv je i predusretrljiv. Ne odustaje od čekanja. Dao je reč, tu ćemo se naći! Gledam ga nalakćena na senoviti deo ograde. Uvek zna gde je i šta treba raditi. Prepuštam se da me vodi i ćutim. Udaljava se od mene. Samo je tačka u zenicama. U stomaku se steže neki čvor. Kao da sam sama na svetu. Kad bi otišao, kad bih morala sama, kad bih morala sama sve... i neke suze sabiraju se na trepavicama. Jednom, uvek, neko ode, znam. Konkord se proteže u očima kao beli medaljon, kao nemerena svetlosna traka, lebdeća, koja spaja mene i mog muža. Stojimo na dva kraja, svesni jedno drugog, potrebni jedno drugom. Pariz, sa svim svojim opsenama, sa bleštavim i strašnim pričama, biće samo jedno sećanje na koje će se smeštati naša jutra. Kao što na rubu mosta piše: kralja Luja i Mariju Antoanetu revolucionari su sproveli iz Konseljeržea, preko mosta na Konkord, trg, i pogubili.

Giljotina je u senci Obeliska iz Luksora. Vrata svetova i sad su otvorena. Samo je potrebno dugo stajati nalakćen na ogradu nad Senom. I čekati.

"Dašenjka je na nekom drugom mostu", kažem, i Širim ruke ka mužu, kao da ga vidim prvi put. Primam ga u zagrljaj, nežno. Osećamo se kao da nam je neko zakinuo na meri dana. "Uvek i ponovo, samo tebe bih izabrao", seče u vazduh pored uha.

"Ti ljudi su ludi. Ludi, ludi." Poskakuje Dašenjka na Mostu invalida. "Lepo sam im rekla. Most invalida. Bože, kako su opsednuti istorijom." Žali se svom divnom, malom sinu dok krupnim korakom premerava most na kome čeka. "I uopšte, nije im stalo do mene. Samo bi da se fotografišu pred turističkim atrakcijama." Usamljena je i lomna, odjednom. Putuje da bi živela. Svako mesto omiriše, izglača svojim očima i pre nego što poželi da se vrati, iživi jedan kratak život, tu gde jeste.

Kao da nam je neko, nepovratno, zamrsio tragove. Kao da se ne možemo razumeti, nikad više. Dan je postao neupotrebljiv, slomljen. Dašenjka odlazi u sunčani stan, s pogledom na park, mi put Jelisejskih polja. Kovitla nas isti bes.

Jedan oblak prošlosti škropi nam dan. Sredina je jula, i jara je nepodnošljiva.

Sutradan se penjemo u čistu svetlost Monmartra. Nas četvoro. Bes smo prelili smehom, progutali svako svoj deo misli, ćuteći ispili po čašu vina. Crkva Svetog srca nudi pogled na strašnu raskoš grada, i svod za pogled u sebe. Čugno je nešto, ovge, mislim. Svod crkve je vizantijski. Ikone, na bočnim stranama. U bedekeru, koji grčevito iščitavamo, piše: mešavina vizantijskog i romanskog stila. Palimo po jednu sveću. Dašenjkin divni sin šapuće: "Ponesi me u Hecegovinu, zamislio sam želju." Njegova laka stopala umorna su od krupnih majčinih koraka. Sunce oblo i belo pretura se preko ivice horizonta, i prozračna noć pokriva svod. U devet uveče, u ovom gradu, još uvek imaš bar tri plana dok se ne smrkne, a onda odjednom, san te uhvati u obruč, kao ogledalo u odraz i tiho kao paučinu sklopiš dan pod kapke.

Odlična knjiga, kaže S. i osmehom iskusnog čoveka, mada je mlađi od nas dve, šalje kolut dima u prozračno julsko predvečerje. Primiče osmeh mom čelu i kaže, samo... I moj beli džemper, Dašenjkin dar, najedared biva crven. Kao šampanjac, ističe dah mog prijatelja. Na moje ruke. U moj vrisak. Nečiji glas iz daljine, kao iz drugog sveta, viče: Lezi, lezi. Ne postoji ništa u mojim ušima sem sopstvenog glasa. I tela mog prijatelja, njegovog lica zatečenog u bezbrižnom, srećnom osmehu, sa slomljenom rečenicom. "Samo, samo, samo..." Pretačem taj tren. Ispod kore svakog dana. Nebo je zvezdano i strašno. Komadaju ga rafali poluautomatske puške. Mrak ne odaje prst koji nas mrzi. Dašenjkin dugački korak upada u baštu kafea. Sad vidim, kao antičko pozorište, pod zvezdanim nebom. Takav je bio naš život, tada. Ispod planine. Na granici, svetova i država. Bujala je smrt, na sve strane. Razmrežavala se i jela nas. Dok smo čitali svevremene knjige i uglas izgovarali: Živeo i slava mu. Dok smo doticali pretke kroz vreme. Bežali i vraćali se, u dramu pod otvorenim nebom. Strasno smo pripadali tom komadu. Tu nam je bio dom.

Da, Dašenjka je lovila senke te noći. Mamio ju je čvrsti korak, nosio kroz gužvu ulicama, rekla je: čekajte. Rekli smo: čekamo.

Stojim na Konkordu, u bleštavom danu, u gradu gde svetlost razvlači mrak i dan je toliko dug da možeš u njemu, što se kaže, i ubiti i okajati. I na kraju u sipko predvečerje, zapravo već poodmaklu noć, posle katarze, piti vino. Stojim, dok tačka u koju je pretvoren moj muž podnoseći jaru jula, zaboravlja vrtlog grada koji nas je zaposeo, i koncentrisan na potragu, besni. Mreška se daleko leto, ispod planine. Osmeh i sjaj zalutalog čitača "Oproštajnog valcera" natkriljuje ceo most. Samo, ječi nasmejana reč, samo... mogao je još samo, preživeti, mislim, dok sunce glača svet.

Leto se nadima kao jedro, nad Evropom. Topli vetrovi čine sve predele mekim, okruglim, maglenim. Meren okom visine, iz aviona, svet je jedinstveno mesto i ponad svakog predela izniču lelujave, maglene naseobine. Ceo vidljivi svet je rubna naseobina neba.

Sveće u crkvi Svetog Vaznesenja Gospodnjeg u N. ispod planina, upliću se i uspinju ka visinama, zvučno i vrelo kao glasovi. Tu, preko ograde, stojim ukopana u noć i još vrištim. Nisam otišla. Tu, još putuje metak koji će preseći S.-ovu rečenicu. Tu, tu je pupak sveta. Roji se vreme i toplina omotava dah.

"Bože, blagoslovi gradove u kojima obitavamo", preturam jektenijsku reč u liturgiji, u množinu.

Svetlost Pariza leže u senku priče. Letela sam i vratila se. Neko šuštanje u sećanju pomera mi srce. Onoga dana kad smo se zaokupljeni besom tražili na mostu, tog dana, pre mnogo godina, tražili smo mesto za kafu sa S.-om u zvonkom predvečerju primirja. A sutradan, dok smo zagledale vizantijski svod u katoličkoj katedrali, sahranili smo ga. Jul nije mesec za nas, Dašenjka.

Ona sveća u crkvi Svetog srca na Monmartru, onoga dana, bila je njegova. Ispod svoda pod kojim vitlaju sećanja na sto hiljada francuskih vojnika, donele smo njegov pogled iz jednog tužnog rata. Samo, "Oproštajni valcer", nikom više nisam preporučila.

Dašenjka nastavlja svoje parisko leto. Pita: "Da li te je Pariz udario za pisanje?"

"Jok", kratko pršte slova na ekranu i pod prstima, "udarili smo me mi."

Pariz, Nevesinje, Beogpad

NINUS NESTOROVIĆ: POSLEDNJA LINIJA

 

 

Moguće je promeniti samo vrh države.

Dno ostaje uvek isto.

 

Svi Srbi su opozicionari u duši,

al' jedno je duša, a drugo je telo...

 

Vrednost božijih zapovesti u Srbiji doživela je istorijski minimum.

Trenutno vođina jedna, više vredi nego svih njegovih deset.

 

Izvučena crta kokaina je za narkomana poslednja linija odbrane od stvarnosti.

 

Srbijom caruju kriminal i korupcija.

Jedna raja, a dva gospodara...

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: BOG NIJE MOGAO DA BUDE SVUDA

 

 

 

 

Poštovana P.

U nedoumici sam kako da vas oslovim. Ne znam ništa o Vama. Verovatno ste gospođa. Ne bih da pominjemo godine. Najzad, pišem sve ovo u optimističkom raspoloženju da ste, pre svega, živi. Nadam se da ste i dobrog zdravlja. Ali, da pređem na stvar. Pronašao sam u očevoj ostavštini fotografije za koje pretpostavljam da su Vaše. Želeo bih da Vam ih vratim. Nisam ljubitelj spaljivanja fotografija i knjiga. Sin@gmail.com

 

 

Poštovani Sin@ gmail.com

nisam toliko stara da ne koristim internet ovo ti pišem na njemu star je kao i ja ali radi

ne znam o kakvim fotografijama govoriš ni kakve veze bih ja mogla da imam sa njima

 

Poštovana P.

Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen. Radi se o osobi sa Vašim imenom i fotografijama, kako da kažem, prilično slobodnim. Aktovima.Sin.

 

 

Sine to je neka teška greška

 

 

Draga P.

Poslaću Vam jednu Vašu skeniranu fotku.

Veliki pozdrav.

 

Draga P.

Ne javljate se. Da li ste dobro?

 

 

Sine bog nije mogao da bude prisutan svuda.

 

 

Draga P.

Nisam siguran da sam Vas razumeo. Takođe, ne dopada mi se što me zovete sinom. Ja sam imao majku. Ona je, na žalost, odavno mrtva. I to što je moj otac imao vezu sa vama (malim slovima) pokušavam da otresem kao pas ogrlicu koju ne voli.

Izvinite.

 

sine misliš da ja nemam prava na bol

sin

 

Poštovana ipak P.

Svih ovih godina, a sada mi je četrdeset, nisam nikada mislio na vas. Ako sam nešto i načuo u kući, želeo sam da zaboravim što pre. Razumećete, kao dečaka nije me zanimao svet odraslih. Naravno, čuo sam šta govore majka i otac, mama i tata, da tako kažem jer mi je lakše i lepše i toplo. I mislio sam da je to sve nestalo dok nisu iskrsle ove vaše fotke. Sram vas bilo.

 

Sine ja I tata ako hoćeš da ga i ja tako zovem jer je bio stariji od mene ciglo dvadeset godina smo u jednom trenutku pobegli izvan zidova zamka u kome smo bili začarani

 

P.

Ne seri.

 

Sine pokušali smo samo da se iskobeljamo iz omče

 

P.

Odvratna si.

 

Sine ako ti to može biti uteha znali smo za da ne postoji spasenje. Utoliko…

 

P.

Šta?

 

P.

Nećeš da kažeš?

 

Sine možda ne znaš za putovanje koje smo planirali a tvoj otac me je izneverio trebalo je da šmugnemo nekud bilo gde u šest ujutro s nije pojavio na zakazanom mestu

 

P.

Nečista ti je krv.

 

Sine tvoj otac je kao što znaš bio ogroman muškarac s figurom atlete i s licem koje nije pobuđivalo sumnju da je ono što kaže laž.

 

P.

Govoriš sa distance. Ti si istorija koja pokušava sama sebe da napiše.

 

Sine što se mene tiče možeš da misliš što god hoćeš te slike su poslate posle tek kad me je izneverio

 

Poštovana,

Ko je načinio te fotografije?

 

Sine noću u mojoj sobi

 

P.

Avetinjo!

 

 

Sine možda si moj sin

 

P.

Možemo se pretvarati da nas nema. Možda je to najbolje.

 

Sine iz moje perspektive je t nemoguće tek kad ostariš počinješ da osećaš znake svog bivšeg života i dati odgovorim jedva sam otvorila onu sliku koju si mi poslao

 

Draga P.

Onda smo se dogovorili? Šaljem vam slike pouzdanom državnom poštom a vi radite sa njima šta hoćete.

Da li sam oslobođen

 

Sine šta si video jer ja nisam ništa osim tela

 

P.

Dovoljno.

 

Sine šta

P.

Posrala si mi se na  ono kad sam prvi put išao bos a mama i tata zagrljeni, gledaju.

 

Sine obesi me smrt ionako nije daleko

 

 Poštovana P.

Ovo ne vodi ničemu. Voleli ste mog oca, pa šta? Ja ga zauvek volim.

 

Sine setim ga se možda samo još kad sam pijana i to sve r..

 

P.

Žao mi je što si sad isplivala. Tata je umro prošle godine. Sam. U plaćenoj sobi u sanatorijumu za dementne. Nije te nikad pomenuo. Hvala mu.

 

Sine volela bih da je proleće i da se zaljubiš.