STATISTIKA PREGLEDA "PARADOKSA"

 Све време

245845

Данас28

Јуче52

Овог месеца2106

Прошлог месеца1729



Последњих 7 дана

MILAN TODOROV: POVRATAK

 

  

 

 

Vakcinišeš se ponovo

Sve je potpuno bezbolno

I pomalo nepravedno

Bez potrebe da se pogodi vena

Bez razmišljanja

U povratku prolaziš pored

Magnolije u dvorištu

U kome nema nikoga

Da te voli ili mrzi

Nikog posebnog

Na mestu uboda

Krv je već suva.

 

 

 

 

 

 

 

RATKO DANGUBIĆ: HANIN ŠEŠIR

 

 

 

 

 

Najbolje je odmah istresti bizarne detalje i razloge pričanja, to ponekad uspeva.  Ovde je neophodno i poverenje između onoga što priča i onoga koji čita ili sluša, jer postoje stvari koje odlikuju ljude - jedni imaju dar da započinju priče, drugi da čitaju, slušaju. Ali se bojim da tada priči nedostaje ono što je čini dobrom, zato treba da odemo korak dalje i prekinemo sumnje. Vidim ovu priču kako izlazi iz Gogoljevog - Milanovog šinjela, i kako mi se pridružuje u hotelu Leotar, i diskretno zauzima prostor u mojoj glavi, ni sa kim priča - ne razgovara, nikog „ne pretiče“, jedva da zaostaje za događajima koji su se zbili. Deo priče je i festival filmova koji se u Trebinju održava, i on je ovde karika u lancu, a pre bi se reklo da je deo slagalice. U gradu se održava jedan od „kratkih“, letnjih, uredno potrebnih filmskih festivala koji imaju publiku, autore i pratnju. I razvoj priče kao umeće lepog, zagonetnog pripovedanja vidim i kao pravljenje gradske bajke, ali se bojim da ovo nekoga možda i nervira, pa je spreman da odustane od daljeg čitanja.

Nesnosna je vrućina, ponuđeni posao prijatelju Milanu da proprati kamerama, okom i umom događanja na festivalu i poziv prijatelja Milana meni doprineli su da dođem u polumediteranski grad. Ovaj događaj lomi i okorelost vremena, rastače strukture svakodnevnice koje ljude skučavaju i potčinjavaju, tera ih da istupe i potraže nove oblike bitisanja. Milana su začudila događanja, „zdrava“ klima, veseli ljudi, obradovao se da može da snimi hrpu fotografija i video zapisa za rad koji je tada zamislio i zamišljen neprekidno čisiti fotoaparat od koga se ne odvaja. Od onog što treba da traje dva dana, rastegao je Milan još nekoliko dana, smislio je slagalicu od fotografija i video zapisa za filmski portret Hercegovine, i pustio ekipu i svog prijatelja Srbu da se vrate nakon obavljenog filmskog, lepog posla.

Mogu da počnem da pletem priču i o samom Milanu, da je nadovezujem i razvezujem, mogu čitaocu i slušaocu da dozvolim da i sam pripoveda otvorenije, priču koja je njemu važna. Spavao je u starom hotelu Leotar, viđao se s kim se viđao, s preostalim filmadžijama, ali posebno ga je privlačilo da, za svoju dušu, snimi stari grad, crkve, manastire, i ono što grad čini posebnim. A ja koji pišem pokušavam da iscedim nešto znimljivo, iz rečenice u rečenicu. Ovo ne može da se dogodi samo od sebe, ovde su potrebni razni događaji i slučajevi. Jedan od „predmeta“ koji, ne retko, Milan nosi sa sobom, je i „panama šešir“ od najfinije vrste, u kojem se, odjednom, pojavio tog jutra na terasi hotela, nesumnjivo je bio šešir orginalan, vrsta remek – dela, sada već, videće se, vezanog za istoriju kinematografije. A u starim vremenim, a njh je bilo koliko treba, Milan je putovao svetom, tragajući za svojom ulogom u svom životu umetnika i sanjara. Naime,  tako se jednom našao i u Berlinu, u društvu koje je veličalo filmove Fasbindera i glumu prisutne Hane Šigule, i ovo druženje je potrajalo, tako da je Milan, slučaj je ili neko drugi hteo, postao srećni vlasnik Haninog „panama šešira“. Ovo sve se događalo, i dogodilo, u berlinskom kafeu KANT, Walter- Benjamin- Platz 8 i tako su događaj i predmet prerasli u uspomenu pre dvadeset i koju godinu. I Milan, od tada, nosi, povremeno, ovaj „panama šešir“, već pomalo otrcan, ali zahvalan kao sećanje“ na susret i zaštitiu od prejakog sunca, ali i kao vrstu amajlije. Tako je ovaj šešir ušao u priču, i ne mogu da kažem koliko je tužan što se rastao od Hanine glave.

Ovde Milan postaje sa, već istorijskim, šeširom jedinstven akcioni junak priče, on i šešir su na trebinjskoj sceni, njihovo prisustvo je ovde nesporno, jer priče o demokratiji pripovedaju svi, prave svi, ovakve o šeširu - ne. Sa šeširom se, sat - dva kasnije, posle „hercegovačkog“ doručka, našao Milan na Crkvini, uz crkvu, zadužbinu u Trebinju, u koju su prenete kosti pesnika i diplomate Jovana Dučića. Ne mogu da tvrdim da sve znam, već prepuštam da se „klupko samo odmotava“. Opčinio ga je pogled, snimao je crkvu, zgrade, sat - tri, sedao u kafe da odmori, slušao magarca koji negde dole, nizbrdo, boluje i riče, i ne peva, i onda ponovo bazao po ivici brdašca. Bilo je svetao, sunčan dan, duvao je „neprirodan“ vetar, i dogodilo se, gle čuda, dok smo stajali uz „upozoravajuću“ ogradu podno Crkvine, iznad samog grada, da je Milanu vetar odneo šešir dole, među borove i drveće koje raste u sazvežđu brda. Ovde je priča samu sebe „iskopala“, i mislio sam da sačekam kuda ona sebe vodi. Nije mogao Milan da dođe sebi, koliko se radovao snimcima, toliko je tugovao za šeširom. Bio je tužan, neutešan, vratili smo se u hotel.

Dali je ovo samo nehat, opomena ili nekakav znak Boga, manje više prebirao sam u glavi. Tu sa strane, primetio sam pre odlaska, stajala su dvojica biklista, i sam Bog zna kako su se popeli, u nekim providnim jaknama, gotovo da su presekli put. U daljini se „baškarilo“ Trebinje, krivudala njegova „modra – zelena“ reka, putevima su vrvela auta, Milan je pomenuo nekakve orijaške osmanlijske konje koji su ovda svojevremeno frktali. Kao da je hteo da kaže da ništa drugo ne može da se uradi, „trenutak ga je oskatio“. Odavde priča nalazi put prema svome kraju, gotovo čudnovat, bajkovit, jer Gogoljev šinjel ne bi bio čaroban koliko jeste, ni glumica Hana ne bi bila što jeste, da slučaj nije namestio da se ujutru Milan nađe na terasi hotela sa poznanikom, novinarem lokalnih novina, kome se požalio za šešir. Novinaru je ovo delovalo i kao „živ“ događaj, lepa priča, nije se predao i naterao je Milana da odu na Crkvinu, s momkom vičnim planinarenju, koji je bez problema, među rastinjem, našao „panama šešir“. Moja ideja da se sačeka jesen pa neko pošalje da nađe polutruo šešir bila je cinična. Milanovom zadovoljstvu, gotovo sreći nije bilo kraja. O tome je pričao s prijateljima, a onda je u hotelskoj  sobi gledao jedan film koji je Fasbinder snimao s Šigulom, a šešir je mirovao na krevetu.   

DOBRIVOJE ANTONIĆ: BLATO

 

Vlast i opozicija zajedno jedino mogu da otvore ciglanu. Zajedno stvaraju blato za sirovinu.

Nekada je vođa bio slep, a danas je slep narod.

Dok se ne najedu sendviča na mitinzima, ne mogu da dospeju do skupštinskog restorana.

Kad narod zahvati kolektivno ludilo, država postane ludnica.

Nešto nam nije u redu sa zlatom. U našem zlatnom dobu živi se rđavo.

 

MILAN TODOROV: KRUG

 

 

 

Lajkujem sliku manastira

Svakog manastira na mreži

U koje znam neću otići nikada

Nemam pojma zašto

Bez uverenja sam da radim pravu stvar

Možda mi nedostaju sveži počeci

Nešto kao tek ulovljena riba dečaka

Skakanje na jednoj nozi

Zvižduci i punačke prolazne lepotice

Koje smiruju u opaka predvečerja

Toliko toga moram izvući odavde

Gde se krug ljudi koje sam poznavao

Stalno širi

Da bi iznenada nestao.

 

 

 

  

 

MILAN TODOROV: PASAŽ

 

 

Drvena ograda sija na jutarnjem suncu

Zrak nema ime on je sam zrak

Bez lične odgovornosti

Životinje nemaju ime

Žive kao vrste ovoga i onoga

U vremenu koje nema meru

Sve je sadašnjost

Kretanje po prostoru vekova

Pamtiti neverovatne dane

Nije prošlost

To je želja za izgubljenim kontaktom

Anonimna žena u belom sedi u pasažu

Dok telefonira upadljivo

Traži bilo čije oči

Lepa je

I vi se gledate

Kao da ste na proutovanju.

MILAN TODOROV: KRATKA PRIČA

 

 

Ti jastuci u prozorima

Zaboravljena otkrića

Odmrzavanje ledenog doba

Mač viteza u moru

Zaljubljenog u mitohondrijsku Evu

Materu sveta

Rajski vrt je posle zamenjen idejama

Praznicima

Ali postoji toliko toga

Što pokazuje da ništa nije konačno

Sve se još može raskinuti

Kao što su se odvajala kopna

Od mora

Odvajanje je u osnovi

Svega što imamo

Plus priče

Svaka je kratka

Za ono što želiš da kažeš

Bespotrebno.

 

RATKO DANGUBIĆ: BIOGRAFIJA

Hteo bih da kažem nešto sasvim jednostavno, u to vreme je još mogao da izabere, ali nije birao. Krupne mi rečenice u vezi njega kolaju kroz glavu, imao je fakultet i običnost. Kao i svi zaneseni i zaljubljeni, prvo je pisao pesme, pa onda ljubavne priče, sarađivao u listovima gde nema honorara - tiraža, a od nečega mora da se živi. Ali hvalio se da živi punim plućima, otvorenog duha, nesmetano od svega.  Nije slušao savete najbližih, gledao je nekud pored njih ili kroz njih. Da nije nosio naočare, njegovo lice bilo bi potpuno bez tragova ljudskosti. Onda je skupio snagu, a možda i nešto drugo, da sve promeni, počeo je da pljuje po narodu, psuje državu, da izražava neviđeno nezadovoljstvo, i ovo u određenim krugovima nije ostalo sasvim ne primećeno. I on je, ako se bolje pogleda, bio taj koji se oglasio prvi.

Već tada su se javila blaga odstojanja između njega i okoline, neprestano je gunđao. Onda su se oglasili i „oni“, zustavljajući se taman gde treba. Ubrzo je stigla ponuda za valjanu „specijalizaciju“ na belosvetskom univerzitetu, na „cigle“ dve godina. On je poverovao da je ubo pravu stvar, iz koje može da izađe jači. A još nije bilo kasno da kaže – ne. Tamo se, između ostalog,  bavio, kao i većina ne talentovanih, kreativnim pisanjem. Govorio je, ne bez cinizma, koga sada da volim kad sebe mrzim. Otuda je još žešće pljuvao po svojima, jednom po vlasti, onda po opoziciji, i najtvrđe po narodu. Kratko, nije bio zadovoljan svojim narodom, a ovom su, i pre njega, ispredali satiričari zavrzlame, tako je – kako je. Polako se „gojila“ njegova biografija. Puno je toga uradio za one koji su mu dali „specijalizaciju“, doturali, onamo - vamo, koliko treba da može da se pristojno oseća. Pisao je i za one koji objavljuju tzv.  kvazi-disidentsku literaturu, nekakve eseje i priče, a onda se okrenuo dramama, pa romanu i reviziji istorije. „Ugled“ je rastao, račun je debljao, imao je dovoljno da se ne vrati u otadžbinu, ali joj se primakao na puškomet, da može da „pogodi“ gde treba. Ušao je i u krugove gde se pohvale, kritike, i nagrade dodeljuju po sistemu ja tebi koliko treba - onda vi meni.

U glavi je izbrisao vremensku razliku između istorije i stvarnosti, pljuvao je obe. Nije on više gledao u budućnost, sve više je gledao u račun i biografiju. Kada bi otvorio kakva vrata pred sobom, zatvarao je bez milosti ona iza sebe, šalio se da se boji promaje. Mnogi koji su ga znali, i oni koji su smatrali da mu ne trebaju, mimoišli su se s njim. Bilo je u njegovom ophođenju nečega tragikomičnog. Tako se dočepao nekih od, pod znacima navoda, najznajčajniih nagrada za literaturu koji dodeljuje isprani svet, puno toga je uradio za one s kojima je izgradio svoj i njihov svet, držali su se na slabašnim nogama. Osećao je povremeno da je ono što nije, ali da se menja nije imao snage. Muka mu je bila što ga kod kuće i dalje ne smatraju piscem, davao je intervjue za novine, TV, tvitovao, napravio blog, ugošćavao ljude iz zemlje i muvao narod kome je okrenuo leđa, ali tu se ništa nije micalo.

MILAN TODOROV: ZEC

 

Postoji nešto posle

Nemoguće da ne postoji

Niko nije video

Ali to ne znači ništa

Slonovi čuju bat naših koraka

Na nekoliko milja

Slepi miševi su izvanredno

Savladali mrak

Poslednje piće

Nikad nije poslednje piće

Postoji taj efekat neočekivanog

Kao kad spremaš kašu za doručak

I u žitu naletiš na malog

Plastičnog zeca

Kao da si se ponovo rodio

Kao da se sećaš toga

Ali kako?!

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: KASNA POPODNEVA

 

 

 

Kao da nijedan drugi svet nije postojao

Osim njihovih

Ta kasna jesenja sunčana popodneva

Poput udobnih cipela za šetnju

U gradu koji je postao preopširan

Bez iluzija

Bez strasti

Sa uličnim ljudima koji uživaju u pivu

Sa usamljenim trkačima

I ženom u odlasku

Koja ne zastaje dok govori

Možda se vidimo kasnije

Njen glas koji se predomišlja

Koji kao da pita gde sam emocionalno

Čini te uznemirenim

Bez ijednog vidljivog razloga

Za sada.

 

NINUS NESTOROVIĆ: TROVANJE

 

 

Da vam ne bi oteli hleb iz usta,

morate ih držati stalno zatvorenim.

 

Kad neki vođa poraste velik, sva mu ovlašćenja postanu mala,

pa zato često mora da ih prekorači...

 

Kod trovanja alkoholom ljudima se ispira želudac.

Kod trovanja istinom mozak.

 

Koliko laži, u ovako stresnim vremenima,

treba dnevno uneti u organizam da bi on mogao normalno da funkcioniše?

 

Otupelom peru zlatno držalje daje lažni sjaj.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: MRAVI

 

 

Suština opstanka je u predvidljivosti

Mrava na kuhinjskom pultu

Od njih treba učiti

Kako da ne budeš uplašen

A obrisan kredom

Nečujno

Kao starci u ulici

Veština je otići

I ponovo doći

Poput onih koji traže ljubav

U jesenjim noćima.

 

 

 

MILAN TODOROV: KATEDRALA

 

Nikad nisam bio u katedrali u Toledu

Nikad neću otići u Toledo

Tamo gde se razuzdani

Pevač i pevačica

Obnaženi trljaju

Među svecima

Zbog čega se vernicima

Izvinjava nadbiskup Toleda

Jer je oskrnavljena

Pastoralna lepota

Ono neuhvatljivo i nevidljivo

A uvek sam mislio 

Da ljude treba videti

A ne samo slušati

Žamor glasova iza 

Zavese na staklu

Gde se svet završava

Srećnim suzama.

MILAN TODOROV: REKA

 

 

 

Kao mali išao sam kroz žito

Nalazio gnezda poljskih ptica

Zeca log

Ali taj način postojanja je iščezao

Nisam znao šta ću postati

Mogao sam da budem drugačiji

Na nemerljiv način

Bez ovih zasićenih čula

Bio bih raspoložen dok gledam

Reku ispod grada

Jer voda je lepa za gledanje

Podložna je istim silama kao i mi

Porozna

Ali mi ne slušamo svoje telo

Dajemo prednost mislima

Umesto susretima

Polugama neimenovanih

Ljubavi.

 

 

 

MILAN TODOROV: BESKORISNE STVARI

 

     

 

 

          Bilo je potrebno osloboditi se nametljivih misli. Nedelja je jezivo težak dan. Skoro kao i svaki drugi, uostalom. U patikama po pesku hodali su kasnom jesenjom plažom. Na čistini i travi i pod vrbama bilo je puno ljudi koji su koristili poslednje lepe dane za mirno uživanje u svežem vazduhu. Neki su kuvali riblje čorbe u kotlićima, drugi spremali roštilj. Vazduh je bio pun različitih ukusa. Jezgro jeseni. Vodostaj reke je bio nizak. Tu i tamo belasali su usamljeni sprudovi i tik uz njih po koji plitko lengerisani šlep. Čekali su kiše.

         On stavi prst u vodu. Bila je ledena. Niko se nije kupao. I najuporniji plivači povukli su se u svoje jazbine u kojima će sanjati proleće. Jedna plava, mršava devojka sa mišićima na trbuhu sedela je na oborenom stablu blizu vode u uskom roze šorcu. Kad su se približili devojka je prekrstila nogu preko noge. Učinila je to polako. Između butina ukazao se reljefast, tamno mlečni oblik obrijane kože. Žena nije ništa primetila.

        -Možda ti se učinilo?

         Ona je u njemu od nekog vremena videla ozlojeđenog sanjara. On je njoj zamerao što ga na sve načine, a pre svega svojom tihom ali upornom suzdržanošću, sputava da živi punim plućima.

         -Suviše sebi dozvoljavaš.

         Pogledao je devojku, sada iskosa sa malo veće udaljenosti ali dovoljne da uoči njenu gotovo dečju pozu.

         Delovala je sve vreme nezainteresovano za svet oko sebe. Bele tačkaste slušalice u ušima odvajale su je od male skupine mladića i devojaka koji su između dva stabla zatezali uže za hodanje.

           -Volter Miti. To sam ja. Uvek u pogrešnom filmu.

          Zastali su kod grupe mladih. Jedan mladić je zatezao uže a drugi, stojeći na sredini putanje, nožnim palcem određivao njegove jačinu. Izgledalo je neverovatno da neko može da hoda po tom tankom zelenom platnu ne širem od dva ili tri santimetra.

          -Možete to i vi – rekao mu je mladić antičkog tela aljkavo odeven u preširoku majicu sumnjive boje i crne bokserice.

          Nasmejao se. Ravnoteža mu je uvek bila veliki izazov.

          -Ja imam previše godina.

          -Rade to ljudi i u vašim godinama.

           Linija između zemlje i vazduha ocrtana konopcem delila je njegovu trezvenost od mladićkog uverenja u telesnu moć. Gde su sad svi oni ciljevi u životu koje sam kao imao, pomisli.

          I opet pomisli na prizor sa devojkom. Bila je od onih nepotrošivih riba. Ni lepa, ni ružna. Mršava, što znači mogućnost da se još dugo baškari u polumladićkom telu. Beskrajna neistražena stvar. Kapsula u tajni erotskog univerzuma. I sam je takav bio. Kupao se na toj plaži kao mladić. Po ceo dan. Tada se još ležalo u pesku. Nije bilo pikavaca posvuda. Vrelina, sunce upržilo a voda hladna. Izađeš iz vode skocanjen pa se uvaljaš u kristale Dunava. Pomisliš, ovako se umire kad ti garantuju rajsko naselje.

        Devojka je prišla mladiću koji je zatezao uže i nežno ga okrznula ramenom. Na njegovom licu ukazao se podsmeh ili znalački osmeh. Nije bilo lako dešifrovati taj trzavi trenutak. Šta je značio. Podsmeh starcu ili promrmljana mantra u stilu nema veze.

        Mladić reče da će im pokazati kako se hoda po zategnutom konopcu.

        -Povucite se u stranu, ukoliko prsne mogao bi da vas poseče.

        Devojka ostade na istom mestu pokazujući da ne pripada nikome. Odjednom oseti simpatiju prema njenom izboru. Šta je to trebalo da znači? Oni se pomeriše. On zauze takav ugao da je ne izgubi iz vida.

         Obrijana mala kučka. Zašto bi se još ponižavao?

        Momak ode na drugi kraj konopa i sede na njega ljuljajući se.

        -Važan je obrtni momenat, doviknu im.

        -Ovo je potpuno beskorisno, reče žena.

         Nije razmišljao o beskorisnim stvarima. One su se samo taložile negde po uglovima njihovih dotadanjih života kao kristali u pećinama.

          Uglom oka držao je devojčinu pojavu. Ponovo je sedela na oborenom stablu prekrštenih golih butina.

          Imao je običaj da svako jutro, kad se sretnu u kuhinji, ispipa telo svoje žene. Nekad, dok su bili sasvim mladi. Sad se u njemu javi taj odocneli muški apetit.

          -Beskorisne stvari treba da postoje, šapnu svojoj ženi.

Nije bio siguran da ona nije primetila trenutak izdaje. Međutim, žena nije reagovala.

         Mladić se posle malo oklevanja popeo na konopac trudeći se da ga, raširenih ruku, održi u stanju mirovanja.

          Sada hodanje po konopcu nije izgledalo nemoguće. To je samo osećaj da možeš, pomisli on. Naše telo je mesto za informacije a ne mozak kako se uvek misli.

          Ponovo mu se  javi želja za ženom.

          Seks je jedina suprotnost smrti, reče u sebi.

         Devojka je gledala u pravcu mladića koji je skakutavo hodao po konopcu u vazduhu.

Možeš da padneš - pa šta?

         On zaista ljosnu na pesak.

         Čovek pomisli: Uvek ti beskonačni završeci.

         Postoje samo završeci.

        

 

         

 

NINUS NESTOROVIĆ: OSEĆANJA

Kad vidim koliko je luda vođa okupio oko sebe ja ne mogu ništa drugo da mu kažem sem: "Bravo, kralju"!

 Siromašnima sve grehe prašta bog. Bogatima i bog i država.

 Razbijači prozora grade svoju karijeru postepeno. Kamen po kamen.

 Na groblju demokratije ima mnogo spomenika. Uglavnom živih.

 Nismo morali našu teritoriju da obeležimo tako što smo crtali državne zastave po fasadama zgrada. Mogli smo ih samo zapišati.

 Svuda ljubav prema bogu spada u verska osećanja. Samo kod nas u politička.

VASA PAVKOVIĆ: BISKAJA

Postoji Biskajski moreuz 

(ili zaliv, svejedno)

 Zelene površine 

Imaginarnih travnjaka

Tvoja ruka, 

Ispala iz ležišta. 

Lord je rekao ovo 

Zmija je htela ono 

Jabuka se otkotljala pod pod

 Sve je prošlo 

Pre nego je započelo,

 Baci psu kosku, a mački klupče... 

Postoji Lamanš 

Kao uže od ledenog leda

 Neko se podbada iglama 

Neko viljuškama 

Srpska istorija neće biti večna

Jednom je tu gde je sad 

(na polici) 

Neće biti. 

Kraljica je donela čakšire

Vozar je primio orden 

Posle su pili čaj u pet 

Neko se okliznuo 

O krvavo sečivo

Neko drugi je prošao 

Dalje od izvora, 

Dalje od dva-tri putića. 

Ćuti i slušaj Bič Bojse 

Bič Božiji je sahranjen pod tisom

 Nikada nisi video to drvo 

Nikada nisi spavao 

Na vrhu katedrale sa voljenom ženom. 

Staklenci koje si bacio

Još su na dnu reke 

Koja nije pomerena, kako se priča 

Zbog njega i njegovog kalumeta...

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ: NEMA SPAVANJA NA VOŽDOVCU

 

 

Treba pokazati inicijativu, misiju i viziju. Biti proaktivan. Jedn posao nije dovoljan. Jer, vidi o čemu se radi: dok ja radim u fabrici 10h,  ja paralelno, preko bubice, pričam s čovekom kojem prodajem neku diskontnu robu. U fabrici idem na bonuse i prekomerni rad pa nekad odrapim i dvanaest sati. Radim subotom a ponekad i nedeljom, kad me pripuste. Pa onda, čim izađem iz fabrike, ja odem kući ispišam se dobro (u firmi ne idem u vece) pa pravac na gradilište gde radim kao čuvar. Tamo ne spavam ko neki već vredno učim iz udžbenika “menadžment u firmi” kao i iz druge knjige “Engleski u sto lekcija”. Deci kad dođem ujutru kažerm zdravo jer je red, pomazim ih po kosi, poljubim ženu pa pravac na posao. Oni nisu dokoni-deca u školu pa nazad kući, da s mamom štrikaju kape i šalove. To je naš privatni biznis “Pufnasta maca”. Nakon štrikanja kapa i šalova-pravi se turšija. To je naš privatni biznis “Veseli krastavac”.  Nakon turšije, odlaze da čiste po okolnim zgradama. Spavaju u proseku četiri do pet sati. Šta imaju da spavaju sad? Spavaće kad odu u penziju. Ja dok se vraćam kući na mobilnom prelistavam oglase za posao. Ne predajem se jer, uprkos mojim najboljim željama i borbenom duhu, konstantno dobijam odgovore kao “poštovani, pročitali smo vaš CV ali smo nažalost morali da se odlučimo za drugog kandidata..:” Puko sam silne pare, govorim engleski ko kraljica Elizabeta, dobio sam licencu za menadžerisanje i s tim , rekli bi neki, mogu da se slikam ali ja se ne predajem. Usavršavam se. Na gradilištu vežbam, radim sklekove, u odličnoj sam formi, prijaviću se da budem telohranitelj iako sam odavno prešao pedesetu i visok sam 165 cm. Ali, bitno je da imam inicijativu, misiju, viziju. Da sam proaktivan. Provalio sam da me žena vara. Bilo je to pre neki dan. Jednostavno, video sam da izlazi iz stana Đurđevića, samca koji živi na trećem spratu. Nosila je bade mantil. Videla me je i ja nju. Nisam joj napravio scenu. Posesivnost je za balkanoide. Ionako nismo stigli da se spojimo poslednjih godinu dana. Nema veze, seksaćemo se kad odemo u penziju. Ne jedno s drugim ali, s nekim. Ona se s nekim sigurno seksa. Ja sam ponekad pomalo potišen, nekad zaspim u prevozu il na klupi, al nakratko. Uspeh je bitan, zarada. Smejem se malo, ne pijem ne pušim,  na one stvari retko kad i pomislim ali nema veze. Uspeh se računa a do penzije je daleko. Zapravo, šta će ti penzija? Tu samo nešto odmaraš, kukaš, smrdiš. Radiš bre dok si živ.  Zato i propadaš, zato što si lenj kao naš  narod. Evo, ja i nedeljom radim. Nedeljom prodajem onu diskontnu robu. Ispred marketa, klupa levo. Inače, ja ne mogu da razumem one lenčuge koje rade samo jedan posao. Koje ne znaju da se snađu kao ja. Koje vikendom jure za decom po parkovima. Koje su u minusu svakog meseca a ne ko mi-pet milki u plusu. Ali, ne može svako imati misiju, viziju, agilnost i aktivnost. I biti proaktivan.

(Aleksandar Novaković je mladi dramski pisac iz Beograda. Ovo je negova prva priča u Paradoksu)

DOBRIOJE ANTONIĆ: SEVERNI SRBIN

 

 

Nama uvek nešto fali: zejtina, šećera, kafe, benzina, opozicije...

 

Nama ne treba vojska. Čim počne tuča, mi se začas okupimo.

 

Nauka nam se razvija otežano. Čas nema štapa, čas kanapa.

 

Ponekad naše televizije prikažu i ljude van Beograda. Kao egzotična bića.

 

Čuvajte boce vina, ajvar i cveklu u teglama. Idu izbori, predsednik sve otvara.

 

Ne znam kako da se izjasnim na sledećem popisu. Može li Severni Srbin?

 

Kad sve pobeđujemo, svi nas mrze. Kad od svih gubimo, sve mrzimo.

 

Mnogima su minule godine bile uspešne, sem narodu. Ne mogu baš svi biti zadovoljni.

 

MILAN TODOROV: FOTKA

Neprekidno zaustavljanje

Besposleni dani

Kiselo vreme uživo

Devojke bez prezimena

Sa silikonskim grudima

Jedna je tražila da je fotografišeš

Pružila ti je telefon

Čučnuo si na par koraka

Smisao za humor

Ili pak nova erotika

Bela okrugla tačka na ekranu

Koji možda neće preživeti pad

Volim što nisi napadan

Stariji čovek pored

U obliku pauka

Nedostaje bljesak kod ovih telefona

Tako da imaju simbol varalice

 Otrov seksizma  

Uvećana sposobnost preživljavanja

Gvožđe u duši

I to nestrpljenje

Nestrpljenje

Da saznamo šta je

Sa ostatkom našeg života.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: VEČE

 

 

Ističe ti vreme

Noći se približavaju

Menjanje prirode

U oštrom jesenjem predelu

Dobu izumiranja plodova

Ljubitelji lišća se zatvaraju

U ćelije osuđenika

Imaš mnogo pitanja

Da li si kriv 

Ne veruješ u vrlinu

Šav je uvek između

Neimenovani strah

Među prijateljima

Koji su ostali do kasno

Nema tajni ali

Niko prvi ne ustaje.