понедељак, 30. новембар 2015.

MILAN TODOROV: DIJA DIJA DE

I Holanđani se ljube tri puta. Znači, i oni su Srbi.

Ide majka s kolodvora, dija, dija , de. Koliko je naprosila, dija dija de?

Osramotio sam se pred sveštenikom. Poljubio sam mu ruku, umesto da nešto tutnem u nju.

Ako neko zna Turke, onda smo to mi. Pet stotina godina samo smo ih gledali.

Opet smo izgubili od gorih od sebe. E, ti su baš dno dna!

Mi ne zbijamo redove, jer bi izgledalo da nas je manje.

Plašimo se da posle ove odlične vlasti ne dobijemo još goru.

Beograd može da bude most između istoka i zapada. Imamo iskustva sa obnavljanjem mostova.

недеља, 29. новембар 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: TRAŽENJE SEBE

Nije taj ludak ni Napoleon, ni Hitler, ni Atila Bič Božiji.  On još traži sebe!

Nismo probirljiv narod.  Izborni rezultati to najbolje dokazuju!

Naše gluposti duguju nam veliku zahvalnost, jer, da nije nas, ne bi ni njih bilo!

Još niko nikog ovde nije umorio glađu.  Sve su to nesrećni slučajevi!

Dok neki tamo upoređuju naše građane sa ovcama, oni mudro ćute.  Neće ni da beknu!

Privatizacija u Srbiji svela se na samo jedno slovo.  Sve od A do Š dali smo za Dž!



ZORAN T. POPOVIĆ: SLOBODA

Mi poštujemo slobodu govora. I da nam zašiju usta mi bismo na dupe progovorili.

Za slavu smo zaklali prase. Slava mu.

Kažu da jedan vinjak ima kalorijsku vrednost jedne sarme. To znači da sam ja u životu pojeo mnogo sarmi.

Jebeš život.Čuvaj zdravlje!

Imam puno fanova koji prate moj rad. Jedan od njih je i javni tužilac.

Još se nije rodio ko bi žene razumeo. Ali svaki muškarac misli da je baš on taj genije.

Kad smo konačno ostali na trenutak sami, iskoristili smo gužvu i vodili ljubav. 

Samo Bog zna kako nam je, jer mi dosta toga krijemo od sebe.

Bolje sutra je posle kosovskog najpoznatiji srpski  mit.


петак, 27. новембар 2015.

MILAN TODOROV: KRAJ SEZONE

„ Budućnost je opšte mesto i veličanstveni putevi naših života
nastavljaju u nekom drugom pravcu kroz sliku grada i pejzaž
ili strmu padinu, ili oblutke, u puku jesen;
i sve što smo tamo ikada poslali tamo će i biti,
i tako se zbijeno kovitlati – osim, možda, nas da sve to vidimo.“
                                                                                               Les Marej



Pančo je čežnjivo posmatrao veliku reku sa splava „Kazablanka“. Dunav je stvarno užasno prljav, pomisli, ali to ništa ne menja na stvari.
Pančo, rekla je, zapravo uzviknula Lela, koja ga je za dve godine zabavljanja već solidno poznavala. – Zar se nismo sve lepo dogovorili?
Pančo, koji se, u stvari, zvao Panta, samo sleže ramenima.
Naravno, dušo. Ali, ja sutra otvaram sezonu kupanja, pa ma crko!
Neću da mi crkneš – rekla je Lela uvređeno – dovoljno je samo da budeš dobar i poslušan.
Ali, zar nisam dobar?...otimao se Pančo.
To nije uvek dovoljno!

Lela se panično plašila vode, naročito velike i mutne. Niko ne zna šta takva voda nosi, govorila je često.
Pančo joj je priznao da je to sasvim tačno, ali je i dodao: ko se na to obazire nikada ne upozna čari gradske reke.
Naravno, rekla je Lela gadljivo, naravno da ćeš se  ti kupati i u takvoj reci. Uostalom, bilo bi preko svake mere da ove godine odustaneš od ideje o samouništenju.
Nekad bi alasi odveslali do pola reke i zahvatili vodu u kojoj su posle kuvali riblju čorbu, rekao je Pančo, tek da nešto kaže.
Lela ga je pogledala kao portir psihijatrijske klinike poluzalečenog pacijenta koga puštaju na vikend  samo zato što je uredno gutao duple doze prepisanih lekova.
Bilo je kasno da se nasmeje sopstvenoj neuspeloj šali.


Kako je kucnuo čas za ono što je Pančo teatralno zvao otvaranje sezone, Lela ga je drugi put tog jutra upitala:
Da li si ga obukao?
Sve kako smo dogovorili, potvrdio je Pančo.
Verujem, rekla je Lela, nemam pojma zašto, ali verujem da smo preduzeli sve što je u našoj moći da budemo srećni.
Misliš bezbedni, pitao je Pančo Lelu, koja je sada bila u svojoj teističkoj fazi.
Verujem da smo bezbedni, ali nisam sigurna da li ćemo zaista biti srećni, dodala je.
To niko ne zna, rekao je Pančo, osećajući kako ga kondom koji je dodatno, zbog hladne prolećne vode, pričvrstio gumicom za vezivanje kompota , nesnosno davi urezujući se u sve mlitaviju kožu  njegovog uda.
Ako ne budeš disciplinovan, rekla je Lela primetivši grč na njegovom licu, nikada više nećeš spavati sa mnom.
U redu, pristao sam, doviknuo je Sančo pre nego što je napravio salto mortale sa ograde Kazablanke. Ti znaš da ja na sve pristajem, kada si ti u pitanju. Pre nego što je izronio na površinu, zavukao je ruku u kupaće gaćice, skinuo odvratni prezervativ i napunio ga zagađenom dunavskom vodom. Zamislio je jednu želju: poželeo je da kurton zauvek potone.


Lela je za sebe tvrdila da je biće vatre.
Za razliku od tebe, dodala bi gledajući preplanulog mršavog Panča pomalo prekorno. Ti si, na žalost, čovek vode.
A o postojanosti vode mogli bismo tek da pričamo.

Posle plivanja, Pančo bi odlazio pod tuš i tobože sapunjajući se između nogu, odlepljivao neupotrebljeni prezervativ zalepljen čičkom za unutrašnju stranu kupaćih gaćica i diskretno ga spuštao u pruženu Lelinu ruku, dok je ona devičanski žmurila. Pošto bi se obrisao njihovim zajedničkim peškirom i zaklonjen istim  presvukao u pamučni šorc i vetropropusnu majicu, odlazili su na splav „Kazablanka“, nedaleko od plaže. Tu su ostajali do večeri.
Kazablanku je držao tip koji je neodoljivo posećao na orangutana. Svi su ga zvali Čipi . Pričalo se da se borio u francuskoj legiji stranaca u Maroku. Otuda naziv vodenog kafića. Čipi je bio tipični balkanski bandit čija je mišićna masa bila obrnuto proporcionalna masi njegovog mozga. Ali, znao je da vodi kafanu i okuplja mlade ljude koji bi pili hladno pivo na terasi njegovog kafanskog doma, među svim tim tetoviranim spodobama sa nogama dopola u vodi i glavom zabačenom na slabo hoblovane jelove grede kao na okrajke svemira.
A posle, sasvim dockan, odlazili bi ponovo na Generalsku plažu, koja je tada bila raspuštena i topla.

Jedne od tih večeri, ležeći na leđima na toplom pesku koji je isijavao poslednje atome dnevne toplote pred jutro,  Lela je iznenada briznula u plač:
Tačno ću morati da odem kod ginekologa.
Pančo se prestravio.
Da, dobro si čuo, nastavila je Lela.
Usledio je trenutak dramskog iščekivanja a onda se u mraku ponovo oglasio Pančo, malo manje sigurnim glasom:
Da nisi trudna?
Jesam.
Kako znaš?
Znam. Ja sve znam. Dakle, znam da sam zahvaljujući tebi upravo spavala sa Čipijem. U stvari, ne samo sa Čipijem. Spavala sam i sa  kompletnom posadom te gusarske birtije! I ne samo sa njima. Spavala sam i sa njihovim očevima. I ljubavnicama njihovih očeva...
Polako, uplašio se Pančo. Čuće nas neko!
Ali je ona nastavila:
Spavala sam i sa njihovim ženama i majkama i babama...Budalo! Budalo neopevana! Budalo do kraja sveta!
Pančo joj je uzalud stavljao šaku na usta.
I...ako hoćeš baš da znaš, rekla je i ujela ga za dlan, na šta je Pančo bio posebno osetljiv, vodila sam ljubav i sa psom tog ludog Čipija, sa Đangom.
Očigledno je prozrela moj trik sa ronjenjem i odbacivanjem zaštitne gumice, shvati najzad Pančo.
A, ako je tačno ono što pretpostavljam da će mi sutra reći doca, sa nama je svršeno, dodala je Lela istresajući pesak iz svojih malih belih gaćica.  
Pančo je gledao kako taj srebrni pesak veje iz njenih gaćica i zatrpava ga preko glave.
Svršeno za sve vremena, pripretila je još, njišući se u bokovima dok je odlazila.


Suvišno je reći da se više zaista nikada nisu videli.
Pančo je ubrzo otišao u vojsku u Strumicu, a posle vojske našao posao u Rijeci, kao zavarivač u fabrici brodskih motora. I ostao tamo zabačen i zaglavljen sve vreme rata. Činjenicu da ga niko nije uznemiravao pripisivao je majčinom poreklu iz tih krajeva, a i uvreženom mišljenju da neko ko se zove Panta ili Pančo mora da bude Makedonac.
Na tada čuvenoj riječkoj plaži Sablićevo, čiji ga je nežni, blagi nagib ka vodi, posut peskom i sitnim šljunkom, neodoljivo podsećao na dunavsku Generalsku plažu upoznao je Klaru, svoju sadašnju suprugu.

...

Pre desetak godina Pančo se vratio u rodni grad. Bilo je to posle bombardovanja.
Više nije imao vremena za reku.
Prošla me je volja, mislio je.
Njegova žena primorka, uostalom, nije volela Dunav.
I ona je trvrdila da je on zapravo evropski cevovod. Kanalizacija.
Blagorodni Pančo ni njoj nije protivrečio. Naprotiv, primećivao je da postaje sve ravnodušniji.
Posle godinu dana, izgubio je posao u čuvenoj „Pobedi“, fabrici mopeda i avionskih krila. Ništa više nije bilo čvrsto kao pre.
Ah, da, ponekad bi video mišićavog legionara Čipija kako tumara oko raspuklih kontejnera kvantaške pijace. Pančo se trudio da ga izbegava koliko god je moguće, ali to je činio zbog sebe, ne zbog Čipija.
Zazirao je od sopstvene slike u tuđim očima.
Docnije je tavorio u nekolikim privatnim firmama, petljao nešto u sopstvenoj garaži, ali nije išlo.
Često je tada razmišljao o šansama u životu. Negde je, naime, pročitao da svaki, ama baš svaki čovek ima dve velike šanse u životu. Svakome se, naime, ukažu dve sjajne prilike za uspeh i samo je potrebno prepoznati ih.
Izgleda da je u  tome bio sav Pančov problem. Nikada nije uspevao da prepozna svoju drugu šansu i da je ščepa za ruku čvrsto i nepopustljivo kao davljenik.
Međutim, nekako je, kako se govorilo u toj opštoj krizi, ipak doplivao do ostrva spasa zvanog penzija.
Ona nije bila bogznašta, ali je bila sigurna.
Osim toga i Klara, njegova Riječanka, je imala penziju, čak i nešto veću od Pančove, tako da su najzad živeli pristojno za trenutne prilike.
Pančo je sa nekom tupom radošću, svakim novim penzionerskim danom, osećao kako mu se vraća mir u dušu.
Upisao se u lokalnu biblioteku, počeo da čita sve što bi mu dopalo pod ruku, ali najradije je pozajmljivao svetske klasike. "Smrt govori" Somerseta Moma, je, vrlo brzo, znao napamet. 
Osećao je da ponovo dobija nešto što mu je bilo uzeto: dostojanstvo.
Mogao je, naime, da živi od svog rada, tačnije od svog bivšeg ili kako se to kaže, minulog rada.

Klara je bila strpljiva i tolerantna žena. Bezdetni, bili su okrenuti svako sebi. Što stariji, to više.
Prošlog leta, beše neki vreo avgustovski dan, Pančo se odjednom  setio reke.
I najzad se, posle trideset godina izbivanja, ponovo obreo na Generalskoj plaži.
Parkirao je auto u hlad onih brestova.
Samo, činilo mui se da ih sad ima mnogo manje i da nisu uredno raspoređeni uz prugu kao nekad, nego raštrkani nasumice kao nepovezana i usamljena ostrva koja slabo štite od prejakog sunca.
Pošao je polako, skoro opezno sa peškirom u ruci i naočarima za sunce na očima prema nekadašnjoj plaži.
Odmah je primetio da je Dunav tu sada napravio veći zaobilazni luk, što je, pretpostavljao je, posledica velikih betonskih šipova koji su pobodeni u reku pre desetak godina kao osnova za temelje novog mosta. Međutim, most nikada nije bio izgrađen i reka je zbog toga na tom mestu usporavala. To ga je obradovalo. Plaža je sada trebalo da bude još pitomija, mislio je Pančo, ušuškana u more dubokog peska zbog ovog veštačkog meandra.
I bio je u pravu. Već posle desetak metara hodanja po užarenom pesku morao je da zastane, obuje sandale, stavi trščani šešir  na glavu i pognut, pod jakim suncem tek tada krene prema mestu na plaži koje je dobro poznavao.
Ovako, iz daljine, dunavska voda je zaista bila plava!
Pančo nije mogao da verujem u to.
Znači, pomisli veselo, stari dobri Dunav se opet pročistio.
Kad je stigao do središta plaže, iskopao je duboku rupu u pesku i u nju pohranio mali platneni ruksak u kome su bili peškir, novčanik i mobilni telefon.
Zatim se skinuo, odložio panama šešir i sunčane naočare i krenuo ka vodi.
Bilo je rano jutro i na plaži nije bilo skoro nikoga, osim jednog upornog noćnog ribolovca koji je dremao uz svoje mirne štapove, naslonjen na sopstvenu ruku.
Ugazio je u reku i opet osetio onu istu jezu kao i pre mnogo godina kada je uživao u letnjim dunavskim avanturama. Posle prve lake nelagode osećao je mekotu peska pod nogama i poznato drhtavo strujanje reke oko tela. Ponovo se osećao kao u majčinoj utrobi, bestelesno.
Zatim je pustio da ga reka nosi i isplivao tek kod nekadašnje Čipijeve „Kazabanke“. Ono što je preostalo od nje, nije bilo vredno njegove pažnje.


Sutradan se probudio pre zore i odlučio: opet idem na moju plažu, crko dabogda!
Brzo se spremio, uzeo flašu vode iz friza i odjezdio starim Renoom do Dunava.
Voda je bila mirna i pročišćena tokom noći.
Plivao je, uzvodno kao i uvek, ali nekako usporeno i teško. U stvari, isplivao je samo polovinu jučerašnje staze i odustao.

Kad se vratio kući, Klari nije ništa govorio.
Naprotiv, ispričao joj je da mu plivanje u reci prija, što je bilo samo delimična istina.
Rekao joj je da će verovatno i narednih nekoliko dana odlaziti na plažu, ali malo docnije, kada voda bude toplija.
Predložio je Klari da mu se pridruži, ali je ona to odbila tvrdeći da nema prikladan kupaći kostim.

On je odlazio uporno i narednih prepodneva na Generasku plažu, stalno pomerajući dužinu boravka na njoj, da bi ugrabio što više od čari leta pre najavljenih kiša.
I onda je, poslednjeg dana svog boravka na plaži, ugledao Lelu.
U stvari, prvo je ugledao devojku koja je bila ista istacka Lela, sa onim bolno molećivim očima, samo naravno za jednu generaciju mlađa - a onda na platnenoj ležaljci u hladu dunavskog brestića ugledao i Lelu.
Bila je obučena u laneno sivo, strogo ali lako muško odelo, na glavi je imala šeširić iste boje a u rukama neki strani magazin.

Prišao im je lagano. Osećao se kao krivac.
Devojka nije obraćala pažnju na njega. Skakutala je na jednoj nozi, pokušavajući da istrese vodu iz ušiju.
Moj stari prijatelj, rekla je Lela devojci, a zatim dodala ponosno:
Moja ćerka, Lena.
Devojci to očigledno nije ništa značilo, samo je klimnula glavom, uzela iz šarene sportske torbe badminton  i udaljila se.
I Lena je vodeni znak, kao i ti, rekla je Lela posmatrajući svoju ćerku kako izazovno njiše bokovima dok zamahuje velikim plastičnim reketom.
I ispričala mu na brzinu da već dugo živi u Londonu. Udala se za kolegu sa fakulteta. On je sada poznati naučnik. Modularna fizika ili molekularna hemija ili tako nešto, Pančo nije shvatao. Predaje na Kraljevskom univerzitetu. Mnogo putuju. Jedno vreme su živeli u Osaki, u Japanu.
Došla je sa ćerkom u Srbiju, na kratko, da obiđe grobove svojih roditelja i za dva dana lete nazad. U Englesku.  U kišu i maglu, kako je rekla. Blago tebi, zaključila je, ti imaš svoju reku.
Pančo joj je odgovorio nešto opšte i uobičajeno, nešto što ne obavezuje na prizivanje uspomena, to nipošto, pa čak ni na dalji isprazni razgovor.
Ubrzo su se pozdravili. Ona pokrenu ruku u znak pozdrava i Pančo tada nehotice opazi da su joj prsti dugi i još lepi, ali i da je šaka koja ih je držala na okupu smežurana i mestimice pegava.
Dok je išao ka mestu na plaži na kome su ga verno čekali njegov beli šešir i zeleni ranac, sve vreme je razmišljao o toj devojci. Koliko ima godina? 
Dok se tako udaljavao osetio je nejasnu duboku uznemirenost, pa čak i iznenadni umor, što je pripisivao najavljenoj promeni vremena.
Kad je došao kući, jedva  se popeo na sprat, toliko je bio iscrpljen iznenadnom slabošću.
Popio je dve pune čaše negazirane hladne vode pre nego što je Klari prepričao  svoj današnji susret na plaži.Ali, učinio je to ovlaš, u kratkim crtama, namerno dajući ton neobaveznosti, pomalo čak i sprdnje susretu sa bivšom devojkom. 
Ideš i sutra? upitala ga je ona iznenada zainteresovana.
Dobro, progovori Pančo posle malo premišljanja, idemo sutra. Ako ne padne kiša, dodade.
Ali, nije bio sasvim uveren da će tako biti.
Popio je svoj uobičajeni probiotički jogurt, pojeo kiflu sa pekmezom od kajsija i otišao u pokrajnju sobu na popodnevni odmor. Spustio je roletne i ležao u polutami na leđima. Nije mogao da zaspi. Ponovo je mislio na onu devojku, Lelinu ćerku, na njen i svoj vodeni znak, Šta ako je moja? pomisli u jednom trenutku. Ali, odmah poom odbaci tu misao. Rekla bi mi Lara, morala bi to da mi kaže.
A onda je iscrpljen, u neko doba zaspao. Sanjao je da je na pijaci u Bagdadu i da ga je  u vrevi koja je na njoj vladala neka žena gurnula a kada se okrenuo video je da ga je to sama smrt gurnula, zatim ga pažljivo pogledala, rekla nešto nerazumljivo, verovatno na arapskom i pritom mu zapretila rukom.

понедељак, 23. новембар 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: DAHIJE

 Nismo se sasvim vratili u 19. vek.  Dahije su tu, ali bune nema!

 Nije teško napraviti državu po meri čoveka.  Svaki grob je isti!

 Ovde su najčešće porodične grobnice,  ali umemo mi da pravimo i veće!

 Naša stvarnost nije ni crna, ni bela. Ona je kaki boje!

 U Srbiji se uvek znalo ko kosi, a ko vođu nosi!

 Ne tražimo mi od njega da izvrši političko samoubistvo.  Može i obično!

 Mi u odbrani Srbije od agresora ne primenjujemo taktiku spaljene zemlje,  već uništene!

 Moramo da poštujemo naše zablude. Starije su od nas.


недеља, 22. новембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: MAŠINE ĆE VLADATI SVETOM

Živi svaki dan kao da ti je poslednji. Jednom će ti se posrećiti.

Kad vidim vibrator, shvatam da će uskoro mašine vladati svetom.

Cilj nije daleko. Naročito kad je u pitanju fatamorgana.

On je pravi džentlmen. I kad uhvati neku ženu za dupe, trudi se da ne pređe granicu pristojnosti.  

Moja komšinica radi u Italiji kao manekenka i jedna je od najplaćenijih kad je oralni seks u pitanju.

Čaj od lijandera se pije krišom. Ni sam ne znaš kad.




субота, 21. новембар 2015.

MILAN TODOROV: STARA, FANTASTIČNA VREMENA

Visokog gosta smo na aerodromu dočekali po starom narodnom običaju: pogača, so, viski.

Ponovo kontrolišemo svoj vazdušni prostor, ali samo u visinu.

Srbija je do sada imala ograničeni suverenitet nad svojom teritorijom, a sada ima neograničen suverenitet nad ograničenom teritorijom.

Gde je sad ono vreme kad smo izmišljali neprijatelje? Bilo je fantastično!

Imam sjajne komšije. O zdravlju moje krave brine se lekarski konzilijum cele moje ulice.

Uzalud se u meni bore genije i budala. Ja sam za miroljubivo rešenje svakog sukoba.

ZORAN T. POPOVIĆ: DETINJARIJE

Sezame otvori se. Zaboravio sam lozinku.

Niko nas neće praviti budalama. Možemo mi to i sami.

Više nije onaj stari. Podetinjio je.

Kod nas nema svaki kriminalac dosije. Ne možemo mi svakom da posvetimo knjigu.

Niko ne razume našu spoljnu politiku, jer je ministar inostranih poslova vodi na engleskom.


четвртак, 19. новембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: STAMPEDO

Uzalud im „Farme“, „Parovi“, „Maldivi“... Sirotinja traži socijalni program.

Ni sam ne znam koliko nemam para.

Neki naši crkveni velikodostojnici izuzetno poštuju antičku kulturu. I stari Grci su voleli dečake.

Narkoman se bez droge oseća  kao na iglama.

Ja vredno treniram za muzičkog talenta. Hoću i ja da budem zvezda „Granda“!

Kadija tuži, sudi i strelja. Time je ispoštovana kompletna pravna procedura,               

Oni koji narod svedu na nivo krda, stradaju u stampedu.

Ponuda za prodaju Telekoma je bolja nego što smo se nadali. Ne moramo ništa da doplatimo.

Puno je radio na sebi, tako da su posledice ostale.

Nesanica me je naterala da stepen budnosti podignem na najviši mogući nivo.

Vođa je alfa mužjak. On jebe sve redom.

Krizni štab je u stalnom zasedanju, tako da blagostanje nema šanse da nas iznenadi.

Zahvaljujući našoj tehnički doteranoj igri i na ovoj utakmici nismo uspeli da postignemo gol.

 On je kadar stići i uteći. Od tada od njega ni traga ni glasa.

On je vodoinstalater. Svim komšinicama popravlja gde curi.


MILAN TODOROV: LEPE VESTI


Prva strana medalje se više ne razlikuje od druge.

Mi smo vojno neutralni, otkako nemamo vojsku.

Ne mešamo se u naše unutrašnje stvari. Dosta je nama muka i bez nas!

Naša primanja nisu toliko niska, da se ne bismo još malo sagnuli za veća.

Radimo na vlastitoj propasti, jer smatramo da je bolje da se radi bilo šta nego da se ne radi.

Mi kao narod nikud ne idemo, jer su nam putevi u katastrofalnom stanju.

Iz vlade stižu lepe vesti, ali lepota i pamet...

Bolja budućnost uvek stiže sutra. Ne može ranije.

уторак, 17. новембар 2015.

MILAN TODOROV: IZMEĐU DVE STOLICE

I nama se bumerang vraća. Ali sa kamatom.

Nismo sigurni ko će da nas kupi. Davanje informacija o tome moglo bi da naudi našem ugledu.

Srbija može turistima da ponudi sve osim mora. Čak i Titanik.

A onda se ispostavilo da je mozak naše operacije  bolesni um.

Nismo ni primetili da sedimo na dve stolice. Toliko smo se navikli na jaja u procepu.

Prijatelji nas nisu samo juče izneverili. Naše prijateljstvo  je tradicionalno.

Ne otkriva vođa svaki spomenik. Recimo, svoj nikada ne otkriva sam.

Ne živi se samo od hleba. Mora da se ima i za bensedin.

понедељак, 16. новембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: TRENUTAK NEPAŽNJE


Smak sveta dođe i prođe. Život ide dalje.

Menjam bubreg za jetru uz doplatu. Šifra“Ciroza“.

Spavao je s njom, jer je ona iskoristila trenutak njegove nepažnje.

Prineli smo žrtvu našim bogovima. Glasali smo za njih.

Demokratija je bez boje, mirisa i ukusa. Zato se ona kod nas ne oseća.

Ako je narod stoka, onda nam je stočni fond u opadanju.





GORDAN LEMAJIĆ: PAS NE ZNA ZA RAZLOG

„Idem na trening“, rekao sam sedmog jutra po izlasku iz bolnice.
„Nikola, on hoće na trening“, pobunila se mama, „pa do juče je bilo da li će preživeti, a sad bi da se džilita tamo po keju...“
Tata je smirio situaciju i doneo jedinu ispravnu odluku: „Idi, ali ne preteruj. Evo ti ključevi od kola, i da ti nije palo na pamet da sedneš na motor.“
Kako sam ga samo gledao kada je došao po mene da me vodi iz bolnice. Uverenje da je umro, da ga više nema, bilo je tako jako... Ni mamine reči nisu mogle sasvim da ga odagnaju... U mom pamćenju su slike bolesnog oca, slike umirućeg oca, bile toliko jasne... I zato mi ništa nije bilo jasno... Grleći ga, ponovo sam se rasplakao pa nismo mogli odmah da krenemo...
Drugovi iz kluba su me dočekali sa oduševljenjem. Čuli su da sam bio na ivici... Trener mi je rekao isto što i otac, pa prionusmo na rad. Znoj lije i leči sve nedoumice. Dok sam se znojio, sve više i više naprežući mišiće, nisam mislio na pitanja bez odgovora... 
A njih je u mojoj glavi bilo mnogo...
Posle treninga, volan se sam okretao prema Urologiji kao da njime upravlja automatski pilot. Pozvonio sam na vrata i eto nje...
„Pa gde si ti, maleni?“, osmehnu mi se Sara.
Odvela me je u sestrinsku sobu, odškrinula prozor, naslonila se na sto i zapalila cigaretu. Pričala mi je kako je život, uglavnom, sranje. Kako mora da promeni posao jer će na ovom odeljenju poludeti...
„Kako i ne bih posle osamnaest godina provedenih u udisanju bolesnih mokraćnih muških isparenja... Godina gledanja raspadnutih staraca, dodirivanja, bodenja, vađenja krvi, menjanja infuzija, drenova, čišćenja smrdljivih rana i govana, slušanja kuknjave, slinjenja, stenjanja, prdenja, pljuvanja, hrkanja, deranja... A doktori, kao i sad, posle ove katastrofe, odu na bolovanje... Dolazili su Jordanovi, otac i braća... Hteli su da ubiju doktora Baneta, mada on uopšte nije kriv. Anesteziolog je uprskao. Čitav džumbus... Bila je i policija.
I doktorka Nina je na bolovanju...
Znaš kada bih se ja lečila u bolnici da se od nečeg razbolim? Nikada! Išla bih kod travara i vračara... Eto...
Otkud ti taj šav na čelu? Pa, pao si te noći u kupatilu. Razbio si lavabo glavom. Sada zahvaljujući tebi imamo novi lavabo... Ha-ha-ha... Jordan te je pronašao u ve-ceu. Joj, kako se bio uplašio za tebe! Digao je na noge celu zgradu, koliko je vikao. Zar se ne sećaš? Pa odmah si došao k sebi... Nisi mnogo ni krvario. Zašio te dežurni na hitnoj i odmah su te vratili kod mene. Zato doktor nije hteo da ti radi biopsiju. Da se to nije desilo, možda bi ti danas bio na Jordanovom mestu... Jadnik je ostao bez kiseonika na nekoliko minuta i potonuo kao da je tako suđeno... Ispada da si istovremeno i ti pao u komu u svojoj sobi... Čika Danilo je onako iskasapljen povadio igle i dopuzao u hodnik. Primetio je da s tobom nešto nije u redu.
Odjednom smo na odeljenju imali šou: Jordan u kritičnom stanju, ti u nesvesti, a čika Danilo na samrti... Doktorka Nina te je reanimirala... Mogu misliti šta bi Jordan dao da je njemu tako stavila usta na usta... Bože, evo smejem se i plačem... Ne mogu da verujem. Izvini, samo da obrišem oči... Onakav rmpalija, a da ga tako upropaste... Ne, ne možeš da ga vidiš. Na intenzivnoj je. Nije na mom odeljenju. Još se uopšte ne zna koliko je mozak stradao... Medicina mnogo toga ne zna, a vrlo malo zna... Zato su doktori tako arogantni. Nemoć prikrivaju šepurenjem. Svi su uvereni da te koma dopala zbog tog udarca u glavu... Jedino je doktor Branislav drugačijeg mišljenja. On kaže da ste ti i Jordan, izgleda, karmički blizanci... Doduše, on se često šegači ali i kada se šegači u tome ima neke istine... Čudan je čovek... Idi sada i čuvaj se... Mlad si, lep si, biće sve super... Zaboravi na ovo što pre... Ajde, srce, ljubim te... Ej, čekaj! Evo, čika Danilo ti je ostavio ovaj kupus od knjige...“

Na ishabanim koricama stajao je naslov: Blago Sierra Madre. Kada sam je otvorio zasmrdelo je na memlu. U dnu prve stranice je krezavim slovima grafitnom olovkom bilo ispisano: Ovo nije bogzna kakav poklon ali bio sam rad da vam nešto ostane od mene, dragi vrlo poštovani mladiću. Danilo Kovač iz Petrovaradina.



(odlonak iz romana u rukopisu "PAS NE ZNA ZA RAZLOG")

недеља, 15. новембар 2015.

MILAN TODOROV: KORACI

Duhovi su se povampirili. Nije im bilo dosta što su bili duhovi.

Kreće se u uskim krugovima. Davljeničkim.

Pošto su pale maske, nikoga od aktera naših afera nismo uspeli da prepoznamo.

Instinkt za preživljavanje je najjači. On je u nama odmah pored instinkta za poltronisanje.

Napravili smo ogroman korak napred. Toliki da vredi kao dva koraka unazad.

Naša vlada nacionalnog jedinstva bi trebalo da ima samo jednog člana. Pod uslovom da je on sa sobom u dobrim odnosima.


NINUS NESTOROVIĆ: SPISAK ŽELJA

 Laž je najkorišćeniji narkotik u Srbiji.  Navukao se ceo narod!

 Priključili su nas na TV aparate.  Samo nas još oni održavaju u životu!

- Čuo si da je opet progovorilo oružje...
-  I, šta kaže?

 Žrtve treba da nam budu uglednije,  a ne da ih stalno skidamo s koca i konopca!

 Svi redovno moramo da dajemo mito,  jer ko ne daje, taj i ne dobija!

 Vlast je svojim samopregornim radom skratila spisak naših želja na samo jednu.  Da odemo odavde.




субота, 14. новембар 2015.

MILAN TODOROV: NEKA VISI PEDRO

Demokratija je umrla i biće sahranjena uz najviše državne počasti.

Kakva je to prijateljska utakmica u kojoj samo mi gubimo?

U poslednje vreme ne ličimo ni na šta, što i liči na nas.

Vlast sve čini da živimo bolje. Pritom joj uspeva da ne ometa svakodnevni život građana.

Dobitnik nagrade za toleranciju nije mogao da prisustvuje dodeli nagrade. Osećao se razgaženo.

Spreman je da u svakom trenutku ide na poligraf, ali na psihijatrijski pregled neće pa neće.

Neka visi Pedro!
(Napomena: ime i ličnost u ovom aforizmu su, iz razumljivih razloga, izmišljeni.)

петак, 13. новембар 2015.

MILAN TODOROV: BLAM

U paklu je veselije, jer tu čovek više nema šta da izgubi.

Sunce se rađa na istoku, tako da odmah ulazi u zonu sumraka.

Kod nas je surogat majke - država maćeha.

Mi se ničega ne stidimo, sram da nas bude!

Ne dopuštamo nikome spolja da se meša u naše unutrašnje stvari. Zato su ambasadori velikih sila u Beogradu.

Prijatelje možemo, a rodbinu ne možemo da biramo. Recimo, ujka Sema.

Penzionera ubila struja. Nije imao da plati dug za električnu energiju pa se obesio.

Imamo problem sa orijentacijom. Oni, kojih nam je preko glave, nalaze nam se na čelu.

среда, 11. новембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: INTENZIVNA NEGA

Velika Srbija se proteže sve do Kosova.

Mi smo narod najstariji. Nama je i omladina dementna.

Slobodno reci šta misliš. Vlast voli da čuje hvalospeve o sebi.

Kupio sam futoški kupus iz Glogonja. To je njegovo geografsko poreklo.

Vlast brine o zdravlju opozicionara. Mnoge često šalje na intezivnu negu.

Tri put sam se sapleo o isti kamen. To je još jedan dokaz da neprijatelj ne miruje.


уторак, 10. новембар 2015.

MILAN TODOROV: GRAM MOZGA

Nismo mi krivi za potop posle nas, nego klimatske promene.

Čovek sve ponese iz kuće. Osim onoga što je poneo iz preduzeća.

Kod nas se sve meri po glavi stanovnika. Takvi su naši obračuni.

Kad smo utvrdili da društvena imovina ne postoji, opljačkali smo je.

Kad smo gradili kuću nasred druma bilo je i za kuću i za drum.

Svako ko ima bar gram mozga shvata našu politiku. Štaviše, ona je baš za takve.

Uspešan pisac ne samo da ne mora da je dobar čovek, nego ne mora čak ni da je dobar pisac.

Ja sam patrijarhalan. Smatram da je ženi mesto uz muža, pored sudopere

Da nisu smešni, svi moji aforizmi bili bi tužni.

недеља, 08. новембар 2015.

MILAN TODOROV: SAMO DA VEŽEM PERTLU

Postoje dobri i loši momci. Ali, mi smo odrasli ljudi.

Ako uđemo u NATO, nećemo morati da se branimo kad nas napadnu.

Ovo je Srbija, a ne tamni vilajet. Onaj ko uzme, neće se kajati.

Fabričke hale su posle privatizacije opustele,  jer niko ne sme da povredi privatni posed.

Hiljadu novinara je ostalo bez posla a kad se uzme u obzir da je svaki od njih imao četiri čitaoca, ta brojka je još alarmantnija.

Nikad ne treba stavljati sva jaja u jednu korpu. Zato ministrova žena radi u vojsci, ćerka na aerodromu a sin u diplomatiji.

Bio bi on na čelu kolone, ali je u trenutku kad je komadovao juriš morao da veže pertlu.

субота, 07. новембар 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: SUPROTNOSTI

 Neke stvari u Srbiji ne možemo da nazovemo pravim imenom,  jer to ime ima i prezime!

 Poljoprivredni radovi u Srbiji se polako bliže kraj. Putevi su preorani, samo njive nisu!

Ne smete dozvoliti da se mali čovek u Srbiji oseća kao građanin drugog reda.  Morate i njemu omogućiti da krade!

Srbija je bogata zemlja, a Srbi siromašan narod.  To je samo još jedan dokaz da se suprotnosti privlače!

"Nedamo Kosovo!"  Bolji slogan za njegovu prodaju nismo mogli da smislimo!

I kada biramo između dva idiota,  mi uvek izaberemo pravog!

Javna preduzeća i državni organi su jedna velika šuma porodičnih stabala.

петак, 06. новембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: HIMALAJI

Došao đavo po svoje, a mene sramota. Nemam čime da ga ponudim.

Neki put je lakše popeti se na  Himalaje, nego na Venerin breg. 

Šta vredi što mnogo volim piletinu, kad mi se ona obraća sa „matora drtino“!

Svi pametni ljudi su otišli iz Srbije, tako da više nema ko da nam truje omladinu.

Brak treba posmatrati i sa njegove vedrije strane, ako uspete da je pronađete.   



уторак, 03. новембар 2015.

REČENICE KOJE VOLIM (41)

Biti živ je seksualno prenosiva bolest sa stopom smrtnosti od 100%.
(Anonimus)

MILAN TODOROV: NIJE DOBRO JESTI MESO

Potpuno je neizvesno šta će biti sa nama, jer to zavisi samo od nas.

Neki ćemo da poginemo a neki ćete da preživite u skladu sa tradicionalnim odnosima među našim narodima.

Demonstranti su brutalno napali policiju, na šta ona nije upotrebila prekomernu silu nego im je odgovorila  istom merom.

Svaki lek je istovremeno i otrov. Zato niko ne leči ovo naše ludilo.

Nije dobro jesti meso. Znam iz iskustva, jedem se godinama.

Nama će biti bolje za dve godine. Bićemo srećniji, bogatiji i mlađi.

Srbija nije paradržava. Ovde nikakvih para nema.

Domanovićev vođa je imao crne naočare, a današnje vođe zatamnjena stakla na službenim vozilima.

Bog nam je rekao laku noć, što je znak da sa Svevišnjim održavamo prisnu komunikaciju.

Bili smo na pravoj strani istorije, ali je vetar prevrnuo
stranicu.

понедељак, 02. новембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: STAN I HRANA

Mi ne branimo nikom da dođe u Srbiju. To su vešto koristili naši okupatori.

 U kontejner u mojoj ulici uselio se jedan beskućnik. Sad ima i stan i hranu.

Mi idemo u korak s vremenom, jer je ono kod nas stalo.

Ne stižem da se našalim na svoj račun, jer od naših političara ne mogu da dođem na red.

Neki su pretplaćeni na književne nagrade. Ulažući u žiri, ulagali su u sebe.

MILAN TODOROV: PRIČA O PROLAZNOSTI

"You will see your shit on the floor, on your feet, but you won’t know how it got there. You will see me distraught and distorted and know that you have made me so, and not know how to stop it or how to help. You will feel our loving in rags and your God absent."


Veselin nije mogao da veruje u ono što je tog petka čuo svojim ušima.
Mislio je da halucinira, odnosno da se sa njegovim razumom nešto opasno dešava otkako je, tačno na pedeseti rođendan, ostao bez posla.
Miško, njegov najbolji drug još iz osnovne škole, koji je takođe u kombinatu ostao bez posla, rekao je tada rečenicu koje se sada neočekivano setio:
„Kad čovek napuni pedeset godina, on više ne pripada ni ovom  ni onom svetu“.
Vrlo dobro je razumeo šta je Miško ovom sarkastičnom konstatacijom hteo da kaže. Pedeset godina je zapravo pola veka. Na polovini veka nijedan čovek ne zna šta ga čeka. Rano je da „misli na budućnost“, kako su se šalili ne želeći da pomisle na smrt, tada još, verovali su, tako daleku i nestvarnu. A kasno da se počinje ispočetka.
Zato je naručio drugu kafu, uprkos uvećanom krvnom pritisku  i rekao da je to sasvim tačno, ali da se on  Veselin Popović zvani Lari ne predaje tek tako lako.
I ko zna šta bi još brbljao da nije morao da ide po Ljilju, kao i ovog petka.
Kako bilo da bilo, nesporno je da je Lari čuo iz Ljiljinih usta to što je čuo a da ona toga uopšte nije bila svesna.
Nije imao običaj da prisluškuje svoju ženu, sa kojom je u braku već preko dvavdeset pet godina a zajedno su i duže pošto su počeli da se, kako se onda govorilo, zabavljaju kad je ona bila u četvrtom razredu srednje medicinske.
Takođe, nije mu padalo na pamet da je uhodi i šijunira. Naprotiv, uvek je podsticao na samostalnost, koja je, smatrao je, jednako, samo u manjim dozama, potrebna i u braku da bi čovek ili žena sačuvali neophodno osećanja samopoštovanja. Ne samodovoljnosti, jer je takvo osećanje protivno harmoničnoj bračnoj zajednici, u kojima su njih dvoje, iako nisu imali dece, živeli. Ili, sada to misli, bar smatrali da žive.
Elem, penjao se stepeništem izdavačke kuće u kojoj Ljilja još radi, iako ne zna dokle će, jer je i ta kuća kao i mnoge slične njoj, pred stečajem i kada je već bio sasvim blizu Ljiljine redakcije hteo je da se nakašlje ili učini neki gest po kome bi ga ona prepoznala, ali nije to učinio ne zna zašto, kad je čuo kako Ljilja, doduše kroz smeh, govori svojoj koleginici:
„Kad odapnem, pa odem gore“ , rekla je Ljilja Slavki, ne primećujući da on stoji u ragastovu i upija svaku reč -  „ima svima da dajem. Dosta sam se ja odricala u ovom životu! Verna Lariju do smrti!“
Veselin, zvani Lari, prepoznaje njen glas, ali ne može da veruje u ono što čuje.
„Svima? Zar baš svima?“ pita Slavka i cereka se nagnuta nad papirima.
„A zar ti ne misliš isto tako?“  odgovara Ljilja trpajući neke časopise u prepunu ladicu svog stola, u mrtvom uglu nevelike novinarske sobe.
Ne zna zašto odmah nije prekinuo tu glupu situaciju i ušao, nego se, kao krivac, tiho okrenuo i na prstima izašao u hodnik, brzo se spustio do ulaznih vrata i seo u kola, odlučivšvi da tu, u diskreciji, zamoli Ljiljanu da mu objasni šta je mislila pod tim „daću svima“ u nekom drugom životu. U prvom trenutku ga je to što je čuo prosto zgromilo, iako ne zna zašto, ipak je to sve bilo začinjeno smehom i moglo se tumačiti kao bezazlena iako, po njemu, ne baš uspela šala žena koje se na kraju radne nedelje ludiraju. Kad je seo i dok je čekao da se ona pojavi, ljutnja i povređenost koju je osećao u prvom trenutku behu popustile, ali mu nije bio nimalo lakše. Kao da se na njihovo mesto odmah ugnezdio crvić sumnje i počeo da jede sve i da raste od toga. Šta ako ona to misli ozbiljno?
Razmišljao je tren, dva pa rekao sebi:
„Šta me se to tiče? Tada verovatno ni ja neću biti živ! Uostalom, stariji sam od nje tri godine. A poznato je da muškarci kraće žive.“
Međutim, sada je još, na svu sreću, ili kako je on  mislio, nesreću, bio živ i nervirao se što neka takva banalnost može da ga izbaci iz ravnoteže.
„Hej, ko je umro?“ – pitala je Ljilja veselo gurnuvšu ga, po svom običaju, lako laktom u rebra dok se gnezdila na suvozačevo sedište. – „Kao da su ti sve lađe potonule.Čekaj da vidiš kad ja ostanem bez posla.“
Veselin se pravio da ne čuje to što ona govori.
Startovao je „punta“, pažljivo vezao sigurnosni pojas, upalio poziciona svetla i polako, kao da vozi po ljuskama od jaja, izašao sa parkinga.
Nije je, po običaju upitao šta ima novo na poslu.
Ljilja je pokušavala da ga zainteresuje za nešto, ali je Lari bio mrtav - ozbiljan sve vreme.
Pitala ga je da li je jeo nešto na šta je on nabusito zahvalio i  ironično odgovorio da je sit.
„U tom slučaju“, rekla je Ljilja, „najbolje je da usput svratimo do megamarketa u redovno nedeljno snabdevanje pa ćemo imati ceo vikend pred sobom bez obaveza.“
„Ništa se ne mora“, rekao je Veselin.
„Kako to misliš?“ začudila se Ljilja.
„Kao što sam rekao. Ništa se ne mora, zar ne?“
„Pa da...ovaj...“
„Jedino se mora umreti“, rekao je ne verujući da to izgovara on koji ranije nije ni pomišljao na takve stvari.
Ljilja je ušla u megamarket obećavši da će brzo pokupovati sve što ima na spisku koji je imala u novčaniku.
U stvari, krenula je pa se vratila.
„Da li si dobro?“
„A ti?“ pitao je Lari. „Ne misliš, valjda, da odapneš?“
„Bože blagi“,  rekla je Ljilja ljutito, ne shvatajući još njegovu aluziju i zalupila vratima na svojoj strani.
Ipak, kad se vratila zagrlila ga je, što na javnom mestu nije činila već godinama, jer je smatrala da im to ne priliči.
„Kupila sam i dve boce kabernea koji voliš.“
„ Odlučio sam da više ne pijem!“ rekao je Lari.
„Ti to ozbiljno?“
„Najozbiljnije. Čitao sam da je dobro apstinirati mesec dana u godini od alkohola, jer je toliko potrebno da bi se jetra donekle oporavila.“
„U redu, to je pametno. Ostavićemo vino za neku drugu priliku“, rekla je Ljilja vidno nezadovoljna.
„Nadam se da ne apstiniraš i od hrane?“ pitala ga je kad su stigli kući. „Nameravam“, dodala je, „da za večeru pripremim lazanje sa šunkom i salatu sa rukolom i mocarelom."
Lazanje su bile njegovo omiljeno jelo. Nije mogao to da odbije. Uostalom, pomislio je, nema prava da se ljuti na svoju ženu. Zar nisu kod matičara izgovorili da će biti verni jedno drugom do smrti. A posle?...Kako Bog zapoveda.
„A posle?“, ponovio je glasno.
„Šta posle’“, pitala je Ljiljana iz kuhinje. „Posle ćemo vino, kao i uvek.“ A posle, pomislila je, posle ćemo u krevet kao i uvek, petkom posle takvog gurmanluka.
A posle...mislio je i dalje Veselin, posle smrti nema ničega, samo mrak. Nije verovao u priče, koje je čitao po nekim časopisima, a koje su se ticale iskustva za vreme kliničke smrti. Ali, šta ako ima života posle smrti? Ako ima bilo kakvog života posle smrti, što ne bi postojao i ljubavni život vernih žena posle smrti? Život tako reći zagrobnih preljubnica? I tu se Veselin zvani Lari lako stresao od neke nejasne jeze.
„Šta je tebi, nešto su čudan večeras’“, pitala ga je Ljilja posle onog poslednjeg posle u krevetu.
„Kako si mogla? Kako si samo mogla?“
„Ne razumem“ ,uzvrpoljila se Ljilja.
„Kako si samo mogla, kako?“
„Ali, šta za ime Boga, reci već jednom“. Počela je da plače.
Veselin je ponovo prigrlio, ovaj put naravno drugačije, i sam se začudio tako brzoj promeni a zatim je upitao zašto plače.
Ljiljana se u njegovom zagrljaju polako smirivala i ubrzo je čak i zaspala.
Veselin nije mogao da spava. Uključio je malo bočno svetlo na noćnom stočiću pored kreveta i posmatrao svoju ženu kako spava. Imala je lepe pravilne crte lica, kosu meko rasutu po perjanom jastuku, ruku oblu i glatku ispod glave. Lepa je pomisli. Još je lepa kao nekad, pomisli. I još je uzbudljiva onako kako to znaju da budu lepe zrele žene. Ali, da li je lepa i uzbudljiva samo meni ili i drugima? Nije mogao to da pita Miška. Njemu su sve žene bile privlačne. Ali, ako je njima dvoma lepa i privlačna, sigurno je to i svim drugim muškarcima. Ipak, zapitao se: kako je moguće da tako mirno spava sa onakvim nastranim idejama?
Pomislio je da možda ima nekog i da je ona šašava  priča o podavanju posle smrti  samo priprema terena za nešto što će se dogoditi još za ovog, zemaljskog života.
Međutim, koliko god da je vrteo po glavi razne mogućnosti, nije mogao da nađe nijednu u kojoj bi ga Ljilja mogla iznenada prevariti i ostaviti.
Možda se, pomislio je u jednom trenutku, u njihovom slučaju upravo potvrđuje stara istina da muž poslednji sazna za ženino neverstvo. Ali, ipak nije verovao u to.
Vrteo se celu noć, išao u kuhinju, pio vodu, popio duplu prepečenicu od jabuka uprkos obećanju da će odmoriti jetru, čitao novine u dnevnom boravku...Nikakva ideja mu nije padala na pamet osim one da se vrati pred zoru u krevet i pokuša da zaspi.
Spavao je do devet ujutro, što mu se godinama nije dešavalo a što je pripisao stresu i ogromnom psihičkom umoru koji je pretpeo prošlog dana.
Kada se probudio Ljilje nije bilo. U njemu tada ponovo ojača sumnja.
„Zaboravila sam da kupim jaja za kolače“ rekla je Ljilja još s vrata a da je on nije ništa pitao.
„Što me nisi probudila?“
„Trebalo je da dobro otspavaš. U poslenje vreme ti nisu sve na broju.“
„U pravu si!“, rekao je Veselin, „možda mi je potrebna pomoć stručnjaka.“
„I ja to  mislim. Slušaj, videla sam nedavno na poslu jedan zanimljiv oglas. Kurs hipnoterapije.“
„Pa da se zaposlim u cirkusu kao medijum?“ pitao je Veselin.
„Ma ne, ozbiljno. To ti je savremeni kurs za popravljanje samopouzdanja a može posle da se dalje usavršava  i da postaneš i sam terapeut. To je sve traženije zanimanje u ovim tranzicionim vremenima.“
Trajalo je to Ljiljino ubeđivanje danima dok Veselin zvani Lari nije prihvatio da upiše kurs hipnoterapije.
Osnovni princip hipnoterapije, shvatio je već posle prvih nekoliko časova, jeste vraćanje poverenja u samog sebe.
Miško mu se smejao:
„Ideš kod učiteljice za ludare!“
„Ne bi to ni tebi škodilo. Ali, nisam siguran, s obzirom na stepen tvog idiotizma, da bi ti pomoglo!“
Sa Ljiljom nije pričao o njenim ljubavnim planovima za vreme posle smrti. Što ne znači da je na to zaboravio. Tumačio je one njene nespetne reči kao prvi, mali znak izdajstva i osećao se i dalje užasno povređeno.
Učiteljica hipnoterapije, jedna mlada Iračanka koja je u Beograd stigla samo pre dve godine i uspela da nauči jezik i sve ostalo, stalno se smešila kad je pričala s njim. Pre svega mu je savetovala da ne nosi sat i mobilni telefon uvek sa sobom.
Smatrao je da to što lepa mlada devojka govori ima izvesnog smisla.
I sam je pomišljao kako bi to bilo kada bi čovek mogao da zaustavi vreme. Da sve ostane onako kako je trenutno. Ukoliko je trenutno sve u redu ili bar podnošljivo.
Džemaila, učiteljica meditacije ga je učila da će svet biti onakav kakvim ga on zamisli i nosi u sebi.
Rekla mu je: „Potrebno je da na svom unutrašnjem ekranu pustite film kako je sve u redu i sve će da bude u redu. Jer, naš mozak ne razlikuje da li se nešto stvarno desilo ili ne. Uostalom, ja kao žena iz Iraka to najbolje znam...“
Ali, to nikako nije išlo. Iako je vreme od one tragikomične scene u izdavačkom preduzeću kojoj je slučajno prisustovao neumitno prolazilo, Veselin Popović nije mogao da se pomiri sa tim da mu voljena žena posle smrti pripadne drugom.
Naravno, znao je ili bar duboko verovao, da je smrt daleko i da su Ljiljine reči obično žensko ćeretanje.
Miško ga je u svom stilu nedavno pitao:
„Izvini, je l radite ti i Ljilja još one stvari?“
„Redovno!“ priznao je Lari. Iako mu se činilo da to više nije tačno.
Ipak, i dalje ga je mučilo pitanje šta dovodi do toga da žena koja u braku ima svu pažnju, nežnost i redovan seks, odjednom poželi da sve to zameni za morbidnu, zagrobnu heteroseksualnost.
Nije mogao sebi da odgovori na to pitanje i zato je i dalje išao na  kurseve hipnoterapije.
„I“, začikivao bi ga Miško, kad bi se našli na pivu posle, „da li se osećaš bolje?“
„Ne baš!“, priznavao je Lari.
„Pa, dragi moj, znaš kako bih ja to rešio?“
Lari je mogao da pretpostavi. Sad će da mu kaže kako je najbolje da zavede Džemailu  i...gotovo.
Ćutao je.
Ćutao je i Miško.
Sve kombinacije su već prevrteli: da natera Ljilju da se učlani u društvo za dobrovojnu kremaciju „Oganj“, da postane donor srca posle smrti, da umru zajedno u istom danu i času kao poslednji romantičari, da ...
„Da li tvoja žena?“ počeo je Lari izokola...
„Šta?
„A da  li tvoja žena ima nekakve planove posle svoje smrti?“
Miško se počešao po glavi.
„Ko će znati žene?!“
„Misliš, dakle, da nema?“
„Ne mislim ništa.“
„Znači ne znaš?“
„Ne znam!“, priznao je Miško.  „Žene su žene. Možda je, pre nego što ih osudimo, potrebno da u njihovim cipelicama na štikle prepešačimo koji kilometar...ha...ha.“
„To si dobro rekao!“, potvrdio je Lari.
Popili su nekoliko piva, a zatim još nekoliko i kada im se dobro zavrtelo u glavi izašli su iz taverne u mrak i oteturali svojim kućama kako su znali i umeli.
Kad je otključao vrata i na prstima se ušunjao u stan, Ljilje nije bio. Nije znao koliko bi moglo biti sati. Čak ni zidni sat u kući nije radio, otkako mu je iscurela baterija.
Začudo, nije ga interesovalo gde je do ovog doba. Uostalom, ni ona se nije zabrinula zbog njegovog kasnog dolaska. Koji možda nije nimalo kasan? Ali, mrzelo ga je da još i o tome sad razmišlja.
Otišao je u ostavu, pronašao onu staru prepečenicu i nalio sebi čašicu.
Ne seća se da je obučen legao u krevet. Ne seća se ni kada je Ljiljana došla.
Probudio se sa jakom glavoboljom i mučninom. Otišao je u kupatilo i ispovraćao se, trudeći se da proizvodi što manje buke. Povraćao je u grčevitim i bolnim ritmovima i pritom mislio da će umreti. Nije imao šta da povraća a i dalje mu je bilo muka.
Kad je otišao u kuhinju Ljilja mu je spremila slani prepržen hleb i čašu kefira.
Ćuteći je žvakao slani tost i ispirao gorak i kiselkast ukus u ustima kefirom. Čula su mu sada bila izoštrena i imao je jak osećaj da je za stanje u kome se nalazio sam kriv.
Jer, kako je moguće da ga je pogodilo nešto što se nije dogodilo?!
Ili se, sasvim izvesno, nije još dogodilo.
I veliko je pitanje da li će se uopšte ikada dogoditi.
Ne može da nas povredi ono što se nije dogodilo, zar ne?
"Vreme je ono najdragocenije što svaki čovek ima." mrmljao je sebi u upljuvanu bradu.
Zar mu nije upravo to rekla i Džemaila na kursu?
Samo, pomisli, potrebno je pustiti da prođe neko vreme pa da čovek tu, nimalo jednostavnu istinu shvati.
"Rekao si nešto o vremenu?" pitala ga je Ljilja sa malim zakašnjenjem.
"Ne. U stvari, da. Uostalom, možda." priznao je pre nego što se opet odvukao u spavaću sobu.