БИЋА СА
УНУТРАШЊИМ БЕЛЕГОМ
Милан Тодоров: Телефонски именик мртвих
претплатника; Архипелаг, Београд, 2019.
Како у почетнoj причи Мајстор тетоваже,
тако и у свим другим све до завршних, Прича о сеници, Флаутисткиња и насловне Телефонски
именик мртвих претплатника, Милан
Тодоров исписује данас већ увелико озваничену аутобиографску фикцију
засновану на поетици такозваних граничних стања која као тему увек има некакав
дубоко скривен знак, не само на телу, него у психи, у души својих ликова, урез,
роваш, трауму... Махом су то приче о неком или о нечем што је изазвано, тиме и
трајно о(п)стало, удесним треном, животним преломом који настаје под нечијом
присилом, злим наумом, недостатком љубави, нежности, пажње, неспоразумом,
сумњом, невером, распадом наизглед тек складног брака, породичним размирицама, изазваних
самоћом, болестима, несавладивим пороцима, као што је коцка, промискуитет,
дубоке повреде изазване мржњом, љубомором, непоштовањем другог, друкчијег,
себичношћу, неодлучношћу или неверицом у смисаоност безусловног чињења доброте,
страхотном немилошћу, нечијом бескрупуложношћу, незајажљивошћу, незадовољством оним
кроз живот већ у довољној мери оствареноног... Или су та тешко подношљива невидна
збивања у души његових ликова трајна последица губитка неког или нечег
незаменљивог, увек недостајућег, оца или мајке, на пример, траг нечег при
несмотрености, без мисли о последицама или у сили, вољно или невољно почињеног...
У књизи Телефонски именик мртвих
претплатника, на чијим страницама је укупно тридесет и једна углавном
кратких прича, аутору је приоритетно управо то понирање до оног најинтимнијег
како би казивањем о дознатом у простору невидног збивања, у свести, обелоданио
све спољашње које многоструко прети човековој потреби за целовитошћу. Речју, оно
што је сваком и видљиво и чујно, такозвана објективна стварност, за овог приповедача
тек је део реалности, чему у причи и не
придаје прекомерну пажњу. Иако невидно и нечујно, за њега је реално и оно што
се временом стекло и наталожило у човеку, што се (за)добило својим а чешће и
туђим, увек непредвидљивим, најчешће апсурдним поступком. Знатно више и очитије
него у стварности, што је „голим оком невидљивио“, све то невидно и нечујно, наоко
тек иреаално, стално је присутно, тиме
је и стварносно у (само)свести, у души актера прича. Постојано је и стога писцу
и приоритетно, јер такође је животна реалност „само“ што се до тога што је
дубоко скривено може стићи једино интуитивним, саосећајним, маштовитим понирањем
до самог дна нечије душе. Стићи, разумети и дубоко саосећати са свима о чијем
је ожиљку, процепу, трагу невоље, о
правом стању нечије душе изазов за творење приче.
Свему томе примерана је форма и
метод, односно целокупни прозни концепт приче Милана Тодорова. Налажењем
чворног места у души сваког за причу изазовног, јер је са белегом који се указује
само оном ко зна пут тим лавиринтом, који уме да „прочита“ знаковље на том путу
и појми их као могућност провида у оно најбитније у животу људи о којима је
слово, где је или у чему је тај „лични знак“, или та траума, све то што је од
света дубоко скривено, управо то је овом писцу са смислом за творење психолошке
прозе, основ или подлога најпре за одраз при скоку у понор или амбис чије је
име душа, у овом случају не само расцепкана,
како то казује господин Подманицки, мајстор тетоваже из истоимене приче с
почетка књиге, него је и крајњи циљ, па
и смисао творења њему својствене приче; Дубоким дахом и што је могуће
директније и непосредније допрети до самог средишта тог заумног лавиринта, тамо
где је уточиште или сабиралиште тајни скривених не само од других, увек с
разлогом скривеног, него почесто илузијом затомљеног и од погледа властитим
оком скрајнуто, бистри поглед у све оно од чега се у страху, у кукавичлуку, без
смелости, или без довољно воље и спремности за живот непрестано бежи, скрива, или
се с приводом лакоће живљења и кроз
свој, као и кроз живот других безстрагно и бешумно, бесмислено само пролази.
Дакле, и то у души дубоко скривено крајње занимљивим и пажње вредним „сажетком
од живота“ такође је стварност, такође видљива, али при потпуном и бескомпромисном
суочавању са самим собом, са својом истином, истином о себи, односно са оним
чиме је нечији живот, душа нечија трајно обележена, у причама о стању бића овог
аутора бива до крајности објективизована.
Пажљивим читањем, а још више накнадним
промишљањем о доживљеном захваљујући уверљивости приповедача који нам се причом
с поверењем сав одаје, чинећи нас и чуваром његове тајне, могуће је налажење
одговора на питање шта је то суштинско што ове животне приче чини причама од
исте руке, прозом од самосвојног концепта, психолошком, често заумном, али увек
и дубокомислећом причом о типу људи које је могуће разумети као примере погодне
за тумачење оног што је у области психијатрије познато као психопатологија ега.
Реч је о „јунацима нашег доба“, удесним ломом дубоко истрауматизованим, углавном
о самотницима, невољницима, који су то постали услед нечег у њима недовољно
оствареног, недовршеног, од главног животног тога скрајнутог, маргинализованог,
намерно потиснутог... Или су, сплетом датих животних околности, под сталним
присилом, у трајном, понекад и манијачном страху, у зебњи од другог и друкчијег, као и од себе самих,
услед оног у себи затомљеног или недовољно спознатог, смислено, или у незнању
бољег, и од свог увек могуће бољег живота, при несавладивом очају избегли,
одстрањени... Приче су то о малим и јадним људима, бегунцима од среће која им је, а да тога нису на време били
ни свесни, била на дохват руке; о странцима који су то и пред самим собом,
непознаваоцима живота у хармонији с другим, или су то неизлечиви себичњаци,
патолошки лопови, коцкари, убице који би да се измакну пред мачем правде, од
оштрица истине о себи, али не могу побећи од властите савести, од теретног
осећаја кривице како за оно у безуму почињеног, тако и превеликој себичности, у
опседнутости самим собом...
Иначе, приче су то о вечним
темама: о љубави и о смрти, о патњи и о болести, о невери, осећању кривице због
патње другог у младости, али и у позном добу и те како срцу драгог, о љубомори
или о сумњи у љубав, недовољног веровања у смисаоност чињења добра, давања без
обавезног потраживања, о касним спознајама оног што је и по сам живот
најпотребније, о могућим а на време непрепознатим путевима и начинима достизања
среће. Понека прича је и о жељи за повратком нежности након одласка оних који су нам (отац,
мајка, жена, пријатељи...) у свим животним добима, а посебно у доба детињства,
кроз цео живот неизоставно најпотребнији. И, независно од теме, махом су то
приче о несрећним бићима с људским ликом који су и на јави и у сну трајно
неспокојни, нестабилни, незадовољни и собом, а тек с другим, о трауматичним,
невољом, властитим грехом, например убиством, или кривицом другог заувек сумњом
обележени, о самотницима изгубљеним и у времену и у простору...
Тематици, односно посебности у
погледу интересовања или привржерности овог писца творењу психо-прозе
егзистенцијалистичог обележја, до крајности је и доследно прилагођен приповедачки
метод. Причом најпре директност у понирање, увид у психу, у стање душе централног
лика, јасност у краћем и бритком предочавању стања које је непосредна последица
нечег кобног, нечег удесног и оног чиме је то биће трајно обележило, јер је оставило
роваш, тату, невидљиви и нечујни, али ипак особени душом дубок траг.
У сваку причу Тодоров улази без
околишавања. Приповедачки ток одише непосредношћу, присносношћу и једоставношћу
при казивању оног најбитнијег у предочавању истине о кључном трену који из корена мења живот његових (анти)јунака. Отуда
и тако језгровите, потпуно заокружене приче остварене формом самообрачунског
монолога, или је то пак касни, а такође
самоспознајни дијалог о оном кључном у вртложнику властитог животног удеса.
Чврст и доследно остварен наративни ток без скретања у прозне рукавце, чему су,
иначе, склони писци којима је више стало до дужине, него до квалитета прозног
садржаја који је на страницама дела „Телефонски именик мртвих претплатника“ доиста
сав кипти од унутрашњег жара, од невољом преврелог живота.
Тешко је из овог мноштва умешно остварених
прича у којима се огледа не само ванредни дар и вештина приповедања, него и
снажна потреба за раскринкавањем некаквог придодатог а несвесно усвојеног
човековог нагона за самоповређивањем као основним обележјем нове и увек сурове живе
реалности, издвојити највредније, најбоље. Ипак, приче с почетка књиге: Кифла,
Кловн
и Воз
пролази кроз Плетеницу. Потом, из средишта, Прозор, Дивља
птица, Deutsh
kurzgeschichte (Kратка немачка прича), те приче с краја збирке Двориште (трајна зебња од
убице), Веверица Волта Дизнија, а надасве прича антологијске вредности Камен.
Прича је то о Дебелом, заштитнику наших
душа, о човеку без удова а који ништа
није није тражио од живота и ништа није добијао, која је, за разлику од
свих других, са отвореном поруком: - Што мање
имаш, више си слободан! Ваља, такође с разлогом, издвајоти насловну причу која
је печатношћу, односно са нагласком на трауматичном присуству Едиповог коплекса. Потресна, донекле и
мистична, спиритуалисатичка прича о души која нас ни иза свог првотног живота
не оставља, о трајној потреби за мајчиним присуством у свом увек у нечем тако
несигурном животу. И у овој као и у почетној причи реч је о расцепланој души.
Као стилску особеност ваља бар
напоменути да је у причама избегнуто оно често а тако оптерећујуће осећање
коначности приповедања. Аутор је безмало у сваку причу на њеном крају
инкорпорирао, више или мање одговарајући, а често сасвим изненађујући, Карверов
стих у слободној интерпретацији. Тако су приче само наоко довршене, јер им
песничка текстура у нарацији удахњује неочекивано а продубљено и продужено
зрачење. Писац свом читоцу, у суштини оставља место тумача и даје му слободу да
причу по властитом мерилу животних постулата сам довршава.
Уз све међусобне различитости, јер
свако је у његовој причи неком несрећом обележен и као такав свет је за себе,
актери догађања у прози Милана Тодорова
бића су са унутрашњим белегом од животом стечене трауме. Управо стога, рекли
бисмо и неминовно је да буде тако, то су бића нестабилног, патолошког ега, бића
са мањим или већим поремећајем у менталном склопу. У томе је и онај увек могући одговор
на питање шта је то суштинско, односно где је оно кључно што готово све
ове веома занимљиве, животношћу снажне и
крајње сугестивне повеснице о изровашеним душама ипак чини и толико нам блиским
да се доживљавају као ниска од једног наума. Рекли бисмо и прозни бревијар од
једне упитности садржане у завршници приче Флаутисткиња: - Шта ће бити са светом
који се тако одвратно љуља? Да ли збиља
нечије жртве морамо да будемо?
Давид КЕЦМАН ДАКО
