Ja sam
tada neprekidno blenuo u majčine oči koje su suzile. Čoveče, preko noći se sve
survalo. Ona je je od muke stezala šake, ali je malo govorila. Pre nego što je
došla depeša da moramo da se vratimo, stari je dobio upit da se izjasni u vezi
afere sa prisluškivanjem Broza i on se izjasnio kako ne treba, napisao je da
misli da Ministar s tim nema dodira. Tako je bio zatečen i oduvan. To je
uradio. Mislim da je meni, kada je shvatio kakav je povukao potez, opalio šamar
zbog gluposti, ili sam pitao glupost. I sada mi negde u ušima odzvanja taj
šamar, ne zbog šamara, nego onoga što nam se tada dešavalo. Tu nije bilo
prilike da se pruži kakav otpor odluci, nisu se prihvatala izvinjenja, kajanja.
Stari je bio naočit muškarac, kratko šišane kose, imao je kratak fitilj, i bio
je svestan da u zemji postoji problem koji se ne mogu rešiti ni aferama, ni
uvođenjem jebenog samoupravljanja. Kada je došao dan da se pakujemo, posluga je
sve slagala u drvene sanduke, pa je to onda išlo u kontejnere, i na brod koji
je doplovio u Rijeku posle dva meseca, a odatle je vozom sve dovezeno u
Beograd, usmrđeno i ovlaženo, rekla je majka. Tako je naša nevolja razneta po
našim stvarima. Seljačine, mrsila je majka. Nisu im dozvolili da avionom stvari
vrate.
Moj
stari je poznavao dobro Kiru Gligorova, mislim da su bili zajedno u nekakvim
radnim telima, i tada je KIro bio Savezni sekretar za finansije Jugoslavije.
Majka je rekla da ga je on i gurnuo u svet, u diplomatiju: stari je znao, otac
mu je bio profesor francuskog, engleski i francusku, i tako se naše klupoko
počelo da odmotava. Prva služba je bila u Tirani, tri godine, a onda četiri
godine u Ankari, gde sam i ja rođen. U toj siromašnoj Gani nije bilo mogućnosti
za zabavu, pa sam slušao ploče sa gramofona. Sećam se zemjanih ulica, ljudi
obučenih u šarene krpe, golih, nasmejanih, i uvek smo morali da idemo putem
kolima, gde imamo pratnju. Pa kada se setim toga, ovako star, mora vilica
ponekad da mi ostane obešena. Ja sam sebi kasnije sve ovo objašnjvao, kao da
govorim detetu, ali nisam uhvatio nigde nit. Ne jednom sam se pitao, a zašto je
stari u vezi prisluškivanja morao da se izjašnjava, i odgovor je bio da je
pripadao tim službama. Rekao sam ti da ne želim o tome da govorim podrobno,
ali, svejedno, neke slike se vraćaju. Sve što je dolazilo iz Pariza i Londona,
u Gani je predstavljalo događaj, praznik za dušu i oči: garderoba, tehnika.
Tako je: putovali smo avinom, natrag tri dana, menjali smo avion u Tunisu i u
Parizu za Beograd. Ti avioni su, rekla je majka ne samo preskupi, nego i
opasni, i njena priča je imala smisao. Sećam sa putovanja i mnogo ljudi sa
oružjem, ljudi sa slušalicama koji osluškuju rad motora, pregleda na carini.
Do nas
tamo nisu stizale dnevne novine i vesti iz zemlje, i ja ne znam kako je, osim
preko depeša, i bočnih razgovora sa atašeima Frncuske i Italije stari shvatio
da mu se crno piše kada se vrati. Tamo nij bilo, stvarno, mesta gde si mogao, u
mojim godinama, da ideš i slušaš muziku bez rizika, a da o pozorišnim
predstavama i ne govorim. Sećam se da kluba u kome su se skupljali ovi što s
zaljubljeni u Afriku, koji su pravili fotosafari, ali tamo nisam mogao da idem.
Imao sam loptu, u kojoj je bilo više kaučuka nego svega drugog, tvrdu, i kada
nisam u internaconalnoj školi, udarao sam s njom do besvesti u zid kuhinje, u
kojoj je poslovala kuvarica Crnkinja. Valjda je otrcano da kažem da sam ja imao
i lepih dana, i da su neki događaji sasvim utkani u uspomene. Mogu da stanem na
vreme s pričom, da spasim sebe i tebe? To je sve sada na kilometre od mene, ne
želim da povredim sebe ni druge, ni uspomenu na moje. Prepao sam se kada mi je
ona lopta završila u ustima pitona. Potom su me učili američki fudbal, to mene
nije zanimalo, ni kriket. To o čemu pričam je moja avantura, nije bila
savršena.
Kada je
starom, kako je majka rekla, Broz pucao u leđa, nisam bio svestan onoga što se
događa, ali sam se radovao da se vraćamo u Boegrad, u naš veliki, lepi trosoban
stan na Vračaru. Tako sam ja sebe cimnuo natrag. Ovo sam mislio iskreno. Po
povratku krenu sam na Tašmajdan, Kalemegdan, igrao sam fudbal sa drugarima iz
gimnazije na travnatim terenima, koje smo sami osvajali i pravili, i s vremena
na vreme uspevao sam da uteknem, kradom, da vidim kakav kaubojski i ljubavni
film. Tad su se pojavile i prve patike starke, frmerke, devojčice, koje su nam
se divile, i prvi orkestri, pamtim da se jedan zvao Zlatni dečaci. Kucanje moga
srca se ubrzavalo i ja sam gotovo zaboravo na Ganu, na diplomatiju, a i Broz i
moj stari su bili gde su bili, službe mome starom nisu zaboravili odgovor na
upitnik. Stari je ležao u istražnom zatvoru mesec dana, i nije bilo dokaza da
je upleten u zaveru. Sasvim sam siguran
da sam težio hedonizmu, i meni se činilo da rastem u vremenu koje je pogodno
tlo za uživanje. Mao sam tada i devojku. Majku nisu dirali, ona je radila kao
profesor u Trećoj, mojoj gimnaziji, i sa onim što je stari dobio kao službenik
u trgovačkom reduzeću Kopaonik, gde je trgovao ogrevom, sastavljali smo kraj s
krajem.
Odjednom, albumi sa fotografijama i slajdovima iz Gane bili su samo to:
uspomene. Popustili su i stari i majka pred nagonom za samoodržanje. Meni je
školovanje išlo, lako sam diplomirao filozofiju. Ta Gana se vraćala toliko puta
kasnije, sve te njihove oružane pobune, smene diktatora, spletke kolonizatora i
Jenkija, ali ona je za mene tada, već,
bila samo geografski pojam. Tada sam prvi put posetio tajni boredel,
dole u Savamali, i tada se na mene sručio seks, kao kad kada voda prodre kroz
branu, a devojka me je, kada je čula gde sam išao, ostavila.
Majka je
imala običaj da pregleda moje stvari, da ih i miriše, ali ja sam pazio da iza
mene ne ostane nikakvih sumnjivi trag. Sestra je, nažalost, umrla od posledica
malarije, tako da je majka brigu o meni digla na najveći mogući stepen. Ona je
neizmerno patila za mojom sestrom i od toga se nije oporavila, i umrla je
sedamdeset i osme. Smrt tada, za razliku od ovoga sada, nije ostavljala poseban
utisak na mene. Od sve one Gane i diplomatije, sačuvao sam u ovoj fascikli,
đavo zna zašto, naredbu kojom se određuje spisak, odnosno količina predmeta
koje domaćinstva jugoslovenskih državljana, mogu, koja imaju službu u
inostranstvu, da uvezu bez plaćanaj carine kada se vraćaju u zemlju. Ovo mi je
savršeno leglo da ti pročitam. To je, 30. jula 1963. potpisao sam Kiro
Gligorov, i majka je naredbu držala u posebnoj fascikli, znam i zašto.
Treba,
stvarno, da ti pročitam, ovo se, bez carine, sve uvozilo po jedan komad:
televizor sa pripadajućim uređajima, radio aparat, magnetofon, gramofon,
frižider, električni, plinski ili kombionvani štednjak, usisivač za prašinu,
aparat za glačanje i čišćenje parketa, mašina za pranje rublja, mašina za
šivenje, tranzistorski radio, aparat za mlevenje i mešanje namirnica-kuhinjski
mikser, električni ili plinski grejač, grejalica ili radijator, fotografski
aparat, filmska kamera, amaterski pribor za izazivanje i kopiranje filmova i
fotografija, projektor za filmove, projektor za dijapozitive, portabl pisaća
mašina, sportski rekviziti (puška za ribolov, reket za tenis, puška za lov,
pribor za logorvanje, motor za čamac do 5 KS, sva sašivena i konfekcijska
tekstilna i kožna roba za ličnu i kućnu upotrebu, štof za tri muška odela, štof
za muški zimski kaput ili mantil, štof ili materijal za 6 ženskih haljina, štof
za ženski kaput i ženski mantil, štof ili amterijal za tri haljine ili odela za
svako dete, knjige i časopisi domaćih i stranih autora, slike i umetnički
predmeti domaćih i stranih autora, ukrasni predmeti, sva vrsta nameštaja,
posteljine i zavesa, pribor za jelo i servisi do 12 osoba i odgovarajući
kuhinjski predmeti, 3 tepiha, ventulator, dečije igračke, klavir ili drugi
muzički instrument, ostali predmeti u odgovarajućoj vrednosti koja ne prelazi
vrednost iz važeće uredbe.
Pa,
ovako. Majka se sa ovim papirom ponekad igrala kao sa lepezom. Ponekad ga je
savijala, iako je bio savijen, nežno ga pritiskala prstima, i onda ga lagano
prevlačila preko dlana. Sa tim spiskom je ostala njena duga, i neka skrivena,
druga priča. Veći deo onoga što smo poslali u kontejneru nam je oduzeto, spisak
nisu hteli ni da gledaju, rekla je majka. Imao sam utisak da će ona da poludi.
Ona je postala potpuno nesrećna, a stari se prepolovio kada je umrla. Sećam se
kada se vraćala s Kalenić pijace kako je plakala, kukala kako đubrad prodaju
njene stvari po komisionima, u bescenje. Broz nam je dobro zapržio čorbu, sve
nam, navodno, odobrio, ali i uzeo. Ne znama da li je stari i smeo da se javi
Kiru Gligorova povodom ovoga pitanja. Vraćao se pijan sa posla, i umro je pred
Brozvu smrt, nije dočekao onu velelepnu povorku, da ga isprati. Nije godinama
viđao nikoga iz diplomatije. Nisu izdržali sestra, majka ni stari, i ja sam
ostao u onome stanu, pa sam ga, kada je stiglo vreme propasti države, i
otkupio, kada su svi otkupljivali za male pare. Ostao sam neženja, kurvar do
kraja. Ti si unuk pokojng Bore, s njim sam igrao šah na Kalemegdanu, on te je
hvalio kako od tebe treba da postane čovek i novinar, i evo ti toliko od mene
za tu priču koju praviš. Ovde je u Krnjači dobra hrana, hvala ti za ručak i ove
makaze za dlake u nosu. Nemam razlog da sklanjam pogled ni od koga. Ne vidi se
šta se dešava iza mojih očiju, u duši. Otkud ja u ubogom staračkm domu? Od
profesorske penzije ne mogu ni troškove struje, stambene, telefona, grejanja da
pokrijem, a da o nezi i ne govorim. Imam taj roditeljski stan, a i njega mi iz
jebenog centra za socijalni rad ne daju da prodam, boje se da ne ostanem go kao
pištolj. Ti vidi, to je život.
(priča stalnog saradnika Paradoksa, objavljena u današnjoj beogradskoj POLITICI)
(fotografija: postavi.net)
