петак, 30. јун 2017.

MILAN TODOROV: BOLJE BITI PIJAN NEGO STVAR



lolbre.com
Pakao ima devet krugova. To ne može da opsluži ni potrebe jedne naše osrednje opštine.

Đavo se uvek maskira tako da  izgleda lepo, jer često nastupa na televiziji.

Kome ćemo mi da titramo jaja, to je osetljivo pitanje.

Želim da u svetu večno vlada mir, kao i naš predsednik.

Od kako Srbija nema izlaz na more i ja retko izlazim.

Dobri ovi novi žileti. Ne možeš sa njima ni slučajno da se posečeš u venu.

Osnovaću klub samoubica. U životu je najvažnije da se ljudi druže.

Volim da dremnem uvek posle ručka. I tako svaki treći dan.

A taj krst na retrovizoru, da nije sa nečijeg groba?

Bolje je biti pijan nego stvar.

среда, 28. јун 2017.

MILAN TODOROV: SLIČICE ZA MOJ ALBUM



poljoinfo.com
Prva premijerka u istoriji Srbije se zove kao Isusova baka. Možda nam to pomogne.

Čuvamo ih kao malo aplauza na dlanu.

Nije on šizofreničar. Njemu je samo ličnost podeljena na tri polovine.

Hrana koja se ne pojede na državnom banketu podeli se posle sirotinji, zato što smo u Srbiji svi isti.

Ništa od Srbije nije na prodaju. Istaknute su cene samo zbog komunalne policije.

So provereno nije zdrava. Kad mi sole mozak, raste mi pritisak.

Skupljam sličice za album Životinjsko carstvo. Menjam majmuna za lava.

Ne verujem da je put do pakla popločan samo dobrim namerama. Neko se i tu ugradio. 100%.

Odlučio sam da više ne psujem. Jebeš mi sve!

Naša država je hrabro propala. Kao muda kroz bokserice.

Kako vas nije sramota da budete stalno normalni?

MILAN TODOROV: NE SLAŽEM SE SA SVOJIM STAVOVIMA



konkretno.co.rs
Nekad se politički život odvijao u kafanama. Eto zašto su propale srpske kafane.

Čovek je nastao kad je majmun zaboravio prezervativ.

Ne slušaj ničije savete. To ti je moj savet.

Najbolje je jesti samo lokalne proizvode. Ne ići dalje od svog kontejnera.

Dugo nije mogao da ispusti dušu. Već smo se plašili da će da dobije bruh.

Svakog meseca kad treba da platim račune, pomislim: ja u životu toliko para na gomili nisam video!

Živim u Srbiji i osećam se kao zmaj. Stalno bljujem vatru.

Neprijatelj nikad ne spava. Ne može od naših junačkih pesama.

Nekad su negativce isecali sa fotografija, a danas ih fotošopuju uz svoj lik.

Kako prepoznati bota? Po tome što se poslednji smeje.

Baba gaji lijandere samo za čaj. Ako se neko od ukućana, ne daj Bože, razboli.

Aforizmi predstavljaju moj lični stav, što ne znači da se uvek slažem sa njima.

уторак, 27. јун 2017.

ZORAN T.POPOVIĆ: SPORO ŽIVLJENJE

poljoinfo.com


Teoretski gledano mi imamo šanse da stignemo na cilj, kao i svaki drugi spermatozoid.

Prenosili su je s kolena na koleno. U separeu!

U naše vreme se mnogo sporije živelo. Zato nikud nismo stigli.

Uvek kad smo dizali tri prsta, dobijali smo srednji.

Smrt je nastala kao posledica gušenja. Bratski zagrljaj je bio previše srdačan.


понедељак, 26. јун 2017.

MILAN TODOROV: BOSTAN



haoss.org
Kako ćete znati koja je lubenica zrela? Pitajte predsednika.

Otkako smo počeli jeftino da se prodajemo, smanjila nam se kupovna moć.

Razumem ja to „Ustani za ono u šta veruješ“, ali ja obično ustajem na levu nogu.

Ako ste onaj koji ovde drugačije misli, mislite o tome.

Kad stanu na ludi kamen mnogi tek tad shvate da su svoji na svome.

Ovo je zemlja u kojoj vam ne treba kišobran. Uvek se osećate kao pokisli.

Dama na ulici, domaćica u kuhinji, kurva u krevetu. A u duši joj sve to pomešano.

Otadžbina te zove. Koja si krvna grupa?

Zatekao sam u poštanskom sandučetu flajer Jehovinih svedoka. Pošto se niko nije potpisao verujem da su u pitanju  Jehovini insajderi.

Moramo im oprostiti. Ne znaju šta rade, ali to rade za naše dobro.

Da li jebanje ježa spada u zoofiliju?




недеља, 25. јун 2017.

MILAN TODOROV: DEVOJKE U LETNJIM ČIZMAMA



limundo.com
-Bako, bako zašto imaš tako velike zube?
-Zato što su socijalni.

Ranije su deca bila vaspitana, a ne kao ova naša deca.

Uvek tražim da mi kažu šta kod mene ne valja, A kad mi kažu, onda kod njih nije dobro.

Dišemo na škrge, jer ćutimo kao ribe.

Video sam kako s neba pada zvezda, ali nisam poželeo to što mislite. Potuno sam apolitičan.

Moramo stalno održavati dijalog. Čim jedan zaćuti, onaj drugi pomisli: dobro je, crko je.

Subota, jutro, pospane domaćice nežno pipkaju krastavce po pijaci.

Devojke u letnjim čizmama kao kiseli kupus u julu.

Srbija je kao moderna najlonska kesa. Razgradiva.


NINUS NESTOROVIĆ: CRNI KURS

lolbre.com
Dinar je u našoj zemlji konačno postao veoma tražen. Narod se prosto otima za svaki!


Otišao sam korak ispred današnje mode. Ne samo da nosim pocepane farmerice, nego su mi i gaće takve!


Oaza je narušavala prirodni ambijent pustinje.  Zato smo je zatrpali peskom.


Ja verujem da je kriminal u Srbiji osuđen na propast.  Ovde je sve ionako već propalo.

Zvanični kurs državne politike je loš. Crni joj je mnogo bolji!

Koliko je u svetu, tokom verskih ratova, srušeno crkvi i džamija?  To samo Bog zna.
               


субота, 24. јун 2017.

MILAN TODOROV: VODA NIJE DOBRA



opusteno.rs
Kućica u cveću, strava oko nje.

Parada ponosa je prošla bez incidenata. Najesen će mnoga majka udavati sina.

Umrlice se kače na mestima gde će ih što više ljudi videti i reći: Baš me zabole, važno da nisam ja.

- Mnogo sam grešio, pope.
- Da očitaš deset Očenaša, vladiko!

Spisak onog što su nam obećali je toliki da ne može da stane ni na rolnu toalet papira.

Nije dobro kad čovek previše misli. A vlada je dobra.

Ne plašimo se mi nepoznatog, nego strepimo šta je sledeće što će nam uraditi najpoznatiji.

Lekarski konzilijm nije mogao da mu odredi dijagnozu, sve dok nije rekao da je iz vladajuće stranke.

Nije zdravo stalno piti mineralnu vodu. Probajte onu iz wc šolje.

Naše selo je bilo lepše od Pariza, a onda su se vratili gastarbajteri iz Francuske.

Ženo, ručak je prste da poližeš. Ostalo je nejestivo.

Zašto ste i danas jeli luk, kad ne idete autobusom na posao?



ZORAN T. POPOVIĆ: VOĆKA



poljinfo.com
Raskinuo sam s jednom Jagodom. Bila je genetski modifikovana.

Što se mene tiče gospođo, mi smo imali seks! A, sad moram da idem!

Prva iskustva kao vozač imala je na zadnjem sedištu.

Ne blenem ja u njen dekolte, već odajem priznanje njenim sisama.

Ja više nisam onaj isti čovek. Promenio sam profil na fejsbuku.


Naš pop Milojko vozi najnovijeg audija. Takve su njegove duhovne potrebe.

петак, 23. јун 2017.

MILAN TODOROV: UPALJAČ



forum,odm.me
Jutros sam na plaži našao upaljač. Neko je sinoć kresao.

Lov na veštice je bio uspešan. Svima smo objavili ime u tv Dnevniku.

Nije kulturno ćutati dok drugi seru.

U meni se bore budala i genije. Neka pobedi bolji.

Nismo mi zaboravili poginule borce, nego mislimo: neka mirno spavaju, zaslužili su.

Tri boje na semaforu su luksuz. Neka stalno sija crveno.

Bolje se živelo pre smaka sveta.

Mi smo ponosan narod, ali objasni ti to našim kolenima.



ZORAN T. POPOVIĆ: MIRIS NOVCA



opušteno.rs
Zahvaljujući slobodi medija, mi još od Kosovske bitke ne znamo za poraz.   

Novac nema miris, jer se često pere.

Spalili su ga na lomači, da bi mogli da se posipaju pepelom.

Mi ne mešamo babe i žabe. Žabe su za jelo.

Vrtimo se u krug da bismo zaokružili celinu.

Čim sam čuo da joj se mačak zove Lucifer, pobegao sam od nje ko đavo od krsta.


четвртак, 22. јун 2017.

MILAN TODOROV: NOSINA



midniht - cs.info
Svako zlo ima neko dobro, a naše zlo ima sve najbolje.

Išao bi i običan svet na državne proslave, ali čuva odelo za sahranu.

U starom Egiptu su faraone mumificirali posle smrti, a ovi se mumificiraju dok su na vlasti.

Đavo je već dolazio po svoje, ali je zbog velikog intresovanja obećao da će uskoro ponovo da nas poseti.

Sad ću da ti objasnim u čemu je problem naše zemlje. Imaš pet minuta?

Naše sudstvo se bazira na rimskom pravu. Platiš sudijinoj ženi šoping u Rimu i slobodan si.

Dani postaju sve kraći, ali su zato senke koje vas prate sve duže.

Kako da prepoznate muškarca koji ima velik nos? Po tome što ima velik.

Upozorenje: ekonomsku politiku vlade ne pokušavajte da sprovodite u svom stanu ili kući.

среда, 21. јун 2017.

MILAN TODOROV: BESMRTNICI

Ne tražite mnogo od života. Tražite sve.

Poštujte naše dostojanstvo, molimo vas, kumimo i preklinjemo kao Boga!

Otkako radi u policiji, nije ni bubicu zgazio. Samo ih instalira.
nadlanu.com

Mladi imaju više energije od starih. Jebe se njima!

Izgled ume da vara. Pokojnik je bio lepši uživo.

-Sa koliko muškaraca si do sada spavala?
-S jednim.
-I kako je bilo?
- Kao i sa svim prethodnim.

Danas je godišnjicu diplomiranja proslavila generacija koja je diplome kupila još davne 1997. 

Moćnici nas jebu u zdrav mozak, jer mi još ne jedemo genetski modifikovanu hranu.

Labudovi imaju samo jednog partnera u životu. Kad on ugine nastaje crni labud.

Sretnu se dva besmrtnika:
-Đe si, nisam te vidio sto godina.

недеља, 18. јун 2017.

MILAN TODOROV: SLEPILO



preuzeto: lolbre.com
Od kako sam kod Kineza kupio aparat za merenja pritiska, pritisak mi se ne menja.

Sigurno ćemo da učestvujemo u narednom ratu. A da li ćemo ući u finale je već stvar sreće.

Da sam bio prisutan kad su me pravili, bio bih drugi čovek.


Zašto telohranitelji nose crne slepačke  naočari? Solidarišu se sa vođom.


- Ne možete preko, jer ne ličite na sliku iz pasoša.
- Pa zar mislite da bih išao iz Srbije da nisam  propao?

Kad dođe IKEA u Srbiju, u svakoj kući će da bude švedski sto.

Na našem brodu nema slepih putnika. Svi koji su tvrdili da ne vide kuda plovimo, bačeni su u more.

субота, 17. јун 2017.

MILAN TODOROV: DEPONIJA BUDUĆNOSTI



opušteno.rs
Trebalo bi ispitati sve koji sanjaju o boljoj budućnosti. Garantujem da imaju pokvarenu maštu.

Ipak i stare ljubavi imaju zaborava. Zove se Alchajmer.

Dobro vino ide uz dobre žene. Kad ga popiješ  sve su žene dobre.

Nama nikad nije bilo bolje nego sa ovom vlašću. Niti će nam biti bolje sa njima.

 Osećam se kao riba u vodi. Dišem na škrge.

Iza nas mora nešto da ostane, reče navlačeći iz čučnja gaće.

Muškarci koji briju noge  možda samo traže svoje mesto u politici.

Ne znam šta sam bio u prošlom životu, jer još nije prošao.

Ovde niko ne baca đubre u kontejnere, jer ne zna kad će koje đubre da postane nešto važno.



NINUS NESTOROVIĆ: CRTANJE PO ASFALTU


Ma, kakva prostitucija!? Jedva smo i kriminal legalizovali!

zelenaucionica.com
Treba glasati samo za poštene političare. Oni manje kradu.

Jebeš ti tu državu u kojoj kredom po asfaltu više crta policija, nego deca!

U Srbiji između vlasti i grobara postoji velika razlika. Jedni sahranjuju mrtve, a drugi žive!

Popularnost u Srbiji se sve teže stiče. Moraš da budeš baš velika budala da bi ljudi znali za tebe!

Sto posto sam siguran da to nije lažni svedok. Čim ga je optuženi tol'ko platio, taj mora da je pravi.

Rat bez žrtava je kao fudbal bez golova. Dosadan je za gledanje i nema sponzore!






петак, 16. јун 2017.

MILAN TODOROV: DOBAR DAN



forum-srbija.com
Sve treba da bude podložno kritici, ali ne mogu svi da budu kritičari. Samo ja.

Nisam nasilan tip. Štaviše, nikad se ne tučem sa jačima od sebe.

Molimo putnike da se vežu. Putovaćemo kroz srpsku istoriju.

Nije život što i polje proći. Ali jeste ako je polje minsko.

U gradu ti niko ne poželi dobar dan. Drugo je u selu. Tamo je još gore.

Mi ne koristimo demokratiju u punom kapacitetu. Mora se ostaviti malo za posle da  nam duže traje.

Ja sam uvek u pravu. Imam crno na belo na leđima da je tako.




четвртак, 15. јун 2017.

MILAN TODOROV: CVETANJE

krstur.rs
Cveta Tisa! Šta više reći o ekonomskom oporavku zemlje?


Danas se osećam kao hiljadarka u saobraćajnoj dozvoli spremljenoj za policiju. Smotano.

Počasni bataljon garde postrojavamo pred svakim strancem koji sleti na beogradski aerodrom. Pravi im hlad na pisti.

Narodu je mozak ispran, jer je higijena pola zdravlja.

Predsednik brine o svemu, a to je ono što zabrinjava.

Za sada se ne zna da li će mu spomenik biti u bronzi ili  čeliku. Ovo drugo bi bilo primerenije.

Policajci koji su pretukli građane, odbranili su se na sudu. Pritom nisu koristili prekomernu silu.

Čega god se uhvatim, sve mi ide od ruke – reče drkadžija.

Neka mi oproste svi kojima nisam otišao na sahranu. Živi smo ljudi.

Srbija je najzad postala demokratska zemlja. Morala je.


среда, 14. јун 2017.

MILAN TODOROV: GUMICA



izvor: Wannabemagazine. com
Ne samo da nas odlično vode, nego su otišli i predaleko.

Veliki je vernik. Išao bi na kolenima ne do Hilandara, nego čak do partijske centrale.

Političke zvezde nam već dugo nisu naklonjene.

Neki zaplaču uz novokomponovanu pesmu, a mene sad nekako žešće pogodi srpska himna.

Prostitutke koje stoje na raskrsnicama  pokazuju pravac kojim bi trebalo da idemo.

Krst okačen o retrovizor je brzinomer vašeg života.

Tanka je linija koja spaja i razdvaja. Gumica na gaćicama.

Patriota je kao lubenica kojoj vade srce i hvale se kako je dobra.

Bar da su nam sve lađe potonule na jednom mestu. Imali bismo i mi Gospu od Škrpjela.

Mogao bih da živim bolje, ali me je sramota.

Život je postao prebrz. Pitajte pešake na zebri.

Ovi sve čega se dotaknu, upropaste. Toliko su jaki.

Kako starim sve  više mislim o Ćele kuli.

Donirao bih svoj živčani sistem. Nervira me.

VASIL TOLEVSKI (Makedonija): RIBNJAK



izvor: MyCyti.rs
Promena vlade je kao zamena gaća. Skidate usrane da biste navukli oprane.

Izgradili smo državu kakve nigde nema. A i kod nas je nema.

Kakvi smo konji, vidi se i po tome kakve jahače biramo.

Onaj koji jede grčku salatu, srpski kajmak, bosanski sudžuk ili albansko trileće, nije nacionalista. Ne dozvoljava mu stomak.

Vlada će svima ispuniti želje. Gradi ribnjak sa zlatnim ribicama!

Neće još dugo San Marino biti najmanja država sveta. Ako nam još malo otmu, mi ćemo biti lideri.

Nema šanse da ovo bude krađa stoleća! Stoleće tek što je počelo.







уторак, 13. јун 2017.

MILAN TODOROV: ĆUTI



postavi.net
Ja sam jednom najebao i pokazao sam da umem to da radim. Više ne bih da se dokazujem.

Imam fotografsko pamćenje. Sve slikam, inače ne bih ništa zapamtio.

U Srbiji je retko videti čoveka da se smeje a da nije premijer ili predsednik.

Prijatelji se u muci poznaju. Zato mi danas imamo toliko mnogo prijatelja.

Nama je bolja budućnost samo da ostane ovako.

Aplauz je došao spontano. Iz prvih redova.

Ljubav prema vođi je slepa.

Refinansirao je dug od tristo i dobio još toliko na meraču pritiska.

Liderova harizma je veća od njegove glave.

Video sam zvezdu padalicu. Trenutno je u usponu.

Bilo je lepo na daći. Imalo je i da se pojede i popije

Setio sam se koja reka protiče ispod savskog mosta. Međunarodna!

Ćuti, moglo je da bude i bolje.



понедељак, 12. јун 2017.

MILAN TODOROV: ZAKINUTOST




Opušteno.rs
I u našem mestu je otvorena stanica Hitne pomoći, a lekar dolazi svakog ponedeljka i petka.

Svako čudo traje tri dana. Jedino vladi dajemo sto dana da se pokaže.

Srbija je prelepa zemlja. Na koju god stranu se stranac okrene, nađe zgodnu  devojku.

Dok čita romane televizijskih voditeljki osećaj prosečno obdarenog čitaoca je da je malo zakinut.

Nikako da zapamtim ime ulice u kojoj stanujem. Neki heroj jeste, ali da ga jebeš ne znam koji.

Revolucije se obično izvode na trgovima, jer je tu i reč o trgovini.

Nismo teški za saradnju. Ovde se za sitne pare rade krupne stvari.

Nisam siguran da postoji Maršalov plan za Balkan. Maršal je davno umro.


недеља, 11. јун 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: OPERACIJA




arhiva.alo.rs
Da nema mašte, trebalo bi je izmisliti.

Nekad smo svi bili ateisti. Nije bilo Boga, da je neko smeo da ide u crkve.

Zahvaljujući gajenju kulta ličnosti, nestali su stari paganski običaji i verovanje u više bogova.

Mislim da je izreka da treba biti zadovoljan s malim, sama po sebi predimenzionisana.


Operacija je u potpunosti uspela. To je potvrdio i patološki nalaz.

субота, 10. јун 2017.

MILAN TODOROV: MIRIS LIPE U MOM GRADU



kurir.rs
Narodu se ne sviđa demokratija, ali to je samo subjektivni osećaj.

Kad se pojavila duga na nebu svi smo poželeli bolji život, ali je vlast bila brža.

Mi više ne dolivamo ulje na vatru. Čuli smo da je mast zdravija.

Pravi muškarac je dobrovoljni davalac svog organa.

Videle babe da se žabe potkivaju, pa i one digle noge.

Gradom se širi sladunjav miris. Lipe ili trave?

Ćuti i toni!

петак, 09. јун 2017.

MILAN TODOROV: ŽIVOT IZ SNOVA

kurir.rs

Mi ne ležemo ni rano ni kasno. Mi ležemo kad se kome digne.

Nije strašno kad odu a ne probaju sarmu, nego kad sve izjedu a neće još da odu.

Kako, bre, možeš da pucaš u košutu, jelena, malog zeca? Drugo je čovek. 

Po ovdašnjem bontonu u levoj je viljuška, u desnoj nož a pod grlom kašika.

Prava knjiga uvek nađe svog čitaoca. Po pravilu je to njen autor.

- Da li je ispravno reći „Kod nas nema slobode govora“ ili „U nas nema slobode govora“?
- Ispravno je reći i jedno i drugo.

Živim u suterenu, a da sam u podzemlju živeo bih na prvom spratu vile.

Pokušavam da letim, ali propadam. Probam da bežim, ali stojim u mestu. Pravi život iz snova!

Ljudi se drže za reč. Evo, ja se držim za reč "ne".

Otklonite zadah iz usta. Pričajte o vlasti sve najlepše.


PETKO VOJNIĆ PURČAR (1939 - 2017): TRŽNICA*







 
scradar.com
PRVA (Novi Sad) Kupih paradajz, zelene krastavce, švapski sir – s malo, vele, kalorija, zemičke, trozubi žilet za brijanje, i druge potrepštine, i začas, u šubu, kako se kaže u Dubrovniku, sjetih se tržnice u Marakešu, u Maroku, suhoj i smirenoj Africi (je li i danas tako smirena i mirna?), te se sjetih vašara u Samarkandu, u Uzbekistanu, u beskrajnoj Aziji, na drugom kraju svijeta čak (od mene kukavca što gotovo cijeli život proživjeh u Bačkoj i u Srijemu – gdje se i školovah i vječito zaljubljivah – premda znajući da i s jednom jedinom ženom koju silno voliš – možeš – u svome oskudnom životu i svome kratkom životopisu, da, možeš dostići punu i dostatnu ljubav jer ne moraš, doista ne moraš, popiti cijelo more da bi saznao i kvazimudro zaključio – kako je ono, ipak, slano; bilo to more koje plivajući okusih pored Rotterdama, ili ono plavo-pjenušavo kao na jednoj karipskoj plaži; gdje su, o, gle čuda, i čudnih običaja, kupači, parovi u moru, vodili ljubav; vodeno plavetnilo ih skrivaše od radoznalih pogleda; ne obazirući se ni na radoznale strance koji, često, ni sami nisu znali što se to ispod vodenog-plavetnila doista zbiva; kako to ja ipak otkrih krajičkom oka – ne vjerujući ni samom sebi – upozorih tiho svoga kolegu s posla da se ne približava tim kupačima i kupačicama; na moje zaprepaštenje on ne samo što im se približi, već i dosta nesretno i nespretno zaroni ne bi li promotrio cijeli podvodni erotski događaj; robusni stojeći kupač ga čak dohvati za kosu i povuče na površinu; pripijena žena pored muškarca mu opali sočnu šamarčinu mrmljajući nešto na španjolskome jeziku; moj nesretni kolega odskoči ustranu i ponovno zaroni prestrašen da će ga i dalje pratiti i mlatiti i po glavi i po leđima; na sreću, ništa od toga; ljubavni par, bez suvišne ljutnje, prepusti se ponovno svojoj intimi, posebno izvježbani da to čine zaista diskretno, a ne pred arenom mnoštva ljudi – i u moru i na pješčanoj plaži. Slika ovoga prizora ne bijaše unikatna, jer malo dalje, i još dalje, takvih parova bilo je više nego što biste očekivali. Diskretno, bez suvišnog micanja, primitivnog gibanja, suvišnih i vidljivih gesta, ti ljudi, možda, nadoknađivahu očajno slab životni standard kada si se samo u selu potajice mogao povremeno nečega najesti; eros, seks, element mora nadoknađivaše zapravo glad i poluglad koje potiskuješ u tim rijetkim trenucima erotskoga ushita; skrivajući takve misli od državnih službenika i naviknut da budeš spreman na svaku vrstu prinude, te da sve što proizvedeš istoga časa to i predaš u državne rezervne magacine, produžavaš, na neki morbidan način, i erekciju i tjelesni vatromet do metafizičkoga stanja koji nisi ni sam ni voljno izabrao; a ako te, pak, nekim nesretnim slučajem, ipak, uhvate da kradeš od onog što si zapravo sam stvorio, onda ti oderu kožu kao živom jarcu. A možeš se žaliti samo u onom drugom životu, ako slučajno, i, također, u potaji, u njega vjeruješ. Zašto uspoređivati tržnicu i more? Zašto asocirati na ono što su ljudi tokom više tisuća godina sami stvorili sa praelementom prirode za koji točno još ne znamo kako se ponašao u prošlosti, a još manje, i neizvjesnije, kako će se taj neukroćeni praelement ponašati u budućnosti; pitanjima nikad svršetka; uvijek ih je puno više negoli suvislih i utemeljenih odgovora. Maloprijašnji događaj gotovo zaboravih. Zaboravih i neopreznog poslovnog partnera što prodavaše puno magle, istina, za sitne novce. Ali naši poslovi bili su toliko različiti da ih ne vrijedi ni uspoređivati. Sjećam se samo melankoličnog para. DRUGA Subotica bijaše najveće selo na svijetu (premda napučenija i od Zagreba i od Beograda do 1888. godine) s jakom industrijom i velikim idolopoklonstvom spram bečkog života, manira, umjetnosti i, nadasve, efikasnoga rada ne samo u tvornicama; u radnjama mješovite robe bilo je svega kao i u Beču; također i s obrtom kakvim se nijedan grad nije baš mogao pohvaliti u toj nadnaravno glomaznoj kraljevini i carevini; zatim, tu je bujala silno razuđena poljoprivreda u okolici, a njezini žitelji odlažahu više u javno-pijačni provod nego što su doista često imali potrebu kupiti nešto ukusno, šik, a da to već nisu imali i kod kuće ili pak na svojim imanjima. Osim onih siromašnih. Imali su potrebu nešto posebno kupiti i od voća i od povrća samo onda ako je to baš stizalo iz daleke Afrike, Australije ili dalekoistočne Azije. Nije bilo baš svježe, tek ekskluzivno. Naime, svaki bogatiji domaćin ove varoši imađaše kuću ili raskošnu palaču u samome gradu koji bijaše užasno širok i lijeno razvučen na sve četiri strane svijeta. U tom gradu sredinom i svršetkom devetnaestog stoljeća vladala je prava pomama za novinama; voćem ananasom, primjerice; zatim fotografiranjem, takmičenjem, olimpizmom, trkama pokraj jezera Palić s tek dizajniranim prvim biciklima; često bi vozač ili pak trkač pogladio svoje zadigle brkove i dlanom obrisao znoj s čela uvjeren da zaista ide ukorak s novim vremenom. Jedna od uobičajenih fotografija iz onoga vremena bijaše i fotografija s plaže skupa s kostimom iz vremena fin de siècle. Postojali su naravno i i kombinezoni za takmičenje na biciklima. Onako pogureni, činilo se, opasno su sprintali, tim dvokotačima, i u blatnim krivinama. Možda i zato običan čovjek, ne-biciklist, u prvi mah, ne bi niti shvatio kako s te naprave možeš sigurno sići, a da ne padneš u blato i ne polomiš vrat. Vrag se ne žacka. I, napokon, obvezna, ili obvezatna fotografija, kako taj sportaš, ili vajni olimpijac grize pred fotoaparatom jabuku, krupnu i sočnu, iz obližnjeg subotičkog voćnjaka. Čovjek i ta jabuka, i taj brkati zagriz, ovjekovječili bi i malo veće tržnice nego ovu o kojoj je trenutačno riječ. Subotičke. (Mirno spavaj, devetnaesti vijeku, ne budi se više dvadeseti sa svoja dva svjetska rata, a uplovit ćemo, možda, u mirniju luku s ovim dvadeset i prvim stoljećem i zatamnjenim trećim milenijem. Tko zna što nas još čeka?). TREĆA U Latinskom kvartu, u Parizu, gdje obično ranom zorom sačekivah svježe voće i povrće iz južne Španjolske i sjeverne Afrike, dogodilo se nešto zaista čudno i nepojmljivo. Te tržnice, danas, 2010. godine – zamislite – više nema. Kao da je nikada ni bilo nije. Fatamorgana suvremene civilizacije. I dokle tako? Kao da smo upali u procjep vremena u kojemu motrimo i sami sebe i te lijepe i drage običaje, tržničare ili pijačare, kako vam drago, s nekog drugog planeta. PS. Ne mogu zaboraviti ni svoju tetu s kojom obigravah po splitskoj tržnici ni kolegu spisatelja s kojim rado svladavah one zagrebačke – do neba stube – prema ne samom placu već i neponovljivom bujnom zelenilu, govoru i mrmoru koji se doživi više puta u životu, za koji onda, kažu, kako imade smisla i svoje istinske punine. U nekim drugim gradovima tek bijah student, ili slučajni prolaznik, ili pisac s nekog važnog ili manje važnog simpozija, vezan više za studentske ili hotelske sobe. Vidim aule u kojima publika motri mene na pozornici s koje pokušavam nešto suvislo reći, poručiti, obrazložiti, ali, na sreću, ne dnevnopolitički, već nešto malo i skromno što se zove literarni svijet. Poput onoga što u gradu u blizini dviju državnih granica u jednoj fontani motre tri pileta-izvora od koga će tek puno kilometara dalje nastati Dunav, moćna rijeka što mi i danas, podno planine Fruške gore, i danju i noću, vjerujte, priča, bez ijedne jedine riječi. I drame i sudbine zemalja i ljudi s gotovo cijeloga kontinenta. Kao da jedno kozmičko zrcalo isijava po nama i sam prostor i samo vrijeme. Naše. Vlastito.




*U Petrovaradinu 7. juna umro je istaknuti vojvođanski hrvatski književnik Petko Vojnić Purčar. Više od četiri decenije proveo je kao pisac u Novom Sadu. Od 1971. do 1991. i odlaska u penziju radio je kao novinar u Kulturno obrazovnoj redakciji Radio Novog Sada. Poslednje godine života proveo je sa suprugom,  pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu, nastojeći da osnuje Muzej knjige. Purčar je prevashodno bio prozni pisac  i njegov najznačajniji roman "Dom sve dalji" nagrađen je NIN-ovom nagradom 1997. godine.

четвртак, 08. јун 2017.

MILAN TODOROV: VREME TREŠANJA



opušteno.rs
Svugde je lepše nego u Srbiji.To je ono što turiste najviše privlači.

Teško je podići mostove. Pa čak i kad na tome decenijama rade dva - tri radnika, kao na novosadskom.

Imamo rešenje za ovu tešku situaciju. Mi možemo duže da čekamo nego ona.

Formirali smo još jedan štab za odbranu od poplava, tako da nemamo ljudi koji bi gradili nasip.

Mnogo je devojaka koje ne umeju  da kažu NE, ali sve je više i onih koje umeju da kažu DA.

Nežnom muškarcu potrebno rame za plakanje, ali može da posluži i sisa.

Nema ko da bere trešnje. Ko im je kriv što nisu zabranjeno voće?

Suncokreti se ne okreću kako vetar duva.

Najkraća krimi priča: Ivica i plava marica.

Druga strana medalje je kao B strana ploče. Dobra je, ali nikog ne zanima.


среда, 07. јун 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: PROSTO



poljoinfo.com
Lepo je kad si glup. Ništa ti ne vređa inteligenciju.

Zašto jednostavno, kad može prosto!

Ona ubija kako peva. Narikače joj nisu ravne.

I smak sveta će u foto-šopu izgledati mnogo lepše.

Važno je pobediti. Drugi neka učestvuju.

Ima četiri jahača apokalipse. Ne znam na koga da se kladim.

Ono što nije bilo u medijima nije se ni desilo. Zbog toga su novinari prinuđeni, da stalno izmišljaju događaje.

Političari obilaze i sela koja su izumrla. Bore se za svakog glasača.




MILAN TODOROV: DARVINE, DARVINE




opusteno.rs
Nekad je bilo: moj tavan, moje merdevine. Danas: moj tavan, moj konopac!

Ovde niko nije plaćen da misli. Ministri obavljaju odgovornije društvene funkcije.

Darvine, a šta ako je u pitanju vantelesna oplodnja?

Prvo beše reč, a onda zabrana bogoslovima da govore bez dozvole patrijarha.

Zašto se avionima daju imena aktuelnih sportista a ne aktuelnih političara, kad ovi novi političari nikad ne padaju?


Više od polovine dece u Srbiji ima krivu kičmu, a više od polovine odraslih je nema.

уторак, 06. јун 2017.

MILAN TODOROV: SVE SE RUŠI



Anri Matis
Sve se ruši
I novo se rađa,
Preko jama.
Ponora, beznađa.

Sve se ruši i
U vatru baca.
Predstava je bolja
Sa više pajaca.

Sve se ruši
Po danu i noći:
Najbolje će biti
To što neće doći.

Sve se ruši, sve!
Bez kompromisa!
Beše riba, a danas,
Je odsečena sisa.

Sve se ruši
Bez srama, tek tako.
Do sad beše teško,
Od sad ništa lako.

Sve se ruši
Bez ikakve nade,
Jer da vredi, još bi
Moglo da se krade.

Sve se ruši kao
Truo krst na groblju.
Naš mimohod teče
Od ljudi  ka roblju.





MILAN TODOROV: PASJE VREME



muskimagazin.rs
Da nema odšteta koje građani dobijaju zbog ujeda napuštenih pasa, ne bi imao za šta pas da ih ujede.

Nama je Ustav Sveto pismo. Samo popovi još mogu da ga protumače.

Sve se vraća, sve se plaća. Osim penzionerima.

Srbin više nikada neće udariti na Srbina. Za to postoji policija.

Taj nikad nije bio šovinista. Samo kad malo popije.

Ne treba žaliti sredstva za vojsku. Biće prilika za žaljenje posle.


недеља, 04. јун 2017.

MILAN TODOROV: TURSKE SERIJE



kurir.rs
Počele su gaće same da nam spadaju. Toliko smo aktivni na političkoj sceni.

Mi imamo potrebu da svakog vladara koji ode pravimo od blata. Mi drugog materijala nemamo.

Nekad smo izvozili sirovine a sada sirovine ostaju za naše unutrašnje političke potrebe.

Sledio sam svoje snove i sad, uz bensedin, spavam u proseku dva sata dnevno.

Kurta je zamenio Murtu, jer narod traži te turske serije.

Porodica nam se rasula. Sestra živi na Fejsbuku, brat na Skajpu a ja sam se, da bih im bio bliži, nedavno sa ženom preselio na Instagram.

Živim u unutrašnjosti. Toliko sam povučen u sebe.

RATKO DANGUBIĆ: TI VIDI

          

    
Nisam siguran da o mojima i sebi treba i mogu da govorim ovako, ali stvarnost je takva kakva je. Imam osećaj da mi se nešto zaglavilo u grlu, a, opet, kao da je prošlost u podivljala i mumla. Rekao sam da ti verujem, evo da ponovim, stvarno ti verujem. Pa treći si put sa mnom, a pokazuješ da ti nije svejedno. Ne znam, vidiš, dokle da odem, ni odakle da krenem. Ovo radim prvi put. U stvari, ni sa kim nikada nisam razgovarao o ovome. Treba, konačno, i da pređem na stvar. Odavno nisam bio u dobrom restoranu, a izgleda da tebe ovde znaju. Pa mogu da pređem preko praga sećanja, kao noga preko otirača. Treba da se vratim u vreme kada je porodica jela diplomatski hleb. To vreme kojeg se najjače sećam je ono kada smo živeli u Gani, u gnezdu Afrike, među krdima slonova i čoporima majmuna. To je početak šezdestih i Broz je već pevao o nesvrstanim. Sve je to sada, naravno, istorija raskomadane zemlje i porodice. To je bilo pre nego je stari skliznuo u obračunu Broza i ondašnjih službi i kojekoga uz njih. Majka se prepirala s njim, glas joj bio mekan kao da moli, ali on je branio Ministra. Pamtim kako je majka mahala rukama i kako stigla depeša da konzul osatvi sve i vrati se u Beograd. Tamo smo bili: majka, stari, ja i mlađa sestra, lepotica koje je zaradila malariju i nikada se nije od nje oporavila. Tek sam bio napunio petnaest kada smo se spakovali i vratili, ona deset. Od Gane pamtim dosta, zavisi kakva to priča treba da bude. Moja sećanja su meka. Dovoljno dugo sam ih držao u pacu. U ambasadi nije bilo ambasadora, pa se ne sećam posebno tih ljudi tamo.
             Ja sam tada neprekidno blenuo u majčine oči koje su suzile. Čoveče, preko noći se sve survalo. Ona je je od muke stezala šake, ali je malo govorila. Pre nego što je došla depeša da moramo da se vratimo, stari je dobio upit da se izjasni u vezi afere sa prisluškivanjem Broza i on se izjasnio kako ne treba, napisao je da misli da Ministar s tim nema dodira. Tako je bio zatečen i oduvan. To je uradio. Mislim da je meni, kada je shvatio kakav je povukao potez, opalio šamar zbog gluposti, ili sam pitao glupost. I sada mi negde u ušima odzvanja taj šamar, ne zbog šamara, nego onoga što nam se tada dešavalo. Tu nije bilo prilike da se pruži kakav otpor odluci, nisu se prihvatala izvinjenja, kajanja. Stari je bio naočit muškarac, kratko šišane kose, imao je kratak fitilj, i bio je svestan da u zemji postoji problem koji se ne mogu rešiti ni aferama, ni uvođenjem jebenog samoupravljanja. Kada je došao dan da se pakujemo, posluga je sve slagala u drvene sanduke, pa je to onda išlo u kontejnere, i na brod koji je doplovio u Rijeku posle dva meseca, a odatle je vozom sve dovezeno u Beograd, usmrđeno i ovlaženo, rekla je majka. Tako je naša nevolja razneta po našim stvarima. Seljačine, mrsila je majka. Nisu im dozvolili da avionom stvari vrate.
           Moj stari je poznavao dobro Kiru Gligorova, mislim da su bili zajedno u nekakvim radnim telima, i tada je KIro bio Savezni sekretar za finansije Jugoslavije. Majka je rekla da ga je on i gurnuo u svet, u diplomatiju: stari je znao, otac mu je bio profesor francuskog, engleski i francusku, i tako se naše klupoko počelo da odmotava. Prva služba je bila u Tirani, tri godine, a onda četiri godine u Ankari, gde sam i ja rođen. U toj siromašnoj Gani nije bilo mogućnosti za zabavu, pa sam slušao ploče sa gramofona. Sećam se zemjanih ulica, ljudi obučenih u šarene krpe, golih, nasmejanih, i uvek smo morali da idemo putem kolima, gde imamo pratnju. Pa kada se setim toga, ovako star, mora vilica ponekad da mi ostane obešena. Ja sam sebi kasnije sve ovo objašnjvao, kao da govorim detetu, ali nisam uhvatio nigde nit. Ne jednom sam se pitao, a zašto je stari u vezi prisluškivanja morao da se izjašnjava, i odgovor je bio da je pripadao tim službama. Rekao sam ti da ne želim o tome da govorim podrobno, ali, svejedno, neke slike se vraćaju. Sve što je dolazilo iz Pariza i Londona, u Gani je predstavljalo događaj, praznik za dušu i oči: garderoba, tehnika. Tako je: putovali smo avinom, natrag tri dana, menjali smo avion u Tunisu i u Parizu za Beograd. Ti avioni su, rekla je majka ne samo preskupi, nego i opasni, i njena priča je imala smisao. Sećam sa putovanja i mnogo ljudi sa oružjem, ljudi sa slušalicama koji osluškuju rad motora, pregleda na carini.
           Do nas tamo nisu stizale dnevne novine i vesti iz zemlje, i ja ne znam kako je, osim preko depeša, i bočnih razgovora sa atašeima Frncuske i Italije stari shvatio da mu se crno piše kada se vrati. Tamo nij bilo, stvarno, mesta gde si mogao, u mojim godinama, da ideš i slušaš muziku bez rizika, a da o pozorišnim predstavama i ne govorim. Sećam se da kluba u kome su se skupljali ovi što s zaljubljeni u Afriku, koji su pravili fotosafari, ali tamo nisam mogao da idem. Imao sam loptu, u kojoj je bilo više kaučuka nego svega drugog, tvrdu, i kada nisam u internaconalnoj školi, udarao sam s njom do besvesti u zid kuhinje, u kojoj je poslovala kuvarica Crnkinja. Valjda je otrcano da kažem da sam ja imao i lepih dana, i da su neki događaji sasvim utkani u uspomene. Mogu da stanem na vreme s pričom, da spasim sebe i tebe? To je sve sada na kilometre od mene, ne želim da povredim sebe ni druge, ni uspomenu na moje. Prepao sam se kada mi je ona lopta završila u ustima pitona. Potom su me učili američki fudbal, to mene nije zanimalo, ni kriket. To o čemu pričam je moja avantura, nije bila savršena.
         Kada je starom, kako je majka rekla, Broz pucao u leđa, nisam bio svestan onoga što se događa, ali sam se radovao da se vraćamo u Boegrad, u naš veliki, lepi trosoban stan na Vračaru. Tako sam ja sebe cimnuo natrag. Ovo sam mislio iskreno. Po povratku krenu sam na Tašmajdan, Kalemegdan, igrao sam fudbal sa drugarima iz gimnazije na travnatim terenima, koje smo sami osvajali i pravili, i s vremena na vreme uspevao sam da uteknem, kradom, da vidim kakav kaubojski i ljubavni film. Tad su se pojavile i prve patike starke, frmerke, devojčice, koje su nam se divile, i prvi orkestri, pamtim da se jedan zvao Zlatni dečaci. Kucanje moga srca se ubrzavalo i ja sam gotovo zaboravo na Ganu, na diplomatiju, a i Broz i moj stari su bili gde su bili, službe mome starom nisu zaboravili odgovor na upitnik. Stari je ležao u istražnom zatvoru mesec dana, i nije bilo dokaza da je upleten u  zaveru. Sasvim sam siguran da sam težio hedonizmu, i meni se činilo da rastem u vremenu koje je pogodno tlo za uživanje. Mao sam tada i devojku. Majku nisu dirali, ona je radila kao profesor u Trećoj, mojoj gimnaziji, i sa onim što je stari dobio kao službenik u trgovačkom reduzeću Kopaonik, gde je trgovao ogrevom, sastavljali smo kraj s krajem.
            Odjednom, albumi sa fotografijama i slajdovima iz Gane bili su samo to: uspomene. Popustili su i stari i majka pred nagonom za samoodržanje. Meni je školovanje išlo, lako sam diplomirao filozofiju. Ta Gana se vraćala toliko puta kasnije, sve te njihove oružane pobune, smene diktatora, spletke kolonizatora i Jenkija, ali ona je za mene tada, već,  bila samo geografski pojam. Tada sam prvi put posetio tajni boredel, dole u Savamali, i tada se na mene sručio seks, kao kad kada voda prodre kroz branu, a devojka me je, kada je čula gde sam išao, ostavila.
          Majka je imala običaj da pregleda moje stvari, da ih i miriše, ali ja sam pazio da iza mene ne ostane nikakvih sumnjivi trag. Sestra je, nažalost, umrla od posledica malarije, tako da je majka brigu o meni digla na najveći mogući stepen. Ona je neizmerno patila za mojom sestrom i od toga se nije oporavila, i umrla je sedamdeset i osme. Smrt tada, za razliku od ovoga sada, nije ostavljala poseban utisak na mene. Od sve one Gane i diplomatije, sačuvao sam u ovoj fascikli, đavo zna zašto, naredbu kojom se određuje spisak, odnosno količina predmeta koje domaćinstva jugoslovenskih državljana, mogu, koja imaju službu u inostranstvu, da uvezu bez plaćanaj carine kada se vraćaju u zemlju. Ovo mi je savršeno leglo da ti pročitam. To je, 30. jula 1963. potpisao sam Kiro Gligorov, i majka je naredbu držala u posebnoj fascikli, znam i zašto.
           Treba, stvarno, da ti pročitam, ovo se, bez carine, sve uvozilo po jedan komad: televizor sa pripadajućim uređajima, radio aparat, magnetofon, gramofon, frižider, električni, plinski ili kombionvani štednjak, usisivač za prašinu, aparat za glačanje i čišćenje parketa, mašina za pranje rublja, mašina za šivenje, tranzistorski radio, aparat za mlevenje i mešanje namirnica-kuhinjski mikser, električni ili plinski grejač, grejalica ili radijator, fotografski aparat, filmska kamera, amaterski pribor za izazivanje i kopiranje filmova i fotografija, projektor za filmove, projektor za dijapozitive, portabl pisaća mašina, sportski rekviziti (puška za ribolov, reket za tenis, puška za lov, pribor za logorvanje, motor za čamac do 5 KS, sva sašivena i konfekcijska tekstilna i kožna roba za ličnu i kućnu upotrebu, štof za tri muška odela, štof za muški zimski kaput ili mantil, štof ili materijal za 6 ženskih haljina, štof za ženski kaput i ženski mantil, štof ili amterijal za tri haljine ili odela za svako dete, knjige i časopisi domaćih i stranih autora, slike i umetnički predmeti domaćih i stranih autora, ukrasni predmeti, sva vrsta nameštaja, posteljine i zavesa, pribor za jelo i servisi do 12 osoba i odgovarajući kuhinjski predmeti, 3 tepiha, ventulator, dečije igračke, klavir ili drugi muzički instrument, ostali predmeti u odgovarajućoj vrednosti koja ne prelazi vrednost iz važeće uredbe.

              Pa, ovako. Majka se sa ovim papirom ponekad igrala kao sa lepezom. Ponekad ga je savijala, iako je bio savijen, nežno ga pritiskala prstima, i onda ga lagano prevlačila preko dlana. Sa tim spiskom je ostala njena duga, i neka skrivena, druga priča. Veći deo onoga što smo poslali u kontejneru nam je oduzeto, spisak nisu hteli ni da gledaju, rekla je majka. Imao sam utisak da će ona da poludi. Ona je postala potpuno nesrećna, a stari se prepolovio kada je umrla. Sećam se kada se vraćala s Kalenić pijace kako je plakala, kukala kako đubrad prodaju njene stvari po komisionima, u bescenje. Broz nam je dobro zapržio čorbu, sve nam, navodno, odobrio, ali i uzeo. Ne znama da li je stari i smeo da se javi Kiru Gligorova povodom ovoga pitanja. Vraćao se pijan sa posla, i umro je pred Brozvu smrt, nije dočekao onu velelepnu povorku, da ga isprati. Nije godinama viđao nikoga iz diplomatije. Nisu izdržali sestra, majka ni stari, i ja sam ostao u onome stanu, pa sam ga, kada je stiglo vreme propasti države, i otkupio, kada su svi otkupljivali za male pare. Ostao sam neženja, kurvar do kraja. Ti si unuk pokojng Bore, s njim sam igrao šah na Kalemegdanu, on te je hvalio kako od tebe treba da postane čovek i novinar, i evo ti toliko od mene za tu priču koju praviš. Ovde je u Krnjači dobra hrana, hvala ti za ručak i ove makaze za dlake u nosu. Nemam razlog da sklanjam pogled ni od koga. Ne vidi se šta se dešava iza mojih očiju, u duši. Otkud ja u ubogom staračkm domu? Od profesorske penzije ne mogu ni troškove struje, stambene, telefona, grejanja da pokrijem, a da o nezi i ne govorim. Imam taj roditeljski stan, a i njega mi iz jebenog centra za socijalni rad ne daju da prodam, boje se da ne ostanem go kao pištolj. Ti vidi, to je život.     

(priča stalnog saradnika Paradoksa, objavljena u današnjoj beogradskoj POLITICI)
(fotografija: postavi.net)