петак, 30. јун 2017.

MILAN TODOROV: BOLJE BITI PIJAN NEGO STVAR



lolbre.com
Pakao ima devet krugova. To ne može da opsluži ni potrebe jedne naše osrednje opštine.

Đavo se uvek maskira tako da  izgleda lepo, jer često nastupa na televiziji.

Kome ćemo mi da titramo jaja, to je osetljivo pitanje.

Želim da u svetu večno vlada mir, kao i naš predsednik.

Od kako Srbija nema izlaz na more i ja retko izlazim.

Dobri ovi novi žileti. Ne možeš sa njima ni slučajno da se posečeš u venu.

Osnovaću klub samoubica. U životu je najvažnije da se ljudi druže.

Volim da dremnem uvek posle ručka. I tako svaki treći dan.

A taj krst na retrovizoru, da nije sa nečijeg groba?

Bolje je biti pijan nego stvar.

среда, 28. јун 2017.

MILAN TODOROV: SLIČICE ZA MOJ ALBUM



poljoinfo.com
Prva premijerka u istoriji Srbije se zove kao Isusova baka. Možda nam to pomogne.

Čuvamo ih kao malo aplauza na dlanu.

Nije on šizofreničar. Njemu je samo ličnost podeljena na tri polovine.

Hrana koja se ne pojede na državnom banketu podeli se posle sirotinji, zato što smo u Srbiji svi isti.

Ništa od Srbije nije na prodaju. Istaknute su cene samo zbog komunalne policije.

So provereno nije zdrava. Kad mi sole mozak, raste mi pritisak.

Skupljam sličice za album Životinjsko carstvo. Menjam majmuna za lava.

Ne verujem da je put do pakla popločan samo dobrim namerama. Neko se i tu ugradio. 100%.

Odlučio sam da više ne psujem. Jebeš mi sve!

Naša država je hrabro propala. Kao muda kroz bokserice.

Kako vas nije sramota da budete stalno normalni?

MILAN TODOROV: NE SLAŽEM SE SA SVOJIM STAVOVIMA



konkretno.co.rs
Nekad se politički život odvijao u kafanama. Eto zašto su propale srpske kafane.

Čovek je nastao kad je majmun zaboravio prezervativ.

Ne slušaj ničije savete. To ti je moj savet.

Najbolje je jesti samo lokalne proizvode. Ne ići dalje od svog kontejnera.

Dugo nije mogao da ispusti dušu. Već smo se plašili da će da dobije bruh.

Svakog meseca kad treba da platim račune, pomislim: ja u životu toliko para na gomili nisam video!

Živim u Srbiji i osećam se kao zmaj. Stalno bljujem vatru.

Neprijatelj nikad ne spava. Ne može od naših junačkih pesama.

Nekad su negativce isecali sa fotografija, a danas ih fotošopuju uz svoj lik.

Kako prepoznati bota? Po tome što se poslednji smeje.

Baba gaji lijandere samo za čaj. Ako se neko od ukućana, ne daj Bože, razboli.

Aforizmi predstavljaju moj lični stav, što ne znači da se uvek slažem sa njima.

уторак, 27. јун 2017.

ZORAN T.POPOVIĆ: SPORO ŽIVLJENJE

poljoinfo.com


Teoretski gledano mi imamo šanse da stignemo na cilj, kao i svaki drugi spermatozoid.

Prenosili su je s kolena na koleno. U separeu!

U naše vreme se mnogo sporije živelo. Zato nikud nismo stigli.

Uvek kad smo dizali tri prsta, dobijali smo srednji.

Smrt je nastala kao posledica gušenja. Bratski zagrljaj je bio previše srdačan.


понедељак, 26. јун 2017.

MILAN TODOROV: BOSTAN



haoss.org
Kako ćete znati koja je lubenica zrela? Pitajte predsednika.

Otkako smo počeli jeftino da se prodajemo, smanjila nam se kupovna moć.

Razumem ja to „Ustani za ono u šta veruješ“, ali ja obično ustajem na levu nogu.

Ako ste onaj koji ovde drugačije misli, mislite o tome.

Kad stanu na ludi kamen mnogi tek tad shvate da su svoji na svome.

Ovo je zemlja u kojoj vam ne treba kišobran. Uvek se osećate kao pokisli.

Dama na ulici, domaćica u kuhinji, kurva u krevetu. A u duši joj sve to pomešano.

Otadžbina te zove. Koja si krvna grupa?

Zatekao sam u poštanskom sandučetu flajer Jehovinih svedoka. Pošto se niko nije potpisao verujem da su u pitanju  Jehovini insajderi.

Moramo im oprostiti. Ne znaju šta rade, ali to rade za naše dobro.

Da li jebanje ježa spada u zoofiliju?




недеља, 25. јун 2017.

MILAN TODOROV: DEVOJKE U LETNJIM ČIZMAMA



limundo.com
-Bako, bako zašto imaš tako velike zube?
-Zato što su socijalni.

Ranije su deca bila vaspitana, a ne kao ova naša deca.

Uvek tražim da mi kažu šta kod mene ne valja, A kad mi kažu, onda kod njih nije dobro.

Dišemo na škrge, jer ćutimo kao ribe.

Video sam kako s neba pada zvezda, ali nisam poželeo to što mislite. Potuno sam apolitičan.

Moramo stalno održavati dijalog. Čim jedan zaćuti, onaj drugi pomisli: dobro je, crko je.

Subota, jutro, pospane domaćice nežno pipkaju krastavce po pijaci.

Devojke u letnjim čizmama kao kiseli kupus u julu.

Srbija je kao moderna najlonska kesa. Razgradiva.


NINUS NESTOROVIĆ: CRNI KURS

lolbre.com
Dinar je u našoj zemlji konačno postao veoma tražen. Narod se prosto otima za svaki!


Otišao sam korak ispred današnje mode. Ne samo da nosim pocepane farmerice, nego su mi i gaće takve!


Oaza je narušavala prirodni ambijent pustinje.  Zato smo je zatrpali peskom.


Ja verujem da je kriminal u Srbiji osuđen na propast.  Ovde je sve ionako već propalo.

Zvanični kurs državne politike je loš. Crni joj je mnogo bolji!

Koliko je u svetu, tokom verskih ratova, srušeno crkvi i džamija?  To samo Bog zna.
               


субота, 24. јун 2017.

MILAN TODOROV: VODA NIJE DOBRA



opusteno.rs
Kućica u cveću, strava oko nje.

Parada ponosa je prošla bez incidenata. Najesen će mnoga majka udavati sina.

Umrlice se kače na mestima gde će ih što više ljudi videti i reći: Baš me zabole, važno da nisam ja.

- Mnogo sam grešio, pope.
- Da očitaš deset Očenaša, vladiko!

Spisak onog što su nam obećali je toliki da ne može da stane ni na rolnu toalet papira.

Nije dobro kad čovek previše misli. A vlada je dobra.

Ne plašimo se mi nepoznatog, nego strepimo šta je sledeće što će nam uraditi najpoznatiji.

Lekarski konzilijm nije mogao da mu odredi dijagnozu, sve dok nije rekao da je iz vladajuće stranke.

Nije zdravo stalno piti mineralnu vodu. Probajte onu iz wc šolje.

Naše selo je bilo lepše od Pariza, a onda su se vratili gastarbajteri iz Francuske.

Ženo, ručak je prste da poližeš. Ostalo je nejestivo.

Zašto ste i danas jeli luk, kad ne idete autobusom na posao?



ZORAN T. POPOVIĆ: VOĆKA



poljinfo.com
Raskinuo sam s jednom Jagodom. Bila je genetski modifikovana.

Što se mene tiče gospođo, mi smo imali seks! A, sad moram da idem!

Prva iskustva kao vozač imala je na zadnjem sedištu.

Ne blenem ja u njen dekolte, već odajem priznanje njenim sisama.

Ja više nisam onaj isti čovek. Promenio sam profil na fejsbuku.


Naš pop Milojko vozi najnovijeg audija. Takve su njegove duhovne potrebe.

петак, 23. јун 2017.

MILAN TODOROV: UPALJAČ



forum,odm.me
Jutros sam na plaži našao upaljač. Neko je sinoć kresao.

Lov na veštice je bio uspešan. Svima smo objavili ime u tv Dnevniku.

Nije kulturno ćutati dok drugi seru.

U meni se bore budala i genije. Neka pobedi bolji.

Nismo mi zaboravili poginule borce, nego mislimo: neka mirno spavaju, zaslužili su.

Tri boje na semaforu su luksuz. Neka stalno sija crveno.

Bolje se živelo pre smaka sveta.

Mi smo ponosan narod, ali objasni ti to našim kolenima.



ZORAN T. POPOVIĆ: MIRIS NOVCA



opušteno.rs
Zahvaljujući slobodi medija, mi još od Kosovske bitke ne znamo za poraz.   

Novac nema miris, jer se često pere.

Spalili su ga na lomači, da bi mogli da se posipaju pepelom.

Mi ne mešamo babe i žabe. Žabe su za jelo.

Vrtimo se u krug da bismo zaokružili celinu.

Čim sam čuo da joj se mačak zove Lucifer, pobegao sam od nje ko đavo od krsta.


четвртак, 22. јун 2017.

MILAN TODOROV: NOSINA



midniht - cs.info
Svako zlo ima neko dobro, a naše zlo ima sve najbolje.

Išao bi i običan svet na državne proslave, ali čuva odelo za sahranu.

U starom Egiptu su faraone mumificirali posle smrti, a ovi se mumificiraju dok su na vlasti.

Đavo je već dolazio po svoje, ali je zbog velikog intresovanja obećao da će uskoro ponovo da nas poseti.

Sad ću da ti objasnim u čemu je problem naše zemlje. Imaš pet minuta?

Naše sudstvo se bazira na rimskom pravu. Platiš sudijinoj ženi šoping u Rimu i slobodan si.

Dani postaju sve kraći, ali su zato senke koje vas prate sve duže.

Kako da prepoznate muškarca koji ima velik nos? Po tome što ima velik.

Upozorenje: ekonomsku politiku vlade ne pokušavajte da sprovodite u svom stanu ili kući.

среда, 21. јун 2017.

MILAN TODOROV: BESMRTNICI

Ne tražite mnogo od života. Tražite sve.

Poštujte naše dostojanstvo, molimo vas, kumimo i preklinjemo kao Boga!

Otkako radi u policiji, nije ni bubicu zgazio. Samo ih instalira.
nadlanu.com

Mladi imaju više energije od starih. Jebe se njima!

Izgled ume da vara. Pokojnik je bio lepši uživo.

-Sa koliko muškaraca si do sada spavala?
-S jednim.
-I kako je bilo?
- Kao i sa svim prethodnim.

Danas je godišnjicu diplomiranja proslavila generacija koja je diplome kupila još davne 1997. 

Moćnici nas jebu u zdrav mozak, jer mi još ne jedemo genetski modifikovanu hranu.

Labudovi imaju samo jednog partnera u životu. Kad on ugine nastaje crni labud.

Sretnu se dva besmrtnika:
-Đe si, nisam te vidio sto godina.

понедељак, 19. јун 2017.

MILAN TODOROV: HLOR

(ODLOMAK IZ ROMANA "HLOR" KOJI IZLAZI IZ ŠTAMPE POČETKOM SEPTEMBRA)


(Ilustracija: njuskalo.hr)


           ... Stigao je do majke u trenutku kad je deda-ujak silazio niz stepenište. Sad je bio mnogo mršaviji i pognut, lica izmučenog i bledog.  Silazio je oprezno se držeći za oljušteni braon gelender. Nikola je namerno zastao u polutamnom hodniku, u dovratku nečijih vrata, da se ne bi sudarili. Nije siguran da li ga je Čiča primetio. U svakom slučaju starac je prošao pored njega, zatim pridržavajući se za stomak zastao na odmorištu da bi došao do daha. Disao je plitko kao da jeca. Kad je  hramljući nastavio dole, između metalnih rukohvata na ogradi stepeništa video je još samo Čičinu sedu, proćelavu glavu kako se osvetljena uličnim svetlom stapa sa bojom hodničkog zida. Bila je to glava slabog, bolesnog čoveka. Kad bih mogao da prevaziđem razdaljinu između nas, pomislio je Nikola, a onda se zapitao šta bi iz toga mogao da nauči. Zapravo, da li bi mu to, posle toliko vremena, bilo šta značilo. Video je tog čoveka snažnog i obesnog, a sada na izmaku snaga. Možda je kasno da razgovaraju o tome šta ne bi trebalo činiti u životu. Pogotovo što je bilo jasno da su svi te stvari svakako činili.
          Pitao se ipak zašto je Čiča uporno dolazio kod majke, čak i u takvom stanju? Da obnove sećanja? Kome su ona još potrebna? Sve što je jednom urađeno ili rečeno, više nijednim gestom ne može da bude izmenjeno ili izbrisano.
           Majka ga je već čekala sa vrućom crnom kafom i puno mleka u njoj. Još je dobro pamtila šta je najviše voleo u mladosti. Nikola je pohvalio njenu kafu i zamolio je da mu priča o ratu, Drugom svetskom ratu. Šta je zapamtila? Nadao se da će čuti nešto što bi moglo da objasni očevo stradanje.
          „Bila sam devojka. Vrlo mlada devojka“, reče kao da se pravda. „Pokazaću ti.“
Iz ormana je izvukla neuokvirenu sliku mršave, blede devojke krupnih crnih očiju i duge kovrdžave kose.
           „Bilo je proleće. Za sve je to značilo da se bliži kraj rata, 1945.  Osim za nas u Salašijevoj Mađarskoj. Za nas je pravi rat tek počinjao. Rusi su nadirali sa svih strana, saveznički avioni istovarali bombe. Jednog jutra baća je počeo u bašti da kopa rov. Ceo dan je kopao. Sutradan ga je prekrio daskama i slamom i na sve to naneo zemlju, zatim busenje. Noć smo proveli u rovu. Nismo mogli da zaspimo. Slušali smo kaćuše. Izgledalo je kao da vetar cepa limene barake. Sutradan je bilo mirno. Granatiranje je prestalo. Baća je rekao da sad dolazi ono najgore i da ostanemo u skrovištu. Muškarci su ušli prvi, ja poslednja. Ćutali smo i čekali. Ali, ne dugo. Odjednom se začuo bat vojničkih čizama koje su preskočile baštenski ogradu. Minut kasnije vojnik je kundakom razvalo vrata na zemunici, uperio kalašnjikov i povikao Jest naciste? Sećam se tih reči i sećam se tog vojnika. Bio je mali rastom, čekinjaste brade, ali sam ja od svega najjasnije zapazila njegov zlatni sat na desnoj ruci u kojoj je držao otkočenu mašinku. Sijao je na jutarnjem suncu kao  dukat. Ne, rekla sam, mi nismo nacisti i klekla na zemlju i prekrstila se sa tri prsta. Mi smo Srbi, braća, pravoslavci. On ni tada nije spustio cev kalašnjikova. Počela sam da molim Oče naš. Onako kako sam jedino znala, na staroslovenskom:
         „Otče naš, Iže jesi na nebesjeh! Da svjatitsja imja Tvoje, da pridet Carstvije Tvoje, da budet volja Tvoja, jako na nebesi i na zemlji. Hljeb naš nasušnij dažd nam dnes; i ostavi nam dolgi našja, jakože i mi ostavljajem dolžnikom našim; i ne vovedi nas vo iskušenije; no izbavi nas ot lukavago.“
           Možda nas je to spasilo sigurne smrti?“
          „Ali, ti nikada nisi išla u crkvu?“
          „Svako ima pravo na Boga. Ne verujem popovima. Kad umrem neću crkvenu sahranu. Hoću da me kremirate.“
          Pomislio je da majka ne želi da doživi sudbinu oca. Da joj se neko smeje na sahrani.
         „Koješta“ rekla je. „Volela bih da kad umrem, po mogućstvu još isto veče posle kremiranja svi odete na neko lepo mesto ge ćete se cerekati do mile volje. Ili još bolje: na neko mesto gde ćete pevati i igrati. Ostavila sam novac u stranu za to. Usput, dok odlazite, bacite pepeo iz urne u ulični kontejner."
            Nikola nije voleo priče o smrti.
          „Vratimo se na Rusa“, rekao je.
          „Kog Rusa?“
          „Pa tvog Rusa.“
          „Nije on bio Rus nego Čerkez“, rekla je majka uvređeno. „ Imao je kose, lukave oči i bio je lopuža neviđena. Uveli smo ga u kuću i dobro nahranili. Kad je posle tri dana otišao od nas nestao nam je budilnik sa kuhinjske komode.“
          „Kako sad to? Pa imao je već jedan sat.“
          „Imao je taj tri sata. Teški, muški na desnoj ruci. Zapamtila sam mu ime: Bulova. I dva sitnija ženska na levoj. A nije imao budilnik. Ali imao je šapku i na njoj zvezdu petokraku. Šapka sa zvezdom je bila za njih svetinja. Niko nije smeo da je pipne. I tako je naš Čerkez, koji se zvao Adim a mi ga zvali kao prvog čoveka na svetu, Adam, uvek pre ručka skidao kapu, dunuo u zvezdu i protrljao je, valjda, da sija i ostavljao je na komodi pored vrata. Poslednjeg dana, kad je odlazio poneo je i kućni sat koji je, a da mi nismo znali razlog, danima prekrivao kapom sa petokrakom.“
          Nikola je zamišljao vekericu koja kucka ispod zelene čojane kape ukrašene krupnom zvezdom i skoro je zaspao. Srećom majka nije ništa primetila, a on se brzo pribrao i rekao joj da je to vrlo zanimljiva, skoro poetična priča. Majka ga je pogledala zaprepašćeno.
          „Tebi je lepo to što nas je skoro sve pobio?“
          „Ali, mama, živa si. Imaš osamdeset godina.“
          „Sedamdeset devet i po“, rekla je povređeno.
           Primetio je nešto na šta do sada nije obraćao pažnju. Godine su postajale nevažne iako su neumitno proticale. Godine su sve nevažnije što smo stariji. Časovnici su uzaludno otkucavali. Kretanje njihovih kazaljki je  zamenilo bešumno okretanje digitalnih brojčanka uskraćujući nas za  laki svakodnevni ritual navijanja koji se sastojao od okretanja malog sjajnog točkića na tankom sastavku sata ne bi li mu produžili život za jedan dan. Sećao se kako je otac u pobožnoj tišini stajao uspravan i gord, kao pred kakvom svetinjom, dok je svojim krupnim, debelim prstima s mukom okretao nežne točkiće satova koje su imali u kući, zatim osluškivao da li ravnomerno tikaraju i tek tada, sa spokojnim izrazom na licu, odlazio na spavanje.
          Posle očeve smrti, majka skoro da ga nije ni pominjala. Da li ga je volela? Da li je razlog retkog pominjanja ležao u potajnoj želji da u njenom sećanju uvek bude onakav kakvim ga je upoznala i znala dok je bio u punoj snazi? Možda se i ona, kao i on, nikada nije mogla pomiriti da ljudi tek tako nestanu kao neka nepotrebna stvar?
           Više puta je hteo da je pita o tome. Šta je presudilo da se zaljubila i iz Potisja prešla da živi u Karlovat? Ali, oboje su imali iskustvo rata pre nego što su se bolje upoznali. To iskustvo je uticalo na njihovu odluku da sklope brak.

           Majka je iz ostave iznela tanjirić pun sitnih kolača koji su mirisali na cimet i rogač. Otkad te mirise nisam osetio, pomislio je Nikola. Stari mirisi su možda neizostavan deo starih uspomena. Ali, kakvih? Čerkez je odjezdio na svom sivom stepskom konjiću sa časovnicima koji su ga svakim otkucajem približavali smrti.
                    „Posle su došli fini i kulturni Rusi. Nama je na hranu i smeštaj bio dodeljen jedan mladi  major. Bio je avijatičar i imao plavu kapu sa isto onako crvenom zvezdom. Stajala sam nalakćena s unutrašnje strane prozora kad je prolazio ulicom. Ugledao me, i govoreći nešto veselo i nerazumljivo - prstom mi dodirnuo nos. Bila sam povređena tim gestom. Imala sam, kažem ti sedamnaest, ne nego osamnaest godina. To je vreme kada devojke koje su tada brže sazrevale, planu na svaki, pa i najbezazleniji muški gest. Vreme kada još ne poznaju muškarce i njihove brze strasti. Čim me je dotakao,  drsko, nadmoćno -  a ja sam smatrala da smo bar isti ukoliko ja kao devojka koju je zapazio nemam prednosti nad njim - ćušnula sam ga po temenu i njegova  kapa sa  crvenom zvezdom otkotrljala se u prašinu.
          „Srušila si mi Staljina“, urlao je. " Ja ubic te!"

....

недеља, 18. јун 2017.

MILAN TODOROV: SLEPILO



preuzeto: lolbre.com
Od kako sam kod Kineza kupio aparat za merenja pritiska, pritisak mi se ne menja.

Sigurno ćemo da učestvujemo u narednom ratu. A da li ćemo ući u finale je već stvar sreće.

Da sam bio prisutan kad su me pravili, bio bih drugi čovek.


Zašto telohranitelji nose crne slepačke  naočari? Solidarišu se sa vođom.


- Ne možete preko, jer ne ličite na sliku iz pasoša.
- Pa zar mislite da bih išao iz Srbije da nisam  propao?

Kad dođe IKEA u Srbiju, u svakoj kući će da bude švedski sto.

Na našem brodu nema slepih putnika. Svi koji su tvrdili da ne vide kuda plovimo, bačeni su u more.

субота, 17. јун 2017.

MILAN TODOROV: DEPONIJA BUDUĆNOSTI



opušteno.rs
Trebalo bi ispitati sve koji sanjaju o boljoj budućnosti. Garantujem da imaju pokvarenu maštu.

Ipak i stare ljubavi imaju zaborava. Zove se Alchajmer.

Dobro vino ide uz dobre žene. Kad ga popiješ  sve su žene dobre.

Nama nikad nije bilo bolje nego sa ovom vlašću. Niti će nam biti bolje sa njima.

 Osećam se kao riba u vodi. Dišem na škrge.

Iza nas mora nešto da ostane, reče navlačeći iz čučnja gaće.

Muškarci koji briju noge  možda samo traže svoje mesto u politici.

Ne znam šta sam bio u prošlom životu, jer još nije prošao.

Ovde niko ne baca đubre u kontejnere, jer ne zna kad će koje đubre da postane nešto važno.



NINUS NESTOROVIĆ: CRTANJE PO ASFALTU


Ma, kakva prostitucija!? Jedva smo i kriminal legalizovali!

zelenaucionica.com
Treba glasati samo za poštene političare. Oni manje kradu.

Jebeš ti tu državu u kojoj kredom po asfaltu više crta policija, nego deca!

U Srbiji između vlasti i grobara postoji velika razlika. Jedni sahranjuju mrtve, a drugi žive!

Popularnost u Srbiji se sve teže stiče. Moraš da budeš baš velika budala da bi ljudi znali za tebe!

Sto posto sam siguran da to nije lažni svedok. Čim ga je optuženi tol'ko platio, taj mora da je pravi.

Rat bez žrtava je kao fudbal bez golova. Dosadan je za gledanje i nema sponzore!






петак, 16. јун 2017.

MILAN TODOROV: DOBAR DAN



forum-srbija.com
Sve treba da bude podložno kritici, ali ne mogu svi da budu kritičari. Samo ja.

Nisam nasilan tip. Štaviše, nikad se ne tučem sa jačima od sebe.

Molimo putnike da se vežu. Putovaćemo kroz srpsku istoriju.

Nije život što i polje proći. Ali jeste ako je polje minsko.

U gradu ti niko ne poželi dobar dan. Drugo je u selu. Tamo je još gore.

Mi ne koristimo demokratiju u punom kapacitetu. Mora se ostaviti malo za posle da  nam duže traje.

Ja sam uvek u pravu. Imam crno na belo na leđima da je tako.




четвртак, 15. јун 2017.

MILAN TODOROV: CVETANJE

krstur.rs
Cveta Tisa! Šta više reći o ekonomskom oporavku zemlje?


Danas se osećam kao hiljadarka u saobraćajnoj dozvoli spremljenoj za policiju. Smotano.

Počasni bataljon garde postrojavamo pred svakim strancem koji sleti na beogradski aerodrom. Pravi im hlad na pisti.

Narodu je mozak ispran, jer je higijena pola zdravlja.

Predsednik brine o svemu, a to je ono što zabrinjava.

Za sada se ne zna da li će mu spomenik biti u bronzi ili  čeliku. Ovo drugo bi bilo primerenije.

Policajci koji su pretukli građane, odbranili su se na sudu. Pritom nisu koristili prekomernu silu.

Čega god se uhvatim, sve mi ide od ruke – reče drkadžija.

Neka mi oproste svi kojima nisam otišao na sahranu. Živi smo ljudi.

Srbija je najzad postala demokratska zemlja. Morala je.


среда, 14. јун 2017.

MILAN TODOROV: GUMICA



izvor: Wannabemagazine. com
Ne samo da nas odlično vode, nego su otišli i predaleko.

Veliki je vernik. Išao bi na kolenima ne do Hilandara, nego čak do partijske centrale.

Političke zvezde nam već dugo nisu naklonjene.

Neki zaplaču uz novokomponovanu pesmu, a mene sad nekako žešće pogodi srpska himna.

Prostitutke koje stoje na raskrsnicama  pokazuju pravac kojim bi trebalo da idemo.

Krst okačen o retrovizor je brzinomer vašeg života.

Tanka je linija koja spaja i razdvaja. Gumica na gaćicama.

Patriota je kao lubenica kojoj vade srce i hvale se kako je dobra.

Bar da su nam sve lađe potonule na jednom mestu. Imali bismo i mi Gospu od Škrpjela.

Mogao bih da živim bolje, ali me je sramota.

Život je postao prebrz. Pitajte pešake na zebri.

Ovi sve čega se dotaknu, upropaste. Toliko su jaki.

Kako starim sve  više mislim o Ćele kuli.

Donirao bih svoj živčani sistem. Nervira me.

VASIL TOLEVSKI (Makedonija): RIBNJAK



izvor: MyCyti.rs
Promena vlade je kao zamena gaća. Skidate usrane da biste navukli oprane.

Izgradili smo državu kakve nigde nema. A i kod nas je nema.

Kakvi smo konji, vidi se i po tome kakve jahače biramo.

Onaj koji jede grčku salatu, srpski kajmak, bosanski sudžuk ili albansko trileće, nije nacionalista. Ne dozvoljava mu stomak.

Vlada će svima ispuniti želje. Gradi ribnjak sa zlatnim ribicama!

Neće još dugo San Marino biti najmanja država sveta. Ako nam još malo otmu, mi ćemo biti lideri.

Nema šanse da ovo bude krađa stoleća! Stoleće tek što je počelo.







уторак, 13. јун 2017.

MILAN TODOROV: ĆUTI



postavi.net
Ja sam jednom najebao i pokazao sam da umem to da radim. Više ne bih da se dokazujem.

Imam fotografsko pamćenje. Sve slikam, inače ne bih ništa zapamtio.

U Srbiji je retko videti čoveka da se smeje a da nije premijer ili predsednik.

Prijatelji se u muci poznaju. Zato mi danas imamo toliko mnogo prijatelja.

Nama je bolja budućnost samo da ostane ovako.

Aplauz je došao spontano. Iz prvih redova.

Ljubav prema vođi je slepa.

Refinansirao je dug od tristo i dobio još toliko na meraču pritiska.

Liderova harizma je veća od njegove glave.

Video sam zvezdu padalicu. Trenutno je u usponu.

Bilo je lepo na daći. Imalo je i da se pojede i popije

Setio sam se koja reka protiče ispod savskog mosta. Međunarodna!

Ćuti, moglo je da bude i bolje.



понедељак, 12. јун 2017.

MILAN TODOROV: ZAKINUTOST




Opušteno.rs
I u našem mestu je otvorena stanica Hitne pomoći, a lekar dolazi svakog ponedeljka i petka.

Svako čudo traje tri dana. Jedino vladi dajemo sto dana da se pokaže.

Srbija je prelepa zemlja. Na koju god stranu se stranac okrene, nađe zgodnu  devojku.

Dok čita romane televizijskih voditeljki osećaj prosečno obdarenog čitaoca je da je malo zakinut.

Nikako da zapamtim ime ulice u kojoj stanujem. Neki heroj jeste, ali da ga jebeš ne znam koji.

Revolucije se obično izvode na trgovima, jer je tu i reč o trgovini.

Nismo teški za saradnju. Ovde se za sitne pare rade krupne stvari.

Nisam siguran da postoji Maršalov plan za Balkan. Maršal je davno umro.


недеља, 11. јун 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: OPERACIJA




arhiva.alo.rs
Da nema mašte, trebalo bi je izmisliti.

Nekad smo svi bili ateisti. Nije bilo Boga, da je neko smeo da ide u crkve.

Zahvaljujući gajenju kulta ličnosti, nestali su stari paganski običaji i verovanje u više bogova.

Mislim da je izreka da treba biti zadovoljan s malim, sama po sebi predimenzionisana.


Operacija je u potpunosti uspela. To je potvrdio i patološki nalaz.

субота, 10. јун 2017.

MILAN TODOROV: MIRIS LIPE U MOM GRADU



kurir.rs
Narodu se ne sviđa demokratija, ali to je samo subjektivni osećaj.

Kad se pojavila duga na nebu svi smo poželeli bolji život, ali je vlast bila brža.

Mi više ne dolivamo ulje na vatru. Čuli smo da je mast zdravija.

Pravi muškarac je dobrovoljni davalac svog organa.

Videle babe da se žabe potkivaju, pa i one digle noge.

Gradom se širi sladunjav miris. Lipe ili trave?

Ćuti i toni!

петак, 09. јун 2017.

MILAN TODOROV: ŽIVOT IZ SNOVA

kurir.rs

Mi ne ležemo ni rano ni kasno. Mi ležemo kad se kome digne.

Nije strašno kad odu a ne probaju sarmu, nego kad sve izjedu a neće još da odu.

Kako, bre, možeš da pucaš u košutu, jelena, malog zeca? Drugo je čovek. 

Po ovdašnjem bontonu u levoj je viljuška, u desnoj nož a pod grlom kašika.

Prava knjiga uvek nađe svog čitaoca. Po pravilu je to njen autor.

- Da li je ispravno reći „Kod nas nema slobode govora“ ili „U nas nema slobode govora“?
- Ispravno je reći i jedno i drugo.

Živim u suterenu, a da sam u podzemlju živeo bih na prvom spratu vile.

Pokušavam da letim, ali propadam. Probam da bežim, ali stojim u mestu. Pravi život iz snova!

Ljudi se drže za reč. Evo, ja se držim za reč "ne".

Otklonite zadah iz usta. Pričajte o vlasti sve najlepše.


PETKO VOJNIĆ PURČAR (1939 - 2017): TRŽNICA*







 
scradar.com
PRVA (Novi Sad) Kupih paradajz, zelene krastavce, švapski sir – s malo, vele, kalorija, zemičke, trozubi žilet za brijanje, i druge potrepštine, i začas, u šubu, kako se kaže u Dubrovniku, sjetih se tržnice u Marakešu, u Maroku, suhoj i smirenoj Africi (je li i danas tako smirena i mirna?), te se sjetih vašara u Samarkandu, u Uzbekistanu, u beskrajnoj Aziji, na drugom kraju svijeta čak (od mene kukavca što gotovo cijeli život proživjeh u Bačkoj i u Srijemu – gdje se i školovah i vječito zaljubljivah – premda znajući da i s jednom jedinom ženom koju silno voliš – možeš – u svome oskudnom životu i svome kratkom životopisu, da, možeš dostići punu i dostatnu ljubav jer ne moraš, doista ne moraš, popiti cijelo more da bi saznao i kvazimudro zaključio – kako je ono, ipak, slano; bilo to more koje plivajući okusih pored Rotterdama, ili ono plavo-pjenušavo kao na jednoj karipskoj plaži; gdje su, o, gle čuda, i čudnih običaja, kupači, parovi u moru, vodili ljubav; vodeno plavetnilo ih skrivaše od radoznalih pogleda; ne obazirući se ni na radoznale strance koji, često, ni sami nisu znali što se to ispod vodenog-plavetnila doista zbiva; kako to ja ipak otkrih krajičkom oka – ne vjerujući ni samom sebi – upozorih tiho svoga kolegu s posla da se ne približava tim kupačima i kupačicama; na moje zaprepaštenje on ne samo što im se približi, već i dosta nesretno i nespretno zaroni ne bi li promotrio cijeli podvodni erotski događaj; robusni stojeći kupač ga čak dohvati za kosu i povuče na površinu; pripijena žena pored muškarca mu opali sočnu šamarčinu mrmljajući nešto na španjolskome jeziku; moj nesretni kolega odskoči ustranu i ponovno zaroni prestrašen da će ga i dalje pratiti i mlatiti i po glavi i po leđima; na sreću, ništa od toga; ljubavni par, bez suvišne ljutnje, prepusti se ponovno svojoj intimi, posebno izvježbani da to čine zaista diskretno, a ne pred arenom mnoštva ljudi – i u moru i na pješčanoj plaži. Slika ovoga prizora ne bijaše unikatna, jer malo dalje, i još dalje, takvih parova bilo je više nego što biste očekivali. Diskretno, bez suvišnog micanja, primitivnog gibanja, suvišnih i vidljivih gesta, ti ljudi, možda, nadoknađivahu očajno slab životni standard kada si se samo u selu potajice mogao povremeno nečega najesti; eros, seks, element mora nadoknađivaše zapravo glad i poluglad koje potiskuješ u tim rijetkim trenucima erotskoga ushita; skrivajući takve misli od državnih službenika i naviknut da budeš spreman na svaku vrstu prinude, te da sve što proizvedeš istoga časa to i predaš u državne rezervne magacine, produžavaš, na neki morbidan način, i erekciju i tjelesni vatromet do metafizičkoga stanja koji nisi ni sam ni voljno izabrao; a ako te, pak, nekim nesretnim slučajem, ipak, uhvate da kradeš od onog što si zapravo sam stvorio, onda ti oderu kožu kao živom jarcu. A možeš se žaliti samo u onom drugom životu, ako slučajno, i, također, u potaji, u njega vjeruješ. Zašto uspoređivati tržnicu i more? Zašto asocirati na ono što su ljudi tokom više tisuća godina sami stvorili sa praelementom prirode za koji točno još ne znamo kako se ponašao u prošlosti, a još manje, i neizvjesnije, kako će se taj neukroćeni praelement ponašati u budućnosti; pitanjima nikad svršetka; uvijek ih je puno više negoli suvislih i utemeljenih odgovora. Maloprijašnji događaj gotovo zaboravih. Zaboravih i neopreznog poslovnog partnera što prodavaše puno magle, istina, za sitne novce. Ali naši poslovi bili su toliko različiti da ih ne vrijedi ni uspoređivati. Sjećam se samo melankoličnog para. DRUGA Subotica bijaše najveće selo na svijetu (premda napučenija i od Zagreba i od Beograda do 1888. godine) s jakom industrijom i velikim idolopoklonstvom spram bečkog života, manira, umjetnosti i, nadasve, efikasnoga rada ne samo u tvornicama; u radnjama mješovite robe bilo je svega kao i u Beču; također i s obrtom kakvim se nijedan grad nije baš mogao pohvaliti u toj nadnaravno glomaznoj kraljevini i carevini; zatim, tu je bujala silno razuđena poljoprivreda u okolici, a njezini žitelji odlažahu više u javno-pijačni provod nego što su doista često imali potrebu kupiti nešto ukusno, šik, a da to već nisu imali i kod kuće ili pak na svojim imanjima. Osim onih siromašnih. Imali su potrebu nešto posebno kupiti i od voća i od povrća samo onda ako je to baš stizalo iz daleke Afrike, Australije ili dalekoistočne Azije. Nije bilo baš svježe, tek ekskluzivno. Naime, svaki bogatiji domaćin ove varoši imađaše kuću ili raskošnu palaču u samome gradu koji bijaše užasno širok i lijeno razvučen na sve četiri strane svijeta. U tom gradu sredinom i svršetkom devetnaestog stoljeća vladala je prava pomama za novinama; voćem ananasom, primjerice; zatim fotografiranjem, takmičenjem, olimpizmom, trkama pokraj jezera Palić s tek dizajniranim prvim biciklima; često bi vozač ili pak trkač pogladio svoje zadigle brkove i dlanom obrisao znoj s čela uvjeren da zaista ide ukorak s novim vremenom. Jedna od uobičajenih fotografija iz onoga vremena bijaše i fotografija s plaže skupa s kostimom iz vremena fin de siècle. Postojali su naravno i i kombinezoni za takmičenje na biciklima. Onako pogureni, činilo se, opasno su sprintali, tim dvokotačima, i u blatnim krivinama. Možda i zato običan čovjek, ne-biciklist, u prvi mah, ne bi niti shvatio kako s te naprave možeš sigurno sići, a da ne padneš u blato i ne polomiš vrat. Vrag se ne žacka. I, napokon, obvezna, ili obvezatna fotografija, kako taj sportaš, ili vajni olimpijac grize pred fotoaparatom jabuku, krupnu i sočnu, iz obližnjeg subotičkog voćnjaka. Čovjek i ta jabuka, i taj brkati zagriz, ovjekovječili bi i malo veće tržnice nego ovu o kojoj je trenutačno riječ. Subotičke. (Mirno spavaj, devetnaesti vijeku, ne budi se više dvadeseti sa svoja dva svjetska rata, a uplovit ćemo, možda, u mirniju luku s ovim dvadeset i prvim stoljećem i zatamnjenim trećim milenijem. Tko zna što nas još čeka?). TREĆA U Latinskom kvartu, u Parizu, gdje obično ranom zorom sačekivah svježe voće i povrće iz južne Španjolske i sjeverne Afrike, dogodilo se nešto zaista čudno i nepojmljivo. Te tržnice, danas, 2010. godine – zamislite – više nema. Kao da je nikada ni bilo nije. Fatamorgana suvremene civilizacije. I dokle tako? Kao da smo upali u procjep vremena u kojemu motrimo i sami sebe i te lijepe i drage običaje, tržničare ili pijačare, kako vam drago, s nekog drugog planeta. PS. Ne mogu zaboraviti ni svoju tetu s kojom obigravah po splitskoj tržnici ni kolegu spisatelja s kojim rado svladavah one zagrebačke – do neba stube – prema ne samom placu već i neponovljivom bujnom zelenilu, govoru i mrmoru koji se doživi više puta u životu, za koji onda, kažu, kako imade smisla i svoje istinske punine. U nekim drugim gradovima tek bijah student, ili slučajni prolaznik, ili pisac s nekog važnog ili manje važnog simpozija, vezan više za studentske ili hotelske sobe. Vidim aule u kojima publika motri mene na pozornici s koje pokušavam nešto suvislo reći, poručiti, obrazložiti, ali, na sreću, ne dnevnopolitički, već nešto malo i skromno što se zove literarni svijet. Poput onoga što u gradu u blizini dviju državnih granica u jednoj fontani motre tri pileta-izvora od koga će tek puno kilometara dalje nastati Dunav, moćna rijeka što mi i danas, podno planine Fruške gore, i danju i noću, vjerujte, priča, bez ijedne jedine riječi. I drame i sudbine zemalja i ljudi s gotovo cijeloga kontinenta. Kao da jedno kozmičko zrcalo isijava po nama i sam prostor i samo vrijeme. Naše. Vlastito.




*U Petrovaradinu 7. juna umro je istaknuti vojvođanski hrvatski književnik Petko Vojnić Purčar. Više od četiri decenije proveo je kao pisac u Novom Sadu. Od 1971. do 1991. i odlaska u penziju radio je kao novinar u Kulturno obrazovnoj redakciji Radio Novog Sada. Poslednje godine života proveo je sa suprugom,  pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu, nastojeći da osnuje Muzej knjige. Purčar je prevashodno bio prozni pisac  i njegov najznačajniji roman "Dom sve dalji" nagrađen je NIN-ovom nagradom 1997. godine.

четвртак, 08. јун 2017.

MILAN TODOROV: VREME TREŠANJA



opušteno.rs
Svugde je lepše nego u Srbiji.To je ono što turiste najviše privlači.

Teško je podići mostove. Pa čak i kad na tome decenijama rade dva - tri radnika, kao na novosadskom.

Imamo rešenje za ovu tešku situaciju. Mi možemo duže da čekamo nego ona.

Formirali smo još jedan štab za odbranu od poplava, tako da nemamo ljudi koji bi gradili nasip.

Mnogo je devojaka koje ne umeju  da kažu NE, ali sve je više i onih koje umeju da kažu DA.

Nežnom muškarcu potrebno rame za plakanje, ali može da posluži i sisa.

Nema ko da bere trešnje. Ko im je kriv što nisu zabranjeno voće?

Suncokreti se ne okreću kako vetar duva.

Najkraća krimi priča: Ivica i plava marica.

Druga strana medalje je kao B strana ploče. Dobra je, ali nikog ne zanima.


среда, 07. јун 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: PROSTO



poljoinfo.com
Lepo je kad si glup. Ništa ti ne vređa inteligenciju.

Zašto jednostavno, kad može prosto!

Ona ubija kako peva. Narikače joj nisu ravne.

I smak sveta će u foto-šopu izgledati mnogo lepše.

Važno je pobediti. Drugi neka učestvuju.

Ima četiri jahača apokalipse. Ne znam na koga da se kladim.

Ono što nije bilo u medijima nije se ni desilo. Zbog toga su novinari prinuđeni, da stalno izmišljaju događaje.

Političari obilaze i sela koja su izumrla. Bore se za svakog glasača.




MILAN TODOROV: DARVINE, DARVINE




opusteno.rs
Nekad je bilo: moj tavan, moje merdevine. Danas: moj tavan, moj konopac!

Ovde niko nije plaćen da misli. Ministri obavljaju odgovornije društvene funkcije.

Darvine, a šta ako je u pitanju vantelesna oplodnja?

Prvo beše reč, a onda zabrana bogoslovima da govore bez dozvole patrijarha.

Zašto se avionima daju imena aktuelnih sportista a ne aktuelnih političara, kad ovi novi političari nikad ne padaju?


Više od polovine dece u Srbiji ima krivu kičmu, a više od polovine odraslih je nema.