MILAN TODOROV: STUB SOLI

 

 

Ako sam glineni golub, zašto nemam krila?

Kakvo glupo pitanje, pomisli odmah zatim. Glineni golubovi ne lete.

Bio je jedan od trinaestoro invalida rada koji su, posredstvom neke nevladine humanitarne organizacije primljeni bez posebne lekarske ili bilo kakve druge procedure na radno mesto obezbeđenja novog velikog šoping mola. Tržni centar koji su gradili Rumuni, koliko je čuo, bio je toliko zamršen da su ih vodili kroz hodnike, pothodnike, garaže, spratove, međuspratove i neke tajne odaje bezmalo mesec dana da bi upoznali ogroman prostor od četrdeset hiljada kvadratnih metara. Livada, pomislio je, kreneš rano jutrom da kosiš a uveče dođeš ženi sa sedom kosom na glavi.

Srećom, nije znao da kosi. Palo mu je to na pamet tek tako. I nije imao ženu. U stvari, imao je ali ga je napustila posle šest meseci srećnog, kako je on mislio, zajedničkog života. Ni sad ne zna zašto ga je ostavila. Nikad ništa nije sanjao. Ona jeste. Pitao je šta sanja. Odgovarala je da sve zaboravi kad se probudi.

Ali, sanjaš?

Sanjam.

Blago tebi.

Nije hteo da je budi dok sanja. Zbog toga joj je noću vrlo tiho, gotovo nečujno prilazio isključivo s leđa, zadizao njenu meku svilenkastu haljinu u kojoj je spavala i ulazio u nju kao lopov u crkvicu.

Sledećeg jutra je ne bi pitao šta je sanjala.
Jedno jutro samo se obukla, skuvala mu kafu i otišla svojim roditeljima.

On je, posle toga, otišao u grad. Radio u ciglani. Slomio leđa. Ležao u gipsanom koritu tri meseca. Otpušten s posla kao nesposoban. Bio dobrovoljac u ratu. Hteo da pogine, ali ga nije hteo metak. I sad  je golub.

Šeta po spratovima tržnog centra. Ogleda se u mnogobrojnim staklima. Ruke drži uz telo kao da su odsečene. Bled je i ima crne podočnjake. Dali su im crna odela. Patike koje nose na odelo su njihov trošak. Kao i održavanje higijene.

Posmatra posetioce.

Primetio je da se neke žene ljube sa muškarcima, javno, na stepeništu, obično posle kakve kupovine.

Uglavnom žene prve pružaju usne muškarcu. Ljube najčešće brzo, žmureći, u obraz ili nos, sve zavisi kako pogode na trzavom stepeništu.

Neki se ljube držeći se za bedra. Poneko ljubi vrhom jezika. Cak i gotovo.

Međutim, znao je da je otpad. Kao i sve njegove kolege.

Kao da su nas birali ko je gori.

Svi jedva hodamo, imamo buljave bazedovljeve oči, nismo najčistiji ni u glavi.

Nama, pomisli, niko neće ni na grob pljunuti.

Ali to sa grobom je bilo preterano.

Savremen, užurban, uspešan i lep svet koji je bazao pokretnim stepeništem kao da je neosetno, kap po kap, prelivao svoju energiju u njegovu posustalu svest.

Pogledao bi pomnije neku atraktivnu napupelu mladu i rekao u sebi: Jebaću te.

To je bilo potpuno bezazleno iako ružno.

Ne, ništa ti nećeš j.

Kamere sve snimaju. Ti si samo golub. Tvoj zadatak je samo da šetaš dvanaest sati dnevno tamo i ovamo u crnom grobnom odelcetu da bi bio viđen. Tebe treba da vide potencijalni teroristi. Ti, takav kakav si, njih sigurno nećeš videti. Ono što ti gledaš, te mlade devojke u crnim helankama pripijenim uz Venerin breg ili sa otvorenim dekolteima u kojima kao mali noćni hlebovi bubre bele još negnječene dojke devojke sa periferije, a mi te pratimo, mi znamo da to gledaš i poručujemo ti: gledaj, nisi interesantan ni ti ni to što gledaš. Interesantno je samo ono što ti ne vidiš. Razumeš?

U šoping molu je, u središnjem atrijumu postojao gigantski, desetometarski stub soli. Bila je to neka, skupo plaćena instalacija poznatog austrijskog umetnika.

So je trebalo da predstavlja važnost trajanja, jer je poznato ono biblijsko apokaliptično upozorenje da će smisao života nestati kad so obljutavi.

Prolazio je nebrojano puta u toku dana pored kipa soli. Uočio je da ga posetioci pipkaju i posle ližu prste. Nijednom ga nije pipnuo. Kamere koje su sve snimale mogle bi to da potvrde.

Gde ću još da ližem so ovakav.

Međutim, mislio je kako bi vredelo pokušati. Liznuti. Liznuti pa umreti i znati da si najzad uradio nešto umesto krika ili praska stakla tvog tela na koji čin se nikad nisi odvažio.

Mislio je na svoju ženu, jedinu ženu koju je imao i koja ga je ostavila zbog kukavičluka. Jednom je i nju video u šoping molu. Bila je loše odevena. Pomalo unezverena. Sačekao je na uzlazištu.

Kako si?

Ha ha, nasmejala se. To si ti. Još si isti?

Sutradan je ofarbao kosu u crno.

Lepe posetiteljke su išle posvud.

Opet je otišao do onog kipa soli. Ovlažio je prst, prineo ga kipu a zatim usnama.

Poljubac, slano, možda malo razblaženo, kamere, krila, čekamo, ambisi su mirišljavi.

 

 

 

MILAN TODOROV: KOLONIJA

 

 

Na društvenim mrežama često možete da naletite na  pitanje „Šta biste, da možete, promenili kod sebe?“

Većina ljudi, žene posebno, koliko sam primetio, odgovaraju da bi sve, ama baš sve rado promenili. Uvek se nasmejem kad to pročitam. Nemoguće je promeniti sve. Štaviše, uveren sam da čovek ne može suštinski da se menja, ma koliko se upinjao da to učini.

Slučaj inspektorke Olge Labudović, koja je bila zadužena za kontrolu moje male prodavnice kolonijalne robe na uglu, može to kristalno jasno da potvrdi.

Pošto sam ostao bez posla u državnoj službi, onda kada su mnogi ostajali i zauzvrat dobijali lepe rečenice o snazi preduzetništva i slobodnom tržištu u novim demokratskim okolnostima, odlučio sam da radnju nazovem jednostavno, a razočaran, čak i pomalo ironično „Kolonija“.

Da bih nabavio robu što povoljnije odlazio sam u šverc ture u Mađarsku i tamo odmah posle granice, sa leve strane puta, u marketu Seged Nap, ako se dobro sećam, kupovao na veliko salame, sireve, namaze, paste, kekse, čokolade, tampone, praškove za peciva, deteržente. Na granici bih platio malu carinu prikazujući umanjene račune koje mu je prodavac, inače pobegulja od balkanskih ratova, iz

davao. Po povratku u Mađarsku dobijao bih nazad 25 odsto onoga što su onu nazivali Afu a mi PDV.

U radnji sam imao Aidu, operu iz Sarajeva koja je vodila sve. Meni je bilo dovoljno da, posle zajedničkog svođenja računa, imam minimalac. Živelo se pomalo usporeno. Aida je to prva primetila. Ništa se ne menja. Ovako je bilo i pre rata. Živiš a stojiš u mestu. Međutim, nije to dugo trajalo. Jednog jutra, nenajavljeno pojavila se dama u crnoj krznenoj bundi, sa čizmama čije su potpetice zvonko odjekivale po podu prodavnice. Od Aide je zatražila knjigu ulaza robe. Aida joj je rekla da je to kod šefa, to jest mene i ona ne zna ništa o tome. Pozovite ga, naredila je dama za koju će se ispostaviti da je inspektorka Olga Labudović.

Rekao sam Aidi da joj kaže kako sam službeno u Beogradu.

U redu, rekla je, doći ću sutra a ako knjiga ne bude tu, znate šta sledi.

Kolonija je bila opšti metež. Uvesti to u knjige bio bi Sizifov posao.

Šta da radim?

Poručio sam Aidi da mi javi kad inspektorka sutra dođe.

Nadao sam se da neće.

Međutim, prevario sam se.

Došla je. Aida nije morala ništa da mi javlja. Bio sam u Kolonijalu u svom najboljem izdanju. Lupkala je energično debelim potpeticama na nabreklim kožnim čizmama natkolenicama penjući se ka mojoj improvizovanoj kancelariji iznad prodavnice.

Dobra koža, rekoh joj na vratima gledajući je u te čizme.

Ne znam zašto sam to rekao. Nisam imao nameru da joj se udvaram ne bi li bolje prošao. Ipak sam je osmotrio bolje: plavuša srednjih godina, malo razdešena ali u pokušaju da se dopadne ljudima, donekle debeljuškasta, ali lepih crta lica, bademastih očiju i lepog osmeha.

Zašto ste kancelariju digli iznad rafova, upitala me je odmah nakon što se, sa uzdahom, popela.

Nisam o tome razmišljao, rekoh.

Ne verujete prodavačici?

Ma, naprotiv, potpuno joj verujem.

Da sam na vašem mestu…-započe pa prekinu.

Nema tu velike zarade, rekoh kao uvod, tek da se preživi. Znate kakva su vremena.

Kakva, upita podozrivo.

Preživljava se, rekoh.

Dobro, pokažite mi knjige.

Izvadih neka andromolje. Imao sam, naime neku knjigovođu u obližnjem gradu koja je umela da unese svu robu kupljenu na crno kao legalan unos.

Plaćao sam je relativno skromno, išlo je u početku.

Da li ste za kafu, čaj, ili nešto ozbiljnije.

Pogledala me je oštro, prekrstila nogu preko noge. Primetio sam da su debele i jake.

Ne, hvala.

Prelistavala je svesku brzo i nervozno.

Neće valjati, rekla je. Ovde – pokazala je prstom – vam se ne slažu datumi.

Nešto je zapisivala u svesku sa indigom.

Potpišite.

O čemu se radi, pitao sam.

Sve tu piše. Pročitajte i potpišite.

Nisam ništa čitao. Potpisao sam.

Posle dve nedelje stigao mi je poziv od sudije za prekršaje.

Prekršaj se odnosio na prodaju nekih tekstilnih proizvoda: gaćice i grudnjaci, bez porekla.

Pročitao sam tužbu nekoliko puta i najzad zapazio da je inspektorka Labudović kao datum kontrole navela godinu koja još nije nastupila.

Otišao sam u sud. Odmah sam rekao da Olga Labudović, realno, nije mogla da bude u Koloniji u budućnosti.

Mi smo u koloniji sada, našalio sam se.

Sudija nije ništa rekao.

Samo mi je migom pokazao da se slaže i rekao da će mi poslati rešenje.

Olga Labudović je u Koloniju dolazila bar jednom mesečno.

Kao da se navrzla.

Uvek je pronalazila neku grešku.

Raspitao sam se o njoj i saznao da je razvedena već pet godina. Nije imala dece. Muž je ostavio zbog neke, navodno, lepše i, naravno, mlađe. Odlučila je da mu se osveti. Želela je da nađe nekog mlađeg i da smrša bar deset kilograma. Nalazila je mlađe muškarce, ali nije mršavila.

Sreo sam je jednom u nekoj popularnoj mesari. Prvo što sam zapazio na njoj bilo je veliko, sočno dupe.  Drugo, to dupe me nije zanimalo. Treće, rekao sam joj da izgleda zadovoljno. Kao da je rešila sve svoje probleme za razliku od mene.

Udala sam se, ali videćemo…

O, pa to je kvalitetna promena.

Bog zna.

Pogledao sam je u dupe. Činilo mi se da je isto.

Videla je taj moj pokvareni pogled.

Sutradan je naišla u kontrolu u Koliniji. Nismo sklonili proizvode kojima je, kao i svima nama, isticao rok.

Vidimo se kod sudije, rekla je.

I išlo je to tako nekoliko godina…

Zatvorio sam radnju.

Pojavili su se ti tako atraktivni šoping molovi.

Šetao sam jednim od njih. Oni imaju ne nakim mestima, zagrađene kutke sa lutkama obučenim u najnovije modele i nameštajem, obično foteljama za odmor uz njih. Tome je skoro nemoguće prići, jer je prostor ograđen obično jarko crvenom širokom trakom i upozorenjem da je reč o izložbenim artiklima. Uprkos tome neka žena je prekoračila ogradu, sela u veliku fotelju, digla debele noge na parapet i čak pušila onu novu  parfemsku cigaretu sa uvlačećim dimom i žarom.

Pogledao sam je sa zanimanjem.

Olga Labudović.

Spazila je i ona mene. Ali, glumila je nevinost.

Olga, rekao sam joj tiho dok sam prilazio, ovo je mnogo, mnogo bolje. I smršala si, slagah, i ujedoh se za jezik.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: U TUĐEM KREVETU

 

Svaka priča mora da ima junaka ili junakinju i oni moraju da nešto rade, da stvaraju događaje, pokreću ih i u njima učestvuju.

Međutim, ja se već danima mučim sa junakom koji ništa ne preduzima.

Opazio sam ga sasvim slučajno. Imam običaj da sa ženom svako veče pre spavanja šetam gradom, tako oko sat, sat i po vremena. I to samo ukoliko ne pada kiša ili ledeni sneg. Meki, topli idilično je dobrodošao. Međutim, da ne bismo prekidali tu korisnu stvar koja je polako već prelazila u rutinu, za vreme loših dana šetali smo velikim holovina tržnih centara. U njima postoje spratovi, poluspratovi, nivoi, garaže, podgaraže, sijaset čuda u kojima se teško snaći, u početku. Posle se čovek nekako poduči. Na nekim spratovima, obično u tamnijim zavijucima koje sam zvao potpazušja pokretnih stepenica našla bi se pokoja tapacirana stolica ili fotelja za mali predah. Retko smo ih koristili. Trebalo je što više i brže koračati. Međutim, na jednoj takvoj sedeo je mršav, bradat muškarac sa crnom pedericom oko vrata, uredno obučen iako zarastao u kosu i bradu. Sedeo je na istom mestu svako veče. Nema sumnje da je i on uočio moj, priznajem, pomalo znatiželjan pogled. Međutim, kad bi nam se oči srele, onako brzotrzajno, oboje smo sklanjali pogled. Ja da nepoznati ne bi pomislio da sam indiskretan a on se, iz meni nedokučivih razloga, ponašao kao krivac. Uvlačio bi glavu dublje u sivu ili plavičastu jaknu, brisao naočare nekom maramicom sumnjive boje i sklapao oči kao da spava.

Od čega i koga se krije? Nemilosrdne kamere, kojih je tušta i tma na svakom koraku, svakako da su ga skenirale. Ali, nije bilo razloga za  intervenciju obezbeđenja. Čovek je samo sedeo. Bio je vrlo pristojan. Ponekad bi iz tašne izvukao mali smotuljak sa hranom i to grickao satima. Nije obraćao pažnju na prolaznike niti na veoma  napadno raz-odevene prolaznice. On je u životu, jednostavno, samo zauzimao prostor.

Nikad do sada nisam o tome razmišljao. Spalili smo zemlju i sada je svakom od nas ostao samo mali prostor, onaj koji zauzima naše, takođe sve manje, telo. Telo, pomislih grešno, jedina naša domovina!

Ipak, više sam razmišljao o otvorenom umu, kako se to danas, moderno, kaže. Mozak za novo i neispitano. Nism želeo da se uklopim ni u čiji život. Naročito, ne da budem deo nekih zamazanih slika iz prošlosti.

Jedno veče, bio sam slučajno sam, bez žene, lik iz stajaće fotelje ustade, prilično hitro za njegov izgled i reče mi:

„Kolega, da li bismo mogli da popijemo tu nešto u blizini?“

Pogledao sam ga pažljivije. Bio mi je odnekud poznat.

Umesto odgovora upitah ga da li se i odakle znamo.

Ja znam vas, reče, a vi mene ne. Ali, zar je to važno?

Izgovorih se nekom hitnom večernjom kupovinom u obližnjoj apoteci Benu.

Imao sam utisak da ga to, ni na koji način nije dotaklo. Nastavio je da dudi poluležeći u atrijumu trgovinskog centra.

To veče kupio sam, na trećem uzastopnom sniženju, džemper sivi XL, onaj koji malo landara na prolećnom vetru i mislio kako će mi bar za trenutak, u rano proleće, dok mekan topli vetar duva, dati kap tako potrebne radosti.

Nekoliko dana posle toga nisam se dobro osećao. Bolela ma je svaka kost, kako to naš narod kaže. Ležao sam u svom krevetu i pokušavajući da zaspim mislio kako je njegov položaj u stvari divan. Nište ne čekati, ništa ne uzimati, biti u toplom, sigurnom svetu ljubitelja daljine kroz zatvorene oči.

Kad sam ponovo otišao u tržni centar on je već bio na svojoj fotelji.

Uživate, rekoh, osećajući malu dozu kajanja zbog odbijanja njegovog poziva na piće.

"Ha", reče, "kao što se već može u tuđem krevetu".

 

 

MILAN TODOROV: PUKOVNIK, NARCISA I OSTALE STVARI

 

Nerado ulazim u kabine za probanje garderobe u prodavnicama. Obično odmerim sako, džemper ili pantalone naspram svog tela u samoj prodavnici i kupujem mačku u džaku.

Razlog za takvo moje ponašanje je jednostavan; ili nije?

Bojim se ogledala. Ne zbog svog, kakvog takvog odraza u staklu, nego zato što sam primetio da sam u različitim kabinama i ogledalima u njima i ja različit. A to je, priznaćete, nemoguće. Niko ne može da se toliko menja. U stvari, može. Narcisa je to mogla. Nazovimo je Narcisom u nedostatku pravih izvora informacije. Narcisa koju je zavoleo i uzalud, čini se, zavodio pukovnik Sanders…

Teško je to sada zamisliti dok ga posmatram u foajeu velikog trgovinskog mola. Jer, pukovnik Sanders, onako punačak, sa dobroćudnim brkovima i pantalonama na hozen tregere, je za mene dobar primer pokušaja da brzu prolaznost vremena učiniš manje brzom propuštajući je kroz pukotine svog postepenog umiranja kao što se voda pušta između tesnog vodeničkog kamenja da melje i melje.

Pukovnik Sanders o tome ne misli. Pretpostavimo da je i dalje živ, što nije tačno, kao što nije tačno da su sve mrtve stvari i svi mrtvi ljudi – umrli.

Pukovnik Sanders svakako ne razmišlja o kabinama za presvlačenje. One u njegovo vreme možda nisu ni postojale. Bilo je to divno vreme kada  je svako imao mogućnost da uspe. Ako iza svakog uspešnog muškarca stoji žena, a pukovnik Sanders ne bi uspeo sa svojom čuvenom koficom brze piletine da nije bilo žene.   Ili, kako stvari stoje, dve žene. Ne nijedna od njih nije bila njegova majka. Ona je umrla, na žalost, na porođaju. U to vreme, početkom prošlog veka, to nije bio usamljen slučaj. Možda je zbog toga pukovnik Sanders imao potrebu da pored zakonite ima još jednu ljubav. Narcisu. Mi danas, na žalost, ne znamo kako se svršila ta njegova ljubav. Sve je, kako kažu dostupne informacije, zatočeno u posebnom sefu sa tajnim miksom začina i mirisa.

Da li samo za koficu?

Sumnjam.

Svaki muškarac u neko doba stekne svoju tajnu koju čuva duboko u nekom čeličnom sefu.

…

 

Vraćam se do kabine u kojoj neka mlada žena proba svetli poliesterski kaput tanak kao mantil. Zavesu drži otvorenom. Napadno se ogleda. Traži u tuđim očima potvrdu svoje lepote.

Najzad izlazi. Vraća mantil na ofinger. Nije zadovoljna, ali ćuti. Moderni pakao nema besa. Još jedna pametna, smešna, moderna žena, mislim. Uzgred, mantil joj je savršeno stajao. Izdužavao je njeno popunjeno telo. Ona odlazi hodajući visoko na krupnim štiklama, kao što odlaze stvari. Iza nje ostaje miris koji je teško odrediti. To je onaj savršeno nedefinisani miris iznutra ka spolja.

Narcisa.

Nema sumnje, pukovniče Sanders, da će ta još divljati u muškim odocnelim mislima jer, one pukovniče

ostavljaju svoja etarska tela u obliku tananih  posebnih mirisa u tragovima vremena, sećanja i zaborava.

Zašto to rade, pukovniče? Ili još tačnije pitanje: Kako im to uspeva?

Pobogu, koliko tela imaju?

Vi mene pitate, pukovniče Sanders?

Ne znam. Zmijski svlak je nekada bio poetska metafora poput magle. Da li je još?

 

…

 

 

Prilazi mi ljubazna mlada prodavačica.

Dobro veče. Kako vam mogu pomoći?

Ne znam. Ne znam, zaista, šalim se.

Ona odgovara profesionalno.

Hvala.

Da li je ovo dobro?

Imate oko za lepe stvari.

Misliš?

Ćuti. Slaže garderobu koju su mušterije ispipale i donekle razobličile.

Tamo je kabina. Bilo bi dobro da to probate.

Mogu da vratim, ako mi ne odgovara.

Naravno, u roku od mesec dana.

A šta ako u međuvremenu izbije rat? Ovde stalno izbijaju ratovi kao bubuljice. Navijam da mlada crnka ima neke lepe trenutke u rezervi, kao čokoladu za kraj.

Strah. Ipak.

Narcisa je izbeglica?

Ne bojte se. Vi se  bavite garderobom. Samo garderobom.

Pukovnik Sanders je drugo. Bivši vojnik. Na njegovoj zlatnoj žici sada živi lanac brze piletine  „u kofici“, koji me obasipa krupnom kišom slova dok izlazim iz prodavnice i penjem se naviše, ka lažnim zvezdama na plafonu.

Svakom je, mislim, potrebno da bude pukovnik a ne pokojnik.

Pukovnik mi se smeje: „Koliko god da se žene ponašaju iracionalno ili neproporcionalno ja ću ih uvek…“.

Voleti?

„Voleti“, ponovio je pukovnik zamišljeno.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ANĐEO KRAJ DUNAVSKE ČARDE U VARADINU

 

 

 

Uvek sam imao taj problem da želim nešto a da ne znam detalje. Možda se to dešavalo jer me vidljive strane nisu previše zanimale. Danas, gotovo nimalo.

Na primer, sredovečni par, prilično nemarno odeven, hoda gradom držeći se za ruke. Šta je iza? U redu, ljubav do groba. Ali, šta je iza te monogamske frazetine preuzete iz površno tumačenog Novog zaveta?

Kako se pojednostavljuju kanoni starih vrednosti. Ako brat umre, drugi brat je dužan da oženi njegovu udovicu… i te stvari.

Stvari koje počinju sa mono, poput monogamije, monotonosti, monoteizma, mono mone su uglavnom ono što norma želi umesto mene. A norma želi da me pokori. Kao da tu ima još štofa, odnosno mesa i kostiju za drobljenje u ime morfijuma opšteg morala.

Razume se da je za svaki zaključak, pa i moj priznajem problematično nespretan, potrebno poznavati okolnosti.

Drže se za ruku, jer žele decu.

Stanuju u predgrađu, sudeći po načinu hoda, krecavim jaknama, naviksanim starim kožama na obući … a tamo mrak duže traje i sa njim ne znaju više šta da rade jer su sve probali, poze, držanje ženskih nogu visoko posle bračnog oficijelnog odnosa radi lakšeg začeća. Klizavi put života se, izgleda, nije slio tamo gde je trebalo. I sad to držanje za ruke…

Ako zastanem i ja sam gotov. Osećam da me sve gura u mračna vremena iza mene.

Srednji vek. Zabrađene maramama još mlade žene koje lagano prelaze put na semaforu kod crkvice u Molinarijevom parku. Njihovi nemarnog hoda muževi. I deca, između.

Umesto svega toga svako veče idem na molitvu zvanu hranjenje odbačenih pasa i mačaka. Osećam da to nije samo, danas tako popularan čin brige za nemoćne, koliko razmišljanje o sopstvenoj nemoći izbora i kratkoj prirodi ljudskog života koji prolazi hrskavičasto. Elastična je na početku, dok malo znamo a krta pri kraju, pri svođenju materijalnog knjigovodstva svog životnog kruga.

Kad padne veče, dakle, odlazim po mračnom, jako izlokanom putu do pustog ribarskog doma na rečnoj obali. Leti tu vrvi od ljudi. Sada, u sred zime, nema maltene nikoga, osim pijanog čuvara smrznutih kontura čamaca.

Otvaram vrata svog ugrejanog kombija. Šarena mačka već uskače u kabinu. Vabim je napolje. Tu je sada čopor napuštenih životinja. Moram da im bacam koske i ostatke ručka na više strana da bi svako mogao da uhvati komad za sebe. Bez tuče, bez premoći jačeg kako to biva u životu.

Jer svako je mono.

Dok ih posmatram osećam kako su sve moje želje, nade i snovi ranjivi. Kao da više ništa nije u mojoj kontroli.

Zbog toga pokušavam da prepoznam granice. Telo, realno, materijalno i duh.

I pritom osećam strah.

Da li će biologija uraditi nešto za mene?

Sumnjam.

Milioni godina… i ništa se nije izmenilo.

Iznenada u šumi ispred mene i mačaka i pasa se pojavljuje neki mali, zdepasti čovek urlajući nešto i preteći pesnicom. Krenem prema njemu a on se odjednom pretvori u devojku u belom, sa jasnim belim grudnjakom ispod te venčane haljine ali lica prekrivenog čipkastim zastorom. Idem i dalje prema njemu, ne plašim se, ali devojka se povlači magličasto u dubinu tamne šume. Čas se pojavi, čas nestane. Vraćam se ka kolima. Na poluosvetljenoj terasi nekoliko prilika.

Da li si za jedno kratko piće, drugar?

Dobro bi  mi došlo, kažem, video sam anđela.

Onaj zdepasti tip se na to samo kašljucavo nasmejao.

 

 

MILAN TODOROV: POKRETNO STEPENIŠTE

 

Njegove noge volele su da šetaju  po holovima velikih trgovačkih centra u kojima je osećao kako ga huk sveta željnog lepih stvari, skriveni a ipak jasni pogledi lepuškastih žena u prolazu, kao i glasna, ali dobro odabrana muzika, udaljava od neobjašnjivog straha koji ga jede sve više u poslednje vreme.

Možda je to zbog toga što više ne razmišlja o budućoj sreći, kao što o tome, svakako, razmišljaju,  žene napadno odevene, jake telom, koje ne skrivaju da će večno trajati i koje kupuju krpe u kojima će biti utkane sve  želje i htenja, za sada njihova.

Na pokretnim stepenicama, negde na nekom nivou čija imena i brojeve nije mogao da upamti, zapazio je jednu takvu. Bila je mlada i bacala je poglede unaokolo kao da čeka da je neko pogledom analizira pa da se pravi da to ne vidi, ali ne više od toga.

Bila je, dakle, ona koja se ogleda u tuđim očima, takvih sam se nagledao, pomisli, ali je ipak ukrstio svoj pogled sa njenim. Jebena muško ženska psihologija.

Po njegovoj skromnoj proceni, to je tipičan model mlade lepote, mršavog dugog tela i fotogeničnosti, plus ravna platinasto plava, naravno farbana, kosa, oči ni crne ni svetle, lice usko, nos dug, vrat…

Hm, vrat se gubio u pregibima bora.

Ipak, pomisli, nije sasvim mlada. A majka, za nju mu je bilo jasno da je začetnik kruga koji se ponavlja.

Na usponu pokretnog stepeništa majka ga, intuitivno ili vrag bi ga znao zašto, pogleda znatiželjno.

Devojke, hteo je da im dovikne, devojke odlučite se koja će da bude krhka.
U poslednje vreme mu se sviđala reč „krhka“.

Razumevao je devojku. Njoj je porebno vreme da se izbrusi u susretima sa očima muškaraca, ovakvim i onakvim, pohotnim i poslušnim, drskim bez očekivanja i plahim sa opasnim namerama na kraju.

Ali, majka… Žrtva nestajanja ljubavi. Uvek pripravna da učini da njene godine izgledaju kao nove, ne stare.

I onda je tu: još jedan muškarac ostavljen iza sebe?

Možda je sve shvatala kao dobro poznatu igru.

Trznula je očima pa ih vratila u okvire ravnodušnog.

Vidi, koliko je tašni na rasprodaji, rekla je mlađa.

Majka nije odgovorila. Ostavila je, možda, da joj se sve još malo krčka u podsvesti.

Muškarci koji su bili nežni pa grubi.

Muškarci koji su odlazili.

Muškarci kojima nikada nije dala dozvolu da joj priđu i, štaviše, uđu u zabranjeni areal koji  po nekom, nikad racionalno objašnjenom aršinu, obuhvata  tačno 75 santimetara vazduha oko glave.

Nije imao utisak da razmišlja o sebi, nego o njemu.

O čemu je to moglo da govori?

O usamljenosti koja se ne priznaje?

Ili o izneverenosti u odnosu sa drugima?

Više se nisu okretale. Ni majka ni ćerka.

Primetio je samo da se međusobno gledaju iskosa. 

Otkud odjednom takav pogled? Teško je znati.

 

 

MILAN TODOROV: RIBA SVETOG PETRA

 

 

 

Trideset je godina kako ne lovim ribu. Još imam tu negde kompletan pribor za ribolov. Nedavno sam čak proveravao najlon, vezice, olovo, kopče i udice. Činilo mi se da je sve u redu. Pomislio sam da bih mogao opet da pecam, da se prepuštam tom uglavnom nenaplativom zadovoljstvu čekanja, nadanja, radosti zbog trijumfa nad nekim malim životima.

Ne bih sad om tome da li hladnokrvne (ah) životinje nešto osećaju ili ne. Ne bih o Darvinu i evoluciji, kao ni zašto nismo ostali ptice sa mogućnošću da sada letimo, nego smo u evolutivnoj pohlepi došli dovde. Noge, koferi, put, kuda?

U vremenskom intervalu između dana i noći osećam neobjašnjiv nemir.

Zašto baš tada kada se lome svetovi dobra i svetovi tame?

Pošto, naravno, ne znam odgovor pokušavam da spasem sebe kao potvrdu čistog života.

Ne znam šta je čist život. U tome je problem. Možda samo deo problema. Ono „Love a ulovljeni“ mi više nije, kao nekada, dovoljno.

Vreme kontrolisanog očajanja. Onog koje ne sme da se javno obznanjuje. Onog koje je kao smrt u prisustvu službenih svedoka zakletih da čuvaju tajnu do groba.

Jebem ti žilu krvavu!

Uvući ću se u ćebe. Dvostruko. Posle nekog vremena možda samo izvučem ruku. No, no, nije to ona koja mirotoči u srećnim manastirima, ukoliko srećnih namastira još ima. To je samo predostrožnost od utrnulosti, ovog mirovanja bez poslušnosti ali i bez pobune.

Hoćeš još da pišeš?

Čemu i kome?

Roman?

Zar se nisi naslagao primeraka tek izašlih iz štampe?

Uz koga hoćeš da se privijaš?

Ženu ili žene koje sanjaš.

Ali, šta si sanjao.

Bilo je svega.

Kada?

Cele noći nisam oka sklopio. Pred zoru, oko šest, sanjao sam pokojnu tetku, koju sam voleo skoro do smrti a onda prestao. Ne znam da li volim u sećanju?

Sa mnom je tako.

Volim a onda počinjem da se sećam malih lukavstava u našim odnosima. Njih uvek ima. Oprostiti i zaboraviti?

Žene kojima bi to trebalo da učinim me, na žalost ili sreću, i dalje nevidljivo navode na željeno.

Oklevaju.

Imaju vremena.

Drobljenje vremena je lagodan način da se lišiš krivice prepuštanja.

Pristojno odstojanje. Dozvola za ribolov van sveta. Riba svetog Petra sa Galilejskog jezera. Jeo sam je jednom na obali, uz polupanu prašnjavu plažu u Tel Avivu.

Bile je jednostavna riba na staklenom pladnju. Mirisala je na jod, dimljenu so i nešto što ne mogu ni danas da odgonetnem. Možda, miris nečega što se mora podneti kao posledica trajanja ili tako već nečeg.

Stari novosadski Jevrejin je častio. Nije ga zanimala politika ni naša ni svetska. Govorio mi je kroz veštačke zube da ga ne zanimaju države nego samo gradovi i njihove konkubine.

Ženske, dodao je, malo stidljivo. Novosadske ženske.  Pamtim jednu poštaricu još i danas u devedesetoj. Slao sam neke knjige u Sarajevo, nekoj svojoj sefardskoj rodbini. Knjige su bile teške i trebalo je platiti krupnu cenu za njih. Pošto su bile u pitanju knjige verskog sadržaja, što je tada bilo nepopularno najblaže rečeno, ona ih je označavala kao tiskovinu, da mi učini, potajno i odlazeći do velike vage u uglu pošte, njihala kukovima kao prva i poslednja žena na svetu.

Da li me razumete, mladiću?

Rekao sam da razumem. Premda ga tada nisam sasvim razumeo. Razumeću ga tek sada.

Stižem na glavnu gradsku poštu oko osamnaest časova. Parkirao sam automobil u crvenoj zoni i za sat vremena će ga ukloniti pauk. Čekam u redu. Šaljem decu na konkurs. Hoću reći svoje knjige. Teške su. U uglu vazdušastih koverata napisao sam da se radi o tiskovini. Tako je, nadam se, jeftinije. Posle bezmalo sat vremena stižem do plave blede poštarice koja me ni ne pogleda. Pošto je prebrojala pisma reče, dižući pogled, da tiskovina mora da ima prorezan ugao na pošiljci da bi se videlo da je reč o knjizi.

Da li imate makaze, upitao sam je.

Da, rekla je, ustala i otišla do malo udaljenog staklenog punkta, njišući kukovima kao ona poštarica starog Jevrejina iz Tel Aviva.

Pružila mi je makaze gledajući u vrhove svojim ljubičasto nalakiranih nokata.

Sekao sam ugao po ugao pisama kao da sečem nešto što bi trebalo opet popuniti, ali kako, nisam znao.

Ubedljivost romana, one ženske u potaji, ograničen krug malih prijatelja, snaga odustajanja… sve mi se to motalo po glavi dok sam docnije jurio ka svom starom crvenom automobilu parkiranom ispred napuštene zgrade radija u centru grada, znajući da mu je vreme iscurilo.

 

MILAN TODOROV: SAVETI ZA DUG ŽIVOT

 

Jutros sam u novinama pročitao

Da ljudi koji imaju najmanje

Triput dnevno

Neki kratkotrajni

Intenzivni fizički napor

Žive 48 odsto duže od drugih.

Mislim o tome

Dok posmatram kapi kiše

Koje ravnomerno dobuju

Po letnjem stolu na otvorenom

Praveći na njegovoj tamnoj ploči

Mnogobrojne balončiće.

MILAN TODOROV: DIVLJI ROGAČ

 

 

Divlji rogač raste u pravim malim šumama oko vojne bolnice. Njegova mrka suva  opna uz ivicu koja se mora seći noktom da bi se isisao škrti žuti pekmez pun vitamina je odbojna.

Uzimam sa bodljikavih grana dva tri i dajem ih ženi da ih stavi u tašnu. Ona neće. Prašnjavi su i, naoko, u njime nema ničega.

Uzimam ih u ruke. Hladno je i imam zanoktice koje uzalud uporno sečem grickalicom za nokte.

Mislim o njima. Nekad, kad nije bilo tih zamamnih Broken čokolada sa stotinama ukusa, rogač je bio slava. Pokupili smo sve iz kanala oko bodljikave vojne ograde. Stražar je uvek bio okrenut na drugu stranu.

Možda je video sve što će nas docnije zadesiti poput ratova, seoba, sahrana, deoba, gubitaka prijateljstva?

A možda je, kao moja žena, bio ravnodušan prema škrtom daru slatkosti u severnoj zimi.

Ipak sam uspeo da je nagovorim. Dva najlepša primerka rogača verovatno se još kriju u njenoj velikoj ramenskoj torbi.

Teško je sad to da objasnim. To, kako sam jeo rogače kad sam imao devet godina i bio stalno bolestan od gušobolje. Vratio bih se iz školskog dispanzera i išunjao s iz kuće u obližnje šančeve stare trđave gde bih birao najdeblje rumene čaure sa zlatnim, malo kiselkastim tonovima, divljeg rogača.

Jeo sam, i tada naravno, kupljeni rogač u ranji na ćošku koju smo, ko zna zašto, zvali Ranapoz (Rano i kasno), ali nije to bio taj ukus, oštri ukus na sve ili ništa!

Prva devojka koju sam vodio u berbu divljih rogača je bila ćerka čuvenog hirurga, koji će mi koju godinu docnije besuspešno operisati oca od raka jednjaka.

Pamtim ga po ćutanju, u prolazu.

Posle sam ga viđao, kao već isluženog lekara, na čardi Šaran, kako se karta sa lokalnim pijancima. Čuo sam da jen uvek namerno gubio.

Ja sam izgubio oca i smatrao sam da je to njegovo namerno gubljenje fer nadoknada za tolike koje nije uspeo da spase smrti.

Njegova ćerka je, naravno, bila van svih tih priča. Ličila mi je na nekog kome stalno kucaju na prozorska okna spolja a ona ne otvara ili kad otvori u sobu joj uđe samo ledeni dašak zimskog vazduha.

Možda je zbog toga bila veoma proračunata, a bili smo u nežnom dobu.

Zime su bile ljute. To je pogodovalo zrenju pekmeza u divljem rogaču. Svidelo mi se kod nje to što je bila osetljiva na neizvestan zov hladnoće.

Da li je to gen? Hirurg pod čijem nožem umiru dobri susedi a on nemoćan odlazi na kartanje tamo gde ga svi poštuju i hvale se kako su ga nadigrali.

Nikad među nama nije bilo ničega.

Potpuno iracionalno sam pomišljao da će me njen otac poslati u smrt kao što je poslao i mog oca.

Tako sam postao pas bez uzice.

Njegova ćerka je bila suvišak njegove nežnosti.

Stisnuo sam je uz kapiju, u nekom mraku dobre Marije kurve Terezije, i bez prave želje uhvatio za dupe.

Ona se zaledila. Ukočila se i stisnula. Povukao sam ruku u poslednjem momentu. Izvadio sam iz džepa, po meni,  najdeblji i, prema tome, najslađi rogač i pružio joj ga.

Držala ga je na dlanu i dugo gledala.

Sećam se da je duvao neki gadan vetar.

Iznutra, u rogaču, živelo je nešto što će nam od tada pa, valjda, zauvek, značiti nedostajanje.

 

 

 

MILAN TODOROV: STANICA

 

Prešli smo na hranu u porcijama. Tačno u određeno vreme. Ista je stvar i sa spavanjem ili obavljanjem tekućih dnevnih obaveza. Sve se planira. Pre spavanja na komodu uz krevet stavljam čašu vode. Noću, ukoliko mi se javi žeđ ne moram da ustajem. Levom rukom napipam drugu prečagu na noćnom stočiću i ne paleći svetlo koje kao haubica rasteruje hormon spavanja poznat kao melatonin – ispijam vodu naizust.

Volim društvene mreže na kojima me pitaju o čemu razmišljam.

Pa, eto, baš razmišljam o smislu opreznosti. Šta nas je, toliko proklelo i  dovelo do ovakvih situacija?

Sećam se Steve zvanog Crveni koji je sa  devojkama vodio ljubav na klupi tik ispred autobuske stanice i to tačno u vreme poslednjeg dolaska busa.

Putnici koji su hitali svojim kućama uglavnom se nisu obazirali na par u strasnoj pozi na klupi u parku.

To je, shvatam tek sada, proračunatost koje sa njihala u ritmu mladih tela između opreza i neopreza.

Ko ih jebe, govorio je Steva Crveni prijateljici u krilu.

Oni su izabrali ovaj trenutak da se baš ovde iskrcavaju, a mi baš ovaj trenutak da se volimo.

Danas se ljudi zatvaraju u stan. Naručuju hranu na kućnu adresu. Dopisuju se telefonom sa isključenim tonom. Oni, sasvim je izvesno isti gradski autobusi od pre pedeset i kusur godina staju u isto vreme na isto mesto.

Otvaraju se vrata. Niko ne izlazi.

Napolju je, primećujem, sve više prostora.

Ne znam kuda me vodi ova priča.

Možda bih mogao ovde da izađem iz autobusa.

Nisam se trideset godina vozio tom čuvenom gradskom trojkom.

Majstore, vičem, ima izlaz.

Ali, mi smo nasred mosta, dobacuje neko.

Majstor ipak staje. Uključuje četiri migavca za nevolju.

Silazim, zatim se stepenicama spuštam u stari grad, prolazim staru kapiju i ulazim u park. Za koji minut stižem do sledeće autobuske stanice. Tamo je moj svetli autobus. Ljudi izlaze. Na klupi ispred stanice neki lik petlja sa devojkom u krilu.

Mislim kako još danima neću shvatiti šta mi se dogodilo.

MILAN TODOROV: SVRAB

 

 

 

Postoji način da se život pojednostavi, kao što se  sve može pojednostaviti. Kad čovek to jednom učini, onda je spreman da mirno i čiste savesti umre.

Na pitanje svetog Petra da li je grešio, ima lepo spremljen odgovor.

Bilo je i toga i nikad nisam grešio sam.

Grad je za mene oduvek osvajanje.

Došao sam u njega i pokušao da ga osvojim kao da je mlada žena.

Ni na jedno pitanje ti ne odgovara direktno. Kad mu/joj kažeš „Reci hoću“ on/ona to prećuti i postavlja ti nova pitanja na koja odgovor još ne znaš sasvim.

Iznad grada je ujednačeno plavetnilo neba, pokoja lepa stara fasada, oblaci lutalice… ništa ne opominje, za sada. Dok predveče hodam njegovim ulicama, koje sam davno ukrao od tromih starosedelaca i kradem ga sve vreme uporno kao urbani magarac, stalno gledam u nebo u, maltene,molitvenom stavu.

Ali zgrade su nemi oltari, terase hostela su prepržene, stanovi na dan su kutije sklopljenih žaluzina. Neko se voli.

Kako je to moguće u ovakvom ružnom novom zdanju? Ali, to je život. Tako se rađa život. Novi se rađa a stari umire.

Dobro je i jesti voće. Kajsije, starac Pajsije, ringlovi koji padaju sa  garaže preblizu podignute tako da kvari sliku mogućeg horizonta.

Dakle, još posmatram zgrade. Njihova visoka čela. Ne postoji poriv da skočim sa bilo koje od tih lepotica.

Bestelesnost me trenutno okupira ili kako bi to rekla, junakinja mog romana, Anel – fiksira.

Kažu da čovek koji u snovima propada u vodu ima loš predznak.

Ali nemoguće je predvideti vreme i smrt. Sve su to tlapnje.

Neki moj prijatelj iz televizije je uspeo da, obećavajući joj posao, osvoji gracioznu ženu, arhitektu, mlađu od njega petnaest godina. I šta je uradio?

Odvezao se novim Volvom sa njom izvan grada i pokušao da je obljubi na gradskom smetlištu.

Gde si me doveo?

Ali, dušo, sva su mesta ista.

Ipak, ceo kosmos se okreće kao baloni sapunice na trgu, komercijala za decu.

Ti baloni, kratkotrajni, baloni detinjstva nisu li tu samo da bismo jednog dana, kao odrasli, kao zreli, kao stari ili kao vrlo stari prihvatili ništavilo kao konačnu epizodu sebe?

Edvart Bauton, Austrijanac jevrejskog porekla koji je izmislio prvi veliki trgovinski centar na obodu grada posle svega je izjavio da je to njegova najveća životna greška.

Svesti sve pod jednu kapu. Uništiti sve ostalo.

Kad uđem u neki šoping mol ili tako nešto, ne znam da li sam u Parizu, Amsterdamu, Šangaju, Atini ili u Novom Sadu.

Odavno je rečeno da su sva mora slana, a moj pokojni prijatelj Petko je ustvrdio i da su sve žene kao mora.

Podudarnosti su donekle dozvoljene, ali poistovećivanje jedne žene sa morem žena rađa u njoj otpor.

Ponekad večeram s pogledom na fotografije mora.

Zaista, sva su mora ista.

Ali postoji neka skoro mistična stvar, možda misao, koja oblikuje prostor u ono što jeste.

More u more.

Lepu ženu u čežnju.

Možemo da pričamo priče koje su sada poruke od nekoliko reči koje se automatski brišu u sistemu „prozora za nestajanje“ na društvenim mrežama, ali moramo se negde usidriti, iz kofera izvaditi svoju čistu, ispeglanu posteljinu, otresti prašinu sa cipela koja nije samo prašina nego sva rastojanja koja nas dele i leći.

U nepoznatom gradu, na obali nepoznatog mora koje huči u našem polusnu kao odron posle pljuska.

---

Divna, elegantna gospa, koleginica iz radija poklonila mi je svojevremeno, davno, crteže gradskih ulica i trgova koje je načinio njen netom preminuli suprug.

Pogledao sam ih i sklopio fasciklu.

Otvorio sam tu fasciklu nedavno. Grad je bio živ.

---

Ne znam. Ponekad mislim da je sve ovo sa tobom i sa mnom i sa svim ostalima otišlo predaleko.

Ne verujem da to može zarasti samo od sebe. Krasta koja se stalno češe nikad ne zaraste. Bio sam, začudo, mirno i neposlušno dete. Jedne rane godine isekao sam se po mišicama plivajući kroz drezgu u nekim dunavskim rukavcima. Moj razredni, divan čovek Pekarić, nastavnik fiskulture mi je rekao da ni po koju cenu ne kidam kraste koje su se počele hvatati na liniji rasekotina.

Ali, mene je svrbelo.

Kao što me sada svrbi sve.

Da li je vredelo uopšte biti mlad?