субота, 31. август 2013.

RATKO DANGUBIĆ: NEMA POVRATKA

Trom sam danima, kao da sam bolestan i sebi tuđ. Jednostavo sedim i čekam, i to bi bilo sve. Postoji taj dugi put dovde od hiljadu dana i noći, koji nije bilo lako prevaliti. Ne znam zašto taj odžačar ne dolazi, treba da proveri instalacije za gas. Skoro je 10 i 30, kasni gotovo pola sata. Onda sam ustao, zatvorio sobna vrata i otvorio prozor da uđe jesenju vazduh. Tamo, s druge strane lepo uređene ulice, iznad krova vile leluja se tanak dim: po svoj prilici iz kamina. Okrenuo sam glavu malo dalje, prema zapadu i opet video dim koji izlazi iz drugog odžaka. Tuđa zemlja, tuđe vile i domovi, tuđ dim, skoro da mi naviru suze. To mi sve deluje i besmisleno i zanimljivo: a onda sam gledao po sobi u kojoj sam se osamio. Nikako nisam mogao da budem miran. Kako bi bio srećan i svoj, da sve ovo nisam preživeo. Soba je poluprazna, pa nisam ovde ni mogao da reknem: ovde se vidi moj ukus. Tek je nedelju dana da smo stigli u Kanadu, nismo se gotovo ni raspakovali. U pansionu smo koji je platila nekakva humanitarna organizacija, koja je (navodno) i kompanija koja traga za ljudima za određene poslove. Te naše prvobitne i sadašnje stvari su stajale u tri velika, otvorena kofera i jednoj torbi: mislio sam kako se sve na kraju i slije u prljavi okean straha, zabluda i nadanja. Zurim u ove predmete i krpe koje smo dovukli u beli svet, stvari koje su nekda stajale i visile daleko odavde. Pokrenuto s nama, sve je ovo putovalo odvojene od ranije namene, odvojene od vlasnika. Na tri uramljene fotografije (njih sam izvadio iz kofera) ima, izbrojao sam, ukupno dvadeset i sedam osoba, pri čemu se neke osobe na svim fotografijama, neke na dve, neke samo na jednoj. Zanimljivo mi je da su neki nasmejani, neki nikad. I onda sam pomislio da onaj ko želi da upozna ljude koji su “u oklopima”, mora da ih natera da se smeju. Moj priča je zasnovana na istinitoj priči, ali priča nije moja priča. Ne postoje stvari koje sada mogu mene da uteše. Priča je kao vetar: duva dok ne prestane.To je jadna i dramatična priča o izbeglicama koje lutaju lavirintom. Neko će ovo nazvati patetikom, ja ne bih. Na Balkanu je građanski rat krenuo deveseetih, krajem milenijuma. U njega se „udenuo“ Kurta i Murta sa svojim interesima. Nije bilo države koja je držala do sebe a da njene službe nisu krstarile Balkanom. Nije bilo relgije koja nije mahala znamenjem i repom. Iz sunčanog i hvaljenog primosrkog grada utekli smo krajem 1991. Tamo sam imao rodbinu i svoj krov nad glavom, ali smo se raspršili po svetu. Uvek sam zamišljao da je Pandorina kutija nalik na škrinju kakve se nalazile u palatama uz more, okovanu i bar sa tri brave. Nije bilo progonitelja, nevolja jeste, i tuge jeste. Posle duge godine, i boravka u domu brata, shvatio sam da moramo dalje. Moja priča ne govori o jačini moje tuge, i nema šta da u njoj ostavi ljude bez daha. Izdržao sam mnoge muke izbegice. Utekao sam i da ne postanem ratni zarobljenik u zemlji predaka. Tek kada je uzleteo iz Frankfurta avion za Kanadu pomislio sam da nema povratka. Učinilo mi se da možemo tamo negde da preživimo. Kažu da čoveka uvek nešto vodi gde će mu biti bolje. Moja priča ne počinje u bolnici: u njoj može da se završi ako budem imao sreće. Mlađa ćerka poboljeva: pati za svetom koji je ostao tamo negde. Pomišljao sam da s vratim: stan su mi razorili, i nemam snage da slušam kako me nazivaju izdajnikom. Plašim se i ovde za najmilije. Sudbina kao da mi je skrojena na osnovu filma koji je bio bestseler. Iz onih odžaka leluja mirno dim. Oglasili se zvono na vratima: izgleda da je stigao odžačar da pregleda instalacije za gas.  

петак, 30. август 2013.

RADE JOVANOVIĆ: KAKO IZABRATI NAJLUĐEG


Sindikati su nam se izborili za najnižu cenu rada. Niža ne može biti!

Jednoumlje ima svojih nedostataka. Kako izabrati najluđeg?

Optuženi smo za agresiju. Samo zato što se svuda osećamo kao kod kuće!

Srbi i Crnogorci se smatraju braćom. Mada nikada nisu ratovali!

Penzije treba usklađivati sa platama političara. Ni penzioneri ništa ne rade!



четвртак, 29. август 2013.

MILAN TODOROV: O NOVOJ KNJIZI VLADIMIRA BULATOVIĆA BUČIJA



(Vladimir Bulatović: Duhovi satire, Presing, Mladenovac, 2013.)


„Duhovi satire“ su, po redu pojavljivanja, druga knjiga mladog beogradskog  pripovedača  Vladimira Bulatovića. O važnosti druge knjige nije potrebno previše govoriti. Druga knjiga, naročito kada je reč o ovakvom, pretežno satiričnom viđenju sveta i sebe u njemu, nije ništa drugo do istrajavanje u literarnoj subverziji.
Čini se da na našoj humorističkoj i satiričkoj sceni odavno nije bilo svežijeg glasa, jer u njoj, na žalost, preovlađuje diskurs aforističkog podteksta u satiričnoj priči. Koliko se time odmaže razvoju kratke satirične priče, kao čehovljevskog nespornog znamena, vidljivo je upravo i po tome što se retko koji mlad i poletan autor danas okreće satiri.
Vladimir Bulatović jeste to dragoceno, novo seme za književno validnu kratku pripovetku. U njegovim tekstovima je prisutna ona laka, mladalačka nadmoć nad pojavnim stvarima, onaj vedri nezlobivi sarkazam i ironija koja predmet realnosti čini nama bliskim, ponovno prepoznatljivim, iako košmarno bolnim.
Njegove proze izmiču očekivanom tumačenju sveta jer je recepcija aktivnog subjekta u njima zasnovana na višeznačnoj paradoksno obojenoj fantazmagoriji.
Služeći se često hiperbolom u svojim pričama ovaj mladi autor kao da sve vreme poručuje da naš svet ne samo da nije najbolji od najboljih, nego, iako sazdan od pohlepe i pretvornosti, na žalost nije čak ni najgori.
Najgore tek dolazi, ako nastavimo ovako!
U jednoj od najboljih kratkih priča ove zbirke, u KAMENOLOMU taj vapaj upozorenja lebdi iznad beskonačne trake našeg nerazumevanja i ravnodušnosti – kao krik nove Gernike sveta.
Ali, pogrešno bi bilo pomisliti da je naš pisac sklon uopštavanju pojedinačnih malih životnih fenomena. Vladimir Bulatović je u svojim pričama uvek vrlo ličan i ne libi se nezahvalne uloge glavnog junaka u kakvoj  nepodopštini, manje ili više tragikomičnoj. On se predaje svojim osećanjima gneva, razočarenja, propasti nadanja, znajući da je sve to bolje, plemenitije i učinkovitije od prepuštanja ovoj našoj društvenoj kolotečini u kojoj vladaju bedni supstrati uma i duše.
Svet Bulatovićevih junaka je uvek grbav, soptav, slabovid, drogiran, smradno nemoralan kao što je, čini se, i nad ovom našom malom domovinom stalna, neuklonjena  provincijska sramota greha i lutalačko beznađe. Zbog toga se junaci Bulatovićevih pripovesti često okreću životinjama, rizikujući da budu od okoline zarovašeni kao sakalude i vilenjaci. Ali, tom kontrastnom genezom u likovima, Bulatović nam ukazuje na potrebu da budemo čistija i čestitija bića a ne licemeri bez stida i srama.
Ako je zadatak svake ozbiljne satire da demaskira lažne svetinje i prljave protokole koji ih prate, onda se može reći da je Vladimir Bulatović na dobrom tragu.
Opor i, na momente, vedro, skoro poetski raskalašan kritičar i opservator, čini se da je Bulatović više naučio od Crnčevića nego od svog prezimenjaka Viba.







MILAN BEŠTIĆ: ŠMRK

          Nemojte ljudi na nas, obične policajce! Mi se  nadobijamo batina možda i više od vas. Ako ne više,  češće sigurno. Više je derbija nego vaših demonstracija. Dobro, razumem, nije lako sa suzavcem, ali nije lako ni nama pod onim maskama. Da ne govorimo o vodenim topovima i šmrkovima. Ruke zauzete mlaznicom, a vi po nama komadima žardinjera. Hej, oni  iz Gradske čistoće što šmrkovima peru ulice imaju mnogo veće plate od nas. Još i zarade dopunski kad nekom odblatnjave auto. Tačno je i da neke naše kolege, ako ih tako možemo nazvati, zarade dopunski. To su oni koji nama, običnim pandurima, toliko blate ime, da tu ni odblatnjivači iz Gradske čistoće šmrkovima ne bi pomogli. Imaju oni svoje poslovne partnere. Svrate kod njih kad se organizuje posao ili deli zarada. I na po koji šmrk. 

BOJAN RAJEVIĆ: TURNEJA




Na Kosovu su oštećeni mnogi nealbanski grobovi. Do oštećenja je došlo prilikom selidbi pokojnika sa ovog na onaj svijet.

Naš kandidat posjeduje nebrojene dokaze da je pobijedio na izborima.

Naša svjetska turneja sporo napreduje. Nikako da se odmaknemo od Sodome i Gomore.

Naši sagovornici su u najzanimljivijem trenutku napustili diskusiju. Kada je oružje progovorilo.

Njegov život je neprekidno ugađanje Bogu. Od svega što ukrade, pola priloži crkvi.

Promjena imena nacionalne aviokompanije je veliki doprinos modernizaciji vazduhoplovstva.

Telohranitelj je dušebrižnik koji se prekvalifikovao jer nije mogao da nađe posao u struci.

To je kontroverzni političar. Pošten je.


MILAN TODOROV: PROŠLA ŽETVA

Dopada nam se vladina sosijalna politika. Još od kad su nam  prodavali hleb za pet dinara.

Seljaci u Srbiji su imali bogatu žetvu i sad mogu da se za slamku hvataju.

Vojska je zapalila sve kuće u selu. Ali, ničija nije gorela do zore.

Glupo je živeti od uspomena. Sećam se klupe na kojoj sam joj to prvi put rekao.

Nama je potreban minut da se dogovorimo, ako u tom trenutku ne radimo nešto pametnije.

Već dugo živimo kao sav normalan svet, ali para za psihijatra kao oni još nemamo.



понедељак, 26. август 2013.

MILAN TODOROV: SUDBINA KNJIGE


         „Dragom Branislavu, 11. februara 1991.“ pisalo je na posveti poklonjene knjige. Na tu moju knjigu je sasvim slučajno naleteo jedan prijatelj preturajući po policama neke beogradske antikvarnice. Ugledao je naslov i ime autora a kada je rasklopio korice natrapao je na dragog Branislava. Istog trena je odlučio da kupi knjigu, iako je već imao jedan njen primerak, onaj koji sam mu dao svojevremeno.  Razlog je bio jednostavan. Gest prodaje knjige sa ličnom posvetom je primer  našeg odnosa prema kulturi uopšte. Ipak, pomislivši da bi me čitava ta stvar mogla povrediti, u elektronskm pisamcetu, dopisao je i sledeću rečenicu: „Sudbina knjige je kao i sudbina ljudi, s potpisom ili bez potpisa, sa tragom ili bez traga, sa nostalgijom ili bez...“
          To veče sam izvukao sa najviše vitrine male kućne iblioteke svoj primerak knjige. I dalje mi se dopadala ilustracija na njenim koricama. Nož i hleb. Urađeno u tušu, bezmalo u jednom potezu. Naziv knjige se nekima dopadao a drugima ne. „Sirotinjska zabava“.  Naravno da više ne mogu da se setim da li sam knjigu poklonio nekom nezahvalnom Branislavu. Možda to sada više nije važno.
..............
           Branislav ima osamnaest godina ili godinu manje, stoji  pred izlogom neke knjižarske radnje, grli devojku i smejući se naglas čita joj naslove u izlogu. Pošto se ta knjiga aforizama nalazila u nekim ćoškovima izloga, nikada naravno na centralnom počasnom postolju namenjenom pesničkim i romanesknim veličinama, on je previđa. Naročito što je sve to njegovo i njeno krivljenje ispred izloga bila mala ljubavna igra. On je gledao njenu figuru u odrazu stakla, njene oble bokove, male kruškaste grudi...  dok je iza gmizao nezainteresovani grad. Ona, devojka, uvijala se mazno uz svog mladića. Oboje behu upućeni na emocije izazvane prvim prisnim dodirima svojih tela, dodirima koji će mnogo kasnije možda biti rutina, kao i pisanje knjiga, recimo. Možda je njemu već padalo na pamet i nešto uzbudljivije od početnih dodira, nešto što muškarcima obično u takvim prilikama dune u glavu a možda to bljesne i devojkama u podsvesti, ali one to nikada ne priznaju. Međutim, ovo je bila neka moderna i hrabra devojka. Uostalom, zato je on nju i zapazio među tolikim drugim lepim devojkama. Zapazio ju je po tome kako uspravno i ponosito drži glavu na lepom dugom vratu, po tome kako se ponekad  drsko nasmeje kao tatina mezimica kojoj  je sve dozvoljeno. I ona, ta pripadnica novogradskog soja emancipovanih mladih žena odjednom u uglu izloga zapaža knjigu sa nožem i hlebom i njen dvosmislen naslov. Sirotinjska zabava. Sada se ona smeje ne govoreći mu još ništa dok je on i dalje ljubi u izokrenut vrat ispod plave kose i tamo iza uha, ali mu ona još ništa ne govori nego misli kako će mu je baš za sutrašnji susret pokloniti umotanu u lepu belu hartiju sa malom vrpcom neodređene boje. On će biti zbunjen i malo posramljen, jer je opet došao bez cveta, koji je mogao lepo i da ukrade iz gradskog parka da se ranije setio, a ona mu eto pruža poklon. Otvori, moraš da otvoriš, vuče ga za ruke i  skakuće na nogama Pipi duge čarape. On nevešto kida omot, baca ga na zemlju, ona ga popreko pogleda, on se saginje, skuplja pairiće koje vetar već nosi, ona se opet zagonetno smeje, on otvara knjigu ne gledajući naslov, željan je da vidi ono što očekuje od nje i zaista čita da joj je drag. „Dragom Branislavu“! On je naglo ljubi, ovaj put u usta, dugo i naravno nespretno, dok mu se ona ne otme i ljutito napući usne pitajući ga zar nije ni pogledao o kakvoj knjizi je reč, on, samoživac jedan dragi...On tada čita: „Sirotinjska zabava“  i oboje se smeju zaverenički, onako he he... iako njegovo he-he i njeno he-he nisu još sasvim isti. I nikada verovatno i neće biti isti.
         Sledećeg leta je Branislav otišao u armiju, a ona, ta devojka za koju pretpostaljam da se zove Mia - (to je baš ime za tu nekad vedriju devojku nego sada) - u drugom je stanju. On joj piše da pobaci. Ona plače i preti da će ga zamrzeti zbog toga. Reći ću jednog dana sve našem detetu, kaže. Onaj nož na naslovnoj stranici knjige je tada prvi put presekao zajednički hleb na dva dela i njihov hleb više nikada neće moći da bude jedan hleb, hleb iz cela, kako narod kaže. Pogotovo, što Branislav sada Mii kaže bezobzirno da mu je svejedno šta će ona reći budućem detetu, koga uostalom nema i neće ga ni biti. Ipak, kasnije, ne mnogo kasnije on će priznati da mu baš i nije svejedno. To sa detetom koje treba da se rodi i kome bi ona svašta pričala o njemu. Ona tad kaže da to više ionako nema značaja, mada misli da ima značaja i drago joj je što nije u pravu i da  će ona da rodi i da će njen tata da ih izdržava. Znala je da to nije istina, da je tata od mamine smrti pre dve godine sasvim beskoristan, da ne zna ni šta će sa sobom, on koji je vodio onako veliku firmu, dve hiljade ljudi a sada...se jednostavno topi i više ga ništa ne raduje, ni unuče ni ćerka a ponajmanje takav zet, grubijan, ali bilo je lepo živeti u tim rečima, u nadi da će sve biti onako kako je jednom zamišljeno i da ništa od života nije prošlo uzalud ako mi ne želimo da to prođe. Onda on piše da će ipak da ih izdržava, i nju i klinca i da ima strašnog druga u armiji čiji je otac neko i da je taj, drug ili otac, obećao da će ga zaposliti odmah posle vojske. Ona prelazi u drugo stanje iako je već, rekoh, u drugom stanju, ali u sasvim drugo stanje nego do tada. U velikom očevom stanu, koji je za oca, sada  nepotrebno velik – ( njemu je dovoljna samo soba i kupatilo a ostale tri sobe, kuhinja...to njima) - dakle u velikom očevom stanu koji će jednog dana ceo biti njihov ona priprema kutak za njih i njihovu bebu. Ipak će biti žensko. U jednom trenutku pogleda oca. Stojao je na vratima ukipljen i odsutan. Sa majkom se nije slagao celog života, ko bi i pomislio da će toliko da pati? Ona zatim pomisli da će i sama jednog dana biti takva i možda je već delom takva i pomalo sklona patnji a da to neko drugi vidi a ona ne vidi,  jer niko ne stari u svojim očima. Prevrće stvari, ponavlja majstorima kojom bojom da kreče zidove, kakvim lakom da pređu stare isušene prozorske okvire, onda, u jednom trenutku s prozora ugleda malog Cigu koji u uličnom kontejneru plavim plastičnim štapom odvaja karton i staru hartiju od ostalog smeća.  Bekime, Bekime, viče ona,  dođe gore, imam nešto za tebe i kad se Bekim trupkajući drvenom nogom ispne na drugi sprat i zadihan pozvoni na vratima ona mu tutne u šake već spremljen mali sendvič od ostatka jučerašnje piletine, jaja i paradajza,  jer misli da je gladan i daje mu svežnjeve starih, pročitanih novina, magazina, časopisa i pročitanih knjiga kojima se nikada više neće vratiti, koje nisu enciklopedijske pa da se čuvaju u vitrini. Među njima i onu mladalačku šalu, knjigu sa posvetom, koja je poslužila u jednom davnom srećnom i možda nedovoljno promišljenom trenutku, koja sada ipak nema više svrhu i samo će, misli ona, skupljati prašinu u danima koji dolaze. Ipak dugo je držala tu knjigu u ruci pre nego što će je odbaciti. Sada za nju ta knjiga nije imala drugi značaj osim mehaničkog, osim pitanja gde će s njom i možda malog, za sada još sasavim suvišnog čuđenja otkud odjednom toliko nepotrebnih stvari u životu koji tek počinje.
           Bekim uzima sve što mu ona daje,  stavlja knjige i novine na svoj žuti tricikl, krupnim zalogajima objeda sendvič i okrećući se levo desno kao pajac vozi škripava tronožna kolica ka izlazu iz grada.
          Malo posle u nekom prašnjavom dvorištu ograđenom limenim štamparskim pločama Bekim razvrstava skupljenu robu. Odvaja novine od knjiga. Pogled mu se nakratko, skoro zainteresovano zadržava na onoj na kojoj je veliki razrezani hleb i nož pored njega. Drži je u rukama kao tacnu sa pravim jelom. Zatim je, razočarano konstatujući da je to ipak samo knjiga -  baca na gomilu sličnih knjiga koju će sutra odneti u onu lepu, svetlu antikvarnicu u strogom centru grada. U njoj radi jedna, isto jedna jako fina gospođica, koja se zove Jana, i koja mu  za staru hartiju uvek daje više  nego što bi dobio na savskom otpadu kod ludog Đovanija.

недеља, 25. август 2013.

MILAN TODOROV: PAŠIĆ JE REKAO

Šteta što ovi nisu ranije došli na vlast. Dosad bi već bili smenjeni!

Odličan si pisac, brate. Šteta što pišeš knjige.

Izabran je za ministra. Usralo ga!

Poznata voditeljka je nekada bila lepa i mlada, a danas je samo mlada.

O nama se puno pričalo u svetu i reč po reč – urekoše nas.

Možda ste vi istomišljenici sa nama, ali mi nismo sa vama.

Pašić je rekao: Da nije Nemaca, Englezi bi bili najgori na svetu. Ali bilo je to doba kada se Amerika nije mešala.



MILAN TODOROV: MOUNTAIN MAN

(off na plazmi) Temperatura je danas nezapamćeno niska i povremeno prelazi 40 stepeni ispod nule. Willi Johnson obavlja poslednje pripreme pre nego što pođe u obilazak zamki koje je postavio prošle nedelje. Pre nego što pokrene električne sanke on mora da proveri da li je ostavio uključen toster na drvenom stolu u svojoj skromnoj trpezariji. On živi sam u nepreglednoj divljini Aljaske i svaka nesmotrenost mogla bi da ga skupo staje. Willi je, na svu sreću, isključio toster. Međutim, primetio je da njegova mašina za pranje sudova ne dobija dovoljnu količinu vode. Willi pretpostavlja da je to zbog smrzavanja zaliha vode u spremištu ispod brvnare, o čemu mu elktronski javljač kvara uporno javlja celo jutro. Vili uzima sekiru i oprezno se približava vratima spremišta. Ali pre nego što ih otvori on mora da proveri da se nije slučajno grizli ušunjao u spremište koje Willi koristi i kao pušnicu za usoljene jelenje butove. Willi oprezno otvara vrata i shvata da je ovaj put imao sreće. Grizli je požderao sve sušene jelenje butove, ali je, ožednevši, iskapio i svu javorovu rakiju. Veliki mrki medved sada hrče snom arktičkog pravednika dajući Williju šansu da ga sekirom zgromi upravo između ušiju gde je najosetljiviji. Biće to dobre medveđe plećke, misli zadovoljni Willi i diže sekiru, kad iznenada otkriva da mu mobilni za SOS pozive....
- Maco, donesi mi jedno bezalkoholno pivo, al’ suni dve ’ladne loze u njega...da malo živnem!


субота, 24. август 2013.

RATKO DANGUBIĆ: MNOGO SMO POBOŽNI

Ja bih kao pametniji popustio, ali morate da priznate da ste gluplji od mene.

Kod nas je potrošačka korpa sve manja, tako da građani mogu da kupe sve što staje u nju.

Ima pisaca koji pišu na srpskom, a nisu Srbi. Ima pisaca koji ne pišu nikako, ali su Srbi.

Zločin jeste bio savršen, ali to ubijenog ne može usrećiti.

Izgubio sam posao kada mi je najviš trebao. Taman sam hteo da idem na bolovanje.

Kod nas  se kradu i krstovi sa sabornih crkava. Toliko smo pobožan narod.

Sasvim je prirodno da nam obećavaju bolje sutra. S prognozama za  danas niko neće da rizikuje.

петак, 23. август 2013.

MILAN TODOROV: ADRIANA LIMA

Japanci rade više nego mi, jer kod njih Sunce ranije izlazi.

Srbija je bila poznata po šljivi a onda su je samo otresli.

Kad je policija u tri sata noću pozvonila na vrata, saznao sam za kim zvona zvone.

Predizborni govor je bio tako dobar da je dizao mrtve iz groba...I onda su ti ljudi glasali!

Svaka mama bi ga poželela za zeta a i on bi poželeo taštu.

Zakonski je obavezno samo osnovno obrazovanje, ali ko želi  može sebi uvek da kupi visoko.

Adriana Lima se slikala gola a bila je nevina. I kod nas bi se nevine slikale gole, ali to su one koje niko ne gleda ni ovako...

RADE JOVANOVIĆ: KAKO SE UZME

Mi smo gubitnici u miru, dobitnici u ratu. Na Kosovu smo dobili Turke, sad Šiptare!

Treba ukinuti državne medije. Po cenu da saznamo šta nam se dešava!

Poznati smo po tome što poštujemo neprijatelje. Nama će doći glave saveznici!

Pitali smo političara kako je postao ministar. Bio je iskren: Ne mogu da budem pametan!

Mi smo narod poznat po gostoprimstvu. Šteta što nikako da dođemo sebi!

Jasna je prednost našeg višestranačja. Lopovi su ravnomerno raspoređeni!

Teško je definisti da li je ovo korupcija. Zavisi od toga kako se uzme!


четвртак, 22. август 2013.

DUŠAN PUAČA: POKUŠAĆU SA TIGROVIMA

Nemam više kućnog ljubimca. Poslednjeg sam pojeo prošle nedelje.

Mi smo loši pregovarači. Između sira i slanine  izaberemo mišolovku.

Logično je da Veliki brat ima Veliko uho. Sva sreća, pa, za sada, ne upražnjava seks.

Moja tašta je neuništiva. Umesto tigrastih  komaraca, pokušaću sa tigrovima.

Između nje i mene je došlo do neverbalne komunikacije.

Raspadom Jugoslavije moje znanje stranih jezika se znatno popravilo. Pravi sam poliglota.

Ne idem više u diskoteku. Zašto da mlade devojke dovodim u iskušenje.

Srpska se truba sa Guče čuje, južnije nema dometa.

среда, 21. август 2013.

MILAN TODOROV: CRNA MAČKA

U Srbiji svi piju pivo, jer je voda narodu došla do guše.

Upoznao sam njegovu ljudsku stranu, kad mi je okrenuo leđa.

Ja triput merim pre nego što sečem i opet se posečem.

Mobilni pretplatnik trenutno nije dostupan policijskim prislušnim uređajima. Molimo, pokušajte ponovo.

Omraženom političaru nećemo skoro videti leđa, jer ima zaleđinu.

Srbija želi da ima dobre odnose sa svim državama u svetu, osim sa državom koju nikad neće priznati.

Naš put nikuda ne vodi, zato što je crna mačka prešla preko njega.

Nerealno je očekivati da nam vlast stvori raj na zemlji. Mi smo nebeski narod.


RATKO DANGUBIĆ. KLAVIR U KAFEU DEMEL



U Amsterdamu je padala kiša i na ulicama nije bilo lica ljudi, samo su se mogli videti blago nagnuti kišobrani na stranu s koje vetar duva. Takvo vreme traje ovde danima. Poslove sam priveo kraju dan-dva ranije. Posetio sam onda par galerija i muzeja, tek da razbijem osećaj dosade. Tako sam prekratio vreme do odlaska. Kada sam odleteo popodnevnim letom iz Holandije za Beč znao sam da na aerdromu u Beču imam do leta za Beograd puna tri sata. Nisam bio gladan, ali kafu nikada ne odbijam. Mrtva aerodromska svetlost, koja je ni dnevna ni veštačka, valjala se svuda. Kad god sam na ovom aerodromu nađem vremena da se smestim u kafe „Demel“, kvazi-repliku carskog kafea iz grada, i tu popijem „haus kafe“ i pojedem kakav komad torte, ako mi se posreći i uz muziku s klavira. Smestio sam se po dolasku s leve strane, tamo odakle vidim ekran sa poletanjem aviona. Imam iskustvo da umeju da promene izlaz, pa ne bi voleo da jurim po aerodromu zbog toga. U kafeu nije sedelo mnogo sveta: dve devojke i troje Rusa su jeli i pili ćutke, pobožno slušajući klavir. Tek kada mi je konobar doneo kafu i vodu, primetio sam da za klavirom marke „Feurich“ nema pijaniste. Nisam odmah shvatio kakva je ovo igra, mislio sam da muljaju s kakvim CD-om, i tek tada sam primetio da se mehanizam na klaviru mrda, da se dirke dižu-spuštaju: jednom su bele, drugi put crne. Mislim da sam u tom trenutku izgledao blesavo, jednostavno sam zurio u klavir. Trajalo je to nekih desetak sekundi i onda sam uzdahnuo. Imao sam osećaj kao da me neko udario po glavi mokrom krpom. Prepoznao sam u „igri tehnike“ povratak na muzičku kutiju: nju je pokretala kakva dobra opruga, a ovaj klavir je imao umesto opruga pogon na električni motor. Kako se saznanje o obmani i iluziji produbljivalo, nisam mogao verovati kuda je potreba za iluzijom i racionalizacijom otišla. Sigurno da mehanizam vredi hrpu para. Pomislio sam na pijaniste po zadimljenim lokalima Amsterdama, Berlina i Njujorka tridesetih godina prohujalog veka. Vratile su mi se maglene slike iz filmova sa Crncima koji prebiraju po izlizanim dirkama. Ovde nema zanosa, mislio sam, samo perfekcionizam automata. Kao da je pijanista snagom svirke postao nevidljiv, kao da su njegove emocije pomogle da nestane. Tu su bile samo žice i motori. Ovde nije bilo nikoga razdraganog, ko bi drugom dotakao ruku. Navirale su mi ne izgovrene reči u filmu Kazablanka. Hemfri Bogart je rekao:“Sviraj.“ Posle je vreme uradilo svoje i tuđe, i s neke strane je izronila fantomska rečenica:“Sviraj to ponovo, Sem.“ Sema ovde nigde nema.

уторак, 20. август 2013.

MILAN TODOROV: PROZOR

Posmatranje sveta kroz prozor, kuće ili stana svejedno, oduvek mi je  predstavljalo izvor prigušenog zadovoljstva. Postoje ljudi koji to ne mogu da razumeju ili, štaviše, u tome vide neku pomerenost, čak nenormalnost. Ali, posmatranje sveta kroz prozor je dobra disciplina. To je nešto kao genetska glad za potvrdom postojanja sveta izvan sopstvene samoće, glad koja ne može da bude ničim i nikada utoljena.
Prati nas i na putovanjima.
Naročito volim prozore vozova koji ne gledaju previše dugo u nešto određeno i stalno. Taj šarm putovanja koji oličavaju. Prozore sa preteškim niklovanim ali već potamnelim rukohvatima od silnog naginjanja. Njihova muzgava a uvek radosna staklena lica, jer su okrenuta stalno novim prizorima, prvom uskliktalom viđenju zatalasanog mora, recimo. Ili seljana koji se štite od sunca crnim starinskim kišobranima u kamenoj porti sa grobljem.Ali, ne može se stalno putovati i sada ponekad, kad čuješ pisak vozova, kažeš: prokleti vozovi...
Što je čovek stariji, sve više je uokvirem običnim svakodnevnim prizorima. Ali u njima ponekad ima više draži od bezličnih prizora velikog sveta koji se nude sa visokih televizijskih tornjeva poput onog na Avali ili najvišeg TV tornja na svetu, onog u Šangaju.
To su suviše uopštene i koprenom daljine zamagljene slike u kojima ne zapažate zgažene žute grančice na lokalnom putu koji pravi luk baš oko vaše kuće ne dozvoljavajući vam da vidite njegov svršetak ili  sivo zeleni šljunak nehotice prosut iz velikog crvenog kamiona uz drvo na kome su se još prošle jeseni gnezdile crno-bele svrake, frakcija kamena pripravljena za izgradnju ograde na starom parku, zida na kome će docnije sedeti sklupčani ljubavnici i koja će izmeniti jedan mali delić spoljašnjeg sveta zvanog kosmos i kad biste takve stvari prestali da zapažate mogli biste jednog dana da kažete da  vaš život više nema nikakvog smisla.
Sedeći u prozoru ulične gostinske sobe baba Budinke u ravnom i tavnom Banatu, naučih da pišem prva slova. I ne samo ja, nego i moja sestra od tetke, Mara.
Bili smo parnjaci i roditelji bi nas ponekad ostavljali kod babe koja nas je, ne znajući kako da brine o nama dok namiruje kravu ili cecka žute ludaje za napoj svinjama – zaključavala u duboki ulični prozor.
Kuća u kojoj je ona živela sama bila je nekada zapravo seoska kovačnica i imala prozor koji je bio tipičan za kovačnice, visok i širok da se jara, dim i železna prašina mogu brzo i leti i zimi provetriti. Bio je to jedini prozor na velikoj uličnoj sobi u kojoj je nekada bio meh i neki kovač kome se zagubilo ime, raspirivao je njime vatru za kaljenje konjskih potkovica, kosa, klinova i koječega drugog.
Tako smo - naročito za dosadnih i dugih prvojesenskih kiša, kada napolju postajete pomalo zimogrožljivi a u prozoru vam je dovoljno toplo od vašeg detinjeg daha -  sedeli u njemu ja i ta moja sestra i igrali se olovkama i bojicama. Slikali smo svet viđen iz kaveza prozora, svet kakav nikad docnije nećemo videti. I u kome nikad nećemo živeti, iako smo to posle poželeli mnogo puta.
Pa i mnogi  istinski veliki slikari su opsesivno za motive svojih dela imali pogled kroz prozor, često kroz čipkastu gvozdenu rešetku, pogled koji je otkrivao trg, reku, zagonetnu lepu devojku opijenu svojom mladošću u sobi sa malim klavirom, uzbuđene dečake među golim telima zrelih žena na plaži, kabinicu tramvaja koja seče plavi zrak i propada tamo u nekom gradu ko zna kom...
Međutim, u meni je najviše uzbuđenja uvek izazivao pogled na svetle ali nejasne obrise sveta koji se nazire kroz ona tri čuvena prozora  iza Isusa Hrista na Da Vinčijevoj Tajnoj večeri.
Ako ih požaljivije osmotrite primetićete da je večera  bila još po danu. Dnevna svetlost, naime,  u prozorima je boje sleza što bi moglo tek da ukazuje na dolazak sumraka,  ali noć u kojoj će izdajničko srce triput izdati pre nego što čuje petla, još je daleka i još se ništa posebno ne dešava. Ipak cela ogromna slika je nabijena baš tom dinamikom iščekivanja tame koja će nahrupiti kroz prozore.
I kada sam odrastao, rekoh već, zadržao sam tu naviku gledanja kroz prozor, ali sada već sa osećanjem da činim nešto neprikladno izlažući sebe pogledima drugih ljudi i još više kad bih pomislio da se moje takvo ponašanje moglo protumačiti kao oblik necivilizovanog zadiranja u intimu tuđeg sveta. Stoga najčešće bejah prepušten zvucima koji kroz prozor ulaze u moj dom, glasovima koji se podižu i gube kao planine.
Docnije kao da potpuno iščeznu moja glad za prozorom, naročito onim kuhinjskim na istočnoj strani sa koga se videlo kako se krajem leta reka isparava i šuma koju noću probadaju brza zaverenička svetla na automobilima tajnih ljubavnika, lovački pas čija figura menja boje ili to meni samo tako izgleda zbog daljine ili zato što senka psa brzo zalazi iza trščane lovačke osmatračnice presečene svetlom zalazećeg sunca ili šta slično.
Razume se da me to nije činilo nimalo spokojnijim. 
Okrenutost unutrašnjosti svog doma, svojoj majci, ženi, detetu takođe je ponekad tražila upornost, odricanje i hrabrost.
Ponekad bih u prolazu ugledao svoje lice u ogledalu prozora i osećao krivicu zbog nečega nepojmivog i neuhvatljivog.
Odavno smo otišli iz onog banatskog sela. Odavno je otišla i baka na onaj svet. Stric je prodao onu njenu kovačku kuću.U prvo vreme u u toj prostoriji koja je nekad služila  kao kovačnica, bila je berberska radnja. Onaj naš detinji prozor novi vlasnik je pretvorio u vrata kroz koja su sada ulazili seljaci da ih majstor obrije ili ošiša. Samo mogu da zamišljam kakve su priče ulazile kroz taj nekadašnji prozor.
Maru, sestru od tetke sam retko viđao iako je i ona bila u istom gradu. Jednostavno, svako od nas je stekao nov krug u kome je živeo. Prolazile su godine a da se ništa među nama, koji smo kao deca bili nemerljivo bliski, nije pomeralo. Prozor se zatvorio sam od sebe. Nije se pritom razbio. Samo se sklopio, kao što to biva često bez nekog posebnog uzroka i povoda.
Onda, jedne večeri, baš kad smo se svi u kući spremali za spavanje, začu se telefon. Neki nepoznati ženski glas, za koji se ispostavi da je Marina snaha, prenese mi da je Mara umrla i da je sahrana već sutra pre podne u jedanaest sati na gradskom groblju.
Te večeri sam pisao, čitao i na Guglu razgledao fotografije ljudskih lica. Naročito su me zanimala izmučena lica starih ljudi. Bila je već uveliko prošla ponoć kada sam lako večerao. Kiselo ovčije mleko i crni hleb.
Zatim sam otvorio prozor i dugo gledao kroz njega dok me je letnji topli vetar povremeno obujmljivao pa iznenada napuštao ostavljajući me orošenog  teškim, lepljivim znojem...
Ovi zastakljeni otvori na kućama su, pomislih, potrebni i kada se napolju ništa ne vidi, kada je napolju tamno jednako kao što je tamno unutra.
Možda samo zato postoji  ta stvar zvana prozor...Da znaš da neko stoji uz njega u beznadežnoj noći uspravan, očajan, bedan, pijan, zaljubljen ili razočaran...Stoji i osluškuje noć. Samo toliko. Ne čeka nikog, ne očekuje ništa. Čovek ili žena. 
To je ponekad sasvim dovoljno.


понедељак, 19. август 2013.

MILAN TODOROV: MARAKANA

Prema američkoj obaveštajnoj službi Tito je bio neko drugi, a i mi smo bili Tito.

Mi ne diramo lava dok spava. Mi znamo šta je nepovredivost imena i lika predvodnika.

Demokratija u Srbiji ima dugu tradiciju. U svakom veku po nekoliko godina.

Na vest o protestu gluvonemih članovi vlade su u TV Dnevniku samo odmahivali rukama.

Kazneni prostor u Srbiji je čuveniji od brazilske Marakane!

Pogledam TV Dnevnik, odem do wecea... I to je jedan dan mog života.

Diogen je s fenjerom tražio čoveka, a onda smo ga mi ugasili...


субота, 17. август 2013.

MILAN TODOROV: ANA KARENJINA

Niko ne želi da vidi kriminalce iza rešetaka  više nego vlast. Ali, ne može se vlast rukovoditi pukim željama!

Đubre je Zemljin pokrivač.

Ovi naši političari su jaki na rečima. Težište je na rečima lažem i kradem.

Rodoljubi, nemoj da merimo koliko nosite zemlje ispod nokta!

Ono što je potopilo Titanik je tek vrh ledenog brega. Onog što je potopio Srbiju.

Mirko i Slavko danas: Slavko, evo ti metak!

Pusti ženu da prva svrši, reče penzioner na kraju života.

Ana Karenjina bi se danas bacila pod lokomotivu razvoja Srbije.


RADE JOVANOVIĆ: MAZOHISTI PA JOŠ U SRBIJI


Vlada tvrdi kako se narodu mnogo čini. Oboleo je od halucinacija!

Nisu ovo nikakve čistke u vladi. Ovo je samo bacanje prašine u oči!

Lako ćemo za municiju. Bojimo se da nam ponestaje ciljeva!

Gorile mogu biti samo oni policajci koji su položili test inteligencije!

Mazohistima u Srbiji ne treba mnogo. Srećni su što su živi!

Policija u Srbiji je zadovoljna platama. To je očigledno uplašilo protestante!

Budite rezervisani prema novim ministrima... Još im nismo odredili cenu!



среда, 14. август 2013.

RATKO DANGUBIĆ: PUNJENE LIGNJE

1.
Volim da po buvljim pijacama kupujem stare knjige, razglednice, mape i dokumenta koja mi se učine zanimljivim ili da mogu da budu podsticaj kod pisanja. To zovu teoretičari traganjem za sećanjem. Kopanje po svojim i tuđim  uspomenama i žutim papirima i jeste vrsta arheologije. Skoro sam od mlade, lepe (i prilično nametljive) Ciganke na Najlon pijaci u Novom Sadu kupio u kutiji za košulje „Javor“ hrpu papira. Nisam na pijaci prebirao po kutiji da ne bi nekome poznaniku objašnjavao šta kupujem, pa sam brzo platio koliko je Ciganka tražila i kutiju stavio u kesu, uz ranije kupljene burgije. Nekako imam osećaj kod ovakve kupovine da sam zagazio dublje u tuđu intimu, pa se kasnije kajem, a na kraju mislim da su ovo sada samo stvari i da nekima mogu posredno i da „povratim život“. Kada sam kod kuće razvrstao hartije na ono što je za bacanje, ono što bi moglo da ima „književnu“ namenu, ostalo je desetak recepata za jela, kucanih na staroj mašini i pisanih lepim rukopisom. Pitao sam i kakva je osoba žena koja je verovala da ove hartije mogu da joj jednom zatrebaju i da je ova izanđala kutija njen „kovčeg sa deset zapovesti“. Nekako mi se učinilo i podlim da ja ovo bacim, pa sam recepte dao rođaki koja među starim receptima traga za „svojim svetim gralom“: onim čega nema u debelim kuvarima, novinskim zapisima o kuvanju ili na kesicama firmi koje prave razne začine, praškove za peciva i tome slično. Izgleda mi sada sve ovo kao jedna od onih igara u koju čovek uroni sa osećanjem da tu ima nešto i ja sam ovo tada tako i osećao. Da i sam sačuvam trag o receptima gospođe M., izabrao sam „morski“ recept  i vratio ga u kutiji za košulju „Javor“.
2.
Za 4 osobe potrebno je: 12-16 komada lignji srednje veličine, 300 grama pirinča, 150 grama crnog i 50 grama belog luka, 1 dl belog vina, 200 grama ulja, peršun, so, lorber, biber i 1 jaje. Pripremanje ide ovim redom: lignje očistiti i oprati, iseckati pipke i dodati u propržen crni luk i dinstati dok omekšaju. Kad se smesa prodinsta, dodati pirinač i kratko dinstati i zaliti vodom, pa ubaciti iseckan beli luk, peršun, biber i so, i sve promešati i ostaviti da na tihoj vatri vri 15 minuta. U gotov pirinač umešati jaje i smesom puniti lignje. Otvor na telu lignje zatvoriti čačkalicom, i opeći na vrelom ulju. Opečene lignje složiti u šerpu, dodati belo vino, malo bistre supe, lorber, pa sve poklopiti i dinstati. Gotove lignje izvaditi i njihov soft procediti. Tople lignje poređati u obliku piramide u oval ili ih seći na kolutove, pa preliti softom i služiti sa zelenom salatom.
3.

Kratki recept je zapisan na listu formata A4, istrgunotom iz bloka Industrije mašina i motora „Pobeda“ iz Novog Sada. Nekako nisam uživao u svemu ovome, u blagom nadmudrivanju sa istorijom. I zastao sam na trenutak da razmislim kuda „ovakva priča“ vodi. Osećao sam se kao demonstrant koji se sa umotanom zastavom ili parolom vraća kući neobaljena posla. Misli su mi se razilazile. Ispod recepta sitnim slovima je štampano: „da je „Pobeda“ osnovana 1905, pod nazivom Vojvođanska livnica. U tom, po mnogo čemu, burnom predratnim vremenu-karakterističniom po tehničkoj i tehnološkoj zaostalosti malih i skromnih radionica i livnica, Vojvođanska livnica je otpočela da krči puteve budućoj metaloprerađivačkoj i mašinskoj industriji Vojvodine. Nakon oslobođenja 1945, „Pobeda“ se 1949. seli na novu lokaciju i počinje period razvoja, i pokazuje odlučnost i vitalnost da se, i u najdramatičnijim uslovima recesije domaćeg i stranog tržišta održi. Dobrom orjentacijom u odabiranju proizvodnog programa „Pobeda“ brzo izbija u vrh mašinske i metaloprerađivačke industrije Jugoslavije. Po snazi, fleksibilnost i kvalitetu svojih proizvodnih sposobnosti „Pobeda“ je proizvodni gigant Vojvodine, a po doslednosti i beskompromisnosti sprovođenja samoupravnog transformisanja svoga društvenog i proizvodnog bića, na osnovu novog Ustava  i zaključaka 10. Kongresa SKJ, IMM „Pobeda“ staje u red onih radnih kolektiva u Vojvodini koji svoju budućnot i progres drže u rukama.“ Danas (zamisio sam se) nema Jugoslavije, nema samoupravljanja, nema komunizma, nema ni „Pobede“. Smrznute lignje možete, kao i sve drugo što vam treba da kupite u prvoj samousluzi.


RATKO DANGUBIĆ: DOLAR DNEVNO

Policija hapsi s vremena na vreme. Ona i razmišlja kao vlast.

Naši idoli su ovi ljudi na vlasti koji nam obećavaju posao. Oni nikada nisu ništa
radili.

Ne treba osuđivati ptice koje seru po spomenicim. Pa mi velikanima ne odajemo ni toliko poštovanja.

Velika je razlika između Hitlera i Staljina. Staljin je ubijao samo svoj narod.

Mole se nezaposleni da ne zivkaju stalno biro za zapošljavanje. Oni ne znaju kako je to imati pune ruke posla.

Naši političari su pali s  Marsa. Olakašavajuća im je okolnost da se toliki put ne može prevaliti bez posledica na mozgu.

Može se živeti s jednim dolarom dnevno, ako je to onaj koji dajete prosjaku.

Treba i premijeru dati otpremninu kada ode sa funkcije, jer postoji bojazan da bi mogao da se vrati.

уторак, 13. август 2013.

ZORAN T. POPOVIĆ: SLABIJE ČUJEM

Da nema lektora i cenzora, niko nista ne bi citao!

Posao zove. A ja malo slabije cujem

Moja zena je izdrzala sa mnom petnaest godina, a onda je na metli odletela
glavom bez obzira!

Za one koji su se kasnije ukljucili u nas program, mozemo reci da nista
nisu propustili!

Ozenio je andela, koji ga sad kosta davo i po!

Ja sam toliko gladan pisanja, da mi se cesto desava da progutam neko slovo!

Cenzor se uvek dokazuje na delu!

понедељак, 12. август 2013.

MILAN TODOROV: POKORI SE I POČNI

Vojvodina je lokomotiva našeg razvoja, pa je razumljivo što se sve više njenih građana baca pod voz.

Napunio je arenu, a onda su ga lavovi pojeli.

Rođen je između dva rata, ne mogu tačno da kažem kad, metak pre – metak posle...

On je završio prestižni fakultet, onaj na kome se do diplome stiže pre ispita.

Zaštićen svedok je neznani junak.

Mi smo nebeski narod, zadnja pošta pakao.

Pokori se i počni.

Čuvaj se psa koji ne laje. Sigurno je policijski.

Srbija je nekad bila poznata po svinjama i šljivama a onda su svinje pojele šljive a Srbi svinje.


недеља, 11. август 2013.

RADE JOVANOVIĆ: ISPUCAVANJE

Odvojili smo crkvu od države. Ne želimo da za sve psujete samo predsednika!

Teško da ćemo bez posledica izdržati mir. Ispucali smo se!

Neprijatelj nikad ne spava... Mi ne jedemo!

Srbija je svuda gde su srpski grobovi. Ukopali smo i kolevku!

Ne gubite vreme nabrajanjem neuspeha vlade. Nabrojte samo uspehe!

субота, 10. август 2013.

MILAN BEŠTIĆ: STOCK 84

Gradeći svoj dom, Gavra nije želeo da se izlaže trošku. Kupio je samo vrata. Nosio ih je sa sobom i tako uvek mogao da izađe i uđe u kuću bez obzira na to gde se zatekao.
Jednom je zaturio ključ, ali nije očajavao jer je znao da će ga kad-tad naći. Potrudio se da kad-tad bude odmah. Mašio se za džep, izvukao ključ, kroz ključaonicu ga zavukao u bravu i otključao vrata. Morao je i da ih otvori da bi vratno krilo odigao od šarki i skunuo sa štoka. Krilo je dobilo krila i letelo na deponiju smeća. Tu ga je jedan sakupljač sekundarnih sirovina pronašao i prodao nekom Joci iz Stepojevca. Neopterećen radnjama kao što su otključavanje i zaključavanje, ulaženje i izlaženje, otvaranje i zatvaranje, Gavra je živeo slobodnije. Vraćanja i ponovni odlasci su se izjednačili, i tako sprečili moguća razočaranja usled povratka kući ili izbivanja iz nje. Gavrina kuća-ragastovka ima oblik pravouglog paralelopipeda nejednakih stranica, ali, za Gavru koji ne mari mnogo za geometriju, ona je pravi slavoluk.
Dom je tamo gde je ragastov.

четвртак, 08. август 2013.

MILAN TODOROV: PARE I OLOVKE

Piši kao što govoriš, ali iskrenije brate!

On je ginekolog, meša posao i zadovoljstvo.

Njegovi preci su u odnosima vojvođanskih Srba i Mađara fašista, prvi probili led.

Često razmišljam o smislu života, ali to nema nikakvog smisla.

Ko nije kurva, neka se prvi baci kamenom – reče kamenjarka.

Nju je imao čak i onaj što je žurio na voz,  jer vozovi kod nas toliko kasne.

On je jedan od sposobnijih političara, dvaput su ga oslobađali zatvora.

Policajac je uzeo mito da ne bi pisao kaznu. Bolje barata s parama nego s olovkom.


RATKO DANGUBIĆ: UVOD U ALCHAJMERA



Nervirao se: smetala mu je vrućina, mirisi u autobusu, stajanja na stanicama. Ne voli javni prevoz; mala penzija i „tanke tezge“ teraju ga da sastavlja kraj s krajem, a ni a ćerka nikako da nađe posao. „Kao da moli boga da ga i ne nađe od kad se razvela“, rekao je Stanki. Ne veruje u mudrost da se čovek u trenucima nevolje bolje oseća među drugim ljudima. Njemu je sedamdeset i jedna, uskoro puni sedamdeset i drugu. Zaboravio je, eto mu nove nevolje, naočare za čitanje kod prijateja od koga se vraća. Koliko je puta Stanka prebacila da o stvarima ne vodi računa, da mu sve treba privezati za nogu ili staviti oko vrata. Kada je ušao u autobus, bio je pun: nije mogao da bira mesto. Primetio je same dve negovane starice koje sede jedna naspram druge, s tašnama na kolenima, i uputio se prema njima. Na sedište do sitnije je seo on. Nekako je to uradio osorno, kao da je i postajao u njemu (stvarno) ponor koji ga razdvaja da komunicira sa ljudima. Vraćao se kući od prijatelja iz Pančeva kod koga je zaboravio naočare. Prijatelj pravi zmajeve za letenje i kod njega je zapucao rano po zmaja za unuka. Stanka mu je rekla, pre koji dan, kada je rekao da ide u sredu po zmaja, kako se zmaju više raduje on nego sam dečak. Istina je, on je u detinjstvu imao dva puta zmaja i to mu je ostalo kao draga uspomena. To kako Stanka govori nema veze sa logikom, ima sa njenom večitom ozlojeđenošću i brigom za njega i porodicu. Ima da se vozi do stana pola sata. Izgledalo mu je da se starice ne poznaju, dok ova naspram njega nije progovorila. „Zamisli, ona lekarka Kralj mi je rekla da valjda ona zna bolje od mene šta mene boli.“ Nakon minut ili dva ova pored njega je odogovrila: „Valjda ti bolje znaš šta tebe boli.“ Autobus je (ponovo) stao na stanici: niko nije izašao, niko nije ni ušao. „To sam joj i ja rekla, meni treba B vitamin“, uzdahnula je ova naspram njega. Na sledećoj stanici je uleteo kontrolor za karte: samo je on falio, pomislio je. „Treba da piješ kalcijum“, rekla je ova uz njega.“ I ovi tuđi razgovori o bolestima i lekovima prave ga malodušnim. Po profesiji je akademski muzičar (ovo voli da naglasi), do penzije je svirao violinu u raznim orkestrima Radio-Beograda, pa i na TV, a sada tezgari s prijateljima gde ih pozovu (po svadbama i sahranama, kako nastupe nazivaju ozlojeđeni muzikanti). „Meni treba B vitamin“, rekla je ova naspram njega. „To ti ja kažem“, rekla je ova pored njega. „U kalcijumu imaš B vitamin.“ Morao je da se pridrži za sedište, vozač je naglo zakočio. Starice nisu regaovale. „Vidi šta mi je prepisala“, pružila je kutiju ova naspram njega. „Platila sam ovo tri hiljade“. Zmaja je upakovao u kinesku-karo torbu od plastike, u koje Kinezi pakuju robu kad je dovlače na buvljake: bio  je ovo prilično veliki zmaj. Držao je torbu na krilu, i video je da se to staricama ne dopada. „To pijem i ja, rekla je ova pored njega, ali ja sam ovo kupila u marketu za dve hiljade.“ Bilo je negde oko podne: nadao se da je Stanka spremila punjene tikvice sa kiselim mlekom, molio je. „Moj pokojni Nikola je stalno govorio o o mozgu i toj Alghajmerovoj bolesti“, rekla je ova naspram njega. Sledeća stanica je ona na kojoj on silazi (tu izlazi i kontrolor), podigao se, torba nije bila teška, i krenuo ka vratima. Mora kroz onaj zapušteni park, gde će Mali puštati zmaja: bio je u iskušenju da ga sam isproba, pre nego dođe u stan.

понедељак, 05. август 2013.

GORAN RADOSAVLJEVIĆ: PROVETRAVANJE

Moramo se osloboditi magarca. Tako ćemo svetu ugoditi.

Ako ste u bračnim vodama, znajte da se nalazite na brodu ludaka.

Čvrsta ruka svrab ne češe.

Sredićemo Srbiju pod konac. Biće to prava marionetska država.

Ostali bismo ovde, ali smo već otišli sa živcima.

Nisam član nijednog udruženja književnika. Politika me ne zanima.

Naša zemlja je otvorena. Provetravamo od smradova.

недеља, 04. август 2013.

MILAN TODOROV: UMERENOST

Predsednikova supruga se bavi društveno korisnim radom, dok predsednik ne stiže.

Draga, koji sam ti po redu?
Prvi, kome to kažem.

Kako te je kum dočekao na slavi? Tradicionalno... Karađorđeva šnicla.

Uprkos velikom odzivu dobrovoljnih davalaca, u Srbiji  nikad dosta krvi.

Humanitarna pomoć koja nam je stizala je neprocenjiva. Još ne može da se proceni ko je tu koliko uzeo!

Ubio ga holestrol. Izgleda da nije samo spolja bio premazan svim mastima.

Osim Tesle i još nekih kojih ne mogu da se setim, nismo svetu dali mnogo genijalaca. Smatramo da u svemu treba biti umeren.


ZORAN T. POPOVIĆ: U ZEMLJI NOVAKA ĐOKOVIĆA

On je iznad svih podela. Uvek sve uzima za sebe.

Zelim nasim mladim fudbalerima do devetnaest godina koji su osvojili EP, da
nikad ne odrastu!

Kako i prilici zemlji Novaka Dokovica, sinoc je padao grad velicine teniske
loptice!

Cim me je zena ostavila, shvatio sam da s njom nesto nije u redu!!

Ja u Boga verujem, na neki svoj ateisticki nacin!

On je potpuno autentican covek. Uopste nije svoj!


петак, 02. август 2013.

MILAN TODOROV: ŠVEDSKI STO

Evropska unija, to su igre bez granica!

Upornost se ipak isplati – reče Sizif. – Upisao sam se u legendu!

Pod Turcima je bilo bolje iz dana u dan. I tako svaki dan,  pet stotina godina!

Od nacionalnih kuhinja najdraža mi je švedski sto.


BOJAN RAJEVIĆ: CRVENI FENJERI


Pokvarena jaja mirišu na stara dobra vremena.

Džentlmeni ne čitaju tuđa pisma. Samo ćirilicu.

Naša partija ne priziva duh demokratije. Nismo mi sekta.

Ko laže, taj i krade. Na njega pada cijela organizacija posla.

Nije sve tako crno. Mi, na primjer, nemamo para za ljetovanje.

Ulica pored škole dobija uličnu rasvjetu. Pale se crveni fenjeri.

Da li se revolucija koja jede svoju djecu lišava roditeljskog prava?

On ima odličnu političku orjentaciju. Zna da je uvijek tamo gdje su pare.

Naš političar umije da kaže pravu riječ u pravo vrijeme. Čim zine - slaže.

O tome kako sam se liječio od logoreje, mogao bih da vam pričam do ujutru.

Kosovo je najskuplja srpska reč. Albancima jedva da je ostalo para za Metohiju.

MILAN TODOROV: DEČIJA USTA

Ja sam najslabiji u školi.
Od mene, više batina dobijaju samo nastavnici.

Na proslavi mog rođendana je bilo toliko lepo,
da je i policijska patrola dva puta navraćala na kolače.

Najlepša devojčica ne živi u mom kraju,
jer sve što je lepo ima svoj kraj.

Slomila si mi srce,
aj’  mi se sa’ potpiši na gips.

Zgodnije su devojčice sa plavim očima.
Možeš da ih nađeš u mraku.

Ne znam šta je starije: Koka kola ili kinder jaje?

Rasturam Rubikovu kocku.
Šrafcigerom!

Brak je kad se dvoje vole,
pa onda ono što bude posle.

Ringa smo vakcinisali protiv besnila a macu nismo,
iako ona uvek prva počinje!

Šminka je čokoladni liker.
Tata kaže da se moja tetka sa njim jednom našminkala.

Kultura je kada te vode u pozorište, muzej i biblioteku,
pa ne smeš da pričaš!

Dali su mi dedino ime.
Greota bi bilo da se baci kad deda umre.

Moji roditelji dele i dobro i zlo.
Seku i mene.

Vojnik je nekad išao u rat,
a sad samo sediš u kući i čekaš rat.

Deca smeća.
To su mali sakupljači sekundarnih sirovina!

Meni je žao gladne dece u Africi.
U Srbiji su  ipak izložena mnogo nižim temperaturama.

Lav je predsednik svih životinja.

Moj tata je u horoskopu Lav pivo.

Pre sam imao dve, a sad imam tri godine.
Stižu godine!

Ne volim da skačem u dalj.
Mnogo mi je daleko.

Dečji dodatak je kad dobiješ brata.


RADE JOVANOVIĆ: STREPNJA

Mi smo narod koji ne zna za umor. Četvrtina Srba je bez posla!

Pod Turcima smo bili 500 godina. Ne može se vlast oceniti preko noći!

Ko na brdo ak’ i malo stoji, krenuće mu kola nizbrdo!

Srbi su nebeski narod. A uspeli smo da sačuvamo i 85% zemlje!

Da imam novca za hleb, potrošio bih ga na poreske obaveze!

Naši novinari ne moraju da lažu. Ali lažu da moraju!

Namučili smo Turke...  Pet vekova su strepeli da ćemo se opametiti!

Država poštuje žrtve, ali samo svedocima vezuje oči!