(odlomak iz romana u nastajanju NORA)
(Modiljani)
Široka priča od zamućenog stakla,
mnogo muzike u boji. Probudiš se i osetiš dubinu smisla, osetiš glad za
ljudima, lekovitost razgovora, strast koja
te još drži u životu.
Tiha noćna plovidba po skali. Privatan
život koji se razgolićuje kao barokna kurtizana. Vremenske prilike koje ne
ometaju vekovi. Freske sveta kao slikovnice. Svet na istom mestu, uvek u
gnezdu.
Ponekad pomislim da bi u spisak
svetskih jezika trebalo uvrstiti i radijski jezik. Kao proširenje uske ulice
kojom hodamo uza zid.
Radio. Bilo gde da sam, osećao bih da
sam bliže kući čim čujem njegov glas.
Kao mleko meka melodija spikerskog
govora, pravilna dikcija, ravnomerno disanje, neutralnost pri iznošenju
činjenica a ipak zainteresovanost i blagost razumnog čoveka.
Probudim se zadihan od slušanja. Magično oko svetli u mraku. Ne haje što je moć
stvarnog sveta veća od moći drvene kutije
na kojoj je oko ugravirano.
Pijemo udovičku kafu iz velikih belih
porcelanskih šolja. Zrno dimljenog tasmanijskog bibera lagano se rastapa u
njima odajući ljutkasti, jak ukus.
Tragovi korišćenja krase uske oble
obode šolja. Koliko je smirenja i kratkih srećnih trenutaka donelo ispijanje
kafe ili čaja iz njih?
Ne treba mi puno da osetim da Matilda više
nema bola. Njene oči su blage, boje trule jagode. Oči su ogledala tog voća koje
je najviše volela i jela ga letima i letima, naslonjena na osunčani stari zid u
dvorištu porodične kuće sa devojkom od gipsa iznad ulaznog trema. Jela ga je sa
jedva otvorenim plavim usnama kao u davljenice koja zna da je samo svoja.
Ljudi
su se trzali kad bi čuli glas sa bandere. Uvek su se plašili glasa koji će
jednog dana doći odozgo, iz visina, pa makar i ovakvih, banderaških. Taj glas
im je više nego išta drugo pokazivao da su i
pobednici smrtni.
Namiguje, ili mi se čini, mlad mesec.
Prema podacima iz 1843. godine, u gradu
je živelo 17.332 stanovnika. Najveća etnička grupa u njemu u ovom periodu bili
su Srbi, a druga po brojnosti Nemci.
U vreme okupacije tokom Drugog svetskog
rata u gradu je delovala NORA. Nojzac (Neusatz) radio, kome se, sa stanovišta
precenjene istine, koja je uvek masna kao punjena patka, ne bi moglo bilo šta
zameriti. Brodovi su špartali Dunavom, vojske su odlazile i dolazile, šlepovi
puni eksploziva stražarili su ispod stare austrougarske tvrđave, a program za
brodare emitovan je pet minuta iza ponoći. U tome je bilo simbolike kao u
tajanstvenom svetlu ponoćne lampe u tajnom skloništu . Glas je šaputavo
krkljao:
1.Krnjaja,
Kuban , 6.15.187.
2.Frankfurt
am Main – 40.84.85.201.
3.Breslau
– 27. 28. Ide na Hacfeld – 311-Legenmarek
256.
4.Drava
– 85.
5.Jabuka
-67. 219
6.Kleshhajm
– 201. prema 285…
Stvorila se paradoksalna situacija.
Folksdojčeri su želeli da Nemci pobede u
ratu, u koji su uvučeni bez pitanja i
prethodnih znanja šta ih čeka. Međutim, bili su nepoverljivi. Nisu želeli da
fizički učestvuju u tim pobedama, ali su se plašili da iz njih javno
odsustvuju. Znali su u ustima da drže zarobljenu pticu zloslutnicu. Radije bi
ćutali o svojoj sudbini, nego poricali sve. Najradije bi da im je poreklo mutno
i zamršeno. Da su između ovog sveta i onog koji je dolazio sa fanfarama,
šmajserima i vojničkim uglancanim cokulama.
Imali su svoje žito na tavanu, kako se to govorilo.
Ukorenili su se u muljavim plodnim adama oko Dunava, koga su voleli jer je bio
švapski. Ali su ga se i plašili. S proleća. Kad krenu kiše i kad sve krene
ispočetka kao u mističnom vrtu uživanja sa nesrećom i smrću na kraju.
Prilično poznata stvar, ali šta sa
tim?
Pokušavam više da saznam od retkih
zaljubljenika u prošlost. Oblast je neistražena. Svi su čuli za Noru, ali ne
znaju detalje. Zaborav je posredni pomagač svakom bekstvu od nevolja.
Nevidljiva i nečujna pomoć.
Da, bilo je i muzike. Za retke
srećnike, poput Josipa Julija Šultajsa, koji u tami nadolazećih dana grli Lili
u obliku debelguze, oznojane Vilme u bračnom krevetu.
I Radio Beograd je emitovao Lili Marlen, Vilma.
Zamisli, i Radio Beograd.
A Nora je lepo ime.
Nora,
ime za podmornicu.
Za more onoga ispod naših života, što
nevidljivo pustoši.
Šta će biti sutra s nama, Vilma?
To niko ne zna. Kad bismo to znali, umrli
bismo pre vremena.
Voleo
bih da umrem u krevetu, Vilma. Samo da mi da bog da umrem u krevetu.
Zašto taj idilični sneg svake godine
prvo pada u nekim dalekim skijalištima, a nas zasere u martu?
A da je noćas padao sneg uhvatio bih
ga. Nije mu to prvi put. Uvek u ranu zoru. Pretpostavljam da dolazi nekim
nečujnim prevoznim sredstvom, anđeo na biciklu sa tankim gumama, đavo sa belim
krilima ili tako nešto.
Sumnjao sam na pesnika iz susedne
ulice. Docnije radijskog kolegu. Bio je vrlo poznat. Pisao je čak i romane i sa
jednim ušao u širi krug za najprestižniju nacionalnu nagradu. Povremeno je,
međutim, bivao hospitalizovan u psihijatrijske ustanove otvorenog tipa, na
Iriškom vencu najčešće.
Uglavnom, pozvonio bi na vrata i dok
se je ispetljam i spustim do ulaza – on se već izmigoljio. Linija u pustinji i prašini.
Mrcvario sam se sa tim feljtonom o fenomenu
gradskih radio stanica. Posao od početka nije išao kako bi trebao, informacije
su bile škrte i teško dostupne a svedoci, ukoliko ih je još bilo, potonuli su u
maglu, tako da bih teturao po starim novinama gotovo cele noći da bih ponekad
zgrabio kakav iole upotrebljiviji podatak, te umoran tek pred svitanje padao u
san.
Pesnik je to, očigledno, znao. Zar bi
mi se, inače, kačio za zvonce, tako rano?
Možda će sve to da nestane kao da
nikad nije postojalo?
Možda je to samo moja opsesija
književnikom sa krilima.
Ali, nisam imao ozbiljnu nameru da ga uhvatim u tom
malom, dečjem poganluku. Činilo mi se da je to samo paučinasti okvir priče o nemogućnosti
prepoznavanja ljudi i događaja, priče koju sam pokušavao da svedem na stranice novog
rukopisa.
Izbegavao sam Kroku iz lokalnog
Dnevnika kome je još pre nekoliko meseci trebalo da predam rukopis, za šta mi
je čak isplaćen predujam.
„Nikada nikome to nisam smjela reći“, mešala je ekavicu i ijekavicu,
drhtala od jeda, Matilda, stara
novinarka ili kako je volela ponekad kad popije da za sebe kaže:
publicistkinja.
Može se samo pretpostaviti da joj je
kršteno ime dato po zaštitnici svetog braka. Inače, bila je santa leda koja se
iznenadno počela topiti. Držala je toliko kristalnih čaša u rukama a šake su
joj se sada stezale kao da mrve proso za nebeske ptice. Neobična stvar sa
zrelim ženama gladnim ljubavi.
„Reci mi svoj život, Matilda.“
„Sto dvadeset otkucaja u sekundi. Ne
mogu. Srce će mi puć.“
Bila je besna na sebe.
Prikupljala
je stari isprani donji veš sa poda, još lomna u struku.
Ali, bilo je kasno. Bila je pobeđena.
Prepoznala je da život ide dalje po novim pravilima. Nije tu više bilo reči o sramoti,
probuđenoj pa naglo ugušenoj strasti.
Stara dama Matilda je intuitivno
osetila da sve jedno drugo proždire u životu. To je kao trenutak koji dođe. Ne
prolazi suviše brzo, ali prolazi obično sa grehom.
Pisala je nekakve fragmente za koje
je tvrdila da pripadaju romanu u nastajanju. Imam nekoliko njenih sočinjenija
sa kojima ne znam šta bih.
Mora da je ova kuća zaposjednuta kad
me opterećuju stvari koje bi tek trebalo razumiti.
Poput čežnje
koja raste u tjeskobu koja liči na vezu sa božanskim dok ležim u mraku
kršćanstva s mislima na celibatno djetinjstvo.
Da li sam imala bolna iskustva? Da
li je moja majka poštivana?Zašto odrastam u poniznosti
Solo pjevačica bez prilike za udarac.
Svojevremeno je u Zagrebu studirala
svetsku i hrvatsku književnost. Družila se sa popularnim Dragom Britvićem za
koga je, po vlastitom priznanju, izmuzavala
rime iz dojki.
Ime – intime
Turbina – sudbina
Dvorišta – rodilišta.
Britvić je bio galantan. Izvodio je
na večeru i vino u krčme u blizini Kaptola. Rime su joj se već onda gadile.
Njihova strogost je opominjala na vrline, koje su stalno izostajale.
Ali, bila je vešta. I u rimama i ispijanju
crvenih vrčeva. A meni je mogla da bude dragoceni izvor informacija o čudu
zvanom ratni radio, alhemiji zabranjene muzike i prosviranih lobanja.
Da li smrt može da bude romantična?
Zašto privilegiju romantike imaju samo bezbolne stvari? Anđeli, na primer.
Poticala je iz porodice
intelektualaca. Otac građevinski tehničar koji je rado projektovao kuće i istovremeno
bio skulptor amater, čije skulpture krase ulaze u mnoge varadinske kuće ili spomenike
na večnim kućama.
Specijalizirao
se za djevojke sa grozdom.
Majka je bila novinar u Danu, predratnim novinama novosadskim.
