MILAN TODOROV: KAPLJANJE

(ODLOMAK)

 

Pozvao je vodoinstalera da mu zameni slavinu na sudoperu. Slavina je bila, bar za njega komplikovana. Imala je tri priveza za dovod vode, pošto se ispod sudopere nalazi mali Metalčev bojler. Sve to je radilo, ali je slavina pupuštala na spoju i plašio se da će, u njegovim sve dužim odsustvovanjima iz stana, pući i načiniti potop.

Melhior mu je savetovao da to svakako učini da ne prođe kao on. Usred neke operacije venskih trombova kod nekog debelog penzionisanog zastavnika zvala ga je žena. Glavna sestra pri operacionom bloku je znala da ne sme da ga uznemirava. Ali žena je rekla da se dogodilo nešto katastrofalno. Kad je hirurg uzeo telefon u krvave ruke ispričala mu je da je jedva ostala živa jer im je eksplodirao bojler u kupatilu i razneo spoljni zid zgrade.

Samo da završim sa ovim telom.

Nastavio je da povezuje sitne krvne organe bivšeg zastavnika. Mrzeo je, ne to što je radio, nego ljudsku patnju koju jw gledao svaki bogovetni dan. Sanjao je malu plastičnu venu kojom bi taj deo života mogao da preskoči.

Nova slavinua se ponašala potpuno blesavo. Kad bi pokušao da napuni čašu vode i potom zatvorio slavinu vodaje isticala još pet ili više minuta.

To mora da bude tako, zbog pritiska koji se stvara u plastičnom bojleru inače bi eksplodirao, rekao je vajni majstor.
Potom je, samo nekoliko sati po odlasku majstora, bojler prestao da greje vodu.

Hteo je da ga pozove odmah sutradan da to popravi, ali je odustao.
Ništa se, pomisli, ne može popraviti.

Poput ruke koja ga je bolela a bol se sve više širio i protezao duž desne strane vrata ka, kako je laički mislio, malom mozgu.

Ona novinarka, sa kojom je, setio se, radio emisiju iz kulture i sa kojom je pratio Sterijino pozorje ga je nazvala telefonom i pozvala da kad mu bude zgodno samo navrati do radija ili je pozove telefonom i ona će sići da zajedno u klubu popiju kafu.

Hoću, nazvaću te svakako, lagao je.

Nije je želeo. Imao je osećaj da svet koji je nekada poznavao samo kruži oko njega kao svemirski satelit u praznom beskraju.

U stvari, shvatio je da beskraj ne postoji.

Napisao je pismo bivšoj ženi o tome i na kraju podvukao crnim flomasterom: Svemir nije beskonačan. Nastao je u nekom prasku pre mnogo milijardi godina i bio je u početku ograničen, ali se pod raznim uticajima sada širi. Dokle? Niko ne zna. Ali, sve iuma lraj, zar ne? Tako i svemir ima plafon. Prema tome, nema bekstva u nebo.

Zgužvao je papir i bacio ga u kantu za otpatke.

Zatim je otišao u konjički klub i Melhiorovom konju tutnuo u zube veliku svežu šargarepu.

U klubu mu je bilo dobro. Sve ljude, žene i decu koje je sretao usput pozdravljao je kao da se znaju sto godina.

Priroda je mehanički radila svoj posao.
Kako mu se to dopadalo!

Napisao je Sandri da joj preporučuje mehaniku. Živi uvek u istom ritmu.

Video je da je pročitala poruku.

Pitao se šta ih, oboje, sprečava da kažu kako ne žele da igraju ovu igru čekanja.

 

        

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: IGRE SA VATROM

(odlomak)

 

Danas Srbija, sutra Čile, prekosutra Meksiko pa Zagreb.

Važno je ne truliti u istom mestu. Nosila je preširoke bež pantalone, jela sendvič bez zazora, imala tetovirane grudi, zapravo samo vidljivu polovinu i flertujući sa njim, koji bi joj, kako je rekla mogao da bude deda, što je, reče takođe, uzbuđuje kao da je samo želela da što pre dođe red na nju da nastupi.

Slučajno se našao u rano veče u tom delu grada gde se nalazio bivši mlin sada pretvoren u kulturnu stanicu.

Šta da očekujem, pitao je Zagrepčanku.

„najpre dvojicu divnih gej momaka. Jedan je iz Čilea a drugi iz Meksika. Igraju poslednju ljubavnu igru neke ptice, ne znam tačno koje.

Sjani su.“

A ti, pitao je. Ti si takođe umetnica.

„Ja radim sa vatrom. Videćeš ako ostaneš još malo.“

Prešli su na ti.

Devojka je izgledala, za njegove pojmove sasvim normalno i odlučila je da putuje po svetu u razmeni stvaralaca iz kulture, da jede sendviče, spava na podu fuskulturnih sala, ne svlači patike nedeljama. Ah, zaboravio je najvažnije: imala je lep osmeh, beo ten, prozirno plave, skoro sasvim svetle oči i grudi koje su nesputano skakale u majici bez korpica, ne velike, ne vulgarne.

U nekom segmentu, pomisli, ovo što mi se sada dešava liči na igru stvoritelja nesavršenih anđela.

Mnogo je među njima izbeglica, pomisli. Ali, nije imao ništa protiv. Način na koji su izabrali da pobegnu mu se dopao: Umetnost kao čist zanat.

„Šta kad pogrešiš“, pitao je devojku koja se sad već povremeno slobodno nalaktila na njegovo rame.

„Imam trikove.“

Kakve, pitao je.

„Lake.“

Šta su laki trikovi? Zar nije najvažnija koncentracija u vežba?

„Da, ali stvari ponekad krenu loše. To znaš, zar ne?“ Imala je jak strani akcenat. Bio je ubeđen da nije Zagrepčanka.

Prećutao je odgovor.

Ovo je vreme u kome je teško razlikovati kopije od originala.

Ali, bila je mlada i imala energiju mladosti koju su sultani, posednici harema, neštredimice trošili. Ako je verovati Andriću, spavali su sa mladim devojkama, kojima nisu mogli ništa da pruže u fizičkom smislu, ali su zato one njima neštedimice davale miris i laki znoj mladih tela u postelji.

Da li su bili nečasniji od nas danas, zapitao se.

„A vi ste…“ sada mu je govorila vi. „Vi ste, pretpostavljam, ovdašnji“.

Bila je to lepljiva traka.

„Nažalost“, rekao je.

„Potreban vam je recept?“ – pitala je sada već slobodno i interesno.

Slušao je glas devojke koja mu se dopala, ali je bila nesrazmerna svemu što je do tada poznavao i imao.

Voditelj programa je pozvao Anitu da se pripremi. Odvojila se od njega, prethodno mu stegnuvši mišicu, lako i koketno.

Izašao je.

Šta bi nas spojilo, pomislio je. Potreba da odemo tamo, iza.

On sanja tuđe. Ona pristaje na starca.

U svakom mogućem bludu stoji koren tvojih prošlih života.

I posle, stajaćeš sam. Da li vredi?

Auto je na pritisak elektronske igračke zasvetleo kratko, što je značili da je spreman da te odveze kud želiš i da tamo budeš stariji i usamljeniji.

Sedeo je u upaljenom Audiju sa upaljenim svetlima u noći.

 (iz novog romana"Smrt dosadnog čoveka")

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: PEVAČ

 (nastavak)

...I on se šali....

Stari prljavi prosjak u invalidskim kolicima u centru grada, videvši masu koja se okupila oko ruskog izbeglice koji peva Kaljinka, Kaljinka maja, pita šta se desilom i da li ima milicije.

On mu mirno i ljubazno odgovara na mađarskom šemi boj ninč i da se ne plaši.
Znao je nešto malo mađarskih rečenica. Ali, nisu one bitne. Od svakog jezika je znao ponešto i pomalo, naročito italijanskog i francuskog.

Pomislivši da je Mađar prosjak mu na srpskom govori da su njegovi iz Solnoka i da je zatražio mađarsko državljanstvo, ali potrebno je još samo da nauči njihovu himnu.
Kako ti ide, pita ga na srpskom.

Ne ide.

Ne?

Ne.

Šta će on tamo, misli. Čovek koji ne radi, ne kupa se, ne drži do sebe, ne čuje i slabo vidi.

Ali, pomišlja, možda postoje talasi nečujnog koji nose iskustvo mesta i trenutaka, naših osećanja, naših kretanja i pokušaja da ostavimo nešto iza sebe čak i kad je to, u fizičkom smislu, sasvim neizvodljivo.

Pevač završava Kaljinku i dobija pregršt stodinarki u šešir. Naročito su oduševljene žene. Jedna visoka plava koja je sa znatno starijim muškarcem dotle sedela u bašti obližneg kafea prilazi mu i ljubi ga u obraz, govori  mu nešto na ruskom, zatim se saginje i iz stisnute pesnice stavlja u šešir novčanicu od hiljadu dinara.

Ne zna zašto misli da je žena virtuelna kurva.

Mladić je, očigledno pobegao od rata. To je ipak povlastica, misli. Zar nisu u srednjem veku bogati plaćali siromašnima da idu u vojnu i ginu umesto njih?

Ali, pitao se zašto tako mislim. Zar ne bih i ja, u sličnim okolnostima, kao zakleti pacifista isto tako postupio?

Problem je u tome što nemam poverenja da se previše približim bilo kome.

Taj lepi, visoki plavokosi Rus, pevač, bez sumnje je, kao i on neka vrsta moderne virtuelne prostitutke.

Ali, zar i ja, rekao je sebi, ne sabotiram sopstveni život?

Svi smo mi saboteri nekoga i nečega jer nama vladaju skrivene emocije. Međutim za to nema dokaza.

Ali, shvatio je, ne sme više da sadašnjost posmatra samo kroz sočivo prošlosti.

Sutra je ponedeljak.

Ranjivost početka.

Bože, kako su mi potrebni prijatelji, misli, opet misli o tome. Ne jedan poput Melhiora, neho pregršt, buket, šaka prijatelja. Ali zna da to nije moguće ukoliko nema hrabrosti da im kaže svoje slabosti.

Počeo je sve više da se posvećuje fizičkim aktivnostima i da manje jede  u nadi da će se iscrpljivanjem lišiti primitivnog pamćenja sleda dana i noći, dana i noći i na kraju ničega.

Sandra se nije javljala.

Tipično, pomislio je. Zavedi pa vladaj magarcem.

Moraće sutra da ode do Melhirovog konjičkog kluba, jer konji, tačnije  pitomina životinje i taj, bezmalo apsolutan, fizički elemenat postojanja - beše ono sa čime bi rado zamenio svoj život.

 (odlomak iz romana u nastajanju "Smrti dosadnog čoveka")

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: KOCKA ŠEĆERA

 

Osećao se loše. Sreo je ponovo onu devojku iz voza. Pogrešio je što joj se požalio čim je čuo da sažaljeva sve koji pate, da je sa njima u svakom trenutku danju i noću, naravno ne fizički, nego  svojom hrišćanskom dušom.

To je bilo najmanje što mu je potrebno.

Nije je pitao za drugaricu sa fakulteta. Ona mu je sama izbrbljala da joj je pomenula poznanstvo sa njim.

Intuicija mu je govorila da laže.

Od prvog trenutka mu se činila dosadnom i napornom.

 Nosila je francusku kapu, imala tamno lice sa sitnim crnom mladežima, dubok neprijatan pogled, duge suknje, preglomazne cipele na tankim nogama.

Šta se moglo očekivati od takve žene stare oko trideset pet ili četrdeset godina osim zastrašujućih prognoza i besmislenih uteha: Otiđi da ti to neko pogleda. Navijam za tebe.

Ipak, otišao je kod interniste koga mu je preporučio Melhior. Ovaj ga je kuckao, zatezao mu mišiće i opuštao ih na nekakvoj mehaničkoj spravi sa oprugama i na kraju rekao da on nije slučaj za njega, nego ga je uputio na neurohirurga.

To je nešto atipično, rekao je.

Vratio se  kući rešen da pusti stvari da idu takozvanim prirodnim putem. Čitao je, u nekim analizama srednjevekovnih spisa da su tako prestajale najteže i neizlečive bolesti poput boginja, kuge, kolere, groznice… a te bolesti su menjale svet.

Bežati u prirodu ili manastir činilo mu se podjednako sramotno za čoveka novog vremena.

Zar čovek ne može da razume sebe bez tog novog, popularnog paganstva?

Zar se očaj, koji se pojavi kad tad u svakom živom biću, ne može lečiti prostim ispiranjem. Pustiš da sve teče preko tebe, kao planinski potok, nezagađen, ako takvih još ima.

I odlučio je da pusti. Ne samo potok, nego reku skrivenih impulsa.

Sandra je lutala Salernom i nikada nije bila na mreži, kasno uveče, kada mu je bio potreban dodir tuđe energije da podigne nivo svog ega.

Da li se kaže ega ili egoa? Bilo mu je svejedno. Sad mu se gadilo da naučena znanja troši jeftino, samo da bi delovao učenije. Ne, rekao je sebi, ja sam čovek sa perorezom koji uvek nosim na privesku ključeva automobila. Oštrim ga s vremena na vreme. Ako me ko napadne u saobraćajnoj ludnici grada prorezaću mu creva kao Miloš Obilić (beše li to on?) Muratu i možda ću da budem heroj. Sad, ako sve pređe meru mojih fizičkih mogućnosti i mentalnih sposobnosti da se prilagođavam, mogu uvek da napunim kadu vodom, popijem šaku sedativa i seckam, pretpostavljao je, bezbolno – venu po venu. Krvi imam ionako za dvoje.

Lepa smrt zvana pa pa.

Ali, još je to daleko. U stvari, tešio se, nije uopšte u opticaju.

Još me drži strah od greha, verovao je. 

Kako je dobar! Strah od greha kao strah mlade devojke koju pumpaju hormoni a ona ne sme, jer se plaši da će glavonja obelodaniti njenu najveću tajnu u vidu tako poznatih kolutanja očima.

Trebalo je, dakle, smisliti nacrt osvajanja žena dok još traje taj pohlepni nagon.

Doca je verovao da je spas, ako se to može tako nazvati, u kockici šećera koju ti neka riba, ponekad, kad to najmanje očekuješ, kao konju, ubaci u usta. I u mirnom stajanju, kao spomenik. Samo čekaj. Zini i čekaj. Nemoj slučajno da bilo šta preduzimaš na svoju ruku. Izgubićeš je zauvek.

Znači, ljubav nije pitanje prostog izbora?

Ne lutaj. Ni um ne sme da luta. Nikakve nasumične ponisli, jer je tada čarolija izgubljena.

I zapamti, nijedna žena nije naša u potpunosti. Niti će to biti. To su stvari koje nisu naše iako se čine da jesu: te Sandrine sise, za koje nisi verovao da su tako duge i velike, a za koje si bio spreman da klečiš, nisu i neće biti tvoje čak i kad ih budeš milovao, u šta čisto sumnjam. One imaju džepove u srcu, proštepane hirurškim vezom, kao šavom na vojničkoj bluzi.

„Idem u Ksi“,odgovorila mu je Sandra kad ju je oko pola noći upitao gde je.

Sada su počeli u njihovim noćnim razgovorima da preovlađuju tonovi blagog zadirkivanja.

„Šta ti je to?“

Umesto odgovora poslala mu je smajlija koji namiguje.

Prijala mu je lagodnost razgovora, ta vrsta kontakta koja dopušta da čovek slobodno diše vazduh u isto vreme na različitim mestima. To je, pomisli, radost duhovnosti. Za razliku od onih, rekao je glasno fuj objava na banderama koje su pozivale u obilaske svetinja u kojima se dešavaju čuda: Tumane, pa nešto kao Nimhod i još nešto nepoznato.

Ne, nije imao ništa da kaže protiv ubeđenja verujućih ljudi. Štaviše, smatrao je da su, po principu prazne tablete od kojih ljudima bude bolje, izborili temelj svoje vere i taj placebo temelj niko ne može da im izbije ispod nogu.

Ali, sada je bio previše nespretan da postane deo nečega. Postoji samo taj neprekidni tok eskalatora u šoping centru i isto tako neprekidno sudaranje i mimoilaženja sa ljudima koje nikad pre nije video i nikad docnije neće sresti.

Žene u plavim službenim haljinama sa dubokim razrezima otpozadi, koji bi otkrivali njihove snežno bele butine maltene do bokova, očigledno su se stidele svog posla nuđenja flajera za novog kablovskog operatera. Ipak, kad bi mu neka ponudila šareni papir uvek bi ga uzeo. Znali su oboje da je to novi talas u koji smo svi  bačeni bez čamčića, talas raskošne pene koji bi da izbegne svaki drugi dodir osim svog udarca.

Zaspao je misleći na Docine reči:
„Konji spavaju na nogama.“

Probudio ga je bol u desnoj ruci.

Vrteo se u krevetu, ležao na leđima, menjao strane, ali bol nije jenjavao.

Smirio se tek oko,šest ujutro, sklupčan u položaj fetusa dok su taksisti na obližnjem stajalištu zagrevali motore svojih automobila, smejali se, puštali muziku, ne preglasnu, on je umotan u ćebe osećao da ti krajnje nevini rituali taksista koji, verovatno, duvajući u prste hruskaju vruć burek iz obližnje pekare koja je radila celu noć.

U polusnu, onom varljivom pazuhu jave i tonjenja u lažnu smrt poželeo je da koliko od sutra počne da se šali.

Šala ili vešala, pitao ga je anđeo Gavrilo čija ikona je visila u pročelju spavaće sobe i zbog koje je njegova bivša, sada može komotno da je tako zove, odlučila da prekinu sve intimnosti.

Bezbrižnost, bože, ako može.

(odlomak iz romana u nastajanju "Smrt dosadnog čoveka")

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: SVE JE DOBRO U SALERNU

 

 

Na televiziji je video pacijenta kome su transplantirali srce. Zalagao se da svi koji to mogu zaveštaju organe.

Bio je siguran da je čovek vernik, ali njegova vera je, sada, kada je doveden na ivicu života ili smrti, prednost dala oduzimanju srca od klinički mrtvih ljudi što bi značilo da ti ljudi, tačnije ta tela, nikada neće moći da se sa Hristovom objavom o povratku u svet živih ponovo nađu među svojim najmilijim.

Bio je na strani tog čoveka. Ne zbog politike zdravstva koja je uvek pomalo protiv crkvenih tokova, što je smatrao ispravnim, nego zbog dobrote koju je, osetio je, posedovao taj čovek.

Dobrota je najvažnija.

Setio se nenadanih, dobrih devojaka.

Izlazeći iz podsvesti, jedna po jedna, oživljavale su vreme mladalačkih zanosa, mnogih pokušaja i malih uspeha u kome se o seksualnosti nije razmišljalo kao o nebeskom grehu nego je to bila nepatvorena radost zbog neponovljivosti trenutka, penicilin novootkrivenog života.

Oduvek sam se plašio proročanstava, pa i takvih o povratku.

Šta bismo rekli Bogu da se vrati sada na zemlju?

Šta?!

Šta bi rekla ti, pitao je Sandru.

Ti si emocionalni delikvent, odgovorila mu je.

Naljutio se na nju. Pomislio je da se maštano nikad ne poklapa sa stvarnim likom.

Ona je ljubomorno čuvala svoje tajne a ja sam ih prosipao bez mere i ukusa.

Kako je u Salernu, pitao je.

Sve je dobro u Salernu.

(odlomak iz romana "Smrt dosadnog čoveka")

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: U TOPLINI DOMA

 

Poznati pevač i reper

Aron Karter

Slučajno se udavio u kadi

Prema rečima mrtvozornika

Pošto je ušao u vrelu kupku

Omamivši se prethodno

Sedativom da se smiri

I uživa u toplini doma

Posle naporne turneje.

Ništa neobično kažu statistike

Najveći broj nesreća

Događa se u kupatilu

Ili na stepeništu koje vodi

Od dnevne do spavaće sobe

Ili jednostavno okliznućem

Na lepo uglačanom parketu

Udarcem potiljkom u oštru

Ivicu led televizora

Na kome se upravo emituje

Laka porodična serija.

MILAN TODOROV: SREDNJEŽALOSNA DEPRESIJA

 (ODLOMAK)

Ušao je u tu prodavnicu u nizu prodavnica u Promenadi samo zbog toga što su ga privukle male tamno zelene bočice sa isto takvim vunenim štapićima zabodenim u njih.
Želeo ja da proveri da li mu se čulo mirisa zaista oporavlja od nepoznate bolesti koju su zvali kovid.

Nije imao kovid, testirao se, nije imao ni temperaturu mada se osećao malaksalo u poslednje vreme, ali nije osećao mirise.

Čulo sluha ga je, naprotiv, odlično služilo. Mogao je da čuje senicu kako peva na drvetu udaljenom dve ulice.

Uprkos podozriv pogledima mladih i, činilo mu se, plašljivih prodavačica nije uspevao da detektuje nijedan. Izvukao bi pažljivo štapić iz parfemske boce i diskretno ga ogledao. Većina je imala laki staklasti sjaj što još ništa nije značilo, a onda bi krišom od devojčica u radnji protrljao vrh štapića o jagodicu kažiprsta.

I zatim prst prineo nosu. Činilo mu se da oseća nešto, kao neki drugačiji, ponekad svežiji a ponekad tuplji aer, ali nije mogao da bude siguran u to jer nije osećao kao pre onaj oštri rez u sam vrh nosa koji je toliko, možda najviše voleo u sebi i na sebi. Njuh! Mogu da nanjušim, hvalio se Doci Melhioru, ribu koja se otkinula sa udice i koju je najteže ponovo uloviti.

Imaš nešto konkretno u vidu, pitao ga je Melhior.

 I on mu je lagao, znajući sve vreme da doca zna da ga laže, ali da obojica, u zenitarijumu muškosti, uživaju u tim lažima.

Ona što se propila, ona nekad baš dobra riba… možda bi mogla da bude spašena i puštena ponovo u vodu.

Doktor Melhior mu je rekao da nema ništa protiv.

Nadam se da nije slomila nogu, dodao je, on koji je toliko kolena i kukova žena restaurisao plastikom.

Mislim da nije, rekao  je. Srednjevremenska ženska depresija.

U poslednje vreme nešto ga je teralo, ne da laže, nego da ugađa mislima dragih mu ljudi i mislio je da je to isto.

Bio je izbačen iz ležišta ili, kako bi Melhior rekao, iz sedla.

Dovedi je u klub.

Ne znam. Pokušaću.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ONA IZ SUPROTNOG SMERA

 (odlomak)

Odavno je poznato da biljke imaju srce, odnosno emocije i da zadrhte kada im se približava čovek sa makazama ili perorezom.

Italijanski botaničar po Stefano Markuso utvrdio je da su biljke inteligentni organizmi.

Koren koji raste u zemlji zaobilazi prepreke i pre nego što dopre do njih.

A ja, pitao se.

Odlučio je da krene u akciju renoviranja nekih stvari u kući na koje dok je Nada bila tu nije obraćao pažnju.

U farbari je kupio lepak za drvo i najpre zalepio lajsnu koja je otpala sa starog drvenog ormarića za peškire. Uzgred, primetio je da je pedantno očistila svoj deo, obrisala prašinu i u njemu, verovatno slučajno, u gornjem desnom uglu ostavila malu plavu kesicu sa lavandom koja je snažno mirisala, pomalo crkveno, što ga je navelo da je izbaci u kantu za đubre.

Pokušao je zatim da tutkalom zalepi fijoke u noćnom stočiću u spavaćoj sobi, koju je poslednjih petnaest godina jedino on koristio i vredni, staklasti pauci. Međutim za taj posoa bile su potrebne četiri ruke. A on je sada imao imao jednu potpuno sposobnu. Druga, ona koju je povredio u Promenadi, sve više ga je bolela, ali ne na mestu uboda, koji se, uzgred rečeno, sad jedva nazirao, nego u ramenu, u ključnoj kosti oko vrata i bol se širila ka vratu i dalje ka glavi.

Ispričao je to svom drugaru, lekaru Melhioru, a ovaj mu je rekao:
„Škripiš, druže. To je krštenica.“

Rekao mu je da ne sere i da se još drži. Uostalom, ja još mogu i hoću, za razliku od tebe.

„A žena?“- pitao je Melhior. – „Šta je sa tvojom ženom?“

„Nadam se da je našla boljeg čoveka od mene. I da je voli, jer ona zaslužuje to.“

„Uostalom, gde je ona?“

„Ne znam. Ali, bilo gde da je neka joj neko kupi buket patuljastih ruža i uvije ih u dizajniranu kopiju starih novina sa dobrim, lažnim vestima.“

Uveče je hodao gradom. Kod Srpskog narodnog pozorišta na onim dozlaboga neudobnim klupama sedeo ulični svirač zapuštenog izgleda i počeo da mu se jada:

„Ja, brate, obožavam Balaševića i volim da pevam  njegove pesme ali ne smem. Ako me neko snimi telefonom i to objavi, tužiže me njegova udovica i onda sam najebao. Je l me razumeš?“

Razumem, rekao je. Ali, izvini, ko ti je taj Balašević.

Tip je zakovrnuo očima.

Idoli, idoli… Bože nikad nisam bio navijač.

U stvari jednom kao dečak jesam. Vozio sam bicikl tada popularne slovenačke marke „Rog“ oko igrališta u školskom dvorištu na kome su rukometašice igrale utakmicu. U jednom trenutku jedna plava, debela hitnula je toliko snažno loptu prema golu da se ona odbila od prečke, udarila ga posred čela i, na opšti smeh publike, oborila u prašinu.

Žao mu je sada što se toliko toga seća. Ona plava devojka je postala vitka, sisata cura i izbegavala ga je na svakom mestu.

Jednom, na školskoj igranci, u završnom razredu, odlučio je da joj priđe i zamoli je za ples.

Bila je okrenuta leđima i kad je blago kucnuo po ramenu a ona se okrenula video je lepo, ali nepoznato lice.

Ta slika pripada davnom bezbrižnom vremenu, ali, osećao je, ima u njoj onoga što se razvija u nevidljivom poretku muško ženskih zavođenja.

Sledeće večeri poslao ja Sandri poruku; Nedostaješ.

Bila je na mreži. Nije odgovorila.

Nije mogao da uradi ama baš ništa.

Jednom, dok su komunicirali, rekla mu je da želi sa njim da priča samo o svakodnevnom životu. Njemu je ta ideja bila nepodnošljiva i opscena. To je značilo da ga je isključila iz saveta interesantnih, po bilo kom osnovu, svojih muškaraca.

Oživljavao je u glavi gomilu žena koje je upoznao u životu kao i onih koje nije upoznao, ali su na svoj način zaslužile da budu uglavljene u njemu.

Plašio se da postaje emocionalni bolnik koji fiktivne likove pretvara u poželjna tela koja potom u njemu izazivaju osećaj seksa kao greha i sramote.

Ipak vreme se lagano odčvoravalo.

Postoje namirnice koje izazivaju bol u telu, čitao je u pseudonaučnim časopisima. To su namirnice koje dolaze iz suprotnog smera, te tako održavaju naše telo na nematerijalan način.

Između.

 

 

 

MILAN TODOROV: ŽENA OD VETRA

 

Voleo je da čita. To mu je pomagalo da ne živi u sadašnjem trenutku. Naučio je slova pre odlaska u školu. Prva knjiga koji je kao dečak od šest godina progutao bila je Stivensonov roman „Ostrvo sa blagom“.

Zanimljivo, sada kada o tome razmišlja ima utisak da je sav čovekov život u tom znaku očuvanja… i straha od gubljenja blaga.

Način na koji ga je žena ostavila (to je pravi termin) ličio je na stavove francuskih nadrealista Bretona, Elijara, Aragona. Oni su smatrali da je žena posrednica između muškarca i kosmosa.

Misli da su u pravu.  Ako je život stigao iz kosmosa onda je kosmos i taj neko u njemu, možda veštačka inteligencija, zaslužna za ideju o seksualnosti kao jedinom načinu stvaranja novog života; kao da su iznenada svemirskom četbotu presahnule ideje. I, sledstveno tome, žena kad ispuni svoju kosmičku ulogo praroditeljice ima pravo da sve te ideje, intuitivno, u skladu sa svojim vaspitanjem, naučenom verom, tradicionalnim metodama kroćenja ženskih bića, ugradi u jedinu koegzistencijalnu konstrukciju koja glasi: sada mogu da živim samo u svom telu, bez prisustva muškarca. Bog je odredio granicu samo za raj, radi oplodnje. Ostatak je prepustio poigravanju pojmovima.

Ne, nije te niko napustio. Samo je svako ostao u svojoj ličnosti.

Odlasci u manastir su postale, shvatio je, veštačke klasifikacije. Kler je uzeo maha. Cena koju plaćamo je uvek manja od cene onog ko se žrtvovao za nas i večni život.

Isus je, misli, bar znao kome i čemu da posveti budućnost. To je karma. A ovo danas ga nimalo ne impresionira. Još je osećao svoje telo kao izvesni raspored uživanja, nedovršen, nedorečen, sklon aljkavom razlistavanju.

Razume se, bio je siguran da Nada, tako se zvala njegova do groba, nije pobegla u manastir. Niko, znao je, ne može negde da pobegne. Danima je tako mislio na Lava Tolstoja koji je iznenada, ne rekavši nikome ništa, seo u voz i posle dugog putovanja umro od upale pluća na nekoj ledenoj periferijskoj železničkoj stanici, u čekaonici bez peći, u kojoj su ga položili na tvrdu klupu, uglačanu od čekanja.

Još nije znao kako će se rešiti mučnine koju mu je priredila gotovo neočekivano.

Nebo se srušilo, kao otkinuta žičara.

Povremeno je ponešto zapisivao u svesku naslovljenju kao Beleške.

Sada je prestao.

Imao je veštačke konstrukcije u vidi virtuelnih prijateljica kojima nije uspevao da napiše bilo šta održivo.

Nije znao da je to osećanje rašireno.

Hodao je Promenadom korak po korak, kao ranjenik i uvek se događalo da silazeći na najniži nivo dospe do najvišeg nivoa na suprotnoj strani pohlepne trgovačke zgradurine.

Nije više imao volje da istražuje svet periferije koji se tu muvao željan iznenadnog i nemogućeg uspona. Bilo je to interesantno u nekom trenutku previranja u njegovom telu kada su mu se, tešio se: zbog gubitka pripadnosti ženi, neuroni u mozgu otimali moralnim i generacijskim zakonima.

Nagib zategnutog devojačkog bedra na eskalatoru se širio sve više čineći da taj nepresušni urbani  poredak nehotičnog zavođenja prestane.
Nije želeo više nikome da se ponudi, jer mu se gadilo prepričavanje biblije, otisci tela u ženskom kalupu.

Virtuelna žena je bila novo iskustvo. Takođe virtuelno. I ona i on su se ponašali kao da iza njih nije ostalo vreme od nekoliko decenija. Pitao je za njene bivše veze. Neka slika koju je video na njenom nalogu; ona na vetru, Tašmajdan, zamršena kosa, strast u punim usnama, usnama sa lakim drhtajem karakterističnim za iznenadne radosne čestice zvane hormoni; talijanska Beograđanka svakodnevne istorije, sakrivena kad hoće, a podsticajna u malim flertovima kad neće, ali želi da fluid tajne veze traje. Nazvao je ženom od vetra. Bila je inteligentna. Odlično je razumela da samo stvari koje nedostaju imaju smisla i trudila se da mu nedostaje.

Možda je to iskonska, genetski, s kolena na koleno prenošena ženska logika čiji je cilj samo jedan: da potpuno osvoji muškarca.

Ali on je osećao da se u toj njihovoj međusobnoj i nepriznatoj borbi krije uvek  borba za ličnu slobodu.

Ne biti druga žena.

Tajna, skrivana, nedodirnuta ljubavnica, lepa ali opaka u svakom mogućem smislu.

Biti ostavljen je uvek nerazjašnjen slučaj, suton doba žudnje i zrenja u njoj, tako da kad posmatramo svoj ili lik onog drugog, u stvari gledamo u vreme.

Sandra, da li me pratiš?

„Aktivna pre devet minuta.“

Šta mi to znači?

Na buvljaku je kupio zidni sat koji mu se, mada je bio na baterije, dopao jer je nosio znak neke stare francuske vinarije. Bio je mlad. Tek trideset godina litijuma u njemu.

Ciganka koja mu ga je prodala džab džabe, rekla mu je:
„Živ bio i velik ti porastao!“

Veštice.

Nije joj to rekao.

Virtuelna mu je jednom prilikom, kad joj je rekao ( da li je lagao) da je sanjao odgovorila pitanjem:
„Nadam se da nisam bila veštica.“

(nastaviće se)

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: DOBRE ŽENE

 (ODLOMAK IZ DUŽE PROZE)

Lekarska ordinacija u koju je išao radi kontrole one rane na podlaktici bila je ista ona u koju je odlazio kao mali. Jedina razlika je što je sad bila renovirana, prozori osveženi, zidovi takođe, ali imao je utisak da su sto, ona opasno utešna okrugla drvena stolica na koju su ga uvek terali da sedne i vadili mi bris, ostala nepromenjena.

Pomisli, kako stvari umeju da ćutke žive paralelno sa ljudima a da ljudi to nikad ili retko primećuju. Možda je tako i sa paralelnim nizovima smrti i života. Umreš i odeš u paralelu koju niko živ ne primećuje. To ga je radovalo. Počeo je da upražnjava taj efekat bezrazložnog radovanja i, činilo mu se, da deluje. Uostalom, nije mogao ništa da izgubi.

Osećao se dobro, ali nije želeo ništa da prepusti slučaju. Promenada se lagano pretvarala u buvljak na koji su posetioci iz lokalnih mesta besramno udarali pečate svog prostakluka.

Znao je, ne zna kako, ali znao je, da će posle tog uboda novog vremena – umreti. Zbog toga nije želeo da propusti bilo,koju mogućnost da se spase.

Jednom se požalio jednoj slobodnoj ženi koja mu se sviđala da se ne zna kako da spasi vlastiti život.

Pretpostavljao je da ima sličan problem. Odgovorila mu je da je to pitanje za milion dolara.

Primila ga je ista lekarka. Bila je vrlo ljuta, ali ne na njega nego na nekog pacijenta koji ni po koju cenu nije želeo da zakaže pregled, nego je lagao da mu je hitno i da mora danas da bude pregledan i da mu s eda neki lek jer sutra mora da radi.

Rekao joj je da ga boli rame te ruke.

Opipala mu je ruku od ramena do malog prsta.
Mislim da vam nije ništa. Možda samo spavate na toj ruci. Promenite krevet. Ili zamenite položaj.

Pomislio je da su to stvari poput promene žene. Naviknete se na jednu a onda dođe vreme da, iz ovog ili onog razloga, morate da je promenite. Ili ona promeni vas tako da iza vas stalno puzi neko rogato stvorenje, prilično defektno, balavi po podovima u stanu i stalno nešto krklja željno pažnje koju ni ti nemaš.

Odbojnost i ljubav su rođene sestre koje ne govore međusobno.

Doktorka ga je upitala da li poznaje jednu njenu koleginicu iz gimnazije koja je bila novinarka.

Ispostavilo se da je poznaje.

Ne znam šta je sa njom, nisam je dugo video, tačnije trideset godina, rekao je.

Sećao je se. Visoka crna devojka sa naočarima. Iz stare novosadske porodice. Svojevremeno je jedan njegov kolega u redakciji studenstskog lista Index išao neko vreme sa njom i pričao mu, lascivno i bahato, kako nikad nije imao tako, rekao je, duboku devojku.

Šta je sa njom, upitao je svoju simpatičnu doktorku.

Bila je uvek tako fina, rekla je. Zar ne? I nikad se nije udavala.

Nije se usudio da joj kaže da zna neku njenu intimu.

Nažalost, rekla je doktorka, izgleda da pomalo pije.

Odjednom je sve shvatio.

Bila je to cimerka one neprizorne putnice iz voza.

Čime se porede uništene karijere, mislio je.

Bila je sjajna i u svemu posebna. Odlična studentkinja. Veoma vesela i ljubazna. Svi muškarci su se vrzmali oko nje pa i on.

Vratio se iz ambulante i ispovraćao. U ogledalu je pogledao ranu na ruci. Bila je crvena kao cvet nove jabuke.

Te noći, posle dužeg vremena napisao je poruku Sandri:

„Tek sad vidim da si u pravu. Moje namere prema tebi su bile isključivo hedonističke. Sad znam da je strast prolazna.“

Nije mu ništa odgovorila, iako je na kontrolnoj tabli video da je njegova, dakle poruka pošiljaoca viđena.

Možda je i to tračak nade, mislio je, ali za usamljenog čoveka, koji pritom ne veruje u boga na način mase, osećao je da neće biti miljenik čak ni kad svi drugi odu iz njenog kao što uvek odlaze iz svih života dobrih žene.

 

MILAN TODOROV: ŽENE KOJE SPAVAJU

 

(odlomak iz duže proze)

 

 

Uvek je imao grižu savesti kada bi morao da posegne za leksiliumom od 6 ili, slabo deletvornim, onim od 3 miligrama.

Pretpostavljao je da ti umirujući lekovi dolaze iz skorih ratnih područja. Tamo je za njima velika potražnja. Svetske farmaceutske industrije su znale zašto se ratuje.

U pravu je hrišćanska dogma, smatrao je, koja kaže ne prihvataj ništa što na veštački način umanjuje bol.

Bol je nešto najbolje u našem životu. Memoari koji nikad neće biti napisani. Strogost usamljenosti u mojim godinama.

Razmišlja o tim godinama dok uočava mlade, žustre a već podgojene sveštenike koji se linijom glavne gradske ulice, užurbanim korakom za koji samo oni znaju razlog, šetaju među gomilom sveta. Nepodnošljiva gordost? Šta? Ne gledaju žene.  Ali, grad stvara situacije. Tu smo svi. Oni bez greha, žene sa trzavim očima davne udaje  i mi čiji greh još nije dobio značenje.

Potrebno je odupreti se dramatici želje da živiš previše.

Pokušao je u vozu nam relaciji Novi Sad – Subotica. Išao je kod ondašnjeg notara da overi prodatu tetkinu kuću. U stvari, poklonjenu zemljušu banatsku.

Ušao je u vagon prilično rezigniran. Možda zbog genetske potrebe za bekstvom. Njegovi, po majčinoj liniji su iz Prizrena morali da pobegnu u Segedin i Sent Andreju.

Nije znao da li je potomak ili predak.

Seo je u prvi slobodni kupe, negde u sredini kompozicije.

Nešto se čekalo. Voz se polako punio kao mala sablasna kuća u putujućem cirkusu.

Naspram njega sela je mlada crnpurasta žena. Nije bio zainteresovan za bilo kakvu konverzaciju. Rekla je, a da je ništa nije pitao, da joj je pobegao noćašnji voz i da je celu noć provela drhteći uz hladne radijatore u čekaonici dok su je policajci uredno, svakih sat ili dva, legitimisali.

Osećao je da laže.

Voz je najzad krenuo.

Snajka, morao je tako da je nazove, se udobnije namestila u sedištu. Štaviše, skinula je laki mrki mantil, odloživši ga pored sebe a zatim glave nagnute ka prozoru, sklopila oči. U stvari, samo jedno. Drugim bi povremeno, kao mala uplašena životinja, pogledavala u njega.

Šta je još moglo da joj se dogodi što joj se već nije dogodilo?

Sve dramske situacije počinju pitanjem.

Anđelka, zovimo je Anđelka pomisli, šta ti se dogodilo sa okom?

To je početak.

Čega?

Možda kraja braka?

Možda umlačenog života pod skutom majke udovice?

Kad je voz stao na stanici u Subotici ili to beše u Horgošu, ona se naglo uspravi i uzimajući tašmicu i mali kofer upita:

„I vi poslom?“

Bila je to zanemarljiva epizoda, ali mu se dopala jer je pokazivala da mu se život ne raspada tako brzo kao što je umislio.

Dva dana kasnije sreo je u gradu. Bilo je to blizu autobuske stanice. U poslednje vreme privlačile su ga predmeti, zgrade, ljudi, alati, sprave, sredstva; sve što nudi kretanje i, možda, možda sigurno, lutanje.
Da li mogu da pobegnem iz poznatog prostora. To ga je mučilo. Svojevremeno je čitao o budistima koji su prevarili smrt. To je jedino takvo iskustvo u istoriji civilizacije. Budist koji je odlučio da meditira do smrti postavio se u pozu fetusa, vezao noge a zatim ustima i ruke. Nije mogao da se kreće. Nije mogao da traži hranu ni vodu. Sedeo je i meditirao postepeno pretvarajući svoje izgladnelo i ižednelo telo u mumiju. Umrli bi neosetno a njihovo telo bi bilo balsamovano i čekalo na neko uskrsnuće, na neki pronalazak nauke koji će ih vratiti u život.

Tako je i on žudeo da se vrati u život koji je imao.

Opet ti, rekao joj je prijatno iznenađen.

 Mogao je da bude komotan u ophođenju. Bila je devojka ni tamo ni ovamo. Bila je devojka sa kojom ste sigurni da neće zatrudneti.

„Obavila sam abortus“, rekla je. „Sve je, hvala bogu, prošlo kako treba. Mada umalo nisam odapela.“

Odveo je na ručak u Promenadu. Brza kineska hrana, previše zašećerena.

Zavalila se u stolicu na najvišoj etaži i rekla: „Posle, abortusa, tebi to mogu da kažem, osećam strašnu prazninu. Hrana, piće, cigarete, sve je bljutavo.“

Bila je fizički tu, donekle privlačna, ali ga je razoružavala njena vera u fizičku uništivost. Ubiti deo sebe i nastaviti naivno, kao da se ništa nije dogodilo.

Sandra, virtuelna devojka, bila mu je, u tom pogledu, sasvim drugačija. Pod uslovom da je negde zaista postojala. Njegova žena sada je neka sestra u namastiru, kako se govorilo srednjevekovski a on se grozio istorije sebe, istorije sveta, istorije ljubavi dva bića.

Ipak i dalje je postojala.

Silazili su eskalatorom na donji nivo.

Bilo je besciljno.

Rastali su se sa osećajem neugodnosti.

Uzgred, rekla mu je da živi sa koleginicom u nekom limanskom kvartu grada.

Da li bi mi se dopala, našalio se.

Ne verujem, rekla je.  Propila se. A znate se, rekla mu je. Bila je novinarka.