недеља, 31. јануар 2016.

MILAN TODOROV: BOTOVI




Na zidovima koji imaju uši, obavezno je vođina slika.

Iz principa ne dozvoljavam da u mom prisustvu bilo ko loše govori o meni.

Ovo je najbolja vlast koju smo do sada imali i niko nema prava da je osuđuje. Naročito, gladan, siromašan i nezadovoljan narod.

Konkurencija nije uvek dobra. Na primer, mi smo sebi uvek najveći konkurenti.

Njegova perverzija nema kraja. On ne pije alkohol,  nego  liže čaše,

Engleski lord Sendvič je zaslužan za ovoliko  botova.

Mi danas živimo kao sav normalan svet, samo što oni imaju više para za psihijatre.

Ja sam siguran da je naša vlast u vezi sa Kosovom sve uradila kako treba. Jedino ne mogu da se setim da li sam po izlasku iz stana zaključao vrata.

Kad je Beograd okovan ledom i snegom, ti okovi su mi najdraži.

U autobusu mi se jedan penzioner toliko približio da je ugrozio moj vazdušni prostor.

Nije istina da je u susednim zemljama sve jeftinije. Ljudski život je kod nas jeftiniji!

субота, 30. јануар 2016.

MILAN TODOROV: SPLAVOVI NA SAVI


Novcem iz Srbije obnavljaju se škole u Republici Srpskoj. Tako i treba! Ta deca će sutra biti naši rukovodioci.

Lepa sela lepo gore, a da stvar bude lepša mnoga još i danas tinjaju.

Film je dosadan, zato što je radnja smeštena u današnje vreme kad ništa ne radi.

Nama puteve grade strane kompanije. Mi smo stručniji za ono posle: lutanje.

Ko ne plati kaznu od hiljadu dinara ide jedan dan u zatvor. Najviša novčana kazna koja može da bude zamenjena zatvorom od 60 dana je šezdeset hiljada. Ko je dužan milion evra, ne ide u zatvor.

Kamo sreće da imamo još jednog vođu kao što je ovaj, pa da glasamo za tog drugog!

Satiričari koji samo kritikuju aktuelnu vlast moraju znati da je to kratkog trajanja.

Nije tačno da svako čudo traje tri dana. Kod nas svako čudo vlada bar deset godina.

Čim je osigurao splav, neko mu ga je zapalio. Sreća da ga je osigurao.


петак, 29. јануар 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: DOBAR ČOVEK

Mi uvek plaćamo glavom, jer nas to ništa ne košta.

Alkohol ne rešava probleme. On samo dezinfikuje rane na duši.

Operacija je uspela. Šteta, bio je dobar čovek!

Pravda je spora, a kod nas ima i izuzetno loše prolazno vreme.

Na toj slici uopšte ne liči na sebe. Neko je bio pijan, ili on ili fotograf.

Ja znam kuda ovo sve vodi, ali ne smem da vam kažem, jer ću posle toga morati da vas ubijem.     



среда, 27. јануар 2016.

MILAN TODOROV: OVDE SE JEDE SVE

Za razliku od televizijskog, naš ekonomski program ne sadrži plasiranje proizvoda.

Vidimo svetlost na kraju tunela. Udaljena je svetlosnu godinu.

Ne samo što nas je vlast baš usrećila, nego našoj sreći izgleda nema kraja.

Umesto da za svoja dela odleži koju godinu, osuđen je da odsedi u vladi nekoliko mandata.

Bože pravde! Opet nisam potplatio inspektora, pa moram kod sudije za prekršaje.

Ovde se za kulturu izdvaja minimum minimuma. Pametnom dosta! 

Znam kolike su mi šanse da postanem milioner. Jedan prema milion.

Nismo mi pred strancima odmah skinuli gaće. Prvo smo tražili dozvolu da kleknemo.

Teško nam je da stalno budemo budni. Nama se oči sklapaju već i kod priče o običnom kriminalu.

Jedemo hranu samo sa podneblja u kome živimo. A ovde se jede i ono što nije za jelo.

уторак, 26. јануар 2016.

MILAN TODOROV: NIJE DOBRO BITI SAM



Mi idemo u Evropu iz jednog razloga. Smatramo da je dobro da se ljudi druže.

Pet do dvanaest je  da nešto preduzmemo.  Ali ko razuman  počinje posao u ponoć?

Zašto je predsednik  na svakoj utakmici naše reprezentacije? Zato što je on čovek sporta i razonode.

Mladi naučnici od sada će imati  bolje uslove za eksperimentisanje. Vlast je ceo narod pretvorila u zamorčiće.

Goli otok je neopravdano pripao Hrvatskoj.  Uvek smo više voleli Ruse od njih. Uvek!

Da veličina nije bitna, Velika Britanija bi bila kao Srbija.

Mi znamo kako ćemo da rešimo svoj problem. Pustićemo ga da se reši sam od sebe.

Kod nas je sve kako se samo poželeti može, ali jedno su želje, a drugo mogućnosti.

Ovde ne samo da se sudi pošteno, nego se mnogima pošteno i presuđuje.

Sutra će biti lepo vreme...Zašto sve što je lepo uvek dolazi sutra?


субота, 23. јануар 2016.

ODJECI

TOP 10 NOVIH NASLOVA
Sveža izdanja u domaćim knjižarama

Autor: Before After
Portal za kulturu, Beograd, 2015.

Nova knjiga priča poznatog pripovedača i satiričara Milana Todorova Ne mogu ovde da dočekam jutro, koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo, donosi kratke priče o muškarcima. Priče u knjizi Ne mogu ovde da dočekam jutro iznijansirano i sugestivno pripovedaju o sredovečnom iskustvu junaka na osetljivoj granici između vremena koje je prošlo i neizvesnog vremena koje stiže, između propuštenih prilika i nesigurnih mogućnosti, između zgasnute ljubavi i izazova urbane usamljenosti. Todorov neobično vešto pripoveda o sredovečnim muškarcima koji se u modernom gradskom okruženju suočavaju sa iskušenjima ljubavi i usamljenosti. U njihovom iskustvu ljubav ostaje kratkotrajna, privremena i nestalna, ili pak u potpunosti nedosegnuta, dok je usamljenost osećanje koje se stalno umeće u činjenice njihovog života.

Slavni stih Miloša Crnjanskog „Tužno je biti muško“ doživeo je u pričama Milana Todorova iz knjige Ne mogu ovde da dočekam jutro moderni odjek i uzbudljivo pripovedačko preispitivanje. Gotovo u svakoj priči neko od sredovečnih muških junaka pokušava da utvrdi da li je moguće da vlastiti život počne iznova, sa iskustvom koje je nataloženo u međuvremenu, ma koliko, po pravilu, bilo obeleženo gubitništvom. Ili da opet prepozna iskustvo ljubavi kao odbranu od ispražnjenosti života i slutnje kraja.

Otuda su nove priče Milana Todorova u znaku potrage za ljubavlju kao potrage za istinskim životnim smislom.

Istovremeno, priče u knjizi  „Ne mogu ovde da dočekam jutro“  odvijaju se u novosadskim prostorima, često senovitim i skrivenim, tako da ova knjiga predstavlja tihu posvetu Novom Sadu i Petrovaradinu.

петак, 22. јануар 2016.

MILAN TODOROV: U SKLADU SA MOGUĆNOSTIMA


Država je uradila sve što je u skladu sa njenim mogućnostima, čime je još jednom pokazala da smo se mi velike Srbije odrekli.

Poznati beogradski kriminalac je uhapšen u Kraljevu, jer u Beogradu nije dolazio do izražaja.

Svaki kilometar novog auto-puta nam dovodi novog investitora u Srbiju. I odvodi novog mladog čoveka iz nje.

Korupcija je kod nas umrla i otišla u rajsko naselje.

Spasli smo firmu od zatvaranja. Tako smo poslovali,  da nije ostalo para za  katanac.

I Titanik je pre nego što je potonuo išao punom parom napred.

Na uvrede ne odgovaramo uvredama. Odmah premlaćujemo!

четвртак, 21. јануар 2016.

BOJAN RAJEVIĆ: DANAŠNJI ŽIVOT




Čime su nam sve punili glave, dobro je da su i prazne.

Građani bi živjeli bolje da nemaju taj pesimističan doživljaj realnosti.

Ko će pobijediti na sljedećim izborima? To tek u zanosu politički analitičari slute.

Nije život što i polje preći. Osim ako polje nije minsko.

Otvorena je još jedna kladionica, čime je stvoren povoljan ambijent za privlačenje novih investicija.

Štitićemo svoje interese i u tome nas neće spriječiti ni to što ne znamo koji su.

Uneredili su nam državu. Srećom, riječ je o kreativnom neredu.

Vlast je uoči izbora obećala i fabriku čokolade da bi u predizbornoj kampanji uživali i najmlađi.

Zamijenjena je sijalica na uličnoj rasvjeti. Projekat je realizovan uz pomoć Evropske unije.


среда, 20. јануар 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: RASULO


Promene daju prve očigledne rezultate. Bezlični ljudi postaju glavne face.

Srbija neće krenuti napred, sve dok se zaposlenima ne uvede radna obaveza.

Mi poštujemo rečite ljude. Za one kojima je svaka na mestu, postoji određeno mesto.

Iza naših vlada ne ostaju putevi, već kilometri obećanja.

Opozicija sve više liči na vlast. U potpunom je rasulu.

Ništa od seksa. Odjebala me je.

Ne treba ništa lomiti preko kolena. Bolje je da vam sedne u krilo.

NINUS NESTOROVIĆ: BOG I NAROD


Pokvario mi se peščani sat. Ide dva zrna unapred!

Aforizam je književno delo u kojem pisac ima veoma malo prostora za dokazivanje.

Nije on oduvek tatin sin. Do 18-te godine bio je mamin!

Za vozni park koji imaju, popovi ne treba da zahvale samo Bogu, nego i narodu!

Do dolaska narkomana u Guču, trubači su bili najbrojniji duvači na Saboru!

U Srbiji nije teško proricati sudbine. Sve su manje-više iste.

Vrh policije možda i može da se promeni, ali dno uvek ostaje isto!

уторак, 19. јануар 2016.

MILAN TODOROV: NAPUŠTENI SVET


Nikada ne znam
Šta ću odlučiti u trenu.
Nisam moraloljubac
I to mi se događa u svemu.

Možete da mislite
O tome  mnoge ružne stvari,
Ali ja ne  znam šta će 
Moj mozak noćas da svari.

Odavno više ne verujem 
U zakone i autoritete.
Video sam kako se u vrtiću
prostituišu stare, dobre tete.

Delim mišljenje S. Hokinga
Da valja naseliti druge planete,
Ali šta ćemo s tobom
Naš napušteni svete?

( Crtež: Egon Šile)

понедељак, 18. јануар 2016.

MILAN TODOROV: PRIVLAČENJE


Da vlada ovakvom Srbijom i Uroš Nejaki bi bio Jaki.

Dok su mnogi juče iz toplih domova gledali kako provejava slab sneg, Vođa je mislio kud da krene, koga da spašava.

Manjak u državnoj kasi ne bi trebalo da  brine. On je uobičajen  u ovo doba mandata.

Prve korake na ledu napravio sam sa klizaljkama još kao dete, ali led tada  nije bio ovako tanak.


Životinjski svet je savršeniji. Kad ženke imaju teranje, one privlače.

VLADIMIR DRAMIĆANIN: SVI MOJI NEPRIJATELJI




Izgleda da sam poludeo. Sve češće mi se javlja glas razuma.

Nemam ništa u glavi tako da prostora za napredak ima.

U meni čuči genije, ali se malo skupio od ispiranja mozga.

Najteže je boriti se protiv izmišljenog neprijatelja. Uvek je brojčano nadmoćniji.

Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj i može biti svako od nas.


недеља, 17. јануар 2016.

MILAN TODOROV: ŠTA VIDIŠ KAD SE PROBUDIŠ





Izgleda da je došlo do malog istorijskog nesporazuma. Mi smo mislili da će kapitalizam propasti kod  njih, a on našao da propada kod nas.

Pošto je naše društvo parazitsko, gladni bi najpre trebalo da provere da li imaju pantljičaru.

Mi Srbi smo jedan od nastarijih hrišćanskih naroda. Mi smo se Boga odrekli još dok mnogi nisu ni znali za njega.

Ponovo će biti raspisani izbori. Samo, u Srbiji se od pisanja ne živi.

Nemamo naviku da posećujemo muzeje. Mi u njih ulazimo spontano, na svakih pedeset godina.

Evropska unija ne bi smela da se raspadne dok  mi ne uđemo u nju, jer bi to bio samo poluraspad sistema.

Kladim se da neće biti smaka sveta. Ako izgubim opkladu, plaćam piće svima.

Ovo što naši političari rade je rudarski posao. Potkopavaju zemlju.

Kad nešto odlučimo, onda u tome idemo do kraja. Srećom, mi više ni o čemu ne odlučujemo.

Zašto vlada ne izdvaja više za kulturu?
Da ste kulturni, vi to ne biste ni pitali!

Svako jutro, čim se probudim, prvo uključim televizor. To je moj sanovnik.


ZORAN T. POPOVIĆ: PREDRASUDE



Princ Čarls me podseća na Gadafija. I on će nam doći u goste s KAMILOM.

Kampanja od vrata do vrata je dala rezultate. Poljubili smo vrata!

Mi nismo ratovali samo onda kad nismo morali. Ali, kad se mora nije teško.

Mi smo kohezioni faktor. Uspeli smo da jedinimo ceo svet protiv nas.

Naučnici tvrde da ljudi ne mogu dugo da izdrže bez hrane. Mi razbijamo te glupe predrasude.

Mada je sve uzimao s rezervom, nakupilo se toga. Tako je stekao svoj prvi milion.

Jedan od kandidata za nagradu, na veoma perfidan način vrši pritisak na žiri. Naručio je još jednu turu.



субота, 16. јануар 2016.

MILAN TODOROV: BALKANSKE ZIMSKE ČAROLIJE


Zašto Đavolja varoš nije, umesto za svetsko čudo prirode, kandidovana za glavni grad Amerike?

Nijedan naš uspeh nije došao preko noći. Uglavnom su došli preko hiljadu i jedne noći.

Biber je zdrav začin, osim kad je u spreju.

Na pitanje sudije: Zašto se razvodite u stotoj, starac i starica su spremno odgovorili da je novi vek idealno vreme za početak novog života.

Izborno odbrojavanje u Srbiji: tri, dva, jedan, izbori, nula.

Policija kritičnog dana jednostavno nije radila svoj posao. Bolele su je ruke.

Hrvatska predsednica je sa oduševljenjem učestvovala u pravljenju čvaraka. Skoro se istopila.


петак, 15. јануар 2016.

MILAN TODOROV: SAMO NAPRED


Ne pristajemo da uđemo u NATO pakt. Štaviše, naterali smo ga da on uđe u naš generalštab.

Srbija je četiri puta ratovala. Nadmašili smo čak i sebe iz pesme.

Više ne jedemo govna. Siti smo već i od mirisa.

Ne verujem da će se svi Srbi okupiti ispod jedne šljive. Gde će naći toliko Srba?

Zašto je sve više prostitutki pored naših puteva? Zato što se naše društvo dinamično kreće napred.

 Sloboda košta, ali šta košta da košta važno je da je jeftina.

Dodeljivanje najprestižnije nagrade u kulturi u Srbiji je trenutak kad čaršija proključa.

Malo jedem i lepo se nosim, gde se već nosim.

ZORAN T. POPOVIĆ: KAJLA




Svako nosi svoj krst. Nosio bih i ja, ali nemam para da kupim zlatnu kajlu.

Sledeći  Domanovićev put, naši satiričari žive loše ali zato kratko.

Mi smo prvi došli, a oni su već bili tamo. To je razlika između nas i dođoša.

Ove godine nisam u najužem izboru za Ninovu nagradu, jer žiri nije prihvatio moj aforizam kao roman u užem smislu.

Otkako je pozdravio kuma preko kume, raskinuli su kumstvo.

On je veoma ozbiljan pisac, a često je i zabrinut.



четвртак, 14. јануар 2016.

MILAN TODOROV: ZIMA U KOJOJ NIJE PADAO SNEG

                                                                                                                            


                 ( Mojoj mami, Dragi Todorov, koja se upokojila na drugi dan Božića, ove 2016. godine)


-          Sve što je bilo blizu – rekla je majka  – sad mi je daleko. I sve je postalo isuviše veliko.
        Portabl kolor televizor, koji je ranije mogla da dohvati rukom sa svog ležaja bio je neshvatljivo udaljen. Listići kivija u prohromskoj zdeli, koje joj je moja sestra pažljivo iseckala na  minijaturne režnjiće oštrim nožem a zatim izgnječila viljuškicom, rasli su i postajali  sve veći. Male zelene pokretne planine, koje mama više nije mogla da guta. Termos sa čajem, koji je čamio na priručnom stolu, na dohvat ruke, sada se pušio nekoliko desetina metara od nje, iako je soba veličine svega dva metra sa tri.
           A sve ono što je bilo nisko, najednom se uzdiglo, otišlo pod nebesa i uzletelo visoko. Mlečna ponoćna lampa na komodi, nedeljna „Politika“ u vrbovoj korpi na patosu; dve porcelanske šoljice sa zdepastim rajskim pticama iz nekog dalekog predela Kine ili Madagaskara, čije se fine linije ugravirane u tankom porcelanu nenametljivo upliću u krhki prstohvat.
-          Kao da se sve udaljava – bilo je poslednje što je rekla mama, pre nego što smo pozvali Hitnu pomoć.



     Trebalo je da budemo u holu Urgentnog centra u 13 časova i petnaest minuta. Posete se obavljaju od 13 časova i trideset minuta do 14 časova. Dogovorio sam se sa sestrom da me sačeka ispred kuće, doći ću po nju. Kada sam izašao iz kuće, ona je, nestrpljiva, već bila dole na putu. Startovao sam auto i u leru stigao do nje, otvorivši joj vrata sa desne strane.
- Guma na prednjem točku ti je probušena.
Bio je to loš znak. Morali smo da uzmemo taksi.  Sve vreme smo, zabrinuti, ćutali.
U bolnicu smo pristigli nekoliko minuta  pre zakazanog vremena za prijavljivanje posete. Prišao sam šalteru i predao svoju ličnu kartu. Krupna devojka kratke crne kose i neobično svetlog tena, obučena u beli mantil revnosno je nešto upisivala u knjigu ispred sebe, javljala se na telefonske pozive i uopšte bila vrlo prijatna i uslužna. Ubrzo mi je vratila ličnu kartu, sa napomenom da mi uskoro ističe i da ne prenebregnem tu sitnicu koja mi može stvarati nevolje kasnije. Voleo sam da mislim o tome „kasnije“. Uhvatio sam se za tu reč koja je upućivala ka srećnijem iskustvu. Želeo sam, u stvari, da verujem da će sve proći dobro i da se kada nastupi to „kasnije“ neću uopšte sećati mučnih trenutaka koje sam upravo preživljavao. Pažljivo sam vratio legitimaciju u pregradu u svom novčaniku. Recepcionarka je zatim sa hromiranog stalka koji je ličio na vešalicu za šešire uzela jedan platneni privezak sa plastičnom karticom na kome je na engleskom i srpskom pisala ista reč: „Visitor –Posetilac“ i rekla mi da to okačim o vrat. Pitao sam je šta dalje. Ništa. Stanite tamo pozadi da ne smetate drugima i čekajte da vas prozovu. Poslušno sam učinio kako  mi je rekla. Bilo je u svim tim malim besmislenim postupcima nekog reda koji je poručivao da je sve pod kontrolom, da u svemu postoji tačan i siguran poredak događanja, bez nepredvidljivosti i neugodnih iznenađenja.   
        Vreme je tiho prolazilo, sestra i ja smo poslušno stajali u predvorju bolnice u kome je  bilo sve više sveta. Skoro svi su prolazili istu proceduru, što je delovalo umirujuće.
       Tačno u pola dva bešumno se otvoriše velika ulazna vrata od neprovidnog stakla, ali u njima nije bilo nikoga. Hodnici koji su se ukazali pred nama račvali su se na levu i desnu stranu. Bili su dugački i pusti. Razmišljao sam kojim hodnikom ćemo otići da posetimo majku, kao i da li izbor hodnika, leve ili desne putanje, može bilo šta da predvidi.
   Posle nekoliko minuta začuo se zvuk lifta koji se zaustavlja. Iz njega je izašla niska vrlo crna žena,  bezizražajnog lika. Bila je, razume se, u belom mantilu. Pošto je duboko uzdahnula, što je bilo malo neobično i verovatno predstavljalo posledicu njene prekomerne težine, preletela je pogledom iznad naših glava i rekla da će čitati prezime po prezime a posetioci mogu da priđu i stanu iza njenih leđa. Ali, dodala je, iz nekog samo njoj znanog razloga, najviše dva posetioca po jednom pročitanom prezmenu. Iz oveće grupe izdvoji se tada desetak ljudi i bez reči žureći se bučno ode u različitim pravcima.
        Zatim nastupi pauza od desetak minuta.
Postupak se ponavljao u redovnim intervalima.
Žena u belom je čitala imena i govorila brojeve soba i na kojim se spratovima one nalaze, a posetioci bi bez reči odlazili onim hodnicima levo ili desno; ili poneko, pak, liftom gore ili dole.
        Na kraju smo ostali u čekaonici samo  sestra i ja.
         Nestalo je čak i devojke sa šaltera. Prišao sam visokom kratko podšišanom momku u sivom odelu na čijem reveru je pisalo Security da mi objasni šta se dešava. Njegov zbunjeni izraz lica izgledao mi je simpatično, dok mi je objašnjavao da ne zna ništa o proceduri poseta više od mene. Nisam mogao da se ljutim na njega. Nisam želeo ni na koga da se ljutim. Učinilo mi se da su svi ljudi na svetu dobri. I da su uvek takvi bili samo ja  to ranije nisam primećivao dok mi, naslutih, majka nije preminula, kako nam uskoro u dežurnoj sobi, suvo saopšti nepoznati lekar.

Sve to vreme sam  u oznojanoj šaci u džepu kaputa stezao malog gipsanog anđela u staklenoj kugli.
Ne znam zašto sam ga poneo sa sobom odlazeći u posetu majci. Uzeo sam ga gotovo mahinalno sa noćnog stočića na kome je stajao od trenutka kad sam ga dobio na poklon kao sitnu pažnju od devojke mog sina. Bio je drugi dan Božića. Bez snega. Osim kada bih gipsanu figuricu u staklu okrenuo naopačke. Tada bi male krpičaste pahulje iz prostora nekog davnog detinjeg sećanja koji tren, ne više od pet-šest sekundi, provejale kroz anđeoski svet zarobljen u zamagljenoj kugli, čineći da se osećate skoro bezbrižni dok ga promatrate.

*
       Kažu da se posle smrti, voljene osobe najbližima javljaju malim neobičnim znacima. To su najčešće stvari i događaji koje je nemoguće objasniti racionalnim razlozima. Uostalom, nije li sama smrt nelogična ma koliko nas uveravali da je reč o prirodnom toku stvari, smene starih novim generacijama, davanjam zrna zemlji da bi rodila novi hleb, novi početak čovekov? I novi grob.
       Pre smrti majke, spavao sam noćima kratko i isprekidano. Budio se bunovan, u znoju ili sa zimogrožljivošču. Te prve noći po maminoj smrti, možda zato što sam legao kasno, brzo sam utonuo u san. 
       U neko doba, a kad sam pogledao na svetloplavi ekran malog mobilnog telefona koji sam poslednjih dana, kao da sam nešto naslućivao, držao uključenog celu noć uz uzglavlje, videh da je deset minuta do četiri. Iz sna me je trgao kratki, ali snažni tresak, nekakav jak tup udarac, kao da se  teški i glomazni postament  srušio u trenu ne izazivajući dalje turbulencije, ali vi znate da se to što se srušilo nije moglo urušiti samo od sebe. Otvorio sam prozor koji iz spavaće sobe gleda na dvorište, ali u polumraku nisam mogao ništa da vidim.
Uključio sam neonsko dvorišno svetlo, izašao na stražnja vrata i ugledao figuru vinogradarske prese teške oko pet stotina kilograma kako izvrnuta na bok leži u tamnoj i glibavoj januarskoj zemlji, povukavši za sobom red cepanica poslaganih uz žičanu ogradu do prvog komšije.
Ujutro, priđoh bliže i videh da nikakva šteta nije načinjena. Mehanička tučana presa se jednostavno samo izvrnula, kao da je pala usled sopstvene težine. Čak je i crna plastična kaca koja je kao kapak natkrivala stari zupčasti sistem za dotezanje ostala neoštećena.
Mogao sam da mislim o tome razne stvari, da slušam svoja i tuđa mistična tumačenja o konačnom odlasku majke  na svet u drugoj ravni i slično. Ali, nisam. Umesto toga izabrao sam drugu sliku.


Devojče od, možda, 15, 16 godina sa kratkom crnom kosom i zagasito crvenim šeširom koji pridržava jednom rukom, belom kao sneg, dok ga lak i čist vetar cima na  iznenadnom januarskom suncu. Devojka prolazi pored prozora majčine kuće u koju smo odmah po dolasku iz bolnice svratili da bismo uzeli preobuku za pokojnicu. Kreće se vrlo brzo, sitnim koracima ka Molinarijevom parku i zatim iza ogolelih grana visokih crnih glogova nestaje u izmaglici nezdravo mlake zime. Devojče koje  neobično liči na  majčinu malu crno-belu  fotografiju iz mladosti.
Tu fotografiju u medaljonu sam viđao i ranije, naravno, ali na njoj nisam nalazio ništa do uobičajenu mladenačku sliku.
Zapala mi je za oku tek sada dok je sestra prebirala po maminom ormaru spremajući garderobu u kojoj će biti sahranjena.
Na toj fotografiji, u majčinim crnim malo zamagljenim očima videh nešto što, dok je bila sa nama nisam primećivao: zagledanost u beskraj. Baš to. I jedino to. Ne radoznalost, ne setu, nego  zagledanost u veliki neistraženi svemir života koji je, tada, tek počinjao da se razlistava ispred nje.

*

Sutradan rano ujutro otišao sam ponovo u bolnicu.  Ostavio sam auto ispred sporednog ulaza kojim se stizalo do mrtvačnice, koja je u stvari  belo okrečena daščara sa crnim rešetkama na prozorima. Pozvonio sam, ali niko nije otvarao. Otišao sam do drugih, bočnih vrata i zvonio. Niko se nije odazivao. Kucnuo sam nekoliko puta vrhovima zglavkova desne ruke po prašnjavom staklu na malom prozoru pored vrata. Najzad se upalilo škiljavo svetlo i bunovni mladić, koji se pojavio u poluotvorenim vratima barake, sa jakim mađarskim naglaskom upita zbog koga sam došao.  Rekoh.
On klimnu glavom potvrdno.
Zatim mu bez reči pružih zavežljaj sa maminom garderobom za ukop. Garderobom koju je sama ranije odabrala. Komplet suknje i bluze boje trule višnje, crne poluduboke cipele, donji veš i čarape.
To je to, rekao sam suvo.
Mladić je potvrdio i dodao: Zbogom.
Zbogom, rekoh.
Udaljio sam se nekih desetak metara i okrenuo nazad. Ponovo sam kucnuo na bočno muzgavo okno.
Mladić ga je ovaj put odmah odškrinuo. Nije bio iznenađen.
„ Baš sam hteo da vas pitam...da li imate nešto lično... još nešto da ostavite pokojnici?"
Proturio sam skupljenu levu šaku kroz tamno ofarbane rešetke koje su jako mirisale na terpentin.
-             Strpaj joj ovo u džep – rekoh mu – ako nije kasno.

Prihvatio je anđeoski paketić, klimnuo mi prijateljski glavom i pažljivo zatvorio prozorčić.

(Ilustracija: Vidosava Kovačević, Portret žene sa šeširom, 1912.)

MILAN TODOROV: TEHNIČKI PREGLED




Izbori u Srbiji mogu da budu, ali to ne mora ništa da znači.

Srpska Nova godina je najveselije dočekana kraj moštiju Svetog Save.

Ko ne plati kaznu što je ubio pešaka na zeleno, ubuduće neće moći da obavi tehnički pregled svog automobila.

U Srbiji se ne zna ko za koju stranu službu radi, jer ovde niko ništa ne radi.

U zemlji glupih, najgluplji čovek je kralj.

Najveći deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni imamo sa Amerikom. Oni nama izvezu demokratiju a  mi njima isporučimo samo srpske predsednike.


NINUS NESTOROVIĆ: MEČKA, POLITIKA I SRAMOTA



Više političara u Srbiji zaraženo je triperom, nego istinom. To je zato što je politika kurva!


Moram da pohvalim našu Vladu. U Srbiji sve je stalo, samo ona radi!

Voz u Srbiji više nikom ne može da pobegne. Svi smo brži od njega!

Mečka je u našoj zemlji umetnica sa najvećim brojem nastupa. Igrala je pred skoro svakim vratima!

 Kad primim mito,  uvek zažmurim. Da ne gledam tu sramotu!

Nije lako piscu da izađe iz stvaralačke krize. Pogotovo ako ga prati od rođenja!

Barikade su postavljene. U svakoj glavi bar jedna!


среда, 13. јануар 2016.

MILAN TODOROV: NEŠTO IZA I NEŠTO ISPRED

Pinki je video Tita. Imao je sreću da ne doživi da i posle Tita vidi Tita.

Englezi svako popodne u pet piju čaj, jer su mnogo bolesna nacija.

Došlo je do grube greške u protokolu. Emitovali su snimak himne umesto snimka aplauza predsedniku.

Da nije nas, Balkan bi bio  prazno bure baruta.

Radovi na izgradnji boljeg društva teku izvanredno. Uskoro će biti uhapšen i glavni osumnjičeni za taj poduhvat.

Publika na stadionu je izviždala predsednika, jer ona ne ume da sportski podnese politički poraz i nacionalnu katastrofu u kojoj živimo.

U svojoj kući svaki građanin može da govori što god hoće. To je demokratsko pravo za koje smo se krvavo izborili.


Dobar vetar u leđa, to je nešto što je iza nas.

Frižider nam je prazan kao puška. Tačno je znači da i prazna puška ubija.


понедељак, 11. јануар 2016.

MILAN TODOROV: ČLANARINA


Srbija ne mora da bude članica NATO pakta, ali članarina mora da se plaća.

Naš poraz je bio očekivan, tako da još ne možemo da se priberemo od saznanja da smo najzad nešto tačno prognozirali.

Da nam je više ljudi kao što je vođa, mi ne bismo bili monoteistička religija.

Iskopali smo rovove između sebe, da se rat više nikada ne ponovi.

Pomeramo se s mrtve tačke. Naš je sistem: idi mi – dođi mi.

Bez kralja ne valja. Dajem kraljevinu za to!

Mi ne sečemo granu na kojoj sedimo, da bi mogla da nam posluži za ražanj.

Bilo je pet do dvanaest da nešto promenimo i onda smo promenili baterije u satu.

Ujeli su nas za srce, ali ne bi trebalo da takve stvari doživljavamo previše emotivno.

Hitler je Nemačkoj trasirao autobane, a i mi za to imamo dostojne stručnjake.

Naša situacija je čista kao suza, tako da ovo već postaje Dolina plača.

U strahu su velike oči, ali mi smo hrabar narod pa žmurimo.

ZORAN T. POPOVIĆ: PLIVAČI




U našem mraku gore svetionici!

Sudija nije primio mito. I njemu se desi da pogreši

Partizani su se i u Vojvodini borili po šumama i gorama. Ko u to ne veruje, taj ne poznaje našu ravnicu.

On pare drži u gaćama, jer svi misle da u njima nema ništa.

On je pravi hrišćanin. Svima je oprostio svoje grehe.

Živeti od umetnosti! To je prava umetnost!

Politički zatvorenici danas imaju rekreaciju. Plivaće u bazenu sa piranama.

On poštuje svih deset božjih zapovesti. Tome ga je naučila njegova ljubavnica.

четвртак, 07. јануар 2016.

VLADIMIR DRAMIĆANIN : PRIPREME



Mislio sаm dа smo mi nаjgori nа svetu. A ondа sаm u novinаmа pročitаo dа izа te gnusne lаži stoji neprijаteljskа propаgаndа. Izа nаs su još uvek Senegаl i Zimbаbve.

Ubijte me još jednom. Trebа mi zа biogrаfiju!

U meni se bore genije i ludаk. Premа nezvаničnim informаcijаmа genije nije uspeo dа pređe cenzus.

.U sklopu pripremа zа predstojeće pаrlаmentаrne izbore počeo sаm dа lаžem sаmog sebe.

 Jа kаo sаvestаn grаđаnin svаkodnevno preispitujem svoje postupke. Dаnаs ću to dа preskočim, jer sаm strаšno nervozаn. Ne znаm gde sаm zаturio pištolj.
      

ZORAN T. POPOVIĆ: POSLE OBRAĆANJA NARODU





Ne znam da li mi žena ima ljubavnika. Ne držim im ja sveću.

Naši političari nisu uništili zemlju. Oni su je prodali.

Onaj koji nema šta da kaže uvek se obraća narodu, jer samo on može da ga razume.

I ja nisam normalan. I šta mi fali

Nigde ne piše da moramo da priznamo Kosovo, ali naša vlada ume da čita između redova.

уторак, 05. јануар 2016.

MILAN TODOROV: BOŽJE ZAPOVESTI


Prevremeni izbori su kao prevremena ejakulacija. Što više misliš na nju, pre ti se dogodi.

I političari mogu da budu romantični, ali to se uglavnom svodi na ono poznato: Vidi Mesec, vidi zvezde, skidaj gaće!

Nekad je Srbija bila većinom poljoprivredna zemlja, a sad je cela  obradiva površina.

Veličina nije bitna, pod uslovom da si ti uvek najveći.

Poslednji Mohikanac je Srbin.

Učesnik sam u zajedničkom zločinačkom poduhvatu. Oženio sam Hrvaticu.

Ako se ne čudite što je Bog svet stvorio za šest dana, zašto se čudite tajkunima koji su sve stvorili za pet-šest godina?

Pa šta ako se narodu niko od nas na političkoj sceni ne dopada? O ukusima  se ne raspravlja.

5. oktobra nama se desila demokratija. Ne daj Bože, ali to svakom može da se desi.

Nije bilo pritisaka sa strane koji bi uticali na sudsku presudu. Pritisak je bio direktan.

Kosovo neće dobiti pozivni broj koji se daje stranoj zemlji, sve dok ne prizna da je deo Srbije.

Ukoliko dođe do redukcije verske nastave, u školama će se učiti najviše 5 Božjih zapovesti.

Ne dozvolimo nikome da nas deli. Mi to najbolje radimo sami.

понедељак, 04. јануар 2016.

MILAN TODOROV: ISKUŠENJE


Novinar je sa terena doneo dobru i lošu vest. Nažalost, samo je dobra stigla na vreme da uđe u tv Dnevnik.

Mi sada svim susedima pružamo ruku, pa ko da – da.

Mi smo na velikim iskušenjima. Borimo se između toga da kažemo DA ili da ne kažemo NE.

Za slučaj da Evropska unija propadne mi imamo plan. I mi propadamo.

Više nemamo nijednog neprijatelja. Sve smo ih ignorisali.

Operisani smo od stida. Postoperativni tok se odvija nenormalno dobro.


NINUS NESTOROVIĆ: PRIRODNI PUT

Stručnost je u Srbiji konačno došla do izražaja, pa nam državu više ne vode neznalice, već pravi majstori!

Naša marioneta je lutka sa naslovne strane!

One koji drugačije misle više ne ubijaju. Uništavaju ih prirodnim putem.

Intelektualci su srpska nejač.

Vođi više ne treba Velika Srbija.  Pokazao je da ume da dribla i na malom prostoru!

Moja žena po ceo dan leži na krevetu i ponaša se kao voz na šinama. Ne dozvoljava da je išta izbaci iz koloseka!

недеља, 03. јануар 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: ŽENIDBA I UDADBA







Potpisali smo kapitulaciju da neprijatelj ne bi i dalje ginuo bez potrebe.

Mi nemamo opoziciju, tako da je na sceni model totalne demokratije.

Bili smo pet stotina godina pod Turcima, a u novije vreme svaka vlast je ograničena. 

Prednost istopolnih brakova je ta, što omogućava srpskim domaćinima da udaju i sinove.

Pljoska sa rakijom je u Srbiji obavezna zimska oprema.


петак, 01. јануар 2016.

VLADIMIR DRAMIĆANIN: KLASA


Jа, jа, pа opet jа. Gde god dа se pojаvim odmаh nаprаvim gužvu.

Kаd se jede ne pričа se. U mojoj kući govor mržnje je zаbrаnjen.

Zdrаvlje nemа cenu zаto što je u dаnаšnje vreme sve stvаr dogovorа.


Kod nаs više nemа srednje klаse. Prišli su rаdničkom pokretu.

ZORAN T. POPOVIĆ: POGLED

Vlast vrši kolektivna hapšenja, ali narod još nije direktno ugrožen.

Prva bračna noć je prošla dobro. Mlada nije bila nevina, a mladoženja je bio toliko pijan da to nije ni primetio.

Obaveštava se građanstvo, da će zbog štrajka policajaca biti uveden policijski čas.

Vlada postiže neviđene rezultate i  to od naroda više ne može da se sakrije.

Bio sam i sa ove i sa one strane zakona. Pogled je isti.

Nova godina je stigla i u Srbiju, što je još jedan od istorijskih uspeha naše vlade.             

NINUS NESTOROVIĆ: NAŠI SNOVI





I civilizovani narodi primenjuju silu,ali  na lep i kulturan način!

 Novinarima u Srbiji zabranjeno je da kleče pred vlašću. To mogu samo urednici!

 Ljudi su ovde postali toliko hrabri,da se više ni Boga ne boje!

 Zdrav san je za čoveka najvažniji, ali, nažalost, naši snovi su već dugo bolesni...

 Ludake je nemoguće pobediti ovde na izborima. Imaju ogromnu psihološku prednost u odnosu na ostale kandidate!

 Lopovima će tek da se sudi. Pošteni su već osuđeni na propast!





MILAN TODOROV: DOBRE NAMERE



Narod uvek ima vlast kakvu zaslužuje. A naš narod je stoka jedna grdna!

Policija je nekad hapsila u zoru, a sad pred  tv Dnevnik.

Ako je put do pakla popločan dobrima namerama, onda je ovo šta radi naša vlast zaista put u raj.

Da biste stigli u raj ne morate da verujete u Boga. Dovoljno je da ga poznajete.

Srbi sve plaćaju glavom. Naša ekonomska cena je takva.

Ne znam da li je Deda Mraz Nemac. Nama su bombe darivali i Amerikanci.

Sećanja blede, naročito sećanje na bolju budućnost.