MILAN TODOROV: KONDOROV LET

 

Ulične borbe su uveliko u toku i niko živ ne zna kako će se to završiti.

Ono što je izvesno jeste da nema mogućnosti da budeš dezerter. Jer će te jednostavno, ljupko ili bezobzirno, brutalno ili zanosno, u ime naroda, vrline, vernosti, love, egoizma, veličine  – učiniti nevidljivim i samom sebi nepotrebnim.

U banakama, recimo, rade prelepe devojke. Njihova lepota je samo lepota mladosti. Ali, one to ne smeju da znaju. Bar za  sada.

Otišao sam, prilično kasno, maltene pred zatvaranje da mi izlistaju, kako se to kaže, promet na računu.

Bio sam drugi na redu.

Kada je završila sa jednom starom klijentkinjom, očigledno željnom razgovora sa bilo kojim živim ljudskim stvorom, trebalo je da se na displeju pojavi broj koji sam dobio na ulaznom automatu. PO 021.

Pogledavao sam na ekran iznad glave, ali broj nije izlazio. Pogledao sam devojku za šalterskim pultom. Nosila je malu plavu punđu i nalakćena ne levu ruku osmehnuta plavim prorezima ispod crnih trepavica razmenjivala neke šaputave poruke sa koleginicom sa leve strane.

Obe su bile vema mlade i ja osetih tada da se tu ne radi o bilo kakvoj ignoranciji, nego naprosto o teroru mladosti.

One nas, pomislih, posmatraju kao čudake ili ludake koje im troše vreme za lepše strane života.

Okretao sam se oko sebe, cupkao, znao sam da sam automobil parkirao na mestu za invalide kojih sudeći po rezervisanim mestima ima kao vozača formule u prethodnih sedamdeset godina i najzad dočekah da se pojavi broj sa mog prijavnog lista.

Rekao sam bankarici šta mi je potrebno.

Pružio sam joj bankovnu karticu.
Ne, rekla je. Dajte mi ličnu kartu.

U tom odrešitom NE bilo je nečeg što mi je ponovo govorilo: Samo čekaj, samo čekaj...

Zatim...

Dugo je prebirala tankim belim prstima po tastaturi kompjutera.

Nije mi se više obraćala. Povremeno bi razmenila neku nepovezanu rečenicu sa koleginicom pored nje. Posle nekoliko minuta je ustala i pošla ka štampaču koji nije odavao nikakav zvuk. Stojala je pored njega, malo izdignuta, sa profilom koji je pokazivao neverovatno velike grudi za njen stas.

Ne znam šta im to znači. Te očigledno uvećavajuće sise, koje nisu u redu sa prirodom.

Ali, zašto bi me to izazivalo?

Kako to naprave, pitao sam se.

Kako načine da sve izgleda primamljivije od tvog života, Isuse?

Šta su u stvarnom životu?  Šta kad legnu, kad ustanu, kad su same kao lisice pre okota?

Zvuk mašine za štampanje se još nije čuo.

Izvinite, rekao sam, da li ima nekih problema.

Ne, rekla je, sve je u redu.

Čekao sam.

Ponovo sam pitao šta se dešava.

Gospodine, rekla je, ne dešava se ništa posebno. Čekam da štrampač odštampa vaše izvode.

Pogledao sam starog, dobroćudnog čuvara iz obezbeđenja na ulazu. Nije mu to bio prvi pogled te vrste, jer je samo slegnuo ramnenima.

Najzad sam dobio izvode. Bili su na italijanskom sa šifrovanim podacima o uplati ili isplati prošarani raznim brojevima i slovima kao u špijunskim filmovima o vremenu iz Drugog svetskog rata.

Hvala, rekao sam.

Devojka se ohrabrujuće osmehnula.

Vozio sam prebrzo preko mosta na reci Dunav i izlazeći iz tunela presekao put vozaču i njegovom sredovečnom saputniku u sivom Puntu,  koji je imao prvenstvo prolaza.

Učinio sam to vrlo svesno i namerno. Kršenje pravila je odličan psihoteraupetski metod za delimično odvikavanje od kraha,

U puntu su bila dva muževna, bradata lika koji su me gledali izuzetno preteći, ali nisu se usuđivali da bilo šta preduznmu.

Život vas je, braćo, već disciplinovao.
Izgubili smo svi, rekoh im još u prolazu. Svi smo izgubili a da toga nismo svesni.

Uključio sma radio Kerolajn, kao što uvek činim po povratku iz grada.

Kondorov let.

Pojačao sam ton.

Da li je to ono što želim u stvarnom životu?

Usporio sam tek kod sumornog željeznog stuba za struju u jarku blizu opustošene ciglane opervažene trnjem.

Ali pocinkovanu lisicu, siroto ponosno biće,  nisam video ni ove večeri.

 

 

 

MILAN TODOROV: KROZ PUSTINJU I PRAŠINU

Sutra će, javili su, padavine biti mešovite.

Ne znam šta to znači. Kiša i sneg, ili oboje u isto vreme ili vetar sa opiljcima studeni. Možda če padati govna. Đavo bi ga znao.

Uostalom, sve je izmešano.

Uspeh je udrobljen sa neuspehom. Sreća sa nedaćama. Ljubav sa igrama gladi, ha...

I sve je nekako sporo. Kao u ovom gradu koji nema dobro regulisan rad semafora. Sve je po sistemu kreneš i posle nekoliko stotina metara staneš.

Trošiš nerve i gorivo. Zagađenje se podrazumeva.Načelnici saobraćajnih uprava se biraju po političkom ključu. Do juče je to bio neki gitarista. Kao da niko nije  čuo čuo za zeleni talas.

Vreme je, po meni, retko. Nema ozbiljnih sadržaja.

U šoping molu nesnosna buka koju stvara nekakva, na lošu ruku sklepana, mizička banda i pevač koji se

tuče sa harmonijom. Deca se okupljaju i puze po podu. Reklamira se turizam u nekoj tuđoj zemlji.

Dobro je, mislim, što postoji ta nada u leto. Naročito ovih dana, tačnije noći punog meseca. Posmatram ga iz automobila i stalno mi izmiče. Čas je iznad crkve u starom gradu, čas iznad mosta, pa zatim iznad  tvrđave i groblja iza nje.

Pomislim da je to Mesec od papira a ne znam šta piše na tom papiru koji je privezan za šareni konac koji lepa, mala ženska ruka povlači tamo amo, iz osvete, samo da ne bih spavao mirno.

Međutim, možda je sve igra.

Prolazim kroz epicentar muzičke buke u šoping molu. Frontmen se zaleće u mene. Osećam količinu mržnje koju mi upućuje, mada ga ne gledam. Svi stoje okolo i aplaudiraju mu, a onda sam se je, nesrećno, pojavio i presekao njegovu auru kojom bi mogao pred svetog Petra.

Da li si grešio?

Bilo je i toga, sveti Petre.

Ideš u raj.

Ali, sveti Petre?!

Tamo će ti biti dobro. Uveseljavaćeš poštene, skromne ljude koji ni mrava nisu zgazili.

Uspeo sam da mu izmaknem.

Njemu i njegovom bradatom svecu muzičke patnje.

Mislim da je hitnuo mikrofon za mnom ili je to bila muzika sfera. Ipak je promašio.

Neki ozbiljan mladić mi je saučesnički klimnuo glavom kad sam, izlazeći iz ringa, podigao obe ruke u znak predaje.

Mržnja je, znam, neizbežna. Kao i ljubav.

Vratio sam se kući, uključio televizor. Neki vodenasti mladi političar sa dubokim sočivima upravo je govorio kako se litijum ne kopa nigde u svetu osim kod nas i u pustinjama.

Kojim, poželeo sam da ga pitam. Ali, on je nestao kao balon, kao Mesec na konopu.

A stvarno najviše na svetu od svih predela volim pustinje. I sanjam kako vozim reli Pariz – Dakar.  

Prolazim pored novog salona za šišanje u šoping molu. U stolici je crnpurasti Sirijac ili Egipćanin a možda i mladi Palestinac pobegao iz pustinje koja upravo nastaje u ratu za teritorije.

Ah, da, pri odlasku u grad ostavio sam pored metalnog električnog stuba sadržaj kesice sa ostacima ručka. Poneka, neocvrkana kost za teta liju.

Dosta...

 

 

  

MILAN TODOROV: POŠTA

 

Jeo sam pileća krilca pečena u svinjskoj masti, preostala od ručka i okretao ih na suprotnu stranu od one na kojoj su se belasali mali talasi budućeg ili već sadašnjeg holesterola.

Iznošenje ovakvih intimnih detalja ne služi ničemu, ako je neko pomislio tako nešto.

To je samo sve veće odsustvo zanimanja za mišljenje drugih o tebi, kažem sebi.

Nisam siguran.

Nisam siguran ni u mnoge druge naizgled ispravne stvari.

Sve to je kao voda koja stiže Dunavom. Velika i mutna. Danas.

Poslednji kruzeri su otišli, a da putnici nisu ni zakoračili na zemlju.

Znam, jer volim da posmatram ono što se održava na nemogućem. Hod Isusa po vodi.

Bogati starci i starice.

Čitavo leto gledao sam ih na Ribljoj pijaci kako zastaju i fotografišu jaja,tikvice, luk, dinje ili paprike crvene i zelene.

Bilo je u tom njihovom zastajkivanju, u tom malom naporu da podese objektiv kamere ili telefona da bi se načinio snimak koji, garantujem, niko osim njih nikada neće ni pogledati – bilo je, osećao sam, žalosti što idu sa ovog sveta, najboljeg među najboljima a da nisu okusili ništa od lošijeg, odnosno siromašnog sveta.

Gori svet je tih dana, na kratko, postajao bolji.

Pojeo sam tri ili četiri komada pilećih krilaca a kosti stavio u najlon kesu, zavezao je, ostavio pored ulaznih vrata nameran da ih ostavim kraj metalne bandere u šipražju gde sam pre nekoliko noći video lisicu kako oprezno ptrelazi izlokani ciglarski put.

Izašao sam iz stana u žurbi. Trebalo je do osamnaest časova da predam neko pismo na pošti i sasvim sam zaboravio na lisicu i njen obrok.

Pošto sam sujeveran i verujem u zle čini čak i dobrih ljudi, a o ženama koje vračaju, da ne govorim; nisam se usudio da se vratim.

U pošti je, posle štrajka u kome su poštari zahtevali veće plate,  vladala neopisiva gužva. Ispred mene, poslednja u redu, oslonjena o šipku lake platnene ograde kojom se klijenti upućuju ka šalterima (od kojih su samo dva radila) stojala je sredovečna vitka žena u crnim uskim helankama i koketirajući sa nekim muškim u susednom redu, sve vreme isturala svoje široke, možda preširoke kukove.

Okrenuo sam se i ugledao usamljeni kutak sa natpisom Post shop. Za pultom je sedela mala uplašena žena sa debelim staklima na očima.

Da li mogu ovu tiskovinu, rekoh baš tako, da predam kod vas.
Naravno, odgovorila je, ali to vam je tri puta skuplje nego da čekate.

Žena u crnim uskim helankama je upravo promenila položaj kukova u odnosu na muške poglede.

Koliko je sati, upitah službenicu.

Petnaest do šest. Ako sad predate taj paket biće već sutra dopremljen primaocu.

Ali, posle osamnaest časova je kasno.

Izašao sam iz reda A i predao paket sa knjigom u redu na kome je pisalo A1.

Crnka sa oblim kukovima se  okrenula.

Iza nje je sada stojao drugi muškarac. Malo poguren, sed, sa prodornim tamnim očima.

Učinilo mi se da sam to ja, da se ništa nije promenilo u toj maloj igri u okviru šalterske sale i da smo svi na neki način gotovi sa mogućnostima izbora, te da se čovek ne mora mnogo obazirati na svet; dovoljna je lisica koja puzi u mraku, kraj ugašene ciglane, kao mudrost jednostavnog, škrtog života o kome sanjaju starci i starice sa poslednjih kruzera.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: PLUTAJUĆI LED

Najveći ledeni breg na svetu

Poznat u nauci o bregovima

Ledovima i snegovima pod

Imenom A23a

Odvojio se od večne zime

Antarktika

Ali je tri decenije

Ostao zaglavljen

Za dno okeana

Ali sada je ipak krenuo

Ledeni breg

Ostrvo

Bela ajkula

Tri puta veća od Njujorka

I nastavlja da plovi

A da niko ne zna gde

I  dokle

Isto kao i svi mi.

Danas sam u velikom tržnom centru na preterano uglačanom lažnom mermeru našao leptira.

Razume se da nije reč živom leptiru, mada i ovaj maše krilima na svaki dah vetra.

Leptir je zapravo ukosnica, pomalo kičasta, ali se odmah vidi da je u rad ne njemu uloženo prililčnio truda.

Volim da nalazim male, skoro beznačajne stvari. To je kao buđenje iz nekog omamljujućeg i teškog sna. Pronaći tragove života.

Led koji je odlučio da, pre nego što se otopi, odnosno ispusti svoju hladnu dušu (ili toplu?) ode u nepoznatom pravcu.

Devojka koja nije primetila da joj je iz kose plave (crne?) ispao svilenkasti leptir – ukosnica.

Ne primećujemo. Sve više ne primećujemo.

To je možda najveći porok novog vremena.

A oni drugi, na primer, partner ili partnerka misle da primećujete stvari i događaje, da znate o drugima kao da ste u njihovoj koži.

Jednom me je (hajde da sam to ja, recimo) ostavila devojka sa kojom sam godinu dana šetao po smrdljivom dunavskom keju zakovan u platonskoj ljubavi.

Bila je iz nekog grada u kome su, kako je tvrdila, stalno padale tužne kiše. Studirala je ovde slikarstvo. Zvala se (hajde!) Svetlana. Pokazivala bi mi svoje radove. Ja sam se uvek divio slikarima. U stvari, divio sam se njihovoj slobodi da stvari predstavljaju onako kako oni hoće, a ne kako se mora. Verovao sam, kao što verujem i sada, da je i stvarima milo da budu tako prikazane.

Ostavila me je kad sam je upitao da li je nevina.

Već koliko sutra, pratio sam je krišom, našla je drugog momka. Nije me čudilo. Bila je dobra riba sa dobrim pločastim grudima.

U tom trenutku je to bila tužna činjenica, kojoj je prethodio bezazleni dokoni razgovor, poput razgovora sa susedima o zimi, ogrevu, značaju držanja pasa za psihičku ravnotežu ili o drugim filozofijama života, odnosno kako je teško naći poštenog majstora za popravku krova posle oluje i tako to.

Ostavila me je i otišla.

Posle mnogo godina, neko me je, tako oko podneva, pozvao imenom sa trošne terase u starom delu grada. Iznenadio sam se.

Bio sam bez posla. Niko me nije želeo. Imao sam pedeset godina. Hodao sam besciljno gradom koji me više nije voleo.

Pogledao sam, bezvoljno, uvis.

Svetlana.

Sedela je sa nekom staricom na ubogoj terasi i činilo se kao da pletu guravu vunu čiji su isparci, bez ikakvog smisla puzali sa terase na tu ulicu blizu crkvenog hrama, plavili ka reci, ka onom keju koji je i sada smrdeo na fekalije i podsećali me na bedni kraj mlade ljubavi bez ozbiljnog cilja.

Uvukao sam glavu u plavi montgomerac i prošao u velikom luku da bih se dovukao kući i legao da spavam u dva sata popodne.

 

 

MILAN TODOROV: ZA CRNOM DEVOJKOM

 

 

Astronomi su otkrili retku česticu izuzetno visoke energije koja pada na Zemlju iz naizgled praznog prostora u Svemiru.

Nazvali su je Amaterasu, po boginji Sunca u japanskoj mitologiji.

Amaterasu.
Kakvo ime!

Pitaš se

Ko daje imena zvezdama?

Ko im kumuje?

I zašto stalno mislimo da je nešto prazno a onda nas iznenadi sjajem i jačinom?

Možda je to samo strah od sopstvene smrti, jer mnoge zvezde koje vidimo su odavno mrtve i to samo svetlost, koja je ipak sporija od života, još putuje ka nama.

Ne znam kad sam to pročitao. Znam samo da sam shvatio da je sve u dolasku i odlasku.

Moja životna filozofija svodi se na to, rekao sam Marti, da nikada ne ostajem previše dugo na istim mestu. 

Martu sam upoznao krajem studija. Bila je čistačica u nekom velikom poreduzeću i usput pisala pesme. Jedne večeri sam slučajno sa nekim drugovima sa studija svratio u gradsku biblioteku na predstavljanje pesnika amatera.

Napolju je padala kiša, odmah da kažem tu otrcanu frazu za muzeje. Ali, zaista je padala kiša i nije nameravala da prestane.

Ni ja nisam nameravao da se u tom, pomalo zagušljivom i memljivom prostoru, zadržavam duže.

Ređali su se pesnici i poetese sa svojim, mahom sterotipnim stihovima o kratkom trajanju sreće,  o važnosti ljubavi prema biljkama, životinjama i ljudima, o idealnom životu u brdima, o zelenim travnjacima detinjstva koji uvek požute, o...

O, Bože... pomislio sam.

Marta je izašla na podijum, malo isuviše mračnog pogleda. Bila je vitka crnka sa naočarima i malim isturenim sisama.

Čitala je, ako me sećanje ne vara, neku pesmu o starim kapijama od drveta koje pucaju, trule i bivaju zamenjene novim od pleha, bez duše.

Nije biko bogznašta, ali je delovalo kao dokument.

Volim stvarnost.

Posle promocije prišao sam joj i rekao da mi se svidela.

Šta, pitala je.

Pesma, rekao sam.

Pa šta je iza pesme? Šta misliš?

Priznao sam da ne znam.

Iza tih kapija koje nestaju je moj život, rekla je patetično.

Naravno, rekao sam.

Ali, rekkla je, ja imam više života, jer sam mačka.

Dobro, rekao sam.

I upravo sam danas raskinula sa jednom svojim životom.

Interesantno, rekao sam.

Ako te zaista interesuje...

Ne, ne interesuje me ako je..

Ako je ljubav u pitanju?

Da, ako je ljubav u pitanju.

Ja nisam prostitutka koja pada na njegove stihove.

Naravno, rekao sam.

On je, osim što je poznati dečji pisac i otac dva deteta.

Možda da nešto popijemo, tu blizu, ima neka solidna kafana, riblji restoran.

Samo jedno piće za rastanak.

Za rastanak? Pa, nismo se još ni upoznali.

Popili smo svako po četiri ili pet vinjaka.

Vidi, rekla je, ja nisam riba za jednu noć.

Pružila je svoju dugu mršavu ruku ispod stola i dodirnula me iznad kolena.

Razumem te potpuno, rekao sam.

Platio sam piće. Jedva sam skupio dovoljno novca.

Izašli smo. Kiša je prestala.

Otpratio sam je do njenog autobusa.

Stanovala je u Budisavi.

Poslednji autobus.

Ako još budeš hteo, rekla je.

Vozač je zatvorio vrata.

Hoću, rekao sam, hoću svakako.

Posle toga video sam je samo jednom u prolazu.
Bila je opet sa onim poznatim pesnikom.

Prošao sam pored njih sagnute glave.

Posle, tek mnogo docnije, dokopao sam se romana poznatog A. Tišme „Za crnom devojkom“, ali to nije imalo veze sa njom.

Ponekad bih otišao na neko književno veče.

Jednom sam je, ipak još jednom,  sreo u onoj istoj biblioteci.

Zdravo, rekao sam.

Da li se poznajemo odnekud, pitala je.

S kim si sad?

Okrenula se uvređeno i otišla na podijum da čita ne znam šta.

 

MILAN TODOROV: SLUČAJ LISICE

 

Najzad sam pri poslednjem dnevnom svetlu u blizini kuće kod stare napuštene ciglane ugledao lisicu. Prelazila je put prilično smelo, jer još nije pao mrak.

Bio sam odustao od ostavljanja hrane na tom mestu misleći da su nju i njene mlade lovci dokrajčili još prošle sezone i sada sam, ugledavši je, doduše bez mladunaca, osetio laku grižnju savesti.

Portirnica na ulazu u napuštenu ciglanu se krunila. Poslednja oluja odnela je pola krova. Samonikla stabla u njenom krugu koja su već poodrasla bila su osakaćena. Ipak, bilo je to carstvo šipražja u kome se lako sakriti.

Dok su stražnje ulazne kapije bile nezaključane na asfaltu obraslom travom parkirali su kola ljubavnici ostavljajući bele maramice iza protekle noći svuda po dvorištu nekada poznate fabrike opeke.

Sećam se sa koliko žara su stari radnici ciglane pre dvadesetak godina popravljali dotrajalu peć za pečenje cigle i činilo se da će sve opet krenuti i ići kao nekada.

Ali jednom izgubljena slava se nikad ne vraća.

Znam ponešto o tome.

Ali znam da se svet posle svega ipak obnavlja. U Engleskoj stvaraju jezera za uzgoj medicinskih pojavica, recimo. Svet se okreće prirodi.

Ljubavnici se vole na zadnjim sedištima u polupraznim lokalnim bioskopima. Moj školski drug u selu nekada je imao devojku čija je tetka cepkala karte na ulazu u bioskop. Išli su svako veče na isti film, besplatno. Sala je bila prazna. Zavukli bi se u zadnji red i vodili ljubav. Tetka je sve posmatrala kroz rupu za emitovanje filmova. Postojale su zapravo dve rupe u zidu iza zadnjeg reda. Jedna je služila za prijekciju slika a druga je bila tu, za svaki slučaj.

Ja ne vidim da nas gleda, rekao mi je drug. I to mi je dovoljno.

Posle lisice otišao sam u šoping mol. Trebalo mi je više od pola sata da nađem mesto za parkiranje. Bio je dan nižih cena. Black friday. Dok sam se vozio pokretnim stepeništem neki dečak, ne stariji od dvanaest ili najviše četnaest godina, ležerno oslonjen o rukohvat nekoliko puta me je dodirnuo. Kad se to dogodilo prvi put, nisam reagovao. Međutim, kako se tio nastavilo, okrenuo sam se i odbrusio mu da me ne dodiruje.

Izvinite, rekao je, nisam hteo.

U zadnjem džepu nalazio mi se mobilni telefon. Izvadio sam ga i premestio u prednji džep.

Dečakov otac me je prezrivo pogledao.

Na drugom podestu na uflekanoj fotelji sedeo je debeli prosjak pijanac i brojao papirnate banknote. Nekoliko dvadestica ispalo mu je iz ruke, ali se on nije žurio da ih podigne. Štaviše, verovao sam da ih nije ni digao.

U šoping centru nisam sreo nijedno poznato lice iz vremena kada sam bio mnogo sigurniji nego sada.

Neka plavuša u providnim hulahopkama nudila je savete za prvu pomoć. Oko nje su bile lutke od piljevine kojima je ona duvala u usta, naprežući male grudi do maksimuma.

Periferijske devojke i momci su se nadgornjavali oko restorana sa slatko masnom kineskom hranom.

Mislio sam na hranu za lisicu.

Ostaviću ti, lisece, sutra.

Onda sam se vraćao.

Namerno sam usporio pored upropašćene ciglane. Neki drčni vozač džipa me je  ablendujući naglo obišao.

Pomislio sam da je on samo deo opšte gužve i da još nije video, primerice, lisicu u prostoj borbi za preživljavanje. Uostalom, svako ima svoj primer teškog vremena. Jedno vreme se bori protiv drugog. Provincija napaljenim guzicama protiv uštogljenog centra. Niko nikog ne razume. Bele gaćice, uspeh skorojevića sa dlakavim potkolenicama ispod prekratkih pantalona, mlade mame koje te gledaju pravo u oči ne trepćući, željne nežnog prijateljstva tako rano.

I najzad ta lisica koja se kreće, gleda naokolo i odlazi iza ograde.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: KRAJEM NOĆI U NIŽIM PREDELIMA

 

 

Svaki korak ka uglancanosti sveta  je pogrešan. Svaki vaš trud da travnjak, recimo, očistite od opalog lišća, još ne sasvim suvog, sa brzo nestajućim tragovima života u njima pogrešan je, jer radite protiv šezdeset i kusur hiljada godina koliko lišće pada ispod drveta i hrani njega i gliste i bubice i ptice i...

Sredovečna žena stoji naslonjena na ugao megamarketa. Obučena je u sivi kaput. Postaje sve hladnije. Pored nje je znatno mlađi muškarac sa dve limenke piva. Otvara jednu i pruža joj.

„Mi se ne poznajemo dobro“, kaže ona.

U stvari, mislim da kaže tako nešto.

„Nema veze“,kaže on. „Šta bi promenilo da se poznajemo?“

Zatim jasno čujem kako ona, otpijajući prvi gutljaj, kaže:

„Ništa. Ne volim promene.“

Zatim se okreće i gleda u mene.

Drži otvorena usta. Lice joj je boje kaputa.

Mladi muškarac je pametniji. Ne gubi raspoloženje.

Uvek sam voleo te male, olupane gradske prizore pred noć, dok ulazim u prodavnicu da kupim nešto za večeru.

I sad opet mislim na skupljanje opalog lišća.

Jedan od mojih mnogobrojnih dobrih podstanara radio je u gradskom preduzeću zaduženim za zelenilo i, na kraju krajeva, skupljanju opalog lišća. Viđao sam ga na raznim mestima u gradu kako onim posebno dizajniranim grabuljama vešto i naizgled vredno skuplja lišće u velike gomile da bi ih zatim utovarao u kamion koji ih je odvozio na deponiju.

Kad je napustio stan, u koji nisam želeo da ulazim da ga ne bih ometao, ostavio je tragove svojih šaka na kupatilskom zidu. Koristio ih je, naime, kao toaletni papir.

Zaboravio sam na njega. Možda svakom treba pružiti drugu šansu u životnoj igri.

Možda.

Kupio sam kobasice, sir, paštete, grčki jogurt, neku malo crnkastu čokoladu, kefir i... ne znam šta još.

Ona žena koja pije sa nepoznatim mladim  muškarcem me je kopkala.

Šta je noćas pred njom.

Noćas je Crni petak. Sve je, tobože, po nižoj ceni.

Ali, kad će da bude ono najskuplje, ono najbolje u tvom životu?

Pitaš se.

Ili je bilo?

Ali, to je nemoguće.

Potrebno je voleti pregorelu sijalicu u ostavi koju ne menjaš jer je prilično nedostupna.

Ili kanalizacioni odvod u podrumu koji lagano sipi i curka u zemljani kanal stvarajući onaj tipičan podrumski miris odličan za pauke koji služe samo za to da jedu nevidljive mušice koje se hrane plutom i tako uništavaju najbolja arhivska vina.

Podižem glavu. Žena koja ne voli promene i dalje pilji u mene.

U ustima joj je cigareta.

Zaboravio sam da kupim novine. U stvari, novine ne kupujem. Hteo sam da, na konkursnoj listi nedeljnika,  vidim da li su primili moj novi roman.

Nisam želeo da ponovo čekam u redu u megamarketu.

Jebeš roman!

Ona žena je delovala usporeno. Sigurno je depresivna.

Ali, zašto sam se zainteresovao za nju?

Možda zato što je njen prizor početak, sredina i kraj onoga o čemu ne pričamo.

O ličnom u ovoj konfuznoj nadgradnji sveta u čijoj radnji smo potpuno bespomićni.

Po povratku kući uključio sam televizor. Upravo u momentu kada su najvljivali vreme.

Ženska koja ulaže u svoje noge odrešito je prognozirala loše veme.

Imala je zaista dobre noge.

„Umereno oblačno, sa intervalima kiše koja će krajem noći preći u sneg i u nižim predelima.“

Bio sam u nižim predelima i skoro ništa od toga mi nije bilo jasno.

Naročito nadolazeći nalet naših smanjenih šansi.

Čemu to, lepotice, našminkana da mislimo kako je sve, ti, ona, ja, lepše nego ono u šta verujemo.

 

 

MILAN TODOROV: TELEFONSKI RAZGOVOR

 

Raduju me sve hladnije noći. Prestao sam čak i da čitam na gradskom portalu raspored sahrana za sutra.

Ima vremena.

Izađem ispred kuće, gledam vedro nebo i dišem.

Život je kao seme.  Rasejava se propadanjem.

Zbog toga učestvujem svim snagama, iako imam osećaj da sve vreme držim noge na kočnici. Doduše, još se nisam privikao na novi polovnjak. Stalno mu nalazim zamerke. Recimo, kočnica i pedala za gas su toliko blizu da, pošto imam široko veliko stopalo, kad kočim često istovremeno dodajem gas.

Volim ga najviše zato što je beo.

Žene koje se posvećuju detaljima kao što su boje donjeg veša, recimo, verovatno se ne bi složile sa mnom.

Beli donji veš nema nikakve veze sa nevinošću one male prostitutke u Amsterdamu, o kojoj sam već pričao.

Dok sam se belim autom vraćao iz grada nazvao me je čovek iz mog sela koji me nije zvao dvadeset godina.

Bio je preterano veseo. Po zvucima koji su dopirali iza shvatio sam da je u većem društvu. Pokušao je da bude nadmen. Pošto ga nisam prepoznao obratio sam mu se na vinjački način, bez ti.

Bili smo iz istog mesta, ali uvek na suprotnim pozicijama. On je bio u onoj grupi koja je nešto staro branila, svojevremeno, a ja napadao.

Volim ga baš zbog toga što smo ostali u vezi a nikad se nismo pomirili.

To je jedno retko čudo na prijatan način.

On radi sa kamenom. Oblikuje ga u stepeništa, zgrade, mauzoleje i, kako kaže, grobljarije.

Pravi nadgrobne spomenike.

Jedan takav je napravio mužu svoje sestre, koji je naprasno preminuo u autobusu dok je ovaj prolazio pored kuće stare varadinske porodice koju je on kupio a zatiim izgubio na kocki poslovne nerazumnosti.

Sada je ta kuća nova višespratnica.

Ne dopada mi se.

Ne dopada mi se ni što je moj prijatelj kamenorezac srušio  nadrobni spomenik ugledne bezdetne porodice vlasnika te kuće i na novom crnom obelisku uklesao reči da je to sada spomenik drugoj porodici.

Nisam mogao da duže razgovaram sa njim jer sam bio u kolima.

Parkirao sam pored druma.
„Vozaš se“, pitao je ironično, po našem, banatskom.

„Ne, idem iz snabdevanja.“

Išao sam iz velikog marketa u kome sam, ne prvi put, video ostarelu devojku, koju sam poznavao u mladosti, kako šeta sa kolicima, uzima hranu iz rafova i pojede je brzo, pre nego što stigne na kasu.

Mislio sam o tome i o tome da li je u pravu. Možda. Možda je i nju sistem prevario, pa se sveti na najgluplji način.

Zemljak se posle kratke stanke oglasio ponovo:

„Javiću ti se sledeće nedelje. U Banatu sam.“

Biti u Banatu za mene je sada značilo skoro mrtvu ljubav.

Volim ga kao što se voli žena u daljini sećanja, kad nisi siguran da li još nešto postoji između vas. Stalno bivamo uskraćeni za definitivna osećanja.

Ali, začudo, nema patnje. Nema kajanja. 

Imena nisu važna. Ili su nedovoljna za sve nehajnosti kojima obiluju novi dani.

Pod krevetom držim kofer sa dokumentima. Futrola od revolvera i gomila knjižica i papira. Tažim pasoš. Nema ga.

Setim se da je istekao još prošle godine i da sam ga spremio za obnovu u veliku crnu poslovnu tašnu.

Oklevam da idem u policiju i da to rešim.

Izašao sam ponovo na ulicu. Bilo je oko ponoći. Tri stepena iznad nule. Imam mali termostat na zidu.

Najavili su sneg.

Nije ga bilo.

Ušao sam u kuću, Legao u krevet, bez odeće.

Prozor sam ostavio poluotvoren.

Gledao je na zapad.

Isključio sam telefon, za svaki slučaj.

 

 

 

MILAN TODOROV: SLEPI MIŠEVI

U Amsterdamu mala plavuša, nema dvadeset godina, srnećeg pogleda, u belim gaćicama i belom grudnjaku stoji u izlogu. Kvart, u stvari dve ili možda tri ulice zvane Crveni fenjeri. Devojka povremeno ode iza zavese kada se pojavi neki klijent da bi se vrlo brzo vratila, ista kao i pre. Lepa i neizveštčena.

Prolazimo. Prijatelj s kojim šetam kaže mi:
„Zamisli je na plaži na moru. Da ne znam čime se bavi, sutra bih je oženio.“

I sad, čovek se pita koliko ima tajnih života drugih ljudi i naših tajnih života.

Verovatno koliko i mora.

I šta je ljubav?

Šta je seks?

Šta je, da oproste nežnije duše, parenje?
Ustalom, naučnici su nedavno sa zaprepašćenjem utvrdili, a na osnovu mnogih autentičnih snimaka da se slepi miševi ne razmnožavaju na klasičan način, odnosno penetracijom i ubacivanjem muškog semena u vulvu ženke slepomišice, ako se to tako zove po novom.

Utvrđeno je, naime, da mužjak slepog miša ima nekoliko puta veći penis od ženkine vulve i da uzalud, neki put i po više sati, pokušava da ostvari kopulaciju.

Ipak, ženka ostaje trudna i mali slepići u crkvenim tornjevima, uz blagoslov Boga i svih svetih, tu blizu, dolaze na svet.

Šta hoću time da kažem?

Skoro ništa. Oasim da postoji među nama neki neistraženi unutrašnji pejzaž.

Putam se samo koliko ćemo još izdržati torturu tobožnjih analiza odnosa muško žensko?

Zar nije bolje ne osvetljavati tajne ljubavne živote zadušnim bapskim svećama? Iz perspektive udaljenosti sve deluje istinitije.

U kraju u kome živim ima mnogo slepih miševa. Kreću se noću. Ponekad nam upadnu u stan. Ekolozi kažu da je to dokaz zdrave sredine.

Ali slepi miševi su možda u požudi, u potrazi za ženom svog, te noći, novog života.

Svakako tajnog, jer je javni život postao oduran kao naduvane ženske usne na političkim tribinama kojih je puna televizija.

Ukus i dodir u obliku srca kojim se, kažu naučnici, završava penis slepih miševa, ta bizarna ljupkost prostote, da izvine dušice slabe na poroke, je dodir kojim prestaje javni život ljubavi.

Tajni život ljubavi je život na trenutke.

Mada može da bude vrlo spor. Ponekad traje godinama dok se prirodno ne ugasi kao svaka neutažena čežnja.

I, verujem, nema čoveka ni žene koji nisu imali stvarnu nepostojeću ljubav bilo kad i bio gde.

Sve Bahove kompozicije, govorio mi je stari nastavnik klavira, a zaljubljenik u klasiku i u nastavnicu književnosti u istoj školi, su ode tajnoj ljubavi.
Pisao joj je male, prilično uspele katrene. Mnoge je i komponovao. Svirao bi ih u hladoj uličnoj sobi ispred koje su tutnjali kamioni. Niko ništa nije čuo.

Nastavnica je bila obla, vragolasta crnka i predavala je i meni. Još i sada čujem njen grlen, grudni smeh. Svi dečaci su bili zaljubljeni u nju. Osmi razred. Kad sam pošao u gimnaziju, u autobusu, na zadnjoj platformi našao sam se rame uz rame sa nastavnikom muzičkog.

Umrla je, rekao je. Rak dojke.

Nije rekao o kome se radi.

Sišao je dve stanice pre moje.

Nikad ga više nisam video.

Ali ona prečica koja od tajnog do javnog vodi preko naleta  očekivanja, skrivene požude i patnje, straha od srama, ne da mi mira ni danas. Zar sve što imamo nije oblikovano čistom i neverovatnom snagom ljudske želje?