понедељак, 31. август 2015.

DUŠAN PUAČA: PRAZAN PROSTOR

Mi mo politički neutralni. Zalažemo se za mirno rešavanje sporova između Rusije, Ukrajine i ostalih ruskih zemalja.

U ratovima baš nemamo sreće. Uvek izvučemo najjaču grupu.

Kada meni misli odlutaju, ne vraćaju se. Kao da sam pritisnuo delete.

Kako sada stvari stoje, vlada će blokirati Nemanjinu ulicu.  Sve dok se ne ispune svi njeni zahtevi.

Najviše volim da se takmičim sam sa sobom. Kako god bilo, ja uvek pobedim.

Stomačni grip se nije zapatio u mom stomaku. Nije mu odgovarao prazan prostor.

субота, 29. август 2015.

MILAN TODOROV: VOZ PROLAZI KROZ PLETENICU

Bila je to mala čekaonica na maloj železničkoj stanici. Iznad razvaljenih ulaznih vrata kreonskom bojom ispisana slova ПЛЕТЕНИЦА - PLETENICA
Veronika je stajala kraj prozora kada je taj krupni preplanuli čovek ušao. Bio joj je nepoznat. Sigurno ne živi ovde. Da je iz Pletenice, morala bi da ga zna makar iz viđenja. Ali, bilo je to vreme kada su se mnogi vraćali u tu zaboravljenu i pomalo zapuštenu dolinu. Oni koji su sve napustili i otišli pre mnogo godina u veće gradove. Više tu nisu imali nikoga, osim sećanja koje je beskrajno promenljivo.

U čekaonici, pored Veronikinih nogu kunjala su dva  kuždrava psa. Pulini. Ovčarski psi. Samo, ovaca više nije bilo ovde. Ako ne računamo izgubljene ovce u koje je, Veronika ubrajala i sebe.
Psi su bili crni, bez ijedne bele šarice.
Nekad je od svoje bake slušala ružne priče o smrti. I uvek se, u njima, smrt prikradala u obliku sasvim crnog psa. Uvek. Ali, verovala je da su to bapska preterivanja. Uostalom, psi nisu bili stvar njenog izbora. Jednostavno, pojavili su se niotkuda i ostali uz nju.

Čekanje tom nepoznatom namerniku, izgleda, nije padalo teško. Zaseo je u ugao kraj peći koja se nije ložila. Prekrstio je noge u dobro okovanim zimskim gojzericama, razvezao smeđi vuneni šal koji ga je dodatno utopljavao ispod izbledelog montgomerca i dremkao zureći u oljuspani plafon, što se nije moglo otprve videti jer se u čekaonici dugo nije upalilo svetlo.
Još jedan, pomisli Veronika, za koga ne postoji vreme. Samo klimatske promene zvane leto, jesen, zima... proleće nakon svega.

Ali, trebalo je čekati taj voz. I ona je strpljivo čekala.
Taj voz koji bi u Pletenicu dolazio uvek u različito vreme, donoseći jednako mirise dolaska i odlaska. I ništa više.

Ponovo ga je pogledala, trudeći se da on to ne primeti. Iz profila učini joj se da neznanac neverovatno liči na njenog Jakova. Samo što je imao malo mekše, oblije crte lica.

Setila se svoje prve bračne noći. Setila se i tamnog majčinog i očevog bračnog kreveta, bele uštirkane posteljine i sebe kako ga čeka do jutra u  njemu. Doteruje šminku, vezuje crvenu perlicu oko vrata, zateže čarape sjajnim metalnim žabicama, nateže korset preko nabubrelih grudi.
Najzad je ušao, snažno zalupivši vrata za sobom. Pogledala ga je ustreptala i u očima  mu videla nešto što do tada nikada nije videla. To sada nije bio čovek koga je poznavala već godinu dana. Bio je to neki drugi Jakov.
Pomislila je da će skinuti bar odelo. Spremila mu je, na njegovoj strani ležaja, pidžamu koju je lično izabrala za njega. Za tu noć. Nešto u čemu je želela da ga pamti ceo život. A on je samo kleknuo na ivicu teškog bračnog kreveta, uhvatio je za gležnjeve nogu, pritom joj pocepavši crnu najlonku i jednim kratkim ali odsečnim potezom. okrenuo je na trbuh. Nije stigla ni da vrisne. Levom rukom joj je pritisnuo teme, zabijajući joj lice u prašnjav  jastuk, a desnom pocepao gaćice i u naletu prodro u nju. Otada nisu međusobno izmenili ni reč. 



Ponovo pogleda kroz prozor. Napolju se zahuktavao vetar pomešan sa pepeljastom ledenom kišom. Ništa čudno za prvi novembar.
Nije volela da gleda kako jesenji vetar povija stabla i njiše kandelabre.
Okrete se na drugu stranu.

Nepoznati sredovečni muškarac zavuče ruku u džep i izvuče paklicu cigareta. Ne gledajući, krupnim jakim prstima parao je papirnatu ambalažu. Uzalud. Onda zgužva kutiju i baci je u pravcu prepune korpe za otpatke. Kutija se kratko zadrža na vrhu hrpe najraznovrsnijeg smeća, zatim se proizvodeći krt zvuk koji je podsećao na paranje leda, sroza  na pod. Muškarac sigurnim potezom iskopa iz  montgomerca novu svežu paklicu.

Koliko još ima do voza? Šta ako je to  onaj koji dolazi samo da bi prošao, pomisli Veronika. Takve nikada nije volela. Slušala ih je noću, sama u krevetu, u bračnoj nesanici. Dolazili bi po nekom pravilnom redu. Prvi, u pola jedan iza ponoći. Drugi u tri. Treći u pola četiri. A onda više nije brojala. Jakov je spavao u posebnoj sobi u kući. Ili van kuće. Veronika mu nije ništa zamerala. On je imao svoj, a ona svoj život. Ni jedno, ni drugo nisu znali šta da čine sa njim. 
Jednog blagog septembarskog jutra, oko Male Gospojine, javiše joj da je Jakov pao sa tornja pleteničke crkve Svetog spasa dok je bakrom opšivao kupolu za istočni krst. Bio je vezan sigurnosnim užetom. Dok je padao, mislila je Veronika, verovatno je verovao da će ga taj jaki konop spasiti. Jer u Boga, čovek kao Jakov nije mogao da veruje iskreno. Bio je limar dvadeset godina i nije  mu bilo prvi put da pada sa krova. Međutim, ovaj put se desilo nešto krajnje neobično. Umesto da amortizuje njegov sunovrat u dubinu, jako pleteno uže mu se obmotalo oko vrata i udavilo ga još u padu. Nije umro od udarca o zemlju, nego od gušenja pod neobjašnjiim okolnostima. 


Nekoliko minuta kasnije, kroz prozor ugleda žuti taksi, kako se lagano, kao oklevajući, zaustavlja.
U čekaonicu potom uđe njegov vozač i dok je nespretno zatvarao vrata ona primeti da nema jednu nogu. Odnosno da ima protezu. Pantalone na njemu sa bezbroj džepova bile su vojne.

Veronika ga odmeri.
Bila je skoro sigurna da je taksista, iako još mlad, već potrošen čovek.
Ništa on nije uradio što bi je podstaklo da to zaključi. Štaviše, samo ju je jednom okrznuo pogledom i prešao preko nje kao da  ne postoji.
Znala je šta taj muški pogled znači.
A i taksista je, svakako, znao da ona to zna i nije ga bilo briga.

Koliko ima do voza, htela je  da upita taksistu. Taj je morao to da zna. Sigurno mu nije prvi put da po noći nekog čeka na pustoj železničkoj stanici.
Ali, onda odustade.
Šta bi sa tim saznanjem?


Čovek koji je čekao voz je i dalje, potpuno sabran i odsutan, pušio. Veronika je njušila miris njegovog duvana i istovremeno pogledavala  njegove ruke trudeći se da to čini što neupadljivije. Jedva se uzdržala da se ne nasmeje uprkos svemu. Imao je ruke kao svi pletenički paori. Kratki jaki prsti, malo zakrivljeni, debeo dlan i nadlanica. Pleteničanin koji je došao da svoje poslednje dane provede u starom kraju. Nesvestan da uskoro umire. Još mu se čini da može, samo da se dobro napije pleteničkog vazduha, da otklizi tim šinama ponovo u svet, da jurca za svojom zvezdom, za čarobnim neuhvatljivim uspesima, za novcem i lepim nestalnim ženama.

Za sebe je verovala da je jedna  od onih koja je jednostavna. Od života odavno više  nije ništa očekivala. Shvatala ga je samo kao nešto što prolazi. Kao vozovi koji prolaze kroz Pletenicu. Poneki zastane. Poneki i donese nekog. Ali, većinom i to ubedljivom većinom, samo projure ovuda. Tako je svrha postojanja za  nju postala prolazak. Makar to bio i prolazak kroz ništa. A šta će biti posle, kad sve prođe, nije je bilo briga.

Kasni, reče taksista. Te mašinovođe...i opsova.
Nisu krive mašinovođe, reče Veronika, nego ove naše pruge.
Šta će, go-spo-đo, vozovima uopšte mašinovođe, reče taksista nepotrebno naglašavajući upravo reč „gospođa“. Jednog dana, go-spo-đo, će vozovi ionako ići sami. Navodiće ih iz svemira, kompjuterski.

Nepoznati korpulentni čovek se nije uključivao u njihovu jalovu raspavu.
Mirisalo je na početak zime. Na uzaludnost bekstva. Kiša je kupala Pletenicu pred Noć veštica sve jače i Veronika ponovo uroni u svoje misli.

Nedavno je sanjala  da je prodala staru porodičnu kuću u varošici, koja je čak i od ove zaboravljene željezničke stanice  bila udaljena pet- šest kilometara. Ali, u snu je sve bilo jednostavno. Pojavio se jedan mladi bračni par iz Beograda. Fakultetlije. Bez posla u gradu. Došli bi u Platenicu da gaje lekovito bilje. Kamilicu. Pletenica je raj za kamilicu. A imaju i siguran otkup. Sve što s proleća skupe po pleteničkim kanalima i jarugama, već na leto ide za Ameriku.
Oduševili  se debelim zelenim šalukatrama na prozorima njene stare kuće i nameštajem u sobama. Devojci je zapao za oko teški tamni bračni krevet u prednjoj sobi. Koja to mora da je istorija, uzviknula je oduševljeno.
Veronika je htela da im kaže da je kuća ukleta i da nikom, pa ni njoj, nije donela sreću, ali nije mogla da izgovori ni reč. Trudila se, vikala, ali iz  njenog grla nije izlazio nikakav zvuk. Osećala se kao da nepovratno tone u beskrajne močvare kamilice koje su opasavale opustelu Pletenicu.
Kad se rasanila shvatila je šta taj san znači: iz Pletenice niko nikada ne može zauvek da ode. Može samo da odseli na kratko, koliko traje život i da se na kraju vrati na slanu pleteničku zemlju da u njoj ostavi svoje kosti.

Najzad se u daljini začuo pisak lokomotive.
Čovek u montgomercu hitro baci pikavac na pod i zgazi ga nogom. Zatim ga još jednom zgazi, utrljavajući ga petom o pod,  da bi bio siguran da ga je ugasio. Onda pritegnu pojas, začešlja se i sav se nekako ukruti.
Čeka ljubavnicu, potvrdi Veronika i oseti kako joj utrobu plavi nejasni, tamni bol.
Voz se ponovo veselo oglasi, kao da potvrđuje njenu neizrečenu pretpostavku.

Taksista izađe na peron pleteničke železničke stanice. Čovek nogu pred nogu krete za njim. Iz pravca tunela iz koga je trebalo da izroni voz zatitra odraz  crvenog svetla semafora . Kao da neki slikar četkom zaronjenom u krv boji prozor iz dubine mračnog sveta.

Buka teretne lokomotive i vagona koje je teglio za sobom postajala je nesnosna. Umesto da usporava, voz je ubrzavao. Ovo je, pomisli  Veronika, dakle, još jedan od onih koji samo prolaze.

Iznenada se začu tup udarac iz pravca perona i žalosno cviljenje kočnica voza koje su prekasno pokušavale da zaustave kompoziciju.

Taksista ulete u čekaonicu bled kao kreč i pade na pod. Psi zarežaše na njegovu pojavu.
Šal...Podvukao ga šal..., rekao je pre nego što je počeo da povraća drhteći celim telom.
Još dugo je tako sklupčan kao dete ležao na prljavom betonu pleteničke stanice, trzajući se povremeno kao epileptičar.


Veronika ne reče ništa. Kao da za nju ta tragedija koja se napolju upravo dogodila nije bila novost. Pomisli, blagi Bože šta je taj povratnik mislio da ga čeka u Pletenici osim, ovakvog ili onakvog, kraja? Ali i ta misao joj je brzo izvetrila.
Žustro ustade, rasklopi svoju tašnicu i iz nje izvadi malu termosicu.Otvori zeleni plastični čep, podiže bocu  i nasloni ga na usta taksiste koji se pridigao. Topla mirisna tekućina zagrgolja u njegovom grlu.
Pio je halapljivo kao da pije lek protiv smrti, ostajući gotovo bez daha. Zatim vrati termosicu Veroniki:
Nikad nisam pio ništa bolje.


Veronika je strpa u tašnu, pogleda na okrugli železnički sat koji se nalazio iznad vrata i tiho izađe na stranu suprotnu od uzbuđenih glasova koji su dopirali sa, sada jarko osvetljenog, perona.
Za nekih pola sata biće kod kuće. Toliko joj je uvek trebalo da se, laganim hodom, od stanice spusti do kuće sa prozorima boje kamilice. Nikada ni mnogo manje ni mnogo više. Čak i kada bi se utrkivala sa dvema crnim četvoronožnim siluetama usput.





четвртак, 27. август 2015.

MILAN TODOROV: PIPANJE

Policija radi na rasvetljavanju zločina. Ali, rasvetljavanje sporo odmiče jer se sve dogodilo po mrklom mraku.

Ritual koji Jevreji obavljaju pred Zidom plača, svaki naš građanin može da obavi između svoja četiri zida.

Ovde je sve moguće. Zato je ovde nemoguće normalno živeti.

Srpski poslanici se ne hrane u skupštinskom restoranu. U pitanju je samo dohrana.

Ne zna se kada će biti otvorena poglavlja pregovora Srbije sa EU. To je slikovnica koju vetar lista.

Čim smo prestali da pišamo uz vetar, dobili smo snažan vetar u leđa.

U vladi ima ministara sa i bez portfelja, ali uglavnom svi imaju nešto.

Toliko smo blizu Evropi da se već pipamo.

среда, 26. август 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: ŽIVI ZID

Do sada je svaka vlast u Srbiji na isti način ulagala pare u kulturu. Kupovala je pisce, a ne knjige!

Zid plača u Srbiji je živi zid.

Dugo smo dozvoljavali da nam drugi uništavaju Srbiju, a onda smo stvar uzeli u svoje ruke...

U ratu smo jedni drugima palili sela, ali u miru toga nema, pa sada svako svoja mora sam da uništava!

Biljkama je potrebna svetlost da bi rasle. Diktatorima mrak.


Najjači samo ostaju! Ostali odlaze odavde...

уторак, 25. август 2015.

MILAN TODOROV: SVE OSTALO

Oni koji pitaju kuda sve ovo vodi, prvi putuju.

Srbija je zemlja koja polako gubi stanovništvo. Ali se zato vlast nikada ne gubi.

Ne znam koliko ima odavde do večnosti. Pitaću prvog besmrtnika koga sretnem.

Tek sad mi je jasno zašto se za svaki uspeh, u Srbiji kaže: usralo nas.

Srbi uvek u miru izgube ono što su dobili u ratu. Srećom, ovaj put ništa nismo dobili.

Ni najveći svetski klasici ne mogu da popune prazninu koju za sobom ostavljaju romani tv voditeljica.

Srbija je zemlja čuda, u kojoj u čuda niko ne veruje.

Najviše nam para ode na kućnu hemiju, tačnije mesne prerađevine.

Svetski političari skupo naplaćuju svoje govore. A naši nam govore džab džabe.

Mi odlučujemo o svojoj sudbini, jer je sudbina tako htela.

U Srbiji je pokrenuta snažna privredna aktivnost, Što bi se reklo, taknuto - maknuto,


ZORAN T. POPOVIĆ: MAKETA

Imam ravan stomak, s tim što su mi trbušnjaci loptastog oblika.

Detaljno proučavam“Kamasutru“. Upravo završavam predgovor!

Ne smem da vam otkrijem tajnu mog preživljavanja, jer ću posle toga morati da vas ubijem.

Kupio sam preko interneta stan od 500 kvadrata u Londonu. Maketa mi stiže za nekoliko dana.

Protivnik nije pokazao ništa od svojih kvaliteta, već je samo kažnjavao svaku našu grešku.

On nije nikakav šarlatan. On ima uredne papire, da nije normalan.



понедељак, 17. август 2015.

MILAN TODOROV: TOČKOVI KOJI SE OKREĆU UNATRAŠKE


Znali smo da će Srbija biti uređena zemlja, ali se nismo nadali da će biti ovako lepo ograđena.

Proizvodi za istočnoevropsko tržište zaostaju  kvalitetom u odnosu na iste proizvode namenjene zapadu. Uzmimo za primer proizvod zvani demokratija.

Sa čelnicima Evropske unije stalno održavamo sastanke na najvišem nivou, jer smo im se popeli na vrh glave.

Ne mogu oni nas toliko terati da se saginjemo, koliko mi možemo da puzimo.

U Hrvatskoj zabranjuju ćirilicu, ali raduje nas da ćirilične knjige za sada neće spaljivati na lomači.

Vest koja je procurila iz vlade: u pregovorima sa EU zauzimamo čvršći stav.

Oni kojima smeta što je sudija uramio presudu prestolonasledniku, trebalo bi da gledaju širu sliku.

Pošto smo sekularna država, naši vlastodršci se ne boje  Boga.

Zašto se u starim filmovima točkovi kola okreću unazad? Zbog žala za dobrim prošlim vremenima.

REČENICE KOJE VOLIM (38)

"Starost me je pretvorila u kuću otvorenu za glasove ljudi koje sam nekada poznavao, kao i za one koje sam znao samo po čuvenju ili iz knjiga. Čitavo klupko isprepletanih sudbina, tragičnih i komičnih; boje, oblici, zvučanje različitih jezika i različitih akcenata. Zapazio sam i to da sam prema svojim bližnjima više blagonaklon nego što sam bio u mladosti, da sam manje sklon da ih osuđujem. Mada ponekad podležem lošim navikama i ispod mog pera omakne se pakost...”


Česlav Miloš, nobelovac.

недеља, 16. август 2015.

MILAN TODOROV: TEORETIČARI

Bolje se živelo u komunističko vreme. Pomenulo se, ne povratilo se.

Ovde nikom nisu ugrožena elementarna prava. Radi se o kompleksnoj pojavi.

Naš put u Evropu je dug, jer je Srbija stara država pa se sporije kreće.

Saznali smo koja ruka je ispisala grafit mržnje. To je produžena ruka zna se koga.

Izražavamo najveće poštovanje za sve žrtve sukoba. Da ih nema, trebalo bi ih izmisliti.

Pravda uvek pobeđuje na kraju, kad je kasno za bilo šta.

Masovnih zločina je bilo na svim stranama. Što bi s reklo: tu i tamo.

Veliki pisci ostavljaju za sobom nedovršene rukopise, a on je otišao korak dalje. Nije ni počeo da piše.

Ne moramo da se plašimo veštačke inteligencije. Nama ne može ništa ni prirodna.

Kod nas nije: jedno teorija a drugo praksa. Kod nas je sve teorija.

U normalnim državama bi i za manje greške pala vlada. Srećom, naša vlada nikada ne greši.

Naši političari ne misle da su Bog i batina. Znaju da je Srbija sekularna država.

Potpisujem sve što su oni, koji su govorili pre mene, prećutali.

ZORAN T. POPOVIĆ: VITAMINSKI ŠOK

Dok su oni uvek za dom spremni, mi smo našu kuću malo zapostavili.

Danas ne radim ništa, a trenutno sam na pauzi.

Ja lako izlazim na kraj sa lepim i pametnim ženama, jer one sa mnom nikad ništa ne započinju.

Njen tip muškarca je dinarski. Svaki onaj koji ima puno para.

Potkovani, ne lupaju!

Doživeo sam vitaminski šok. Opet sam pojeo govno!



петак, 14. август 2015.

MILAN TODOROV: CRKLA KLIMA

Onaj ko u Srbiji nije ni za Amerikance ni za Ruse, taj je ni za šta.
Balkanska krčma je hotel koji strancima u regionu pruža najluđi provod.

Kad su pustili goluba mira, to se odmah osetilo.

Niko nikome ne sme da preti smrću, a pogotovo ne sme besmrtnicima.

Mi umemo da praštamo. Na primer, ja sam oprostio sebi ono što nikom ne bih.

Turističke organizacije  beleže mali broj noćenja, za ovoliki mrak.

Ako Bog da zdravlja, posle više godina najzad ću overiti zdravstvenu knjižicu.

Već godinama klima na poslu nam je očajna, a ovog leta je crkao i erkondišn.

Da nam se ne bi dogodile godine mršavih krava, uništili smo stočni fond.

Gradimo za buduće generacije. Ako oni uopšte dožive da mi to izgradimo.





ZORAN T. POPOVIĆ: BLAGA REČ

Zlatna ribica je htela da mi ispuni tri želje, ali ja nisam mogao.

Pljesnuo sam ženu po guzi. Da li se i to smatra nasiljem u braku?

Veza je blaga reč. Okovala me je!

Moraću da je izbacim iz glave. Zauzima mnogo mesta u mojoj memoriji.

Da na sve strane nije pucalo od patriotizma, niko ne bi stradao.


четвртак, 06. август 2015.

MILAN TODOROV: POVRATAK U SREDNJI VEK

Na protest naše vlade povodom ignorisanja dana žalosti, zapadne ambasade su odgovorile minutom ćutanja.

Ukoliko, ne daj Bože, dođe do smaka sveta, spremni smo da reagujemo istog trenutka.

Nedopustivo je da u našoj zemlji, koja je sigurna i bezbedna, toliko ljudi strada.

Poznato je da se vreme stalno menja. Zato je kod nas ovoliko nestabilno.

Naša šansa je u poljoprivredi. U razmeni naturalnih dobara, lovu divljači i  skupljanju drva za ognjište.

Dobro je što nas vlast vraća u srednji vek. Tada smo jeli zlatnim kašikama.

To majka više ne rađa, pošto je žena već u godinama.

Svi preci su mu bili Srbi, pa je i on juče bio Srbin.

Poznatog ustaškog pevača čeka kazna zbog uzvika  „Za dom spremni“. Moraće tu rečenicu da ispiše sto puta.

Ubistvo kritičara režima je malo koga iznenadilo, jer je poznato da svako ko se rodi mora i da umre.

Autor grafita mržnje je uslovno osuđen, jer mu je kao olakšavajuća okolnost uzeto to da ima lep rukopis.  

ZORAN T. POPOVIĆ: ŠIPKA

Ne znam da li će biti smaka sveta, ili ne. Ali ljudski je nadati se!

Kad stignete na kraj sveta, tu počinje Srbija.

Ako devojka ima časne i poštene namere, greh je da joj ne ispuniš želju.

Ona je prava domaćica. Ugradila je šipku u kuhinji da bi mogla da vežba, dok stavlja turšiju.

Kentaur je pola čovek, pola konj. Mada moja žena misli da sam ja kompletna ličnost.

Mišljenja su podeljena. Dobili smo ih mejlom.

Obesio se jedan očajni penzioner. To je još jedan pravi patriota, koji je dao život za Srbiju.

Kad sam vratio psa iz šetnje, žena me upita: jeste li piškili? Ja jesam, za Džekija ne znam, odgovorio sam.

Golub pismonoša je preteča elektronske pošte.




уторак, 04. август 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: ŠUM NA MOZGU

Nije u životu sve tako crno, otkad pijem ove roze pilule.

 Nisam dostupan. Van sebe sam.

 Čuvajte se promaje, da ne dobijete šum na mozgu.

 Na Balkanu je uvek bilo puno krvi, jer mi negujemo tradiciju građanskih ratova.

 Otkad su ga bacili s desetog sprata, nema više strah od letenja.

 Preskočio sam predigru i odmah prešao na prasetinu.

 Tajna uspešnog braka je u toleranciji. Kad se žena pravi da ne zna za vašu ljubavnicu.

 Prostituciju treba legalizovati, da se naši političari više ne kriju po Narodnoj skupštini.

 Broj poginulih navodi na sumnju da se nije pucalo ćorcima. 

понедељак, 03. август 2015.

MILAN TODOROV: UDARAC

Udari me iz sve snage, rekao je taj nepoznati tip, koji mi je prišao u blizini katedrale, u centru Novog Sada. Nije bio ni mlad, ni star. Oko četrdeset pet. Možda je išao sa mnom u školu? Ne, nije, sigurno. Prošao sam milion puta pored njega u ovom zgužvanom gradu i nisam ga nikad zapazio. Ne bih ni sada, da mi se nije isprečio. Ne mogu reći da je bio drzak, to ne. Ali, ciničan možda. I samoironičan. Znači, nesrećan.
Zastao sam.
Udari me, prijatelju, iz sve snage u nos. Nemoj da žališ, kad te molim.
Pogledao sam ga malo pažljivije. Bio je nekako pohaban. Ne bih mogao tačno da kažem zašto je izgledao pohabano. Možda mi se samo činilo. Već duže vreme stvari koje viđam se ne pokreću unapred. Trule. Ponekad, s večeri, s kanala Dunav Tisa Dunav i okolnih bara stiže, doskora nepoznati, miris truleži. Mislim da je to tiho razjedanje svega oko nas. Skoro bešumno propadanje. Kao rđanje teških velikih mašina koje tako plaču u tami.
Neobjašnjivo, ali poznato.
Da li si ti normalan? upitao sam ga.
Ne boj se, samo odalami.
Zašto si mene izabrao? Ima toliko drugih koji bi ti vrlo rado učinili?
Slično se sličnim leči, odgovorio je nasmejavši se i ja sam shvatio da pred sobom imam još jednog izgubljenog ostarelog gimnazijskog japija.
Samo sam odmahnuo rukom i produžio.
Ali, nisam mogao da prestanem da mislim o njegovoj ponudi da mu, tek tako, iz čista mira, slavodobitno razlupam nos.
Zašto to nisam učinio? Možda sam u jednom trenutku poželeo to da učinim? Uostalom, imao sam toliko razloga da se na nekome ispraznim. Ali, nisam, jer sam  znao da se posle toga neću osećati nimalo bolje.



Ipak, razmišljao sam o nosu koji se rascvetava krvav kao ruža. O lupanju nosa. Zapravo, o telu uopšte. O telu, bez duše. Njegovim organima koje bi umesto da ih zaveštavamo, kako nam svako veče savetuju sa televizije, i tako ih se za života na izvestan način odreknemo - trebalo da čuvamo sa više poštovanja.

Imao sam pravilan i, reklo bi se, normlan nos. Možda malo veći, možda malo preširok? U svakom slučaju, u detinjstvu nisam obraćao pažnju na nos. Bio mi je važan stomak, bicepsi, tricepsi, ravan trbuh, veličina one stvari...  Da li su jaja u orahovoj ljusci?
Išli smo iza male crkve u Molinarijevom parku gde nam je Josip, mladić stariji nekoliko godina od nas, redovno pokazivao znake svog napredovanja u zrelog muškarca. Zadizao je  košulju i pokazivao kako mu dlake na grudima rastu pravilno kao u udžbenicima, odnosno da su blago povijene na gore. Dlake su mi bile masne, kovrdžave i riđe. Osećao sam strah kada bi ih ugledao i uvek bih tada pomišljao da on to čini zbog svoje sestre. Njegova sestra Matilda, koju su svi zvali Mata, je bila neobično lepa, ali samo do pola. Kao presečena riba devojka. Fina, ljupka glava sa dugom crnom kosom, krupnim očima i kosim, ali blagim osmehom upućenom svakome koga bi pogledala. Pod bluzom mogle su joj se nazreti dve dinjaste uzbibane dojke. Ali, ispod pojasa, bio je to dečak od tri, četiri godine, koji nikako da nauči da hoda.
Matilda, kaži nam koliko žene imaju rupica? Tamo dole, Matilda. Reci Matilda... Sirota Mata, koja bi posle dugo plakala, tresući se u plavim invalidskim kolicima sa žutim točkovima koji su, umesto felni, imali plastični četvrolisni cvet cimetne boje.

***
Verovao sam da  svako ima neki deo tela sa kojim je nezadovoljan.
Kako sam bivao stariji, bio sam sve nezadovoljniji svojim izgledom.
Prva devojka koja mi je počela vraćati samopouzdanje, čak tri meseca nije dozvoljavala da je poljubim a onda me je jedne noći iznenada u polupraznom osvetljenom autobusu ščepala za mošnice i zarila mi zube u usne ne popuštajući do poslednje stanice na okretnici.
Pitao sam je šta misli o mom nosu. Zar joj se ne čini da je onako, malo bez veze?
Ona je bila starija. Pohađala je jezičku gimnaziju u Karlovcima i mnogo je čitala španske i argentinske pisce. Priče Hulija Kortasara je znala napamet. Stalno mi je citirala:“Vrlo dobro si znao, imaćeš isuviše vremena da zamišljaš pojedinosti onoga što se dešava...“ ili „Na neki način morala sam da ti kažem zbogom i da te istovremeno zamolim da nastaviš“!


Izgoreo sam iznutra, ali evo me u zrelim godinama, kada pomišljam da je svaki deo moga tela, na neki način, zloupotrebljen.
Ne samo zbog mojih neopreznih misli, nego zbog onoga što bi se moglo nazvati upotrebom života.
Kako čovek uopšte dospe do toga da počinje da se stidi svog tela?
Kao i sve u životu, i promene koje vreme nosi su u početku nevidljive kao male pukotine u spoju nosećeg zida kakve važne zgrade, koje nagoveštavaju za sada nevidljive i još nečujne zemljotrese, koji će se dogoditi.

Sećam se svog stomaka. Sedimo na plaži, dve lepe mlade devojke i ja i kartamo se u pesku ispod samoniklog dunavskog bresta. Posmatramo ispitivački ispod oka, naša tela, koja ne pripadajući još nikom drugom kao da u potpunosti ne pripadaju ni nama. Plava devojka ima skladne ruke, noge i neverovatno ljuke crte lica. Crna je mršavija, muškobanjastija, ali bez nedostataka, ima nešto jako iskreno u držanju, u pogledu, kao da sve njeno govori tu sam zbog muškog tela. Obe su, na svoj način, zavodljive i pristupačne. Ali ja sam zabavljen svojim stomakom. Stalno tražim položaj u kome neće biti opušten, ne debeo, nego nekako izdužen kao da pokazuje mogućnost da ću jednog dana zaista ličiti na svog gojaznog oca,  čiju sliku imam i sada pred očima, Dobri moj otac stoji u vodi do pojasa na peščanom mekom dnu Oficirske plaže. Iako neplivač, uliva mi sigrnost tako stamen, sa krupnim maljavim trbuhom kome nijedan talas nije dorastao .
Zbog toga iznenada ostavljam karte i preko vrelog  peska trčim da se bacim u reku. Devojke trče za mnom. Iz vode nam vire samo glave. Povremeno se, plivajući ili roneći, približavam plavoj devojci koja mi se stvarno dopada i nogama je obgrljujem oko vrata ili pasa, u nekoj čudnoj mladalačkoj igri sa loptom, da bi se samo tren kasnije svako od nas, sa zbunjujućim smehom, zabacio unazad, u usamljenost sve hladnije prevečernje vode.


To je bilo u prošlosti. Sada posmatram svoju staru majku kako se smanjuje. Šta vidim u njenim kvrgavim bolesnim kolenima, tankim rukama bez mišića, opuštenom, izduvanom trbuhu iz koga sam pre pedeset godina izašao, ne svojom voljom?
Ponekad se igram sa njom kao sa malim detetom.
Zatvori oči, naređujem joj.
Ona, koja ionako skro ništa ne vidi, poslušno sklapa oči.
Stavljam joj u pegave skvrčene ruke neki mali poklon. Kolač sa rogačem bez šećera, usku krišku lubenice, šaku neslanog sira ili jeftini i kratkotrajni plastični aparat za sluh sa  kojim se ona ponaša kao da me čuje, čitajući strah i zebnju sa mojih usana.
Svi moramo umreti, ali ne sada, ali ne sada! Ne sada!

Ponekad čujem neke glasove za koje mi svi drugi, kad ih pitam, odgovaraju da ih ne čuju. Ali ja ih čujem i ne želim da govorim o njima. Ne još.
Ponekad su to glasovi životinja. Obično pasa. Nisu kao ljudski, ali ako malo vežbate, lako ćete naučiti da ih razumevate. Ili glasovi odlazećih i dolazećih vozova. Neko negde ide. Sa nadom.
Noćas su svu noć prolazili vozovi. Pošto uvek kraj uzglavlja imam olovku i mali notes, zapisao sam vreme njihovog prolaska. U tri i deset iza ponoći lagano se na stanici u dolini ispod  kuće zaustavio prvi, teretni. Zatim je otkloparao u pravcu juga. U pola četiri je naišao drugi, sa manjom kompozicijom, sudeći po kraćem tutnjanju šina, i odvukao se nekako teško i opasno u pravcu severa.
U četiri i trideset je pošao prvi putnički. Iz Subotice za Beograd.
Ali, to su stvari koje sam detektovao uhom i pošto su uočljive nisu važne. Doživljavam ih samo kao vibracijsku masažu.
Važno je, što se psi te noći nisu oglašavali posle četiri i trideset, nisu razgovarali međusobno, nisu se svađali pa mirili, kevtali, lizali i ječali. Bili su bezglasni i to je prošlu noć činilo sablasnom. Ujutro su ih vlasnici našli sklupčane u travi, zeleđene u avgustu. Neka ruka je posejala šarene otrovne kuglice po uredno podšišanim travnjacima ispred poslednjih varadinskih kuća.


Večeras smo se, kao nekad, kartali u društvu kućnih prijatelja. Muž i žena, četrdesetih godina. Ona je arheolog a on geometar, koji je trenutno bez posla. Pili smo vino, mezetili i igrali staru laku igru tablića.
U jednom kasnom trenutku osetio sam da mi izuvena ženska noga prstima zadiže nogavicu pantalona i dodiruje mi cevanicu. Ništa više, samo toliko. Mogao je to da bude slučaj. Mogla je to da bude noga moje žene koja me upozorava na nešto. Ali, nije.
Povukao sam se malo unazad. Pokušaj dodira se nije ponovio. Žene su vlasnici naše seksualnosti, ponavljam misao koju sam negde pokupio.



Kad sam noćas izlazio iz kupatila, bio sam malo pripit, ali ne toliko da ne znam da sam svesno i svojevoljno ipak udario nosom u ragasto. Ništa strašno. Čak bez krvi. Mala kvrga koja će proći. Ali, pritom sam osetio lagano grčenje u stomaku.

Bila je to potreba da me nešto zaboli kontrolisano, dozirano, ne posledično kao uvek do sada.Osećao sam potrebu da najzad isprobam posedovanje volje na samom sebi. Nešto kao eksperimentalni miš. Ili bolje, pacov u krletki svakodnevne laboratorije.
Odjednom sam shvatio šta je želeo onaj pocepani lik u katoličkoj porti.

Ali, znam da  je kasno za bilo šta. Nema nam pomoći. Svi ti naknadni pokušaji su batrganje u uslovnoj slobodi. Ukaljani, vraćamo se u svoj kazamat.
Ipak, pipam kvrgu na nosu, draškam je dok pod prstima ne osetim malu sluzavu kap. Osećam prema sebi istovremeno sažaljenje i gađenje. Ali, to je još jedino što mogu da uradim sa sobom, u ovoj noći, u ovoj gluvoj sobi, dok brzo tonem u roptav san u kome mi somotska ruka plave devojke sa plaže briše krv sa lica, pre nego što me obgrli nogom u  snu koji neću umeti da protumačim do kraja života.




.

недеља, 02. август 2015.

MILAN TODOROV: MED, MLEKO, PUDER

Ja sam zbog loših rezultata ponudio ostavku,  ali je ona odbijena. Ponuđen, kao počašćen.

Nismo mi hteli  da se prodamo za tepsiju ribe, ali bio je post.

Čemu četiri S u grbu? Dovoljno je SOS.

Današnji Srbi su vrlo tolerantni. Među njima ima pripadnika raznih nacionalnosti i veroispovesti. 

Tačno je da radimo nepošteno, ali zato kudikamo više od ostalih.

U celom svetu je sreća kad imaš posao, a u Srbiji kad ti daju otpremninu.

Srbi koji su sarađivali sa fašistima  su zapravo bili antifašisti spavači. Sa zadatkom da se probude u današnjem trenutku.

Na proslavama nekih događaja iz skorašnje istorije i Hitler bi omastio brk.

Novi natpis na smetlištu istorije: „Ne bacaj, recikliraj“!

Znamo mi da se treba čuvati danajskih darova, ali nama niko ništa ne donosi nego samo uzimaju.

Ima penzionera koiji duže primaju penziju nego što su radili. Oni su se dvaput otplatili.

Ja sam  čovek od krvi i mesa. Kad dam krv, za ručak dobijem šniclu.

Vladajuću partiju podržava bolja polovina birača.

On nije, kao sva ostala deca, zaplakao kad se rodio. Oglasio se saopštenjem.

Očajno stanje  se već godinama ne popravlja, da ne bismo na brzinu nešto pokvarili.

Međususedski odnosi su nam sve bolji.  Kod braće sada često idemo bez noža.

Srbi su redovne platiše. Uvek plaćaju glavom.

Ako je u alkoholu istina, onda notornu istinu saopštavaju samo notorni alkosi.

Naša politička scena se ukrupnjava. Političari su sve deblji.

Ovde više nikog ne ubija prejaka reč, nego pogrešna.

Demokratija u EU nije ista kao i demokratija u Srbiji. U našoj ima više meda, mleka i pudera.

субота, 01. август 2015.

RATKO DANGUBIĆ: LEPE USPOMENE

Politika i narod se toliko dodiruju, da vlast više ne misli samo na peting.

Moraju i katastrofe da budu širih razmera. Kako bi se pokazalo da vlast stiže svuda.

Važnije je dokazati poreklo imovine, nego poreklo porodice. Tu imovinu nisu mogle da steknu ni stotine porodica.

Vlast još ne želi da govori o novim izborima, jer su joj stari ostali u lepoj uspomeni.

.Istina ne bi trebalo da vređa bilo koga, ali mi nismo bilo ko.

I Nemcima se dešavalo da povremeno ne žive svi u jednoj držvi. Pa, šta im fali?



ZORAN T. POPOVIĆ: TRENUTNI KURS

Mnogi bi se jebali za dinar. Takav je današnji kurs!

Svako naše fudbalsko prvenstvo je namešteno. Takva su pravila igre.

Upoznao sam jednu obožavateljku mojih aforizama. Ispostavilo se da me  je zamenila s nekim.

Penelopa bi danas čekala Odiseja 48 sati, a onda bi prijavila nestanak.

Vršimo pozitivnu selekciju. Biramo najbolje od najgorih.

Ne mogu da igram kako drugi svira. Kratak mi je lanac.