понедељак, 31. август 2015.

DUŠAN PUAČA: PRAZAN PROSTOR

Mi mo politički neutralni. Zalažemo se za mirno rešavanje sporova između Rusije, Ukrajine i ostalih ruskih zemalja.

U ratovima baš nemamo sreće. Uvek izvučemo najjaču grupu.

Kada meni misli odlutaju, ne vraćaju se. Kao da sam pritisnuo delete.

Kako sada stvari stoje, vlada će blokirati Nemanjinu ulicu.  Sve dok se ne ispune svi njeni zahtevi.

Najviše volim da se takmičim sam sa sobom. Kako god bilo, ja uvek pobedim.

Stomačni grip se nije zapatio u mom stomaku. Nije mu odgovarao prazan prostor.

четвртак, 27. август 2015.

MILAN TODOROV: PIPANJE

Policija radi na rasvetljavanju zločina. Ali, rasvetljavanje sporo odmiče jer se sve dogodilo po mrklom mraku.

Ritual koji Jevreji obavljaju pred Zidom plača, svaki naš građanin može da obavi između svoja četiri zida.

Ovde je sve moguće. Zato je ovde nemoguće normalno živeti.

Srpski poslanici se ne hrane u skupštinskom restoranu. U pitanju je samo dohrana.

Ne zna se kada će biti otvorena poglavlja pregovora Srbije sa EU. To je slikovnica koju vetar lista.

Čim smo prestali da pišamo uz vetar, dobili smo snažan vetar u leđa.

U vladi ima ministara sa i bez portfelja, ali uglavnom svi imaju nešto.

Toliko smo blizu Evropi da se već pipamo.

среда, 26. август 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: ŽIVI ZID

Do sada je svaka vlast u Srbiji na isti način ulagala pare u kulturu. Kupovala je pisce, a ne knjige!

Zid plača u Srbiji je živi zid.

Dugo smo dozvoljavali da nam drugi uništavaju Srbiju, a onda smo stvar uzeli u svoje ruke...

U ratu smo jedni drugima palili sela, ali u miru toga nema, pa sada svako svoja mora sam da uništava!

Biljkama je potrebna svetlost da bi rasle. Diktatorima mrak.


Najjači samo ostaju! Ostali odlaze odavde...

уторак, 25. август 2015.

MILAN TODOROV: SVE OSTALO

Oni koji pitaju kuda sve ovo vodi, prvi putuju.

Srbija je zemlja koja polako gubi stanovništvo. Ali se zato vlast nikada ne gubi.

Ne znam koliko ima odavde do večnosti. Pitaću prvog besmrtnika koga sretnem.

Tek sad mi je jasno zašto se za svaki uspeh, u Srbiji kaže: usralo nas.

Srbi uvek u miru izgube ono što su dobili u ratu. Srećom, ovaj put ništa nismo dobili.

Ni najveći svetski klasici ne mogu da popune prazninu koju za sobom ostavljaju romani tv voditeljica.

Srbija je zemlja čuda, u kojoj u čuda niko ne veruje.

Najviše nam para ode na kućnu hemiju, tačnije mesne prerađevine.

Svetski političari skupo naplaćuju svoje govore. A naši nam govore džab džabe.

Mi odlučujemo o svojoj sudbini, jer je sudbina tako htela.

U Srbiji je pokrenuta snažna privredna aktivnost, Što bi se reklo, taknuto - maknuto,


ZORAN T. POPOVIĆ: MAKETA

Imam ravan stomak, s tim što su mi trbušnjaci loptastog oblika.

Detaljno proučavam“Kamasutru“. Upravo završavam predgovor!

Ne smem da vam otkrijem tajnu mog preživljavanja, jer ću posle toga morati da vas ubijem.

Kupio sam preko interneta stan od 500 kvadrata u Londonu. Maketa mi stiže za nekoliko dana.

Protivnik nije pokazao ništa od svojih kvaliteta, već je samo kažnjavao svaku našu grešku.

On nije nikakav šarlatan. On ima uredne papire, da nije normalan.



понедељак, 17. август 2015.

MILAN TODOROV: TOČKOVI KOJI SE OKREĆU UNATRAŠKE


Znali smo da će Srbija biti uređena zemlja, ali se nismo nadali da će biti ovako lepo ograđena.

Proizvodi za istočnoevropsko tržište zaostaju  kvalitetom u odnosu na iste proizvode namenjene zapadu. Uzmimo za primer proizvod zvani demokratija.

Sa čelnicima Evropske unije stalno održavamo sastanke na najvišem nivou, jer smo im se popeli na vrh glave.

Ne mogu oni nas toliko terati da se saginjemo, koliko mi možemo da puzimo.

U Hrvatskoj zabranjuju ćirilicu, ali raduje nas da ćirilične knjige za sada neće spaljivati na lomači.

Vest koja je procurila iz vlade: u pregovorima sa EU zauzimamo čvršći stav.

Oni kojima smeta što je sudija uramio presudu prestolonasledniku, trebalo bi da gledaju širu sliku.

Pošto smo sekularna država, naši vlastodršci se ne boje  Boga.

Zašto se u starim filmovima točkovi kola okreću unazad? Zbog žala za dobrim prošlim vremenima.

REČENICE KOJE VOLIM (38)

"Starost me je pretvorila u kuću otvorenu za glasove ljudi koje sam nekada poznavao, kao i za one koje sam znao samo po čuvenju ili iz knjiga. Čitavo klupko isprepletanih sudbina, tragičnih i komičnih; boje, oblici, zvučanje različitih jezika i različitih akcenata. Zapazio sam i to da sam prema svojim bližnjima više blagonaklon nego što sam bio u mladosti, da sam manje sklon da ih osuđujem. Mada ponekad podležem lošim navikama i ispod mog pera omakne se pakost...”


Česlav Miloš, nobelovac.

недеља, 16. август 2015.

MILAN TODOROV: TEORETIČARI

Bolje se živelo u komunističko vreme. Pomenulo se, ne povratilo se.

Ovde nikom nisu ugrožena elementarna prava. Radi se o kompleksnoj pojavi.

Naš put u Evropu je dug, jer je Srbija stara država pa se sporije kreće.

Saznali smo koja ruka je ispisala grafit mržnje. To je produžena ruka zna se koga.

Izražavamo najveće poštovanje za sve žrtve sukoba. Da ih nema, trebalo bi ih izmisliti.

Pravda uvek pobeđuje na kraju, kad je kasno za bilo šta.

Masovnih zločina je bilo na svim stranama. Što bi s reklo: tu i tamo.

Veliki pisci ostavljaju za sobom nedovršene rukopise, a on je otišao korak dalje. Nije ni počeo da piše.

Ne moramo da se plašimo veštačke inteligencije. Nama ne može ništa ni prirodna.

Kod nas nije: jedno teorija a drugo praksa. Kod nas je sve teorija.

U normalnim državama bi i za manje greške pala vlada. Srećom, naša vlada nikada ne greši.

Naši političari ne misle da su Bog i batina. Znaju da je Srbija sekularna država.

Potpisujem sve što su oni, koji su govorili pre mene, prećutali.

ZORAN T. POPOVIĆ: VITAMINSKI ŠOK

Dok su oni uvek za dom spremni, mi smo našu kuću malo zapostavili.

Danas ne radim ništa, a trenutno sam na pauzi.

Ja lako izlazim na kraj sa lepim i pametnim ženama, jer one sa mnom nikad ništa ne započinju.

Njen tip muškarca je dinarski. Svaki onaj koji ima puno para.

Potkovani, ne lupaju!

Doživeo sam vitaminski šok. Opet sam pojeo govno!



петак, 14. август 2015.

MILAN TODOROV: CRKLA KLIMA

Onaj ko u Srbiji nije ni za Amerikance ni za Ruse, taj je ni za šta.
Balkanska krčma je hotel koji strancima u regionu pruža najluđi provod.

Kad su pustili goluba mira, to se odmah osetilo.

Niko nikome ne sme da preti smrću, a pogotovo ne sme besmrtnicima.

Mi umemo da praštamo. Na primer, ja sam oprostio sebi ono što nikom ne bih.

Turističke organizacije  beleže mali broj noćenja, za ovoliki mrak.

Ako Bog da zdravlja, posle više godina najzad ću overiti zdravstvenu knjižicu.

Već godinama klima na poslu nam je očajna, a ovog leta je crkao i erkondišn.

Da nam se ne bi dogodile godine mršavih krava, uništili smo stočni fond.

Gradimo za buduće generacije. Ako oni uopšte dožive da mi to izgradimo.





ZORAN T. POPOVIĆ: BLAGA REČ

Zlatna ribica je htela da mi ispuni tri želje, ali ja nisam mogao.

Pljesnuo sam ženu po guzi. Da li se i to smatra nasiljem u braku?

Veza je blaga reč. Okovala me je!

Moraću da je izbacim iz glave. Zauzima mnogo mesta u mojoj memoriji.

Da na sve strane nije pucalo od patriotizma, niko ne bi stradao.


четвртак, 06. август 2015.

MILAN TODOROV: POVRATAK U SREDNJI VEK

Na protest naše vlade povodom ignorisanja dana žalosti, zapadne ambasade su odgovorile minutom ćutanja.

Ukoliko, ne daj Bože, dođe do smaka sveta, spremni smo da reagujemo istog trenutka.

Nedopustivo je da u našoj zemlji, koja je sigurna i bezbedna, toliko ljudi strada.

Poznato je da se vreme stalno menja. Zato je kod nas ovoliko nestabilno.

Naša šansa je u poljoprivredi. U razmeni naturalnih dobara, lovu divljači i  skupljanju drva za ognjište.

Dobro je što nas vlast vraća u srednji vek. Tada smo jeli zlatnim kašikama.

To majka više ne rađa, pošto je žena već u godinama.

Svi preci su mu bili Srbi, pa je i on juče bio Srbin.

Poznatog ustaškog pevača čeka kazna zbog uzvika  „Za dom spremni“. Moraće tu rečenicu da ispiše sto puta.

Ubistvo kritičara režima je malo koga iznenadilo, jer je poznato da svako ko se rodi mora i da umre.

Autor grafita mržnje je uslovno osuđen, jer mu je kao olakšavajuća okolnost uzeto to da ima lep rukopis.  

ZORAN T. POPOVIĆ: ŠIPKA

Ne znam da li će biti smaka sveta, ili ne. Ali ljudski je nadati se!

Kad stignete na kraj sveta, tu počinje Srbija.

Ako devojka ima časne i poštene namere, greh je da joj ne ispuniš želju.

Ona je prava domaćica. Ugradila je šipku u kuhinji da bi mogla da vežba, dok stavlja turšiju.

Kentaur je pola čovek, pola konj. Mada moja žena misli da sam ja kompletna ličnost.

Mišljenja su podeljena. Dobili smo ih mejlom.

Obesio se jedan očajni penzioner. To je još jedan pravi patriota, koji je dao život za Srbiju.

Kad sam vratio psa iz šetnje, žena me upita: jeste li piškili? Ja jesam, za Džekija ne znam, odgovorio sam.

Golub pismonoša je preteča elektronske pošte.




уторак, 04. август 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: ŠUM NA MOZGU

Nije u životu sve tako crno, otkad pijem ove roze pilule.

 Nisam dostupan. Van sebe sam.

 Čuvajte se promaje, da ne dobijete šum na mozgu.

 Na Balkanu je uvek bilo puno krvi, jer mi negujemo tradiciju građanskih ratova.

 Otkad su ga bacili s desetog sprata, nema više strah od letenja.

 Preskočio sam predigru i odmah prešao na prasetinu.

 Tajna uspešnog braka je u toleranciji. Kad se žena pravi da ne zna za vašu ljubavnicu.

 Prostituciju treba legalizovati, da se naši političari više ne kriju po Narodnoj skupštini.

 Broj poginulih navodi na sumnju da se nije pucalo ćorcima. 

понедељак, 03. август 2015.

MILAN TODOROV: UDARAC

Udari me iz sve snage, rekao je taj nepoznati tip, koji mi je prišao u blizini katedrale, u centru Novog Sada. Nije bio ni mlad, ni star. Oko četrdeset pet. Možda je išao sa mnom u školu? Ne, nije, sigurno. Prošao sam milion puta pored njega u ovom zgužvanom gradu i nisam ga nikad zapazio. Ne bih ni sada, da mi se nije isprečio. Ne mogu reći da je bio drzak, to ne. Ali, ciničan možda. I samoironičan. Znači, nesrećan.
Zastao sam.
Udari me, prijatelju, iz sve snage u nos. Nemoj da žališ, kad te molim.
Pogledao sam ga malo pažljivije. Bio je nekako pohaban. Ne bih mogao tačno da kažem zašto je izgledao pohabano. Možda mi se samo činilo. Već duže vreme stvari koje viđam se ne pokreću unapred. Trule. Ponekad, s večeri, s kanala Dunav Tisa Dunav i okolnih bara stiže, doskora nepoznati, miris truleži. Mislim da je to tiho razjedanje svega oko nas. Skoro bešumno propadanje. Kao rđanje teških velikih mašina koje tako plaču u tami.
Neobjašnjivo, ali poznato.
Da li si ti normalan? upitao sam ga.
Ne boj se, samo odalami.
Zašto si mene izabrao? Ima toliko drugih koji bi ti vrlo rado učinili?
Slično se sličnim leči, odgovorio je nasmejavši se i ja sam shvatio da pred sobom imam još jednog izgubljenog ostarelog gimnazijskog japija.
Samo sam odmahnuo rukom i produžio.
Ali, nisam mogao da prestanem da mislim o njegovoj ponudi da mu, tek tako, iz čista mira, slavodobitno razlupam nos.
Zašto to nisam učinio? Možda sam u jednom trenutku poželeo to da učinim? Uostalom, imao sam toliko razloga da se na nekome ispraznim. Ali, nisam, jer sam  znao da se posle toga neću osećati nimalo bolje.



Ipak, razmišljao sam o nosu koji se rascvetava krvav kao ruža. O lupanju nosa. Zapravo, o telu uopšte. O telu, bez duše. Njegovim organima koje bi umesto da ih zaveštavamo, kako nam svako veče savetuju sa televizije, i tako ih se za života na izvestan način odreknemo - trebalo da čuvamo sa više poštovanja.

Imao sam pravilan i, reklo bi se, normlan nos. Možda malo veći, možda malo preširok? U svakom slučaju, u detinjstvu nisam obraćao pažnju na nos. Bio mi je važan stomak, bicepsi, tricepsi, ravan trbuh, veličina one stvari...  Da li su jaja u orahovoj ljusci?
Išli smo iza male crkve u Molinarijevom parku gde nam je Josip, mladić stariji nekoliko godina od nas, redovno pokazivao znake svog napredovanja u zrelog muškarca. Zadizao je  košulju i pokazivao kako mu dlake na grudima rastu pravilno kao u udžbenicima, odnosno da su blago povijene na gore. Dlake su mi bile masne, kovrdžave i riđe. Osećao sam strah kada bi ih ugledao i uvek bih tada pomišljao da on to čini zbog svoje sestre. Njegova sestra Matilda, koju su svi zvali Mata, je bila neobično lepa, ali samo do pola. Kao presečena riba devojka. Fina, ljupka glava sa dugom crnom kosom, krupnim očima i kosim, ali blagim osmehom upućenom svakome koga bi pogledala. Pod bluzom mogle su joj se nazreti dve dinjaste uzbibane dojke. Ali, ispod pojasa, bio je to dečak od tri, četiri godine, koji nikako da nauči da hoda.
Matilda, kaži nam koliko žene imaju rupica? Tamo dole, Matilda. Reci Matilda... Sirota Mata, koja bi posle dugo plakala, tresući se u plavim invalidskim kolicima sa žutim točkovima koji su, umesto felni, imali plastični četvrolisni cvet cimetne boje.

***
Verovao sam da  svako ima neki deo tela sa kojim je nezadovoljan.
Kako sam bivao stariji, bio sam sve nezadovoljniji svojim izgledom.
Prva devojka koja mi je počela vraćati samopouzdanje, čak tri meseca nije dozvoljavala da je poljubim a onda me je jedne noći iznenada u polupraznom osvetljenom autobusu ščepala za mošnice i zarila mi zube u usne ne popuštajući do poslednje stanice na okretnici.
Pitao sam je šta misli o mom nosu. Zar joj se ne čini da je onako, malo bez veze?
Ona je bila starija. Pohađala je jezičku gimnaziju u Karlovcima i mnogo je čitala španske i argentinske pisce. Priče Hulija Kortasara je znala napamet. Stalno mi je citirala:“Vrlo dobro si znao, imaćeš isuviše vremena da zamišljaš pojedinosti onoga što se dešava...“ ili „Na neki način morala sam da ti kažem zbogom i da te istovremeno zamolim da nastaviš“!


Izgoreo sam iznutra, ali evo me u zrelim godinama, kada pomišljam da je svaki deo moga tela, na neki način, zloupotrebljen.
Ne samo zbog mojih neopreznih misli, nego zbog onoga što bi se moglo nazvati upotrebom života.
Kako čovek uopšte dospe do toga da počinje da se stidi svog tela?
Kao i sve u životu, i promene koje vreme nosi su u početku nevidljive kao male pukotine u spoju nosećeg zida kakve važne zgrade, koje nagoveštavaju za sada nevidljive i još nečujne zemljotrese, koji će se dogoditi.

Sećam se svog stomaka. Sedimo na plaži, dve lepe mlade devojke i ja i kartamo se u pesku ispod samoniklog dunavskog bresta. Posmatramo ispitivački ispod oka, naša tela, koja ne pripadajući još nikom drugom kao da u potpunosti ne pripadaju ni nama. Plava devojka ima skladne ruke, noge i neverovatno ljuke crte lica. Crna je mršavija, muškobanjastija, ali bez nedostataka, ima nešto jako iskreno u držanju, u pogledu, kao da sve njeno govori tu sam zbog muškog tela. Obe su, na svoj način, zavodljive i pristupačne. Ali ja sam zabavljen svojim stomakom. Stalno tražim položaj u kome neće biti opušten, ne debeo, nego nekako izdužen kao da pokazuje mogućnost da ću jednog dana zaista ličiti na svog gojaznog oca,  čiju sliku imam i sada pred očima, Dobri moj otac stoji u vodi do pojasa na peščanom mekom dnu Oficirske plaže. Iako neplivač, uliva mi sigrnost tako stamen, sa krupnim maljavim trbuhom kome nijedan talas nije dorastao .
Zbog toga iznenada ostavljam karte i preko vrelog  peska trčim da se bacim u reku. Devojke trče za mnom. Iz vode nam vire samo glave. Povremeno se, plivajući ili roneći, približavam plavoj devojci koja mi se stvarno dopada i nogama je obgrljujem oko vrata ili pasa, u nekoj čudnoj mladalačkoj igri sa loptom, da bi se samo tren kasnije svako od nas, sa zbunjujućim smehom, zabacio unazad, u usamljenost sve hladnije prevečernje vode.


To je bilo u prošlosti. Sada posmatram svoju staru majku kako se smanjuje. Šta vidim u njenim kvrgavim bolesnim kolenima, tankim rukama bez mišića, opuštenom, izduvanom trbuhu iz koga sam pre pedeset godina izašao, ne svojom voljom?
Ponekad se igram sa njom kao sa malim detetom.
Zatvori oči, naređujem joj.
Ona, koja ionako skro ništa ne vidi, poslušno sklapa oči.
Stavljam joj u pegave skvrčene ruke neki mali poklon. Kolač sa rogačem bez šećera, usku krišku lubenice, šaku neslanog sira ili jeftini i kratkotrajni plastični aparat za sluh sa  kojim se ona ponaša kao da me čuje, čitajući strah i zebnju sa mojih usana.
Svi moramo umreti, ali ne sada, ali ne sada! Ne sada!

Ponekad čujem neke glasove za koje mi svi drugi, kad ih pitam, odgovaraju da ih ne čuju. Ali ja ih čujem i ne želim da govorim o njima. Ne još.
Ponekad su to glasovi životinja. Obično pasa. Nisu kao ljudski, ali ako malo vežbate, lako ćete naučiti da ih razumevate. Ili glasovi odlazećih i dolazećih vozova. Neko negde ide. Sa nadom.
Noćas su svu noć prolazili vozovi. Pošto uvek kraj uzglavlja imam olovku i mali notes, zapisao sam vreme njihovog prolaska. U tri i deset iza ponoći lagano se na stanici u dolini ispod  kuće zaustavio prvi, teretni. Zatim je otkloparao u pravcu juga. U pola četiri je naišao drugi, sa manjom kompozicijom, sudeći po kraćem tutnjanju šina, i odvukao se nekako teško i opasno u pravcu severa.
U četiri i trideset je pošao prvi putnički. Iz Subotice za Beograd.
Ali, to su stvari koje sam detektovao uhom i pošto su uočljive nisu važne. Doživljavam ih samo kao vibracijsku masažu.
Važno je, što se psi te noći nisu oglašavali posle četiri i trideset, nisu razgovarali međusobno, nisu se svađali pa mirili, kevtali, lizali i ječali. Bili su bezglasni i to je prošlu noć činilo sablasnom. Ujutro su ih vlasnici našli sklupčane u travi, zeleđene u avgustu. Neka ruka je posejala šarene otrovne kuglice po uredno podšišanim travnjacima ispred poslednjih varadinskih kuća.


Večeras smo se, kao nekad, kartali u društvu kućnih prijatelja. Muž i žena, četrdesetih godina. Ona je arheolog a on geometar, koji je trenutno bez posla. Pili smo vino, mezetili i igrali staru laku igru tablića.
U jednom kasnom trenutku osetio sam da mi izuvena ženska noga prstima zadiže nogavicu pantalona i dodiruje mi cevanicu. Ništa više, samo toliko. Mogao je to da bude slučaj. Mogla je to da bude noga moje žene koja me upozorava na nešto. Ali, nije.
Povukao sam se malo unazad. Pokušaj dodira se nije ponovio. Žene su vlasnici naše seksualnosti, ponavljam misao koju sam negde pokupio.



Kad sam noćas izlazio iz kupatila, bio sam malo pripit, ali ne toliko da ne znam da sam svesno i svojevoljno ipak udario nosom u ragasto. Ništa strašno. Čak bez krvi. Mala kvrga koja će proći. Ali, pritom sam osetio lagano grčenje u stomaku.

Bila je to potreba da me nešto zaboli kontrolisano, dozirano, ne posledično kao uvek do sada.Osećao sam potrebu da najzad isprobam posedovanje volje na samom sebi. Nešto kao eksperimentalni miš. Ili bolje, pacov u krletki svakodnevne laboratorije.
Odjednom sam shvatio šta je želeo onaj pocepani lik u katoličkoj porti.

Ali, znam da  je kasno za bilo šta. Nema nam pomoći. Svi ti naknadni pokušaji su batrganje u uslovnoj slobodi. Ukaljani, vraćamo se u svoj kazamat.
Ipak, pipam kvrgu na nosu, draškam je dok pod prstima ne osetim malu sluzavu kap. Osećam prema sebi istovremeno sažaljenje i gađenje. Ali, to je još jedino što mogu da uradim sa sobom, u ovoj noći, u ovoj gluvoj sobi, dok brzo tonem u roptav san u kome mi somotska ruka plave devojke sa plaže briše krv sa lica, pre nego što me obgrli nogom u  snu koji neću umeti da protumačim do kraja života.




.

недеља, 02. август 2015.

MILAN TODOROV: MED, MLEKO, PUDER

Ja sam zbog loših rezultata ponudio ostavku,  ali je ona odbijena. Ponuđen, kao počašćen.

Nismo mi hteli  da se prodamo za tepsiju ribe, ali bio je post.

Čemu četiri S u grbu? Dovoljno je SOS.

Današnji Srbi su vrlo tolerantni. Među njima ima pripadnika raznih nacionalnosti i veroispovesti. 

Tačno je da radimo nepošteno, ali zato kudikamo više od ostalih.

U celom svetu je sreća kad imaš posao, a u Srbiji kad ti daju otpremninu.

Srbi koji su sarađivali sa fašistima  su zapravo bili antifašisti spavači. Sa zadatkom da se probude u današnjem trenutku.

Na proslavama nekih događaja iz skorašnje istorije i Hitler bi omastio brk.

Novi natpis na smetlištu istorije: „Ne bacaj, recikliraj“!

Znamo mi da se treba čuvati danajskih darova, ali nama niko ništa ne donosi nego samo uzimaju.

Ima penzionera koiji duže primaju penziju nego što su radili. Oni su se dvaput otplatili.

Ja sam  čovek od krvi i mesa. Kad dam krv, za ručak dobijem šniclu.

Vladajuću partiju podržava bolja polovina birača.

On nije, kao sva ostala deca, zaplakao kad se rodio. Oglasio se saopštenjem.

Očajno stanje  se već godinama ne popravlja, da ne bismo na brzinu nešto pokvarili.

Međususedski odnosi su nam sve bolji.  Kod braće sada često idemo bez noža.

Srbi su redovne platiše. Uvek plaćaju glavom.

Ako je u alkoholu istina, onda notornu istinu saopštavaju samo notorni alkosi.

Naša politička scena se ukrupnjava. Političari su sve deblji.

Ovde više nikog ne ubija prejaka reč, nego pogrešna.

Demokratija u EU nije ista kao i demokratija u Srbiji. U našoj ima više meda, mleka i pudera.

субота, 01. август 2015.

RATKO DANGUBIĆ: LEPE USPOMENE

Politika i narod se toliko dodiruju, da vlast više ne misli samo na peting.

Moraju i katastrofe da budu širih razmera. Kako bi se pokazalo da vlast stiže svuda.

Važnije je dokazati poreklo imovine, nego poreklo porodice. Tu imovinu nisu mogle da steknu ni stotine porodica.

Vlast još ne želi da govori o novim izborima, jer su joj stari ostali u lepoj uspomeni.

.Istina ne bi trebalo da vređa bilo koga, ali mi nismo bilo ko.

I Nemcima se dešavalo da povremeno ne žive svi u jednoj držvi. Pa, šta im fali?



ZORAN T. POPOVIĆ: TRENUTNI KURS

Mnogi bi se jebali za dinar. Takav je današnji kurs!

Svako naše fudbalsko prvenstvo je namešteno. Takva su pravila igre.

Upoznao sam jednu obožavateljku mojih aforizama. Ispostavilo se da me  je zamenila s nekim.

Penelopa bi danas čekala Odiseja 48 sati, a onda bi prijavila nestanak.

Vršimo pozitivnu selekciju. Biramo najbolje od najgorih.

Ne mogu da igram kako drugi svira. Kratak mi je lanac.