среда, 30. март 2016.

MILAN TODOROV: RED LETENJA

Ako su đavoli pali anđeli, onda je jasno zašto se anđeli ovde visoko kotiraju.

Kod nas postojii zimski red letenja, letnji i izborni red letenja.

Pametni  mogu na izborima da učestvuju na samostalnoj listi. Za odstrel.

Mi smo lud narod, a vode nas najistaknutiji među nama.

Ne zna se koliko je Srba izginulo u poslednjem ratu. Moraćemo u sledećem da brojimo  ispočetka.

Mi nismo ni znali da imamo toliko neprijatelja, dok nismo počeli da se njima hvalimo.

Mendeljev sistem je manjkav. Nedostaju mu neki naši elementi.

ZORAN T.POPOVIĆ: NAVIJAČICA




Živimo od vazduha. To nam je jedini izvor prihoda.

Vođa nikad nije bio veći u našim očima nego danas. Ali, sutra je novi dan.

U Srbiji ima za svakog po nešto. Zato se krade na sve strane.

Ona je vatreni navijač „Crvene Zvezde“. Spavala je sa celim fudbalskim timom a izrazila je svoje poštovanje i rukovodstvu.


Kakav vandalizam! Umesto da je uzeo motke u ruke, narod je političare gađao jajima!

уторак, 29. март 2016.

VESNA DENČIĆ: SKLONOSTI



Vičan je ručnim radovima. Nema tog miljea koji ne ume da napravi kad se dohvati heklera!

Iz patriotskih raloga ne možemo da ih razapnemo na stub srama, jer se tu vijori državna zastava.

Ispuniću predizborno obećanje. Neću glasati za njega.

Ovaj režim ostaće upamćen po najvećim slobodama. Ovde ni najokoreliji kriminalci nisu u zatvoru.

Đubre neće da se skloni samo, morate ga počistiti.

Ni na Sajam knjiga političari ne idu bez pratnje gorila. Da ih ne ubije prejaka reč!

Namazani svim bojama zavili nas u crno!

Na izbore izlazimo na svake četiri godine, pa izaberemo za narednih trideset.                                  

субота, 26. март 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: NACIONALNI INTERES




Naš nacionalni interes je da u narednom periodu budemo normalni.

Mi radimo za male pare, jer nećemo da budemo robovi novca.

Osuđen je na doživotnu robiju. Vreme provedeno u pritvoru biće mu uračunato u kaznu.

Dok sam ja na vlasti, niko ovde neće moći da kaže da je gladan.

Prekršili su običaje i pravila ratovanja. Nikog nisu ubili. 


NINUS NESTOROVIĆ: AUTOBUS


Navijački autobusi vladajuću stranku prate na svakom gostovanju.  Ona ima najbolje i najluđe navijače u celoj Srbiji!


Laž u Srbiji ne mora da se ponovi sto puta da bi postala istina.  Pametnom narodu je dovoljno i jednom kasti!

 Uskoro će lepo vreme isterati ljude na ulice,  a biće i drugih razloga za to...

 Dobro je da iza svake civilizacije uvek ostanu ruševine.  Da se vidi dokle je ona stigla.

 Vlast je na prošlim izborima dobila 75% glasova, ali to nisu njeni krajnji dometi. Siguran sam da na sledećim ona može da osvoji i duplo više!

 Činjenica da smo najbolji na svetu stvara mesta i za pretpostavku da ima i gorih od nas.

Normalno je da je vođa primetio da ceo narod živi u bedi.  Njemu ni takva sitnica ne može da promakne!

 Zašto se tolike pare ulažu u izbore, kad za tu predstavu u Srbiji vlada sve manje interesovanje?!






петак, 25. март 2016.

MILAN TODOROV: REZULTATI




Ove godine će nas posetiti veći broj stranaca. Možda i NATO dođe.

Haški sud nam stavlja so na rane, da deljenje pravde ne bi bilo potpuno bljutavo.

Gde su nam rezultati? Pa evo ih, samo što nisu!

Odnosi između države i crkve su dobri. Svako ima svog Boga.

Koliko vredi naša zemlja? Zavisi: da li uzimate na hektare ili ovako.

Ova vlast bi trebalo da klekne i da se izvini građanima što pred svima kleči.

Na pitanje kakva je danas naša politika odgovor je: ko razume shvatiće.

Ona je poznata javna ličnost. Živi i spava u Beogradu.

ALEKSANDAR ČOTRIĆ: ISTOČNI GREH



U odnosu na Srbiju, svako inostranstvo je beli svet.

Naš istočni greh je što volimo Rusiju.

Šta su ljudska prava? To je ono zbog čega su nas bombardoval

Nije dovoljno da Srbija ravnomerno razvija sve regione. Beograd mora s njima i da uspostavi diplomatske odnose.

Ni po babu, ni po stričevima, već po Ujka Semu.

Nećemo više ratovati protiv Nemaca. Sada molimo Boga da nam dođu i ostanu.

U nekim državama velike sile imenuju kolonijalnog upravitelja, a u nekim dozvole da ga stanovnici sami izaberu.





MILENKO MIHAJLOVIĆ. KARIKATURA (7)


четвртак, 24. март 2016.

REČENICE KOJE VOLIM (44)





„Kupujem garderobu na buvljaku i osećam se kao partizan. Nosim odela mrtvih Nemaca.“

                                                                                                                                        Raša Popov

MILENKO MIHAJLOVIĆ. KARIKATURA (6)


среда, 23. март 2016.

MILAN TODOROV: ŽIVOT JE LEP

              



           Milan Popović zvani Pop, sveži penzioner gradskog Geodetskog zavoda,  nije voleo razgledanje izloga i rafova u prodavnicama. Dosta sam se našetao, govorio je, premeravajući seljacima njive i okućnice. Međutim, na špaciranje po megamarketima ga je primoravala njegova, kupovine stalno željna, supruga.Govorila je da mu šetnje dobro čine. I Pop je nekako podsvesno osećao da je u pravu. Ali, samo donekle. Šetnje su mu  prijale, ali za ljude koje je u tim šetnjama susretao uglavnom nije mario.
           Štaviše, mrzeo je tu magmu ljudskih kreatura,koja se gura, sapliće, mimoilazi i glavinja u suknjama, cipelama, košuljama, parfemima, donjem vešu i sportskim rekviziima načičkanim radnjama.
            Ipak, prenuo bi se uvek kada bi u njima, ugledao neku lepu mladu prodavačicu. Ne zato što bi ga ta devojka privukla svojim ženskim čarima. To, nikako nije sebi mogao da dopusti. Voleo je u svemu tome nešto drugo. Onaj trenutak, a to se dešavalo često, kada na lepom čistom licu kakve mlade prodavačice kao upaljena šibica, iznenada i bez vidljivog povoda bljesne radost.  Za njih je sve novo, neukaljano, i obećavajuće, pomislio bi tada Pop, sa malom zavišću i besmislenim žalom za sopstvenom protutnjalom mladošću. 
          Posle dužeg pešačenja od prodavnice do prodavnice u Big centru,  Pop najzad, već vidno zamoren, ugleda diskretnu grafičku oznaku za toalet i pokaza je prstom svojoj ženi.
          Do toaleta je vodio dug i uzan  hodnik u kome se dve osobe jedva mogu mimoići a da se ne dotaknu ramenima, dok je u istoj ravni, ali nešto niže vodila znatno šira trasa puta namenjena, kako je crtež na sivoj tabli pokazivao, invalidima u kolicima.
         Dok je njegova žena polako i strpljivo silazila niz crno mermerno stepenište, Pop pođe naniže betonskom putanjom specijalno uređenoj za osobe u invalidskim  kolicima.
          Otvorivši laktom kvaku javnog toaleta, nađe se u nešto široj prostoriji koja je bila podeljena na dva dela. Jedan, desno do zida, činile su kabine sa oblogama i vratima od neprovodnog pleksiglasa namenjene za obavljanje velike nužde, dok su levo, u dugom i potpuno pravilnom nizu grgotali keramički pisoari. Nad jednim, ne tako dalekim, polunagnut unapred stojao je omanji čovek, u tipično kancelarijskom tamnom odelu, proćelave okrugle glave, koju je malo trznuo unazad kad je Pop ušao. Taj pokret je označavao da je uočio pridošlicu, ne mareći odviše za njegovu pojavu, ali je ipak kontrolišući iz nekog nejasnog razloga.

          Pop je znao takve ljude i znao je da su to obično  mlitavi ali uporni i uspešni činovnici ovoga ili onoga. Celokupna njegova telesna pojava, odnosno podbuo i tmast izgled lica, valjkasto telo sraslo sa vratinom, kratke teške noge, odavala je čoveka pomirenog sa slikom sopstvene dovršenosti.
         To Popa primora da se okrene ka nizu prohromskih lavaboa. Iako nije imao želju da ih pere, Pop prinese šake ispod slavine iz koje  poteče oštar srebrni mlaz. Pošto je postojao neko vreme on, iščekujući da dežmekasti muškarac najzad izađe iz prostora za pišanje, uze gromuljicu zelenkastog šampona iz posude pored slavine i protrlja njime ruke. Zatim ih ponovo dobro ispra mlazom tople vode.
           I dalje je čekao, ali se muškarac nije pojavljivao. Pop, ne gledajući u njegovom pravcu, iznenađen sopstvenom sramežljovošću, izađe napolje a da nije obavio nuždu.
          U hodniku ispred toaleta ugleda dobrodržeću gospođu od četrdeset i kusur godina, kako se nestrpljivo osvrće oko sebe. Pop odmah shvati da je ona partnerka muškarca koji se još nalazio u klozetu. Verovatno je ušla u ženski toalet, u kome se sada i njegova žena još nalazila, ali je to učinila samo da bi popravila šminku ili frizuru i brzo izašla.
           Pogleda je iz profila i odmah uoči za njene godine neprikladne duboke crne čizmice za visokim potpeticama i uske crne pantalone od kože koje su isticale njenu oblu pozadinu. Ali noge koje su nosile taj pozamašan deo ženinog tela izdajnički su odavale nemali zbir njenih godina. Behu tanke i nekako koščate. Na njima se moglo nazreti postepeno smanjivanje mišićne mase, tako karakteristično za starije žene.
           Na glavi je nosila naočare za koje je teško reći da li služe da bi povećale dioptriju vlasničinih očiju ili su na licu samo iz estetskih razloga. On, po njihovom svetlucavom skupocenom ramu, ipak zaključi da se radi o drugoj opciji.
          Pop protrlja ruke, okrete se levo pa desno, načini nekoliko koraka u pravcu izlaznog tunela pa se vrati. I tako nekoliko puta u iščekivanju svoje supruge.
          Povremeno bi bacio pogled na ženu koja čeka. Ne samo u izboru njene garderobe, nego u čitavom njenom prenaglašenom i napadno erotizovanom izgledu, mogao se nazreti pokušaj da se prikrije strah od nečeg nezaustavljivog, od nadolazećeg vremena.
                    A što se tiče njenog  supruga, bilo je jasno da taj  mora  sve više da tetoši njenu naprslu sujetu kupovinom svakovrsne, mahom mladenačke, i za nju i njene godine sasvim neprikladnu garderobu. A razlog za to se krio, pretpostavljao je Pop, u tome što mu je žena svojevremeno morala biti prava lepotica.
                   Siromah, pomisli Pop iako mu ga uopšte nije bilo žao, jer tip mu beše oduran na prvi pogled. Što je više bude darivao,  to će se pojačavati njeno uverenje da je on zaslužan za svo njeno nezadovoljstvo, kao i verovanje da se za tu prastaru mušku krivicu uzaludno iskupljuje. Tu, Pop, sad već pomalo ljut na svoju ženu što se toliko zadržava u toaletu, nakratko pomisli i na sebe.
          Da, to je to, takve su žene i takvi smo mi muškarci i ne može biti drugačije, mislio je Pop.
          Počeka još neko vreme, pogledavajući čas vrata muškog, čas vrata ženskog toaleta. Kroz njih niko nije izlazio.
         Čekao je, čekao a onda se okrenuo i korakom koji je, posle ko zna koliko vremena bio oslobođen privida obaveza, pođe ka izlazu iz Big centra, sklanjajući rukom pusustale razgledače izloga kao dosadne mušice.
          Na parkingu sede u svoj stari  auto i nesvesno krenu prema reci. Ne zna zašto je to uradio, ali ta stalna, nepotrošna prolaznost velike vode uvek bi ga smirivala. Znala je to i njegova žena. Često ga je nalazila na betoniranom sidrištu nasipa gde satima sedi na udobnoj gusanoj klupi  ili kako šeta zemljanom dolmom zagledan u veliku vodu.
         Parkirao je uz nasip, sa lepo uređenim šetalištem pod čijim bedemom beše ukotvljen stari beli parobrod sada pretvoren u ribarsku čardu. Veče je bilo blago, kraj marta je neočekivanom toplotom nagoveštavao vruće proleće.
         Polusvestan onoga što čini, on se, skinuvši kaput i uzevši ga pod mišku, odlučno uputi ka palubi klimavom drvenom daskom koja je služila kao most za prilaz parobrodu.
         Na brodu je bilo veselo. Neko mlado društvo je priređivalo zabavu i on odluči da sedne malo postrance, pošto jedan mali okrugli stočić uz ogradu, tik iznad vode, beše slobodan.        
        Naruči kafu bez šećera i mineralnu vodu i upita kelnera gde je toalet pošto mu se sada zaista mokrilo. Ovaj mu pokaza drvenu kabinicu na drugoj strani. On ode do nje, ali primeti da je zauzeta. Iznutra se čulo komešanje i dahtanje koje nije moglo značiti ništa drugo do završetak  ljubavnog čina. On se udalji koji korak ne želeći da par koji je bio unutra pri izlazu pomisli da ih je kradom prisluškivao ili pak posmatrao. Bešika mu je bila napetai jedva je dočekao da se vrata bučno otvore. Iz njih, zaista, uskoro izađoše jedna visoka crna devojka koja je popravljala ionako prekratku suknjicu i klovn. Bio je to pravi klovn, sa velikim crvenim nosem od plastike. Oboje behu raskalašno veseli i zadovoljni.
           Hej, stari, reče mladić u prolazu, da li si i ti klovn?
           Pop ga pogleda ne shvatajući pitanje.
           Budi klovn, čoveče, reče mu mladić skidajući masku crvene nabubrele nosine i pružajući je Popu. Život je lep.
          Život je lep, dodade i devojka i višnja crvenim karminom koji je hitro izvukla iz svoje male šljašteće tašne, u jednom potezu nacrta zbunjenom Popu veliku suzu ispod oka.
           Iznenađen, Pop uze masku i sa njom uđe u klozet. Po obavljenoj nuždi, zaboravivši da skine veštački nos i sa našminkanom crvenom suzom pođe između stolova ka svojoj kafi i kiseloj vodi.Išao je blago poguren između mladog sveta koji se zabavljao, vetar mu je razmlatio ionako retku sedu kosicu oko ušiju, a velika suza ispod levog oka beše mu malo zamrljana od pokreta ruke kojim je svaki čas nameštao dnevne naočari, sa kojma je već slabo video, naročito u sumraku.
           Više niko nije obraćao pažnju na njega.Vratio se do svog usamljenog stola, kafa beše još topla. Ono što sam sanjao i hteo da budem kao dete, pomisli, postao sam sada, na ovom neobičnom mestu u ovoj neobičnoj, valpurgijskoj noći: klovn. 
           Zatim je lagano ispijao gutljaj po gutljaj gorke crne  tekućine pa onda to prao gutljajima  kisele vode. Činio je to mehanički. Nije osećao ništa pri tom ritualu koji mu je do tada, dvaput dnevno, ujutro i predveče, pričinjavao duboko, tiho zadovoljstvo.
         


(slika: Egon Šile)
          

RATKO DANGUBIĆ: GOLUBARNIK U TREBINJU

Neke priče, i kada se govore razumljivim jezikom, imaju tajni jezik i paralelnu priču. Ako ti ne odgovara ova priča s mojim imenima, stavi u nju druge gradove i druge ljude. Taj novi neka budem ja, sa ocem i majkom. I zemlja u koju odlazim neka bude Holandija. Ne smeta da ovo bude tuđa ispovest: nemoj menjati razloge zbog kojih sam utekao. Kada mudrovanje pojede hartija u tvom listu, mogu ljudi govoriti kako je kukanje protiv nepravde koja mi je nerođenom naneta oporo i poza. Ima i danas u Trebinju onih koji snuju kuda me je ponornica odnela. To zovu ljubopitljivost: ona je i dobra i rđava. Volim tamošnje ljude, bez oklevanja. O meni sve znaju oni kojima je posao da znaju. Ima i ispisnika koji prebiraju gde sam, pa mi nadograđuju biografiju. Takva jedna je stigla i dovde. Ljudi zaboravljaju povode, a sećaju se besmislica. Otkada sam pomislio da mogu o sebi da govorim i s malo ironije, tragao sam za novinarem koji bi umeo da ispovedanje uokviri. Odluku o imenima gradova ne donosim ja, nego ti. I od brojeva se pravi papazjanija, umeju i oni da krvare i mute. I najbolje je, valjda, da se govori, pa kako ispadne.
Kuzma bi rekao da se treba baciti u priču kao u hladnu Bregavu. I jesam se dugo vukao kroz maglu kao vojnik kroz rasutu armiju. Neki su me ovde-onde pozdravljali, drugi skretali pogled. U posleratno vreme moralo je da bude kako je moglo da bude. Hteo sam da se guram napred, ali mi nisu dali. Što sam stariji, ređe se sećam ružnih stvari. Udarile su po oslobođenju podele na proverene i sumnjive. I kada je krenulo nabolje, nije krenulo zbog moje mudrosti. Neke stvari nisam govorio javno. Malo se snova, veruj mi, ostvari ljudima. Nemoguće je pobeći od sebe, jer oko tebe su oni koji ne daju da utekneš. Ja sam kilavi vek guslao kako sam umeo, na obali bledunjave vere. Moja priča jeste sumorna, ali ja nisam junak. „Slušaj, momak“, rekao je veseli Kuzma, koji mi je odvagao u detinjstvu, „kada umrem, svejedno je na kom će me groblju sahraniti, i kuda utrobu rake okrenu.“ I on je voleo cinizme. Kada je pobeda komunizma postala i njegov istinski poraz, Kuzma je jednako ponavljao: „I vreme ateizma nam je sada urezano u sećanje.“ Te misli kao da su debelom kredom bile ispisane na velikoj tabli. Trebalo je nositi teret nepravde pedeset godina, a svestan sam da u meni sada nema snage za podrobnu i valjanu ispovest.
Po Kuzmi, sinu belogardejca, video sam na koji način se topi ozlojeđenost: On je neke stvari govorio namerno, ozlojeđen, druge nesvesno. On je bio nesrećan. On je umeo da se primakne ljudima. On mi je savetima pomagao. O njemu nema tragova u istoriji Hercegovine. On se trudio da se prikazuje kao da ne postoji. On je delovao kao da je trezan, i da bi, i onako iznemogao, mogao hodati po cirkuskom užetu. „Ne treba svakom prilikom govoriti o uroti sudbine“, ponavljao je. I ne moraju se iznositi odjednom sva dokumenta na videlo. Kuzma nije govorio o ljudima koji su mu naneli nepravdu. Nije voleo da truni, ja jesam. On je ponavljao, sa osmehom, da je malo knjiga koje je pročitao do kraja. Nisu ga progonile fantazije, ali je u mislima imao vreline. Koliko je puta zanemeo, a onda se kreveljio ili zviždao s dva prsta u ustima. „To je igra gubitnika“, rekao je. Hvalio se da je rod s Nikolajem Koljcovim koji je pre Hitlerovog rata dao doprinos knjizi DNK. Ja tada nisam znao šta je knjiga DNK. Kuzma je govori da se univerzum i priroda opiru da ljudi saznaju sve o njima. „Duga razmišljanja dovode do glavobolje“, rekao je. Nije se besramno branio od života, niti mislio kako sebi da prereže vene ili grlo.
Kada o Kuzmi govorim, verujem da manje otrova istorijskog materijalizma ostaje u meni. Kuzmu, koji je donosio vesti i misli iz vrtloga vremena, jednom sam gledao kao gubitnika, onda kao kralja. Nije mogao da mi bude zamena za oca, pre da bude deda koga, kao ni oca, nisam upamtio. O njemu ne mogu da govorim kao da je odsutan. Ukazala mi se, pre toliko leta, prilika da saznam istinu o stradanju oca Stevana, kome je duhovna hrana bila religija, ali je nisam iskoristio. Ovaj restaurirani sat, s kukavicom i tegovima nalik na šišarke, jedina je prava uspomena na vreme provedeno dole. Tada sam bio u godinama kada se od mutnih razgovora zazire: durao je dugo pomenuti Kuzma koji je opake 1942. bio skriveni svedok ubijanja Stevana. Taj Kuzma umeo je jednako da govori o Mičurinovim kravama, austrougarskom golubarniku u Trebinju i zlotvorima koji su 1941. ljudima punili jame u Hercegovini. Nisam ga strpljivo slušao, jer je bio od ljudi kojima je svejedno da li ih slušate. Tek kada sam sazreo da budem gnjio, vratio sam se njegovim mislima, golubarniku u Trebinju i knjigama koje govore o događajima koji su posle oslobođenja Jugoslavije 1945. dobili razne nazive, a mene su zanimali oni koji su imali bezazleno ime leva skretanja. Novi filozofi su tvrdili da Boga nema, da postoji samo materija. I kada smo jednom sedeli na terasi, i kada je Kuzma jeo ledenu lubenicu, rekao je: „Na pravim knjigama ne stoji pravi naslov.“ Odmahivao je rukom, pomalo nervozan. Trebalo je vremena i vere da zastanem i da promislim o ljudima koji su ubili Stevana. Teror koji je sproveden nad onima koji su bili protiv komunista bio je neviđen, rekli bi oprezni. Uvek postoji suva fraza kojom se mogu pokriti misli, kao glava arlekinovom kapom. Prve knjige koje su se  usudile da govore o ubistvima, 1941, viđenih ljudi, popova, profesora, kraljevskih generala, trgovaca i notara, bile su mrmljanje o pasjim grobljima i građanskom ratu. Na poleđini krvavih događaja, kada je po mojoj Hercegovini, bez razloga ili sa izmišljenim razlogom, pobijena masa pametnih ljudi i uglednih glava, krenuo sam da prebiram pređu i snujem potku Velinkine i Stevanove sudbine.
„Svaka knjiga je“, ovako je govorila majka Velinka, „jedna briga više.“ Bojala se da mi knjige ne pomute pamet. „Treba se umivati posle tvrdih misli“, rekla je, „umivati.“ Njoj je svako lice slovilo kao deo glave, a misli samo otuda mogu i da dopuzaju. Istina, u knjigama ima napretek laži. „Delijo“, rekao je Kuzma, „ako hoćeš da shvatiš zbog čega se pati, idi u Rusiju, ako hoćeš da vidiš lepe stvari, idi u Italiju, a ako hoćeš da se uveriš kako treba da se radi, idu u Hamburg i Minhen.“ Proteklo je dosta vremena dok nisam razumeo kako je ubijen Stevan, profesor istorije i veronauke u gimnaziji, kome je komunizam, po prirodi posla, bio tuđ pojam. Izraz „čišćenje“ deluje naivno, ali je 1941. značio: ubijanje onih koji nisu ljubitelji komunizma. Kuzma je pričao promuklim i tuđim glasom. Jednom je rekao kako se Stevan rodio u najgore vreme: i odbio da postane nevernik. I sve se ovo dogodilo u ciglih nekoliko meseci. Ledeno oko sunca komunizma se dizalo nad zemljom i zateklo je Stevana nespremnog za bilo kakvu vrstu uzmicanja. Taj ledeni zrak komunizma pao je na njega i doneo mu smrt. Pa ja sada, dok sedim u ovoj mekoj fotelji, i mislim: kako bih počeo tiradu o vremenu koje je Hercegovinu zavilo u crni bičalj. Opet, znam da moje prenemaganje malo vredi bacanim u jame, tajne grobnice i rudarska okna. Majka je umela, skrhana, da stoji u dovratku kuhinje. Tu sliku pamtim. Kada je htela da me primiri, Velinka bi gurnula stolicu put mene. Sedeo sam na holklici, kao onaj kome sude ili koji gleda podvezanu bradu mrtvaca. „Ne mogu ja sve brige preuzeti na sebe“, govorila je, „neka je Bog s tobom.“ Uprkos bolu koji je izjedao, smejala se. Pre udaje bila je u trebinjskom horu. Nije do rata zazirala da se pojavi u Dubrovniku, njen brat je imao na Pilama trgovinu. Od nevolje koja je zadesila posle udaje nije poklekla. Koji mesec radila je u sudu u Trebinju, a onda su je izgurali. Njen susret sa ocem odigrao se dve godine pre mog rođenja. On je rodom iz sela iznad Ljubinja, spustio se u Herceg Novi s kumom koji je bio pandur u Kraljevini. Mislim da su kafu popili u Gradskoj kafani. Pripovedala je da je onamo svirao orkestar iz Budima. Zaruke su obelodanili posle sedam meseci. „Na ponos porodica“, rekla je. Sve je izgledalo blistavo i lepo i na sve strane se prostirao miris lavande. Takve su bile njene uspomene: nisu slutila oluju koja se sprema.
Sudbina ne radi, uveren sam, sve namerno. Sa ove daljine, kada se sve sleglo, mogu da vidim koliko je sve tada bilo neljudski. Ima li Bog milost samo prema jednim ljudima, a prema drugima nema, pitao se Kuzma. O ovu ujdurmu spotakli su se i proroci, govorio je. Ne mislim da govorim o izdajnicima, zlotvorima, o njima trune na drugim mestima. Mene moje odbijenice proganjaju. Moguće je, i nije malo verovatno, da se ovo moglo dogoditi i nekoj drugoj porodici, ali se dogodilo mojoj. Neko drugi bi, kako sam i rekao, mogao da bude vlasnik ove ispovesti. I vidim detalje koji se podudaraju sa sudbinama drugih. Bili su potrebne godine da ovo razumem. To je, rekao bi Kuzma, civilizacijsko pravo. A ja sam? Taj koji je stigao ovde, i koji nema kuda. A ja sam Milan Krulj, rođen u Trebinju 1942. Ima i sada, rekoh, onih koji znaju da mi je Stevan ubijen iz potaje, da je stradao u jednoj tuđoj borbi ideja i naravi. Majka je govorila da istina nije imovina i da se putem advokata ne prenosi s kolena na koleno. Ne znam kome je smetao profesor istorije i veronauke koji nije hteo da bude komunista, a njegova glava za njih nije vredela ni koliko glavica kupusa. I gde god sam bio od kada sam napustio Trebinje, ja sam nosio slike rodnog kraja, zvuke i opore mirise. Sve drugo je ostajalo gde je i nastalo, na kamenu. Izgleda mi da je život sastavljen od pitanja i da me tuđe krivice i sećanja dovode do nemira, mamurne tuge i bola.
Kada bih uronio u sanjaranje, pokušavao sam da sebi predstavim majčine i očeve dane. Zanimalo me je kako je izgledalo Stevanovo lice kada je Velinka rekla da je trudna. Kakav joj je savet dao, da li je stigao da ga da pre pogibije? Ko su bili ti ljudi koji su stigli niotkuda da ubiju Stevana? Ko je upro prstom u profesora Stevana? Koliko je zajedničkih dana proteklo dok nije nestao? Da li je hapšenje bilo rano ujutru ili je vladao mrkli mrak? Mene je Velinka samohrana odhranila. Bilo mi je dovojno godina kada je trebalo da sve shvatim. Pripadao sam krdu odgurnutih. Sasvim je izvesno da je Stevan streljan u vreme „levih skretanja“. Te godine Evropa je propadala. Listajući stare novine, video sam da nije bilo radosnog događaja. Stevan se nije ubio jer je bankrotirao, njega su ubili kada je bankrotirala Kraljevina. Metak u potiljak: neprirodno, a prirodno. Majka je jednom rekla: „Svevišnji, ovo je za mene bio kraj.“ Tih godina dobro i zlo su se jako preplitali kao zmije u klupku. Nisu se ujedali, samo su klizili jedno preko drugog.
Majka je odlazila do Stevanovog praznog groba. Tada su ljudi razgovarali parolama. U salama domova kulture igrani su komadi o herojima. Sve je bilo crno ili crveno. Majka je bila iz viđene kuće, kako bi kazala njena majka Anđa. Kuzma je citirao nekoga da svuda postoje mesta gde zlo postaje dobro, dobro rđavo, i gde zlo ostaje zlo, a dobro je retko samo dobro. „Ja bih da idem nekuda“, rekao sam Velinki. Ponavljala je: ako odem, mora da umre. Pisao sam pesme. Tri meseca po maturiranju, vukao sam se po Trebinju, a majka je iznenada umrla od srca. I shvatio sam i nisam da je sa mnom u Trebinju gotovo. Nekoliko grupnih fotografija i portreta preteklo iza majke i Stevana, a na jednoj iz 1947. ja sam s majkom. To je porodica koja je trebalo da bude srećna. Po savetu Velinkinog rođaka Danila, starog momka, otisnuo sam se u Beograd. Pre toga sam se odvukao do hrama i pred ikonom Svetog Nikole rekao: „Presveti, nemam razumevanja za sebe.“ To je Kuzma izvrnuo da sam rekao „tebe“. Jedni će da kažu da si otišao, drugi da si pobegao, slegnuo je ramenima Kuzma. Nikada nisam osetio toliki prezir prema sebi nego kada sam se skljokao od gladi u samačkom hotelu u Beogradu. O bedi pesnika ima u raznim knjigama. Ta 1961. protekla je kako je protekla, i sve se vidi iz odbijenica za zaposlenje. Istovarao sam u Beogradu cement, kopao kanale. Stevanova smrt, mudrovao je rođak Danilo, kako je ona davno bila. Pa je ponavljao: Tako je davno bila. Onda je dodavao da i nije bila davno. Izgubio sam godinu na prepisku s protuvama. Jedne noći, kada sam se vratio iz polumraka Beograda u stan, koji mi je nevoljko ustupila tetka na Zvezdari, prelomio sam da o molbama za posao ostavim trag.
Umem da kopam po događajima iz davne 1961. Tu je vest o Gagarinovom letu u svemir, 12. aprila. Profesor Bakmaz je rekao da godinu pamti jer je onda otkriven natpis na iskopini hrama u Cezariji, i prvi put je potvrđeno da je postojao krvavi Pilat. Bila je 1961. burna: ubijen je Patris Lumumba, umro je Hemingvej, u Izraelu su sudili Ajhmanu. Te godine su u Beogradu uhapsili Đilasa, jednog od kreatora „levih skretanja“. U ovome albumu su razni odgovori koje sam dobio u vezi s molbama za posao. Sanjao sam da se papiri raspadaju. Kada sam poslednji put video Danila, umirao je, a brinuo je za mene. Umirivao sam ga da sam nasledio pare mamine tetke.

II

1. I dok sam vukao gradom kao senka beskućnika, kako bi rekao kakav pesnik, na dopisnici, bez datuma, 10. marta 1961. stigao je odgovor s Radničkog univerziteta „Đuro Salaj“: „U vezi molbe za mesto Sekretara centra za opšte obrazovanje, izveštavamo Vas da niste primljeni.“
Tada sam se hranio u studentskoj menzi; preko zemljaka Ilije dokopao sam se bonova. Bio sam upisao Veterinu, iako sam znao da ne mislim da studije privedem kraju. To je bila prva odbijenica.
2. Iz Duge, novinsko-izdavačko-oglasno-propagandnog preduzeća, iz Vlajkovićeve broj 8, stigao je 22. marta 1959. odgovor: „Obaveštavate se da Vaša molba nije uzeta u obzir, za prijem na mesto knjigovođe-početnika. Drugarski Vas pozdravljamo.“ Komercijalni direktor, Taj i Taj.
Uveravao sam sebe da mi je drago što su me odbili. Pomislio sam da bih voleo da sretnem komercijalnog direktora i da popijemo kafu. Ttrudio sam se da razumem ove koji odluke sprovode.
3. Tada sam zakopčao dugmad na sakou, pa otvorio koverat iz preduzeća za ekonomsku propagandu, organizaciju, unutrašnje uređenje i dekorisanje, iz Beograda, Cetinjska 6. Na memorandumu A5, 8. aprila 1959. poslato je: „U vezi molbe za mesto propagandiste, izveštavate se da nije uzeta u obzir. Ovim Vam se zahvaljujemo na molbi.“ I mrljavo prezime i kvadratni pečat Foruma.
I zurio sam u papir, gde stoji da se Forum bavi: analizom tržišta, publicitetom, grafikom, štampom, da projektuje i izvodi sajmove i izložbe, uređuje enterijere. Na kraju krajeva, zavideo sam ljudima koji imalju volju da nekoga usreće. Pročitavši ovu odbijenicu nekoliko desetina puta tokom popodneva, posle svakog čitanja popio bih po fraklić rakije i tako sam se i naroljao kao Kuzma.
4. Osmehnuo sam se, udario dva-tri puta prstima po hrapavom stolu. Na papiru formata A5, Narodne Republike Srbije, Grada Beograda, Muzeja primenjenih umetnosti, zavedenom pod brojem 1907/3, stajao je tekst: „U vezi molbe, radi prijema na mesto službenika, a po konkursu u 'Politici' od 5. aprila 1961, izveštavamo Vas da je komisija pregledala molbe 9, 12, 18. i 19. maja i napravila izbor. Obzirom da je drugi kandidat primljen, Vaša molba je odbijena.“ Koje sranje, mislio sam.
I dok sam sedeo ispred kioska, na poljani na Karaburmi, na buretu za pivo, kao u ruskom romanu, mislio sam kako je ova odbijenica najledenija koju sam do tada dobio. Topao vazduh je strujao pustim poljem. Ako budem uporan, uvervao sam sebe, možda me neko nauči kako se dolazi do posla. Jedva da sam u javnom toaletu pogledao sebe u oči, bilo mi je žao da sam se upustio u sve ovo. Ali, u isti mah, bilo mi je drago da sam nailazio na takva odbijanja, da sam shvatio da ne mogu ni naići na bolji prijem. Tada sam i umirivao Danila pričom o parama od tetke.
5. Kad me spazi, odmah me prepoznaje: i poštar bi slegnuo ramenima. A onda bi me pitao: „Jesi li spreman za udar?“ Bio je to krupan Bosanac, uniforma mu je stajala,. Na papiru Avala Filma, preduzeća za proizvodnju i izvoz filmova, Beograd, Aberdareva 1, s brojevima telefona, nekakvim fahom i skraćenicama za telegrame, stigao je odgovor: „Povodom konkursa za mesto administratora ekipe igranog filma, niste došli u obzir za isto. Pozdravljamo Vas drugarski.“
Nevolja se javila kada sam video koverat. Bez obzira na to što je to običan plavi koverat. Ako bi pisalo, pomislio sam, da su me primili bilo bi to ravno saznanju da sam normalan. Niko od ovih ljudi koji su me odbili ne poznaje me. Ja sam za njih ostao neznanac, nisu se nikada rukovali sa mnom, nisu razgovarali sa mnom o onome zbog čega su raspisali konkurs. Oko poštara je uvek lebdeo miris kolonjske vode, a ja sam se osećao kao da mi je vazduh rasparao korbač.
6. Pamtim da je bila subota. Stigao je roze koverat. Na formularu s geštetnera, iz Zavoda za socijalno, iz Beograda, zavedeno pod brojem 619/2, 7. juna, stigao je odgovor: „Izveštavamo Vas da niste primljeni na mesto (ubačeno mastilom) službenika. U smislu člana 41, stav 2, Zakona o službenicima, protiv akta o postavljenju može se izjaviti žalba Komisiji Izvršnog veća Narodne Republike Srbije, ukoliko se smatra da ovaj konkurs nije sproveden po propisanom postupku.“ I opet potpis za Konkursnu komisiju, i ime osobe koja se ovde potpisala uz sami pečat.
Sedeo sam i blenuo u papir, i u jednom trenutku sam shvatio kako uživam u tome, kako i volim da patim što me odbijaju. I danas, dok listamo ove odbijenice, mislim kako sam ostao odbačen. Koliko god je iskušenje bilo veliko da nekoga tužim, ja sam se odupirao. U sebi, ipak, nisam nosio toliko ni hrabrosti, ni otrova. Neko sa strane bi najverovatnije pomislio da je reč o kukavici.
7. Kao da su ovi odgovori stizali preko brda. Prvi put, od kada sam pisao molbe, pred odbijenicom sam se pokunjio. Na memorandumu A5, Izdavačkog preduzeća Nolit, Beograd, u levoj strani i na engleskom, NOLIT PUBLISHING HOUSE, Terazije 27/II, s telefonima centrale i redakcije, stigao je odgovor: „Izveštavamo Vas da molba za radno mesto referenta sopstvenih izdanja nije ušla u uži izbor.“ Tu je potpis sekretara, otkucano ime i prezime i pečat sa velikim N.
Nisu me pitali da li sam oženjen, da mi žena nije u drugom stanju. Nisu znali šta sam spreman da učinim da se zaposlim u Nolitu. Imali su samo iz policije da su Stevana streljali kao izdajnika naroda. Tamo ni kasnije, kao pesnik, nisam ulazio bez kucanja na vrata urednika, koji gledaju rukopise. Ne jednom sam mislio da moram da kriknem negde gde me odbijaju, ovako ili onako.
8. Na papiru kao za Avala Film, od strane Sekretarijata za poslove robnog prometa FNRJ, Direkcija za sirovine, pod brojem 92/5, s datumom 29. jul, evo, stigao je lakonski odgovor: „U vezi molbe za prijem u službu, a po datom konkursu ove Direkcije pod brojem 681/1 od 16. juna 1961, za radno mesto ekonoma, izveštavate se da ova Direkcija nije mogla udovoljiti Vašem zahtevu. U smislu člana 41, stav 1, Zakona o javnim službenicima, imate pravo žalbe. Žalba se lično predaje Direkciji.“ I sledi i sada nečitak potpis, načelnika, mrljavo ime i prezime i okrugli pečat.
U mom prisustvu prijatelji nisu komentarisali moje neuspehe. Iza leđa govorili su šta su govorili. Mesto mlađeg ekonoma, mislio sam, i nije bilo za mene. Pisanju molbe pristupio sam iz inata.  
9. Odrao sam ruke istovarajući, na Železničkoj stanici, kabastu robu iz vagona. I dok sam jedne večeri vidao rane u garsonjeri, razjedala me je vest pristigla na peliru, iz Zavoda za zaštitu autorskih malih prava. Pod brojem 50/61, 5. avgusta, stigao je odgovor: „U vezi sa molbom, kojom ste konkurisali za mesto administrativnog službenika, izveštavamo Vas da niste izabrani na ovom konkursu, objavljenom u Politici.“ Sledi potpis u ime direktora Josifa, i okrugli pečat Zavoda.
Te noći sam spavao nemirno, sanjao sam da sam okružen golim ženama koje igraju gluvo kolo. Tada sam shvatio da je sve uzalud i mislio da je vreme da uradim nešto što ne nameravam da uradim.
10. Iznuren, gubio sam nadu. U drugom iskidanom snu javila se majka, odnekud je dopirao glas: „To nisu Stevanovi porazi.“ I iz Nolita, pratio sam njihove konkurse, s datumom 18. septembra, pod brojem 2744, stigao je odgovor: „Ovim Vas izveštavamo da Vaša molba nije ušla u izbor za kalkulanta.“ Sledi tada ovaj lep potpis referenta za radne odnose, drugarice Vere, i prepoznatljiv pečat, s velikim N, preduzeća Nolit. Ne znam da li je majka u snu htela da me ohrabri.
Noćnim vozom sam se vratio iz Sarajeva, gde sam imao devojku. Bio sam planirao da provedemo tri dana u hotelu Bristol, ali smo proveli jednu noć, nisam imao više para. Posle ove noći, Mirjana je rekla da je bolje da ona spava kod drugarice na Vratniku. Našao mi se vodnik iz vojske, ostali sam kod njega na ručku. Ljubav smo vodili u parku. Kakav je mogao da bude njen odgovor? Pomislio sam tada da je bolje da zauvek prestanem da se borim sa alama prošlosti i vlasti.
11. Nisam hodao u gumenim opancima, ali sam morao da pazim na pare koje zaradim. Iz Glasa Podrinja, novinsko-izdavačke ustanove iz Šapca, iz Cara Dušana 2, posle praznika, 30. novembra, potpisan od sekretara Redakcije, druga Jovana, stigao je odgovor: „Obaveštavamo Vas da je Upravni odbor na redovnoj sednici tekuće godine, u prethodnom mesecu, odlučivao o molbama na konkursu za dva novinara. Obaveštavamo Vas da nismo mogli izaći u susret Vašoj molbi, jer su izabrana dva druga koji su ispunjavali uslove i nisu postavljali zahteve za dodelu stana“.
Pokazujem dokumenta u albumu, jer samo tako mogu da potvrdim istinu. Nisam tražio stan. Dobio sam onda srećom posao na određeno vreme u jednoj štampariji. Malo sam znao o pravoj tajnoj policiji. Nisam očekivao reakciju sebe protiv sebe, ali je doprlo do svesti da ležim pod svojim nogama. Skoro da nisam imao razloga da ovo krijem, da sam poptpuno neuspešan čovek.
12. Tada sam proveo dva meseca u opijanju. I, evo, ovde, poslednje odbijenice. Legao sam na otoman. I miris masnog iz jastuka mi je mutio pamet. Iz Direkcije Jugoslovenske lutrije, s potpisom glavnog direktora Nenada, zaveden pod brojem 77/949, iz kancelarije u Nušićevoj 12, u Beogradu, stigao je odgovor 14. decembra 1961: „U vezi molbe, izveštavate se: Aktom Direkcije, broj 06-4587/8 od 17. oktobra 1961, obavešteni ste da nije usvojena molba kojom ste konkurisali na jedno od radnih mesta. U aktu nisu navedeni razlozi zbog kojih molba nije uzeta u obzir, pošto Vam je razloge komisija usmeno iznela prilikom razgovora 19. nevembra. Ako smo žalbu shvatili, iz nje izlazi da ste se žalili na postupak komisije u vezi drugog konkursa koji je objavljen u listu 'Politika' od 15. proteklog meseca, koji je raspisan za popunu mesta likvidatora. Smatramo da je žalba neosnovana, s obzirom da konkurs traje i da komisija po istom nije podnela predlog. Napominjemo, da konkursna komisija nije dužna da raniju molbu uzme u obzir kod narednog konkursa. Štaviše, da je komisija ovo i učinila, postupila bi protivno odredbama Zakona.“
Telo mi se oduzelo. Sa ovom odbijenicom se završilo i verovanje da mogu da dođem do zaposlenja. Osećao sam se kao da sam razmrsio čvor. Broj odbijenica nije mali. Pedeset dve ili tri? Valjda. Prestao sam da se javljam na konkurse. Zbog jedne jedine činjenice, da se sve proverava u policiji, meni se prevrnuo svet i dobio je oblik pihtije. Znao sam da nosim beleg Stevana.

III

Ne znam za spokoj dok sam bio Beogradu. Jedne vedre noći sedeo sam na Trgu Republike, hteo sam da se oprostim od grada. Bio sam s Petrom, vraćao se u Vranje, majka mu je bila na samrti. On je radio honorarno u Nolitu. Tri meseca pre toga umro je Kuzma, kada sam ga čuo poslednji put telefonom, rekao je: „Vreme ja da predam partiju Svevišnjem.“ Jedva sam stigao na sahranu. Vozu „Ćiri“ trebalo je vremena da se dokotrlja do Hercegovine. Odmicao sam se tada i od Beograda. Tetka je prodala stan. Spremao sam se, tako je dragi Bog hteo, za Berlin. Onda se, i u Beogradu, govorilo o gradonačelniku Brantu koga su Nemci mrzeli i voleli. Film se  odmotavao. Prve godine u Kelnu sklopio sam brak s Helgom. Otputovao sam preko Mađarske i u vozu sam se trudio da zaspem, da se ne sećam putovanja. Tako sam se 1962. obreo s papirima emigranta, bez para, najpre u Dizeldorfu. U Zapadnom Berlinu smestio sam se kod Kerima iz Mostara: u hladnu sobu, u ulici s tragovima borbi. Nije bilo smrada, ali je bilo đubreta i svega drugog. Prve godine bile su oskudne, ali na emigrante su onda gledali blagonaklono, pogotovo udovice.
Iskrsavali su prvi poslovi. Kod Berlinske kapije, koja je i onda bila ni tamo ni ovamo, stajao sam uznemiren: ispred su se skupljali pristigli emigranti, Turci. Prvih mesec dana radio sam u pogrebnom. Takve događaje mogu u priči i preskakati. U februaru 1962. spustio sam se do Kelna, gde sam s Helgom kasnije zakupio lokal sa inventarom za kafanu. Nije bilo rizika, jer je Helgin rođak, koji je rentirao lokal, rekao: „Platite kiriju u tri godine, ako kafana ide.“ I ja sam ga isplatio svake godine do poslednje marke. Helga ume s ljudima, parama i hartijama, pa smo lokal kupili posle jedanaest godina. Tako je gimnazijalac, kome su ubili oca 1941, jer je verovao otac u Boga, ostavio rodni kraj i krenuo gde su odlazili i drugi. Tada sam sebe ubedio, a imao sam godina koliko sam imao, da je bolje da radim i kao ugostitelj nego da primam odbijenice. Umeo sam nekada pred zidinama Kalemegdana da mislim kako bih se survao u ponor, a bojao sam se.
Nosio sam u podsvesti izreku Kuzme: rađamo se da patimo. Nije bilo kod mene smelosti, skoro da sam se odrekao vere. Slušajući moje mudrovanje o istoriji i sudbini, Kuzma je samo gladio izborano lice. Sedeo sam i ovde skrajnut, nisam bio u stanju da se saberem. Ako nisam zbog belega koji je na meni ostavila Stevanova smrt onamo mogao da dođem do zaposlenja, nisam se ni mirio sa sudbinom da je sve u rukama onoga na nebesima. Taman kad bih pomislio da odem iz Beograda, javio bi se kakav posao. U ovoj muci imaju odjeka ispovesti onih koji su stizali iz Titovih kazamata, i filmova: „ljubav, vespa i moda“. Ta 1961. nije hodanje po parku i gledanje kako veverice prelaze s grane na granu. Napisao sam nekoliko pesama o ljudima u tuđini, o brdu Leotar o jamama punim ljudi. Za crkvene praznike nisam imao kod koga da odem. Ipak, jedva da sam klonuo duhom: ojačao sam. Uštedeo sam pristojnu sumu i lepo se obukao. Odlazio sam na predavanja o poeziji na Filozofskom fakultetu. Tu je bilo devojaka. Posebno sam bio obazriv da ne naletim na policajca u civilu. I dogodilo se da sam se zaljubio u tuđu devojku, s glume.
Meni nije ni 1960. padalo na pamet da uđem u njihovu KP. Naleteo sam negde na izreku da je partija falanga. Velinki je komunizam slovio i ostao mangupski zanat. Sve je samo prividno podređeno ljudima. Kada sam Kuzmi govorio gluposti, rekao bi: „Vidi naivka.“ Trebalo je vinjaka i rakije da odvratim misli od nepravde. Tek kada sam se dovukao ovde gde sam se dovukao, sudbina mi je dunula u jedra. Posle one hrpa poslate i primljene hartije, prihvatio sam da nema rehabilitacije za Stevana: nepravda koja mi je nerođenom naneta uvukla se meni u krv. Mislio sam koliko ima dobrih ljudi, a da ne znaju da su dobri. Dobrota, rekao bi Kuzma, nije apsolutna. Pomagao sam i dvojici pesnika da prekucaju zbirke: i video sam kako ne razumeju prirodu smrti i zla. Tada sam pomislio da ne umem valjano da vagam ljude. „Pitaj me ko sam“, filozofirala je majka, „ali mogu ti samo kazati ko nisam.“ Jadno je, rekao bi Kuzma, biti koji jesi. Ima u uspomenama „petokraka, plavog neba nad Beogradom“. Kada se vratim odbijenicama, kao sada, mislim kakva je iluzija i prevara komunizam. Ima stvari o kojima bih umeo da pričam, ali ne volim ovo da čujem ni od sebe. Ipak, ja ovamo nisam krenuo bos. „Šta hoćeš od života?“ pitao je Kuzma. „Hoću da me poštuju“, rekao sam. „I kuda posle?“ nije odustajao, a ja sam rekao: „Nikuda, hoću da me poštuju.“ Stevanova smrt je jaram na mom vratu. Te poslednje mesece 1961. u Beogradu proveo sam uz poeziju. Imao sam i kakav divlji posao. Stanovao sam u Prizrenskoj, u zgradi gde je Ivo Andrić pisao romane. I jednom sam gledao trening ili utakmicu košarkašica na Kalemegdanu, tamo sam sreo i Andrića. Bilo mi je drago kada sam video pisca. Nisu mu smetali pogledi ljudi. Pitao sam se da li zna ko je on. Ti izlasci su vredeli, imao sam iluziju da sloboda postoji. Nedostaje mi Beograd. Nedostaje mi Mediteran Trebinja. Helgi se Trebinje dopada više od Dubrovnika. Trebinje kao da joj, rekla je, samo govori: „Nemoj me ostavljati.“ I Helga razume zašto tamo žive ljudi kakvi žive. I razumela je zašto bih se vratio kada bih mogao. I ona voli da se vrati u Trebinje, rekla je. Pa idi, rekao sam. Ne idem bez tebe, rekla je.
Kartonski kofer i torba fabrike Merkura je prtljag s kojim sam stigao u Nemačku. To je sve što je trebalo poneti. Nije bilo onda telefonskih poziva da me neko upita kako sam ovamo doputovao. Poslao sam razglednice sa slikom katedrale u Kelnu u Beograd i Trebinje, da ljudi znaju gde sam. Kako nikada nisam znao kojoj vrsti gostiju pripadam tu gde sam, umeo sam da ostanem uzdržan. Ponekad sam mislio da me ljudi ne razumeju. Dugo nije bilo u Beogradu nikoga s kim bih mogao da razgovam. I onda sam uzeo da igram igru: da otkrivam ko se rodio ili ko je umro onog dana kad bi meni stigao odgovor da nisam dobio posao. Nisam se ustezao da kopam po arhivama. I saznao sam kada je u Guči održan prvi sabor trubača, kada je Jugoslavija prvi put učestvovala na Evrosongu (pevala je Ljiljana Petrović). Te godine je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. Krenula je prava gradnja Berlinskog zida. Pominjao sam rodbinu, ali nisam imao dodira s njom. Majka je i meni upisala njeno devojačko prezime. Zaklela me je, ne jednom, da se, kada treba, vratim pod prezime kome pripadam. Iz ove daljine mi izgleda da sam imao bolan i hladan život. Kasno sam spoznao značaj prijateljstva, hijerarhije, prevara, i malo koja stvar je, uverio sam se, mogla da me obraduje. Oni koji ovo ne razumeju treba da vide kolekciju odbijenica.
Te 1961. godine prvi poziv da dođem stigao mi je iz Hamburga, od Stevanovog rođaka Milutina, a odmaglio je ovamo s nekom grupom ljudi bez posla i postao, kako su ih Nemci nazvali, gastarbajter. Umro je pre dve godine, neka mu je laka zemlja. Mehmed iz Travnika doneo mi je pismo od Milutina da vadim papire i da dođem da radim. Iako sam mislio da je reč o kurtoaznom pismu, ubrzo sam se obreo u Germaniji. Nemci nisu imali veze s mojom ranijom biografijom, njima nisu, bar oficijelno, trebale policijske provere. Najpre me je Milutin pozvao telefonom i dao mi prvu adresu u pominjanom Dizeldorfu, pa onda drugu Kerimovu u Berlinu. Ali se posle razgovora predomislio i rekao da mora da mi u pismu sve razjasni. U dužem pismu izvrteo je dve-tri verzije Stevanove smrti i sumnju da je u sve umešan jedan njegov dalji rođak. Toga se sećam, jer sam s devojkom išao da gledam film Martin u oblacima. Mislio sam koliko ima rđavih ljudi. I spakovao sam se, uprkos svemu, a Milka nije htela sa mnom. Te godine, ovo sam kasnije iskopao, održan je i Samit nesvrstanih zemalja u Beogradu. Nemoj nas ostavljati, nije imao ko da rekne. I evo me, hvala milosnom Bogu, odavno u Kelnu. Sećanja nagone suze na oči. Ovde imam ovaj restoran, u boljoj ulici. Tačnije, u najboljoj. Ostao sam blizu knjige, a to mi se nije dalo u onoj ubogoj Jugi. Povremeno su ovde dolazili i pisci koje sam gostio, i retko sam pominjao kakav je moj put i kako su moju familiju nagrdila krvava „leva skretanja“, Pijade, Đilas i njima podređeni i nadređeni. Kada sam jednom novinaru pokazao odgovore iz 1961, on je rekao da od toga treba napraviti roman ili dobru dramu. On je nekada radio kao urednik u emisiji Vreme sporta i razonode, tako da je moje odgovore krstio, ne bez ironije, „vreme prevara i razonode“.
Otkada sam se skrasio u Kelnu, moj život je počeo jako da se menja i ja sam uronio u tuđ svet. Na sreću, bio sam dobrog zdravlja. Mogu nekome da zvučim i kao ludak i ogorčen čovek kada pričam priču, iako pričam priču kakve hiljade ljudi otuda mogu da ispričaju. Ja sam posle Velinkine smrti saznao da je htela da se ubije. Dok sam bio uz nju, nije mi padalo na pamet da o takvim stvarima mislim. Ima nostalgije, kako da nema nostalgije. Ja samo spolja izgledam kao stara lakirana slika. Nostalgija je donela na ove zidove kafane ovu fotografija austrougarskog golubarnika u Trebinju s Kuzmom ispred njega, uljanu kopiju razglednice Trebinja, naklade iz Zagreba, knjižare Mladost iz 1958. Tek da čuješ koje stvari volim. Zamak? To je Helga uramila fotografiju zamka Miramar iznad Trsta. Tu smo na obali, u nekom hotelu, boravili na medenom mesecu. Tamo kod golubarnika sam se igrao kao mali, na razvalini Franjovog carstva. Majka je sumnjala da je Stevan onde negde i ubijen. Obnovili su u Trebinju golubarnik u kome su gugutali golubovi pismonoše koji su prenosili pod šiframa poštu, crne i tajne vesti, do carske Vijene, posebno u vreme Velikog rata 1914. Rugam se kako bi izgledalo da su meni odbijenice stizale po golubovima.
Tek nakon godina ovde jasno mi je da moram biti zadovoljan onim što sam uradio. Pa idem u Trebinje, kako ne idem, rekao sam koliko Helga voli Trebinje: Kuzmine zemne ostatke sam, po njegovom amanetu, preneo u grobnicu koju sam napravio, pored one gde je majka, na Podglivlju. I kada me uhvati spominjana jebena nostalgija, moja Helga me pita: „Nisi, valjda, zažalio što si stigao u Keln?“ Ovde su dolazili i drugi da im ispričam kako sam stigao među Nemce. Evo, odgovor se javlja pedeset godina kasnije, iskrzan. Ne, ja sam ostao patriota: nemam potrebu da ovo dokazujem pred ljudima i kada me pitaju gde mislim da me ukopaju. Tebi ostavljam album odbijenica. Ta sarma koju si danas jeo je u jelovniku restorana, po Velinkinom receptu. Imam recepte koje je pisala divnim rukopisom. Među njima je i recept za sibirske peljmene koji je majci darovao Kuzma. Pravila ih je njegova ujna koja je stradala u nekom od logora, njegova majka ih je donela u Herceg Novi, a moja majka je pravila Kuzmi. Molim te, u spomen, na Velinku, dozvoli da pročitam recept za sarmu. Nazovi sve kako odgovara ovom ispovedanju, a sarma se pravi ovako: Prodinstajte sitno iseckan luk i meso, dodajte ispran pirinač i kratko dinstajte da se zacakli, odvojite listove kupusa i odrežite zadebljanja i isperite hladnom vodom, uvijajte smesu za sarmu, veličine po ukusu, i manje i velike, iseckane odreske od kupusa stavite na dno lonca i između sarmi, sarme slažite u krug i između suvo meso, dodajte lovorov list i biber u zrnu, prelijte vodom ili bujonom i kuvajte dva sata, a dodajite vode po potrebi.

Kako se vreme valjalo, i moj magacin uspomena se lagano praznio i punio. One i blede. Ponavljam, obreo sam se ovde delom i svojom voljom, pozivi su samo pozivi. Ne mogu sebe da osuđujem za dolazak među Nemce. Od stvari koje nisam uspeo da uradim, najžalije mi je da je Stevanov grob prazan. Nisam mu pokupio kosti, a tolike sam stratišta obilazio. Sa internetom su mnoge ispovesti, koje niko ne bi arhivirao, dobile priliku da traju. Istorija je skalamerija, i nije na njoj da brine da se Stevan i Velinka ne zaborave. Ja sam, s Helgom, dok su se nizale decenije ispunjavao dugove prema precima. Ona nije htela da ima decu: nagledala se stradanja nakon poraza nacista, rekla je. Ponekad se, i sada, krišom osvrne za detetom. Ne trebaju mi zahvalnice. Nije mi bilo lako. Obezglavljen dole, nisam ni primetio kako se pored mene i ovde vuku ljudi satrveni patnjom. Helga, naravno, ume sa mnom. Verovatno bi danas i bila s nama, da nije u Hanoveru, brat joj je u bolnici. Ta kob, takva kakva je htela da bude, dovodi da sve ispadne kako i ispadne. Sudbina je jadna metafora. Mene, na primer, zanima kako su ljudi gledali na sudbinu u vreme humanizma i renesanse. Sudbina je, u celini gledano, nevina. I dobro je da se ona ljudima ne ulaguje. Pa ona i ima i nema pravu snagu i ime. To i jeste i nije u redu. I kad god pomislim da nekome popujem, zapitam se imam li pravo da pridikujem. Ja tebi sada delujem kao da ludim, a ne ludim. Ovo staje sve na tabak i nemaju moje uspomene kuda drugo da se razlete. S retkim izuzetkom poseta grobovima njenih ili mojih roditelja, Helga i ne voli da govori o prošlosti. Voleo bih da se priča bori sama sa sobom, da se ogleda u kakvoj lokvi trebinjske kišnice, ispred golubarnika.

(slika: Andrej Vajed)

уторак, 22. март 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: TRAVA




Mi travu više ne kosimo. Sad je pasemo.

Ako je za utehu, naši promašaji su milimetarski precizni.

Ko nas uspe da razume, zreo je za lečenje.

Ja nisam želeo da svojim aforizmima uvredim nijednog političara, ali mi želja nije bila uslišena.

Kako objasniti mladima da je rad stvorio čoveka a ne fejsbuk?

Mi od dva zla uvek izaberemo veće. Mnogo smo alavi.


недеља, 20. март 2016.

MILAN TODOROV: GLEDAM I NE VERUJEM




Gledam i ne verujem. Rođen sam za svedoka.

Nedavno sam se sreo sa našom istorijom. Toliko se izmenila, da je nisam prepoznao.

Simpatičan mi je ovaj odlazeći američki predsednik. Zato što odlazi, dok naši  nikad ne odlaze.

Savršen zločin ne postoji. Kad - tad zločinca uhvate da nije uplatio parking.

Strane turiste najviše zanima naša istorija. Moraćemo već nešto da zakuvamo.

U one koji vladaju iz senke gleda se kao u Sunce.

Građani koje smo pitali da li ovde postoji sloboda govora su nam potvrdili da postoji, ali nijedan od njih nije bio raspoložen za razgovor.


субота, 19. март 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: JAVNA TAJNA




Javna tajna je strogo poverljiva. Za nju znaju svi i niko.

Ne možemo ih tući njihovim oružjem. Oni su pametni.

Demokratija je počela da se širi kao epidemija, tako da je narod stavljen u izolaciju.

Ako niko ne zna za švaleraciju, ona gubi svaki smisao.

 Za vađenje organa se na ovim prostorima dugo se zna, jer mi stalno jedni drugima vadimo oči.

U vozilu pod pratnjom po pravilu je sumnjivo lice.


 Otišao je da nahrani lavove i nije se vratio. Cirkus će morati da nađe drugog ukrotitelja.

RATKO DANGUBIĆ: OVDE NI SATIRA NE POMAŽE



Oni koji trče pred rudu, bliže su provaliji.

I dalje trošimo više nego imamo, jer nemamo ništa.

Moja stranka je manjinska stranka. Niko neće sa mnom.

Kod nas demokratije povremeno ima i povremeno nema, ali je zato ponuda demokrata uvek velika.

Bolje je da državu vode ameteri nego profesionalci. Prve ćemo lakše uhvatiti u krađi.

Nema hleba bez motike. Vreme je da sednete za kompjuter i napišete molbu da uđete u partiju.

Nemojte glasati za njih, jer vam neće doneti ništa dobro. Glasajte za nas, mi vam nećemo doneti ništa.

Kad god čujemo nekoga kako se dere da je Kosovo Srbija, dođe mi da stavim keče na glavu.


Kakva nam je vlast, vidi se po tome da nam je i satira spala na aforizam.

среда, 16. март 2016.

MILAN TODOROV: ODMAH SE VRAĆAM

Izašao sam iz krize. Odmah se vraćam.

Deci revolucije više treba. Ona su deca sa posebnim potrebama.


Ko god od stranih državnika navrati u Srbiju, mi mu poklonimo ikonu. Neka nas Bog sačuva!

Nije istina da su haškom tribunalu Srbi krivi što su živi. Mnogi su oslobođeni te krivice.

Hju Hefner kod nas ne bi mogao da napravi imperiju. Ovde preovlađuju zečevi.

Iako je ušao u vlast, slava ga nije promenila. Ostao je đubre.

Verujem da će Srbija uskoro dobiti doživotnog predsednika. Niko nije večan, pa ni Srbija.

Demokratija  ne može da bude zloupotrebljena. Osim tamo gde je nema.

Kad je bio mali nije mislio da će biti cenzor. Ali, preovladala je ljubav prema pisanoj reči.

Mi se ne bojimo ni ovna ni govna, jer živimo sa njima.


ZORAN T. POPOVIĆ: ZAUZMITE STAV





Izmena zakona o radu član 1. glasi: krajnje je vreme da počnemo da radimo.

Ako bude potrebno svi građani biće sklonjeni s ulice, radi njihove lične bezbednosti.

Diktator je hteo da podnese ostavku, ali je u poslednjem trenutku odustao.  Prevagnula je ljubav prema narodu.

I kad ne znate o čemu se radi, zauzmite stav. Na ceni su ljudi  koji imaju svoje mišljenje.

Mnoge žene se interesuju za njega. Sve se pitaju: ko je ta budala?

Nebeski narod mogu da razumeju samo vanzemaljci.

недеља, 13. март 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: POPLAVE


Poplave će i ove godine povećati prinose, na našim pirinčanim poljima.

Da Edip nije imao kompleks, niko nikad ne bi čuo za njega.

Političar na nudističkoj plaži je golo sranje.

Naša vlada je „one man band“!

Ja sam izabrao Boga. A za koga ćete vi glasati?

Ikar je pao zbog toga što se nije pridržavao naloga kontrole leta.

Ja se uspešno nosim sa gojaznošću. Nosim strukirane košulje sa ispustom za stomak.          



MILENKO MIHAJLOVIĆ: KARIKATURA (4)


субота, 12. март 2016.

NAGRAĐEN ZORAN T. POPOVIĆ

Beograd, 11. marta - Dobitnik nagrade Beogradskog aforističarskog kruga za najbolju knjigu aforizama na srpskom jeziku u 2015. godini je Zoran T. Popović iz Pančeva za zbirku „Daće Bog, ako Bog da“, objavljenu u izdanju „Grafos internacionala“. Popović je četvrti dobitnik ovog priznanja ustanovljenog 2013. godine. Bezmalo sve aforizme u nagrađenoj knjizi Popović je objavio na blogu PARADOKS.

Tročlani žiri koji su činili Dušan Puača, Veselin Mišnić Lari i Aleksandar Čotrić bio je jednoglasan prilikom odlučivanja.

Nagrada, koja se sastoji iz plakete i novčanog iznosa, dobitniku je uručena 11. marta u Udruženju književnika Srbije.

Predsednik žirija Dušan Puača istakao je da je „nesumnjiva darovitost za uočavanje i stvaranje paradoksa koja se ispoljila u prethodnim Popovićevim knjigama – došla do punog izražaja u zbirci  'Daće Bog, ako Bog da'“.

„Popovićeva najnovija knjiga je tematski uređena, što znatno olakšava čitanje. Knjiga sadrži zadivljujuće veliki broj kvalitetnih aforizama i pleni obuhvatnošću i raznovrsnošću tema. Svi aforizmi u njoj su zreli, potpuno izbrušeni i u kvalitativnom smislu ujednačeni. Pisani su upečatljivo, jezički prefinjeno, ali i komunikativno“, navodi se u obrazloženju žirija.

Zbirka aforizama „Daće Bog, ako Bog da“ u februaru je nagrađena i priznanjem „Radoje Domanović“, Udruženja književnika Srbije.


BEOGRADSKI AFORISTIČARSKI KRUG

петак, 11. март 2016.

MILAN TODOROV: NEISPLATIVO SAZNANJE

        Nisam prvi lekar koga je izdalo srce, rekao mi je doktor Hornjak i izgledalo je kao da govori o nekakvom zasluženom porazu. Upoznali smo se pre nekoliko godina. U podrum ga je doveo zajedniki poznanik, da kupi od nas vino. Ipak, na ispovedanje ga je, kako mi je priznao, navela činjenica da je pročitao jednu moju kratku priču u nedeljnoj Politici. Mislio je da i ovu mogu da iskoristim.



        I lekari su podložni bolestima. Ništa manje nego ljudi drugih profesija. Ali, za razliku od drugih ljudi, ja sam sasvim jasno osećao približavanje svoje bolesti. Kao kad osetite promenu vremena. Iz daljine stiže snažan vetar i vas prožima neko nejasno osećanje da nesreća dolazi. To, rekao je, izaziva posebno stanje u svakom čoveku, a naročito kod osetljivijih osoba.
        Bio sam tada osetljiv. I sada sam, verujem. Ali tada, u fazi spremanja za odlazak u penziju, posebno. Razduživao sam se, kako se to onda govorilo. Predavao liste pacijenta i istorije njihovih bolesti mlađim kolegama a ujedno spremao svoju pacijentsku listu ne govoreći nikome ništa. Drugi dan po odlasku u zasluženu mirovinu doživeo sam, pri izlasku iz kupatila, prvi infarkt. Doživeo sam ga i, po svemu sudeći, preživeo na nogama. Ležao sam,  sam u kući, žena mi je umrla pre deset godina, takođe od srca. Kunjao sam nekoliko nedelja, svakako više od mesec dana. Ne treba da govorim da me niko od kolega nije posetio, niti se setio da me pita kako sam. Bolovao sam sam, kao što svako, na kaju krajeva čini. I shvatio da nije bolest ono najstrašnije što zadesi čoveka, nego ono što uz nju ide: strah, nemoć, gubitak samopoštovanja.
          Jedva, dakle, preživevši odlazak u penziju, zbog usamljenosti i straha od novog infarkta počeo sam da se bavim onim što  je jedino uspevalo da me, donekle, smiri. Počeo sam da proučavam istoriju medicine, da se bavim raznim neobjašnjivim ili teško objašnjivim slučajevima, odnosno fenomenima.
      To je postepeno prerastalo u moju veliku strast, odnosno u hobi koji bi, bar tako sam mislio, mogao da uspori pa i odloži neizbežno.
       Meni su još kao regrutu na sistematskom pregledu otkrili anomaliju na jednoj srčanoj komori. Ta nenormalnost je tada bila slabo razvijena, skoro neuočljiva, ali je ipak bila dovoljna za poštedu od služenja vojnog roka i kao takva docnije sve vreme tinjala kao prigušena crvena lampica za opasnost.

        Posle oporavka, počeo sam postepeno da izlazim, najpre u gradski park, a zatim sam se upuštao i u duže šetnje po gradu.     
        Već ranije sam doneo odluku da se učlanim u neku biblioteku i jednog dana, lagano koračajući onom lepom starom uličicom po imenu Zlatna greda, po veselom nadolazećem prolećnom suncu, nađoh se pred Maticom.
        Upisao sam se u Biblioteku Matice srpske i, zahvaljujući poznanstvu sa tadašnjim upravnikom te cenjene ustanove, mogao sam, ne samo da do mile volje pretražujem njenu arhivu nego i da pronađene zanimljive primerke knjiga, zbornika i radova iznosim iz nje, kopiram, dajem na prevođenje.
        Rekao sam vam već da su me, prevashodno, zanimali fenomeni. Pošto nisam služio vojsku potrudio sam se da odužim svoj dug vojsci tako što ću pokušati da utvrdim koje su to najveće opasnosti koje u ratu vrebaju vojnike; ne računajući naravno protivničko hladno ili vatreno ubojito oružje.
       Nije mi trebalo mnogo pa da se fokusiram na Drugi svetski rat i stradanja hitlerove soldateske ispred Volgograda, grada koji je docnije nazvan po Staljinu. No, to je već poigravanje prolazne ljudske moći sa neprolaznom ljudskom tragikom.
         U svakom slučaju, trebalo je sa medicinskog stanovišta suočiti se sa najkrvavijom bitkom u istoriji ljudskog roda.       
        Kao što je opštepoznato, počela je sredinom jula 1942. godine, ali je njena krvava kruna zapravo pala u prva dva najhladnija meseca zime 1943. Život je tada izgubilo bezmalo dva miliona vojnika.
        Uprkos žestini bitke i snazi oruđa koja su u njoj korišćena ostaje pitanje kako je to moguće. To je i mene najvećma zanimalo.     
        Neko je izračunao da je ljudski život tada na tom mestu u proseku trajao dvadeset četiri časa. Kao lekar, koji je video mnogo ljudi u trenutku umiranja, nisam mogao da verujem da su mladi ljudi, vojnici na frontu tako brzo umirali. Ne umire se tako brzo, na svu sreću.
        Pokazalo se da sam bio u pravu. Pronašao sam, nekim čudom štampane u samizdatu, zapise izvesnog ruskog vojnog lekara, sad više ne mogu da mu se setim prezimena, rekao bih da se zvao, recimo Andrej...I znate li šta sam u njima pronašao? Ni manje ni više nego glavni uzrok tolikih smrti. A on je, kako sam i pretpostavljao, apsurdan, tragičan i komičan u isto vreme. Kao, uostalom, i naš život.
        Vojnici, pre svega nemački, umirali su zato što im se smrzlo govno u dupetu, dragi moj prijatelju. Ne od straha. Strah se u ratu sve vreme podrazumeva. Umirali su zato što su, zbog loše i neredovne ishrane zaradili dijareju pa zbog nje morali stalno da obavljaju veliku nuždu. A to su činili na minus četrdeset stepeni Celzijusa desetak i više puta u danu.
         Ne samo da su im se smrzla, kako reče onaj književnik, vrata utrobe, nego im se smrzla i cela utroba. Svi unutrašnji organi bili su izloženi strahovitim i stalnim ledenim udarima, nežna unutrašnja tkiva, a nežna su, verujte i u najgrubljeg i najsurovijeg vojnika, odumirala su od jezivih promrzina.
         Rat je izgubljen zbog jedne tako  banalne stvari kao što je musavo, dlakavo i smrdljivo ljudsko dupe.     
         Nema pouzdanih podataka, ali doktor Andrej Šlomov, mislim da se baš tako zvao onaj doktor koji je izučavao epidemije u ratu, s pravom tvrdi da je više soldata umrlo od izmrzlog dupeta nego od metka! 

       Prošlo je pune dve godine od mog penzionisanja i trenutka kada sam doživeo i, srećom, preživeo prvi udar bolesti, a ja sam iznova počeo da se divim životu. Možda čak više nego ranije.
        Biću iskren ako vam kažem da sam se kroz celi svoj život divio, pre svega i radije od svega,  ženskoj lepoti. Ne bih to nazvao „voleti ženu“ , nego tu više leži trpni pridev: diviti se i, ako se može i koliko se može, uživati u tom divljenju.
        Bila je kod nas jedna viša medicinska sestra, okretna i bodra brineta, raspuštenica, čijoj telesnoj lepoti sam morao i mogao odolevati dok sam bio u braku sa Verom. Interesantno i ta medicinska sestra, Mađarica, zvala se, valjda se još zove, Vera. Prezime, iz razumljivih razloga, ne mogu da vam otkrijem.
       Privlačila me je kao sam đavo, ali sam je se klonio ne želeći da izneverim uspomenu na nedavno preminulu ženu i pokvarim sopstvenu reputaciju.
       Ipak, nisam dugo odolevao i, dok sam još radio, počeo sam zbog nje da se zadržavam duže u bolnici, naročito u noćnim satima, u vreme njene smene.     
       Zadržavao sam se najviše u  sobi dežurne glavne sestre, sve dok mi jednom prilikom dok smo ispijali kafu nije otvoreno rekla da ukoliko želim da spavam sa njom to može da se dogodi već sledeće noći u njenom stanu.
       Premda sam bio, ne samo iznenađen, nego i uzbuđen zbog ove neočekivane smelosti i iskrenosti, tada nisam prihvatio njenu otvorenu ponudu.
       Posle dve godine od prestanka odlaska u bolnicu slučajno sam je sreo na glavnom gradskom trgu. Prelazila ga je onim svojim kratkim ali odlučnim koracima, koje je činila i dalje lepim nogama, sa malo izraženije oblikovanim listovima ali tanka u gležnjevima što je činilo da se pomalo zanosi u hodu. Prepoznao sam je po tom koraku, skoro ne dižući glavu sa jata plavih i belih gradskih golubova koji su smirujuće sletali na pločnik ili uzletali na krovove obližnje katedrale.
         I tom prilikom  mi je dala svoju adresu. I – ponovila onu staru ponudu. Samo, rekla je, ne podnosim jadanje. Ako ćeš, tada mi je prvi put rekla ti a ne doktore, da mi plačeš zbog žene, bolje nemoj ni da dolaziš. I, dodala je, nemoj slučajno da umisliš da ćeš mi biti nešto posebno. Nemam nameru više nikada da se udajem niti da stvaram neke tobože ozbiljne veze u ovim godinama. Želim samo da živim, doktore. I to „doktore“ je rekla nekako prkosno, ali sa zavodničkim osmehom.
      Vi ste, prijatelju, pisac, po prirodi poziva non-formalist. Zato ćete, nadam se,  razumeti gest koji sam tada načinio. Bacio sam se na kolena, obgrlio joj noge oko članaka i poljubio u krilo, tačnije u mesto na mantilu gde su se te oble, meke noge spajala u žižnu tačku. Nije me bilo briga šta će svet misliti. Uostalom, bilo je podne, sunce prilično upeklo a  na trgu bez drveća, osim nas dvoje, jedne debele smetlarke i jedne babe zabavljene nestašnim unukom, nikoga više nije bilo. Ona se trgla iznenađeno, ali ne i uplašeno. De, de, rekla je, ljupko i istovremeno otresito. A  ja, nisam osetio stid, zamislite! Ne, čak sam bio ponosan na svoju neočekivanu i nerazumnu reakciju.   
      Ona me je odmah blago odgurnula. Kao da nije bila iznenađena. Potpuno je vladala situacijom. Uvek, ma šta da se desi, rekla je, mi ćemo biti prijatelji. Zapamti, prijatelji. Ali, ništa više od toga. Čekam te sutra uveče u devet, recimo.
       Iako sam od ranije znao  da je, kako je neko rekao, veoma pristupačna, nisam pomišljao da kruška može tako lako da mi padne u krilo.
      Bio sam veoma uzbuđen kada sam sutradan došao kod nje. Stanovala je u jednoj ruiniranoj četvorospratnoj zgradi u starom radničkom naselju. Hodnik je bio čist, ali svetlo nije radilo i ja pri škiljavoj uličnoj svetlosti jedva napipah zvono na njenim vratima. Kad ih je otvorila nisam uspeo ništa da kažem. Bio sam zadihan. Ona me je odmah prihvatila srdačno, sa obe raširene ruke i povela prema nekom čohanom dvosedu u svojoj, kako kasnije shvatih, spavaćoj sobi. Da li ti je dobro, pitala je raskopčavajući mi mantil. Istvremeno izvlačila se iz svoje uske haljine ili košulje, nisam to baš mogao tačno da odredim. Jedino što sam jasno video bila je neobična čistota njene kože na kojoj ne primetih nikakve pigmente, skoro kao koža u deteta.
        Ja sam je tada brzo, svakako grubo i dosta nespretno uhvatio za  oslobođene grudi. Polako, doktore, oslovi me opet ona napadno. Ja nigde ne žurim.
        Skidala se jednom rukom a drugom je meni otkopčavala pantalone. Kad se potpuno razodenula, ja tek tada videh da su joj sise male i šiljaste kao u devojčice a bokovi jaki, sa crnim trouglom koji je  mestimično bio prošaran sedim dlačicama.     
         Uzbudila me je, nećete verovati prijatelju, upravo činjenica da je i ona već stara, zrela žena. Tada još nisam, naravno, znao da je profesionalna prostitutka, iako je trebalo to da naslutim.
        Ono što je usledilo je bila gola mehanika. Ipak, poželeo sam da održavam taj odnos i to sam i činio narednih godinu, pa i dve dana. Jednom nedeljno. Sve do novog nesrećnog šegrta od infarkta. Pogodio me je na ulici, samo nekoliko stotina metara od njene zgrade, mada sam probade osećao još dok sam bio na njoj, odnosno ona na meni. Brzo sam, tada, sve prekinuo, ne zadovoljivši ni sebe ni nju, i žurno napustio njen stan.
Dovukao sam se nekako do svoje kuće i pao pored kreveta.
        Već istog dana, znao sam da je u pitanju mali, opasan ali ne i katastrofalan srčani napad. Pre će biti, srčana slabost. Ipak, na korongrafu je ostala zapisana još jedna, opominjuća recka u mom srcu.
          Relativno brzo sam se oporavio i ponovo u snazi već sledeće nedelje nastavio sa Verom jednonedeljno krevetsko druženje.
          Znao sam da ima i druge muškarce i to mi uopšte nije smetalo. Nisam imao potrebu da se vezujem, kao ni ona. Ipak, jednom, posle odnosa koji je već sve više postajao rutina, što je stvaralo osećaj razumevanja između nas, ne bih mogao reći bliskosti i topline, ali izvesne solidarnosti ozbiljnih odraslih ljudi, svakako; upitah je i za njene ostale klijente. Tačnije, koji je među nama najbolji. Iskreno mi reci, rekoh joj, znaš da se ne mogu uvrediti.
      Ona se nasmeja. Nećeš verovati, doktore, kao što ni ja nisam verovala. Čiča ima osamdeset godina.
     Gledao sam je tupo. Ja imam pedeset i sedam a moj konkurent, koji pobeđuje u našoj utrci ima čak dvadeset i tri godine više.
      Rastao sam se to veče s njom uz njeno obećanje da će mi javiti kad čiča, kako sam ja njenog najboljeg ljubavnika odmah nazvao, sledeći put najavi dolazak.
     Bio sam potpuno siguran da je reč o nekoj šali ili saučestvovanju u staračkoj petljanciji iz čiste samilosti kojoj su ponekad tako sklone medicinske sestre.
      Sledeće nedelje, prilikom našeg „susreta“, Vera mi je ,skoro neobavezno rekla da joj posle mene, otprilike za sat vremena, dolazi Čiča i da ako hoću mogu sve da osmatram iz susedne sobe.    
         Postoji, pokazala  mi je jedan uzani stakleni prozor sličan prorezu za poštu na vratima koja vode u tu sobu, mlečno zatamnjen prozor kroz koji mogu diskretno da osmotrim dešavanja na njenom divanu.
       Meni to, dodala je, apsolutno ne smeta. Naprotiv. A stari je prilično ćorav i  nagluv, tako da ne postoji opasnost da budeš razotkrven.
        Šta sam mogao osim da prihvatim voajersko svedočenje, nadajući se da sprdnja sa starcem na grobarevoj lopati neće dugo trajati.
       Stojao sam na jednoj nozi, izdižući se povremeno ka razrezu na vratima, kad je stari ušao. Poguren, sa dugim nosem i crvenim mršavim licem, ličio je na Kvazimoda iz Zvonara Bogorodične crkve. Ćutke je  skinuo krznenu šubaru, polako otpio vodu sa voćnim šećerom koju mu je moja draga pružila, zatim skinuo kaput sa licičjim okovratnikom i pantalone, ostavši samo u prsluku i dugim belim gaćama i crnim dokoleniama.
     Prikovao sam oko na daščani prorez. Onda je stari prstom pokazao Veri da se skine. Ona to učini brzo i leže na leđa,  na divan. Stari, ne skidajući duge flanelske gaće, izvadi palamar. Došlo mi je da se nasmejem. Bio je, doduše, solidne veličine ali mlitav kao glista posle poplave. Moja ljubavnica poče da ga mami, kružnim pokretima šakama i oblizivanjem usana, ali tek kada ga je uzela u usta starac poče da se preobražava.
     Ja sam sa stidom gledao, ali ipak gledao, kako Vera veštim, sviklim pokretima budi njegovu muškost i kako je zatim sopstvenom rukom usmerava u svoje spolovilo.
        Starac je dahtao, tačnije škripao, ali ono što je sada štrčalo iz njegovog duksa bilo je nešto što u svojoj lekarskoj praksi nikada nisam video. Bio je, verujte prijatelju, nešto zaista vanserijsko! Ja se izvinjavam, ali to je zaista bila teška i krupna stvar. Kod tog starog.
     Još više od veličine njegovog uda me je porazilo to što je “moja“ ljubavnica, bez ikakve sumnje vanredno i neglumljeno uživala u toj njegovoj impozantnosti. Štaviše, starac je uspevao da održi takav odnos prilično dugo i prestao je tek kada se činilo da je žena pod njim zadovoljena.
    Tada sam, drugi put, posle Staljingrada, valjda usled profesionalne deformacije, pomislio na značaj fizičke granice ljudske izdržljivosti i shvatio koliko je to bizarno i da mi u ovu priču niko neće poverovati.
    U narednim mesecima sam proredio odlaske kod Vere. Nisam se gadio, nisam osećao gubitak samopouzdanja; osećao sam bukvalno kako me snaga napušta a srce sve češče zastane pa jurne prebrzo.
      Doživeo sam u međuvremenu i treći infarkt. Srećom, i ovaj je bio tek kalfa, mada malo vičniji svom zanatu. Zato sam, ovaj put. završio u svojoj bolnici, na intenzivnoj. I, pored kolega, ako tako mogu da kažem, pazila me je i Vera.
        Razmišljao sam, šta je sledeće. Nemoguće je da će i sledeći infarkt biti amaterski i da tu svoje prste sada već neće umešati onaj onostrani majstor.
       Sledeće je, nema druge, samo „smrt u sedlu“? Tako smo, naime, u žargonu nazivali smrt koja ljubavnika zadesi namah,  za vreme polnog odnosa. Smrt koja nije bila česta, ali se ipak dešavala i za nju su se uvek, čak i u bolnici, vezivale neukusne i neprimerene šale ma koliko je čitav slučaj umeo da bude sa etičkog stanovišta ponekad sporan i, po prirodi stvari, duboko tragičan.
        „Smrt u sedlu“ možda i nije bio glavni razlog zašto više nikad nisam, a često sam pomišljao, otišao kod Vere.
        Možda sam se, premišljam, užasnuo onoga što sam i ranije mogao da uočim; da nas beda naših života ili očajne prilike u koje dospevamo u graničnim fragmentima istorije svode na telo, samo i jedino telo! I da je tako često u životu, Verinom ili životu jadnih vojnika na frontu, samo snaga tela važna! A sve drugo ne igra nikakvu, ama baš nikakvu ulogu!
        Lekaru i humanisti takvo rasuđivanje mora da bude neprihvatljivo, ali, ja vam ga, prijatelju, sada, kad je za mene dockan, a vama to, kao još madom čoveku, možda izgleda porazno; ipak kazujem kao svedočanstvo.

        Procenite sami, kako vam je volja. 

(slika: Egon Šile)