среда, 31. децембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: GODINA IZAZOVA

Ova godina je godina izazova. Mi ćemo kao i uvek da izazivamo sudbinu!

Deca su naše najveće bogatstvo, koje treba prehraniti!

On je više puta ginuo za narod i otadžbinu, ali ga nije hteo metak!

Moja familija ne poseduje ništa. To je naše porodično blago!

Stavila je silikone u grudi. Sad je moj broj!

Iz ove kože se ne može, sem ako nas ne oderu!


уторак, 30. децембар 2014.

VLADISLAV PETKOVIĆ DIS: VIDIM JEDNU ZVEZDU U OBMANI VIŠE

Dal’ se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde vec nema ni ruina stari’,
Gde noc zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, sto ides a nestalnih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko nasih glava?

Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje nase, vec sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica cuva spomene daleke,
Kao masta ljudska, sto jedina javlja
Ono sto je bilo, sto se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al’ kad pada vece
Na crveno sunce i dan k’o dim beo,
Kad iz svakog kutka noc crna potece
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da cujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reci i pesme slavuja.

Nosi mrtve reci. Ja osecam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen ocima
Onih koji nece zaspati nikada,
A od kojih dusa cesto se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih ociju.

Cini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustanu dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani vise,
Slusam kako proslost tisinom mirise.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu mocnu senku sto lagano kruzi
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Mozda na taj nacin za njom mrtvom tuzi,
Il tu za to stoji, da nejasno, tavno,
Ka`e sto je bilo nekada i davno

Ka`e sta je bilo. I ja slusam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo zivot neumitno tako
Ko pobeda vecna, i u celom svetu
Njen se korak cuje: sve ispuni sobom

I zavlada zemnom i pokori grobom. 

("Lepota", skoro nepoznata pesma V.P. Disa)

понедељак, 29. децембар 2014.

MILAN TODOROV: BROD U BOCI

Vođa je rekao da kod nas nema cenzure. Tom izjavom nas je ostavio bez teksta!

Ja sam profesor književnosti, ne pričajte meni o Bednim  ljudima Fjodora Dostojevskog!

Nama bi i brod u boci potonuo!

Nikad ne bih izvršio samoubistvo, pre bih se ubio.

I tip koji se vratio iz kome, potvrdio je da ovde nema života.

Nijedan roditelj ne bi trebalo da tuče svoje dete. Šta ako je dete jače?

Marko nije kasno stigao na Kosovo. Stigao je na vreme da bude uhapšen.

Ovde je sve naglavačke, jer mi poštujemo zakon gravitacije.

Profesora je kupila iskrenošću. Rekla je da ne zna da kaže ne.

Protivnički kandidati su pre izbora pretučeni, čime je samo polovično potvrđena volja  građana.

Bilbordi sa vođinom slikom ne zaklanjaju nam Sunce.

REČENICE KOJE VOLIM (35)

"Teritorijalna politika koja se vodi poslednjih dvadesetak godina tera nas da živimo kao u Srednjem veku, od danas do sutra. Prvo su pokušali da unište sve ono što je deo naše kulture - trgove, tarabe, knjižare i male bioskope, lokalna pozorišta i udruženja i sva ona mesta na kojima se ljudi okupljaju i razmenjuju mišljenja. Onda su sve što je preostalo, uglavnom ono bezopasno po njih, proglasili nasleđem: kulturu ishrane (jer sa punim ustima, manje govorite) ili izumrlu, daleku prošlost (kakvu opasnost može da im, na primer, nanese Etrursko pozorište?). Odjednom, svi imaju jednu, istu tradiciju."

 (Aliće Rorvaher, italijanska filmska rediteljka i scenaristkinja)

недеља, 28. децембар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: POGREŠAN VEK

Kosovo je veštačko srce Srbije.
           
Mučeni nema šta da prizna. Osim da je mučenik.

Mere vlade su vrlo jednostavne: svima je odmerila od šake do lakta.

Kod Domanovića je vođa bio slep,  a kod nas se pravi lud. Kao da nije slep.

Najbolje krije misli onaj ko nosi glavu u torbi.

Napisao sam aforizam veka, ali sam svestan da sam rođem u pogrešnom veku.

Glasajte kako hocete, živećete kako nećete.



ZORAN T. POPOVIĆ: PRVI KORAK

Kad se setim koliko je bilo bespotrebnog prolivanja krvi, dođe mi da isečem vene!

Naš cilj je sve dalji, jer ne može da nas prati!

Ljubav je kad on zbog nje ne zapišava klozetsku dasku!

Kad je shvatio da je u životu sve režirano, pukao mu je film!

Svaki naš zakon možeš da tumačiš i ovako i onako, da bi on bio razumljiv svim našim građanima!

Prvi korak je najteži, a već posle treće sve postaje lako!



петак, 26. децембар 2014.

ВАСИЛ ТОЛЕВСКИ ( МАКЕДОНИЈА) : ПЛИВАЊЕ


Непријатељу нисмо ништа оставили. Чак смо им и кредите узели!

Наш човек ујутро најпре  провери да ли је жив. Јер у току дана не даје знаке живота!

Свраке које су нам попиле мозак сада грачу са говорнице!

Најјефтиније књиге су џепне. Само да вас продавац не ухвати!

Попови и политичари не морају бити паметни људи. За сахрањивање  не треба много памети!

У политици су они који знају да пливају. Остали су дављеници!




четвртак, 25. децембар 2014.

NINUS NESTOROVIĆ: PRVI I POSLEDNJI PUT

Naša vlast nikad ne zloupotrebljava decu u političke svrhe. Samo odrasle.

Srbija stari. Zato se i smanjuje.

Više nikada nećemo prodati Kosovo. Ovo nam je bio prvi i poslednji put!

Dok jedni kukaju, drugi rade. Tako bih vam ja u najkraćem opisao jedan informativni razgovor...

Za razliku od poštenih žena, kurve ne prodaju svoju ljubav, već samo usluge!

I ova vlast se pokazala kao nesposobna. Ni ona neće moći da uništi Srbiju do kraja!

Mladi neće još dugo čekati svoju šansu. Dobiće je čim zaratimo!

Uspešan biznismen i informativni razgovor pretvori u poslovni sastanak!

Divim se našim političarima. Pored toliko državnih obaveza koje imaju tokom dana, oni stignu i da kradu!

Ne mogu baš sve gluposti koje on izgovori tokom dana da uđu u TV dnevnik. Samo za najveće ima mesta!

ZORAN T. POPOVIĆ: ŠAPUTANJE NA JASTUKU

Mi živimo u zemlji kosovskog mita i korupcije!

U Srbiji vlada pustinjska investiciona klima!

Uspela je da se zaposli preko svojih veza, vezica i crvenih podvezica!

Moja žena mi često šapuće na jastuku, kad priča u snu!

Bivšeg komunistu je lako prepoznati. Krije se u telu ljutog demokrate!

Ljubavnik je stari bapski lek za ženinu migrenu!


среда, 24. децембар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PRSA I VISINA

Na njega mislim, i na one oko njega koje jesam i nisam poznavao, a upleli su se u priču. O ovome o čemu govorim malo i znam, ali slutim da je, skladno nađenim dokumentima ovako bilo. Na vreme sam o njemu iskopao hrpu intimnih podataka, pa recimo i taj o regrutaciji. Negde sam ja sustigao njegovu priču, negde je ona sustigla mene. Rugrutovan je u Beogradskom pukovskom okrugu aprila 1932. i izdato mu je odgovarajuće uverenje komisjije, po članu 38, da je privremeno nesposoban za vojsku, po članu 3, tačka 3. Naime, kako glasi nalaz, kod njega je lekarska  komisija utvrdila da je odnos obima prsa i visine  75/165, a to je izvan utvrđenih normi i on je proglašen privremeno nespoobanim za vojsku. Sa izdatim uverenjem regrut se mora javljati svake godine, najkasnije do 10. septembra, do navršetka 24. On je rano krenuo putem umetnosti i kao, gotovo, formiran slikar, otputovao je godinu kasnije za Pariz i otuda se nikada nije vratio. Tu se susretao sa izazovima velegrada, ali ni s čim od čega nije mogao da utekne. Tamo je po potkrovljima, podrumima i kafeima proveo godine.
            Koliko je slika uradio na Monmartru, koliko je poklonio i prodao, to je pisano u monografijama, iz njegovu obaveznu uzrečicu: „Pa bilo je tako jednostavno.“ Ta slika o kojoj snujem da govrim je napravljena dok je nepoznat spavao kod izvesne Julke, sam ili s njom, gladan ili pijan. Nema sumnje, nije ni krio u ispovdima, rekao je da je dugo ostao siromašan i buntovan. Tu sliku o kojoj pletem i priču, kako govori datum na njoj, slikao je pred Hitlerov rat, a među desetk drugih, doneo je urolanu u Beograd 1941. srpski student sa Sorbone, kasnije poznati akademik po osnovu studija o preplitanju događaja iz Velikog rata i atentata Gavrila Principa na Ferdinada. Slika je, ima, i o tome diskretan trag, prodata na aukciji 1985., kada je akademikovom sinu, sklonom bežanju od stvarnosti, ponestalo para za drogu. Slika ima naziv: „Lavirint u paklu“, a kupio je bogati osobenjak, neženja, koji je drugovao sa slikarom u Parizu. Igrom slučaja, kada je ovaj lekar umro i kada je njegova imovina razvučena kojekuda od daljih rođaka, ljudi koji su praznili stan nisu se razumeli u umetnost, pa su uzeli samo pozlaćen ram, koji valja za ogledalo, a samu slika su ostavili u podrumu. I tako se platno našlu u rukama Cigana koji prazne tavane i podrume. Kupio sam je jeftino, ravno iz freze u kojoj Cigani prevoze starudije. Tako je slika, restaurirana, nastavila da živi kod mene. Tek sada, kada se u nju zagledam, vidim: umtenik je prorekao sudbinu slike i naslutio kloniranje ljudi. Poznat je, veli negde njegov biograf, bio i po izreci: „Ne otimaj mečku od mečkara.“ Zanimljivoje da je, uz sliku ostalo nalepljeno pismo u maloj kesi od najlona, koje je slikaru, verovatno ne drugome, u Pariz poslao prijatelj. Uz sve drugo, u pismu stoji: „Mislim da je najbolje da pređem na stvar, bez uvoda. Što se Vere tiče, ja znam, s njene strane, da ti je prestala pisati. Razlog je jednostavan, njeni ne dozvoljavaju da ti piše. Potpuno je razumem. Ipak, verujem da mogu stvoriti modus, da bar održite vezu. Ti možeš da pišeš na onu moju adresu u Beogradu, a ja njoj pisma da prosleđujem. To je jedan od načina da za koresponeciju između tebe i Vere. Bio sam pre nedelju dana u Pragu, pa sam se po povratku sreo s Verom u Knez Mihajlovoj. Ona radi kao novinar u nekom od listova vlasti. Nismo mnogo razgovarali, ali sam ipak natuknuo da si se ti raspitivao za nju. Ona se nije veselo oglasila, samo je rekla: „Hvala.“ Po očima sam joj video da tuguje. Tako bih, rekoh, ovo mogao da uredim: da tvoja pisma dolaze na moju adresu, a ona tebi da se javlja.“


            Ovo moje ređenje misli o jednoj regrutaciji, o jednom slikaru, o jednoj slici, o jednoj ljubavi se odužilo na punu stranicu i koji red više. Stigao sam do mesta sa koga je kasno da se bilo gde vratim. Pomalo sam zbrkan u mislim i nisam siguran koja je svrha ovoga. Trebalo je da priču o sudbini jedne slike ostavim netaknutom. Imama utisak da sam sve uradio dosta grubo i kao da sam od nekud sve to iz korena istrgao. Odakle znam za uverenje i da je kasnije poznati momak, umetnik proglašen privremeno nesposobniom za vojsku? Pa ne mogu da reknem da sam čuo nekoga da o tome razgovara, jer mlo je sada i živih iz tog vremena. Među hartijama koje sam preturao u jednom muzeju gde je legat njegovih slika, tragajući za istorijom kupljene slike, bilo je i ovo požutelo uverenje. Kao da je ono samo pokucalo na vrata moje znatiželje. Posle proglašenja za nesposbnog na regrutaciji, on se još jednom pojavio pred krutom regrutnom komisijom. Pozadi na uverenju je potpuno suvo napisano: „Ostaje i dalje član 3., tačka3.“ I lep potpis pukovnika Matijevića. I,eto, tako je nastao slikar.    

BOJAN RAJEVIĆ: PRONICLJIVOST

Naše diplomate svuda u svijetu pokazuju svoje gospodske manire. Svima se klanjaju.

Povratak iz rata je najtužniji doživljaj čoveka, koji se nije naratovao.

Zveckanje oružjem je vojna muzika.

Balkanski narodi su na ovim prostorima živjeli prije Isusa Hrista. Zato su osuđeni na pakao.

Ko god ode odavde, ostavi za sobom prazninu.

U našoj partiji nema krtice. Kao da je u zemlju propala.

Političari se množe kao pečurke. Tamo gdje je trulo.

Nada umire poslednja. Pogotovo kad je vođa jedina nada.

Danas se djeca rađaju sa fakultetom. Čim mama zatrudni, tata kupi diplomu.

Stalni gosti kafane su oni koji iz nje nikad ne izlaze.

Znam da ništa ne znam. Uskoro više informacija...

Beskrajno sam pronicljiv. Ne znam kako to do sada nijesam primijetio.

уторак, 23. децембар 2014.

MILAN TODOROV: NOVE LJUBAVI

Kompromis je uvek moguć, ukoliko priznate da smo mi u pravu.

Dobio sam posao iz snova. Na radnom mestu samo spavam.

Moraćemo da uvozimo radnu snagu, jer smo ovde  svi ostali bez posla.

Tvoje lice zvuči poznato, đubre jedno političko!

Izvršilac kriminalnog akta je odranije poznat organima reda, pošto radi u policiji.

Jutro je mudrije od večeri. Zato policija intelektualce hapsi u zoru.

Tito se nekad voleo više od mame i tate, ali vreme je donelo nove ljubavi.

недеља, 21. децембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: KRITIČNA MASA

Moja žena ima migrenu, tako da je noć protekla mirno!

Ove godine je napravio jedno dobro delo. Izašla mu je nova knjiga!

Naša deca zaslužuju bolje, ali nažalost ne mogu da biraju svoje roditelje!

Nije više, pas laje vetar nosi. Ova vlast sve sluša!

Svaka mu je bila na mestu. Zato je i pomeren s mesta!

Tri žene na jednom mestu, već čine kritičnu masu!

Ja ne znam koliko ima božjih zapovesti. Važno je da ih ja sve poštujem!



субота, 20. децембар 2014.

MILAN TODOROV: ŠARAN IZ MEGAMARKETA

             Pod je bio veoma čist. Naravno, bar tamo gde se moglo okom dopreti. Na njemu je stajao plavi plastični bazen sa šumećom vodom i šaranima u njoj. Ostalo je nejasno kako je tokom noći, kada u marketu nije bilo nikog od ljudi, šaran iskočio iz mrežom prekrivenog bazena i osvanuo na kamenom podu.
     
             Tu ga je pronašla mačka i odgrizla mu pola glave. Bio sam jedan od prvih kupaca rano ujutro. Šaran bez glave ležao je još na podu, ispuštajući tanki malinasti mlaz sukrvice. Ubrzo je stigao i prodavac ribe u polivinilsko belom odelu i plastičnim rukavicama podigao mrtvu ribu, spustio je u kesu i, praćen šaljivim opaskama kolega trgovaca („Istranžiraj je i prodaj nekoj bakici!“), odneo ribu iza pulta.

           Šta je posle bilo?
Pod je obrisan opet blistao, i ceo prostor je u kratkom roku bio propisno uredan, mada još malo mokar i zato sklizak. Svejedno, vrlo brzo je sve izgledalo kao da se jedna mala smrt noćas nije dogodila.
     
          Ali, šta je bilo sa mačkom? Možda nije bila dovoljno gladna? Možda je noćni portir, u redovnom obilasku, naišao i prekinuo joj krvavu gozbu? Mada, ne verujem u tu teoriju,  jer te čikice noću uglavnom kunjaju za svojim pultovima snom pravednika.

          I, najzad, šta je bilo sa obezglavljenom ribom?
Ne posle! Nego, šta je zapravo bilo u njenom mozgu kada se praćaknula iz kaveza? Čime je probuđen njen prvi pokret? Kakva je to radost i ushićenje moralo da bude! Kakav talas je samo izazvalo!  

MILAN TODOROV: HVATANJE NA ISKUSTVO

Zahvaljujući  našem pravosuđu zločinci nemaju miran san, dok žrtve spavaju kao zaklane.

Nekad smo se busali da smo najstariji narod na svetu. A i danas bismo, samo da nismo ovako
ostarili.

Kretanje kursa dinara, više nema nikakav kurs.

Pošto je Srbija zemlja među šljivama, prosec truljenja  voća je uzeo maha.

Sve  kuće porušene u poplavama su obnovljene, kao i one koje nisu!

Naši fudbaleri se po terenu vuku kao babe. Taktika je da protivnika dobijemo na iskustvo.

Uvek je bolje sprečiti oponente da govore, nego ih lečiti u psihijatrijskim ustanovama.

уторак, 16. децембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: NARODNI HEROJI

Iskoristili smo popust i jeftino se prodali!

Naše porodično stablo razgranalo se u balvane!

Dinar je skočio i od tad je u slobodnom padu!

Imamo krticu u vladi. Izgleda da u njoj samo ona nešto radi!

Uzalud su rezultati rada pojedinih ministara stavljeni pod lupu. Opet se ne vide!

Svaki građanin koji preživi u Srbiji je narodni heroj!


понедељак, 15. децембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: KVARENJE IDILE

Vlast narodu baci kosku, a on se obraduje kao kuče!

Nekad smo imali bar za hleba i masti, a sad je mast otišla u propast!

Narodni poslanici svakim danom u skupštinskom restoranu, jedu našu supstancu!

Naše  JKP uopšte ne čisti sneg, da nam ne bi pokvarilo ugođaj zimske idile!

Bog čuva Srbe, jer s njima ni đavo ne može da izađe na kraj!

Situacija je prilično zamršena, jer je klupče počelo da se odmotava.

недеља, 14. децембар 2014.

REČENICE KOJE VOLIM (34)

 Monmartr je trom, lenj, ravnodušan, nekako pohaban i olinjao, nije tako magičan koliko je zavodljiv, ne iskri se već tinja prgušenim plamenom. Brodvej deluje uzbudljivo, volšebno ponekad, ali nema vatre, nema topline - to je jarko osvetljena azbestna izložba, raj reklamnih agencija. Monmartr je sav propao, izbledeo, zapušten, neskriveno poročan, gramziv, vulgaran. Sve u svemu, pre je odbojan nego privlačan, ali podmuklo odbojan, kao i sam porok. Tu ima bistroa punih kurvi, makroa, gorila i kockara, bistroa koji vas, bez obzira što ste ih već hiljadu puta zaobišli, na kraju usisaju kao svoju žrtvu. U sporednim ulicama koje vode do bulevara ima hotela tako zloslutne ružnoće da protrnete i pri samoj pomisli da kročite unutra, pa ipak ćete kad-tad neminovno provesti noć, a možda i čitavu nedelju ili mesec dana u nekom od njih. Možda ćete se čak toliko vezati za to mesto da ćete jednog dana shvatiti kako vam je ceo život iz korena izmenjen, i da je ono što vam je nekad bilo bedno, prljavo, gadno, sada postalo šarmantno, dirljivo, lepo. 

(Henri Miler: Mirni dani na Klišiju)

петак, 12. децембар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PRAVO NA ĆUTANJE

Hteli smo mi da poraz pretvorimo u pobedu, ali nije bilo dovoljno preživelih da se raduju.

Bio je dugo marioneta, sve dok sam nije počeo da vuče konce.

U demokratskim društvima nema informativnih razgovora. To su mu lepo objasnili u policiji prilikom ispitivanja.

Dug prema inostranstvu ne može se isplatiti odlivom mozgova.

Samo mrtvaci imaju morlano i materijalnpo pravo da se brane ćutanjem.


Sutra će biti teže gladovati nego danas, jer danas nismo jeli.

среда, 10. децембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: PSEĆI ŽIVOT

Osumnjičeni je alergičan na detektor laži. Posle ispitivanja, sav je  bio modar!

Da nam politiku ne bi vodili naši nesposobni političari, tu su strani ambasadori da pomognu!

Da pogled može da ubije, moja žena bi danas bila zločinac, a ja pokojnik!

Zna narod da je politika kurva. Zato za vođe i bira one, koji imaju odgovarajuće moralne kvalitete!


Mi smo najjači kad je najteže, i svakim danom smo sve jači i jači!


Kada vlast voli svoju svoju zemlju, onda je to patriotizam, a kad to čini opozicija, onda je to protivprirodni blud!


Kad sam čuo da je on sadista nisam se iznenadio. Baš je lik do bola!

Žene mnogo slabije podnose alkohol od muškaraca. Moja komšinica, već posle prve litre padne pod sto!                                                                   

Zemljo Srbijo, robijo!

Narod ne bi lajao protiv vlasti, da ne vodi pasji život!


уторак, 09. децембар 2014.

MILAN TODOROV: DIPLOMATSKA INICIJATIVA



Izgled vara, zato mi ne ličimo ni na šta!

Radi zaštite svojih interesa započeli smo široku diplomatsku aktivnost. I taštama smo podelili diplomatske pasoše.

Dobro spavam, jer pre spavanja danima ne opterećujem stomak. 

Ovo što se nama dešava, dešava se jednom u sto godina. Nije svaka generacija te sreće.

Kad nam Evropa bude država, mi ćemo davati domaće izdajnike i patriote.



ZORAN T. POPOVIĆ: FANTOM U OPERI

Napisao sam seriju dobrih aforizama. Otkačila mi se ruka!

Dome, slatki dome – reče puž gledajući svoju kućicu.

Komšijin pevac je prešao u naše dvorište, i obogatio naš današnji meni!

Čim me vidite da ženi nosim cveće, znajte da nisam bio cvećka!

On je čovek jedne knjige, a zli jezici kažu da je i nju pročitao samo do pola!

Svaki civilizovan narod živi po nekim pravilima. Mi poštujemo zakon džungle!

Analfabete poštuju nepisane zakone!

Mi svakog dana, u svakom pogledu nezadrživo napredujemo. Zato smo tu, gde jesmo!

Da nije bio na informativnom razgovoru, nikad ne bi saznao da živi u slobodnoj i demokratskoj državi!


Gledao sam „Aidu“. Bio sam „Fantom u operi“!

недеља, 07. децембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: DOBRA IDEJA

Žrtva se često poistovećuje sa krvnikom, kao i narod s vođom!

Odustao je od samoubistva, i nije skočio s mosta. Zaključio je da još nije za bacanje!

Srpski duh je neuništiv. Opseda nas vekovima!

Kao mlad sam se ludirao, a danas često evociram uspomene na te dane!

Prošao je period inkubacije. I nije mi ništa, nije mi ništa, nije mi...

Građani bez razloga paniče. Svi su pod kontrolom!

Mi ćemo sigurno sačuvati naš teritorijalni integritet, u granicama drugih država!

Ja sam ateista otkad znam za sebe, i nikad neću prodati veru za večeru!

Mi se delimo na lude i zbunjene. Oni normalni su pobegli iz Srbije!

Danas sam tri puta jeo. Šokirao sam organizam!

Živeti kao sav normalan svet. Nije loša ideja!




субота, 06. децембар 2014.

MILAN TODOROV: BIBLIJSKE RAZMERE

O ishrani u Srbiji danas važi pravilo: ono si, što ne možeš sebi da priuštiš da jedeš.

Najveći strah nevine devojke: šta ako utvrdi da nisam baš nevina?!

Poznata pevačica je snimila pornić, jer misli da je njen život dostojan filma.

Vreme provedeno uz dobru knjigu nikada nije izgubljeno. Pitajte cenzore.

Ministri odlaze u crkve i pale sveće protiv malera. A predsednik odlazi i na Hilandar.

Šta nam vredi što igramo kod kuće, kad nismo svoji?

Snabdevanje vodom je stabillno, a ne nedostaju ni poplave biblijskih razmera.


петак, 05. децембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: REHABILITACIJA

Pronašao je sebi strateškog partnera. Dobro se udao!

Braću nismo dočekali praznih ruku. Našla se i poneka tandžara!

Inat je loš zanat, a mi smo u njemu pravi majstori!

Prazni stomaci su vesnici revolucije!

Davao je znakove života, sve dok mu lekari nisu skratili muke!

Kad bi znao ko ga je rehabilitovao, u grobu bi se prevrnuo!

Ja bih drage volje poštovao svih deset božjih zapovesti, ali nemam taj moralni kapacitet!

Jedva sastavljam kraj s krajem, što je i normalno za sredinu u kojoj živim!


четвртак, 04. децембар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: SVIRANJE

Proveo sam tri lepa letnja meseca u Budvi; na terasi hotela Avala, u večernjim satima sam, u malom orkestru, svirao gitaru. Sada kada sam stavio prvu rečenicu na papir o svom boravku ovde, slutim da je priča krenula dobrim putem. Pevali smo italijnske i francuske balade, svirali pop muziku. To ja i u Beogradu imam kao hobi i tamo sviram u drugom orkestru. Meni je dvadeset i tri i volim muziku. Ima na moru i lepih cura, pa i u toj stvari nisam oskudevao, kao ni u parama. Trudio sam se i da sklonim koji dinar u stranu za kupovinu garderobe u Trstu, na jesen kada se vratim sa svirke na fakultet. Povremeno se javim majci telefonom ili pismom, i, uz dva pisma od Ivana, to je skoro sav kontakt sa Beogradom za ovih sedam-osam nedelja.
Majka je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i od mene očekuje mnogo. Dok su se svi upisivali na glumu i dramaturgiju ili da budu kamermani, ona je mene, a ide mi matematika, spakovala na građevinu, s porukom: Ovoj zemlji trebaju mostovi više nego glumci i prdonje. Od majke je i jutros stiglo pismo sa prvom rečenicom da se brine za mene. Onda veli da je obradovala razglednica koju sam poslao baki Jovanki. Ne brani mi da u Studentu objavljujem eseje, ali i ne odobrava. Njoj je milo da se lepo provodim i da bi valjalo da boravak na moru iskoristim za oporavak organizma. Svesrdno me savetuje da se kupam u moru, ali da pazim da ne idem daleko u dubinu. Ne krije da se dubine više boji nego da krenem da se bavim politikom na fakultetu. Posebno je zanima s kim sam poroveo svo ovo vreme u sobi. Uzgred mi opisuje zgodu sa studentkinjom, koja je bila u avgustu Budvi. Taman je izgrdila, veli, što je zakasnila na pripremu ispita, i da je stigla čitavu nedelju dana kasnije, kad devojka na kraju reče da sam je pozdravio. A mogla je, besna je bila majka, da ovo odmah lepo kaže, pa da se izvuče.
Njoj je važno da ne brinem za nju i oca. Oni su, veli, hvala Bogu i Svetom Vasiliju, dobro. Na trenutak sam se i zamislio kuda ovakva prepiska vodi. Tako saznajem da im je pre koji dan pisao ujak Tika iz Kalifornije i da je i njemu odgovorila kada i meni. Novost je u da je Todor stigao u Beograd i da je moj drug Musa razgovarao s njim i sutra se ponovo nalaze. I onda mi javlja da od naručenog i plaćenog pojačala nema ništa, jer je trgovac, kod koga je Todor naručio pojačalo, u Minhenu, bankrotirao. Tvrdi Todor Musi, veli majka, da je predao stvar i advokatu. Pa dobro. Tu sam novost primio sasvim mirno. Onda majka veli da je bila prekinula pisanje, ali ne može da se seti zašto je ovo uradila. Zna samo da mi je dugo pismo sa upustvima poslala pre nedelju dana. Onda produžava priču o Todoru. Veli da je Musa ponovo bio s njim i da mu je ovaj govorio kako je propao od hodanja, ali ništa nije uspeo: od trgovca, izgleda da je Poljak, kome je dao dolare, nema traga. Musa joj je preneo da Todor tvrdi da je trgovcu dao dolare, a ovaj njemu kao garanciju ček, koji je posle bankrota Poljaka ostao kod Todora bez pokrića. I tako dalje. Izgleda da je Musa  besan i spreman da stvar goni do kraja. Siguran je da Todor laže. Sutra će se sa sa njim opet sresti da mu Todor vrati dodatih pedeset dolara i određene dinare. Za dinare je rekao da je zaboravio, ali da će ih vratiti. I majka misli da smo ispali naivci. Musa će preko strica Zorana, koji u Minhenu ima kanale, proveriti  Todorovu priča. Majka je kopala po papirima da nađe prepis računa za pojačalo koji joj je dao Todor, ali ga nema. Nagovestila mi je da se Musa sprema da polaže ispite u oktobru. Tako govori da je vreme da i ja otvorim knjige. Ona se nada da sve mora da bude dobro sa mojim studijama: ipak. Onda nabraja kako je Nina, koja mi se nabacuje, položila nekakav pismeni na njenom fakultetu i da se nada da će biti dobra i na usmenom. Tu se posle ređaju imena njoj milih devojaka, tek da me podseti da su one u njenom vidokrugu i da je „natječaj“ za njenu snahu u toku. Još jednom se vratila na čežnju za mnom, na pojačalo i prevaranta Todora, na upornost Muse, a onda veli da ide da pismo adresira, i spusti ga u sanduče na uglu Vasine ulice.
Sa najboljim drugo Ivanom se nadmudrujem na drugi način. On je kompletan idiot, i on i Musa su mi drugari i na studijama. Pre dvadesetak dana nisam nikako mogao da nađem hemijsku olovku ni penkalo, pa sam Ivanu pisao mastiljavom olovkom. Ispalo je da ga malo zajebavam. Odgovrio mi je istom merom: i on je pismo napisao mastiljavom olovkom i na trgovačkom karo papiru. Ovaj idiot piše kako je i njemu najjednoistavnije da pismo piše mastiljavom olovkom, a druga je stvar mogu li ga ja pročitati. Napada me da nisam u celoj Budvi mogao da nađem pero i kap mastila, i pita me da li me grize savest. To je pravi Ivan. Ne razume kako sam mogao da odem i da se zajebavam celo leto, kada znam koji me ispiti čekaju. Upozorava me da je ispitni rok za tri nedelje, i da ga, valjda, moram propustiti. Onda govori o elastičnoj liniji. Prepisao je nekoliko zadataka, nacrtao krive, vektore, ispisao sinuse i kosinuse, tek da me podseti koje me mudrovanje vreba. Posle veli da ima novosti, ali da ne bi o njima u samom pismu. On stanuje u jednom studenstkom domu na Karaburmi, njegovi su iz Vranja.
Večers imamo poslednju svirku, i ovde je sada turista malo, spremam se za  povratak, pa sam smislio da odavde spakujem i ovu blesavu priču za kakve novine kada stignem u Beograd. Naime, uz ovo pismo od jutros, od majke je stigla hartija, indigo kopija prijave udesa u kome je jedan akter i moj otac Gavrilo. Ne znam da li da se smejem, ili da se nerviram. Nema nikakvog komentara, samo kopija same prijave. Kao da majka veli: Pogledaj kakav ti je idiot otac. Na papiru, uredno otkucano i potpisano od mog dobrog Gavrila, poslato je policiji kako sledi:

„Dana 16, decembra, ove 1967. godine, svojim vozilom Humber, regiistarski broj na tablicama BG 207-303, kretao sam se ulicom Starine Novaka od Pravnog fakulteta prema Dalmatinskoj ulici. Bo sam na Građevinskom fakultetu da vidim kada ispite treba da ima sin Aleksandar. Sa mnom je u vozilu bila i supruga, profesor na fakultetu Dramskih umetnosti, Katarina. U 9.30 časova, obzirom da sam na semaforu imao zeleno svetlo, krenuo sam da prelazim Ulicu 27-og marta, vozeći prema kafani Žagubica, a onda je na mene naletelo vozilo marke Zastava 750, registarski broj tablica BG 352-432, i svojim desnim krilom udarilo u moja leva vrata i svetla mog auta, kojom prilikom ga je i urnisalo. Vozač i vlasnik vozila Zastava 750 je izvesna Tina Bobar, iz Beograda, sa adresom u ulici Baranjska broj 10. Ona je izjavila posle udesa da nije videla i nije primetila svetlosni signal moga auta. Međutim, uviđajući krivicu, dala mi je podatke i odsečak polise osiguranja, kako bih na osnovu nje popravio vozilo. Kao svedok se javio majstor Tomislav Nikolin, takođe vozač vozila Zastava 750, registarski broj tablica BG 108-281, koji se u trenutku udesa kretao ulicom Starine Novaka od Dalmatinske ulice prema Pravnom fakultetu. Milicajcu koji je pravio zapisnik sam priznao da sam vidno iznerviran, jer sin, bilmez ne mari za rokove ispita. On me je pitao, gde se sin bavi sviranjem. A ja sam, iznerviran, rekao da se on bavi sviranjem nekom stvari. Posle sam se izvinio milicioneru direktno, dok moja supruga nije mogla, nepovređena, da dođe k sebi.“      

уторак, 02. децембар 2014.

MILAN TODOROV: SNEG I POLITIKA

Red je da se prvo počisti u svom dvorištu. I tako smo počistili najbliže komšije.

Sneg i političare doživljavam jednako. Ne volim da ih vidim ni na slici.

Od kako je zavladala demokratija, mi ne znamo šta je vladavina prava.

Stub srama je jedan od nosećih stubova našeg društva!

Ništa nismo prepustili slučaju. Ovde je apsolutno sve nenormalno.

Lepo je kad čovek ima svoje mišljenje, ali lepota i pamet obično ne idu zajedno.

Gde ima za dvoje, tu ima i za troje. I tako je došlo do grupnog seksa.

I moja baba polako klizi u mračne devedesete. Već ima 80.

Više ne jedemo triput dnevno, nemamo mi novca za takav luksuz.


ZORAN T. POPOVIĆ: KLUB MOJIH FANOVA

Decu smo prepustili ulici, tako da sad na miru možemo da se posvetimo brizi o svojim kućnim ljubimcima!

Vlast je pošteno ošišala narod, pa sad može na miru da drnda vunu!

Mi zaslužujemo bolju stvarnost. Ova nije realna!

Deca mi kažu da nisam normalan, žena da sam lud, a komšinica da sam pravi manijak. I moj psihijatar je na njihovoj strani, jer je prodana duša!

Uličnom žargonom rečeno, velika riba guta malog!

Osnovan je klub mojih fanova. Za sada je prvi i jedini član moja mama!                                                 



RATKO DANGUBIĆ: FIKSNA CENA

Demokratija je ovde pustila dobar koren. Nigde nema ovakve močvare.

Ako ne počne uskoro Treći svetski rat, onda će se sigurno zaratiti.

Nekada se sve merilo po glavi stanovnika, ali sada glave nemaju fiksnu cenu.

Isus jeste jednim hlebom nahranio tolike ljude, jer tada niko nije tražio preko hleba pogače.

Na startu su se našli i neki koji ne misle da trče. Tek da vide ovim drugima leđa.

Kod nas svako može da bude ministar, ali ne može svako premijeru da se dodvori.


недеља, 30. новембар 2014.

MILAN TODOROV: KLAVIR

Otkako zna za sebe Uroš se užasavao prigušenih šumova. Ravnomerni zvuci poput zvonjave telefonskog aparata ili zvonca na dečjem biciklu, nisu mu nimalo smetali. Ali, nije mogao da podnese šum dizel valjka za sabijanje betona. Čak ni kad je mašina bila u praznom hodu, kao što nije trpeo jednolični zvuk koji je proizvodio frižider u kuhinji. Kada bi išao u školu žalio se da ga glava boli od saobraćajne buke.
        Kada su ga odveli kod lekara, ovaj je brzo i nepogrešivo zaključio da je Uroš zdravo, ali hipersenzibilno dete.
        Majka se rasplakala.
Otac je, glasom koji nije trpeo protivljenje, saopštio ženi da treba da je srećna što im je sin zdrav, jer on najbolje zna kako je strašno kada nije tako. Urošev otac je radio u bolnici, kao ložač i trebalo mu je verovati.
       ...       
         Klavir komšinice Bele, izdvajao se u u Uroševoj svesti od ostalih zvukova. Bilo je to nešto drugo. Bila je to harmonija kosmosa, u  njegovim dečačkim ušima.
Uvek bi sa ogromnim interesovanjem slušao kako gospođa Bela prebira po crno belim dirkama ogromnog tajanstvenog  bečkog Biznidorfa.
         Seća se kada je majka, zadivljena njenim muziciranjem, pitala gospođu Belu da li ona to vežba za nekakav nastup, koncert ili slično.
         „Ne“, rekla je gospođa Bela, „užasavam se rđe. Da povremeno ne razdrndam ove žice, one bi, za godinu ili dve bile pojedene korozijom“.
         Uroš se takođe užasavao gvožđa koje truli. Mogao je da ga čuje, taj neumorni rad hiljadu nevidljivih crvenih pacova korozije u elegantnom, crnom, lakiranim trbuhu Biznidorfa.

...
      
        Prvog mrtvaca Uroš je obrijao u svojoj šesnaestoj godini.
„Zvrk“ – oslovio ga je tada otac imenom kojim ga je zvao kad je bio mali.Video je senku zazora u njegovim očima. – „Mrtvi ne ujedaju. Veruj mi“.
        „Da li je on stvarno mrtav“? – pitao je Uroš.
        „Ne treba da sumnjaš u to nimalo! Ovde dolaze samo takvi“! Sada je već prešao na rad u bolnički krematorijum.
        Sve je bilo bešumno.
        Pena koju je nepoznatom usukanom starcu naneo na lice mirisala je na limun, a iz tube je umesto da šiklja smireno i ravnomerno isticala kao da je već sasvim  potrošen onaj sadržaj gasa u tubi koji penu pod pritiskom istiskuje.
        Potom je naneo pastu za brijanje na to mršavo, ukočeno lice, ne dodirujući ga ničim, osim četkom. Otac je sve vreme stajao iza njega i posmatrao ga kako radi.
       „Moraš ga uhvatiti za nos“, rekao je u jednom trenutku –  „Uhvati ga sa dva prsta za nos i zategni mu bradu, inače ćeš ga iseći“ ponavljao je otac.
        Uroš ga nije slušao. Radio je brzo i energično. Levom rukom je uhvatio pokojnika za glavu, stavio je u krilo i završio brijanje.
        Otac mu je brzo dodao peškir. Uroš je opet desnom rukom prihvatio peškir i snažno ga utrljavajući o starčevu glavu obrisao ostatke paste sa njegovog bledozelenog lica. Zatim je starčevu glavu pažljivo položio na ležaj.
        „Tako.“
        „Kako ti se sviđa“? – pitao je otac Uroša.
        Uroš je ćutao. – „Mislim da ću sledeći put to da uradim još brže i bolje“ – rekao je.
        „Nemoj samo da preteruješ“ – uplašio se otac.
        Uroš nije ništa rekao. Nije mogao da kaže da mu se to, uređivanje pokojnika za sahranu, svidelo, to nikako, ali nije bilo ni traumatično. Trenutke bez buke spoljnog sveta je najviše voleo.
        Posle, kad je već ušao u posao,  shvatio je još nešto.Gledao je kako kosa, vlas, dlaka...sve to, nastavlja da živi i raste i posle smrti vlasnika i , uviđajući tu paradoksalnost smrti, mislio je da je potrebno te dve stvari kao što su fizički odlazak i ono što ostaje iza toga, nekako urediti da bude prihvatljivo.
        Ali, kako? Osećao je  da se to nikada i ni na koji način neće moći urediti.
...

         Zatim  se setio klavira gospođe Bele i jutra kada je nije čuo da svira.
 Iskrao se iz dvorišta, prešao na drugu stranu ulice, došao do otvorenog uličnog prozora i jednim skokom se našao u mračnoj memljivoj sobi.
        Najpre nije mogao ništa da vidi zbog naglog prelaska sa osunčane ulice u polumrak spavaće sobe. Za trenutak nije znao gde se nalazi. U sobi je vladala potpuna tišina i mir. Napipao je rukom taster za svetlo i uključio ga. Luster je bljesnuo punim sjajem za trenutak  a onda se jedna sijalica šumno cvrčeći lagano ugasila. Ipak, ostala je još jedna. Dovoljno za prizor koji je usledio.
          Za velikim, starim koncertnim klavirom sedela je  gospođa Bela, ali položaj njenog tela je bio krajnje čudan, bila je presamićena u struku preko crno belih dirki. Jedna ruka joj je još ležala na klavijaturi dok je druga ostala zaleđena i prelomljena negde ispod nje.
        Prišao je još bliže. Gospođa Beli je spala sa glave duga plava perika i sada se videlo njeno sitno teme prekriveno belim prahom pudera a crvena čipkana spavaćica koju je imala tog jutra na sebi se rascepila i iz njenog dubokog proreza visila je staklena, malo spljoštena kugla sise sa braonkastim pečatom rđe na mestu bradavice.


субота, 29. новембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: FLEGMA

Koja je ona pevačica, kad u životu nije snimila nijedan pornić?!

Idemo goli i bosi, jer volimo da budemo ležerni!

On je poznat kao veliki ženskaroš. Po ceo dan zuri u duplerice!

Mi živimo u najdemokratskijoj državi na svetu, a mnogi se zalažu i za slobodnu Srbiju!

Ovakve države nema nigde, a uskoro je neće ni biti!

Flegma je u prevodu na srpski, čovek koga boli Janko za sve!

Naš vođa, hvala bogu nije slep. On dobro vidi koji su njegovi interesi!

Ta starleta je mukotrpno, korak po korak gradila svoju karijeru. Sve klečeći!

U Srbiji duvaju neki novi jebivetri!

Zabavljam se s jednom doktorkom. Ona je moj izabrani lekar!


Nemam ništa protiv gej populacije, već protiv onih koji se pederišu!

петак, 28. новембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: LOCIRANJE

Često odlazim na seanse kod mog psihoterapeuta, jer sam primetio da to njega smiruje i opušta!

Ja sam vrlo maštovit u krevetu. Spavam u svim pozama!

Pošto ništa ne posedujem, značajno mi je umanjen porez na imovinu!

U Srbiji bi samo porez na budale napunio državnu kasu!

Mi od Evrope treba da usvojimo ono što je najbolje. Nemice,na primer!

Svedoka je hiljadu evra nateralo, da ne veruje svojim očima!

Toliko je pijan, da ne zna gde se nalazi. Moraće da ga lociraju preko satelita!

Ima nepodmitljivih policajaca. Njih jedva možeš da kupiš!




четвртак, 27. новембар 2014.

ZORAN T.POPOVIĆ: FIOKA

Deco, nemojte više da vas opominjem. Čim se završi pornić,  pravac na spavanje!

Ne smem tašti ništa da kažem. Mnogo je tašta!

Izazvao sam jednog buzdovana na dvoboj, a ja goloruk!

Svi plaču, jedino je pokojnik potpuno opušten!

Šamar je zaradio na svoj obraz!

Činovnik je predmet sklonio u fioku, da ga i bog zaboravi!

Ženin ljubavnik je seksualno pomagalo!

Gde ja stadoh ti produži, reče bivši muž novopečenom!

Ulica je bejbisiter našoj deci!


уторак, 25. новембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: POSLEDNJI KRIK DEMOKRATIJE

Srbi su poznati kao genocidan narod. Gde god oni prođu ostaju jame, stratišta i Jasenovci!

Mi pratimo najnovije poltičke trendove. Kod nas je na sceni poslednji krik demokratije!

Ništa više nije kao pre. Reforme su sve uništile!

Sve se može kad te hoće!

Kad je u pitanju pismo ili glava, za Srbe nema dileme!

Obećao sam ženi da ćemo voditi ljubav, ali nisam rekao kad. To se zove seks sa zadrškom!

Nisu svi naši političari isti. Neki su još gori!


ZORAN T. POPOVIĆ: ISTINITI DOGAĐAJI

Poslužićemo se zdravim razumom. Cilj ne bira sredstvo!

Prodajem hleb od juče na akciji!

Kad ne pijem alkohol vrlo sam trezven i pametan čovek, a tek kad popijem postajem genije!

Lovačke priče su zasnovane na istinitim događajima!

Mi imamo odlične pojedince, ali zbog njih trpi cela ekipa!




NINUS NESTOROVIĆ: POŠTENE ŽENE

Svinja je ovci na trpezi nelojalna konkurencija.

Napravili smo sistem vrednosti u kojem je narod ispred vođe. On je broj jedan, a mi smo nula!

 Ne tražite od našeg ministra da vam odmah kaže koliko su dva i dva. Tek je doktorirao.

Sprečili smo naše anđele da odu odavde. Odsekli smo im krila.

Diktatorovoj deci slobodno možeš da psuješ majku. Samo im oca ne diraj!

Čudi me da zakon ulice nije podnet Skupštini na usvajanje, jer to je za sada jedini zakon koji se ovde poštuje!

Dragi ministre, nećemo dozvoliti da nas zavara vaš koeficijent inteligencije. Iako je manji od 80, mi znamo da ste vi mudar i pametan čovek!

Mene niko ne može da kupi. Ja sam besplatan primerak.

Pijemo rakiju. Sebi za dušu.

Nažalost, ovde se češće prave filmovi, nego vesti prema istinitim događajima!

Srbiju više niko ne sme da deli. Cela je njegova!

U našem kupleraju ne mogu da rade kurve. Samo poštene žene.

Njen otac mi je pre nekoliko godina rekao da mogu da je uzmem ili da je ostavim, i ja sam ga poslušao. Uradio sam i jedno i drugo!





понедељак, 24. новембар 2014.

MILAN TODOROV: LAKU NOĆ KNJIGO

Narod ne zanima zašto lideri toliko putuju po svetu, nego zašto se vraćaju kući!

Mogli bismo da budemo najveći izvoznici hrane u Evropi, ali nismo spremni toliko da gladujemo.

Grafit mržnje je umetničko delo koje  nikog ne ostavlja ravnodušnim.

Ubistvo nije imalo političku pozadinu, nego političku zaleđinu.

Nije tačno da uvek postoji prvi put. Mnogim devojkama je uvek drugi put.

Više ne guramo stvari pod tepih. Bili smo prinuđeni da prodamo sve stvari i tepih!

Poruka za noć knjige: laku noć, knjigo!

Zašto deca tuku omiljene dečje pisce? Zato što su jača od njih!



ZORAN T. POPOVIĆ: NIVO

Biti, ili ne biti. Nismo u poziciji da biramo!

Kad se napijem meni se jezik zaveže, a mojoj ženi odveže!

Kad vidim ko je sve profesor, dođe i meni da kupim diplomu!

Nekad sam bio potpuno normalan, a sad sam  se prilagodio vremenu u kome živim!

Nije hteo da bude marioneta i odmah su mu smrsili konce!

Lako sam zaradio svoj prvi milion, ali dok sam platio dugove za struju, vodu, telefon i grejanje, ništa mi nije ostalo!

Više nismo u govnima do guše. Nivo polako raste!

U Srbiji se nikad nije umiralo od gladi, ali nova vlada ima socijalni program koji mnogo obećava!        

субота, 22. новембар 2014.

MILAN TODOROV: DUŠEVNI MIR

Ono što se čuje iz vlade dobro prolazi u narodu. Na jedno uvo uđe a na drugo izađe.

Da li ima života posle smrti? Posle ovakvog života, nema!

Primili smo gol u prvom minutu igre, jer naš golman nije hteo da ide na prvu loptu.

U se i u svoje kljuse, istakli su Kurta i Murta.

Striktno poštujem zakon, ali ne držim vam se ja tu baš nekih pravila.

Cvetanje tikava kod nas se odvija uspešno, nezavisno od godišnjih doba.

Nama je najvažniji duševni mir. Za njega smo spremni i da koljemo.

Moje mišljenje nije usamljeno. Pričao sam o tome više puta sa samim sobom.

ZORAN T. POPOVIĆ: FORMIRANJE MOJE LIČNOSTI

Svakog gosta tri dana dosta, ali se ispostavilo da su ovi bili okupatori!

Ne sekirajte se mnogo ako i ovog meseca neste dobili platu. Verovatno je poslodavac u tom trenutku imao preča posla!

Na svakom ćošku po neki diler droge, ali naša policija ne voli da se bavi ćoškarenjem!

Ja tebi, ti meni. To je princip spojenih sudova!

Osudili su ga na kućni pritvor, tako da sad ceo dan provodi sa ženom. Kud ćeš veće kazne!

Onima koji bi da mi jebu mater, moram da kažem da je mene donela roda!

Dao sam maksimum od sebe. Više i nisu mogli da mi uzmu!

Bio sam više puta na informativnim razgovorima. Na njima sam se formirao kao ličnost!

Aplauzi i ovacije došli su kao poručeni!

петак, 21. новембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: KONTAKT

Štrajk zdravstvenih radnika, niko nije ni osetio. Pacijenti su umirali kao i ranije!

 Juče sam se napio od sreće, a danas od tuge. Ne znam, koji je mamurluk gori!

Nema potrebe da me lažete.Sve vam verujem!       

Pristajemo na sve što neprijatelj od nas traži, jer smo mi uvek spremni  na kompromis!

Aforizme pišem kad mi blokira mozak!

Idemo goli i bosi, da bismo sačuvali kontakt s prirodom!


ZORAN T. POPOVIĆ: NIKO NIJE SAVRŠEN

Kod nas svi tragaju za istinom, a mole boga da je ne nađu!

Kod nas je sve više nezaposlenih, jer država radi svoj posao!

Naše pravosuđe je imalo dokaze, crno na belo,  A onda je u fioci nekog sudije i crno izbledelo!

Puni smo kao brod. Titanik nam nije ravan!

Traže novac da mi zaposle sina. A ja mislio da ta moja baraba ne vredi ni prebijene pare!

Ja, pa ja, pa ja. Tim redom smo zauzeli mesta na pobedničkom postolju!

Ruka pravde bi ih stigla, da ta ista ruka nije primila mito!

Voda ne ide dobro s vinjakom. Izaziva neželjene kontraindikacije!

Ako pare ljude kvare, ja sam neiskvarena duša!       

Srbija je procvetala. Na sve strane polja marihuane!

Mi smo lud narod, što je samo dokaz da niko nije savršen!


четвртак, 20. новембар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: DNEVNI DOGAĐAJI

Oni kada dođu kod nas u goste vole da kažu i ono što nam se ne sviđa. Tek da vidimo da se osećaju kao kod svoje kuće.

Ne volim vesti koje su obeležili dnevni događaji. Posle samo mislim šta nosi noć.

Osudili su ga na kućni pritvor, umesto na zatvor. Uverili su se da mu je žena prava zmija.

On je u politiku ušao s najboljim namerama. Da se obogati.

Jednom će stopa nezaposlenosti ovde biti svedena na nulu. Kada svi odu odavde.

Kod mene u porodici svi su bez posla, pa moramo da izdržavamo jedni druge.


понедељак, 17. новембар 2014.

MILAN TODOROV: ENGLESKI HUMOR

Mi i dalje ne razumemo engleski humor. Džabe ste nas bombardovali!

Srbija je na putu u bolje sutra, zato je danas ima tako malo.

Policija je spalila veliki deo zaplenjene droge, a i ostatak će planuti.

Ja i moja žena trošimo više nego što zarađujemo. Ne primamo platu.
   
Oni na vrhu su puni. Kao kontejner.

Ako veličina nije bitna, zašto žene padaju na veliki novčanik?

Dobar aforizam obično čine dve rečenice,  prva i druga.

среда, 12. новембар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PISMO IZ BERLINA

...dragi Petre, javljam se nakon trideset i sedam godina. Toliko ima od tada. Da, stvarno, ko bi rekao. Pa i vreme je da se kaže ono što se želi. Odavno su potamnele fleke na malom ogledalu koje si mi poklonio i koje sam ponela sa sobom. Nisam unapred odabrala kako da ti se sada obratim. Koliko sam puta počinjala pismo i bacala papir. Trebalo je izdržati tolike godine i doći do dana kada ovo stavljam na hartiju. Na TV prenose lansiranje rakete s poligona u Kazahstanu; nisam čula o kakvoj je vrsti rakete i satelita reč i čemu to služi. Dobro. A sada bih da bliže priđem s pričom. Ne mogu da dozvolim da ispadne da okolišim. Ako te pismo ne dotakne, onda je potpuno beskorisno. Probaću da se pridržavam malih principa. Pijem kafu sama, odavno sam prestala da pušim: gledam kroz prozor u mali travnjak i uređenu pošljunčanu stazu.
Pisanje samog pisma ni na koji način ne može da bude zabava. Ako te ovo saznanje i dirne, nadam se da me nećeš prezirati. Pa ipak, prihvati na početku da ovo radim i za tvoje dobro i da ne postoje skriveni razlozi. Sve zavisi od jasnoće prihvatanja igre sudbine i tvoje usredsređenosti na misao da sudbina ume stvari da zadrži za sebe. Tvoje je da o svemu sudiš, jer znam šta želiš da slušaš.
Neke činjenice, od ovoga što sledi, ne mogu da budu jednako zanimljive za oboje. Tek kada sam se oslobodila malih predrasuda učinilo mi se da imam pravo da ti uputim prekor i za s tvoje strane učinjeno i neučinjeno. Pred oči mi izlazi voz koji me je odvezao sa stanice u Novom Sadu. Taj trag sećanja i sve one kratke senke u jednom sivom danu prolaze i ne zastaju, kao da se mene i ne tiču. Onda sam rekla: „A šta ću ja ovde? Koliko sam dugo ovde?“ I tako, mislila sam, dođe red i na mene: kao da je neko, posle neizdrživog čekanja, prozvao moje ime. Sećam se kako sam uplakana lutala pogledom po peronu, a tebe nije bilo. Ne znam zašto taj trenutak povezujem sa šlagerom Pod crvenim fenjerima Sent Paulija? Možda je pogrešno gledati na ovaj način. Pamtim i kera lutalicu na peronu, sa isplaženim jezikom, koji je dahtao kao da otkucava sat.
Sećam se gorkog ukusa dana: ispratila me je Nina Jakovljeva. Ljubav ne postoji, rekla sam joj. Tu reč koriste samo naivčine. Ništa na svetu nije sazdano od ljubavi. Ona je potpuno neživa stvar. Nina Jakovljeva me je umirivala, govorila kako ljubav može da bude toliko snažna da promeni svet. „Nemoj to zaboraviti“, rekla je. „Nemoj.“ Tada nisam shvatila da me pljuvanje, ponižavanje i odbacivanje sebe ne može ojačati.
Kada bih se odrekla sećanja i ovog uvoda, mogla bih da ti pošaljem i kratak telegram. I kakvu moć treba da ima ovo pismo? Ima mnogo moći kojih nismo svesni. I kada mislimo da smo normalni, mi ne znamo da ne moramo da budemo normalni. Postoje svakakve ljudske moći i slabosti. Svi mislimo, jedemo, spavamo, osećamo bol, sreću, ali to je kod svakoga drugačije.
Ti bi mogao da kažeš da laprdam. To je tvoja reč. Zapamtila sam je. Ja ne laprdam. Najpre sam sklona da sve svedem na igru, na trik kojim bih htela da te izbacim iz ravnoteže. I teško mi je. I sumnjam da mogu sebe da ubedim u ovo što govorim. I što se više suzdržavam da ti se javim, odnekud nadire kamena sila i pritiska me da se oglasim. A to izgleda kao da sam trenutak planirala unapred, a ja znam da se sve dogodilo spontano. Tako sam postala svoja žrtva i svoj zarobljenik. Tako sam dozvolila da samu sebe žalim. Uspomene na tebe i danas mi izranjaju iz detalja, iz razgovora. Sve umem da svedem na bizarna osećanje i misli o tebi. I, naravno, sve to nije ni izdaleka toliko lako. Tako ispada, kada se vratim na osećanja, da nisam uspela da te mrzim koliko sam želela.
Posmatram odvratne knjige u velikoj biblioteci, svrstane po jezicima, i mislim: koliko je on jezika tečno pisao. Hoću, Petre, da ti saopštim tužnu vest: umro je tvoj i moj sin Milan. Tvoj Milan za koga, do danas, nisi znao da postoji. I ne verujem i verujem da su ti usne zadrhtale. Ne može čovek uvek da ostane hladan i razuman, ali to tebi polazi za rukom. Da: dugo sam mislila da li da ti ovo javim, ali nedeljama sedim prazna kao rasušeno bure, kao da su mi izletele emocije iz tela. Još čujem njegov hrapavi glas, koji izlazi iz prsa, nalik mumlanju. Skoro četrdeset godina mi je to razdiralo dušu: pišem iskreno, oborene glave. Dođu dani kad čovek izgubi mir i kada mora da se vrati u detinjstvo ili mladost. Da sam sada pored tebe, verovatno bih na tvom licu primetila tračak nekog drugog Petra. Ti sada izgledaš kao da te je udario voz kojim sam krenula iz Novog Sada. Nekako mi se čini da svaka moja rečenica može da bude kap bola na prethodnu i kao da se bol dodaje na iznenađenje, stalno se dodaje.
Kasno sam shvatila sada da je lakše živeti bez para nego bez iluzija. Nekada mi je falilo i jednog i drugog. Tada sam bila sebi tuđa i potpuno skrhana. To je bio i bezobrazluk sudbine, i njeno raspoloženje je, kao i sada, bilo nepredvidivo. Ni po čemu nisam mogla da zaključim da i ti o meni tada misliš jedno, da sam samo Folksdojčerka. Tvoje iznenadno nestajanje iz mog života me je pogodilo. Kada sam se suočila sa „titulom“ politička izbeglica? Čiju sam savest rasteretila i sebi nevidljivi paket natovarila na leđa? Frišovi su u Novom Sadu, govorila sam ti, bili sirotinja: vodili smo poreklo od zatucanog nemačkog vunovlačara. Nisam imala pojma šta su Nirnberški zakoni o rasi i Zakon o zaštiti nemačke krvi iz 1935, dok nisam stupila na tlo Berlina: mislila sam samo kako da se odvojim od dna. Sada znam kako sve to zvuči i izgleda. Pretpostavljam da znam. I dolazi red na mene. Našla sam se, ja, Folksdojčerka, u svetu mimo svoje volje: ostavljena i trudna. To moram da ti ponovim: trudna. Čekala sam da mi otadžbina predaka neće dati državljanstvo. Ali to se nije desilo, nije se štap sudbine slomio na mojim leđima.
Dugo sam patila za mnogim ljudima i uspomenama iz Novog Sada. Htela bih da budem sasvim iskrena, nemam razloga da ne budem, dugo si mi nedostajao. Ti si sigurno klimnuo glavom na ove reči. Trebalo bi i da ti se oči sjaje neodređeno, s naletom prilične tuge. Nemačka je, uz dozu gorčine, prihvatila mene trudnu, a onda i mog i tvog hendikepiranog sina Milana: iz bolnice u bolnicu, iz škole za hendikepirane u školu za hendikepirane, blizu petnaest godina. Nisam tražila utehu u bogomoljama. Tada sam radila sve poslove koje su nudili.
Tek koliko je vremena trebalo da savladam rukovanje polumrtvim telom i hladnim uređajima i invalidskim kolicima. Kako je posle porođaja ostao hendikepiran nikada nisu objasnili do kraja. Mislim da je tu bilo i do lekara koji je vodio porođaj. Ni danas to nije jasno. U početku je Milan bio lak, ali s godinama je dobio i na visini i na težini. Tako sam iz godine u godinu, iz sata u sat menjala jedan pakao za drugi pakao. Dovraga, volela bih da si imao priliku da vidiš to što sam ja gledala sve ove godine. Tako sam ja nasledila nečiju sudbinu, a da nisam znala čija je. Postigao si davno-davno što si želeo: odbacio si me kao prljavu kafansku krpu. Bilo mi je u početku čudno da nosim dete čoveka za koga znam da neće pripadati meni. Ipak, nastavila sam trudnoću i čekala maj kada dete treba da se rodi. Priznajem: nisam ti rekla da sam trudna. Da ti umanjim nelagodnost koju sada imaš, verujem da tu postoji i određena vrsta moje blage krivice. Ne trudim se da uopštavam stvari, jer ne volim da tragam za onim čega nema. Nešto vidljivo ili nevidljivo nas je razdvojilo.
Milan, dala sam mu ime tvog dede koji se nije vratio sa Solunskog fronta, ali Bog je sve onako i ovako hteo: Milan nikada nije dobro ni progovorio. Bilo je ponižavajuće obilaziti ustanove i trpeti poglede ljudi koji te sažaljevaju. Mislili su da dete ima češko ime. Bila sam gurnuta u svet za koji nisam sanjala ni da postoji. I tako je moja borba za sakato dete postala izazov za koji nisam bila pripremljena. Bolest je bila, baš kao i Bog, neumoljiva. Najstrašnija kazna čekala me je svako jutro: pogled Milanovih očiju. Kada samo pomislim na taj govor njegovih očiju, a sporazumevali smo se svakojako. Ne samo da nisam mogla da se odvojim od njega nego je trebalo i sve planirati: potpuno sam mu se posvetila. Ipak, s godinama je došao i njegov dugi boravak u raznim ustanovama i došlo je i njegovo saznavanje stvari i njegova pitanja.
Kada je imao dvanaest, rekla sam mu da ne znam ko mu je otac. Valjda možeš da pretpostaviš koliko je ljudima bilo teško da me prihvate, i to u Nemačkoj koja je koju godinu ranije sanjala Arijevce. To smo učili, propaganda je kliktala da u Trećem Rajhu ne može da bude Cigana, siromaha, Jevreja i prosjaka, ni Slovena. Živela sam, od 1958, kao robijaš u odvojenom Berlinu. Koliko sam noći provela bez svetla, otvorenih očiju: i ne sanjajući kakvo je blago pored mene. Na prvi dan pravoslavnog Božića 1964. tako me je strašno steglo u grudima da sam mislila da ću se srušiti od srčanog napada. Tog dana Milan je bio na silnim pregledima na klinici. Otkrili su u Hamburgu, ko zna kako, da je Milan genije za fiziku i matematiku. To je još bila rana faza njegovog obrazovanja i ispoljavanja talenta. Pitanja koja su mu postavljali bila su za mene nerazumljiva, a njih su njegovi odgovori dovodili do ekstaze. Kao da mi je neko rečima probo prsa: posle tog saznanja duša mi je krvarila mesecima, nisam uspevala da zaustavim suze. Da li je to sreća? Pre bi se sve to moglo nazvati olakšanjem i saznanjem da život koji provodim s njim ne protiče uzalud.
Tada sam shvatila i videla da mu rad pruža zadovoljstvo. Svaki dan sam ga šetala u invalidskim kolicima kroz parkove. Kada bih ponovo mogla da se unazad zagledam u dušu, videla bih i nekrologe svojim nadanjima. Zurila sam i u tvoju fotografiju, u pečurku dima koja natkriljuje iznajmljenu kuću u kojoj smo živeli na Telepu u Novom Sadu, kao u dobrog duha koji izlazi iz boce. Sve se nekako tumbalo u mojoj glavi. Nisam verovala šta mi se događa. Mislila sam da je sve to prevelika cena koju treba da platim za nešto što nisam uradila. A gde si bio ti, razapet između ideje, Marksa i Tita? Iz fioke sam prvih godina vadila mali niklovani pištolj, od koga se nisam odvajala, i prislanjala ga na čelo: neka u hladnom izveštaju policije, govorila sam sebi, stoji da sam se ubila u rastrojstvu. Zamišljala sam kako ti policijski kapetan šalje telegram o smrti žene Johane, učtivo te pozivajući da se javiš. Tvoja poslednja adresa stajala je među ličnim dokumentima koje Milan nije mogao da dohvati. Tada nisam imala ovu adresu: ovu na koju ti šaljem poslednje pismo. Slučaj je hteo da mi pre dvanaest godina konobar iz Mostara, koji je radio u obližnjoj pivnici, i s kojim sam govorila srpski, potvrdi da te zna, da si u Trebinju profesor istorije. Tako sam, a da ti to nisi znao, dobila vezu sa tobom. Preko njegovog prijatelja, koji je dolazio u pivnicu, iskopali smo i tvoju zadnju adresu. Priznala sam im da te znam iz Novog Sada, gde si bio na studijama i da sam bila u tebe zaljubljena. No, sve mi je izgledalo besmisleno, zamorno i nepotrebno: Milana nisam mogla da ostavim samog. Da li si se oženio? Imaš li još dece? Jedne noći mi je palo na pamet: kada bi umro, ja to sigurno ne bih saznala.
Krajem osamdesetih Milan je već važio za jednog od najpoznatijih naučnika iz astronautike i za razvoj softvera za kompjutere. Toliko je bilo interesovanja za njegove radove, da ni sa dve sekretarice nije stizao da odgovori. Ne znam tačno kog jesenjeg jutra sam počela da ga gledam drugim očima. Radio je u institutu. Da bih mogla da ga pratim i koliko-toliko razumem, morala sam sav svoj život da prilagodim njegovom. Časopisi su izveštavale o ozbiljnim radovima. Milan je uzeo i ime Hans, a prezime mu je od rođenja bilo moje. Gurali su ili navodili ta njegova kolica u zgrade od stakla, među stare zidine, klanjali se i, u isti mah, motrili na njega: vredeo je bogatstvo. Da li ti nešto znači ime Hans Friš? Preselili smo se u elitni kraj Berlina pre ravno sedamnaest godina: kupili su mu kuću u kojoj je mogao da radi. Posluga me je potpuno odmenila: polupokretni Hans ili, kako ja volim, Milan, dobio je punu negu. Imao je pravu, nakostrešenu kosu, baš kao i ti. Neverovatno je koliko je umeo da bude uporan. Potpuno je razumeo svoj fizički položaj. U javnosti se pojavljivao preko posrednika. Pamtim da je tvoj otac bio matematičar, i verovatno Bogu i njemu treba da zahvalim da je Milanu nadoknadio ono što mu je ne drugoj strani uzeo. Oboje smo od njegovog saznanja ko je i u kakvom je položaju ostali okrenuti na istu stranu. I onda, dar s neba: oženio se i ima dete. Za njega se udala devojka koja mu je sređivala papire, doktorat. Nije bilo, kako si ti govorio, seksa. Nauka može sve da reši. Veštačka oplodnja je dala jednog sjajnog dečaka. Dolazi red na njega, pomislila sam. To je zlato od deteta. Imaš unuka: zove se Helmut. Normalno je dete, u prošli petak napunio je osam godina.
Dok mi je vetar duvao u lice na peronu stare železničke stanice u Novom Sadu, pitala sam se čime sam ja to zaslužila da me izneveriš. Nisam bila ni ružna, ni glupa. Zašto se nisi javio? Kada si se i kako vratio kamenu, smokvama, naru, suncu i mitovima? Zašto me nisi kasnije, ovako ili onako, potražio? Pa Nina Jakovljeva je znala gde sam. Ako nije bila u pitanju druga žena, šta je bilo? Nisam razumela poruku: „Stvari su krenule drugim tokom.“ Ako si verovao u moja osećanja i nisi sumnjao u moju privrženost, verujem da će ti za dalja razmišljanja biti potrebno da znaš: moja je ljubav prema tebi bila dublja nego što si i sanjao. Ti si meni značio više nego što misliš i bilo mi je stalo do tebe. Tek kasnije sam shvatila da ono za tebe i nije bila jedina veza. Ne znam gde sam ispustila konce. Tamo gde postoji obostrana želja i osećanja, sve se da urediti. Ti si povremeno bio zaguljen, i tada mi nije bilo do radosti i zadovoljstva. Grizla me je savest tada kako mogu da mislim na ličnu sreću. Verovala sam da me razumeo, jer si pomogao da prebrodim gubitak roditelja, stavljanje mene, Folksdojčerke, na listu nepoželjnih u Jugoslaviji. Za to sam ti vrlo zahvalna, i valjda je i to jedan vrednijih od razloga da ti pišem. I tek onda kada sam počela da razmišljam o zadovoljstvima, tebe nije bilo. Ponos mi ne dozvoljava da insistiram na pravim stvarima. Retko sam uspevala da potisnem sve i ne mislim koji je pravi razlog tvog bekstva od mene. I onda sam se iznova povlačila u sebe, pa u retkim susretima nisam bila ni najprijatnija. Pokušavala sam da pokažem i suprotno, da mi nije stalo do tvoje ljubavi. Ta tvoja zagonetna putovanja su samo za tebe bila izlaz iz svega. Valjda nisi bio policajac? Ono para i zlata što sam imala, čuvala sam za tebe i mene. Nisi ti, iako si pokazivao da ti je do toga stalo, sanjao da naš dom bude uređen.
Kuda sam krenula vozom iz Novog Sada? Bežala sam bilo kuda, verujući da me sudbina zavela, prevarila i da mi tu gde sam nije mesto. Pamtim kako si me predstavio majci u Ljubinju, kada smo vozom preko Sarajeva krenuli u Hercegovinu: „Ovo je moja devojka Jovana. Ona radi kao knjigovođa u fabrici kablova u Novom Sadu.“ Tvoja plemenita majka nije bila baš sigurna šta radi knjigovođa, pa je rekla: „Fino.“ Tada si bio uljudan i nasmejan. Predstavljao si me kao da sam važna ličnost. Trebalo je da svi oni budu počastvovani što me upoznaju. Život nije kreda na tabli, da se može izbrisati, ni u bedi, ni u bogatstvu. Ja tada nisam znala da si ti bolovao od tuberkuloze, da si zalečeni tuberan. Sve me je stizalo u hodu: to mi je na peronu u Novom Sadu kazala Nina Jakovljeva. Nisam nigde žurila, nisam mnogo pitala. Ni danas nisam sigurna šta su to bile tvoje izmenjene okolnosti. Dve koverte sa fotografijama, jedini trag zajedničkog života, tištile su me ovde koliko i nevolja koja me je pratila: Bog kao da nije hteo da se umilostivi. Nisam se nikada odrekla nade da ćemo se jednom sresti. Ali šta sam mogla sebi obećati kada je Milan, bespomoćan, stajao preda mnom: da postoji neminovna sudbina. Nije bilo mnogo ljudi s kojima sam mogla da se posavetujem. Koliko sam dana i noći provela bolesna, ležeći polumrtva u krevetu.
Izgleda da sam kasno postala bezbrižna, i bogataš, i nije mi ostalo mnogo da ređam bezbrižne dane: Milanu je bilo blizu trideset kada je dobio prve velike pare, za tamo nekakvo unapređenje rada kompjutera. Taj preokret je bio gotovo nestvaran. On je bio dete koje nikada nije uspelo da klimne glavom, da odmahne. Veruješ li u potpunu tišinu od koje može da se poludi. Ima dana kada sam se pitala da li sam živa. Posle sam se pitala da li si ti nekad mislio na mene: patiš li ili si srećan? Kome sam ja mogla da prodam moju priču. Nije bilo robe koju bih znala prodati, kao što nisam umela ni tebe da zaustavim da ne tumaraš za drugim devojkama po Beogradu. Tamo si se, Nina mi je rekla, izmicao. Kada si se udaljio od mene, povukla sam se u stranu i ostala kao zaboravljeni kofer: ti si me oterao u Berlin, a da nisi znao da si to uradio i da posle tebe za mene ništa neće biti isto.
Sećam se krsne slave tvoje porodice: Svetog Nikole. Sto je bio krcat jelima. Tada si me predstavio kao tvoju nevestu koja se sprema da pređe u pravoslavlje. Svi su se radovali, smejali. I iz ove udaljenosti, nakon toliko godina, vidim šta je stajalo na stolu: velike ribe, isečene na komade na porcelanskim ovalima. Mešala se hrana, ukrasni zeleniš. Padali su u oči, na odvojenom stolu, slatkiši: sitni kolači. Iznošene su boce, bokali: rakije, vina i sokova. Kada je to bilo? Bilo nam je lepo u kući tvoje majke, čekali smo tvog brata da se vrati iz Amerike. Veruješ li da sam to, ne jednom, i sanjala? Uvek sam bila pomalo lakoma na jelo, i volela sam gozbe. To znaš. Obraćao si se uvek i svuda kao gazda: „Kod mene u kući, kod mene na fakultetu.“ Nigde nije bilo nas, drugih ljudi. Koliko sam puta prešla, kao preko usnulog dvorišta, preko svoje gorke sudbine. Petre, umro nam je sin. Koliko sam puta stajala na Postdamskom trgu, u Vilhelmštrase, ne znajući kuda idem: tumarala sam u oronulom, razrušenom i mrtvom gradu, podeljenom zidom, opkoljenom sa svih strana nesrećom. Kako sam se osećala? Zamišljala sam Adolfa Hitlera i Evu Braun u letnjikovcu Berhtesgarden: uvek me je mučilo zašto se Hitler, na kraju, oženio ovom fufom. Upoređivala sam svoju sudbinu sa sudbinama udovica i devojaka u Nemačkoj. Tako sam sebi tražila oslonac, poredeći svoju nesreću s tuđom. Svakakve misli su se vukle za mnom: bezbroj suza ostalo je na pokrivačima i cicanim navlakama.
Zaposlila sam se prvo kao kuvarica u pristojnom restoranu, gde su pre rata žderali Himler i Gering. Tu sam kasnije radila i kao knjigovođa. Još su u podrumu čuvali izlivenog orla u bronzi, koji u kandžama drži lovorov venac s kukastim krstom u sredini. Nemci, baš kao i Srbi, misle da je istorija izmišljena zbog njih, da su oni najvažniji za opstanak ljudske rase. Sećala sam se tebe, oslobodilaca, petokraka i partizanskog komandanta koji je na belom konju ušao u Beograd. Kako se zvao? Gde me je čekala podvala sudbine? Ovde sam se susrela s posledicama sage o Arijevcima. Ponekad mi je bilo teško da izađem sinu na oči: nemo me je ispitivao o svemu. To je radio tek kada je dobro savladao azbuku, pisanje, bajke i legende. Imala sam malo ljubavnika: mogu se izbrojati na prste jedne ruke. I među njima je bilo invalida iz rata. Brzo me je stigla starost. U Berlinu je bilo i lepših i pametnijih žena: bilo je udovica kao pleve.
Godine sam provela spavajući u maloj kuhinji, da bi Milan imao sobu. Znaš li šta znači svaki dan sklanjati nečiji izmet? Ne znaš. Milan je ostao, da te podsetim, gotovo nepokretan: zavoleo je crne rupe i daleki svemir. Neko je to, od pedagoga, otkrio na vreme, kada je imao deset godina. To su pravi Nemci: oni ništa ne prepuštaju slučaju, a onda dozvole da im se nametne Hitler. Pobegao je Milan tamo gde niko nije mogao da ode osim u mašti: u crnu rupu. Jedino se tamo osećao jednak drugima i jedino je on umeo otuda da se vrati: put zvezda jezdio je bolje od običnih ljudi. Običnih ljudi? Koliko mi je puta bilo teško uz pesmu uz koju su se drugi veselili. Iza prve kućice u kojoj smo stanovali bila je mala bašta u kojoj sam gajila cveće; jednom cvetu uvek sam davala tvoje ime.
Umro nam je sin, Petre: tvoj doktor Hans Friš, počasni profesor na prilično univerziteta. Otišao je na pustu, ugašenu zvezdu. Tamo gde nema ljudi. Znam ja svoga Milana bolje i od njega samog. Onomad su mi iz Nacionalne biblioteke poslali bibliografiju Milanovih radova: čitave dve knjige. I zbilja: jednom sam mu, ipak, natuknula ko bi mogao da mu bude otac. Nije prihvatio: verovatno se pitao da li to ja pričam iz prostodušnosti ili ga lažem. Na tome je sve i ostalo: zauvek se bio okrenuo crnim rupama. Računao je jednom koliko puta rastojanje od Berlina do tog mog Beograda, tako mi je napisao, može da stane na putanji od Zemlje do punog meseca. I to je bilo sve. To je bio odgovor na ispovest ko bi mogao da mu bude otac. Pitala sam se: gde je prava crna rupa – u Berlinu ili Beogradu, ili na obe strane?
Uvek me je gledao u oči: mumlao je kad bih gledala u stranu ili okrenula leđa. Pa onda danima nije obraćao pažnju ni našta drugo osim na formule i zvezde. Odmarao se pišući tople priče. Jedna se zove „Otac i sin“, objavljena je i u časopisu za književnost.
Pročitaj:

Bio je već rascvetali maj. Vreme lepo, prolećno, kao naročito podešeno da se sunčani dan ureže dečaku u pamet. Kazivao je otac sinu o trci zeca i kornjače. Dečak je sa poverenjem slušao, ne prekidajući ga: retko je viđao oca. Nalazili su se uz reku, na travi, a mirisalo je kao da nešto gori. Dečak je iz džepa izvadio 2 klikera, zamislio se, a onda je dodao još jedan i pružio ocu. „Hvala“, rekao je otac i gurnuo klikere u jaknu. Ćarlijao je povetarac: otac se nasmešio. Dečak ga je slušao podignute glave, sve vreme: zamišljao je zeca, zamišljao je kornjaču.
„Ova basna“, kazao je tužni otac, „ne govori ništa o životinjama, govori sve o ljudima.“ Tri devojčice našle su u jaruzi lanjski sneg: galamile su, trčale. Dečak se mrštio, rekao je ocu: „Dobio se klikere, ostani sa mnom.“ Sunce je bilo dobro odskočilo. Dete, to je stvar nesigurna, mislio je otac, osetivši slatki grč u grlu. Petnaestogodišnji dečak je bio u invalidskim kolicima. Od majke je čuo da otac ne ume lepo sa ljudima: izgledao mu je mek, ali zagonetan. O svemu je pričao, a o sebi ni reči: povremeno je vadio maramicu iz džepa, brisao lice. Delovao je otac kao čovek koji će sto puta zamahnuti, a ni jednom udariti. Drveće je bilo u cvatu: dečak se protezao, kao da rukama hvata vazduh.
Dopadalo mu se što je kornjača pobedila zeca.

...Petre, s Milanovom smrću iz kuće je iščezao i izanđali lik iz ogledala koje si mi ti poklonio: ta ostarela žena u ogledalu me je poslednji put pažljivo slušala, posmatrala i klimala glavom. Ogledalu sam ispričala mnoge priče, pa i našu i odnela ga u kontejner. Posle prvog Milanovog miliona maraka nisam mogla da spavam. Dirnulo me je u srce, do suza, sve ono što sam kao majka preživela. Novac je najzad samo novac. Nisam više morala svoje „ja“ i njegovu bolest gurati nikome pod nos. Ne znam šta ću sa Milanovim parama; ima dovoljno za ženu, dete i mene i fond s njegovim imenom. Postoji sila koja vlada svuda: sujeta – i ljudi su pred njom sitni i jadni.
Nadam se da si dobrog zdravlja. Za sat vremena žena koja me pazi treba da mi posluži jelo. Snaha i unuk me posećuju jednom u mesec dana: ona radi u Bonu i mislim da sada tamo ima ljubavnika. Tako mora da bude. Ni njoj nije bilo lako. Nemoj da se iznenadiš kada ti iz banke jave da imaš ček na tvoje ime. To je ček s kojim možeš pristojno da živiš do kraja života. Nemoj da me tražiš. To je sve što mogu za tebe, za sebe i svojih 67 godina da učinim.