субота, 29. децембар 2012.

MILAN TODOROV: LIVADA


Ko kaže da prijateljstvo između muškarca i žene nije moguće? Već posle deset godina braka postajete prijatelji.

Mene su sve devojke koje sam imao ostavile. To je dokaz da se može ostaviti pušenje.

On je bio student generacije. Niko nije toliko plaćao profesore!

Moj prijatelj Pera stalno menja žene. Plaši se da mu žena ne pređe u naviku.

Više ne govorim sa ženom. U pitanju je zavera ćutanja poznatija kao omerta.

Kod nas se zna i ko kosi i ko vodu nosi. Samo se ne zna čija je  livada.

ZORAN T. POPOVIĆ: ZALUĐIVANJE


Jako sam razočaran. Ipak sam od smaka sveta mnogo više očekivao.

Pozorišna predstava je otkazana zbog bolesti Hamleta.

Seks, droga i turbo-folk!

Moj psihijatar uporno hoće da me izleči. Samo se zaluđuje!

Nikada ne tepajte ženi: anđele moj, anđele moj. To u njoj samo provocira đavola!

Otrgao sam od zaborava jedan moj stari aforizam. Ponovo sam ga napisao.

Iako sam otišao u penziju, ja i dalje ništa ne radim.


RADE JOVANOVIĆ: TO JE NAMA NAŠA BORBA DALA


U svakom ratu na kraju pobeđuje razum. Nažalost, Srbija je u miru!

Ovo je sasvim drugačije vreme. Sa setom se sećamo štrajkova glađu!

Mi smo se za ovo žestoko borili. Najčešće protiv sebe!

Ne plaše nas priče da ćemo gladovati, već što prelazimo s reči na dela!

Poruka „drž’te lopove“ ima svoje prednosti. Imaćete vlast u rukama!


петак, 28. децембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: MOVING DAY

MOVING DAY, novi roman Ratka Dangubića,  stalnog saradnika PARADOKSA,  nalazi se u užem izboru za NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2012. godine.

субота, 22. децембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: SAMO SE JEZICI MENJAJU



Kada se spustio na obalu i udahnuo duboko vazduh s mora javila mu se misao da je za određne odluke i poslove, za koje je mislio da ima vremena, kasno. Desetak minuta se ništa posebno nije događalo. Po krutom kazivanju starih pisaca za ovaj trenutak bi se reklo: kao da se zaustavio sat. Prisetio se velikog sata sa rimskim brojevima od dvanaest razdvojenih polja, obrnutih emajliranih trapeza, koji je gledao jesenas u antikvarnici u Berlinu. Na satu je nedostajala ploča s brojem sedam. Kolebao se tada: ovaj sat je sam po sebi za priču. I poželeo je da ga ima u kući, ovde na moru. Spustio je ruke na stakleni kafanski sto i pomerio pepeljaru. Ponekad dosada u Perastu ubija, rekao bi Bajdo. Uz more je prošao čovek sa gajbom sardina. Za njim se vukla crna mačka. Bože moj, uzdahnuo je, nije vreme za mistiku. Na ponti je stajao, kao i svaki dan, krupni Bajdo, koji barkom vozi turiste na ostrvo sa crkvom; oslonjen je ramenom o prazan jarbol za zastavu. I ovaj dana je, osmehnuo se, lep letnji dan. Valjda je bilo i malo toplije nego prethodnog jutra. I ovog prepodneva se spustio do oživelog kafea hotela Konte da popije kafu i u kioskui kupi novine. Umorio se od prebiranja hartija koje govore o dubini mora u zalivu, o jedrenjacima koji su ovuda plovili i kurvama u Lepetanima, o gusarima i kraljici Teuti, Veneciji i amforama, lovoru i mozaicima. Na onoj strani zaliva, iznad vila koje se grade, pomerali su se kraci dizalica, ali do njega nije dopirao otuda zvuk. Na starim gravirama nema ovih prizora, zavrteo je glavom. Nebo je bilo skoro bez oblaka. Omaleni Ciganin gurao je u kolicima, nalik na ona za saldoled, prikupljene limenke od piva, sokova i koka-kole. Na hotelu su se otvorila vrata koja iz restorana vode na trg ispred katedrale i kelner mu je doneo espreso i vodu. Fasada hotela je, kao i druge ovde, od kamena, sa prozorima i vratima od prirodnog drveta. Zamišljao je kako ispod stola za kojim sedi prolazi korito glavne kanalizacije i kako bi valjalo da trg, uz spomenike admiralu i slikaru, ima i fontanu. Ipak je ovo barokni grad. Pristigla devojka je govorila engleski, pitala je Bajda koja je cena prevoza do ostrva sa crkvom. Bajdo je razumeo devojku i ponudio je da je preveze za osmeh. Posle izmenjenih nekoliko rečenica dogovrili su se za cenu. Devojka u farmerkama mu je bez reči pružila pare, a onda se smestila na pramac, pomerajući koketno kosu. Devojka je izgledala, mogao je da potvrdi, pristojno. Nije bilo vetra, ni talasa i barka je, uz  brujanje motora, krenula prema ostrvu. Kroz naočare za sunce Rej Ban posmatrao je ljude i stvari. U zaliv je ulazio veliki brod i video je dim iz njegovog dimnjaka. Zaključio je kako bi valjalo po ovakvom vremenu isploviti na ribarenje pred mrak. Hteo je da nešto pita kelnera Vasa, ali se predomislio. Žurno je spakovao novine; majica na leđima bila mu je mokra od znoja. Zaustavio se i kabriolet-autobus iz koga znatiželjnima pokazuju zaliv. Taj autobus sa turistima sa kruzera u Kotoru parkiro se uz parking. Putnici su  izlazili na obalu. Ponovo se vratila slika sata u antikvarnici u Berlinu, onoga bez emajliranog, rismkog broja sedam. Bajdo, bez devojke, klizio je s barkom od ostrva prema obali. Kolebo se da popije još jedan espreso. Njegova majka Stana je nekada govorila da je ljudska glad da se vidi daleki svet besmislena. Usplahireni crnomanjasti vodič objašjavao je grupi na francuskom da do Muzeja moraju peške. Ali to je jedva pedeset metara, rekao je. Ta slika, ili njoj slične, kao i njegovo pijenje kafe, ponavljaju se danima, samo se jezici menjaju. Nije poliglota, ali razume i francuski. Kada je pomislio da je vrsta voajera, oglasio mu se mobilni i on je nekome rekao: Ja sam. 

RADE JOVANOVIĆ: IZUMIRANJE NARODA


Šteta što je propao smak sveta. Mi smo bili obavili sve pripreme!

Nije lako biti nebeski narod. Svi te gledaju sa visine!

Naš ministar je bio na robiji. Međutim, na vama je da dokažete poštenje vašeg!

Moramo misliti na budućnost kao da će mir trajati sto godina!

Naši radnici se do posla voze avionom... Na Zeland, u Kanadu...

Ceo svet je normalan. Samo smo mi pametni!

Možda je u prošlosti bilo sposobnijih naroda od Srba. No, oni su već izumrli!

Nije problem što su Srbi deljivi, već bez ostatka!

четвртак, 20. децембар 2012.

MILAN TODOROV: IZDAJA VUKA BRANKOVIĆA


Zašto je u Srbiji  poslastičar ministar kulture?
Zato što je vlast slatka.

Vuk Branković se  oseća izdano.

A što se tiče borbe protiv kriminala, kod nas je najviše neopredeljenih građana. Oni malo kradu, a malo su pošteni.

Moj komšija nije star, samo je izrađen. Pre deset godina su ga izradili i ostavili bez posla.

Srpska sela su lepša od Pariza. Pogotovo ona čiji stanovnici rade kao gastarbajteri u Francuskoj.

Moj kum sam plaća štampanje svojih knjiga. On je samostalni umetnik. 

уторак, 18. децембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: UŽIVANJE


Komšija mi je pozajmio dva metra drva da se ogrejem. On je moj topli brat.

Poznata pevačica uživa u trudnoći i sa nestrpljenjem očekuje dan kada će se utvrditi ko je otac njenog deteta.

Uz dužno poštovanje, dragi moji prijatelji, jebaću vam mater.

Biće skoro propast sveta, zaključak je sa sednice srpske vlade.

Danas ništa nisam radio i uživao sam u svom poslu.

недеља, 16. децембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: VUK I STADO


Vlada najavljuje da će i naredna godina biti teška. Tek kada ona ode možemo da se nadamo boljitku.

Treba ljudima dozvoliti da izaberu i svoga grobara. Jednom se živi.

Čije su ovce toga je i livada. To je omogućilo da i vuk ima svoje stado.

Kada govore političari, nema na ekranu TV upozorenja koliko gledalac treba da ima godina. Naprotiv, poželjno je da se svi prave maloletni.

Kod nas je hrana za svaku pohvalu kada je ima.

Ja u EU ne bi ni mrtav. Nemate vi pojma koliko su tamo skupe pogrebne usluge.

Kažu da samo jednom đavo dolazi po svoje, tako da ovu vlast moramo sami da            
pometemo.

субота, 15. децембар 2012.

RADE JOVANOVIĆ: NE RADI RADIO


Čeka se dan da svi Srbi stanu pod jednu šljivu. Naša budućnost je voćarstvo!

Političari se sve više mire sa monarhijom. Već žive kao kraljevi!

Više nam ne uspevaju ni protesti. Jedva se iskupi par stotina policajaca!

Zatvoren je radio zbog slabe slušanosti. Nisu slušali političare!

Hrvati su svoje zločince iz Haga dočekali kao heroje. Mi smo svoje ispratili!

Vlada je predložila osudu jednoumlja. Predlog je usvojen jednoglasno!

Nismo smeli dozvoliti pomirenje partizana i četnika. S kim će Srbi ratovati!

Pošten političar u Srbiji je čudo... Čudo neviđeno!

RATKO DANGUBIĆ: SAHRANA



Bojim se da ne govorim ništa posebno, već samo o stvarima, događajima i ljudima koje svi srećemo. Ponekad za priču i ne treba izmišljati, niti trebaju metafore. Postoje i dani kada ne prihavatamo da poverujemo u bilo šta i u bilo koga. Stigao sam na odredište negde oko jedanaest pre podne. Promolio sam onda glavu kroz prozor na vratima auta i posmatrao ulicu s drvoredom lipa. Nalazio sam se u gradu u kome je, kako u žargonu kažu, ludara. Misli su mi bile bezbojne kao da su od kvarca. Umem sebe da zavaravam, pa krenem da ih odmotavam i nasumice. Doputovao sam u grad na sahranu, ali kapela se otvarala tek za dva sata, pa nisam znao kuda bi. Upozorili su me na ovo, ali ja ne slušam. Samo jedna stvar me uvek iznervira: cinično sebi zahvaljujem na gluposti koju napravim. Nisam imao kuda, nego sam svratio u kafanu koja se učinila pristojnom. Savladao me je nestvarni umor, kao da imam gorznicu. Za susednim stolom u kafani su sedela dva medicinska tehničara, tako sam razumeo iz njihovog razgovora, koja i rade u toj obližnjoj bolnici za psihijatiske bolesti. Izvukao sam iz džepa novine i nastojao sam da, uz gorku kafu, čitam. Debeli tehničar je drugog oslovljavao sa Profesore. Ne svojom voljom, prisustvovao sam razgovoru i jadanju kako doktori mnogo kradu, kako je ludnica postala ruševina, kako bolesni nekontrolisano idu po gradu, prose i moljakaju za hleb i cigare. Profesor je rekao da ovde nisu skrajnuti otpisani bolesnici, nego i oni sami s njima. Pomislio sam i da je zaista svejedno da li razgovoru prisustvujem ja ili neko drugi ko bi mogao ovo da razume. Na neki način pristao sam da budem zatočenik njihovih reči. Kasnije ću na internetu kopati po ovome: izgleda da je njihov razgovor imao dejstva na mene. Tema me je ponukala da se uznemirim, i to me nije obradovalo. Po novinama su se nalazili i komentari da ljudi tamo žive u nehumanim  uslovima, a bacaju se milioni za oslobađanje kriminalaca iz zatvora. Na primer: za vakcinu za smrtonosni grip, koju narod  nije prihvatio, ima komentar, spiskane su velike pare. Debeli tehničar je rekao da je i u zatvorima bolje. Profesoru je od svega toga bilo muka. Debeli je doda kako  uzimamo špijunske satelite, citirao je novinara, a nemamo pare za manje ludake od onih koji su zakupili satelit. Lupkao je metalnim novcem. Bruka i sramota, dodao je Profesor i uzdahnuo: Dobro ti zapažanje. Vrlo dobro zapažanje. Imamo stado bahatih i mentalno nezdravih političara, rasprodata je imovina koju je narod vekovima sticao, nije odustajao Debeli. Po njemu kod nas je stvarno ludilo skrenuto s očiju javnosti. Niko da stavi prst na čelo i opali: ne treba pištolj, rekao je. Debeli je laprdao i o kolektivnom narcizmu, o  prevarama, o muzeju psihijatrije, pa dobro, rekao je: neka se bar negde vidi ko je ko. Sahrana na koju sam poranio je krenula na vreme, pop je pojao, jedan rođak pokojnika je lepo govorio o preminulom. Ispratili smo normalnog čoveka, ne bi ime da mu spominjem: nije ni sanjao da se nađe u ovakvoj priči. Vreme prolazi, i ne znam zašto nikome nisam ispričao ovu priču. Ne krijem da ne volim ove sumorne rečenice, a moram priznati da tu i nema nikakvog uživanja. Ovde bih se zaustavio: valjda se sve ovo dogodilio ili se samo sećam stvari koje malo ko hoće da pamti.

четвртак, 13. децембар 2012.

MILAN TODOROV: U SVOJE IME


Pomenuti građanin ne samo da je priveden u policiju, nego je posle obrade iz nje i odveden kući. 

Ako ovako nastavite glasaću za vas do groba. A normalno i posle!

Kad čujem šta sve vlast radi za moje dobro, nije mi dobro.

Sava Savanović je prvi srpski vampir. Poslednjima ne smemo  ime da pomenemo.

Srbi će platiti ceh u balkanskoj krčmi, jer drugim narodima nije ni do čega.

Kad razgovaram sam sa sobom, ja govorim isključivo u svoje ime!

среда, 12. децембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: KAKO SAM PROPAO NA KASTINGU ZA PORNO GLUMCA


Nismo podržali gej paradu. Stvarno smo pederi!

Moj optimizam ima malo pokriće. Smokvin list.

Komšijin pevac gazi moje kokoške. Nikako da mu crkne krava, a nijedno prase da mu slomi nogu. Jebeš takav život!

Kad naše JKP očisti sneg tu samo JETI može da prođe.

Sećam se dana kad sam puno pio. Kao da je juče bilo.

Jel’ to nama sad zavejan i put u Evropu?

Odbili su me na kastingu za porno glumca. Navodno nemam dobru dikciju.

Da je danas živ, bila bi mu slava. Slava mu!

Izumiru stari zanati. Eto i kod nas ispod mosta sve je manje prostitutki.


уторак, 11. децембар 2012.

MILAN TODOROV: FILM



Granice stvarnosti su pomerljive – Šopenhauer.


                                                                                                                               
Pre otprilike dvadeset godina, kao još mlad novinar, boravio sam u Izraelu.
Na kratko.
Iz aviona, to je crvena zemlja.
Bilo je to, dakle, pre rata.
Pre našeg rata, naravno, jer kod njih su ratovi česta pojava, skoro uobičajena.
U to vreme kod nas, još ni milicija nije imala bojevu municiju u revolverima.
A kod njih su mladići i devojke sa redenicima oko pasa zagrljeni hodali ulicama ili sedeli u kafićima i ispijali svoja pića.
Prvi put tada primetismo vezu između erotike i uniformi, rata i mogućnosti smrti. Ali, to je druga priča.
Uglavnom, već na aerodromu u jakom večernjem rumenilu, a beše oko devet uveče, bilo je, za nas nepripremljene, užasno vruće.  Kod nas je bio maj, ali je kod njih to bio mesec sa temperaturama oko četrdesetog Celzijusovog stepena.
Osim toga, stalno smo imali na umu one vesti koje smo, pripremajući se za put u Izrael, mogli da čujemo na radiju i pročitamo u novinama.
Na plaži u Tel Avivu nasukan gliser pun eksploziva!
Palestinac digao u vazduh autobus sa civilima!
I tako to.
To su bila dva glavna razloga zašto sam se u toj čudnoj i lepoj zemlji osećao teskobno.
Međutim, doživeo sam nesvakidašnje, bezmalo kafkijanske stvari.
Najpre na aerodromu.
Tamo kod njih.
Ben Gurion.
Morali ste da znate šta vam se nalazi u donjem levom uglu kofera, recimo. Ako to ne znate, idete u posebnu prostoriju. Tamo vas sačekuju dva pripadnika Mosada i lepo vas, do gole kože isproveravaju.
U levom donjem uglu mog kofera je bio notes, mali crni notes u kome se nalazila olovka a pored nje i brojevi telefona svih mojih prijatelja i poznanika.
Uzeše taj notes dok smo razgovarali.
Ne znam šta su sa njim radili.
Posle izvesnog vremena, dok smo čekali na carinsku kontrolu, priđe neka visoka koščata Jevrejka i ljubazno mi vrati notes.
-         This is yours, sir.
Hotel je bio u sporednoj ulici sa puno  malih bakalnica u kojima se moglo cenkati.
Bila je zanimljiva ta mogućnost u zemlji u kojoj je  Gospod Isus Hrist iz hrama izbacio pohlepne trgovce.
U hotelu smo imali doručak i posle toga mogli smo da se prepustimo lutanjima po svetoj zemlji.
Moj prijatelj, Kesler, urednik u Radio Beogradu, koji će posle, ne mnogo godina posle svega što je počelo da nam se dešava, doživeti težak infarkt - vukao je neumorno i znalački po svim mestima koje pamti istorija.
-         Moraš videti Mrtvo more – govorio mi je Kesler.
Išli smo stopama Gospoda. Ali, uz put smo pili đuseve i kupovali troroge kape, slične kapama luda na renesansnim slikama holandskih slikara, da se odbranimo od sunca. Za jedan dolar ili nekoliko šekela mogli ste da dobijete upravo isceđeni sok od narandže.
Bio je neki sveti dan i trgovci su sedeli na pragovima svojih podzemnih magaza kao okrugli sivi pacovi u potpalublju. Uprkos tome, nudili su svoju robu. Hvatali su nas na trik. Učiniće to samo za nas. Po najnižoj ceni. Ali, ako uđemo unutra, da niko ne vidi.
-         Videće Gospod – rekao je Kesler.
Ali, ipak smo kupili brojanice.
Išli smo polutamnim hodnicima od jedne do druge biblijske stanice, spuštajući se sve dublje u prošlost, kao u vremenskom liftu, dok ne dođosmo do Crkve.
U Crkvi svetog groba vladala je disciplinovana gužva, ako tako uopšte može da se opiše mnoštvo naroda koje strpljivo, bez mnogo buke, u redu, korak po korak prilazi svetinji groba.
Procesije različitih vera, u crnim odorama, smenjivale su se idući svaka u suprotni ugao crkve.
U jednoj tački njihove putanje su se prelamale u velikom zidnom ogledalu. Izgledalo je da ih ima desetostruko više, da mole na svim jezicima sveta, ali da ipak u svemu tome postoji momenat predugog očekivanja. Možda je u neuslišenim molitvama suština vavilonske zbrke?
Pred odajom u kojoj je, pre skoro dva milenijuma,  ležao na kratko mrtvi Gospod Isus Hrist turisti su škljocali foto aparatima.
Namestih i ja svoj Nikon i tu potroših skoro ceo film. Najzad, bilo je to mesto na kome smo podareni večnim životom.
Polusagnut uđoh u ovalni prostor Isusovog groba. S moje desne strane, gotovo nevidljiv, jedan crnorizac je prodavao male krstiće. Za dolar. Uzeh nekoliko svetinja.
Pre toga brzo se pomolih.
Iza mene neko je bio nestrpljiv.
Sutradan pođosmo u pustinju Negev.
Jeli smo laki ručak kod nekog dobrog i sentimentalnog Jevrejina iz Novog Sada -  sada marljivog i bogougodnog žitelja Ber Ševe.
Ali, doživesmo otkrovenje tek u pravoslavnom manastiru u kome je svojevremeno boravio Sveti Sava i u kome se i danas čuva tajna receptura za lek protiv svih bolesti.
U povratku, u autobusu, na radiju čusmo da je preminuo Danilo Kiš.
Od neizlečive bolesti.
Pili smo konjak posle, te noći.
-         Ujutro idemo na Mrtvo more – ponovi prijatelj.
-         Ja nikud ne idem.
-          U Mrtvom moru možeš da hodaš po vodi!
Ostadoh pri svojoj odluci i ujutro, dobro ispavan, odoh na voćni doručak a zatim uzeh kupaće gaćice i popeh se na hotelski krov na kome se ljeskao plavi bazen.
Nije bilo gostiju osim mene i jednog američkog marinca. Nosio je metalnu pločicu sa svojim imenom oko vrata na zlatnom lančiću. Izvesno vreme plivali smo opušteno, a zatim neosetno počesmo da se takmičimo ko će pre preplivati nevelik bazen.
Nisam imao nikakve šanse u tom takmičenju.
Amerikanac se smejao.
Zatim me je pustio da ga u poslednjoj trci pobedim.
Bio sam mrtav umoran.
Šta mi je to trebalo?
Bolje bih se proveo na Mrtvom moru.
Izađosmo iz bazena, da bismo na malom improvizovanom šanku pod trščanom senicom pili. Tek tada primetih da marinac nema pola stopala na desnoj nozi.
Setiću se toga desetak godina docnije. Onda, kada su nas bombardovali. Ali, tada, uz taj bazen, još nisam razmišljao o jalovosti svake pobede.
Naše putovanje je brzo bilo prekinuto.
Jedan član naše ekipe se, neobjašnjivo, kako je rekao Kesler, udavio u Mrtvom moru.
Vratili smo se kući.
Posle nekoliko dana počeše da me zovu novosadski prijatelji.
Oni, čije sam brojeve nosio u notesu skrivenom u levom donjem uglu putnog kofera.
Hvala, govorili su, što si me zvrcnuo.
Lepo od tebe, što si me se setio....
Ali, ja nikoga nisam zvao i nikog se od njih, boraveći u Izraelu, nisam setio. Osim što sam svakog jutra nazivao svoju kuću da se javim porodici.
Da...moji dobri poznanici Rade i Ljubica držali su u isturenom suterenskom delu radio stanice svoju fotografsku radnju.
Zamolio sam ih da razviju film  koji sam islikao kod Isusovog groba i docnije u Tel Avivu.
Dogodilo se nešto neobjašnjivo, skoro zagonetno.
Ni na jednom snimku nema groba.
-         Da nisi nešto pogrešio? – pitala me je Ljubica.
Radenko se zaverenički smešio.
Sve drugo je bilo na snimcima, samo grob nije postojao.
Čak i ono kako u predvečerje tog istog dana jedemo ribu svetog Petra u jednom malom restoranu ispred telavivske plaže i, ophrvani hedonističkim zanosima,  mislimo na čudo koje je proizveo Isus kada je tom selasijom nahranio pet hiljada duša.

понедељак, 10. децембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: SNEG UVEK PADNE U NEVREME


Svi kažu da se dobro dobrim vraća, ali takav bumerang još nije izmišljen.

Mnogi bi poginuli za Srbiju pa makar im to bilo zadnje u životu.

Uzeli su im kao olakšavajuću okolnost to što nisu klali, već su nenaoružane žene, starce i decu humano neutralisali.

Moj komšija je neradnik, a i njegov sin se time bavi.

Moja žena uopšte nije zadovoljna mojom ljubavnicom, jer navodno ona ima silikonske grudi.


недеља, 09. децембар 2012.

MILAN TODOROV: UBRZANJE


Kako godine odmiču, počinjem da ubrzavam.
Trudim se, namerno i voljno, dakle, da sve što radim - uradim brzo. 
Koliko dobro, to je drugo pitanje. 
Ali, ovde je reč o ubrzanju. 
Kao kad sam bio dete, ne još sasvim mladić, pa menjač svog bicikla namestim tako da je pedale  teško okretati.
Ko zna kako to izgleda, ne moram mu posebno objašnjavati. 
Stvar je u tome da se lancem povežu najveći i najmanji zupčanik dvotočkaša.
Prvo vam je veoma naporno, zatim samo naporno i stalno naporno, ali osećate neprekinuto ubrzanje, nešto što vas spaja sa snovima o letenju. 
To, naravno, još nije let, ali jeste nešto što pokazuje da je let moguć. 
Istovremeno tu je i osećaj da vam nešto stalno izmiče i da ga nikada nećete dosegnuti.

субота, 08. децембар 2012.

MILAN TODOROV: SMRZAVANJE


Svaki put kad nam iz sveta pošalju poruku ohrabrenja, mi se smrznemo.

Nikada nismo bili bliži  ulasku u Evropu. Na vratima već  možemo da pročitamo CLOSED.

Od stranih jezika mi najbrže učimo jezik sile.

Kod matičara smo oboje izgovorili DA a zatim pristupili potpisivanju tehničkog sporazuma o tome.

Komšija je žrtva lepe književnosti. Žena ga čita kao knjigu.

RADE JOVANOVIĆ: SIZIFOVA POHVALA


Zašto ne bismo i dalje izvozili pamet? Kad je ne koristimo!

Srbija je svuda gde su srpski grobovi. Tako smo stigli od kolevke do groba!

-Sa ovom vladom ćete daleko dogurati! - pohvali nas Sizif.

Dokazali smo da smo nebeski narod. Konačno smo izgubili tlo pod nogama!

Nama demokratija nije teško pala. Nismo je ni osetili!

Ne verujemo da ima povampirenih fašista u nas. Oni u Srbiji ne piju vodu!

петак, 07. децембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: BORBA


Objavili smo rat korupciji i kriminalu. I onda smo se odlučili za mirno rešenje sukoba!

Ministar policije je došao na epohalnu ideju. Kriminal treba zakonom zabraniti.

Onanija mu ide od ruke!

Borim se sa alkoholom i svaki dan izgubim bitku.

Kupio sam robu na odložno plaćanje. Bog će da im plati.

Nemam ništa protiv toga što je on gej, nego što je prema meni ispao peder!

RATKO DANGUBIĆ: NA PAPIRU


Ne znamo šta Evropa vidi u nama, pa da smo se ovoliko zaljubili u nju.

Pored ovoliko nepismenih najmanje treba da nas brinu ratovi koje smo izgubili na papiru.

Bilo je i pompeznijih sahrana od njegove, ali on je imao tu sreću da im nije prisustvovao.

Sve je manje golubova koje hrane ljudi. I oni radije sleću na kontejnere.

Penzije nam jesu male, ali su nam zato redovnije od stolice.

Kod nas premijer ne može da bude svako. Nama demokratija nije donela toliku slobodu.

четвртак, 06. децембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: VAZA





Nikako mi od onda`iz glave ne idu te lakovane čizme, prekrivene skorelim blatom, koje je nosio srednjovečni muškarca na Najlon pijaci. Kopkalo me je i kopka me gde je  kicoš blato pokupio, po kakavom je putu gazio. Podsetio me je na Mitra iz Deronja, koga smo viđali pored ograda oko salaša Dunđerskog, kako spava sa harmonikom pod glavom i blatnjavim šimikama. Tu se radi o imanju Dunđerskog koji se izdavao da je potomak nekog od grofova, a nije bio: taj je u zanosu ili ludilu dobre pare zaradio na ruletu u Vijeni i onda se smirio. Pomenuti Mitar iz Deronja bio je zaljubljen u lepu kuvaricu kod Dunđerskog, pa je uz ogradu imanja ostajao satima: i samo je svirao i spavao, i svirao. Taj dan na pijaci mi se stvarno otegao. Pomislio sam kako nisam radio ništa pametno osim da sam lunjao po buvljaku. Negde sam čitao da se na isti način prolazi kroz vreme i kroz pogled onoga ko te posmatra. Pa nije ni ta misao za bacanje: ume čoveka da opije poslušnost i ljubaznost izreka. Tog dana bio sam i prvi put nakon sedam meseci boravka u Njujorku na Najlonu. Volim pijace, panađure, narodna veselja. Muvao sam se između tezgi, stvari nabacanih na gumirane cerade i plastične krpene stolnjake, po ledini na kojoj se mešaju povrće i voće, knjige i stara garderoba, antikviteti i kradena roba. Volim da kupujem stare knjige, a onda ih dajem knjigovescu Vladimiru da ih sredi, pa ih stavljam na police biblioteke ili poklanjam. Tako sam nakon dužeg boravaka u belom svetu kupio Tolstojevu Anu Karennjinu. Toga dana na Najlon pijaci kupio sam i malu kristalnu vazu sa stopom iz 1865, na kojoj je ugravirano ime Dušan. Takvo ime na debelom kristalnom staklu, grube izrade, stoji. Posveta na livenom kristalu terala me je da mislim o prošlosti i kako bi mogao da pravim priču od mađije. Nisam krenuo tim putem. Ponekad kolebanje u čoveku ume da probudi zavist, pa i zadovoljstvo. Uznemiren slikom lakovanih čizama sa skorelim blatom, shvatio da se priča ne krije u prošlosti kristalne vaze sa stopom. U džepu sam imao sačuvanih para pa sam se, kada sam ih slučajno dodirnuo, nasmejao. Kod  krivonogog Ivana sam tu na pijaci kupio buket sitnih ruža i kod kuće stavio ga u vodu, u opranu kristalnu vazu. Vazu sa imenom Dušana sam stavio na bidermajer komodu iz tamo nekog veka i seo da popijem kafu. Trebalo je da iza sedam krenem na književno veče, ali me je mrzelo. Nisam se kolebao da u novinama gledam umrlice. Tamo je stajalo da je u Melburnu umro inženjer s kojim sam delio kancelariju pre nego je, opsednut raspadom Jugoslavije, krenuo da po Australiji traži sreću, među Abordžincima, emigrantima i kengurima. Okrenuo sam se prema vazi i pomislio da taj buket posvećujem prijatelju u Mleburnu, koji je dva dana ranije kremiran. Odustao sam od namere da pravim priču o vazi, ali mi lakovane čizme sa skorelim blatom ne izlaze iz glave.

понедељак, 03. децембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: PUKOVNIK GRADIMIR



Dobar je čovek, ovakvi se ne sreću svaki dan, mislio je. I primače sebi staklenu pepeljaru na kojoj je stajala reklama za Jelen pivo. Pušio je i kao da je čekao šta će dalje biti. Na trenutke se ponaša, ima tu naviku, suvo. Oseti i neko potajno, oporo zadovoljstvo što je takav kakav je. Iza njega su utopije i verovanje da ga negde čekaju slava i pare. To je jednom ocu Milovanu rekao, naiskap, kao da se vode napio. Tu urođenu naivnost da je u belom svetu bolje nasledio je od majke Vere. Nije ni slutio kakvim će se sve poslovima baviti i kakvi ga sivi snovi mogu saletati. Ponekad misli da nije sam u svojoj koži, da su u njoj bar dvojica: jedan dovitljiv i tata-mata, koji mu daje nadu, drugi tuta-muta koga ne zanima ništa drugo nego tipologija i morfologija postindustrijskog prostora. Ima i osećaj da ga neko skriven neprekidno posmatra. Pa dobro, nije ni došao da danas svira na harmonici. I najednom ga obuze sumnja: hoće li uspeti da ubedi ovog vedrog starca? S blagim uznemirenjem slušao je rapavi glas. Nalaze se dva dana uzastopce na istom mestu. Nekada sam odbrojavao godine od rođenja, rekao je pukovnik Gradimir, a sad otpozadi: računam koliko mi je ostalo zrna na klipu. Gledao je u to preplanulo, naborano lice. Da dođe do cilja, shvatao je, mora savladati njegovu samouverenost i svoju malodušnost. Gledao je svoj lik u velikom staklu kafea hotela Moskva i video mladalačko lice, uokvireno lepom kosom; izgledao je sasvim pristojno. Oduvek je sanjao da postane arhitekta, ali nije mislio da će se sve, nakon deset godina rada, svesti na rutinske poslove prepravki u starim i zapuštenim stanovima, raspoređivanje gde će biti okrenuta glave onoga koji spava u krevetu, gde može da stane veš mašina, kako da se u stara kupatila uklope kabina, WC šolja i bide. Zavidljivo je mislio o kolegama koji oblikuju vile, aerodorome, poslovne centre: i ta patnja je vrsta njegove duševne slabosti, sanjao je o radu na projektima gde celinama menja pređašnje funkcije i namenu. Neke stvari morao je da razume ranije, da talenat nije presudan u svakoj igri. Sve ovo je počelo davno da ga opterećuje i uznemirava. Trudi se da sagovornika gleda s poverenjem. Najradije bi svemu okrenuo leđa da kod kuće nema dete i ženu, da ne mora da donese tople kifle i puter. No, šta tu ima toliko tragično, besmisleno? Treba u izlaganju projekta pukovniku da ide uobičajenim redom: prvo zahtevi starca, posle mogućnosti, pa ideje i na kraju realizacija. Zanimljivo je da je želje sagovornika uvek primao sa čarobnim mirom. Ni sam ne zna kako je dolazio do ovih ljudi koji mu donose poslove, ponekad to izgleda zamršeno da ne veruje u šta se upušta. Njegov rad, naravno, zavisi od novčanih mogućnosti naručilaca posla, uvek se moli da ne naleti na kakvu ciciju i buzdovana. Ipak je na dobrom glasu kada su u pitanju ovakvi projekti. Umeo je da napravi analizu stana ili kuće i predloži dobar raspored. Kupovao je časopise za arhitekturu, skupljao kataloge, da bi mogao da odgovori na pitanja klijenata. Danas mu je naručilac posla penzionisani pukovnik Gradimir. Njega je pukovniku preporučio očev prijatelj Matija. Pukovnikova ruka se blagonaklono spustila na njegovo rame, blago ga je pljesnuo i ponovio je rečenicu od juče: Ti si, znači, Milovanov sin. Nije se trgao, samo je klimnuo glavom, nasmešio se. Pomislio je da ima staraca koji umeju da se razmašu i da zasijaju. Pred njim je sedeo čovek u dubokim osamdesetim, dobro očuvan, kako bi rekla njegova majka Vera. Pukovnik je imao jasan, razgovetan glas: nije krio od ljudi o čemu govori. Njegove oči su gledale sagovornika i izgledale, zaista, vesele. Na reveru je imao malu značku. Hteo je da otvori fasciklu s podlogama stana koje mu je pukovnik poslao prekjuče po Matiji, ali mu se činilo da nije vreme. Morao je da čeka i sluša pukovnikovu priču. Pukovnik ima sina inženjera u Finskoj, radi za onu fabriku mobilnih telefona, rekao je. Tamo je u timu koji se zajebava sa čipovima, nasmejao se. Povremeno je, ravnodušno, lupkao po staklu na stolu. Delovao mu je i aktivnijim nego što je trebalo. Sin se oženio Finkinjom, ima ćerku, i ne misli da se vrati. Pukovnik Gradimir je izbeglica iz Sarajeva, rat ga je doneo u Beograd. Povukao se na vreme, one smutne 1993, ali nije na vreme menjao trosoban stan za valjan ovde, rekao je. Umrla mu je žena Jelisaveta, pred bombardovanje Srbije 1999. Okretao je glavu levo i desno, kao da je periskop, ali je neprekidno gledao njega, osmehujući se gotovo pokroviteljski. Znači, ti si Milovanov sin, uzdahnuo je. Tada je saznao da su Milovan i pukovnik Gradimir iz istog kraja. Konačno je zastao, Gradimir se pozdravio s grupom penzionera koja je sela za sto u dubini bašte. Dosta penzionera, primetio je, sedi u kafeu hotela Moskva; uglavnom su to, vidi se po odelima, ljudi koji su izgubili korak s vremenom i modom, nekada dobrostojeći: vojna lica, diplomate, sportisti, novinari. Pukovnik je krenuo s pričom da je u dva meseca morao tri puta u Sarajevo na sahranu: umro mu je komandant divizije, pa je umrla operska diva u koju je bio zaljubljen i s kojom se umalo nije oženio, a umro je pre dvadeset dana i doktor Muhamed koji je pomogao njegovoj Jelisaveti kod neke opasne bolesti. Ta putovanja je povezivao sa svojim strahovima: s nestajanjem ljudi koje je znao i voleo gasi se i njegova sigurnost u sebe. Te sahrane kao da su bacale svetlost na put koji je pred njim, kao da su ga nagonile da traje, rekao je; i njemu izgleda da njegova volja da živi dolazi niotkuda. Onda se neprimetno trgao, pa zastao s pričom o umiranju i davanju. Da počnemo priču o onome zbog čega smo ovde, rekao je pukovnik. Tada je on otvorio crvenu fasciklu na kojoj je i stajala nalepnica: Pukovnik Gradimir, uveren je da to starcu nije promaklo. Starac je napravio grimasu, kao da je hteo da potvrdi da je on spreman na sve. Rukom kao da mu pokazao da počne. Pukovnik je, pre dva dana, napravio blagi uvod: da je stan koji je zamenio za veliki stan u Sarajevu mali, ali je na lepom mestu, kod Kalemegdana, u ulici Rige od Fere. Njemu samom je to dovoljno, tih pedeset i dva kvadrata, a ako treba ima i soba u kojoj namernik može da prespava. Nije rekao sin i snaja, unuka, vidljivo je bilo da je sina privremeno prekrižio. On je oprezno, imao je iskustva sa ovakvim ljudima, izložio koje bi promene trebalo napraviti u stanu, kako stan, zavisno od para koje pukovnik namerava da uloži, da se prepravi. Nes kafa pred njim, u staklenoj čaši, ohladila se; nije uspeo da je okusi, kao da je na nju zaboravio. Kada je pomerio čašu da pokaže crtež A3, osetio je da je čaša hladna. Na njegovo iznenađenje, pukovnik je klimao glavom. Prvo je mislio da starac ne razume o čemu govori, a onda je na osnovu pitanja shvatio da je upućen u funkcije prostorija u stanu. Na trenutak ih je prekinuo momak koji je prodavao knjige o ezoteriji, ali mu je pukovnik resko odmahnuo rukom. Vrlo brzo je shvatio da se Gradimir slaže sa svim što je predložio. Pukovnik je nekada bio profesor na Vojnoj akademiji u Sarajevu, predavao je psihologiju ratovanja ili nešto tome slično. Dok je uz dobijena uputstva, stavljajući dogovoreni avans u džep, sklapao fasciklu, iznenadio se s kojom sigurnošću pukovnik govori o Makijaveliju, o Staljinu, o Malaparteu. Polako je prihvatao da ima posla sa čovekom u kome je akumulirano znanje i iskustvo. Tada ga je pukovnik opomenuo da se kafa ohladila. I kada je, zadovoljan, mislio da je sastanak gotov, pukovnik je rekao: Starost dolazi odjednom. Posle ovih reči on je ćutao, valjda je i uzdahnuo. I kao da je ovo bio uvod u drugu priču o umiranju, o stradanjima u ratu, pa i nastavak one o sahranjivanju u Sarajevu. Slušao ga je i nije ga prekidao. Nije mogao da zaključi šta je povod za ovu starčevu ispovest. Misli su mu lutale, kako da od kupatila s malom kadom i ostave napravi trpezariju i kupatilo s kabinom i tušem. Pozvao je kelnera da plati, ali je pukovnik gotovo grubo rekao: Ne dolazi u obzir. Dok se kelner udaljavao, pukovnik je dodao: Ne volim nigde da putujem. Sve je više mesta, dodao je, na kojima ljudi pitaju: Ko je ovaj? Nije znao šta da kaže, niti je bilo pristojno da ga teši. Mislio je na svog tuta-mutu koga zanimaju samo tipološke celine stanovanja. Pukovnikovih ispisnika ima sve manje; tamo gde je odlazio sada su neki drugi ljudi. Polako je popio ostatak hladne kafe. Negde iza njega se valjao stari san da studira na Pratu u Bruklinu umetnost. Kada je pukovnik ustao, dodao je: Sve je više i onih za koje ja pitam: Ko su ovi? Starac je pozdravio Milovana, ne pitajući ga kada donosi projekat. Stavio je crvenu fasiciklu ispod pazuha i krenuo ka Slaviji, a starac prema onim penzionerima.

("POLITIKA",Beograd,  02.12.2012.)

MILAN TODOROV: DEVOJČICE I STARIJI MUŠKARCI


Naša čaša je već toliko prazna da je samo  pitanje dana kada će se preliti.

U meni se bore budala i genije, tako da ja uopšte ne patim od krize identiteta.

Bavim se humanitarnim radom. Pomažem sebi da preživim.

Devojkama koje idu sa starijim muškarcima, u detinjstvu je nedostajao tata. Nije imao vremena za njih, jer je išao sa devojčicama.

Polovina Srba pije svaki dan. Druga polovina pije svaku noć.

Filip Višnjić je naš najveći političar. On je prvi guslao o Kosovu.

субота, 01. децембар 2012.

RADE JOVANOVIĆ: NEVINOST I PUŠENJE


Teži je položaj radnika u Nemačkoj. Oni moraju da zarade našu mesečnu platu za jedan dan!

Žrtva je bila nevina pre, a silovatelj i posle sudjenja!

Pogrešili smo sa masovnim pomilovanjem. Bilo je među amnestiranim i nevinih!

Prateći šestomesečne rezultate vlade, građani se pitaju šta su Turci u Srbiji radili 500 godina!

Neki lekovi se uzimaju pre, neki posle jela... U Srbiji umesto!

Više se ne bavimo švercom cigareta. Većina se bogati pušenjem!

Kud plovi ovaj brod? Vidi se po kursu evra!


петак, 30. новембар 2012.

REČENICE KOJE VOLIM (17)


DELFINI 

„Delfini plivaju u krug dok spavaju, s otvorenim okom na spoljnoj strani, čuvajući se tako od grabljivica. Posle nekog vremena, okreću se i plivaju u suprotnom smeru, s otvorenim drugim okom“.

BOJAN RAJEVIĆ: POŠTENJE



Na Kosovu nije postojao obrazac zlostavljanja civila, tako da je do punog izražaja došla kreativnost zlostavljača.

Hrvati razumiju kroz kakve strahote je prošlo prognano srpsko stanovništvo. Pomenulo se, ne povratilo se!

Haški tribunal je oličenje poštenja. Srbe je pošteno nasamario.

Među okupatorima vlada veliko interesovanje za srpske teritorije. U skladu sa zahtjevima tržišta, trebalo bi napraviti nekoliko Velikih Srbija.

MILAN TODOROV: SVE DOBRE STVARI


Sve dobre stvari dolaze iz provincije. Recimo, Sena. Ali kod nas iz provincije dolazi Tisa, Sava , Morava, Drina...

Može da se živi i od stare slave. Ako se, dok je trajala, dovoljno nakralo.

Drugi svetski rat još nije završen. Međutim, treći je svršena stvar.

Moramo se oslanjati jedni na druge, rekoše domine.

Jeste da pred svakim skidamo gaće, ali to je zato što naša zemlja ima šta da pokaže svetu.

Da nisi počeo da pišeš svoje memoare, život bi ti prošao uzalud.

Kriminal je zakon, brate!


RATKO DANGUBIĆ: BROJEVI


Kontejneri imaju brojeve, kako penzioneri ne bi lutali od nemila do nedraga.

Za nas je on krvolok, za njih je heroj, ali se i mi i oni slažemo da nije čovek.

Kosovo je malo za spomenik Klintonu, za to treba najmanje Velika Albanija.

Bolje je kupovati glasove, nego ljude, jer ljudi se brže kvare.

Najviše volim liste na kojima ima jedan kandidat. Onda nemam šta da mislim.

Demokratija ne samo da nam je banula naglo, nego je izvalila i vrata.



четвртак, 29. новембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: KAKO SE LOVI RIBA U KENIJI



Postoje ljudi koji umeju da uvaljuju drugima svoje uspomene. Takav je i on: radio je kao inženjer za puteve po Kenijii u vreme kakad je Broz krstario brodom Galeb po morima i okeanima. U parku ima i svoju klupu, i tu najrađe govori. Taj Broz je umeo da obezbedi narodu posao u tom belom svetu i državi kakav takav prihod, rekao bi. Od svih priča, sada kada je izlapeo i odrtavio, u Dunavskom parku sa više ili manje žara okupljenim govori kako je i on lovio barakude u Keniji, pa i o kafi. Po njemu nema blage veze kako se lovi riba u Dunavu, a kako u velikim vodama. Tamo kod njih nema udica i štapova kao kod nas, ni bućkala za somove. Tamo se love ribe kao što su sabljarke, kao u filmovima iz Holivuda, ali tako da se na komad daske, koja je izglodana sa jedne i druge strane namota fina metalna sajla. Na te sajle se vezuju udice koji imaju dobru snagu, i na njima ima krakova. Na udice se stavljaju veštaški mamci, napravljeni od plastike; oni lepršaju da pokažu da je mamac živ. Tu je najvažnije da je mamac nalik na stvorenje iz mora koje riba voli da guta. Tako kažu da barakude vole hobotnice, a druge krupne ribe i sitnu ribu. Ne treba da se ide daleko od obale, jer tamo ribe ima kao govana, da prostite. Dovoljno je da se čamac polako kreće, a da se udica spusti na deset ili dvadeset metara dubine. To se na Mediteranu zove lov na parangal ili potezanje, tako vade sabljarke, palamide, orade i brancine, ali nije uzbudljivo kao ovo u Keniji. Kada riba proguta udicu, onda se daska drži dobro, i krene da namotava sajla na dasku. Ko je neoprezan, njemu može alat da nestane s ribom. Da se riba izmori treba i po pola sata, kako se to i pokazuje u filmovima kada se love veliki komadi na Karibima. Kada se namota sva sajla, mora riba da se privuče čamcu i izvuče kukom, nalik onima kojima se čupa seno iz stogova, a onda se udari po glavi, da se smiri. Tako se uglavnom lovi riba u Keniji. Ne zna inženjer za puteve je li Broz lovio tako  ribu, ali zna da je voleo vino i lepe devojke. Uz jesenje sunce u parku piju okupljeni zajedno kafu iz papirnih čaša; onda on mudruje o vrstama kafe, ali bez žara iz priče o ribi.  

недеља, 25. новембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: ZRENJE


Srbi su okupirali Hag i proterali sve Hrvate kući.

Imao sam neke probleme, a onda sam seo sam sa sobom i raščistio celu stvar.

Ne samo da smo sazreli kao društvo, nego smo počeli i da trulimo.

Organizovali smo protestnu šetnju. Da malo proteglimo noge.

Da bismo ozdravili Srbiju, pristali smo na truli kompromis.

Mi se oslanjamo na domaću pamet, što se širom Srbije na svakom koraku i vidi.

субота, 24. новембар 2012.

RADE JOVANOVIĆ: ESCAJG


Morali smo odvojiti crkvu od države. Ne može šut sa rogatim!

Ovoliko poslanika je previše. Bojim se da i Kaligula teško prepoznaje svoga!

Stranake danas nemaju konje za senatore. Imaju poslanike za jahanje!

Vlada forsira dugoročne planove. Pominju se i planovi za iduću godinu!

Još od srednjeg veka Srbi koriste pribor za jelo... Kontejnere odskora!

Da nismo oterali Turke, Kocoso bi danas bilo deo Srbije!

Mogli bismo živeti kao sav normalan svet. Ali i život u Srbiji ima svoje draži!

четвртак, 22. новембар 2012.

BOJAN RAJEVIĆ: SVE ŽIVO



Prilikom posjete parlamentu, Kirka se uvjerila da tu za nju posla nema.

Premijer je poslednja osoba koje treba da se plašimo. Najgore uvijek dolazi na kraju.

Poslanici su samo fizički prisutni u parlamentu. Psihički su otišli.

Pobjednika na izborima odlučuje nijansa. Biramo najcrnjeg.

Kad diler drogom propjeva u policiji, on pjeva pa rastura.

Ja sam evroskeptik. Sumnjam da imam evro u džepu.

Haški istražitelji vole da znaju sve živo. Ne interesuju ih ubijeni Srbi.

уторак, 20. новембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: DRAGOLJUB I HRONOMETAR



Dolazi da sa druge dve penzionisane učiteljice pije čaj u kafeu Car. I njene drugarice slušaju, po ko zna koji put, priču o sinu Dragoljubu, a to znači da je zadovoljstvo okupljanja zbog ponavljanja priče uništeno. Majka priču o Dragoljubu i Isidori govori kao da pesmu peva. Povremeno joj oči zasuze. Lepim pokretom otvara medaljon na zlatnom lancu oko vrata i pokazaje fotografiju iz vremena kada je Dragoljub imao dvadeset. Idi dođavola, rekla bi crnoj mački koja se vrzma oko noga u kafeu. Ispada da je njen sin cinik i budala. Njega je kurva namamila  mađijama, rekla je. On se zaljubio na studijama u misterioznu Isidoru. Ej, glavo rapava, zabavljali su se dve godine, a onda mu se izmogoljila i udala za fufbalera Partizana, rekla je. Ispalo je da je njen Dragoljub, pijanista i dirigent, gori od fudbalera. Udala se, negde u oktobru, a da se nisu ni pozdravili na kraju. Naravno, priča ostalim penzionisanim učiteljicama nije odavno zanimljiva. Dragoljub se od te svadbe nije predavao, ili se sa sobom izruguje, rekla je. Negde pred kraj oktobra, svaku godinu dana, od tada, u pet popodne zakucao bi neko u njegovo ime sa bombonjerom i buketom na vrata njene majke, da je zamoli za ruku Isidore za Dragoljuba. A tu se to sada sve udrobilo: i nevolje su po volji, i komedija je besplatna. Eh, Dragoljube! Ispalo je da je mekan za život i snove. Njega se ona, sigurno, i ne seća više često, a on nju ne zaboravlja, rekla je majka. Od udaje Isidore je prošlo dvadeset i tri godine, i on ovo sa prosidbom, bombonjerom i cvećem ponavlja. U međuvremenu i njena je majka umrla, a on sada šalje bombonjeru i cveće izdaleka na istu adresu, ljudima koje i ne zna, sa podsetnicom i molbom da se Isidora uda za njega. Hteli su ovi stanari da ga prijave policiji zbog uznemiravanja, a ispalo im je nekako zabavno, a pomalo i korisno. Nije tražio od njih nikakav odgovor. Bavio se raznim poslovima, nema mirnijeg čovek i s takvom koncetracijom, rekla je majka. Sada živi u Švajcarskoj, gde u firmi Omega posmatra hronometre koji se baždare. Sedi ispred horonometra i satima ga posmatra. To mu je sav posao. Ne odustaje, rekla je njegova majka, i dalje misli da šalje cveće i bombonjeru Diva na staru adresu njene majke, i traži ruku Isidore od nepoznatih ljudi. Plaši se majka da ne krene da bombonjeru i cveće šalje na Novo groblje, na parcelu njene majke, da neko ne pronese glas da je skrenuo. Ostao mu je od nje svileni, karirani šal, rekla je. Novac za bombonjer Diva i cveće za njega nije veliki novac. Iako ozlojeđena, majka mu nije ni zajedljiva. Jednostavno, pati da se nije oženio.  

RATKO DANGUBIĆ: LJUBAV




Nama u Hagu ne samo da su sudili pošteno, nego su nas i pošteno zajebali. 

Izgleda da su žrtve najviše krive zbiog zločina. Nisu na vreme uspele da pobegnu.

Voleli smo mi i Jugoslaviju pre nego je propala. Volimo sada i Srbiju.

Kod nas narod sve manje jede, ali zato sve više guta.

Ja sam gadljiv na pare. Zato sam i kupio automat za njihovo brojanje.

Papirne novine gube trku sa elektronskim. Postoji briga čime će narod da briše dupe.

Predsednik je sahranio ostatke svih prognanih kraljeva i velikana. Sada može da se okrene sebi.

Nije prirodno da narod voli vlast. To je onda svojevrsna vrsta bluda.

понедељак, 19. новембар 2012.

MILAN TODOROV: OČEKIVANJA


Hrvatska poziva proterane Srbe da se vrate. Ako smeju.

Osumnjičeni  je ometao sud u radu, jer je u više navrata pokušavao sam sebi da presudi.

Dan žrtava u saobraćajnim nesrećama, širom zemlje je obeležen radno.

U vašoj knjizi su svi aforizmi ujednačenog kvaliteta. Nijedan ne valja.

Ostario sam za godinu dana, dok sam prethodnih šezdeset godina bio kao mladić.

Ljudi postaju stari kada prestanu da idu u kupovinu. To znači da će moja žena večito ostati mlada.

Oženjen muškarac zna u svakom trenutku šta žena očekuje od njega. Ništa!

недеља, 18. новембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: HOBI MOJE KOMŠINICE


Zena je rekla da ce danas da me ostavi, a ja sam je danas opet zatekao kod
kuce. Znaci nije od reci.

Nekada su politicki zatvorenici tucali kamen. Sa dolaskom demokratije
izumrli su ti drustveno korisni radovi.

Kad sam video da nemam za koga da glasam, morao sam da se kandidujem.

Nasi fudbaleri bi trebalo da igraju u mrklom mraku, da se njihovo neznanje
ne bi videlo.

Ja sam svetski covek. Ziveo sam u svim zemljama bivse Jugoslavije.

Bavim se ekstremno opasnim sportovima. Igram sah, bilijar i domine.

On je u svakoj corbi bio mirodija, sve dok mu nisu zaprzili corbu.

Moja komsinica ima zanimljiv hobi. Ima kolekciju bivsih muzeva.

Moja komsinica je sa svim svojim bivsim muzevima ostala u dobrim -
seksualnim odnosima.

Oni koji misle da vrede za dvojicu, najcesce su dvojne licnosti.

Zahvaljujuci nasim politicarima, mi znamo kad ce biti smak sveta. To se
nama desava svaki dan.

MILAN TODOROV: IZGLEDA DA ME PRISLUŠKUJU


Naša obećanja su radovanja za lude, ali nam je cilj da tu pozitivnu energiju  osete i ostali građani.

Teško je naći iglu u plastu sena. Lakše je naći iglu između trave.

Penelopa je verno dvadeset godina čekala svog muža, tako da joj je to sve ušlo u bračni staž.

Tačno je da ima mnogo pisaca, ali ima i čitalaca. Njihov broj se, u stvari, poklapa.

U našoj nacionalnoj kuhinji nijedno jelo nije naše. A, kako stvari stoje, tek neće da bude!

Hamlet se pravio lud. Mi nemamo potrebe ništa da glumimo.

Izgleda da me prisluškuju. Kad razgovaram sam sa sobom u glavi mi se javlja eho.


субота, 17. новембар 2012.

PARADOKS: TIRAŽ

PARADOKS posle jedne godine izlaženja ima redovan mesečni "tiraž"  veći od 2500 čitalaca.
Najviše je čitalaca u Srbiji, a zatim Rusiji, SAD, Nemačkoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, Kanadi, Hrvatskoj, Sloveniji, Švajcarskoj, Ukrajini, Austriji, Francuskoj, Australiji...

RADE JOVANOVIĆ: LEPEZA


Naša jedina šansa su izvozni poslovi sa Afrikom. Izvozićemo gorile!

Mi smo bili Evropa pre hiljadu godina. No, ne želimo da robujemo prošlosti!

Aktuelna vlada izgleda nema program. To budi izvesnu dozu optimizma!

Pet vekova pod Turcima. Naša sreća da nije bilo obratno!

Nova vlada priprema čitavu lepezu novih mera. To će nas sasvim ohladiti!

Ministar je poslužen hlebom i solju... Prisutnima je potekla voda na usta!

Badava novac leži svuda oko nas. Srbija se neće saginjati!

Ima razloga odvajanje crkve od države. U Srbiji nije dilema ima li Boga, već ima li države!

Nikad nam nije bilo gore. No, nije nam prvi put da nas vlada iznenadi!


ZORAN T. POPOVIĆ: SEKS SA BIVŠOM ŽENOM



Pola od onoga sto je ukrao, poklonio je crkvi. Tako da je on pred bogom
čist.

Ako ne znate gde vam je glava, pitajte dželata!

Bili smo za korak ispred svih, tako da smo prvi završili u provaliji.

Niko nije okrvavio ruke. Gazili su ih tenkovima.

Ja mnogo volim zene. Mogu ceo dan da vam pričam o njima.

Seks sa bivšom zenom, je kao podgrejana pica od juče.

Njegova porodica prati drustvene trendove. Sin mu ima dečka, a ćerka
devojku.

Jednom policajac, uvek policajac. On ne menja veru za večeru.

Nama treba još gora vlast, jer ovom uopšte nismo zadovoljni.

Sačuvao je dete u sebi. Noću mokri u krevet.

Imam jako promenljiv jelovnik. Jedem kad imam!

Nije sve tako crno, tvrde oni koji koriste belo.

Oni su porodica na lošem glasu. Da žena nema ljubavnika, niko im nikada u
kuću ne bi ušao!

Nas nece zadesiti grčki scenario. Mi ćemo završiti kao Atlantida!

Naleteo sam na seks bombu. Raznela me je!

Srbi su sami sebi vadili i prodavali organe, ne dozvoljavajući da oni padnu
neprijatelju u ruke.

Žena u mene gleda kao u boga. Ateista je!

Lepše se živelo u vreme sankcija. Ni tada nismo ništa imali, ali smo bar
znali zasto.

петак, 16. новембар 2012.

MILAN TODOROV: GAZDA


Jedino Srbe osuđuju u Hagu. Ali u tome nema naše krivice.

Kad ja budem napisao roman, to će biti hit.

Imate uslove za gej paradu i na nenaseljenom ostrvu, ako imate Petka.

Gazda u našoj kući je onaj ko nosi pantalone, sa dva šava na svakoj nogavici.

Kakva četkica za zube?! Jezik za zubima je najbolja zaštita vaših desni.

Nekad smo oko sveta putovali za osamdeset dana, a danas  nam  svet dođe  i bombarduje nas isto toliko vremena.

Građevinska industrija ne bi bila u krizi, da za svakog čoveka postoji cigla u zatvorskom zidu.

MILAN TODOROV: ROK TRAJANJA


U njegovom istupu nema govora mržnje. Sve je pljuvanje.

Oni koji su činili masovne zločine, ne odgovaraju  masovno.

I danas se čuje: „Srbe na vrbe“ i „Hrvate o kravate“, jer sloboda ume da peva kao što su sužnji sanjali o njoj.

Batina ima dva kraja da bi narod shvatio da postoji alternativa.

Uprkos starosti, ne primećujem svoje godine. Osećam se kao drtavi, pogureni, ćelavi mladić.

Ubila ga je prejaka reč, tako da je ostalo nejasno šta je kritičar  hteo da nam kaže.

...dok je održavanje deonice  puta koji nigde ne vodi povereno javnom preduzeću Putevi Srbije.

Odisej se posle dugog lutanja vratio Penelopi i od tada mu se gubi svaki trag.

U srpskoj potrošačkoj korpi, nema čega nema. A najviše je statističkih podataka.

четвртак, 15. новембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: KLIKERI I KUKAVICA



Polovinu prvog sprata te prostrane kuće u stilu secesije  zauzimaju biblioteka i salon. Ta velika soba ima tri prozora prema ulicu i dva dupla prema terasi u vrtu, uz dupla staklena vrata. Ta graja koja je dolazila sa ulice je prestala. Tome se nije nadao, nekakvi povici dokonih ljudi su ga dobro prodrmali. Iza njegovih leđa sada se jedva oglasila svilena zavesa: uzalud je medicinska sestra Angelina htela da bude tiha. Bio je on sve, rekao je, ali nije bio gluv. Umirući se i nasmejao na sav glas. Pred polazak na onaj svet sedeo je Jakovljev u beržeri sa lakom dekom na sasušenim kolenima. Iz neke tamne dubine, rekao je Angelini, izronili su klikeri, s kojima je umeo da nadigra sve dečake u Dunavskom parku. Angelina se blago osmehnula. Bio je rođen da pravi nered oko sebe, razumela je. Podno njegovih tankih nogu ležale su fotografaije divljih životinja i albumi s markama. Umire, mislila je Angelina, među uspomenama i papirima: posedovao je biblioteku od preko dvadeset hiljada knjiga.
      Trenutak je pomalo neobičan, kao da je režiran, mislila je Angelina. Razume se, s njim o testamentu ne smete govoriti, da se ne uzbudi, rekao je Angelini njegov sinovac Avram. Tada je to primila k znanju i potisnula je svaku misao da je i njoj ostavio kakav dar; pored njega je sedam godina. Ne, nije se kajala nikada što je ovde ostala. Njoj je izgledalo da žmuri zbog bola, posmatrala ga je: skupio se u klupko, kao da je zmija.  Otvoreno joj je mesecima govorio da mu se ne dopada to što mu se dešava: bio je svestan svega, pa i kraja koji mu se primakao. I u dosta knjiga, i na toliko slika, susreo se sa licem smrti, rekao je: smešio se oporo, jedva dišući. Pričao je i neku priču o Kini i mandarinima, s nostalgijom u glasu. Nije voleo da se ponavlja, pa nikada nije mrmljo suve molitve. Njegovo usporeni govor, reči oronulog slavnog tenora, prekinuo bi sat: metalni glas kukavice. Blagostanje, u ovoj sumornoj kući, bilo je očito: svega je bilo više nego treba, čak - i smrti. Voleo je da sisa jako tvrde bonbone.

среда, 14. новембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: SVAKI DRUGI


Kod nas je prododično vaspitanje poprimilo i nove razmere. Sada protiv vlasti demonstriraju čitave porodice.

Želja svakog našeg predsednika je da bude građanin sveta. Tek da bi mi videli da je najbolje kod svoje kuće.

Od kada smo videli ko visi na grani, shvatamo da je bolje vrabac u ruci.

Država  mora da bude javna kuća. Ne može tu da se preživi ni od plate, ni od ljubavi.  

Nama bi propast sveta donela veliko olakšanje. Tako bi prihvatili da nismo sami na svetu.

Nismo ni znali da su pregovori u završnoj fazi, dok nismo videli prste na obaračima.

Mi smo otvorena zemlja, zato su svi i zatvorili granice prema nama.

Njega su pravili od blata i veći majstori od nas, samo oni nisu imali uslova da ga gurnu u peć.

Dok se nisam učlanio u partiju nisam radio ništa. Kasnije nije bilo ni potrebe.

Umesto ljudi od krvi i mesa, prikladniji su ljudi od plastike. Ti mogu da se recikliraju kao i svako đubre.

U samicu su gurnuti dva najogorčenija politička protivnika. Tako je vlast uspela da spoji dva dobra zajedno.

Tačno je da su ovu zemlju napustili najpametniji, a kod patriota je pobedio razum.

Vekovima se istorija prenosila s kolena na koleno, a onda se nekima stvar toliko digla da se nije imalo kuda.

Niko ne sme da kaže da smo ratovali uzalud. Pa svaki drugi poginuli je heroj.

Na nas neprijatelj vrši ogroman pritisak. Bojim se da on to ne može izdržati.

Nama ništa ne pada s neba. To samo govori da su naše granice i naš vazdušni prostor nepovredivi.

Nisam zato da nas vode najpametniji. Oni će kad-tad da popuste.

Naša policija priznaje da nije izmislila suzavac, ali ga je prihvatila kao i svako dobro koje donosi napredak.

Da pravda nije na našoj strani, naš tas ne bi pao ovoliko nisko.

Razumljivo je da je aplauz bio duži od govora. Narodu je dosadilo da ga sluša.

Srbija će imati u Evropi autonomiju kakva je neprihvatljiva za Kosovo u Srbiji. Ipak smo mi evropski narod.

Godinama glasamo za iste. Nas samo smrt može da rastavi.

Kod nas postoje građani prvog i drugog reda. Sve zavisi ko je bliže narodnoj kuhinji.

Nas TV program ubija, ali još se ne vidi da će to da bude savršen zločin.

недеља, 11. новембар 2012.

RADE JOVANOVIĆ: MINISTRANTI


Ministri žele da svima bude bolje. Dosadno im samima!

Policijska akademija primiće sve prijavljene kandidate. Samo će vukovci polagati prijemni ispit!

Mi brzo pronalazimo krivca za neuspehe. Dovoljan je samo minut ćutanja!

Ni plaćenim ubicama ne cveta posao. Trenutno je hit priručnik Uradi sam!

Srbija je zemlja bogata sirovinama. Da pomenemo samo političare!

Gledao sam izveštaj vlade o stanju u Srbiji. Ministri su o svemu izlagali!

петак, 09. новембар 2012.

ZORAN T. POPOVIĆ: DOBRA STARA VREMENA


Davanje i primanje mita za mene nisu krivična dela iste težine. Mito lakše primamo nego što ga dajemo.

Svako juče u odnosu na danas već pripada dobrim starim vremenima.

I jedni i drugi su tvrdili da je rat obična svinjarija, dok su okretali prase na ražnju.

Kad su čuli da idemo u prijateljsku posetu braći, javilo se na hiljade dobrovoljaca.

Njegov talenat je sasvim slučajno otkriven. Propevao je kad su ga uhvatili.

RATKO DANGUBIĆ: MAJSTOR ZAHAR



I kao da nisam prisutan, on lagano zavi cigaretu i stavi je sa strane na mrke mengele. U radionici su dve duge tezge, razne kutije, uredno složen alat, ali je sve prilično staro. Iznad jednog metalnih ormana stajao je kalendar iz 1983. sa obnaženom, prsatom lepoticom za avgust. Od toga meseca i te godine je proteklo mnogo vremena i gomila lepotica se izređala na kalendarima Plejboja, mislio sam. Jednom reči, stvari se kvare i stvari se popravljaju, rekao je majstor. Taj majstor Zahar nije i jeste mnogo govorio; nekako se ljuljuškao dok gunđa, kao da drema. Preturao je, sipljivo dišući, po zavrtnjima koji su se stajali u kutijama, u plastičnim kofama; sve su to restlovi od starih mašina, ili su kupljeni na po najlon pijacama, mislio sam. On ne ume da se izrazi pravilno, rekao je jednom konobar Majorov, a majstor je kakvog nema do Segedina, pa ni do Budima, ako treba. Jeste, odavno mu je vreme da umre i krene na onaj svet, smejao se. Ne zna kako je propustio onu zadnju, hladnu zimu, ali ovu koja dolazi ne sme da izigra. Vladao se kao da je i odsutan duhom, imao je u držanju nešto od nekadašnje gospode. A sada je medicina takva, da u ovim bogatim zemljama teško bolesnim izlaze u susret i da umru kao ljudi, rekao je. Taj majstor Zahar ima zasluge za ovu zemlju, pa i kutiju punu ordenja za podvige u dva rata, poznavao ga je dobro Majorov, koji mi ga je preporučio. Njegovo, rekao je Zahar, nije da misli o sebi, nego da ogrne kaput i odgega se u mrak, s litrenjakom dudovače pod pazuhom. Ne treba mu ovaj život koji ne može da mu donese radost i mir. Njemu bi sada, možda, bilo najzgodnije da se prostre, i gotovo, uzdahnuo je dok pretura po zavrtnjima. Zar ne? To bi bilo najbolje, da ja svoju košulju pocepam sam. Odjednom je zastao, u rukama mu je, izgleda, komad kakav je tražio, i lice mu zasija kao da je dobio na lutriji. Odgegao se sa sedamdeset i devet godina do moje kosilice za travu: sasvim se opsutio, prelazio je rukom po oklopu mašine kao da  mazi ženu. Zlatna vremena, zlatne stvari, rekao je. I blaženstvo, gotovo detinje, razlilo mu se po licu kao ulje po tavi. Sa mengela je uzeo onu cigaretu. Negde u travi izgubio sam letos zavrtanj zbog koga je mašina tandrkala. Majstor Zahar je namestio i pretegao drugi zavrtanj na rupi gde je otpao stari, ne žaleći ulje kod podmazivanja. U drugom kraju radionice, tek sam onda video, protezao se njegov mrki avlijaner, zevajući.

четвртак, 08. новембар 2012.

BOJAN RAJEVIĆ: KAO U APOTECI


Mafija je pokušala da utiče na mene kao premijera, ali nije uspjela. Kapiraš, batice?!

Ušao sam pod krov vladajuće partije i time riješio stambeno pitanje.

Vlast je pokazala da umije da stvori od ničega nešto. Napravila je ruglo od države.

Građani koji su izabrali ovu vlast nisu zadovoljni svojim položajem. Zato se prevrću u grobu.

U skupštini je kao u apoteci. Samo što nema dovoljno ljekova.

уторак, 06. новембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ : SLIKA



Nema smisla kod nas tražiti pare ili život. Ovde život ništa ne vredi.

I oni koji sede na buretu baruta imaju priliku da se vinu visoko.

Toliko je predsednikovih slika na mitingu da se iza njih krije pola naroda.

U svet je otišla pogrešna slika o nama. Vide nas onakvim kakvi jesmo.

Tačno je da među pobijenima ima i nevinih, ali mora se priznati da se  
 oni tako ne osećaju.

ZORAN T. POPOVIĆ: PISANJE


Pogodio sam ga pravo u živac. Rekao sam mu da je lud.

Mesto zločina obezbeđuju jake policijske snage. I kako sad da se ubica
vrati na njega?!

Pobednici uvek pišu istoriju, jer poraženim snagama nije ni do čega.

Kod nas je takva demokratija, da niko ne sme da prdne a da ga niko ne
prisluškuje!

Za razliku od romanopisaca, aforističari imaju kratak fitilj.

REČENICE KOJE VOLIM (16)

Bela Hamvaš: " Na kraju ostaju samo dvojica, Bog i vino".
(iz Filozofije vina B. Hamvaša)

понедељак, 05. новембар 2012.

MILAN TODOROV: SRPSKA MOBILNA KAKOFONIJA


Našu zemlju će obrađivati šeici. To je jedini način da ne postane pustinja.

Zlatna ribica muškarcu ispunjava uvek  jednu istu želju!

Podigli smo kuću nasred druma. To je put kojim se ređe ide!

U cara Trojana udbine uši.

Njih vlast nije opila. Oni su na težim drogama.

Informativni razgovor je bio vrlo koristan. Ni osumnjičeni nije znao mnoge stvari koje je priznao.

Nema laži, nema prevare, naš politički program je nešto treće.

недеља, 04. новембар 2012.

RATKO DANGUBIĆ: KUTIJA CIGARETA KENT



I sada mi se grlo stegne kad mislim na taj susret i njega. Ne prestajem da premišljam o autoritetu sudbine, kako bi rekla moja Nevenka. Ne znam kako bi se osećali drugi na mome mestu: meni ovde i treba savet u koječemu. Da sam onda legao na pod restorana i urlao, bilo bi mi danas lakše da to podnsem kao bruku, nego ovo kao teret na duši. Tek sada vidim kako slučaj ume da uplete čoveka gde mu nije mesto. Upoznao sam ga jednog petka iza devet uveče, u pristojnom restoranu gde se skupljaju oni koji nemaju kuda na večeru i oni koji rade u noćnim smenama, kao ja. Uz šank, jer se nikad ne zadržavama dugo, razgovarao sam s kelnerom Ivanom, koji voli fudbal i porno filmove. Okretao sam u rukama polupraznu kriglu s pivom. Nekako mi se primakao sa strane, kao da je hteo da ostane neprimećen. Ja ne volim da se upoznajem, pa sam u početku stajao kao od drveta. Ivan ga je oslovio po imenu, on nas je i upoznao, izgleda da su i razmenjivali te porno filmove. Trideset godina radim kao novinar u državnim novinama, pratim poljoprivredu, bez posebnih ambicija; od svoje plate i ženinog, ne malog, nasledstva, sastavljamo kraj s krajem i izdržavamo sina doktora i njegovu porodicu u Beogradu. Moram da kažem da sam se ovde, u ravnici i rodio, u jednoj od ulica koje izlaze na trg koji je do sada tri puta menjao ime. Moja majka Mileva nije stigla do porodilišta, pa sam se oglasio prvi put u krevetu bake Natalije. Svaki drugi dan odlazim na posao pre deset uveče, ali pre toga svratim u kafanu da popijem pivo: treba mi, rekli su lekari, B vitamin. Ne trudi se niko oko mene mnogo, ni kod kuće ni ovde, a u restoranu razgovaram jedva s pet ljudi: posle piva odem svojim putem. Novopristigli poznanik je bio mlađi koju godinu od mene, radio je u jednoj od banaka iza Muzeja kao službenik, bio je neoženjen i imao je ljubavnicu u drugom gradu. Sve je to rekao sam, u pet minut, a da mu nisam postavio pitanje. Sretao sam ga i ranije ovde, sve su prilike, ali nismo razgovarali. Bio je prirodan; ispalo je da mi je govorio o sebi zato što ima potrebu da razgovara posle dva ili tri viskija. Taj razgovor je izgledalo kao da meni ne znači mnogo: i on je to znao, i ja sam tako mislio, i nije nas posebno obavezivao nikoga. Rastali smo se neodređeno, ja sam njega, iako se protivio, častio pićem, a on mi je uzvratio načetom kutijom cigareta Kent. Sledećeg jutra, posle smene, pakovao sam se da krenem mojoj Nevenki. Bilo je i nerovoze u štampariji, jedna tura dnevenih novina se  morala da baci zbog nekog naslova. Jutro, koje mi je trebalo da  priredi radost kao i neka druga jutra do tada, odjenom se pretvorilo u košmar. U garderobi, gde se presvlačimo, na zidu je TV od ove nove generacije, tanak kao slika:  i dok sam se spremao, bacio sam pogled na jutarnji program. Na TV ekranu sam ugledao fotografiju poznanika iz kafane. Spiker je rekao da se ovaj čovek ubio, skočivši sa mosta u reku. Eh budalo, pomislio sam. Ni jedna stvar u restoranu, ni njegove reči nisu odavale da ovo namerava da uradi. Iz novina sam video da i nema veliku rodbinu: sahranjen je drugom gradu. Od tadi mi ne da mira susret s njim, i kako mi je natovario na leđa i dušu teret: Nevenka mi govori da idem kod psihijatra. Zato sam i odlučio da ovde dođem, da razgovaram. Zanimljivo je da sam u onoj noći sagorio njegovu načetu kutiju Kenta, iako ima dana da i ne zapalim.