петак, 27. фебруар 2015.

RATKO DANGUBIĆ: GEBELS

U prljavom, tuđem predgrađu, u zgradurini bez duše, sa fasadom išaranom grafitima, spremao sam se, toga dalekog juna, za snimanje dokumentarnog filma. Prvog dana boravka padala je kiša i nismo mogli da snimimo početne kadrove u parku, odakle je trebalo da krene priča. Izgledalo je kao da se nebo otelo kontroli, kao da se sprema potop. Umrtvila se i priča, kao da je stajala na granici između sna i jave. Kamerman je sve vreme sedeo na podu, zanimao se  pasijansom, i samo bi povremeno digao glavu da upita: „Kada ovo sranje misli da prestane da pada?“ Kako ni ja nisam imao volje da  izlazim napolje, sedeo sam, na balkonu, za pisaćom mašinom Andervud i prepravljao scenario u tom teskobnom, iznajmljenom stanu. Ostatak vremena sam provodio u dnevnoj sobi sa kamermanom i njegovim kerom Maksom. Trebalo je da snimimo film o urbanom bilmezu koji se bavi muzikom i koji je spavao, i po danu i po noći, u garsonjeri na spratu iznad nas. Postajao je sve ratoborniji, zvao telefonom kad se probudi, dolazio kod nas, i jedva da je slušao uputstva koja sam mu davao (kako treba, u određenim situacijama, da se ponaša). Smirivalo ga je kada mu naručim picu ili špagete i kada nam, iz obližnjeg bistroa, donesu na vrata, uz hranu, i pivo. Taj balkon na kome sam radio bio je odvojen providnom plastikom od drugog dela balkona koji pripada susednom stanu. Tamo je,  neprekidno, sedela starica koja je morala imati devedeset godina. To je bio moj prvi film posle akademije i osećao sam se nekako kul, a jedva su u familiji skupili pare za traku. Ona devojka koja mi je iznajmila stan, koji smo pretvorili u mali studio, rekla je da se ne zamajavam mnogo sa matorom, ali ako me zanima mogu i o njoj da snimim film, bolji nego o mom reperu. „Imate sjajan dokumentarac pod nosom“, rekla je, „a ne znate to i ne vidite.“ Nisam bio siguran da umem da procenim prirodu njene priče, ali sam osetio da to što govori menja moje raspoloženje. Objasnila je da je starica kao dete provela, u logoru Mathauzen, pune tri godine. Kao i mnogo toga drugog, kod takvih ljudi, dosta se moglo da vidi u njenom ponašanju, rekla je, i negde u njoj, u dubokom mraku, su ostale slike onoga što je tamo doživela, kao i sva njena patnja. Ono o čemu mi je govorila mlada stanodavka ticalo se staričinog neprekidnog heklanja ili čitanja; izgledala je kao neko ko ima zadatak koji mora da obavi: ako nije heklala, ona je čitala kakvu knjigu. Ponekad joj je govorila, slegnula je ramenima stanodavka, da postoji tajni plan da se svet uništi, a drugi put da se to samo njoj tako čini. Posmatrao sam staricu i sam, kradom, dok sam sedeo na balkonu, kada bih zastao sa lupanjem po slovima i imao sam osećaj da u njoj stvarno postoji nešto misteriozno. Umela je da sedi, jedva da je ulazila nešto da pojede, satima i da i ona posmatra mene, povremeno, direktno kako kucam, pijem kafu i pušim. Jednog dana je ustala, primakla se pregradi na podeljenom balkonu i pružila mi, bez reči, zelenu jabuku, kao da mi daje kakav okultni predmet. Zahvalio sam se. Imao sam osećaj da me uvodi u igru kojoj ne znam pravila. Uzvratio sam sutradan bombonjerom Godiva koju je uzela bez reči. I onda se opet nije ništa događalo mimo uobičajenog. Na TV su najavili da će početi da se razvedrava i mi smo sa našim junakom razrađivali kako da nas provede kroz kraj u kome je stasao i da na filmu dočara vreme odrastanja. Starica je ostala na balkonu, a mi smo otišli svojim putem. Stan je bio iznajmljen na deset dana. Moj film je napredovao kako je napredovao. Menjao sam scenario svako malo, kreten bi se naduvao ili napio, pa nismo mogli sve da snimamo.  Poslednjeg jutra mog boravka u stanu, dok sam pio kafu na balkonu, starica je progovorila, i rekla suvu rečenicu: „Nije li, gospodine, Gebels bio velika svinja?“ I to je bilo sve. Ja sam, iznenađen, blago ponovio: „Gospođo, Gebels je bio velika svinja.“ Imao sam priliku, tada, da se uputim u deo tajni njenog sveta, ali se nisam usudio. Nije izgledala ni kao osoba na granici ludila i smrti. I danas mi je jad što nisam pokušao da snimim film o njoj. Umrla je kroz mesec dana, rekla mi je mlada stanodavka, u koju skoro da sam se zaljubio, kada je po uzavrelom predgrađu plovio poslednji miris cvetale lipe.

среда, 25. фебруар 2015.

RATKO DANGUBIĆ: NEMA DRUGE

Kod nas mnogi otpisani političari ulažu napore da se vrate iz mrtvih. Samo da bi nam kazali kako je tamo.

Ovde su mnoge glave pale nizašta. Nisu umele da trguju.

Aleja velikana je puna. Takoreći, postala je zajednička grobnica.

Ispitivani zna da je ćutanje zlato, ali islednik zna i više: da je vreme novac.

Nojeu onda nije bila potrebna vlast. Zato je i okupljao oko sebe životinje.

Slonove ne prepariraju. Takvi im ne trabaju u staklarskim radnjama.

Ne treba insistirati da mora da se misli hladnom glavom. Tu se onda javljaju asocijacije i na leševe.

Iz principa ne govorim o knjigama prijatelja. Strahujem da mi se ne zamere.

I ovoj vlasti doći će kraj kao i svakoj drugoj, jer druge nema.

ZORAN T. POPOVIĆ: PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

On je van svake sumnje genije. Razmišlja isto kao i ja.

Decu treba podizati, pre no što padnu!

Prvi put sam išao s ocem na jutrenje, a onda sam u kafanu išao i sam.

Mi smo odlučili da težim putem dođemo do neuspeha.

Nismo se iznenadili kad je mečka zaigrala pred našom kućom. Uhvatili smo se u kolo!

Za ručak nemam ništa, a svi su izgledi da ću preskočiti i gala večeru.


MILAN TODOROV: ŽOLFIKA, ANĐEO I ŠODER

            Bio je svršetak leta. Pivo i komarci, mnogo piva i još više komaraca na betonskoj prevodnici na kanalu.
          - Moram na more, poverio se Ganguli što drži otpad. U stvari, morao je da beži pred rukom pravde, kako se to već kaže.      
           - Nema više mora, konju - odrezao mu je ovaj. - To je nekad bilo. Sad je svugde isto.
          Dojadilo mu da krade poklopce sa šahtova, slivničke rešetke i bakarne oluke. Želeo je nešto da promeni. Nešto veće da uradi. Osetio je da mu je to sad zadatak. Da ne kokošari, da se skrasi. Ne toliko zbog žene, ali zbog sina, budućeg, još nerođenog, svakako. Bar neko vreme.
          Nije znao da pop živi u maloj crkvi kod parka. Divno mesto, bez kučeta i mačeta. Nije da nešto veruje, danas niko ne veruje, ali se uvek prekrsti kad prođe pored kamenog krsta sa raspetim Isusom. Rešetke sa zadnje strane ulaznog hodnika nisu bile zaključane, kao ranije, ali nije to uzimao za ozbiljno. Otkako su ubili starog homića koji je tu vabio decu iz škole, crkva nema čuvara. Tek kad se uhvatio za mesingano zvonce misleći da je zlato, osetio je da nije sam. Stegao je zvono čvršće u ruci. Kameni patos se ponašao kao ogledalo, silueta je bila krupna, mrzovoljno preteća.U takvim prilikama uvek se zgrči, glavu uvuče u ramena, gornji deo leđa povije a noge  raskreči. Bio je mršav, dugačak i loman kao zglobni autobus. Samo u takvom položaju je imao nekakve šanse. Zato se savi još malo, kao opruga sata, zaokrenu na bok i sa zvonom podignutim u visini čela projuri kroz debelu senku. 
-          Kakva Crna Gora, konju?! Ne može se danas nikud pobeći! Ima da te upecaju već kod Čortanovaca.


--------

   
          Udaljenost od naseljenog mesta, tek po koja vikendica među vinogradima, šuma i reka činile su čortanovačku stanicu idealnim mestom za iskakanje iz voza u pokretu. Zna on to odlično. Uvek je tako radio, u slučaju opasnosti. Kakva ručna kočnica ili razbijanje stakla u klozetu! Samo se, u dobrom trenutku, prevrneš preko papuče vagona. I to je to. To uvek uspeva! Važno je samo da čovek ima plan i da ga se drži kad nastupi pravi trenutak za njegovo ostvarenje.


--------


         Ujutro, više nije bio pijan. Probudio se čio i svež kao paradajz iz frižidera, koji je sad žvakuckao našte srca. Pun frižider polurastroćkanog paradajza, jebote!
         Žaklini se, otkako je zatrudnela, samo jelo kiselo. Po tome je znao, biće sin.

         Posle je otišao do porodilišta. Da joj odnese spavaćicu i gazu. A i hteo je da se oprosti. Pre to nije radio, ali sad je osećao da mora. Ona je već drugi dan tamo. U stvari od juče popodne kad su krenuli trudovi. Ali, nikako da se porodi. Trpi bolove, kaže mu. I vrućina je užasna.    
          -  Sve će biti dobro kao i uvek, Žaki, kad ti kajem.
          Voleo je tako da joj govori kad ne zna šta će biti sa njima, da umekšava bar glasove, da laže. Dok ti izađeš sa malim, ja ću se vratiti.
          Dok je to baljezgao, stiskao je u džepu kartu za jedan pravac . Subotica – Novi Sad – Bar. Nedeljni trofej sa najlon pijace. Čovek se zvao Andraš Juhas. Zapamtio je te ritmičke završetke imena i prezimena. Nekako mu je to ime delovalo ubedljivo. Kao da je garantovalo nešto sigurno, što sad ne postoji. To je bio razlog zbog koga ličnu kartu, koja se nalazila u Andraševom kožnom novčaniku,  nije želeo da baci u kontejner.
          Neka je, mislio je, neka mi bude amajlija! Sad sam Andraš! Brkati veliki Mađar. 
         To mu je, mislio je uostalom, poslednja krađa, a možda i poslednja nada. Nikad do sad nije ukrao nečiji legitimitet, poželeo da vidi kako je u tuđoj koži.


--------


         Voz beše poluprazan, osim jedne, koja mu se odmah predstavila kao vizuelna umetnica. Znao je šta to znači, ali ne bi da joj plati. Čak i da ima para više od pedeset evrića, koji su mu potrebni za početak u Budvi i Herceg Novom.

--------
         
        - Bolja je Sicilija, bolja je klima, razumeš, ali treba stići tamo, jebiga! -  rekao joj je posle dok je otključavo kupe i pitao konduktera u plavom:
         - Što smo  stali, čoveče?
         Ovaj mu ništa nije odgovorio. Voz se pokrenuo, umetnica se briskala vlažnom maramicom, ceo kupe je mirisao na spaljenu plastiku, usijano gvožđe i ustajali znoj.
         -   Šta blejiš, moronu? iskezila se službenom licu ukočenom na vratima. Kao da nikad nisi video ženu.
         Bila je skoro očajna iz, donekle mu poznatog razloga. Kao da je ona trebalo  da se, zbog razbijene popove glave, danas javi u gradski zatvor, pa da je odatle, sutradan, u umemlanoj marici, prevoze u Zabelu.
          I tu je bila ta greška, teška. Službeno lice nije bio kondukter u uniformi sa onim čuvenim avionskim znakom  srpskih železnica, kako se njemu u prvi mah učinilo. Konstatovo je tu zabunu kao crveni signal. Samo je još stigao da pomisli kako mu ide na kurac to što svi na službenim oznakama imitiraju mlaznjake, a u porodilištu, u kome mu, video je to, tako mu Boga, Žaklina , rasporena i krvava upravo donosi na svet naslednika - nema ni ventilatora.
        Plavi je definitivno bio iz nterventne policijske čete. Oni uvek rade u trojci, kao da su rođaci. Ako jednog potkačiš u stomak drugi ti već čupa kokošiji grkljan,  a treći uvrće žile s guznog otvora.
         Otvorio je vrata u skoku, srećom ručica nije bila klosirana. U letu mu se opet javio onaj instinkt,  te se savi kao šahovska figura konja. Tu je u pravu ćopavi Gangula. Konj je on bio celog života. I možda je u svemu u pravu Gangula. Osim u onom da se ne može nikud pobeći. To mu, ipak, ne priznaje.



--------


           Onda ga je ona uhvatila za ruke.Ta žena sa licem anđela koje je, njegovo telo nošeno neumoljivom gravitacijom,  pratilo čas sa jedne, čas sa druge strane. Lebdeli su izvesno vreme zajedno. Dugo su tako levitirali. Dovoljno dugo da shvati: sve su žene anđeli kad se porađaju! Reći će to Žaklini kad se vrati. Uostalom, što da joj ne kaže odmah, sada? Ona je ta koja leti uz njega. Sad to tek vidi. Raspoznaje lik.
          Stisak ruke je naglo popustio, pretvarao se u tren sećanja, čileo.


--------


        Bilo je to poslednje što je pomislio ili pretposlednje, ko bi ga znao. Bandera na peronu železničke stanice sevnula je brzinom munje kroz klupko mesa koje se samo malo, skoro neprimetno trglo i ostalo na betonu kod stanične česme, sklupčano u položaju fetusa.


--------
       
          "Danas u 18 časova i 30 minuta na železničkoj stanici Čortanovci muškarac star 35 godina izvršio je samoubistvo iskakanjem iz voza u pokretu. Sudeći prema nađenim dokumentima u pitanju je A.J. sa prebivalištem u Subotici..."

          Moglo bi se to nazvati samoubistvom Andraša Juhasa, kao što je konstatovano u policijskom zapisniku, na osnovu koga je vest sutradan preneo i novosadski "Dnevnik".
          Zbilja, moglo bi se to tako nazvati, pošto je Žolfika zvani Žohar, kao i svaki od nas, iskreno verovao da ne može da umre. Da život uvek nekako ide dalje. Nađe neka vratanca, nekakav nevidljivi uzani prolaz i izmigolji se baš kao i ta tamna gromuljica njegove krvi koja se sad sliva između dva naftom zaprljana šodera na pruzi nalazeći put ka sprženoj bezbojnoj travi ispod perona.

уторак, 24. фебруар 2015.

VLADIMIR BULATOVIĆ: DIJAGNOZA

Vreme, otegnuto i mučno poput radnje dosadnog filma, dvojica mladića su uglavnom provodili trošeći ga besomučnim gužvanjem bolničke posteljine koja je mirisala na buđ. Delili su umivaonik zapušen gazom i vatom, i mršteći se jeli bljutavu hranu. Pri kraju dana, kada bi musave bolničke prozore obojila sumorna, večernja tmina, obuzimala ih je melanholija. Ležali su nepomično i nemo zurili u polumrak sobe. Tišinu je povremeno prekidao težak i dubok uzdah, i činilo se kao da potiče od obojice istovremeno. Za vreme večere u sobu je ulazila mlada medicinska sestra, tek primljena na posao, pravilnih crta lica i s izraslinom veličine teniske loptice na obrazu. Šapatom bi ih pozvala da siđu u kantinu, međutim odgovor nije dobijala.
            Pravi razlog Goranovog dolaska u bolnicu nije niko znao. Medicinsko osobolje kao i nekolicina doktora koji su bili upoznati s njegovim slučajem, pretpostavljali su kako mu je tetka, inače visoko pozicionirana u Ministarstvu zdravlja, omogućila besplatan jednomesečni boravak u bolnici, da se odmori i razmisli o životu, uz laganu hranu i stalnu medicinsku negu. Goran se tome nije protivio, verujući u svrsishodnost prihvatanja tetkine namere. Duguljastog lica uokvirenog paperjastom bradom, on je već na prvoj godini studija napustio Filozofski fakultet, nespreman na trpljenje autoriteta „nadobudnih i suštinski plitkih“ profesora. „Oni znanjem ne hrane dušu već sujetu“, Goran je ubeđivao tri godine mlađeg Mladena. Nije bolje mislio ni o studentima, prekorevao ih je govoreći im da su snishodljivi i zavidni. S nekima je ušao u veoma žučne rasprave i, po sopstvenom tvrđenju, uvek izlazio kao pobednik. Govorio je kako za dvadeset i dve godine života nije našao sebi ravnog, svejedno profesora, studenta, konduktera ili šaltersku radnicu. Maštajući o karijeri pisca hvalio se da je „Braću Karamazove“ pročitao za jedan vikend.
            S majkom je prekinuo sve odnose u sedamnaestoj godini, a otac ga se odrekao nakon majčinog odbijanja da abortira. Majka je okrenula mlađu sestru protiv njega, zbog čega ju je prokleo. Rekao je to s osmehom na licu i Mladenu se činilo da u Goranovom izrazu i glasu ima nečeg uistinu demonskog. Parafrazirao je reči zaboravljenog filozofa Geraslavskog, kako ne postoji iskrenije osećanje od duboke mržnje prema onima koje bismo po prirodi trebali da volimo. Tajno radeći na razvijanju jedne originalne teorije, nadao se mestu među velikanima filozofije.
            Mladen je verovao kako nikada neće upoznati samosvesniji i snažniji duh, ne sumnjajući u to da je čitav Goranov filozofski nastup možda obično retoričko razmetanje ironičnog mladića. Po završetku srednje mašinske škole Mladen se našao na prekretnici. Imao je izbor: da ostane kod roditelja u jednom palanačkom mestu i bude čuvar na bazenu, ili se preseli u Beograd i radi teške građevinske poslove kod drugara preduzimača. Goranova otvorenost motivisala ga je da razmišlja o razlozima zbog kojih se odlučio za operaciju „Dambovih“, „klempavih“ i „retardiranih“ ušiju, naziva izgovorenih od strane oca, često raspomamljenog neumerenim konzumiranjem vinjaka. Otac je nakon trideset i sedam godina portirskog posla u samačkom hotelu dobio otkaz i, bez otpremnine, otišao na biro za nezaposlene. Mladen i majka često su ga viđali po klupama u parku, ispred zgrade, jedanput na smetlištu, kako leži obeznanjen i s ukaljanom odećom. Želeći da odvrati supruga od još jednog sramoćenja, majka je zaključala vrata stana i svezala ključ oko vrata. Nakon mučne rasprave usledilo je hrvanje i davljenje iz kog se majka nekako izvukla i, domogavši se kristalne vaze, gađala supruga. Rasečeno i krvlju umazano lice potom je dugo grlila i ljubila, moleći tlačitelja za oproštaj. Divlja očeva glava, obmotana čalmom, i strašan pogled unezverenih očiju urezali su se duboko u Mladenovo pamćenje kao nešto zlokobno.
            Jedne noći pala je jaka kiša. Stari bolnički krov, prekriven trošnim limom je popustio. Sledećeg jutra, na mestu iznad Goranovog kreveta, voda se cedila dugo i intezivno, kao sa mokrog ćebeta razapetog na žici. Ležeći na boku Mladen je posmatrao Gorana kako, izdignut na ležaju, kose prekrivene crvenom, najlonskom kesom, čita knjigu „Niče i Dostojevski“ Lava Šestova. Snažna volja, pomislio je Mladen i setio se scene s ocem, gde ležeći na kauču u dnevnoj sobi gleda televizor. Došavši odnekud otac je iz čista mira viknuo: „Lenštino!“
            „Nije ti žao što nikada nisi upoznao oca?“
            „Svaki otac je sin“, odgovorio je Goran i potom oblizavši kažiprst okrenuo stranicu. Zadržao se na pasusu u kom Šestov počinje da piše o „podzemlju“ Dostojevskog. Napisao je na dnu stranice olovkom: „Sumnja veliča život“. Zaklopio je korice i skinuvši kesu s glave procedio vodu. Potom je ćutao i zurio u razbijenu pločicu na zidu, čije su tanke napukline sličile šarama paukove mreže u kojoj kao da se koprcala uhvaćena misao.
            Doktor je stigao u vizitu. Ogrnut belim mantilom držao je karton prislonjen uz nabreklu i maljavu podlakticu.
            Mladen je ustao iz kreveta ukazujući poštovanje.
            „Hoćemo li da sečemo uši“, upitao ga je doktor kroz osmeh i odmah potom dodao:.„Lepo vam je ovde“, gledajući u pravcu plafona po kom se na više mesta, uglavnom u uglovima, nalik grašcima znoja, sabirala voda s poplavljenog tavana.
            „Trebalo bi da obavimo neke analize“, doktor je govorio ozbiljnim glasom, „da mi ne pandrkneš tamo u operacionoj sali!“
            Pogledavši u prebledelog Mladena dodao je: „Šalim se!“
            „Koje su realne šanse da se to dogodi“, upitao je Goran.
            „Šta da se dogodi?“
            „Da vi pogrešite a on pandrkne?“
            „Jedan prema milion“, odgovorio je doktor.
            „Dobro je dokle god postoji šansa“, Goran je otvorio knjigu i nastavio da čita.
            U pogledu Mladenovih tamnih očiju očitavao se iskren strah, i doktoru se činilo kako taj strah nema nikakve veze s ishodom sutrašnje operacije. Bilo je tu nečeg u isto vreme žalosnog i nepojmljivog. Mladićeve oči kao da su molile za nadu, očajnički tražeći dokaz kako će nakon izlaska iz bolnice sve biti bolje i srećnije, baš kao u vreme dečaštva lišenog bilo kakvih briga.
            „Ovde sam ti sve zapisao“, doktor mu je pružio ceduljicu „Ujutru nemoj ništa da jedeš i piješ.“
            Neko je pokucao i nakon doktorovog: „Slobodno!“, u sobu uđe mlada medicinska sestra sa izraslinom veličine teniske loptice na obrazu.
            „Doktore, hitno vas zovu u operacionu salu“, rekla je tihim glasom.

            Ugledavši neobičnu izraslinu doktoru pade na pamet crtani film u kom mačak Tom igrajući tenis sa crnim mačorom u prugastom trikou, u jednom od suludih poena guta set loptica a potom i drveni reket.  

недеља, 22. фебруар 2015.

MILAN TODOROV: ZAŠTO MLADE BEŽE SA SELA

Gladnim znanja država omogućava da nikad ne budu siti.

Seks i grad! Eto zašto mlade beže sa sela.

Mi smo najveća žitnica Evrope, tako da će i ove godine biti za koljivo.

Što vidiš, ne vidiš? Što čuješ, ne čuješ? Ti si, znači, gledalac nacionalnog medijskog servisa!

Satiričarev pas liči na gospodara, laje a ne ujeda!

Pas koji voli vozove, u Srbiji umire od neuzvraćene ljubavi.

Suđenja se održavaju u razumnom roku. Osuđeni izlaze iz zatvora a žrtva se još nije ohladila.

Uvedi se red u državne finansije. Već je počišćena blagajna.

U Srbiji iz godine u godinu opada broj duševnih bolesnika, ali  se to ne odražava na izlaznost za vreme izbora.

Platio je u garantnom roku: glavom u sedamdesetoj.

Vlast nam više ne vređa inteligenciju. Ne dobacuju do Amerike i Švedske.

Novi roman poznate televizijske voditeljke možeta pronaći u svim bolje snabdevenim apotekama.

субота, 21. фебруар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: SKIDANJE GAĆA

Odluka je bila izuzetno teška. Nije lako podneti ostavku.

Glad za kulturom utolio je s umetnicom!

Stradao je nesrećnim slučajem od rikošeta, a overili su ga i u glavu.

Banana državu su od Srbije napravili oni, koji su se okružili gorilama!

Iskoristićemo grejs period. Nećemo nikad da im platimo!

Srbija ne liči na državu. Po tome smo prepoznatljivi u svetu.

Pljunuo ga je u lice, da ga ne urekne!

Ja duge gaće skidam tek u maju. Vreme je za pranje.

Ako je ovo država, onda sam ja Platon!

Mi smo ratnički narod. Bolje nam ide kopanje rovova, nego kukuruza.

On je naš najbolji doušnik. Ima apsolutni sluh.

Ničija nije gorela do zore. Neprijateljske kuće su buknule za tili čas.



петак, 20. фебруар 2015.

VLADIMIR BULATOVIĆ: MOLITVA PRED SPAVANJE

Niz bakine mršave ruke slivala se tamna krv. U lonac pun ugrejane vode potapala je obezglavljenu kokošku i čupala preostalo perje. Narandžasta marama na njenoj glavi kupila je zrake letnjeg, prepodnevnog Sunca.
            Ležao sam na ćebetu, u hladu oraha. Prebacivši nogu preko noge, savijene u kolenu, pravio sam krugove golim stopalom i posmatrao gusto isprepletanu krošnju. Duguljasti listovi su šuštali. Neki su trulili i deka je govorio da bi ih oporavila jedna dobra kiša.
            „Evo matorog“, reče baka, pa s obe ruke poduhvati lonac, podiže ga od stola i krenu ka kapiji.
            Nekoliko crvenkastih kapi padoše mi na nogu. Ustao sam i potrčao ka deki. Pri hodu stopala su mu išla u stranu. Stojan je govorio da hoda kao patak.  Oslonio je kosu na rame. Uz desni bok, svezan uz kožni kaiš, visio mu je kamen za oštrenje sečiva.
            „Ne grli ga, znojav je“, baka prosu vodu u koprive.
            „Njok! Njok!“
            Uzvratih deki istom merom, kroz nos i mrštenje.
            „Ajde matoro spadalo, ništa pametno od tebe neće naučiti!“
            Deka izvadi slobodnom rukom maramicu pa obrisa znoj sa naboranog čela. Otrese nos. „Njok, njok!“ Vrati maramicu u džep. „Njok!“
            U šupi je bilo pakleno vruće. U velikom, plavom loncu baka je otkuvavala rublje. Psovala je muve. Nije se znalo ko je nervozniji, ona ili leteće napasti.
            „Evo ti muhalica pa ih tuci!“
            Sedeo sam na hoklici, uz vrata. Nije bilo daška vetra. Odzvanjalo je dekino hrkanje iz kuće.
            „Matori đavo“, uzviknu baka, „Kako može da spava po ovoj vrućini!“
            Skinula je maramu sa glave. Prvi put sam je video da to radi preda mnom. Uzela je češalj sa kredenca. Zalizala je sedu, kovrdžavu kosu. Vezala je maramu.
            „Idem do brega.“
            „Bog vas ubio“, psovala je baka. Udarala je muve ubila bi konja. Tako je govorio deka.
            Uz prašnjav putić rasle su puhare. Kako bih koju zgazio nogom tako bi se iz nje podigao žućkasti dim. Preplavljena bodljikavom travom zvezdastog oblika, majčinom dušicom i kantarionom, livada je neobično mirisala. Sa ivice brega video se bazen. Dopirala je buka koju su pravili mnogobrojni kupači. Tamo je bio i Stojanov sestrić, Mika. Zvao me je da krenem s njime i Elvirom. Rekao sam mu da nemam kupaći. Imao je tri šorca. Probao sam jedan, karirani. Bio sam predebeo u njemu. Bilo me je sramota od Elvire.
           
            „Kartaroši“, promrmljala je baka, upinjući se čitavim telom koje se treslo dok je brisala sto sunđerom.
            „Gledaj baba svoja posla“, odgovori deka. Kažiprst mu se nalazio duboko u nozdrvi, a odmah potom i u uvetu iz kog su virili dlakavi čepovi.
            U kući, na polici ispod televizora, nalazila se ikonica Sv. Marije a odmah do nje pletena korpica. Uzeo sam špil karata, hemijsku olovku i dekine naočare. Stavio sam naočare na lice. Sve mi se pomutilo.
            „Na čemu ćemo pisati“, upita me deka.
            Otkopčao je košulju.
            „Majmun ti nije ravan“, baka je širila veš na žici razapetoj između dve stare kruške.
            „Pogledaj ispod kredenca u šupi, ima stare hartije“, pokaza mi baka.
            „Ćita“, reče deka. Počešao se po maljavom stomaku.
            Neka muva mu se zapetljala za guste dlake na grudima. Uhvatio je rukom i stavio u usta.
            Smejao sam se.
            Promešao je karte. Pružio mi je špil. „Seci“, reče. Zacvilela je kapija. „Tučeš dedu“, reče Stojan kroz nekoliko preostalih krnjavih zuba. Otkad ga znam nije skinuo sa sebe crvenu košulju kratkih rukava i svetloplave farmerke.
            Deka mi pogledom pokaza da mesto ustupim komšiji. Stojan me potapša po glavi. Na podlaktici je imao istetoviranu golu ženu, nedovršenu, bez nogu i ruku. Papuče mu otkriše prašnjave tabane i žute nokte koji su ličili na nadute puhare.
            „Hoćemo li da sredimo matorog?“
            Baka je gunđala.
            „Sve si košulje iscepao. Ne bi te ni vojska zakrpila!“
            „Baba, donesi rakiju.“
            „Ne brinite Anice, sad ću ja da ga zakrpim“, reče Stojan i tresnu na sto novi, neotpakovani špil.
            Polako se smrkavalo.
            Po običaju Maslaćev ker je promuklo lajao na svakog ko bi prošao putem. Uglavnom su to bili golišavi kupači koji su se vraćali sa bazena.
            Deka je vodio četiri jedan. Stojan se pogurio za stolom. Pri sumraku bio je još crnji nego po danu.
            Baka je iznela krofne i pekmez od šljiva.
            Pred kapijom se pojaviše Mika i Elvira. Elvira se glasno smejala. Mika joj rukom skloni plavi pramen kose s lica.
            „Ajdete na krofne“, viknu baka.
            „Neće karta poštenog čoveka“, procedi Stojan.
            „Hvala teta Anice, moram kući“, odgovori Elvira.
            Nosila je prugasti šorc. Imala je jake butine, tamne od sunčanja. Mika se nagnu ka njoj da je poljubi. Izmakla se, uz kikot.
            Mika uđe u dvorište šireći se kao da je osvojio čitav svet. Vitlao je krpom koja je podsećala na peškir.
            „Čika Mišo, zna li ujka nešto?“
            „Zna da gubi“, odgovori deka kroz osmeh.
            „Duri, duri, pa se zguri“, reče Stojan, pa odnese „debelom“ desetkom sve sa talona. „Tabla“, doda, zapljunuvši se.
            Mika stade pokraj svog ujaka. Sunce ga je opalilo po licu. Kukast nos mu se ogulio skoro do mesa. Baka mu donese stolicu da sedne. Potom postavi tanjir.
            „Ima li gužve na bazenu“, upita ga.
            „Ima“, odgovori Mika punih usta. Gutao je testo kao da danima ništa nije jeo.
            „Četiri dva“, uzviknu Stojan. „Deliš“, doda i ustane na noge.
            Podigao je ruke i okrenuo se u struku nekoliko puta. Nešto mu je krcnulo u leđima.
            „Jesi li snimao kičmu?“, baka je iznela krpe za peglanje i razmotala produžni kabl.
            „Daleko mi Ruma“, odgovori Stojan i vrati se za sto.
            „Hoćeš li sutra sa nama na bazen?“, upita me Mika.
            „Ne verujem.“
            „Ići će i Vedran. Možda i Elvirina sestra.“
            „On ti, Miko moj, po čitav dan leži na krpari pod orahom“, umešala se baka. „Šta će s nama matorima po čitav dan? Nismo mi društvo za njega.“
            „Samo drobiš baba“, reče deka. Nije bio zadovoljan deljenjem.
            „Ajde ti, matori đavle! Gledaj svoja posla!“
            „Prdi, prdi.“
            Mika se iskezi. Zubi su mu bili umazani pekmezom.
            „Tabla!“, viknu Stojan.
            Komšija Maslać udari Blekija. Čulo se tužno cviljenje.
            „Nije ti pseto krivo“, reče baka, više za sebe, pa pritisnu peglom po rubovima snežno belih jastučnica.  
            Zunzara je bučno brundala oko lampe na plafonu u dnevnoj sobi. Baka ugasi svetlo i za trenutak insekt se umiri. Potom poče leteti oko uključenog televizora. Baka snažno udari novinama. Osta musav trag na ekranu.
            Deka se trgao iz sna.
            „Jel to nestala struja“, reče s kauča.
            Baka uključi svetlo.
            „Matori, treba noge da pereš!“
            Ljuljao sam se na stolici za stolom i gledao u hartiju sa rezultatom. Nije mi bilo jasno kako je deka ispustio onoliko vođstvo.
            Deka sede na ivicu kauča i izu čarape.
            „Noge ti se osete do Stare kolonije“, reče mu baka vrativši se sa lavorom punim penušave vode.
            „Bole me leđa.“ Deka mi namignu.
            „Bogami ćeš sam prati noge!“
            Baka je spustila lavor. Pena preli po tepihu.
            „Hoćeš ti“, pogleda u mene pa ka svojim beskrvnim stopalima sa čukljivim prstima.
            Namrštih se.
            „Njok“, nasmeja se.
            U spavaćoj sobi su bili razmešteni kreveti. Uštirkane ivice čaršafa mogle su da poseku kožu.
            „Imaš tople vode u bojleru“, reče mi baka.
            Otišao sam u kupatilo i skinuo se do pojasa. Oslonih se jednom nogom na ivicu kade a drugom na korpu. Svako veče sam posmatrao sebe u ogledalu. Uvukao sam stomak i isprsio grudi. Zamislio sam Elviru i njene osunčane butine. Sklonih joj pramen kose sa lica. Poljubih je. Ukrutih se dole.
            „Hoćeš li možda krofnu pred spavanje“, viknu baka.
            Vrata spavaće sobe ostala su poluotvorena. Deka je glasno puhao na kauču u dnevnoj. Svukao sam jorgan sa sebe, bilo je pretoplo. Zidove sobe oslikavala je senka kruške iz dvorišta. Preko puta mene, na krevetu, baka je dugo i tiho izgovarala „Zdravo Marijo“. Elvira je sanjala.




четвртак, 19. фебруар 2015.

MILAN TODOROV: KAD SO OBLJUTAVI

Oni se sa nama igraju mačke i miša, jer su veliki ljubitelji životinja.

Ispalo je da bolje ne može biti, a rekli su da će biti bolje.

Šta ćemo kad so obljutavi? Ništa, stavljaće nam je na ranu kao i do sada.

Veoma je važno da mediji imaju slobodu: da li će da govore istinu ili će da lažu.

Pakao nudi veći komfor od raja. Grejanje besprekorno funkcioniše.

Srbija danas nema neprijatelja. A sutra je novi dan.

Nevino osuđeni su rehabilitovani. Sve im je oprošteno!

Po kineskom horoskopu ovo je godina ovce, a po našem se to može reći za decenije.


RATKO DANGUBIĆ: KLJUČ

            
Ima dva-tri dana kako se dvoumim da li bi neko umeo da od ovakvog događaja napravi priču. Proteklo je jedanaest ili dvanaest nedelje od kada se sve dogodilo. Nisam uveren koliko samo saznanje da se radi o tužnom trenutku može da umanji toplinu kazivanja. Osvrnuo bih se na pitanja i koja su pokrenuti negde u meni. Ne vidim zašto neko o ovome ne bi pisao: on je mrtav ili ja bar tako verujem. I svi bi rekli: zatvorio je svoj rukopis. Dopada mi se da o ovome i sam govorim: ali ne razumem koja bi vrsta nekrologa ovo mogla da bude. Na smrti kakva je ova nisam ranije trošio vreme, jer su bile tuđe, nisu me dodirivale: ni moju familiju. Mladi ljudi, meni je tek dvadeset i sedam, i ne misle i nisu svesni kakve se tugaljive stvari događaju oko njih: pa i kada se dogodi kakva neprijatna stvar negde pored mene, ja sam reagovao uzdržano. To sada ne bih smeo da nazovem ni utešnom misli, i trudim se da ne mislim kako sam se u određenim situacijama ponašao. O njegovoj smrti nije bilo reči u novinama, a moglo je, ako bi to služilo nečemu.
            Nije imao velike rodbine, pa ni prijatelja nije imao na pretek, valjda i zbog godina u kojima se zatekao. Moji roditelji i ja smo mu bili i ostali najbliži i mi smo ga pazili i razumeli. Uostalom, mome ocu je i ostavio svu imovinu, a nama je skoro dve decenije, od kada je u penziji, svako jutro donosio hleb i mleko iz njemu drage radnje Kolonijal; ničim se nije posebno bavio, nije imao pravi hobi. Trebalo je, kakav je bio pedantan, da bude apotekar ili zlatar, ipak, bio je kontrolor za finansije. Glava mu nije nikada gorela od tvrdih misli, nije bio svadljiv, bio je pravi inspektor koji ima uvid u cifre: skoro da je uvek bio nasmejan. Pa ni hleb i mleko nije donosio da bi nam bio na usluzi, više je tu bilo da sebe uveri da ima nekog svoga, da ima s kim da popije rakiju i kafu, ruča. Kasnije, kada sam dospeo za ženidbu neprestano je ponavljao: „Nemoj samo da ostaneš sam.“ Shvatam, govorio sam, a ništa nisam shvatao. I nije mi bilo dosadno kada to ponavlja dok lista Politiku. Nije me ni zamaralo. Retko se hvalio, ali mi je rekao da ima brojeve ovih novina od 1. maja 1955. Za njega je moj plan da otuđi tu gomilu papira bio neprihvatljiv. Tako je kako je, rekao je, ljudi bi u bacanju novina prepoznali i besmisao života. Takav razgovor smo vodili i one poslednje subote, ili je to bila nedelja, nisam siguran: sutradan nije stigao sa hlebom i mlekom. „Nema ga“, unervozila se majka, a onda rekla kako bi trebalo da odem do njegove kuće i vidim da mu se, samac je i ima osamdeset godina, nije nešto dogodilo. Bila je to logična sumnja, ali ujedno i molba da to obavim. Svakako je trebalo da izađem, dogovorio sam se sa prijateljem, da odemo na kafu, pa je izgledalo da ovo mogu da obavim usput. Tih dana prolazio sam kroz razna raspoloženja, od psovanja za rezultat utakmice, do nerviranja kako na poslu ne ide sve kako treba da ide. Neđova kuća je u našoj ulici, i nije velika, ali se vidi izdaleka. Parkirao sam se pred kapijom, taman kada je i prijatelj stigao svojim kolima. Neđo ulazna vrata nije zaključavao. Kada nije bio zauzet poslom u kući i bašti, mogli su ga videti kako uljem zaliva šarke i bravu. Na moja ponovljena pitanje, zašto to radi, odgovarao je: „Da onome ko ulazi, škripa ne smeta.“ Pozvao sam ga, ali nije se odazvao, pa smo stali na trem: poklopac na kanti je bio dignut i kanta je bila puna lišća. Onda sam otvorio vrata na sobi u kojoj je uvek gledao TV i bistrio novine. Tog trenutka se i javila sumnja da nešto nije kako treba: roletne su bile spuštene, pa sam morao da upalim svetlo. I sada treba da budem miran kada se setim šta sam video. Ležao je na krevetu, a pored njega je mirovala bela mačka. Pomislio sam da je umro u mrkloj noći. Ni ja, ni prijatelj nismo ranije bili u takvim situacijama. Koliko sam bio tužan, toliko i umrtvljen. Prijatelj se prvi snašao, pozvao je mog oca, a on je za pola sata doveo lekara.
              Sa interesovanjem sam gledao prizor: a bela mačka je pobegla. Doktor je rekao da ne treba zvati policiju: puklo mu je srce. Otac se vajkao kako je  moguće da nije mogao da okrene ni telefon. Ono što je mog druga Marka zapanjilo je urednost starca od osamdeset godina. Sve je tu bilo na mestu. Kad se sve završilo, bilo mi je, rekao sam mojima, drago da nije patio. Tek, evo koju nedelju kasnije, dok sedimo u kafeu, ponovo sam razgovarao s Markom o Neđovoj smrti. Znao sam da je zapisao i kada bi naduvao gumu na biciklu. Nekako mi je njegova sudbina bila pitomija od sudbine drugih staraca oko nas: bio sam svedok da je moguće se baviti malim stvarima i ostati zadovoljan. I zato sam mislio da bi to moglo da bude priča. Među ključevima smo našli jedan veliki, nalik manastirskom. Na njemu nije bilo cedulje. Otac, kome je Neđo stric, rekao je da je ovo sigurno pominjani drugi ključ koji je Neđo dao da se napravi za vrata Raja. Od tog vremena sami idemo po hleb i mleko u istu radnju gde je i on išao, uvek se pitajući na koga je red.


среда, 18. фебруар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: SLOBO VRATI SE

Slobo vrati se. Sve ti je oprošteno!

Ja sam od svoje svakodnevice napravio pakao, jer ne verujem u zagrobni život.

Mnoge žene su u stanju sve da urade, da bi sačuvale brak. Čak i da nauče da kuvaju.

Nismo mi pali na dno, već smo ga uz mnogo žrtava osvojili.

Neprijatelj nas je potisnuo u dubinu svoje teritorije.

U mojoj familji svi piju. Takva nam je loza!


недеља, 15. фебруар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: RĐA

Badava sam naučio da gledam u dlan. Svaki dan isto, samo žuljevi.

Kriminalistička obrada bila je vrlo temeljna. Pretresli su mu svaku kosku,

Svakom je njegova muka najveća. Moja je velika kao Srbija!

Sve se menja sem kamenja, Dijamanti su večiti.

Duh iz boce i ja smo stari znanci.

Svi su izgledi da ćemo željezaru opet prodati nekoj rđi.

On je bigamista. Sa ženom spava, a drugu sanja.


петак, 13. фебруар 2015.

MILAN TODOROV: DEUTSCH KURZGESCHICHTE*



Kad je čovek star?
To pitanje ga je mučilo. Nije mogao da spava. Možda je od samoće, mislio je. Ali, postoji more ljudi koji su sami i ne misle na starost kao on. Probudio se rano, tek je svitalo, onako bledo jutro, ni ovamo ni onamo. Pogled kroz prozor nije nudio ništa bogougodnije. Jedno drvo, neki neobičan, čuo je od komšije pčelara, sibirski bagrem koji ovde, kod nas u Banatu cveta tri puta godišnje a ne mora da se oprašuje.
Ustao je a kao da nije. I dalje je sedeo na krevetu, utrnuo na njegovoj iskrzaloj ivici. Bio je to stari roditeljski bračni krevet. Možda sam tu  začet, pomisli. Svakako tu. Nije mogao da pomisli da je začet usput, da majci i ocu taj čin nije ništa značio. A šta ako je tako bilo? Nije imao odgovor ni na ovo pitanje.
Opipavao je kožu. Kao doboš. Osetio je pod prstima svaku kost. Otkako se vratio, nikako nije mogao da se ugoji. Kao da je omršavio od pre nekog vremena. Stalno ta pomisao da je već star, iako ima tek pedeset i šest godina. Majka mu je živela devedeset i pet godina. Nije mogao u prvom trenutku da se seti koliko. Devedeset tri...ne...devedeset pet, ipak. 
Kako je to čudno? To što nije u prvi mah mogao da pogodi koliko je majka živela. A bilo mu je važno. Jer je mislio da će i on tako i toliko. Sad predoseća da neće. Nekako je siguran. Ne može to sebi da objasni, a druge ne zanima. Seljaci ionako misle da nije sav svoj. Ko se još vratio iz logora, kažu, živ a zdrav? On je živ a nije zdrav. U glavi, misle oni.
Onda je ustao i prišao ogledalu na zidu. Bilo je to staro napuklo ogledalo. Liniju pukotine majka je vezala dvostrukim koncem osiguravajući ogledalo s jedne i druge strane belim koštanim dugmićima.  Nije uspevao da vidi svoj odraz, u prvom trenutku.
Pogledao je pažljivije. Ne, nije bilo nikakve sumnje. Crte lica nisu više onako oštre kao kad je  bio mlad. Imao je pravilne crte lica. Logorski lekar je sve precizno naveo. Muškarac, zdrav, visok 178 centimetara, kosa crna, zuba 32, oči orah tamne, posebnih znakova lične mane ili posledica težih porodičnih bolesti – Keine**. Gledajući se u ogledalu polako je shvatao kako čovek stari. Kad ga gledaš, kao što on sad sebe nemilice, bez osećanja, gleda i ne uspevaš da sagledaš u celosti čovekovo lice, nego se sve što čini lice nekako razliva i rastače. I sad je video kako se njegovo lice rastače, još ne potpuno, ali odlazi od njega i znao je da će ubuduće, svaki dan u kojem se pogleda u ogledalu, neki deo lica ili tela da ga napusti. I onda, na kraju tog procesa rastakanja dolazi smrt. Samo dođe kraj. Svima. 
Ali, nije mislio da će to biti baš toliko brzo.
Samo, ja neću umreti od svoje smrti, ma koliko to sada zvuči apsurdno, pomisli. Ubiće me taj čovek, taj Nemac, koji sutra stiže sa tom ženom, sa tom njegovom ženom koja je jednom i ne samo jednom bila i njegova. 
Da se to meni desilo, da nisam zarobljen, nego da sam na nekom frontu, da vučem noge iz nekog blata, krvavog čmara, slinav i upišan od straha a da slutim da mi neko kod kuće po celu noć greje voljenu ženu, da li bih ga ubio?
Ne odmah po povratku, razume se. Velike su to stvari. Vratiti se živ iz takvog rata. Iz neke Rusije, iz neke strahote božije i ljudske. Normalno je da je čoveku potrebno vremena da složi umrljane kockice svog posranog života, da svaku stvar prvo nazove njenim pravim imenom a zatim je stavi na svoje mesto. Tamo gde zaslužuje. I tako dođe jednog dana red da se žena, voljena žena, i majka, stavi na mesto logoraševe kurve, na mesto koje je izborila.
Da li je to sama izborila ili se u sve upleo taj nesrećni rat, te godine bez svog čoveka, ta potreba koju i žene i muškarci imaju, naočito dok su mladi, kao što su on i ta žena, Hildegard se zvala - tada imali?
A šta čovek koji se vratio iz rata, Martin mu beše ime, šta taj siroti Martin da radi odjednom tako srećan što je živ i što mu je porodica, odnosno što su mu žena  i ćerka žive. Šta Martin da radi sa tom svojom srećom kad jednog dana sazna ono što ne može ostati sakriveno; da mu je žena sa tim vojnikom (sa njim), tuđim vojnikom, iz tuđe, poražene zemlje, odlazila u krevet po sopstvenoj volji. I sopstvenoj želji. Ne jednom, ne slučajno, nego pune dve godine.
U početku se uzdržavala, zar ne? Dve godine, te dve prve ratne godine to joj nije padalo na pamet. A posle joj je padalo na pamet da bi on, njen Martin mogao da pogine, odnosno da je možda već  poginuo, kao toliki drugi čestiti nemački muževi. I da bi i ona mogla da pogine, naročito u tim poslednjim godinama rata, za koje niko nije znao da su poslednje iako su Amerikanci sve više i sve upornije bacali bombe na nemačke kuće, nemačke mladiće, nemačke starce, nemačke žene i njihove maloletne kćeri.
I kad bi ga neko od dokonih seljana, ponekad, gotovo uzgred jer je to najčešće u šali bivalo, gruboj, masnoj, muškoj šali zapitao: Kakve su bile Švabice u zarobljeništvu, on nije odgovarao. A oni, ti sitni prljavi gadovi nisu znali da prestanu, pa su ga kao pitali kakve oči imaju Švabice. Naročito je jedan, vrata ubijenog u  ramena, a krezub, uživao da ga izaziva. Imitirao je ženu, izvijao kukovima, stavljao šake ispod košulje dočaravajući švapske dude, kako je zamišljao u ubogaljenim snovima.
Ti skotovi su, zaključio je, takođe saznali. Kao što je i Martin ubrzo saznao. Ali, ni za jedne ni za drugog, nije mogao da shvati kako je do toga došlo.
Jedno je samo sigurno: ništa na ovom svetu nije onako kako ga neko zamišlja. Pa, razume se, ni taj rat. Nijedan rat. Kao što ni žene nisu onakve kakvim ih ljudi zamišljaju, pa i vajaju, kad odlaze u njega.
Šta da im priča, pička im materina seljačka!?
Da su i u ratu žene samo žene?
Znao je dobro da bi mu rekli da takvo objašnjenje okači keri o rep.
Da i u ropstvu ima neke slobode, ne velike, ne prave, ali onolike koliko čovek sebi stvori makar ispod perine. Kao što i u slobodi uvek ima nekog ropstva samo ako čovek na njega pristane. A pristane. Uvek.
Zbog toga su već mogli i glavu da mu skinu. Ruska vremena!
Zato je na svako njihovo pitanje ćutao, slegao ramenima, ponekad trzao glavom u stranu kad bi ga baš pritisli uza zid. Osećao je da je sećanje opasan saveznik i trudio se da te četiri godine u stalagu zaboravi što pre.
I zaboravio bi možda i tu ženu, Hildu, kojoj je po radnoj obavezi pomagao u gazdinstvu i njenog nesrećnog muža, Martina, koga su čekali da se vrati sa fronta, da se život nije opet poigrao sa svima njima. Ispostavilo se da Martin, sve te godine, nije bio na drugoj strani, nego je, doduše kada se kraj rata već nazirao, prešao u nekakav pokret otpora. U Slovačkoj ili Bugarskoj, nije nikad saznao tačno. U svakom slučaju, bilo je to u nekoj slovenskoj zemlji. Možda baš Češkoj, tako da je Martin koji je rođen u Banatu i čiji su roditelji pred rat došli u taj nesrećni Šćećin na nemačko poljskoj granici odlično poslužio kao živi jezik oslobodiocima.
I onda je, samo nekoliko godina iza rata, odlučio da sa ženom poseti svoj zavičaj i da usput, kako je napisao četvrtastim rukopisom u belom pismu, posete i  „seine liebe Gefangene“***.
Malo je pospremio kuću. Hteo je da prefarba kapiju, ali nije bilo farbe. Četka se na tavanu skocanjila. Predratna konjska dlaka još.
Zatvorio je rupu u ogradi, koji su načinili komšijski psi.
Išao je kod seoskog brice. Taj se izveštio za brijanje mrtvaca.
U povratku zastao je pred komšijskom kućom. Onaj sibirski ariš (voleo je da to drvo zove ariš) je zaista opet cvetao! A jedva da je okopneo sneg. Ariš, sveto logoraško drvo. Znao je to. Čuo za te sibirske kažnjeničke priče. Drvo života koje opstaje u nemogućim uslovima. Dovoljno je da otkinete jednu njegovu mrtvu suvu granu i da je ostavite u čaši vode nedelju – dve dana. Oživeće i pustiti mali koren spreman za novi život!
Odlomio je grančicu i omirisao. Nije imala nikakav miris, čak ni cvetovi na njoj nisu mirisali bogznakako. Mislio je da je to dobar znak. Ta sposobnost da se ne kinđuri, da se ni iz čega rodi nešto.
Poneo je grančicu i kad je stigao zadenuo je za ogledalo na zidu. Neka stoji. Videće već šta s njom. Neka se i sasvim osuši. Šta mari?

Kad su stigli ponudio ih je rakijom od ječma. Našla se u kući. Nikada nije pio. Sad je morao da popije jednu sa njima, ali ni sad nije mogao više od pola čašice. Martinu se svideo šnaps. Popio je dve tri.  Žena nije pila. Krupne oči posmatrale su dva muškaca, njihove ruke  na krhkom staklu. Žile na rukama u kojima je pulsirala krv. I gledala je sve okolo, ćuteći.
Ne moramo ništa da govorimo, pomisli, ionako svi sve znamo.
Samo je pred veče, pod noć takoreći, pitao, tog njenog čoveka, Martina: Što si došao?
Da te vidim – rekao je ovaj.
Hteli ste da me vidite? pitao je.
Ne, rekao je, Martin, ja sam hteo da te vidim. Ona nije htela da te vidi!
Pokazao je glavom na Hildu.
Jaka plava žena, kratko podšišana, mokre usne, nekako sva teška. Prvi put je takvu vidi.
Znao je da su gladni. Nasekao je šunke, izneo  barenog krompira.
Pokazao im je gostinsku sobu  u kojoj će noćiti. On će u svojoj, pokrajnjoj, kao i uvek.
Nije mogao da zaspi. Osećao je u ustima onu rakiju i stalno je pokušavao da je ispljune. Žao mu bilo što ga nije uhvatila, da brže dane noć.
Noć je bila duga. Ista kao i svaka.
Poslednje noći, pred njihov polazak, čuo je vrata. I da neko zadiže pokrivač, uvlači mu se u krevet.
Nije trebalo da pogađa. Prepoznao je  miris koji proizvodi strah, ne onaj i onakav miris kože te žene koji je poznavao. Drhtala je. 
Znao je da je on, Martin, naterao na to. Znao je da ona mora da ga sluša, od sada i zauvek. I znao je da Martin sluša i da mora da čuje sve to s ove strane zida. Ali i da nije slušao, isto bi bilo. Neporecivo isto. 
Vrati se svom čoveku, procedio je kroz stegnute zube, tiho ali neumoljivo. Nije trebalo da je odguruje. Nije trebalo dvaput da joj govori.
Odmah je ustala, poslušno, maltene zahvalno.
Hteo je i on odmah da ustane. Ali, nije. Prevrtao se u krevetu, kao bolesnik. Gledao u plafon, u jednu tačku. 
Ujutro su se pozdravili.
Danke, rekao je Martin. Ovo ti nikad ne možemo zaboraviti. Noch nie vergessen ****, ponavljao je.
Delovalo je ubedljivo. Naročito to kad je ponovio!
Ako ti nešto zatreba, piši. Znaš našu adresu.
Kad su otišli, uzeo je čašu vode, skinuo ariš sa ogledala i stavio ga u čašu.
Šta ako je zaista samo običan banatski bagrem? Ako ne pusti koren? Ako je to samo san logoraša, pomisli.
Pa...ništa onda.


* Kratka nemačka priča

** Nema

***„svog dragog zarobljenika“

**** Nikada zaboraviti

RATKO DANGUBIĆ: IZMEĐU DVA ZLA

 I u ratu je čovek u prvom planu.

Kod nas, malo - malo pa policija nekog premlati. Tek da opravda kupovinu pendreka.

I država švercuje duvan. Izgleda da je i ona popušila svoje.

Pobedili smo u ratu koji nije bio na našoj teritoriji, jer nismo mogli da čekamo da nas napadnu.

U Nigeriji gine hiljade ljudi i niko ne reaguje. Ko im je kriv kada nemaju Kosovo da ih bombarduju.

Na Pandorinoj kutiji nema ključa. Odneo ga bravar.

Pisanje knjiga se ne isplati, kao ni čitanje. Na vama je da birate između dva zla.

Taman je istina isplivala na površinu, a onda je dobila veslom po glavi.

четвртак, 12. фебруар 2015.

MILAN TODOROV: REKE PONORNICE

Umiranje demokratije nas ne uznemirava previše. U pitanju je prirodna smrt.

Zašto vlast narodu prodaje muda za bubrege? Zato što narod nema muda.

Teško je kontrolisati tokove novca, jer kod nas ima mnogo reka ponornica.

Sve fabrike su otišle u stečaj, jer su se za to stekli povoljni  uslovi.

Pa šta ako vojska prodaje tenkove i topove? Za ne daj Bože imamo kućne zalihe!

Samo su nam isprali mozak, pošto naše stanje još nije toliko ozbiljno da zahteva operativni zahvat.

Jedna lasta ne čini proleće. Ovo je vreme grabljivica.

Odlučio sam da više ne razgovaram sam sa sobom. Tako je bolje za oboje!


уторак, 10. фебруар 2015.

RATKO DANGUBIĆ: FIZIČAR

Sreo sam ga tako jedne daleke jeseni na Kalemegdanu, tačnije u restoranu Kalemegdanska terasa. Upoznao nas je moj prijatelj Mladen: „Ovo je moj drug Milan, koji je pročitao Stari zavet.“ To sa Starim zavetom je uvek palilo, ljudi se onda opuste, pa se razgovor nastavi bez ustezanja. Podseća, pomislio sam, na poznatog danskog fizičara Nilsa Bora iz mladosti. Izigravao je domaćina ruskom tajkunu, koji je tragao za zemljištem za gradnju skladišta naftnih derivata. Slovio je za drogoša i propalicu do dolaska nove vlasti, a onda se prometnuo u demokratu i otrgao od belog praha, bar pred javnošću. Lajav, jak na rečima, okrenuo se politici i osnovao partiju koja treba da okupi ljude koji negiraju istoriju od Kosovskog boja do Broza. Tražio je od Mladena, koji vodi agenciju za nekretnine, rekao je, zemlju uz Dunav, gde bi se, bez obzira na namenu zemljišta, moglo graditi postrojenje toga Rusa Jakovljeva. Upamtio sam prezime po konstruktoru aviona, jer je tamo taj Jakovljev bio jedan od najvećih konstruktora aviona, po kome i određeni zavodi nose ime, kao i avioni koje prave.
Sastanak i ručak su trajali jedva dva sata, ali su neke misli koje sam tamo čuo dugo odjekivale u meni. Bilo je dana kada bih se setio potpuno banalnih, nevažnih detalja: vina koje se pilo, salate koju sam jeo. Ima od tada petnaest godina, više se nismo sreli, a ni danas nemam odgovor zašto sam to upamtio. I Mladen pamti, kako i ne bi: taj lopov, onda, na njegovu ponudu za zemljište nije odgovorio, a on je i ručak platio. Kupio je, rekao je Mladen, imanje na fingiranom tenderu, u vreme privatizacije, za šerpu ribe, i prodao ga istom Rusu za debele pare. Pune su ga novine: stalno izdaje se za demokratu (primicao se i odmicao i kriminalcima), sledi sigurne linije i koristi starce kao etikete, da proda svoju prljavu političku robu.


Namicao je, obratio sam i sam pažnju, jedva cenzus, ako ne, krio se pod mrkom kapom kakve koalicije, da ne izgubi imunitet: verujući da se rasuti glasovi, kao rasuto perje, mogu sakupiti u njegovu jastučnicu, da može opet mirnije da spava. Oni spolja ga gledaju kao Trojanskog konja u kome mogu da unesu političko smeće u zemlju. Stići će i do njih aber, da je konj počeo da truli: u posprdnom razgovoru čuh, nedavno, jednog od tajkuna da ga naziva Fizičar; setio sam se kako mi je onda ličio na gospodstvenog Nilsa Bora. Ispostavilo se da je počeo da greši, da pravi dilove s pogrešnim ljudima. Tako je pojeo i cenzus, rekao je, kada se udružio s odrtavelim političarem koji je bio crna rupa u njegovom svemiru. Tajkun se rugao da mu treba dati Nobelovu nagradu za praktičnu fiziku, jer je prvi čovek koji je sam napravio crnu rupu: jedva da može da sakupi dva procenta glasova. Vele da crna rupa usisava sve što joj se primakne.

недеља, 08. фебруар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: MEČKA

Od sedenja nema vajde. Osim ako niste narodni poslanik.

Učinili su nam medveđu uslugu, tako da je mečka zaigrala i pred našom kućom!

Izmislio sam novo geometrijsko telo. Okruglo, pa na ćoše!

Da li ću i ja ako kažem nekom nekom političaru da je stoka, bolesnik i lopov, dobiti samo opomenu?

Kao mali nije mnogo obećavao, sve dok nije postao političar.

Pravdu nekad moraš da uzmeš u svoje ruke, da bi osetio da je ima.

Svi su mislili da od njega ništa neće da bude, a on postade jedno veliko govno od čoveka!

Krevelji nam se svetla budućnost.

Moji aforizmi su najčitaniji. Svaki sam pročitao bar hiljadu puta.

Dobio je metak u čelo. Tako mu je bilo suđeno.

Diktator se često rasplače nad sudbinom naroda. I on je samo čovek od krvi i mesa.

Za one koji još uvek veruju u bajke reći ću, da dobro na kraju uvek pobeđuje.

Ne može svako da bude ljudožder. Za to treba imati stomak.

Dug je zao drug, što znači da je gotovo svaki Srbin u lošem društvu.

A ja ti ne budem lenj, okrenem se na drugu stranu i nastavih da spavam.

Aforističari stalno pišu, ali zato ni cenzori ne sede skrštenih ruku.

On baš nije čist. Isprali su mu mozak.

Optuženi je odmah obešen, da bi ceo pravosudni postupak bio  sproveden bez pritisaka u skladu sa zakonom, a ne u atmosferi linča.

Između stana i samice, izabrao je stan. I to je otupelo oštricu njegove britke satirične misli.

Naše pare su promenile agregatno stanje. Isparile su!

Dodelili su mu samicu. Time je rešeno njegovo stambeno pitanje.

субота, 07. фебруар 2015.

RATKO DANGUBIĆ: VIŠE SVETLOSTI

Knjiga je unapred proglašena za knjigu godine, kako bi pisac mogao na miru da je napiše.

Ja sam njegovu knjigu pročitao pre nego je napisao. Nisam imao snage da ga odbijem.

Istina je da njegove knjige imaju mali tiraž, ali mu je zato satisfakcija da ih niko i ne čita.

U početku su to bile samo poluge vlasti, tek kasnije je poliicija shvatili da se mogu koristiti i kao pendreci. 

Ne samo da smo podržali predsednika u sukobu sa samim sobom, već smo mu i aplaudirali kada sam sebi podmetne nogu.

Razumljivo je da se sasvim drugačije prikazuje ubijanje novinara u Parizu nego u Beogradu, jer Beograd nije grad svetlosti.

петак, 06. фебруар 2015.

MILAN TODOROV: ČOVEK KOJI VUČE KOLICA

         Zapazio ga je krajičkom oka, u prolazu, dok je preko glave oblačio topli vuneni džemper. Bio je to čovek koji vuče kolica.Imao je isposničko lice, zaraslo u nejaku bradu. Obučen je bio nemarno, odeća sivo zelenkaste boje. Kao prašina na putu, pomisli Nikola dok je ispijao svoju uobičajenu, jedinu u danu, kafu bez šećera.              
          Ništa se više o njemu nije moglo reći. U stvari, kada je zastao ispred tek uključenog televizora shvatio je da ni reporterka novog američkog kanala nije uspela da, u reportaži koja nije trajala duže od desetak minuta, mnogo više iščupa iz tog zagonetnog čoveka.
         Jedino što se moglo saznati, pre nego što je devojka sa kojom je živeo promenila program, jeste da čovek tegli ta svoja  kolica još iz Nemačke. Iz Bremena je, procedio je a reporterka prevela, krenuo pre dva meseca. Pešice se uputio na Hilandar.
                    Teško je bilo odrediti koliko taj čovek ima godina. U tome nikada nije bio vešt. Pa, recimo i ova devojka. Nikada ne bi rekao da ima trideset devet godina. Izgledala je znatno mlađe, pomislio bi često možda zbog njene vesele prirode.
         Ipak, kada bi to pomislio postavio bi sebi još neka pitanja. Recimo, u odnosu na šta ili na koga, na čiju dužinu življenja se odnosi to poređenje? Da li se može reći da je neko mlađi od nekoga ko je sasvim drugi tip, ko ima sasvim drugi životni tok i koga neke druge zvezde prate i drugi problemi muče od onoga koga bi pokušavao da proceni.
          Tako je bilo i sa njegovom novom devojkom. Imao je on staru devojku, ali je ona bila mnogo mlađa od nove devojke. Zapravo, bila je njena mlađa sestra. Šest godina mlađa.
          Izgleda malo zapetljano, međutim ništa tu nije čudno, rekao bi prijateljima koji bi ga pitali kako to da se stalno kreće u krugu dvojke.       
          Znao je na šta aludiraju. Bile su to te dve njegove devojke, a izraz dvojku su im prikačili iz čiste ljubomore. Tačno je jedino bilo, ukoliko su na to aludirali da je njegova prva devojka imala grudi broj dva. Ali, za drugu, ovu stariju sestru taj broj bi se morao povećati bar za jedan, ako ćemo iskreno. Uostalom, pomislio bi tom prilikom, šta se to koga tiče.
           Premda i samom mu je bilo prilično neobično da nije uspevao da makne iz zagrljaja dve rođene sestre već pune tri godine. Ni one, Kaća i Ljerka nisu o tome nikada nikome govorile. Nisu o tome govorile uopšte, čak ni međusobno, rekla je Ljerka, starija sestra.
           On je smatrao da to nije važno. Neko voli određeni tip devojke i u okviru tog tipa, neki podtip. Pravo je pitanje koji je  to podtip žene. Šta  ga izdvaja, odnosno šta nju izdvaja iz osnovnog tipa?
          Nikola nije mogao da odgovori na to pitanje. Uostalom, smatrao je da osećanja nisu najbolji teren za egzaktne odgovore. Sve je fluid, sve se razliva u podsvesti i oblikuje naše postupke na nejasan ali stalno prisutan način kao pejzaž duž slepog obalskog bedema uz reku na koju gleda prozor ove sobe.

          Međutim, stvar koja ga je zaista fascinirala bila su ta kolica, zapravo ono na njima: daščana kućica sa krovom na dve vode. Na njenim zidovima su ispisani različiti grafiti, ljubavne poruke, kilometraže, delovi čudne mape, karikature i crteži, potpisi carinika, krst i mesec, hijeroglifi novih pustinjskih ljudi. Na zadnjem delu, takoreći na leđima te male i očigledno lake kamp prikolice nalazila su se vrata bez prozora (što je bilo važno i što je odmah zapazio!) a na svakom njihovom krilu sigurnosni reflektujući trouglovi. Nije mogao da se otme utisku praktične jednostavnosti  čitavog projekta. Ima sve što mu je potrebno za život, pomisli tada dok je netremice zurio u ekran.
         Opet te to hvata? pitala je Ljerka bunovno, jer se upravo probudila. Oboje su vrlo dobro znali šta je to. Putovanje, san da čovek nešto promeni iako zna da je to samo san, mogućnost da se umoran od nepoznate bolesti sklupča na topli ležaj u svojoj drvenoj kućici na četiri točka, daleko od doma a ipak u domu i zaspi kao da se nikada neće probuditi u istom svetu.
           Obuci se, hladno je – rekao joj je, jer je ona kao zakleti nudista po celi dan i noć bila gola. To sa hladnoćom, naravno, uopšte nije bilo tačno. U stvari, bilo je vrlo subjektivna ocena. Znao je i on to, ali nije hteo da prizna. Možda je tu postojala neka unutrašnja hladnoća, ona tajanstvena kao nevidljiva strana punog Meseca, ali nije se plašio toga. Bar ne ovog trenutka.
          Mogao bi neko da te vidi, dodao je.
          Šta ima u golom ljudskom telu pa da je zabranjeno? pitala je dok je odlazila do kuhinje da uzme vruću kafu koju je on već skuvao i ostavio šoljicu, odnosno dve velike šolje kafe za nju. U ustima je već imala cigaretu i Nikola se blago naježio gledajući je kako bosa hoda po kamenim crno belim pločama u trpezarijii. Nije znao da li se naježio od prizora golih ženskih bedara, rapavog papira cigarete u ustima ili hladnog šahovskog postamenta. On nikada nije pušio, seti se da ni  njena sestra Kaća, sa kojom je bio prethodne gotovo pune dve godine nije pušila, ali se i onda ježio kada bi je video obnaženu i pomisli da je to u njegovom slučaju sigurno neki urođeni erotski refleksni kod. Ali, pomisli, kako se nisam ježio na dunavskoj plaži, na Štrandu ili na moru, u Makarskoj, pored toliko obnaženih žena, od kojih su mnoge bile čak i u toplesima? Stresao se. Šta drugo mogu da uradim, pomisli. One će uvek po stanu hodati gole - i posle malog otresanja glavom ponovo se upiljio u ekran.

          Čovek koji tegli kolica je imao krhko telo i uopšte nije izgledao kao čovek koji bez pomoći nekog drugog može da stigne do cilja koji je zamislo na početku putovanja.
          Znaš, rekla je starija sestra, užasavam se suvišnosti u životu. Šta će mu taj hangar?
         Nije razumeo. Kakav  hangar? Zatim je dodao: Zar nije to ono biblijsko prorokovanje da svako mora da nosi svoj krst svuda sa sobom, dok je živ?
          Nije važno, rekla je. Pre nego što prestanem da mislim o njemu, o tebi, o svemu...baš bih volela da znam šta stoji iza namere bilo kog čoveka da hodočasti u svetu zemlju? Kad bih samo mogla da bilo kom čoveku na svetu  dotaknem misao rukom?
          Iznenadila bi se kakve mračne fantazije tu zvrje, rekao je.
Mislio je pritom na Kaću. Kako hoda gola pred novim muškarcem u njenom životu i kako se ovaj uopšte ne iščuđava kao on, Nikola, nego joj prilazi s leđa, hitro kao mačka, u stvari kao divlji leopard, obara je na kameni pod, mermerni možda, šta beše u njenom stanu, zaboravio je, i kako se bez ikakve pripreme koju je ona volela, bez upozorenja, ostrvljuje na njene male dojke nalik japanskim jabukama kako ih je jednom nazvao u sličnoj situaciji u kojoj je naravno tada on učestvovao; video je sada kako ona negoduje, otima se, bacaka nogama uzaludno, taj novi muškarac  je bio snažniji od nje i naravno ništa nje video niti shvatao, ako je žena gola i vrcka tako kao što vrckaju Kaća i Ljerka, kao od majke rođene pred njima, to ne mora neizostavno da znači da ih pozivaju na seks u svakom trenutku i da je to, to što je usedilo posle i što uvek usledi posle takvog muškog rezonovanja, u stvari, ono silovanje njene male sestrice o kome mu je Ljerka pričala, jer one su i dalje dobre, one su rođene sestre, one nemaju nikog bližeg kome bi se poverile, muškarci su nužno zlo, odu i dođu, eto on, a sada ovaj, ovaj koji siluje i ona, Kaća posle dolazi kod njih, u pola noći, poluobučena, bosih oblih i dugih nogu (to je ne želeći sebi da prizna ipak primetio!), sneg je vejao seća se, prešla je tako polugla i bosa dve ulice i stajala pred vratima dok on nije onako noćno mutan i raščupan otvorio i u prvi mah nije shvatao šta se događa, gde je i sa kim je, samo je osećao da nešto debelo nije u redu i osećao je ne malu krivicu zbog toga, mada on nikad ne bi mogao da siluje nijednu ženu, nikoga, možda samo sebe ponekad, pomislio je tada dok joj se beskrajno izvinjavao.

          Zbunjeno se smeškajući sve vreme čovek je pred kamerama ponovo uzimao rudu svoje pokretne kućice u ruke, saginjao se, nameštao jako kožno remenje na ramena i sporim, gotovo lepljivim korakom poput puža polazio dalje, ka Hilandaru na svetoj zemlji; mada, ko će ga znati, možda još dalje, dokle ga uopšte nosi ta namera da izmeni svoj ustajali prozlovljeni svet i pročisti svoju  napaćenu dušu.
         Zar mu ta kućica - prikolica, tako je sada nazivala ono što joj je malopre izgledalo kao hangar za slabe pojedince, samo ne otežava stvar? pitala je Ljerka.
          Verovatno ne želi da bude zavisan od okolnosti, rekao je. Šta ako su ljudi u nekom  kraju kojim prolazi uplašeni od rata i stranaca pa ne vole nenajavljene nepoznate putnike ili su pak prema njima dobronamerni ali suviše oprezni da bi ih pustili u svoj dom, nahranili, ponudili prenoćište?
          Prišla je prozoru, snažno povukla dim i izbacila ga posle malog oklevanja na ulicu.  Na zgradi sa druge strane neka žena je bučno spuštala roletne. U pola šest ujutro se dižu roletne a ne spuštaju, pomisli Nikola, ali ne reče ništa. Ljerki nije imalo svrhe bilo šta prigovarati.
          Znaš zašto on vuče ta teška i nepotrebna kolica sa sobom? rekla je najzad.
          Znao je zašto. U stvari je mislio da zna.
          Zato, rekla je, što je gramzivi zvrndov!
          Nikola nije ništa razumeo, još se nije razbudio, kafa je ovog puta bila nešto blaža nego uobičajena ranojutarnja, jer je sa dna velike metalne posude na kojoj je crnim slovima na beloj pozadini pisalo MOCHA KAFE ma šta to značilo, zagrabio poslednje mrve, pošto su u jučerašnjem odlasku u megamarket, na kupovinu kafe potpuno zaboravili.
          Zato što vama nikada nije ničega dovoljno, rekla je Ljerka malo posle znatno pomirenije, ne više zlovoljno, nego onako kao da je to normalno, da ona to čak voli i priželjkuje kod jednog muškog zvrndova, naročito kod njenog zvrndova od muškarca.
          Ipak, Nikola pomisli da će  sada pomenuti njegovu vezu sa Kaćom, činjenicu da je tada još bio u braku, u srećnom braku sa Lidijom, kojoj zaista nije imao šta da zameri a ni dan danas kada bi pomislio na svoj iščezli prošli život, na to nešto na šta je sve češće pomišljao.
          Nije vam dovoljno da samo odlučite da krenete negde, naročito u neku avanturu, recimo u neku duhovnu avanturu kao što je ova. Ne, vama je potrebno da odmah u nju unesete sav svoj ego i svu svoju potrebu za bezuslovnom srećom i naviknutim komforom. Vi zapravo ne želite da se bilo čega odreknete, a želite da se promenite. Svašta!
           A vi? - uspeo je u predahu između njene rafalne paljbe da je upita Nikola. Čega se vi odričete?
          Mi, žene, ako već mene pitaš, ne želimo da se bilo čega odreknemo jer za tim nemamo nikakve potrebe. Uostalom, nemamo ni potrebe da se menjamo, zar ne? rekla je i pogledala ga onim, onakvim, dugim pogledom zbog koje je i otišao od Kaće.
          U pravu si, možda si ipak u pravu, rekao je Nikola svlačeći onaj svoj omiljeni zeleni džemper, koji je, tek sada je shvatio, jutros žureći a ne znajući kuda  žuri - obukao naopačke.