MILAN TODOROV: LUTKE IZ ODESE

 

 

 

Odesa, topli grad na Crnom moru za mene će uvek biti grad lutaka.

Carstvo prošlosti vraća mi se sad u obliku rata. Ruska vojska je zauzela Odesu. Taj grad za koji sam bio uveren da je u Rusiji.

U stvari, znam da je bio u Rusiji.

Moji roditelji su preko rođaka u Mađarskoj stupili u vezu sa nekim bračnim parom iz Odese. Oni su bili Rusi. Sećam se, on se zvao Vasil i moji su tog dobrodušnog ćelavog debeljka zvali Vasa. Njegova žena je imala cincarske krvi. Možda su je imali i moji. U svakom slučaju, počeli su, za ono doba, neobičnu trgovačku saradnju. Vasil i njegova supruga su mojoj majci, otac se nije petljao, slali pakete sa dve ili tri lutke izlivene u ružičastom kaučuku. Bile su velike skoro pola metra. Imale su oči na rasklapanje. Kupovale su ih starije žene koje su posle te lutke oblačile u haljinice svojih odbeglih ćerki i smeštale u hladne, takozvane gostinske sobe na krevetima sa uštirkanim posteljinama za tri generacije. U tim, mrzovoljnim prednjim sobama niko nije spavao, osim lutaka. One su bile preteče vrste devojaka za nesanicu.

Ima takvih.

Ta sličnost se tu ne završava. Lutke su bile, sad to znam, deo mog opčinjavanja nesvesnim.

Majka je uvek jednu golu lutku držala u uličnom prozoru. Za reklamu, govorila je.

Ljudi su prolazili našom ulicom. Bila je prometna. Put kroz nju vodio je do centra grada. Išlo se pešice. Nije bilo toliko autobusa. Ni novca.

Lutke su se, uprkos izloženosti, slabo prodavale.

Verujem da i sada, na tavanu u nekom uglu čuči lepa plastična beba iz Odese. Ukoliko joj neki od mojih zlosretnih podstanara nije, tražeći sakriveno zlato, polupao lobanju.

Ali, te lutke su zaista bile posebne. Nikad nisu delovale da su mrtve. Možda su bile , koji je umro od infarkta snimajući njegov mozak najsavremenijim skenerima utvrdili da je nekoliko minuta posle prestanka rada srca i protoka krvi, postojalo nekoliko delova mozga koji su razmenjivali informacije. Bile su to moždane ćelije zadužene za sećanje.

Ili za snivanje.

Meni se uopšte ne spava. Čula su mi bolno ustreptala. Obični mi se to dešava u vreme punog meseca. Ali, ovih noći je mesec mlad i tu negde, ne daleko, opet je rat.

Ležim u krevetu i osećam pritisak na stopala kao da nosim čizme i kao da sam ja, umesto nekih drugih, spreman da poginem.

Razume se da je to preterano i glupo, naročito kad nisam poginuo kad je za to bilo lepo vreme. Ono vreme bombardovanja televizije itd.

Ali, za razliku od ovih, ruševina ovih noći, to su ruševine mog vremena.

Koga to zanima?

Izlazim u baštovito dvorište.  Slabo osvetljena noć. Poneko krnje svetlo u okolnim prozorima. Verovatni odsjaj ekrana usijanih mobilnih telefona.

Da li me je neko tražio?

Podižem jednu ruku u mrak.

To mi daje osećaj slobode koje mi  nikakve rakete i tenkovi ne mogu uzeti.

U Odesi, gradu lutaka, svi misle kako bi nekud klisnuli.

Volim Odesu, kao što volim svaku napuštenost.

Pepeljuginu duboku cipelu od lažne kože koja blista na zumu mobilnog telefona dok njena vlasnica okleva da izađe iz automobila prikazujući golu nogu do butine.

Svakom je potreban neko da bi ga video.

I jedini zvuk koji se čuje u noći je poneka sirena policije ili Hitne pomoći.

Lutke iz lučkg grada Odese u prozorskom oknu… 

Mislim na vas.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: TERET GRADA

 

 

 

Sitna zadovoljstva.

Grad je pun debelih devojaka. O debelim muškarcima se ne sme govoriti u vremenu kada je oličenje muškosti fizička snaga.

Dakle, brza hrana. Rolovane vešalice i te stvari sa sertifikatom dobijenim na sumnjivim roštiljijadama. (Da li se tako kaže?)

Iznad roštiljarnice neka mlada žena vežba u plavom tankom trikou. Diže tegove koji će joj smanjiti grudi. Da li ona uopšte misli o tome?

Na pljeskavicu sa lukom i kolutovima sveže ljute paprike potrebno je čekati deset minuta.

Dva pijanca na klupi ispred monumentalnog spomenika Kralju oslobodiocu razmenjuju iskustva iz zatvora i hvale mogućnost da se posle dve trećine izdržane kazne izađe ukoliko je osuđenik pokazivao znake dobrog vladanja.

O tome razmišljam sve učestalije. O dobrom vladanju i kazni.

To su mutne i vrcave stvari.

Ljudi mnogo pričaju, ali ništa ne preduzimaju.

Pobednik je sav u gvožđu. Ili je to bronza. Legura koja ne rđa.

Nebo iza je boje ćilibara. Klimatske promene ne prestaju da nam prave iznenađenja.

Ne volim spomenike. Čine me depresivnim. Ipak, ukoliko mora da ih bude, voleo bih da gvozdeni konj ima grivu koja leprša na vetru.

Ovde sve stoji kao tvrđava pod kojom sam ponovo rođen kad sam prešao Dunav i postao sultan Mehmed Osvajač.

Šalim se.

Gospode, u kakvoj kulturi ja živim?

Šetam po zimskoj plaži na Dunavu i ostavljam tragove svojih koraka koje će  reka na proleće izbrisati.

Zanimljivo mi je samo to što su moja stopala veća nego ranije.

Čovek, izgleda, nikada ne prestaje da raste, premda se suštinski smanjuje.

Kupovao sam čarape od broja 40 do 42 a sada prešao na 42 do 45.

Plafon mogućnosti je iluzija.

Pravo pitanje je samo kako zalupiti vrata iza sebe.

Debela ženska tela govore: Zaboravi, neće se desiti.

Gajenje žena u proleće je kao gajenje neke kućne biljke.

Mislim o tome dok traćim najkraći put od Lidla do Bulevara patrijarha Pavla.

Kakva smejurija od ulica. Benzinska isparenja i mirisi roštilja, ti mirisi jeftinih roštilja i prokislog luka, mešaju se u vazduhu.

Iznenada, zvoni mi mobilni.

Propušten poziv je od bivše podstanarke u roditeljskoj kući.

Sa gnušanjem odbijam da joj se javim posle onih prstiju sa bojom fekalija otisnutim na zidovima kupatila.

Bila je debela i uprkos tome našla je tipa kome se podavala u automobilu skoro svakog dana. Negde tamo daleko.

Te žene samo u mašti možeš da voliš.

Neukusne su kao brda oko ovog grada. Nisam probao da jedem zemlju. Kad sam bio mali, govorili su, da sam jeo zid.

Očigledno je da ga nikad nisam pojeo. Ja sam generacija Sedam patuljaka plus. Ne znam koliko mi još ratova sleduje.

Da, ta sitna, mala zadovljstva…

Lepa žena pedesetih ili već šezdesetih godina koja se slobodno vozika po gradu u svom malom crnom automobilu. Dopada mi se samo u toj samoći.

Da li  ona zna da je izgubljeno veče manje izgubljeno kada nije u sobi? Koa što ja to znam.

Ili se i u njoj ova tišina gomila poput đinđuva?

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: STVAR SRCA

Sa sanjivim očima, poluoklembešenim kapcima, pošto je drugi dan kako ne spavam dobro, posmatram izložbu fotografija najvećih svetskih fotografa. Izložba je tematska. Svet i migracije. Postavljena je na glavnom gradskom trgu. Na otvorenom. Kod spomenka Miletiću. Ako padne kiša… Zašto ne misliti pozitivno?

Međutim, o migracijama imam stav koji se kosi sa lepim mišljenjem i ne bih da ga mnogo obrazlažem, tim pre što bih u takvoj jalovoj diskusiji morao da se raspravljam o pitanjima boje kože i umora od kolonijalnih ratova u ime demokratije i ljudskih prava.

Umesto svega ja zastajem u krugu slika izbegličkih porodica koje posmatra mlada crna žena. Ljudi na fotografijama su očajni, a ona je sama.

Usamljenost iz te slike u jakoj je suprotnosti sa odjekom devojačkih potpetica pri susretu sa mermernim poplačanjem trga.

Izbeglice na slikama su crne. Tamnije nego inače. Da li je to od staha, gladi ili umora – ne znam.

Osećao sam se loše. Naravno da to nije za poređenje. Mogao sam samo da pretpostavim kako će se sve to završiti.

Taj odlazak u predvečerje grada. Bez velike potrebe. Doduše, uplatio sam izvesnu sumu novca telefonskoj kompaniji na pogrešan poziv na broj, jer mi nisu poslali štampani račun. U njihovom predstavništvu su mi rekli da sam zakasnio. Lik koji radi na takvim reklamacijama je već otišao.

I tako me je ta činjenica dovela do izložbe pod otvorenim nebom.

Po običaju, držao sam ruke u džepovima. Podrazumeva se da je toplina u njima ujednačena. Međutim, leva šaka mi je uvek toplija od desne

Stvar srca?

Ne pričam o tome. Ne volim sopstvene slabosti. Kad bih pričao o tim malim nagoveštajima smrti bilo bi to kao da se tužakam nevidljivom bogu.

Ima ta stvar sa bogom. U nekim od teških trenutaka znao sam da satima posmatram šare na keramičkom podu u kuhinji. I dešavalo bi se da mi se tada ukaže… Ne, ako o tome pričam nestaće sva čuda ovog sveta.

Bože, možeš li da me se setiš?

Dok posmatram fotografije najvećih svetskih umetnika na kojima je sav (da li?) jad modernog doba, znam da  je moje pitanje manje od papirića u Zidu plača. Papirića koji sam sa željama ostavio u procepu tog zida1989 godine i sve te želje su mi se ostvarile. U stvari, samo jedna. Posvećena tada bolesnoj majci. Ozdravila je i živela bezmalo pun vek.

Pažljivo, mada u polumraku iza spomenika Miletiću, pogledao sam sve fotografije. Trebalo mi je mnogo strpljivosti. Trg je bio skoro pust. Mnogi ljudi su još nosili maske na licu zbog kuge.

Dok sam posmatrao fotke očajnih migranata, u čamcima ili upeleteno među nogama majke koju brutalno pretresa engeski policajac očigledno se ne libeći da joj pri toj formalnosti odmeri dojke), jedno pitanje mi nije davalo mira.

Da li žele da nas povuku sa sobom? Da ne budu sami.

U tom trenutku sam načinio sliku na mobilnom telefonu.

Ne znam kako se u blic sceni našla ta usamljena crna žena sa ogoljenim nogama u dubokim zimskim čizmama.

Bila je kao ukras iz kutije sa ukrasima koje smo prerasli.

Ali, ona je stajala sve vreme ispred tih fotografija, ne pomerajući se.

Vratio sam se kući.

Prethodno neka mlada žena, sama u crnom velikom automobilu. Zaustavlja se, da nas, mene i suprugu, propusti pred pešačkim prelazom.

Kad smo stigli kući, istuširao sam se vrelom vodom. Tuširao sam se dugo, polako i činilo mi se da onaj bog u kamenom podu, zatim moja stopala i najzad vitke noge nepoznate žene ( da li na trgu ili u automobilu) rastu kao ono o čemu zaista ne želim da pričam jer je svaka izvesnost opaka a niko se više ne seća zašto je to tako.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: UDALJENOST

 

 

Kad sve prođe, sve žene su bezimene.

Kad bi postojali memoari devojaštva i momaštva, da li bi bilo razlike?

To nevidljivo koje nastupa posle liči na one, daleko im lepa kuća, scene masovnih venčavanja na trgu.

Slepi putnici u brak.

Neko vreme su te masovke, koje su podsećale na scene grupnog seksa u nastajanju, bile veoma popularne u našim gradovima. Ko se tu s kim venčavao, niko od učesnika ne zna. Važno je mahanje za televiziju.

Ja, pak, preferiram diskreciju.

Krabulje na februarskim maškarama.

Ili brz prelet na tvoju priču na fejsbuku, koji možeš samo ti da vidiš. Pa sad ti – vidi. Šta to znači, uglavnom, ne znaš.

Nevidljiva stvorenja za muški um se stalno gomilaju.

Čovek počinje nešto da smišlja.

Ideje ne sme da stavlja na papir, jer svaka ideja kada se stavi na papir deluje preuveličano.

Ipak ponekad to radim i to ni na šta ne liči. Možda na neke prekrštene ženske noge kao znak poništavanja želje.

U takvim slučajevima obično mi bude vruće, ali ne mogu da spavam.

Sve te krvi koje se hlade u meni…

Nekad sam mislio da ću pisati mnogo više i zahvalan sam bogu što se to nije dogodilo.

Ali, možda ne bi trebalo da budem zahvalan samo bogu. Ima Gospod pametnija posla. Mogao bih da budem zahvalan i svim tim muškarcima koji su posle upecali istu ribu pa je pustili u vodu.

Dok smo izlazili iz školskog dvorišta, po mrkloj noći, videli smo samo belilo naših lica.

Tada nije bilo toliko dostupnih automobila i opasno mračna školska dvorišta pričale su priče koje nikad neću nikome ispričati.

Verenik u vojsci a X izlazi iz tame sa mojim šantavim školskim drugom.

Posle se udaje za verenika. Rađa mu dvoje narkomana. On beži u Ukrajinu. X sere krv.  Operacija. On se vraća. Dete je u zatvoru. X kuva samo povrće i ozdravljuješ.

I te stvari…

Mene to ne zanima u meri koju svet očekuje.

Mene zanima šta duhovi govore.

Upravo pišem roman u tome.

Uđi, ako hoćeš.

Pazi, ta stvar sa prorokovanjem je opasna. Ne bih hteo da budem pogrešno shvaćen. Štaviše, bojim se toga. Ali, većina ljudi koji su bili moji otvoreni ili prikriveni protivnici, sada su mrtvi.

Nestali su kao rasplinuti duhovi. To me očvršćuje u uverenju da je, suprotno od teoloških zapisa, teo iznad duha.

O propadljivosti tela govori se u vedar dan.

Nije nego?!

To je poput žigosanja konja. Svi volim konje, ali želimo da obeležimo teritoriju svoje ljubavi.

Koliko je to pogrešno!

Ne postoji teritorija ljubavi. Nije to država.

Stvar je u tome da budeš bez simetrije osećanja.

Time ništa ne dobijaš, ali ništa i ne gubiš.

Kasno je.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: RANJIVOST

 

Postoje dve vrste ranjivosti. Ona koja pogađa tvoj lirski solo i druga. Ta druga, kao proširena ispovest u drvenoj crkvenoj niši koja opominje na hronologiju. Svi smo zgnječeni istom intimnošću. Svedočanstvo te činjenice je odlazak na pijacu u rano jutro. Ima nešto uzvišeno u moći povrća, u njegovom skoro opipljivom protivljenju zimi  i nagoveštaju poraza naše smrtnosti.

Ispred kuće pokojnog prijatelja stajala je živopisna grupa momaka. Ne znam ko sada boravi u njoj. Dugo je čamila. Prijatelj je imao ćerku. Gledao je sakriven iza školske ograde kad je majka odvela. To je taj unutrašnji pristup o kome čovek, s godinama, sve više razmišlja. Sad možda baš ona živi tu.

Prolazim polako.

Momci su samouvereni. Jedan, u sredini, je punačak, nosi kratku crnu bradu i na čas mi se učini – on je.

Sledećeg trenutka automobil se zanosi u krivini. Ne nije on. Upirem nogom u stopalo kočnice. U ovoj krivini je dozvoljeno tek četrdeset kilometara na sat. Ušao sam sa osamdeset. Nije dobro. Moram da se držim prostora sigurnosti. Izlazim iz krivine i dopuštam nervoznom vozaču šlepera da me zaobilazi u širokom luku preteći mi rukom kroz iz kabine na čijem zidu se praćaka gola tamnoputa lepotica.

Izlazeći iz krivine odjednom sam postao ubeđen da je prijateljeva ćerka živi sa tim tipom koji je u svemu nalik na njenog oca.

Kao da se, nekom čudnom magijom ljubavi, sve vraća na početke.

Naravno da sve već postoji na ovom svetu. Ali, mi ih ne znamo sve. Recimo reč principijelno. Svojevremeno nisam bio uveren da znam šta ona znači. Delovala je moćno. Prisustvovao sam jednom sastanku na Filozofskom fakultetu na kome je mlada komunistkinja branila starog profesora Kolakoića od napada ambicioznog karijeriste, sekretara partijske organizacije na tom fakultetu, izvesnog Gileta Klisakova. Apartčik Klisakov se iz petnih žila upinjao da izbaci sa fakulteta starog profesora zbog toga što je u vreme Drugog svetskog rata u nekom srbijanskom selu govorio na četničkom zboru. Nepotrebno je da napominjem kako će apartčik Klisakov, docnije promeniti zastavu i biti u vreme jedne od niza demokratskih promena u nas, ambasador koji će promovisati vrednost našeg društva u dalekom svetu. Mlada braniteljka je bila malo sasušena crnka, ali je u kratkoj suknji, vižljastog tela, nedefinisanih grudi i uljanog pogleda bila osoba na čijoj sam strani bio. Međutim, nisam smeo da joj to pokažem. Moje uverenje o vladanju i principima vladanja je bilo da te stvari posle izvesnog vemena uvek dobijaju druge dimenzije, kreću se amorfno i često prevazilaze njihove aktere.

Skoknuo sam na vinjak preko, u restoran Gurman.

Drmnuo sam dva vinjaka u izlogu.

Kao mladom čoveku koji je tek počeo da uređuje sopstveni svet, to apartčikovo insistiranje na prošlosti, na životima drugih, starih ljudi, na suđenju vremenu koje nismo poznavali – bilo mi je neljudsko.

Više sam voleo da se ravnam po merilima sopstvenog nesvesnog.

Sačekao sam crnu koleginicu i odveo je opet u istu restauraciju.

Popio sam tri vinjaka pre, a sa njom još tri.

Rekao sam joj da se ne sekira što smo izgubili. Rekao sam joj još da je sve to nebitno. Da li je nešto ćoškasto ili okruglo, zaista nije važno.

Hteo sam da je okrenem.

I to saznanje me je bocnulo. Govorilo je, ma šta govorilo  vrištalo je nečujno da smo svi isti. Da sam ja, u stvari, Klisakov.

I sad me je taj događaj na krivini, podsećalo da je pravim stvarima potebno odstojanje. Ponekad ceo život.

Profesor koji je govorio u selu Ba je nedugo posle egzorcizma na Filozofskom, umro.

Njegovu vatrenu braniteljku sam posle posmatrao kao figuru na unutrašnjoj, tamnoj strani mog mladićkog života. Ta figura bi ponekad bila pojačana mojim strahom da se između živih i mrtvih ljubavi sve vreme stanjuju razlike. A mi smo skakači. Od nas se stalno očekuje da preskočimo sopstvenu visinu.

Kako?

Te slabe spomenarske anegdote ne kažu mi ništa o tome kao da razbijemo tu tektonsku ploču na: nekad i sad.

Učesnici smo mehaničkog plesa. Čekamo. Pored nas proleću brakovi u krizi.

Odrasla deca sa svojim životima. Moral pod moranje. Šta će reći ono koji nas znaju?

"Nekad" se, preko nas, bori da uspostavi moć nad "sada".

Okolni svet ništa ne zna o otvorenim mestima protiv raspada starih odnosa.

Hitam ka pijaci. Tamo je ples kroz prostranstvo prirode. Ples koji nas brani od vaskrsle smrti.

Postojim.

Moja religioznost je protivna uvreženom scenariju na koji se predstavlja svet.

Stavi ga.

Hladno je.

Lezi na kaput, tu, na pruzi.

Šta ako naiđe voz?

Bićeš svetica.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: METEORI

 

 

 

 

Neka žena je mirno spavala kad je oko jedan čas pre ponoći probudilo lajanje njenog psa.

Ustala je da vidi šta se dešava. Sledećeg trenutka komad meteorita velik poput šake probio je krov njene kuće i pao na jastuk na kome je do tog trenutka bila njena glava.

Tako se ponekad osećam. Umesto psa, imam to odvratno sećanje koje me uči gde je kamen za glavu.

U stvari, kad bolje razmislim, nije to sećanje. To je više nešto kao: želeo bih da se vrate neki ljudi u nekim  čistim danima, opranim kao dubine neba, vode...

U snu imam osećaj da padam, ali imam osećaj i da, dok padam, širim krila.

Imam tu, nekad ne baš prijatnu, sposobnost da pamtim snove do najmanjeg detalja.

Ponekad zapazim trag na usnama neke žene koju sam, ko zna kako i zašto, voleći dozvao u san.

Neka žena pliva leđno. Pre toga hoda po vodi. To je, naravno nemoguće. Ali, ona hoda. I u njenom hodu meni se ne čini ništa nelogičnim, osim njenog profila okrenutog od sunca tako da joj se vide samo isturene grudi.

Žena je plava. Ima dugačko telo, pomalo neuhranjeno. Da li namerno? Verovatno. Ili je to zbir genetskog nasleđa.

Ja joj dovikujem, nešto što meni ne priliči, ali ta nepoznata žena mi se osmehuje na način koji ne mogu sa sigurnošću da odgonetnem. Da li je to samo posledica lepog kućnog vaspitanja ili nešto što bi trebalo da me ohrabri u nastojanjima da sa njom uspostavim bliži susret?

U detalju njenih (mlada je) usana je sve nejasno.

Ali, okrećem se u krevetu i puštam je da pliva, brzo i krivudavo, nalik na kometu.

Ja sam čovek koji, još, ne želi da se oporavlja od svojih bivših života.

Ako sam bio pod prismotrom, voleo bih da to potvrdim.

Tako mi nedostaje ta lažna nevidljivost sveta.

Usamljen sam.

Usamljen sam kao drvo.

Juče sam u parku, popišanom i zabrljavljenom, pokušao da sa grana onog rastinja koje prvo krene u proleće sa belim plodovima u obliku mlečnih klikera, nikad nisam saznao kako se zove - otkinem dugu najlonsku traku koju je vetar mesecima bezuspešno mlatio i koja je dodatno stvarala utisak dolaska spore, plastične smrti nas i naše planete. Uhvatio sam je za jedan kraj i povukao. Drugi kraj se neočekivano snažno zaljuljao i bodljikave tanke grane biljke zabole su mi se u obraz. Kratak jak bol. Skoro neosetan u odnosu na plastično propadanje okeana i kontinenata. Međutim, sutradan obraz mi se na tom mestu udebljao a tačka uboda zagnojila.

Pomislio sam na zečeve. Na divlje zečeve. To, razume se, nema nikakve veze sa evidentiranom posledicom moje naivne ekološke akcije.

Ali, zečevi su oličenje pune snage koja nestane u trenu pod farovima nekog automobila u planini ili puščanog zrna (zašto se to uopšte zove zrno, kad je taj termin rezervisan za pšenicu?) pijanog lovca na dolmi u zaštićenom rezervatu prirode?

Ona žena u vodi, ili tu blizu, nastavila je punom snagom.

Koliko ima godina?

Tu je, na sredokraći, ni ovamo ni onamo. Pedeset? Koja manje, koja više.

Sećam se svoje pedesete. Krah karijere. Mislio sam da sam umro i da se pretvaram da živim. Ali, bile su to najbolje godine mog poraza.

I ni danas nisam promenio mišljenje o tome.

Posle pedesete nastaje preokret. Nauka kaže da se ćelije u ljudskom organizmu potpuno promene svake naredne jedanaeste godine. Meni se to ne čini tačnim. U pedesetim, na pola ko zna čijeg i kakvog veka, mi smo dopola puni života. Još tražimo. To je svrha života. To traženje. Traži me. Tražim te. Nikad se nećemo naći. Nikada. Nije ni važno.

Uostalom, ne znam ništa o ženama u snu. To je normalno.

Ipak, nauka, frojdovska mahom, tvrdi da su snovi refleks frustracija. Frojd, koji kao što se zna, nije imao nimalo uzbudljiv seksualni život, prorokovao nam je svet u crnoj rupi ženskog.

Ali, kao što je neko rekao, veličanstveni životi naših malih života nastavljali su se u drugim pravcima. To što smo mi slepi, ništa ne menja na toj oštroj istini.

Nagomilani ponor. Portreti u fotošopu na skrivenim memorijama telefona.

Mislim da je to neprikladna haljina.

Koja? Ova siva?

Da.

To je spavaćica. U muslinu.

I prslučetu.

Naravno.

Dok ih gledam, znam da su nestale. Sa svim budućim vremenima u kojima će se sve ponovo približavati da bi nakratko nestalo.

Sve iznenada počinje. Tako blizu da verujem u boga.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

TRI NOVE PRIČE

"Kasni životi muškaraca", "Klub Čarlsa Bukovskog" i "Pas koji je plakao na železničkoj stanici"...

tri priče koje sam napisao prošle jeseni objavljene su u najnovijem januarsko-februarskom broju LETOPISA MATICE SRPSKE

Časopis je dostupan u PDF formatu na sajtu Matice srpske.

MILAN TODOROV: POGLEDAJ JOŠ MALO

Primetio sam ga još u autobusu na liniji 9 ili 8.  Ne sećam se. Nije važno. Mi smo se švercovali, a on je imao pokaznu u džepu.

I lovio nas je. Išli smo u iznajmljen stan u kome smo stanovali.  Nismo nameravali da se tu zadržavamo. Bili su to samo počeci. Sve nas je vuklo na i tako dalje.

Travnjak ispred zgrade je bio spržen. Metalne okrugle šipke umrljanje blatom sa oficirskih čizama.

Ravni, tupi odsečak grada. Ledina na kraju. Poneka bašta. Poneko groblje sa očiglednom namenom da se širi, videlo se to u očajnom njihanju svilenih bezvrednih trava u punokrvnoj vojvođanskoj perspektivi na horizontu polja.

Stan je bio prljav, ali nismo marili. Neko je napisao na zidu: Prljav si, zide! I : Jebem te zide!

Voda u čaši, zaostala pored kreveta se pokvarila i usmrdela. Očigledno je da nije bila sveta, iako su svake godine na praznik Bogojavljenja u gradskom vodovodu obavljali ritualni obred osvećenja vode pred kamerama državne televizije.

Da li je sve bilo samo kružno skrnavljenje svih nas i naših predstava o svetu?

Onaj majmun što je ogromnom toljagom lupao kost našeg pretka, shvatih, nije holivudska izmišljotina.

On pleše civilizacijski ples nevidljivog i neosetnog pristanka na sve.

Naravno, majmun zna šta radi. I upravo zbog toga je u njemu sadržan princip moći.

Ali taj čovek koji nas je pratio ne da mira.

U iznajmljenoj prljavoj sobi, tera nas da naćuljimo uši.

Sluša prigušene taktove muzike uz koju smo se pretvarali da spavamo, posle.

Jednom je u taj stančić ušla i gazdarica. Imala je rezervni ključ. Ušla je bez prethodne najave i bez ikakvog povoda. Pokrili smo se preko glave.

Ušla je, omirisala vazduh kao keruša koju lovci tvrda srca ubiju ili puste u atar da se izgubi, jer ne sluša komande.

Zatim je izašla.

Mi još ležimo u mraku prekriveni stutkanim ćebetom.

Možda nikad nije imala nekoga koga je mogla istinski da voli?

Da li je u vezi sa čovekom iz busa koji nas  prati?

Ne verujem. Ne bi nam izdala stan.

Koliko je ljudi gladnih tuđih ljubavi?

To mi je, može biti, ogadilo posmatrače tuđih ljubavi. Mislio sam zauvek. Ali, ovih dana bio sam prinuđen da na izvestan način to postanem.

Moj podstanar u napuštenoj roditeljskoj kući, koji me je, na moju iskrenu radost, napustio iznenada, dakle bez najave, zamolio me je da mu iz stana u koji nisam ulazio dok sam mu ga iznajmljivao donesem samo dve stvari. Trubu i pasport. Tako je on nazivao putnu ispravu zvanu pasoš. Time je, ne sumnjam, ponovo želeo da me, sada sasvim bespotrebno uveri da je bio u Holandiji, da je tamo, kako mi je ranije pričao, svirao u noćnim klubovima u kojima je upoznao svoju ženu sa kojom ima ćerku i tako to.

Meni je njegov nenadani odlazak pao kao kamen sa srca.

Bio je potpuno nepredvidiv. Čas ima sve, da bi sutradan molio da mu pozajmim pet stotina dinara jer umire od gladi.

Iako sam ga pre izdavanja stana upozorio da ne sme da u njega dovodi druge osobe, jer je stan zapravo mala prostorija od desetak kvadrata sa kupatilom i garderobom nije imala više od dvadeset, on je tu, priznao mi je, živeo sa svojom devojkom.

Setio sam se one sobe. Nije da je to bilo presudno, ali prešao sam preko toga bez gunđanja. Ionako je kuća pusta.

Na kraju krajeva, ispred te kuće je rušenje. Prošlosti nas i naših kuća padaju niz padinu novog doba. Nijedna teritorija nije više zabran. Samo još malo slobode, kao da kažu, je nama dato.

Otključao sam zelena, starinski zelena vrata i oprezno promolio glavu.

Iz pravca ulice se čuo zvuk vojnih kamiona. Kasarna je tu malo dalje, a vatrogasci preko puta.

Pomislio sam na vatrogasce. Nisam više član tog dobrovoljnog društva. Ne bih znao da kažem zašto. Možda zato što mi je majka umrla. Možda zbog toga što je i mlada žena tog domara umrla samo godinu posle nje.

I što smo se posle, on i ja, gledali pogledima krivca. Potpuno bezrazložno. Kao da smo se optuživali pogledima. Ti si prvi počeo.

U zaleđu pećine koja je bila soba, polovni crveni kauč za dve osobe. To vidim na osnovu dva zgužvana jastuka i dva ulegnuća na njemu. Sve kao da je neko upravo ustao i sprema jutarnju kafu.

Na malom plastičnom stolu kupljenom u Ikei papirić sa neveštim rukopisom: Ljubavi, operi mi veš. Dolazim kad stignem.

Prljavi veš pored kauča, u povećoj sivoj posudi.

Da li ti znaš da je ona narkomanka i prostitutka?

Meni to, rekao je, ne smeta.
Ja je volim.

Stariji je od nje maltene pedeset godina.

Zbog toga je, verovatno, spoljašnji deo kauča ulegnutiji. On je teži i noću mora da ustaje i piša.

Iz mog ugla sve to deluje prazno. Ali, uprkos svemu, bilo mi ga je žao.

Na stolici boemski crni kaput od vune. Prljav. U džepovima, koje mi je naložio da pretresem nema pasoša.

Koliko je detinjasto imati holandski pasoš i zaboraviti gde je.

Da mu to kažem, nema smisla. Znam šta bi rekao: Ne razumeš, imam tamo ćerku od devetnaest godina.

Uspomena na život.

Koliko svako od nas ima prava na te uspomene?

Pomeram kauč. To su one naizgled lake, ali u osnovi teške konstrukcije ležaja sa mnogo opruga koje se opiru.

Škripuću po parketu.

Ispod fotografija mlade Romkinje bez odeće. Mlado, lepo, bezobrazno lice. Sve je na tom licu bezosećajno. Kao da se stopilo sa opštom ravnodušnoću.

Mislim, da li je to neka igra.

Tražim trubu.

Pasoš je, verovatno, priča za naivne.

Zovem ga mobilnim.

Ovde nema ničega.

Zbunilo ga je to malo.

Svejedno, pogledaj, molim te, još malo.

Već sam u kupatilu.

Tamponi, vate, tri jednako potrošena šampona za kupanje i govno u klozetskoj školjci.

Izvini brate, desilo se.

Kao da je govno događaj koji se prepušta na milost i nemilost.

Ta neverovatna opuštenost samo mi govori da nema kome ni o čemu da priča.

Ukrašću mu trubu.

Ali znam da neću.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: STANJE STVARI

 

 

 

Noktom ukoso zasečete

Srebrnu foliju kojom je obložena

Test traka i uhvatite je pažljivo

Za kraj na kome je odštampan bar kod

Kad ste to učinili

Uvucite deo trake sa kodom

U otvor aparata

Posle nekoliko sekundi

Na ekranu će se pojaviti natpis

Apply blood

Vaše je samo da na vrh trake

Nanesete kap krvi

Bez čežnje

Bez tuge

Možda sa malo muzike u pozadini.

MILAN TODOROV: APAGE SATANAS

Obično na kraju večeri dan poprima sasvim drugačija obličja. Ja to nazivam tumačenjima. Ja, koji ne znam više šta je more i zalazak one kugle na pučini koju je trebalo deliti vertikalno a ne horizontalno. Ali to bi verovatno  bile Jakovljeve lestvice za nebo i uvek ista rvanja sa anđelima.

Ne želim da se borim sa anđelima. Tu uvek postoji rizik od ponavljanja.

Zahvalan sam bogu što mogu da se setim i da zaboravim.

Ne pamtim, razumljivo,  početak svog života. Slušao sam nešto o tome, ali nisam mogao da razaberem sve. Uostalom, ni kad sam bio vrlo mlad nije me zanimala sopstvena prošlost. Izgleda ipak da sam se rodio jedne godine,  jedne jesenje nedelje, uveče oko osam.

Moj otac j bio, za ono doba već star čovek. Moja majka, mlada, veoma mlada. Biće to kasnije izvor nekih dilema i problema koji su do mene stizali u talasima. Uspon, pad. More. More za kojim patim kao da sam Mađar.

Možda zato što je moja majka iz Mađarske.

Ili, tek onako. Sentiment u predvečerje novog rata na pomolu.

Svi kažu da neće.  To je ono što brine. Koja belosvetska budala je ikada bila iskrena?

Jednom sam kraj teniskog igrališta u centru grada, onog kraj najstarijeg parka, sreo jednog funkcionera. Pitao sam ga šta će biti, a on je rekao (ne mogu da odredim da li mirno, da li službeno, da li neoprezno, da li sa osećanjem da će se posle  kajati): Malo ćemo ratovati.

I ta rečenica me prati, evo, već trideset godina. Kad bi me neko pitao, a neće, rekao bih da je to rečenica koja je ostavila najdublji utisak na mene tih godina. Ne veka. Vek je život, intiman splet golih istina. U moru zvezda.

I tako, sa godinama, uviđam da je moj svet poplavljen.

Sećam se najvećeg plava Dunava, 1967 godine. Zapamtio sam tu godinu. Dete, mala devojčica iz Vatrogasnog doma prekoputa kuće u kojoj smo živeli, popila je otrov iz otvorene kantice stavljene uza zid za prskanje krompira u škrtoj baštici uz ogradu parka.
Posle sam, ustrašen, kroz retke otvore na drvenim šalukatrama posmatrao njenog uplakanog oca. Sedeo je u kratkim pantalonama na kućnom pragu na ulici i plakao, a iz gaća mu je virilo veliko jaje slično mudama nerasta. Ta slika brutalne patnje pomešana sa prizorom nekontrolisane polnosti, urezala mi se u sećanje za sva vremena.

Grad pohotnih a plačljivih muškaraca.

Zajebi, mislio sam. Odluči se između bolnice i groblja. Ali ta najgora generacija između nas i mojih roditelja je birala po principu „Uzmi sve“.

Posle sam se, povremeno, trzao kada bi neki kamion ili automobil ubio devojčice koje pretrčavaju međugradski put koji i danas prolazi kroz naseljeno mesto. Ne znam zašto su me upravo smrti devojčica, koje najčešće nisam ni znao, toliko potresale. Verovao sam, možda, da su one i ta njihova meka tela savitljivija od  mog koje se plašilo, bilo puno nesigurnosti.

Nastupilo je  vreme čerupanja grada. Nezadovoljne, tek udate žene bežale su od svojih muževa. Stizale bi u predgrađe, ne znajući kuda dalje. Često nisu imale ni gde da prespavaju prvu noć. Onda su ih oveštali gradski likovi spasavali odvodeći ih u zajedničku jazbinu da bi tamo nesebično delili plen, dan, dva ili duže. Te žene, posle takvog iskustva, naravno da nisu smele da se vrate svojim kućama i pokaju. Uostalom, neke su mazali katranom i posipali perjem iz bludničkih jastuka. Mlade su, osramoćene, ostajale u gradu da se snalaze kako znaju i umeju. Mnoge su želele da zaborave svoja prva, prljava iskustva. Neke je odnelo mutno Dunavo. Neke nastavljale posao povremene prostitucije. Većina je, međutim, zaboravljala šta im se dogodilo i uspela da izgradi sopstvenu stvarnost bez noćnih mora.

U to vreme još nisam imao svog izaslanika. To je mlad čovek koji mi prepričava svoje ljubavne dogodovštine sa udatim ženama a ja ga podstičem i dajem mu savete da živi punim gasom.

Ali sada sam se odrekao svojih organa. Tako mi se čini. Nemam više nameru da pominjem soje stare veze. Ali, te sobe su življe nego ikada, iako sada nisu tu. Zar je moguće da su nestale osobe iz naših života jedine koje su ostale verne staroj ljubavi? Zar je moguća ljubav van vremenskih granica?

Dugačak je red ljudi bez srca. Kao red ljudi pred prodavnicom hleba.

Svi ovi dani su predletnji dani, jer ih tako i toliko želim.

Nešto se pojavljuje samo leti, iako se još osećamo neslobodnima. Gubi se osećaj ravnodušnosti. Možda čak pustim kanarinca iz kaveza od pletenog pruća.

Ne znam.

Strašno sam umoran od napetosti iščekivanja.

Slabo radim na novim poznanstvima. Sve to preko društvenih mreža je opasno kao rečni vir. Privuče te, pa te okreće dok ne potoneš.

Lako čitam dvosmislene poruke nadobudnih.

Moral žena koje slave svoje reproduktivne organe izlažući svoje potomke javnom bičevanju pogledima, da bi se u kasnim satima nudile dvosmislenim i u mlakoj meri lascivnim komentarima svojim devojačkim, ranim koitusima.

Svako se muva sa svakim.

Istražuju se tela na daljinu.

Možda je to ono što mi upravo sada treba.

Da se ni na šta ne žalim. Da mi se stalno spava i da u tome, glupo, vidim samo nagle promene vremena.

Ali te devojke s kojima sam se razišao su baš uporne.

Probudim se i prekrstim. Apage satanas, kažem.

I one nestaju.

Do sledeće noći.

(odlomak iz novog romana)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NINUS NESTOROVIĆ: SIJALICA

 

Koja dokumentacija je potrebna da bi se strah legalno uselio u ljude?

 

Svaki put kad narod zažmuri naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni...

 

Jebeš ti tu državu u kojoj vlast više podataka zna o novinarima, nego oni o njoj.

 

Istrago, pomeri se s mesta!

 

I bog je bio ateista dok nije počeo da veruje u sebe.

 

Ko traži da jede, taj nije patriota, a ko nije patriota,

taj neće ni dobiti da jede!

 

Bez preciznih uputstava velike promašaje teško je napraviti.

 

Kao i kod svih ostalih umetnosti i za preživljavanje nadahnuća uvek ima. nedostaju samo sredstva.

 

Alkohol brže opije čoveka kad mu je stomak prazan.

Laž takođe.

 

Zahvaljujući napretku nauke i medicine neizlečivih optimista više nema.

 

Ovde u bajke više ne veruju deca.

Samo odrasli.

 

Sijalica je sjajan izum.

 

Ako je život roman, posmrtni govor je njegov pogovor.

 

 

Fizička lica u Srbiji ne mogu da trguju moralom.

To mogu samo pravna.

 

Čim malo usporiš, stignu te godine...

 

Za razliku od igle, glava kod nas uvek ima gde da padne.

 

Da bi našim vlastima dokazao da si lud, dovoljno je samo da imaš potvrdu da si pošten.

Druga uverenja ti nisu potrebna.

 

Kokain je najčistija droga.

Politika najprljavija.

 

Politika u srbiji izaziva najveću zavisnost.

Pola naroda je njome opijeno, pola drogirano.

 

Zakonodavna i izvršna vlast u Srbiji:

bog i batina.

 

Pre se službenim automobilom vozio samo bog.

Sada i batina.

 

Vlast je morala da sahrani istinu, jer da nije, istina bi sahranila nju.

 

Nisu sve naše političke bolesti zarazne.

Neke su i nasledne.

 

Vođa nit piše pesme, nit zvezde broji, al' je još uvek onaj isti vetropir...

 

 

Više od polovine stranica našeg najčitanijeg dnevnog lista zauzima crna hronika.

Ostalo su čitulje.

 

 

Morali smo da preuveličamo značaj tog jubileja, jer da nismo, bio bi nam mali!

 

 

Pedeset godina samoće je jubilej vredan pažnje.

Šteta samo što na njegovu proslavu nemaš koga da pozoveš!

 

Ove godine slavimo dva velika jubileja vezana za našu pismenost.

Dvesta godina od kako je ona stigla u Srbiju i deset od kad ju je napustila.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: VREME # DEVOJAKA

 

„Devojko mala, pesmo moga grada“ itd.

 

Od nekog vremena imam običaj da skoro svako veče odlazim u grad.  I tu, u zavetrini starog, ponovo pronađenog grada, sretnem tuđe oči. Ne ma gde, nego tamo gde je sudbina zabola šestar u asfalt, u kaldrmu ili šta već i pijano ciljajući rekla ovo je centar. Centar zaboravljenih likova.

Prolaz Aleksandra Tišme (Za crnom devojkom), pa malo napred. Iza ostaje palata u kojoj je živeo Janika Balaž. Veliki ljubitelj mladih devojaka. Sećam se da sam, odlazeći kao novinar sa bonom za hranu u hotel Putnik (bonom koji smo trošili na božanska pića), ispred  Tanurdžićeve palate često viđao i njegovu  crnu devojku. Bio sam ubeđen  da je reč o ponovo pronađenoj ćerki. Sećam se jedino da je, zahvaljujući njegovom autoritetu, ušla u postavu Velikog narodnog orkestra radija.

Ars longa, vita brevis. Umetnost je duga a život kratak. Oveštalo je to reći. Ipak, upravo to piše na novcu.

Moj nesnosni prijatelj iz mladosti je na to umeo da doda:

„Zato mi umetnici moramo stalno da umećemo“.

Uprkos njegovim pravim i još više izmišljenim ljubavnim podvizima, ukrao sam mu devojku. Sve je ličilo na lagodnu igru.

Ona, u stvari tada još nije bila njegova devojka, jer on još nije bio fiksiran na nju.  Ona, moj iznenadni i prema tome neočekivani plen mladosti, mu je  slala male ljubavne signale na koje je on bio ravnodušan.

Zbilja, sa tim ljupkim a prigušenim znacima čovek nikad nije siguran. Tela nečujno razgovaraju jedno sa drugim. Stalno razmenjuju rezonance koje  se stalno menjaju poput nota. Istovremeno menjamo jedno drugom stanja duha, poglede, snove. Istorija flerta je imala svoj sjajan uspon u prošlim vekovima. U viktorijansko doba, kažu ako ne lažu, brzo izmenjivanje požudnih pogleda bilo je obaveza u društvenim odnosima.

Pogled sa poluzatvorenim očima, dovoljno dug da ga druga osoba uoči ali istovremeno i kratak da izazove nedoumicu u pogledu stvarne želje

Njegova nesuđena bila je deset godina starija od mene. Bio sam premlad za nju.  Nisam znao šta se za deset godina dogodi. Nisam imao pojma šta će od toga ispasti. Morao sam pre sastanka sa njom (Upozoravam čitaoce sa slabijim sposobnostima da odvoje fikciju, odnosno moju upaljenu maštu od zbilje, da me ovde napuste bez objašnjenja!) da popijem litru jeftinog Rubinovog soka od veštačke brusnice zvanog „Rojal“, zatim da sve povratim uz neko drvo u parku iza crkve koja je tada još bila siva, nenaseljena i hrišćanski sasvim u skladu sa prvim koptskim katakombama u kojima je tajna ispovesti  nepotrebna.

Bila je savršena crnka.

Ne treba da govorim kako sam uvek mislio da su sve žene savršene lepotice. Bez izuzetka!

U daljem toku priče nisam bitan ja, nego blagi trenutak predaha.

„Ako ti žena da znak da hoće, ne smeš nikad to da propustiš, papane“, govorio mi je to pre nego što mi je pripala devojka za koju je on, ko zna zašto, mislio da je zauvek njegova i da može mirne duše da se igra sa njenim omamljujućim osećanjima.

„Ako propustiš neki nedvosmisleno jasan znak, stvari postaju komplikovane“, rekao je kao jedan od sedmorice mudraca sa Istoka.

„Kao kod mnogobrojnih žena na društvenim mrežama koje u rubrici „Bračno stanje“ ispisuju reč „komplikovano“, pa ti sad misli šta je htela da kaže“.

Ukoliko neke stvari ignorišeš možeš da uvrediš nekoga finog i ljupkog i nedužnog i nehotice.

Šta sve povređena žena može da izmisli teško je i pretpostaviti, mada nas istorija opominje jezivim prizorima.

Euripidova Medeja, na primer, je ubila sopstvenu decu kad
se njen muž zaljubio u princezu.

Docnije, mnogo docnije, stalno sam se pitao zašto je tako neočekivano odabrala mene.

Nisam imao para kao on. Bio sam student. Po koja kinta od honorara za prve novinske tekstove u listu Index. Obično petkom. Na ruke.

Bila je to slatka, ali sitna para.

Mogao sam da platim dve porcije pasulja sa kolenicom u Sremcu. I nekoliko kratkih pića.

Šta je presudilo?

Verovao sam da je odlučio gospodin Slučaj.

Kao što je rekao sveti patrijarh Pavle kad mu je mladi pratilac rekao da ne bi trebalo da putuju autobusom na liniji ka savskom jezeru, jer je leto i bus je prepun razgolićenih devojaka i mladih žena;“Svako gleda svojim očima“.

Moje oči su, tada, bile bez sadašnjih nanosa. A u očima se vidi sve.

Nedavno sam to saznao kada sam, radi utvrđivanja dioptrije, sedeo u stolici ispred oftamološkinje.

„Imate pritisak“, nezainteresovano mije saopštila, otprilike onako kao kad se kaže „Niste obnovili uplatu za parking mesto“, pošto je prethodno nekakvom osvetljenom lupom prošarala po mojim zenicama. „Krvni sudovi u očima su vam prošireni“.

A ukradena devojka iz priče?

Posle ću saznati da je ipak najpre bila devojka mog prijatelja, pa kad joj je predložio da dovede svoju mamu da im se pridruži u krevetu, ona je pobegla meni, kretenu.

I pred svega, ubeđen sam da je i dalje smerna i, naravno, ljubazna sa svima.

Ali, za to sad malo ko mari.

A sa najeđenim prijateljem nisam govorio godinama posle.

Eto kako vetar meša karte na stolu.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: OKLEVANJE

 

S vremena na vreme, u snu mi se pojavljuju kao protivnici različiti muškarci i žene sa kojima sam, inače,

 bio u dobrim odnosima.
Znam, znam… San je laža, a bog je istina. Međutim, šta ako su oni i one anđeli?

Anđeli kog zaveta?

Stari zavet je surov.  Postojale su teške godine u kojima sam tražio smisao onoga što mi se dešavalo i još više način na koji bih trebalo da reagujem – u Starom zavetu. Podvlačio sam grafitnom olovkom određene poduke.

Solomun je bio moj favorit sa podvučene dvadeset i dve rečenice.

Mogu mirne duše da citiram meni najomiljeniju:

„Hoćeš li baciti oči svoje na ono što brzo nestaje? Jer načini sebi krila i kao orao odleti u nebo“.

Ipak, moram da priznam da se anđeli, bar u onome što sam ja proučavao, ne pojavljuju u znatnijoj meri. Štaviše, u mom vidokrugu ih nije bilo. Razume se da to ne znači kako ih nisam priželjkivao.

Anđeli su nekada davno bili ljudi kao i mi. Sveci su bili ljudi kao i mi. Bogočovek je bio čovek kao i mi.
Šta se desilo u međuvremenu?
Kako smo mi pali?

Mi, kandidati za anđele.

Priče o našoj večnosti su užasno dosadne. Mene večnost uopšte ne zanima. Zašto? Zato što sam već dovoljno star da me ne zanimaju daleke stvari.

Zvezde repatice koje su, uz vodu i život, donele na našu planetu i svo zlo beskonačnog svemira u različitim obrascima.

Bio sam pizda. Pizda u egzistencijalnoj krizi. Uopšte me nije zanimalo spasenje duše, nego spasenje golog dupeta.
Tako sam došao do Tore.

Bio sam u Izraelu. Polovina šetača ima crnu kapicu na glavi i dok čekaju na semaforima izučavaju Toru.

Tora je prepuna saveta za svakodnevni život.

Na promer, zašto je za muškarce dobro da mokre tako što sednu na klozetsku šolju. Pritisak na bešiku, u tom konkretnom slučaju,oslobađa svu toksičnu mokraću iz organizma.

Kako se to kosilo sa savetima onih mojih mudraca iz parka:

Samo ga otresi posle jebanja i ispišaj se odmah. Ne oklevaj!

Ne boj se tripera.

O spasenju duše, ništa.

O voljenim rukama koje su do malopre bile tu, u toj igri, ništa.

Ja nikad nisam imao devojku koja se posle zamonašila.

Postala smerna.

Naprotiv, mnoge su postale svadljive. Ponekad, u snu, koji pomenuh ne bez razloga, napadale su me iz svojih bračnih grobnica.

Nisam razumevao njihove pakosti, iako nisam bio pripremljen za podsmeh  preterano doteranih žena.

Svaki dan druga haljina.
Zaustavim sliku pa je uvećam.

Koža. Najveći organ našeg tela koji govori o ravnoteži. Ne možeš me imati.  Čulne krađe su prsti koji ne hvataju srž, kost, meso, ono najslađe oko kosti, kao što vole da kažu mesari na Ribljoj pijaci u rimujućem gradu Novom Sadu.

Sve te žene! Sve te nesanice!

Obično to bude oko dva, ponekad tri sata noću.

Spavam u sobi bez teških tamnih zavesa. Kapke na prozorima ne zatvaram.

Ponekad svetlost, ponekad muzika prodre kroz njih.

Anđela opet nema.

U snu postoji ona faza poput takta za pauzu u operi.

I mozak, oslobođen tabua, počinje da radi šta želi. Ali, u snu je vreme neobjašnjivo.

Na glavnoj gradskoj ulici, sada pretvorenoj u šetalište gde se ljudi traže očima,u susret mi ide visoka mršava figura u crnoj vladičanskoj odori.

Intervjuisao sam ga na početku milenijuma. Tema, uloga religije u vremenu pred nama.

Bilo je to posle američkog bombardovanja.

Klinton:  „Večeras smo poslali bombe na glavni grad Kosova, Novi Sad“.

Poslednji dani mog novinarskog života. Ali, to tada još nisam znao.

Brzo sam šmugnuo u prvi pasaž, tamo gde onaj spečeni starac od četrdeset godina prodaje magnete za frižidere.

Pobegao sam od vladike.

Šta je u tome čudno, pitao sam se posle.

Nisam želeo da me vidi odbačenog.

Vera i nevera u novom dobu. Tako bih to sad nazvao. Ali, intervju je bio emitovan već sedeće večeri na prvom programu nacionalne televizije.

Mogao sam, dakle,  komotno da se izgubim u onome što se zove Božje proviđenje. Gradske iznutrice, kako sam zvao one tajne prolaze između radija i glavne šetačke zone gde sam šmugnuo, smrdele su na povraćku i kuvane kolenice. Između pregrađene betonske bašte. U saksijama rasad paradajza. Rajskog voća.

U magnovenju, da li je Eva Adamu ponudila jabuku ili rajčicu?

Usporavam korak. Što se mene tiče ovo je kraj istorije.

Žene, hvala vam za sve nevažne darove. Jer, zahvaljujući njima ipak sam ono što jesam.

Uredno složen intimni veš ispod noćnog huka aviona u niskom, strašenja radi, letu.

Crkve su stare, primetio sam, ali su devojke mlade i pristupačne. Duge noge na potpeticama. Koliko je njihovo a koliko moje parče sreće?

Bataci iz Lidla.
Daleko je kućna luka.

Mlade kurvice imaju sve više godina.

Moj prijatelj koji se ubio u ovo vreme pre pet godina imao je poslovicu:

„Da je kurva biti lako,

Kurva bi bio svako“.

Amin.

Koga je bilo briga za autora?

Budući sveci tu ne zalaze.
Samo propali novinari. Kroka nas je, čuh to iste večeri na vestima, „iznenada napustio“.

Svašta, pomislih. Kao da je njegovo široko uredničko srce izbodeno strelama devojačkim i udvoričkim imalo obavezu da nam najavi  pucanje svoje crne aorte?

Ovaj grad ima veliku istoriju razobličenih prijateljstava.

Ne znam zašto mi se dok mislim o njemu javlja lik one mučenice u sirotinjskom domu, čiji impotentni muž pije svake noći litru konjaka zaključan u direktorskom kabinetu. Jedne noći ona se podaje  najstarijem, već zrelom štićeniku. Pred zoru – da li kajanja – u sirotištu izbija spasiteljski požar i ona gola istrčava na obalu mora vrišteći:

Trouble! Njeno do tada anđeosko lice pretvara se u trulež.
Ničega nije bilo. Ničega!

 

(odlomak iz novog romana)