MILAN TODOROV: UJAK I ZMIJA

 

Volim da se krećem napred - nazad kroz vreme. Uzmimo za primer pisanje.

Moja proza je, zbog toga,  izlomljena.Tako da sa fragmentarnom dramaturgijom dolaze različiti problemi.
Napisao sam pre dve ili tri godine celovečernju pozorišnu dramu i poslao je na čitanje čoveku koga sam znao iz mladosti a koji je u nekim  kratkim prošlostima bio upravnim velikih pozorišta.

Bio je, moram ipak da kažem, izuzetno zadovoljan.

Zatim se dogodilo da pošaljem tekst te drame na veliki nacionalni konkurs za dramu i posle saznam da je upravo moj prijatelj iz mladih dana kome se drama izuzetno dopala, predsednik žirija.

I tako, čekam. Objave se rezultati. Mene i moje drame nema nigde.

Kako, druže, pitam ga docnije, kako misliš da ću se podići sa patosa sada kad si me nokautirao?

Fragmenti vremena su, shvatio sam još jednom, zajebana stvar.

Koliko je nemogućih susreta u prošlosti i u budućnosti?

Moj ujak nije priznavao vreme. On je, sad tek shvatam, okretao stvari ljubavi i sećanja,  naglavce.

Da li je to ipak bio samo duh vremena. Zimske zabave. Krvavice, vino i seks dok sneg zavejava učmalu ravnicu i čini vernost slabo odbranjivom vrstom?

Elem, imao je neku ljubav u mladosti a onda se ona udala za drugog, rodila mu decu i živela srećno sa tim drugim, koji je, uzgred, bio bokserski sudija.

Ujak je bio cvećar. Kalemio ruže, oživljavao život bilja iz zaspale pupe. Do kraja života dolazio je iz svog sela u grad u kome je živela njegova stara ljubav, odlazio kod njih, boravio u njihovoj kući.

Šta je mislio?

Šta je sanjao?

Bivši bokser, tada sudija u penziji je, izgleda, sve znao. Ali, kao da je izgubio osećaj za bunt i borbu. Ali, takođe je znao i da je ujak bezopasna luda, poput njega.

Međutim luda od ujaka je bila uporna.

Svake zime bi dolazio i donosio neke besmislene poklone. Gojzerice za boksera, bunde za njegovu ženu. Uveče bi sedeli dugo za trpezarijskim stolom i pili. Ujak bi ljubio bokserovu ženu u usta. Bokser se cerekao. Bila je to velika panonska zimska šala. Žena se najpre trzala a onda prihvatila igru. Jezik o jezik. Kao nova, neočekivana reč u ustima. Ujak je bio šmeker. Nikada luk, salame, duvan. Samo najbolje vino. Ono za lečenje rana.

Računao je na razumevanje duša, izvan zakona i legitimnih prohteva.

I to njegovo sa tom udatom ženom, i to njeno sa njim i to bokserskog sudije mirenje sa lakoćom gubljenja…sve to me podseća sada da svet nikad nije bio jednostran, blag i nesklon popuštanju.

Svete, ništa ti ne donosimo i ništa ne odnosimo iz tebe a što nije samo naše.

…

Vraćam se iz grada putem koji je razmeđa između vojne kasarne i groblja. Za sada ničija zemlja. Kiše su dobovale cele noći. Nemam iskustava poput ujaka. Ipak, nedostaju mi ta zimska kratka vremena pre kalemljenja ruža, vremena u kojima je sve  moguće i nemoguće istovremeno.

Zmija na asfaltu. Tanka, mlada. Pokušava da se na vreme, prezime, skloni u tople grobove.

Puštam je da premili kolovoz i iz puste  kasarne ode u pusto groblje.

Krene pa stane.

Neodlučnost ubija.

Ujak je to znao bolje od mene.

Zmija još na suvom i sigurnom.

Kratkotrajni osećaj divljine.

Zavidim joj.

Povremeno imam utisak da živim pozajmljeni život.

U nekada glavnoj trgovačkoj ulici gužva u Secon handu.

Žene, pune, niskog pogleda pri led svetlu, žene koje se stide, ali ipak žele da se dopadnu svom muškarcu, makar i u tuđoj iznošenoj odeći, koju će naravno svući sa se sebe u nekom trenutku.

Žene druge ruke.

Iz zagušljive radnje bežim bezglavo na ulicu. Pritom neobjašnjivo mislim na ujakovu doslednost u suton, doslednost bez kraja, uprkos svemu.

Električni biciklista me izbegava u poslednjem momentu.

Sudari.

Jebe mi mamu.

Star je.

Smešno uspravan dok beži u mrak.

Vraćam se kući na brdu. Između kasarne i groblja, na asfaltu pregažena zmijica.

Kolovoz mokar od iznenadnog silovitog pljuska.

MILAN TODOROV: LICA U SENCI

 

Prve ljubavi su zadihane. To je, svakako, od viška daha, hoću reći da je tu božanski dah koji sve otelotvoruje imao značajan uticaj.

Posle.

Niko ne zna šta je bilo posle. Većina ljudi su meki poslušnici i njima prva ljubav padne s neba. Oni o tome, razume se, ne misle. Prva ljubav kao kiša. Prva ljubav kao religija. Uostalom, ko je Adamu kriv što se zaljubio u Evu.

Mislim da Adam nije kriv.

Eve, ove današnje, emancipovane kod kojih je jedno da zamena za deset ne, i to možda, i to neću, i to ne smem – misle drugačije.

Istina je da je bog ili svemirsko proviđenje tako htelo.

Ne sećam se svoje prve ljubavi. U stvari, ne sećam se koja osoba je bila ona koja je prva zaokupila moju pažnju u emotivnom smislu.

Smešno je. Ali, kao da ih je istovremeno bilo više. I, zbog toga, kao da nijedna nije postojala.

Prva ljubav mi zbog toga ponekad liči na zajedničku vojničku spavaonicu.

Nas pedeset ili šezdeset u istoj prostoriji, sa krevetima na sprat. Ispred dežurni vojnik koji nas čuva. Naši snovi, naša mucanja, jecanja, uzdasi, reči…to su samo atomi mogućih značenja.

Kada ćeš me voleti?

Teško.

Teško nije direktan odgovor.

Da ili ne?

Da,

Da postoji samo kod prvih ljubavi. Kod svih potonjih postoji taj mali, ljupki otklon kojom žena muškarca s kojim još ne zna šta će, drži uz sebe.

To držanje je imaginarno. Može da ga pusti kad hoće.

Te potonje, možda i poslednje ljubavi, kao papirnati zmaj su.

Mislim o tome baš danas dok sečem grane preterano napupele smokve. Sasvim su zaklonile stazu kojom se prilazi ulazu u kuću.

Dok ih sasecam, pomalo već otupelim vinogradarskim makazama, osećam kako mi se lepljiv sok sliva niz prste i kupa školjku šake.

Čista erotika.

Sok je toliko lepljiv da ga je posle teško sprati sa ruku.

Moj prijatelj je imao zamensku ženu (ljubavnicu) sa kojom je imao odnose sve vreme na zadnjem sedištu svog Renoa.

Brate, rekao mi je očajan, danima sam posle toplom vodom i ribaćom četkom strugao patosnice.

Smokva je najstarija voćka.

Smokvin list, čist, na Adamu i Evi, na prvom grehu čovečanstva.

Sluz svih budućih života.

Poslednje ljubavi…

Kažu da su oslobođene straha.

Kažu da velika sloboda dolazi kada ste stariji.

Naravno da je to rizik.

Čovek se pita da li je poslednja ljubav brodolom.

Imali smo ljuljašku sa užetom. Starija dama, tada ne starija od pedeset, sela je na nju i zanjihala se.

Da li sam ja, sa unezverenim pogledom uprtim tamo dole, bio njena poslednja a ona moja prva ljubav?

Znao bih to kada bi se taj zamah koji je sve pokrenuo, vratio.

Okrenuo sam se, odvratio pogled i pomerio se uz zid uz koji sam pišao i pišao.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: LUCIA DI LAMMERMOOR

Postoji ta neka nevina samouverenost mladih žena. To je nešto kao usporavanje vremena.

Vozio sam prenapregnutim putem pokraj gradske mlekare kada je crveni Megan sa oznakama L dao levi migavac a onda, upravo kada sam hteo da pređem u desnu traku, bez objave skrenuo desno.

Mlad vozač, pomislio sam i još verovao da će ga instruktor zbog toga ukoriti. Međutim, u prolasku, u magnovenju, videh lepu crnokosu devojku, onu od onih koje sada tako ponosno drže uspravno svoje telo providno kao sunčeva svetlost.

Instruktor nije ni trepnuo zbog njene greške.

Sedeo je, tačnije ležao, labavo uglavljen u suvozačevo sedište.

Zastali smo, naporedno, jedni pored drugih na prvom semaforu.

U ovom gradu semafori su spori kao dobra smrt.

Pogledao sam kratkim trzajem smutnog oka instruktrora vožnje.

Da li ima dece?

Bilo je to najgluplje pitanje koje se može u tom trenutku postaviti.

I, najzad, zašto je to važno?

Devojka je bila nepogrešivo optimistična.

U kolima je, čulo se, treštala muzika. Neeeeeko romulansko zavijanje bez suptilne harmonije.

Šta sam očekivao?

Zar Lučiju di Lamermur, koju pamtim još iz osnovne škole. Nastavnica muzičkog nas je terala da svakog ponedeljka posle podneva na talasima Radio Novog Sada slušamo klasičnu muziku. Ja to nisam voleo. Trebalo je da slušamo sat klasike i zatim u svesku zapišemo sve kompozicije koje su emitovane.

Nisam zapisao nijednu i dobio sam jedinicu.

Moj drug, najgori đak u razredu, koga smo zvali Struja i koji će se posle propiti i pričati svima svoje iskustvo sa rođenom sestrom i učiteljicom i… laži do laži – dobio je pet.
Kako?

Setio se da prepiše najavu radijskog programa iz RTV vodiča štampanog unapred u Dnevniku.

I tu je, na prvom mestu bila tajanstvena Lučija ili Lucija.

Posle sam saznao nešto o njoj. Patnja, uglavnom.

Pomalo flerta sa čovekom iz susedne porodice.

Razdor.

Pokušaji i pokušaji da se stvari postave u ravnotežu, ali uzalud.

Svako je zadržao sve delove sebe samo za sebe.

I taj instruktor vožnje, ličio mi je na lika iz Lučije di Lamermur.

Čovek koji će toj mladoj osobi dati samo delove sebe.

Tako će se, znao sam iz sopstvenog grešnog iskustva, ta devojka pretvoriti u nevidljivu ženu.

Nevidljive žene… 

Muzej nevidljivih ljubavi...

Razilazimo se.

Papučica za gas će se izlizati, kao što će se sve stvari jednom izlizati. Strah od intimnosti i strah od povređenosti, recimo.

Ili misao da nijedna osoba ne predstavlja sve?

Iz gubitka nastaju novi dobici.

Da li će ti dati?

Ne znam ja to…

Ja nisam odavde…

Ja sam došao na biciklu…

Na parnoj lokomotivi…Na Dunav stanicu… Na garež i nestanak pruga kroz grad…

Na buduće nestanke…

Delovi nas možda nisu dovoljni za nas.

Usplahiren odlazim na obalu.

Stubovi starog mosta odeveni su u obrise paklene pomorandže.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: KAD BROD KONAČNO ISPLOVI

 

 

 

 

Kafana na obali reke u koju odlazim svako veče polako prestaje da bude popularno mesto.

Sedeti uz reku postaje hladno. Nedostaju neka draga lica, ona koja se pojavljuju odjednom u sto godina tobože i nestaju da se vrate opet posle sto godina naše samoće.

Nagovaram menadžera kafane da zastakli terasu. Tek toliko da nas ne oduva košava, koju ovde zovu Kurati Janoš, jer najčešće udara sa severa iz Mađarske. Pičata Kata, je kao i svaka žena vezana za reku, divno blaga. Pre svega nije toliko hladna. Ima divne noge, koje, kao i sve dugonoge, voli da prekršta. I onda s juga nama dolazi manje halabuke.

Menadžer me gleda, osećam, sa sve većim poverenjem, premda se ne poznajemo, osim što uvek naručujem ista pića: pivo sa duplim konjakom i plaćam malo više od zvanične cene.

Kažem mu da je otac mog venčanog kuma projektovao taj dom koju sada zovu čarda.

On sleže ramenima.

Vremena su protekla rekom.

Velika je to investicija, kaže.

Ne možeš dobiti, ako ne daš, odgovaram.

Sredovečni čovek i žena približnih godina prolaze terasom ka obali. Veče se spustilo kao kradljivac romantične jesenje scene.

Bože, rečni bože, ukoliko postojiš, spasi me romantike. Spasi putnike na vodi sveti lađaru koji si obuzdao oluju na moru i nahranio ribom pet stotina i nešto, ako ne grešim, gladnih usta.

Gladan sam, bože ove reke. Ne znam kako se dele parohije na vodi. na zemlji se to zna.

Kad mi je umrla majka, otišao sam do obližnje crkve da zamolim popa da je sahrani.

Moja majka je bila dobra vernica, ali, interesantno, kako je starila i približavala se smrti, nejasno, nespoznajno, odmicala se od crkve i sveštenika.

Lokalni pop je pristajao da joj održi opelo, ali se plašio drugog lokalnog popa kome je majka, po nekakvom parohijskom rasporedu, pripadala.

No, sve je prošlo u redu.

Dakle, neizvesni muškarac i dobra žena, vidi se po tome što ga sledi u stopu, ruku punih namirnica, ne znam da li mu je žena ili samo kuvarica na brodu koji svetli u daljini, prilaze obali kojoj se velikom brzinom približava čamac sa nejasnom stranom zastavom. Vešto ulaze u njega i on se, bez gašenja motora, sada tiho, udaljava ka svetlima u noći.

Ustajem i odlazim. U zelenom dovratku čarde pomazim, kao i uvek, po glavi crnog mladog psa. On to očekuje. Njemu to, kao i meni znači.

To je kao slika ne veb stranici neke drage, ali fizički nedodirnute osobe.

Stižem kući i čitam ispovest nekog Engleza koji na proslavi trideset godina braka piše da protok njihovog zajedničkog vremena, voljenja, stbaranja dece, povremenih sumnji, zatim ravnodušnosti i ipak nemogućnosti zaborava nisu vredni pažnje, jer je sve proletelo.

Kakav pragmatizam, mislim.

A zatim, mislim, ha mislim, ne može niko očekivati dobra vremena bez loših.

Za sutra prognoziraju kišu.

Jebi se, meteoroškinjo na nezavisnoj televiziji.

Loše dolazi.

Pa...

To svako može da kaže.

I opet mislim na čamac u noći koji nosi čoveka i ženu i hranu za sutra kad brod isplovi, kad ne bude ničega osim gladi i ljubavi...

 

 

 

BELEŠKA O MOM NOVOM ROMANU, LIST Danas, 24.09.2022.

 

IMG-bd45ce43f010deb5816c6288f8ca596c-V.jpg