(* U 14. veku francuski kralj Karlo VI verovao je da je njegovo telo u celosti načinjeno od stakla)
Ono što liči na poslednje
stvari uvek je razočaravajuće, u proleće pogotovo. U suštini, nikad nije kako
treba da ljudi izgledaju.
Pas.
Lula.
Starac.
Pivo.
Riblja večera.
Apotekarka u šorcu.
Ne znam odakle bih pre počeo.
Možda od iznenadne pojave krhke crne apotekarke u malom, uskom šorcu u tom skromnm
restoranu na obali. Bila je sada bez zvanične aure boginje zdravlja.
Uvek sam je pre viđao u dugom
belom mantilu. Delovala je kao da je osoba od stakla. Ali, upravo tom hladnoćom je ulivala poverenje. Imala je sitne, duboke crne oči koje
su zračile razumevanjem. Prodavala mi je neke lekove ispod tezge kada mi
nije bilo milo da idem kod svoje lekarke opšte prakse. Ne znam kako ih je i gde
nabavljala. Nije me se ticalo. Ponekad bi mi nudila i lekove za smirenje. Govorila
je da ih sada ima i ko zna kada će ih biti ponovo. Ljudi ih kupuju kao alve.
Dolaze sa nekadašnjih ratnih područja i, verovao sam, mirišu na nesreću. Zbog
toga sam ih izbegavao. Postao sam u poslednje vreme sujeveran. Ne mislim ono
kad mi mačka, crna mačka pređe put, nego uopšte na prošlost. Kad pomislim na
sve što sam izdržao, ne znam kako, možda to i nije bilo sasvim strašno
posmatrano sa današnje čeke, ali bilo je zamamno, zanosno i predstavljalo je
igru na sreću i nesreću. Otrovne poslastice.
Sada je u redu. Hoću da
verujem da je sada sve u redu. Samo da nije tog prokletog seva u levom ramenu.
Naime, uvek, ama baš uvek kad hoću da se uljuljkam u luku mirne savesti, luku u
koju se ulazi preko tankog mosta, klimavog dabome – nešto počinje da me probada
u zglobu levog ramena.
U početku sam verovao da
je to šoferska bolest. Vozim kola otvorenog levog prozora. Volim da osetim da
je svet živ, da je u pokretu i da zuji okolo kao da se sve važno dešava negde napolju. To mora da se plati.
Kao što mora da se plati
večernji izlazak u omiljenu mi kafanu na plovnom putu. Boca vina je tu uvek više
od boce vina. Pečeni par kečiga, zabranjenih naravno, skuplji je od ostalih dozvoljenih
jela. Ali, šta da se radi? Nisam ljubitelj zabrane radi zabrane. Priroda će,
verujem sve regulisati. Kao što već reguliše.
Pa da se vratim najpre
starcu. Bio je to markantan starac, sa kratkom sedom bradom, mornarskim kačketom
i dubokom lulom u zubima. Odmah mi je privukao pažnju. Ličio je na Hwemingveja.
Samo bio je to starac bez mora. Iza njega išla je apotekarka u plavom šorcu i
njen debeljuškasti partner sa ogromnim psom nepoznate rase umotanim u crveni
kaputić. Kod te male devojke sam, ponovo neznam zašto pomislih,, kupovao lekove ne bih li, avaj, produžio život.
Kao da je život žvakaća guma ili balon na naduvavanje. A možda jeste, samo nikog
nema da mi to potvrdi.
Na ovom mestu moram da
prekinem priču jer sam rukom, tako mi je prisnije, ne volim da to činim prstom, pozvao mladog
konobara i kad je stigao naručio još pola kile belog.
Belog, pitao je.
Naravno, belog.
Na brodu usidrenom na
peščaru na stotinak metara na reci, upališe se dve male žute svetiljke u
kabinama. Mogla su se opipati.
Brodari su uvek zauzimali noć blizu obale.
Devojka u šorcu je prišla
obali i dugo gledala ona mala nauljena svetla.
Potom se vratila se za
sto,baš kada je kelner doneo pivo za Hemingveja. Ostareli Hem je pušio lulu, jednu
od poslednjih, sudeći po drhvatim rukama kojima je pridržavao lulu. Pokušao je
da pivo iz flaše sipa u usku doboku čašu ,ali nije usopevao. Apotekarka je
precizno, kao da meri lekoviti otrov, uzela flašu i nalila je u čašu pazeći da
bela pena ne prevrši obod. Starac je sve to nemo posmatrao. Ličio je na bebu. Apotekarka je odjednom dobila moć nad životom i njene napete, do tada mršave butine, sada su postale jake i neverovatno
ženstvene. Blizina smrti i blizina boga erotike još jednom su ruku pod ruku hodali
gore dole ispred reke, psa, debelog ljubavnika i svega.
Najčudnije od svega je što
je starac sve to veselo prihvatao. Čemu se vesele ljudi umorni, u belim košuljama?
Uglaavnom, ispio je čašu
piva naiskap. Popušio lulu i napunio, doduše drhtavim prstima, prosipajući
duvan, novu.
Onda je stiglo pečenje i
riblja čorba.
Apotekarka se ponovo
prpošno nagnula.
Sipala je starcu čorbu do
ivice.
Jeo je porosipajući po crvenom
belom kafanskom stolnjaku.
Apotekarkin partner je
ustao i poša ka obali sa plastičnom kesom u rukama. Pas se upravo posrao na
travi ispod jarbola sa državnom zastavom. Pažljivo je smotao pseće govno u
providnu belu vrećicu i odneo je čak iza restorana u udaljeni zeleni kontejner.
Dugo se nije vraćao.
Starac je ponovo pušio.
Apotekarka je sišla do obale. Sad je i ona nervozno pušila. Pritim je gledala u
daljinu, sve vreme.
Kad se njen partner
vratio prišla je starcu, uzela ga ispod ruku i odvela do automobila kojim su se
dovezli.
U prolazu klimnula mi je
glavom.
Još jednom sam pogledao u
njene noge.
Oboje smo prolazili kroz
život. Svako na svoj način.
Njen partner me je pogledao
sa mržnjom, što je tako uobičajeno za kukavice.
Hemingvej je noktom palca
čistio svoju lulu.
Želeo sam da verujem kako
nije poslednja.
Mahnuo sam joj rukom i
osetio ponovo bol u zglobu. Za sada bio je kao pauza.
