MILAN TODOROV: RELI PARIZ - DAKAR

 

Kad bih mogao da se radujem kao ona tri psa koja su od ribarske kolibe na obali reke trčala duž pokošene trave uz gradske bunare i valjala se preko otkosa, utrčavala u gustiš još mokre šume pa zatim nanovo dotrčavala da ih nepoznata ruka pomiluje…umesto puta koji sad (uvek) ne vodi nikud osim kraju.

Imao sam psa koji me je imitirao u svemu. Deluje neobično, ali je zaista tako bilo. U šetnji, na primer,pri zimskoj golomrazici ja zastajem da bih ubrao šaku prezrelih a slatkih trnjina a moj pas se uspravi na dve stražnje noge i brsti plave bobice sa istog grma.

Život sa psom doista ume da bude zdrava smejurija i ne znam ni za šta lepše već odavno.

Ali, siguran sam da grešim. Podsećanja na raniji svet su uvek problematična.

Zar nije bolje misliti na nago telo? Ono koje se ne nameće premda je svesno da mu vreme izmiče i da se žilice i pegice na koži, uprkos retuširanju na samoslikama, sve jasnije očitavaju.

Kakav će biti zaplet tih slika u albumu koji je tako prolazan kao i svaka tehnologija?

Ko zna? Laza Kostić je verovao da postoji ljubav posle smrti. Ako postoji ljubav posle smrti onda je vredno živeti.

Ponovo sam izdao stan pokojnih roditelja. Devojka ili mlada žena koja ga je iznajmila je hitra i ljubazna. Odlučila je da na ulaznim vratima ipak ostavi tanku emajliranu pločicu sa maminim imenom. Pre toga je pitala da li sme da je skine.

Naravno, odgovorio sam joj. Mene uspomene vezuju na drugi način. Ipak, nisam znao na koji. U svakom slučaju, nisu tu presudni lepo poslagani predmeti. Ali moje namere sa tom kućom za izdavanje nisu nimalo čudne. Meni, na neki način, propast starih srećnih kuća izaziva mučninu.

Međutim, bageri se približavaju i novo vreme, ma koliko se ja upinjao da ne bude tako, izaziva u meni mučninu i počinjem da loše dišem.

Možda bi trebalo otići u pozorište. Zar se nije tamo, od Eshila pa naovamo, sve odigralo u tuđim kožama? Persijanci, Okovani Prometej, Sedmorica protiv Tebe, Agamemnom.

Nije dom sve dalji, kako bi rekao moj pokojni prijatelj Petko, nego se mi udaljavamo od svog doma koji smo gradili dugo i mučno a sada bežimo iz njega glavom bez obzira.

Znam da je čovek bez doma, čovek bez morala, ali kuda vodi taj put bezuslovne vernosti osim u nešto što premašuje naše postojanje a ipak je daleko od bezvremenosti.

Njazad, ti psi koji od neshvatljive veselosti (možda izazvane čestim promenama vremena) uveravaju sebe i mene da ništa ne gube, naprotiv.

Ti psi.

Teraju me na pomisao kako bih voleo da sam u Sahari, na reliju Pariz – Dakar i na nešto što nikad nisam probao u životu  a trebalo je ili trebalo bi još probati. 

 

 

 

 

 

 

 

RATKO DANGUBIĆ: ODVIKAVANJE

 

 

 

Okrenuo se prema Dunavu, mutnoj vodi koja se valja izdaleka. Izgleda mu kao piton koji progutao pola sveta. Veruje da je ovo prava uloga koju igra, da je u igri stvarno on. Kad misli koliko je bezvrednih sitnica protutnjalo kroz život, smatra ovaj  korak u nepoznato opravdanim. Nije siguran koliko je dobro okriviti drugog sa kretanje kroz život, I on zastajkivanje vidi kao opravdano. Nesvojstveno sebi, u glavi je prebirao događaje, sećao se roditelja, na licu se nije videlo da je zabrinut, veruje da se izvukao iz ukovrdžane “mreže”. I uloga u sopstvenom životu mu se čini čudnom. Ona gledišta koja je otac imao trebalo je da ga spreme da razume svet u koji ulazi, prvo desnom nogom, onda levom, a nije ideologija, forma je hodanja. I “razume” očevo viđenje sveta, Kenedijeva Amerika nije Amerika, Kobina Rusija Rusija. Ali nije ga najbolje stari spremio kako da zakorači u svet prevara i strasti. I preterao je sa očekivanjem, i tu je-gde je. I prešao je granicu preko koje nema povratka. On je sada sasvim drugi čovek.

“Voz kojim se vozio” između sna i jave je pun ljudi koji ne idu nikud. Odlazak iz rodonog kraja jeste mu slomio srce, ali i među ljudima “u vozu sna i jave“ima i nekog drugog ko je izgubio rodni kraj. A i šta će mu rodni kraj. On se nada da će gde ide, ako negde ide, moći da živi od para koje “zaradi”. Nikad nije bio ovoliko hrabar, da ostavi sve iza sebe, ni osetio se odlučnim da se ubaci u “voz” koje juri. Svestan je da svaka radost može da bude kratkotrajna. Ali šta je danas, osim svemira, dugovečno? Ako se njegov život “pretvara” u nešto novo, voleo bi da zna šta je to, i kakvu mu sudbinu život donosi? Njegova strast za kockanjem nikad nije bila samo strast, već i nada. Bleštavi ruleti nisu ruleti, “žetoni žetoni”. Misli, kada bi pogledao lice, da bi video da nikad nije izgledao mirnijim. On će onamo da uzme i drugo ime, valjda je ovo moguće, i sanajrenje više nije sanjarenje-nego tuga, možda je zaista srećan, ali negde u potaji odjekuje kako bi njegova pokojna majka ova nazvala odvikavanjem od života.

MILAN TODOROV: PRIRODNO STANJE SREĆE

Nikada nisam poželeo da živim na pustom ostrvu. Meni je mali ovaj grad sa četiri stotine hiljada stanovnika. Deluje mi kao suviše utučen.

Bio sam i u velikim gradovima sveta: Amsterdam, Pariz, Atina, Berlin, Beč, Budimpešta, Tel Aviv, Peking, Šangaj… Ništa mi ne znači veličina. Ha, to zvuči kao pretvorna izjava prepoštene žene!

Međutim, to je kao dva i dva. Preterano tačno.

Veličina je ništa bez događaja.

Iz Šangaja sam poslao tetki u Mađarskoj razglednicu, Rekla je da nije mogla ni da sanja da će joj poštar doneti pismo iz Kine. Ona, koja je putovala do roga Afrike sa svojim pažljivim mužem koji mi je sa svakog putovanja donosio na poklon ručni sat, tako da sada imam kolekciju satova na navijanje. Ponekad, kada se zaželim njega i tetke, navijem neki o dtih njegovih časovnika da mi otkucava.

Ali, sve je to nestalo. Teča je umro, tetka je sklonjena u dom za obolele od demencije, a  sestra od druge tetke me je opljačkala. Tako se završilo moje putovanje po rodoslovu.

U Atini je postojao običaj da se da se jednom godišnje odaberu dva čoveka koja će na sebe primiti grehe svih.

Gde naći drugog?

I prvog?

Ljudi se ljubazno smeškaju kada se pomene greh. Prvi, poslednji, svejedno.

Moj stav je jasan, mada verovatno neprimenljiv i sa hrišćanskog stanovišta neprihvatljiv. Prvi greh je utro put monogamiji a ona je izazvala na milione ili milijarde ljubavnih grehova do sada a čini to i danas.

Ali kako početi svet posle izgnanstva iz raja?

Radio sam mnogo godina u radiju u kutiji u kojoj žive mali ljudi i ti mali su patili jednako kao Eva i Adam prvih dana stvaranja našeg roda. Bili su sami poput njih. Malo su se voleli pa se malo nisu voleli, jer su počeli da se preispituju ko je kriv što ih je Gospod šutnuo nogom u guzicu.

Taj mit o Adamu i Evi, kao i svaki drugi, osporava nam pravo na različitost izbora.

Gledao sam tu Direrovu gravuru izbacivanja iz raja, taj jasni i nepokolebivi put crtačke linije zmije, drveta, jabuke, gole žene sa malim dojkama i golog muškarca sa malim penisom. Nigde nije bilo Sunca.

Bila je samo poruka da smo taoci krivice naših praotaca i to nisam nikada mogao da prihvatim. To je za mene kao neki neprimeren i iznenadan a bolan bubotak prethodnih naraštaja. Ako se ikada budemo sreli u nekom x svetu, pitaću ih da li znaju za tu kolosalnu budalaštinu.

Ako znaju, zamoliću ih da me savetuju kome da se ispovedim ja koji ne verujem u boga izvan boga u meni,

Bog u meni, osetio sam nekoliko puta u životu, ono kad sam ceduljicu sa željama za ozdravljenje moje majke ostavio u pukotinama Zida plača U Jerusalimu itd. o tome se uostalom ne priča - je živi bog.

I ne bih voleo da neko sve to svodi na priče o smrti ili o drugoj ribi. Nije to, to.

Ta priča o jednoj ljubavi u životu biblijskog Adama ili jednoj ljubavi u životu biblijske Eve je priča za to da nazdravimo što smo živi.

I da kažem: Žao mi je što se niste zaljubile u mene.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: LUTAJUĆE DEVOJKE

 

 

Čoveka koji je od proleća do zime išao bos nisam viđao poslednjih desetak godina.

Pre je išao u šetnje uz dunavsku obalu sa svojim velikim psom, nejasne rase, verovatno je bio bastard, kao i svi mi, stigli u ovaj stari šanac sa svih strana u potrazi za boljim ulovom.

Po zanimanju je bio grobar. Poznato je da se grobari okružuju životinjama. Od prizora nestajanja svako beži na svoj način, mada je tome nemoguće umaći. I zbog toga je jedino i nepresušno važno uvek govoriti istinu.

Sveti Petar ionako zna sve o vama.

Dakle, grobar je šetao sa svojim psom nekoliko leta bos a onda je nagazio na narkomansku iglu i više ga nije bilo.

Nedavno sam ga video u gradu. Bio je sam, bez psa. Hodao je rasklimatanim korakom, ali je hodao. Sve je, izgleda, prošlo. Išao sam lagano iza njega i iza te njegove slike nije ostajalo ništa. Pas je, najverovatnije, uginuo, ali on se ponovo podigao.

Pitao sam se šta ga sada drži u životu?

Žena koja se igra sa njim i njegovim polutajnim željama?

Onaj šiljak narkomanske igle?

Ili slabo prikriveni ali česti odlasci u ilegalnu točionicu alkohola u starom gradu. Povremeno sam ga viđao kako se, osvrćući, nevešto, nekako kao ugruvan uvlači u tajanstveni lokal na glavnoj ulici starog grada.

Liči mi na šalu smrti. Na  onog koji se ni po čemu nije izdvojio, nego je, može biti baš kao i ja, dopustio sebi da bude razvučen gomilom, da ćuti, da stoluje samo u skučenim prostorima…

Zapete bradavice žene koja, u žurbi, nije stigla da obuče grudnjak.

Ali, gramzivi grad ništa ne primećuje. Dobri stari čika Eros zamišlja vikend kao roman. Toliko je devojaka i žena čije su grudi kao na poslužavniku. Druge nude riblje konzerve. Ne morate da kuvate, da prljate i perete sudove.

Prisni ste sa svojim procepima.

Prolazi vreme kao otok.

Ovo što sam ti juče ponudio je samo smena zastoja i zamaha. Imaš to i ti, draga moja.

Uostalom, ne postoje neugodne naklonosti.

U ovom gradu u kome se sve zna, postoje simpatije za koje se ne zna.

Ta divna lelujavost vode ispod novog mosta koja ulazi u pore mog detinjstva.

Sada priče starih o hladnoći vode i idealnim temperaturama za smrt.

Srećom tu su devojke koje lutaju. Sve je na njima isto kao pre mnogo godina. Zdrava koža, telo dečaka, retke malje.

Tu je i pas, koji mi zapišava kratke pantalone ostavljene na milost i nemilost peska.

Nema smisla, kažem vlasnici psa.

Dozvoljeno je, kaže. Dozvoljeno je dovoditi pse na plažu.

Ne vredi da joj pričam o bosonogom grobaru i njegovom psu koji su hodočastili ovim pre nje.

Pred iščezlim slikama mladalački stid.

Dobro je, mislim, i osmatram lepotu žene u plimi još jake krvi i vreline ranog leta.

 

 

 

 

NINUS NESTOROVIĆ: NAPLATA

 

Možda bi bog nama i pomogao,

al' za to nema dozvolu nadležnih organa!

 

Mi i od pakla umemo da napravimo raj.

Samo ubacimo televizor.

 

Danas, da bi lepo živeo u Srbiji, nije dovoljno da budeš glup i da ništa ne znaš da radiš.

Treba to znati i naplatiti.

 

Bolje nam je i da nas novinari stalno lažu kakvo je stanje u našoj državi,

nego da nemamo nikakve informacije o tome...

 

Već je 2022. a 1389. kao da je juče bila...

 

Pre su zastave bile navijački rekviziti.

Sad su motke.

 

Za podmetanje pravih požara potrebni su šibica ili upaljač.

Za podmetanje ratnih dovoljan je i televizor.

 

Firme trguju ljudima.

Države narodima.

 

Sveće u crkvi se pale za žive i za mrtve.

a u čiju čast se pale crkve?

 

Za razliku od pravih, nijedan ratni požar nije izazvan nepažnjom.

Svi su podmetnuti.

 

Nije se specijalizovao ni za jednu oblast.

On je neradnik opšte prakse.

 

Između istine i laži kod nas nema velike razlike.

Isto sranje, drugo pakovanje...

Tačno je to da nama naše poštenje ne dozvoljava ni da lažemo, ni da krademo,

al' ko njega šta pita...

 

Pokvarena mašta i prljave strasti.

To u Srbiji nije seks, nego politika.

 

Uz pomoć droge i alkohola čovek na kratko može sve ono loše što mu se dešava da zaboravi.

Uz pomoć informativnog programa naših televizija, to može da uradi zauvek.

 

MILAN TODOROV: PLOVIDBE

 

Pokušaj da snimim brodove koji plove daleko od nas na pesku je propao. Sunce je toliko snažno da me naprosto zaslepljuje.

Brodovi plove mimo svega.

Dugi su i zastave na njihovim pramcima i krmama su izbledele.

Ali, zar se ja ne menjam?

Doduše, ne plovim, mada se spremam da se otisnem sa te tople stope uz most sklon novom rušenju.

Sećam se prelaska onog mosta koji je tu stajao pre njega. Zbog prirode posla morao sam da dugo ostajem na novosadskoj strani. Već posle deset uveče počelo bi granatiranje. Policija koja je stajala na obe strane mosta bila je potpuno nemoćna. Zaleteo bih se automobilom na nekih dve stotine metara pre uzvišenja mosta, policajci bi istrčali iz senke mašući rukama u besmislenom pokušaju da odrede moju ili svoju sudbinu. Ja bih ubacio u petu brzinu, prekrstio se i nagazio papučicu za gas do daske. Razume se da mi to ne bi pomoglo u slučaju da Džo koji je već srušio Varadinski most, u tim kratkim naježenim trenucima dotakne dugme za ispaljivanje.

Hvala ti, Džo. Nisi to uradio svih tih noći, do sutra popodne.

Ja tek sada vidim koliko me je ta blizina neočekivane smrti izmenila. Ne mogu da objasnim taj osećaj. Kao da je neko izdubio u drvetu mog postojanja neku kriptu, neki tajni ulaz u mauzolej duša.

Brodovi plove savršeno uklopljeni u večnost reke.

Odjednom mi se obraća taj muževni čovek koji ilegalno na plaži prodaje pivo i koji nas potiskuje svaki dan sa peska zbog proširenja svog posla. Kaže mi da se upravo zapalilo šumsko rastinje i suva trava uz reku, tako da bi bilo pametno da sklonim svoj auto dalje od toga.

Okrenuo sam se. Gomila posmatrača je zurila u niski dim gonjen vetrom. Vetar je duvao u suprotnom smeru od nas. Čovek koji je dotrčao sa drugog dela plaže rekao je da on, iako je u detinjstvu bio piroman, nikada ne bi zapalio plažu.

Rukopis prošlosti je ipak uvek nečitljiv.

Devojka sa prevelikim sunčanima naočarima. Pas koji laje na kapljice. Dete koje ne hoda. Neke sise na previše tetoviranom telu.

Još želim da živim kao mlad. Ne  želim da me sahrane buke mladosti.

Kasetofon na akumulatorsko napajanje, ručni frižider sa dvadesetak tuborg piva i:

„Imam sve što treba, samo nemam kome da ga dam“.

Reči koje prave atmosferu. Mala obla curica ili ipak žena, pije treće pivo. Uzima mobilni telefon, širi noge u pokušaju da zauzme tamni kut. Flertuje. Njeno telo liči na mlaka periferijska tela za dodirivanje.

Brodovi plove kao da su kopno i voda izokrenuti.

Možda je baš tako. Voda je simbol rođenja života na ovoj planeti. Blizu smo smrti kad pepeo, nemarom izazvanog, šumskog požara počinje da nas plaši.

Uzmi sve, hteo sam da kažem, tom mikro požaru koji su lokalni vatrogasci, sa prastarim kamionom koji u početku nije mogao da naduva dovoljno pritiska da ispusti vodu najzad ugasili.

Uzmi sve.

U Kini su u nekoj planinskoj provaliji otkrili šumu staru šest hiljada godina.

Uzmi sve. Ne plaši se, vatro.

Ti si bog i lek. Spališ sve što nije dobro za mene.

Na primer te žene majurske koje su se zavetovale na celibat, prekrivajući grudohvatima bukete crvenog blistavog cveća.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: JULIJANA SILVER

 

 

 

Odavno me neko nije tako i toliko raznežio kao Julijana Silver.

Upravo sam izašao iz naše stare, sada prazne kuće, ušao u automobil, vezao pojas i startovao ga. U retrovizoru sam video dve vremešne žene. Mlađa se poštapala nekom hodalicom sa stopom u obliku ljudske noge. Druga, znatno starija i mršavija išla je brižno uz nju pogledavajući okolo i nešto objašnjavajući onoj drugoj. Zastale su ispred ulaznih vrata moje porodične kuće. Na metalnim vratima pre koji minut sam zalepio ceduljicu na kojoj sam napisao stanje strujomera, višu i nižu tarifu. One su se prosto upinjale da pročitaju šta na papiru piše. Otvorio sam prozor automobila i upitao ih kako im mogu pomoći.

Starija žena, koja je slabije čula, prišla je bliže. Pitala me je da li znam ko tu sada stanuje. Rekao sam joj: niko.

Nije mogla da sakrije iznenađenje.

Kako niko?

Ja sam ovde kao podstanarka stanovala pre šezdeset i jednu godinu.

U razgovor se umešala i druga osoba.

Mama je želela da pre nego što umre još jednom vidi kuću u kojoj je živela boraveći prvi put u Novom Sadu.

Gde živite sada, pitao sam ih.

Mama i ja smo u Americi.

Nisam znao šta da kažem.

Hvala vam što ste zastali, rekla je mama.

Ćerka je klimnula glavom.

Okrenule su opet ka Molinarijevom parku. Ja sam kolima sporo, vrlo sporo prolazio pored njih. Želeo sam da zaustavim taj trenutak. Ali, to nije bilo moguće.

Dan pre toga sam na benzinskoj pumpi, puneći rezervoar svog dizel automobila, smušen kakav sam, umesto dizela u njega sipao desetak litara benzina. To je, kad se radi o novijim automobilima, katastrofa. Međutim ovo je stari dobri Berlingo. Dosuo sam još četrdeset litara onog najgoreg, kamionskog dizela i odjezdio.

Za sada je sve u najboljem redu. Jedino ti trenuci… Ti trenuci koji provlače beskrajnu nit života, onog prošlog, sadanjeg i budućeg umnožavaju moje ovozemaljsko putovanje a da je ne znam kako i kuda me vode.

Ko krmani mojom senkom iza i ispred mene?

Gospođa Julija Silver i njena toplodušna ćerka koja se tako bolno kretala starim putevima njene mame. Putevima o kojima ne znam ništa. Putevima koji su nju uzdigli i najposle odveli u veliki svet.

Moj otac… Rekla je: Tu je živeo neki čovek iz Kikinde.

Gospođo Silver, ja sam sin tog čoveka.

Video sam joj suzu u oku. Mada, možda mi se učinilo. Možda sam želeo tu suzu u bilo čijem oku.

Ali, vraćao sam se sa plaže i u mom oku je bilo samo malo peska. Duvao je vetar. Najavili su nevreme za narednu noć.

Gospođa Julijana Silver i njena ćerka milile su pored kuće. Pritisnuo sam dvaput sirenu u znak pozdrava. Video sam kako mi mašu ozarene. Ne skrivaju, odgovor.

Ako išta vredi, onda, čini mi se, vredi još samo zadovoljstvo staraca i starica.

Na plaži, žena skida gornji deo bikinija i sunča se.

Vetar je snažno raznosio pesak.

Ženine sise su, pogledao sam ipak, bile bele kao njena ruka, kao njena noga, kao njena leđa. Bile su deo nečega čega se niko nikada neće sećati.

Julijana Silver, koja je svojom odećom, držanjem i ukupnom pojavom izgledala kao turista a nije to bila, uverila me je po ko zna koji put da od našeg života drugi vrlo često naprave više nego mi.

Ona se vraćala domu koji nije bio njen, a ja sam iz doma koji je nekada bio moj upravo odlazio.

 

 

ŠEŠIR LEPE MIRNE

 

Za razliku od mnogih današnjih aforističara ja nisam svoj literarni život započeo aforizmom. Pisao sam male reportaže iz vojničkog života ondašnjih teritorijalaca za vojvođanski list Dnevnik. Bile su to tipske, formalne slike koje su uvek na kraju morale da budu zašećerene nekim sitnijim ili krupnijim zrncima slatkastog ukusa uspeha ili nepobedivosti. Videli smo posle, posle mnogo decenija kako se to završilo, mada ne bih potcenjivao mogućnost koju su ti momci imali. Slovenački teritorijalci predvođeni sada europejskim  narednikom Janšom pobili su desetinu mladih jugoslovenskih mladića koji su poslati da obezbede zapadnu granicu, ali bez metaka u cevima.

Posle tih novinskih tekstova pisao sam za novosadski časopis za kulturu POLJA, pod uredništvom strpljivog učitelja Boška Ivkova, odavno pokojnog.

Kada je Matija Bećković u Čiku počeo da uređuje neku nepretencioznu rubriku koja je donosila smešne odgovore na obično banalna pitanja, na mrkoj dopisnici napisao sam tri odgovora koja su, ako se dobro sećam, komentarisala ljude koji nose kišobrane po sunčanom danu za ne daj bože. Dobio sam nagradu u iznosu od ondašnjih tri stotine dinara. Pošto sam bio siromašan student odlučio sam da nastavim sa tom kratkom formom isključivo radi povećanja svog skromnog džeparca. Proširio sam „posao“ na studentski list INDEX i, bogami, oni su lepo plaćali. U početku nisam verovao da će mi tadašnji urednik,  pripovedač Zile Bojanović objaviti čitavu seriju aforizama u rubrici koju je on i krstio kao Dikice. Dikice su vojvođanski naziv za bodljikavu biljku koja se zabada u petu, dovodeći do strašnih bolova i otoka kod ljudi i marve. Dakle, odneo sam dvadesetak kratkih stvari u redakciju. Zile ih je pročitao stojeći na jednoj nozi na uskom stepeništu stare lepe vile u kojoj je tada prebivao Index. Objavićemo osam, rekao je i bez reči ušao u uredničku sobu. List sa mojih osam aforizama je trebalo da se pojavi za dve nedelje. Međutim, mene je počela da muči sumnja. Nisam verovao u njegovo obećanje a ponajviše nisam verovao u sebe. Jednog podneva (znao sam da je on oko podneva dolazio u Index) otišao sam do javne govornice koja se nalazila ispred zgrade fiskulturnog društva Partizan. Molio sam boga da crni telefon u njoj radi. Viđao sam, naime, pijane lokalne dangube kako pišaju u crnu slušalicu. Imao sam sreće. Okrenuo sam šest brojeva u brojčaniku i javila mi se oštrim glasom sekretarica Micka. Počeo sam da mucam. Shvatila je sve. Bila je vidra sposobna da u trenu prokljuvi čoveka. Evo ga Zile, rekla je. Da? Da? Da? Triput je ponovio Zile.

Odlučio sam da se ne predstavljam, što je bila kolosalna glupost. Da li ćete, pitao sam, u sledećem broju zaista objaviti aforizme onog Todorova. Hoćemo, rekao je.

 Hvala. Spustio sam slušalicu. Izašao. Onda sam se vratio i popišao u nju za sreću.

Posle dve nedelje pojavio se u Index u, pamtim, ljubičastoj boji. Moje ime je bilo ispisano malim, a prezime velikim slovioma. Osam aforizama, tankih, kočoperilo se na zadnjoj strani.

Podigao sam lep honorar sledećeg petka. Micka je to isplaćivala na ruke.

Tada sam upravo upoznao neku devojku sa Detelinare. Zvala se Mirna. Bila je starija od mene nekoliko godina i već imala razrađen sopstveni frizerski salon. Pozvao sam je da izađemo i namerio da je vodim u tada popularnu kafanu Šaran u Pašićevoj ulici. Dogovor je bio da se nađemo ispred vladičanskog dvora u Zmaj Jovinoj u osam uveče. Bio sam tačan. Ona je, međutim, bila još tačnija. Bila je odevena u dugu crnu haljinu sa zlatnim nitima koje su široko landarale iznad opskurnih duguljastih sisa.  Da stvar bude gora, na glavi je imala ogroman crni šešir sa nekakvom peruškom. Nisam se plašio odnosa sa starijim devojkama.Bil su pažljive učiteljice. Godila mi je pomisao da je njihovo iskustvo – iskustvo samo jednog promašenog momka i da sam baš ja, drugi prvi, onaj pravi. Međutim, ovo je prevazilazilo moja očekivanja.

Kad smo seli u restoran i naručili sve odjednom: aperitiv, predjelo, glavno jelo i vino – postalo je jasno da je to mala pretpremijera naše svadbe.

Da ne govorim da je sve vreme imala na glavi onu smešnu perušku u ljubičastom šeširu koji mi je zaklanjao noćno sunce.

Staromodna devojka nije bila nizašta kriva.

Ja sam bio onaj koji će ubuduće dobijati gubeći.

I te stvari su nastavljale tako do današnjeg dana.

Gubitak je pritajen. U tome je razlika. Nekad sam gubio otvoreno i skoro veselo. Sada se sve preliva. Dnevno svetlo nema jednu boju. Moje oči su pliće. Sećam se svih svojih devojaka u tami. Kojoj sam šta dao u ruke pri prvom susretu. Mojih starih devojaka prah još lebdi na keju, kraj spomenika žrtvama racija.

Ta devojka uz Dunav i njeno gubljenje nevinosti prilikom pada sa bicikla u starom gradu Mostaru…

Kako je to sad besmisleno. Sve što sam saznavao o njima i što me je, kad tad, rastavljalo od njih deluje sada kao avet.

Ali, vratimo se početku ove priče.

Najbolji aforizam mog prijatelja Aleksandra Baljka je onaj o muškim snovima.

Sanjao sam te noćas.

Sram te bilo.

 

MILAN TODOROV: LOV NA ANĐELE

 

Za pravog plivača, objašnjava mi stariji čovek u malim kupaćim gaćicama kakve su se nosile sedamdesetih prošlog veka, nimalo nije važno kolika je temperatura vode u reci. Ona može biti i četrnaest stepeni, ako je napolju bar dvadeset osam. Važno je da razlika uvek bude veća od deset stepeni. Tada ste bezbedni.

Sve je, dakle, u razlikama. Uzalud se muzičari na glavnom gradskom trgu trude da budu poput svojih idola iz Bronksa.

Omanji debeljuškasti Rom je pokušao da me udari kada sam mu rekao da neću da mu dam ni dinar. Izmakao sam se i krenuo ka njemu. Počeo je da se povlači. Pritom je pevao na onaj užasni način neki lažni narodnjak. Čekaj, rekao sam mu, samo čekaj.

Grad tako pravi budalu od mene.

I ne samo mene.

U prolazu čujem muškarca koji se trza iz iznenadnog ženinog zagrljaja.

„Molim te, samo bez osećanja“.

Šta ih sprečava da se vole?

Zreli su ljudi, iskusni.

Saznanje da postoji više prvih ljubavi i da se njihova prva ljubav neće ponoviti u istom obliku nikada više?

„Sećaš se prve ljubavi? Prve ozbiljne ljubavi, dušo? Ono u zabavištu se ne računa.“
„Ne, ne sećam se.“

„Nimalo?“

„Uskoro će cvetati lavanda“.

„Da, uskoro će cvetati lavanda.“

„Ima tu neko polje lavande za turiste. Ako hoćeš, vodiću te tamo.“

„Šta da radim tamo?“

„Bereš plave cvetove, posle ih staviš u vrećicu pa pod jastuk.“

„Šta dobijam?“

„Priroda te poznaje.“

„A ti?“

„Ne dobijam više ništa.“

„Šta sanjaš? Da li ti uopšte sanjaš nešto?“

„Ne znam. Ujutro se ničega ne sećam. Možda me snovi čuvaju od mojih misli?“

Psi laju. Tuku se oko teritorije.

Susedi iz ciglarske kolonije sede pored zemljanog puta kojim svi praše. Usporavam. Puštam da auto lagano plovi u leru. Dobacim im u prolazu, kroz otvoren prozor:
„Neću da vam prašina kaplje u pivo“.

Ipak i to, ta banalna, periferijska anegdota samo je mrva sveta zbog koje prezam.

Ali, pomišljam, i vrapci ce tuku oko mrve.

Onog debelog je trebalo da odalamim preko njuške, jer je, usudivši se da me moli za novac uprkos mojoj odbijajućoj pojavi, dodao gram troška na moju teskobu i neostvarenost.

Ipak, ne dozvoljavam da varke preuzmu moje telo i svest.

Vozim sve brže. Uskoro ću u planine gde ću u šumu kopaoničkih borova, bez telefona i slika i klika, živeti do jeseni.

Ako sve izmiče, izmiče i značenje reči.

Ono što nismo rekli i što ne smemo da kažemo jedno drugom nije ništa drugo nego vrebanje anđela.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: MRAČNI PREDMET

 

 

Uvek mi je nešto smetalo u naslovu tog Bunjuelovog filma. Možda je u pitanju bilo samo neinventivno prevođenje. Možda sam kriv ja sa svojom unutrašnjom uzdrhtalošću, jer bejah tada mnogo mlađi, koja je želje poistovećivala sa svetlom i nikako mi nije dozvoljavala da ih nazivam predmetom.

Predmet je stvar. Želja se vezuje za život, lepotu, gipkost i nadu.

Ne znam kako sam došao na ideju da razmišljam o željama. Možda je to samo još jedan hir leta koje je upravo počelo. Ili je sve zbog vica posle koga sam se jutros ismejao do suza.

Elem, siđe čovek seljak sa planine u grad i ode u javnu kuću. Tamo mu pokažu devojke. Najjeftinija je iznosila trideset evra, srednja pedeset a lepotica raskošnih oblina sto.

Dakle, izaberi. Nemam vam ja tih para, kaže seljak. Čekaj, čiča, kako nemaš’ Šta radiš, čime se baviš. Ja sam seljak, gajim ovce. Gajiš ovce? Da. Pa ništa, ako nam doneseš pečenu ovcu dobićeš najlepšu devojku. Ode čiča kući i posle tri dana evo ti njega sa pečenom ovcom na ramenu. U javnoj kući mu pokažu sobu u koji ga je zaista čekala ona najlepša. Zabavio se čiča čitav sat sa njom. Zatim je polako otišao svojoj kući u planinu. Sledećeg jutra, isterao ovce na ispašu. Sunce sija, ovce milo pasu, a čiča sedi na ledini poviše njih, trava mu vlaži stopala, stavio slamku u usta i nešto premišlja da bi najednom skočio i dreknuo na svoje stado: Mamu vam j…m, sve ću vas poklati!

Pa ni tu, u toj banalnoj šali, nema mraka koji pominje poslednji film Luisa Bunjuela u kome bogati sredovečni Francuz biva privučen od lepe devetnaestogodišnje devojke koja se s njim sve vreme igra mačke i miša.

Da li je mrak želja, pogotovo seksualnih, stvarno mrak ili je mit rođen u noćima pravog ili lažnog, usnama izatkanog bluda?

Želja rađa strah. Strah rađa smrt. Moj prijatelj, kome iz razumljivih razloga ne navodim ime, toliko je voleo svoju ženu da je prestao da brine o svojoj majci. Naravno, nije to došlo odjednom. Bilo je tu i otimanja i prenemaganja i suza i ugriza za jezik do krvi. Onda se desilo da se majka, koja je živela sama i koja je svog jedinca podigla sama kao mlada udovica, umrla od posledica šloga. Sin je posle nekoliko dana pokušao da je čuje telefonom, a kad se niko nije javljao, uprkos ženinom protivljenju otišao je na drugi kraj grada da obiđe staru majku. Ispostavilo se da je već pet dana mrtva. Međutim, stvar se tu ne svršava, jer se kao hijena u pustinji pojavljuje prokleta karma i moj prijatelj samo šest meseci posle smrti majke umire, takođe, od šloga.

Ne želim ovim ništa da kažem o opasnostima koje vrebaju pri ljubavnim strastima i dobrim strastima i lošim strastima, jer i takvih, izgleda, ima.

Taj mračni predmet želja koji nam napinje živote kao voda reke što napinje korenja vrba i brestova uz obalu, u koritu vremena, da li zna da nije ispred svemira odakle nam stiže sve? Život i pokora.

Nekad sam imao veliki dugačak čamac i njime plovio od jutra do večeri. Ali, tada nisam znao da plovim od usamljene zemlje ka neotkrivenoj zemlji.

I sada sam tu. Sa francuskim sobaricama u filmu bez poznatog naslova.

Trpim obzire prema nebrižnoj deci.

Berem kamilicu umesto jesenjeg mira u svojoj kući.

U mojoj spavaćoj sobi je lepa močvara u kojoj je, najzad, taj mračni predmet želja – obris mog postojanja.

Kad bih imao ovcu, molitvu i oltar pa da odem u onu kuću i prstom pokažem na najružniju…

 

MILAN TODOROV: PRIČA ZA LJUBAVNIKE

 

 

X je ubio oca, vlasnika diskoteke naše mladosti. Dobio je nekih petnaest godina zatvora. Pustili ga ranije, ovog proleća. On odmah prodao diskoteku, u stvari ružnu ruinu i sad svi plaču što još jedan mit odlazi u prašinu.U ovom gradu već odavno dizalice rade svoje. Dizalice nas spuštaju u žuč stvarnog života. Ponekad ih posmatram iz bezbedne daljine i liče na zmije koje su u stanju da progutaju slona. Grad je pun likova koji pokušavaju da zarade na svojim talentima.Mađioničar ima šezdeset i četiri godine i stoji na rukama šezdeset četiri sekunde. Do ludosti može da se stigne na stotinu načina. Ja prelazim most. Ispred mene je uplakano dete i nervozna majka. To je dobro, mislim. To je dobro, jer je tako stvarno. Na drugoj strani mosta, tačnije ispod njega oseća se vonj kanalizacije koja godinama liže obale svojom sluzi i kiselinom. U nekom gradu, u Zagrebu, ako se ne varam utvrdili su da je vikendom u kanalizacionim vodama za trideset odsto više heroina. Fluid ljudskog očaja je postao merljiv. Kontrolišu nam trenutke opijenosti kao kontrolori karata u autobusima.U gradskom parku, na travi, sede ljudi bez lica. Možda je to zbog daljine. Možda je to bezličje zbog uzaludnosti govora čak i u Hajd parku. Ne sećam se kad sam čuo da je neko u tom parku rekao nešto stvarno hrabro i lepo. Na prstima ne nosim prstenje. Ovo je vreme drugačijih prepoznavanja. Neku lepoticu na divljoj ili, hajde, poludivljoj plaži fotografiše neki lik u zimskoj jakni. Ona je najpre u belom jednodelnom kostimu koji u kontekstu njenog mršavog, belog tela ističe njeno rano i nevino devojaštvo. Zatim se, neznano kako, ali hitro, očima stotine posmatrača prikazuje u zlatnom kostimu. Fotograf kleči. Pokušava da uhvati najbolji donji rakurs. Šta pritom misli? Da li misli da se ta devojka nikada više neće vratiti u svet divnih, jednostavnih i iskrenih devojaka? Iskreno, boli njega.On se više nikada neće vratiti na našu plažu koju je oskrnavio kao onaj koji ispod freske belog anđela britvom urezuje u kamenu svoje ime. Orah, ta voćka bogova dugovečnosti, slabo je rodio ove godine i ostaje netaknut mojom željom da napravim od njegovih koštunaca liker za zimu. Bar da mržnja tako škrto rodi. I laž i prevara i lopovluk… Gde ću sesti da o tome razmislim?Nigde. Ili tamo gde ću pasti?Spuštam ruku niz telo. Dobro je. Telo je još čvrsto i koža ima dobru, tamnu boju punu de vitamina i ostalih tajni.A tajne rađaju nedozvoljene misli. Ali one ipak pripadaju mojoj drugosti. Da li je bog zaista stvorio samo jednu ženu?Oprosti mi bože.

 

 

 

MILAN TODOROV: NENADANI VESLAČ

 

 

Kad sam, ostavši bez posla, bio prinuđen da dve godine odlazim na biro za nezaposlene, koji se tako bezazleno zvao Biro rada, svakih šest meseci bio sam prinuđen da razgovaram sa savetnicom.

Bila je to debeljuškasta plavuša koja bi mi, po godinama mogla biti ćerka. Ne mislim ni sada ništa rđavo o njoj. Nju je neko tu ubacio. Bilo mi je jasno od početka. Trebalo je da boravi tu nekoliko meseci i dočeka porođaj. Ona se, uostalom, nije ni pretvarala da bi o nečem važnom i mudrom mogla da me posavetuje. Ona je samo čekala dete, novi život. Sve njene fraze o aktivnom traženju posla spoticale su se o moju mutnu viziju o tome da je ona dobila, najpravednijim čudom na svetu, posao. Čudom zvanim čekanje novog života. Posle nemuštog razgovora sa savetnicom vraćao sam se kući kao pas koji je pobegao sa lanca pa ga udario automobil.

Pritom sam jasno osećao kako mi se kičma povija i pretvara u testo.

Noću sam otvarao prozor u spavaćoj sobi, čak i pri najvećim hladnoćama i neumorno po pedeseti put čitao „Sedam godina na Tibetu“. Svako beži od svojih nacista. A planina je, kao što je već neko rekao, najveći prijatelj. Što veća, to bolji prijatelj.

Bio sam svestan da mogu da preživim samo ukoliko budem bez emocija.

Iako sam mogao da ustajem na levu nogu, ustajao sam kad hoću i kako.

Roditelji su mi bili polumrtvi. Hoću da kažem da mi je otac bio odavno mrtav, a majka se još oslanjala na mene. Nisam mogao da se odvojim ni od te smrti, ni od tog života.

Nisam čistunac, ne idem ni na liturgije niti na mise, mada mislim da ću to jednog dana učiniti.

Stajati ili sedeti u polumračnom uglu božje kuće i čekati kao moljac da izgrizem svoj deo sveta…

Hm…

Kasna histerija je osvežavanje veza sa sobom na tihu daljinu. To sam tada naučio.

Sada posmatram dane kako plutaju postajući sve duži. Spavam više nego ranije, ali se ponekad u snu trzam kao čovek koji očekuje neku vest. Dakle, još čekam Ponekad, u polusnu, mislim doći će pravda. Ali ona ne dolazi. Jer ovo gde živim nikako nije središte sveta. Pupak je negde daleko, skriven kao voćka izrasla iz koštice koja je hitnuta iz voza u punoj brzini između dve prolazne stanice.

I mislim još kako je čudnovato sećati se. Roditelja, gubitka posla, gubitka poštovanja, gubitka volje za ljubavlju i stida.

Sećanje je kao nuklearno oružje. Usmrti više ljudi nego ijedno drugo, ali tiho, sa propadanjem peščanih satova u istrošenim pustinjama naših malih svetova.

Posadio sam neke nove sorte vinove loze. Uglavnom mirisne, poput traminca crnog koji manje rađa i traminca belog. Moj simbolički vinograd.

Gde je loza, tamo je smeh žena. Tako kaže stara latinska izreka. A gde je smeh u blizini je ludilo.

Koliko još treba da čekam?

Danas je čovek u malom plavom kanuu doveslao do plaže ( i reka je čovekov veliki prijatelj), prišao ženi koja je skoro gola ležala na pesku, poljubio je u usta, kako je posle pričala radoznalcima i hitro odveslao niz reku.

Ko je taj lepi veslač koji je isisao život iz mene a da me ništa nije pitao, mislila je posle danima i noćima, uzalud se prevrćući po suvom pesku kao postelji, sve čekajući lukavog neznanca da se vrati.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: SEVER ILI JUG

 

 

 

 

 

Jutros mi je put prešla crna mačka a odmah za njom i neka beličasta mačka.

Nikako nisam mogao da odredim šta to znači. Ukoliko crna mačka ili mačor donose nesreću, šta donosi bela, dobro ne baš sasvim bela, mačka?

Zaboravio sam da napomenem kako su mačke pretrčavale put između dva groblja. Iz starog bežale su u novo. Zar je tamo, puj puj, lepše?

Sudeći po brzini kojom su izbegle moje točkove, mačke su mlade. Sasvim je izvesno da i one imaju nekakav svoj, mačju svet. U redu, februar je prošao, ali žurba, tačnije uzrujanost zbog ljubavnih nesporazuma ume da potraje.

Najzad, bilo je očigledno da nastupa neka magnetna oluja na Suncu. Mesec je ovih dana bio pun. Žene znaju šta to znači. Menstruacioni ciklus, jao da li sam zakačila, glavobolja, depresija, nesanica…

Razmišljao sam: mačke i sreća. Kakve to veze ima? Srednji vek. Veštice u Engleskoj. Lomače. Stare grafike na kojima su mačke sa ljudskim očima.

I još sam, kratko, do ukrštanja puteva, mislio šta će mi se desiti.

Ali, šta se još može desiti čoveku koji zna da ne sme duže od sat ili dva, da ostane na istom mestu?

Za sada mi ide dobro. Ne odustajem i ne posustajem, mada ne znam kuda me to vodi.

Da zaboravim zaborav?

Na kojoj sam strani?

Kad bih znao na koju se stranu klatno pomerilo, mogao bih da odgovorim.

U suštini, sada nisam ni na jednoj strani.

Ne podnosim tradiciju. „Taj teški hod u tami“. Idi, buraz, čuvaj prostatu bez mene.

Ja želim da se oslobodim svih tih uzvišenih misli o slobodama vizija.

Sedim u pesku i mravi plaze po meni.

Ne vredi da zakočim i stanem pred tim crno-belim mačkama i crnim mravima.

Uostalom, sada je jasno da mi je veliki američki frižider crkao kao maršal pojačalo. Brunda, a ne hladi.

Ne podnosim hladnoću ispod nule. Čak ni u kockicama leda za konjak.

Vozim dalje i ispred nove crkve koja je odlomila komad neupotrebljavanog  parka, put mi, na semaforu, prelazi gomila vernika.

Zašto nisam među njima?

Zar je propast mog života manja od propasti njihovog života?

Ja hvatam dane kao što su nekada deca hvatala leptire za debelguzu nastavnicu biologije, dok to nastavni planovi i programi nisu zabranili.

Posle onih mačaka, trudim se da silazim sa grobljanskog brda bodar i čio. Nije to baš sasvim lako. Postoji tu taj izraz „Što pre odem odavde, bolje ću se osećati“.
Otići. Da li je moguće sada uopšte negde otići kada je svet toliko isti. Iste prodavnice u Amsterdamu, Atini, Kelnu, Tel Avivu.

Otići.

Ta reč ima u sebi nešto što miriše na poraz. Kao da vam je voz odsekao noge.

Moji roditelji su imali stare prijatelje iz Banata. Đuru i Katicu. Đura je radio na železnici. Krupan, stamen i vedar čovek. Jednog dana neoprezno se duže zadržao između dve lokomotive. Odrezale su mu noge do kukova. Kretao se uz pomoć ručnih kožnih hvataljki. I dalje je bio vedar. Imao je doživotnu besplatnu kartu za sve utakmice fudbalskog kluba Vojvodine. Navijao je za momke koji trče.

Nedostajanje je, očigledno, drugi izraz za odlazak.

Posle razvoda, uzmimo taj primer dobrog momka, vratio se u staru roditeljsku kuću. Bila je potpuno zapuštena. Posle odnošenja starih pohabanih predmeta i krečenja još je bilo mnogo prljavštine. Preko oglasa našao je ženu za spremanje. Ispostavilo se da se znaju odranije. Iz mladosti. On je tada bio instruktor vožnje u čuvenom Crvenom signalu (pogrešan reklamni slogan, danas) a ona polaznica kursa. Brzo su se dopali jedno drugom. I, na pitanju brdske vožnje, kraj onog radijskog tornja skrenuli su u šumu.

Sada je ona bila tu. Stidela se. On je ostavio pet sati samu, da radi. Kad se vratio, sve je bilo izvanredno sređeno i uređeno. Platio joj je dogovorenu sumu, a onda dodao i pozamašnu novčanicu iznad ugovorene cene.

Nemojte, rekla je, govorila mu je vi sada, nemojte molim vas. Pritom ga je maltene obgrlila mokrim rukama.

Bio je gladan žene, ali ona mu se sada nije sviđala kao nekad. Nije znao razlog. Bila je ista. Niska pomalo, ali oblih kukova i dobre zadnjice.

Međutim, sad  mu se činilo da njen potiljak doseže tek iznad njegovih kolena.

Ipak, bio je gladan žene. Da li su njene dojke kao nekad?

Taj trenutak dok joj je pružao novčanice i trenutak pre toga kada je opet poželeo, ma kakva ona sada bila – bio je velika prevara njegovog mozga.

Ali, ta novčanica iznad ugovorene sume ostala je između njih kao nejasna drhtavica ili prehlada izazvana stajanjem na promaji u vozu koji, opet, hrli ka severu.