MILAN TODOROV: ZELENI KONJI

 

Kako bi bilo lako popraviti svet

Kad bi u snu sve bilo moguće

Kad istina ne bi uzimala danak

Kad edenski vrtovi ne bi bili

Sazdani na ratu i siromaštvu

Kad bi se kap rasplinuta u kiši

Vratila svom prapočetku

Umesto što olako sklizne

Pod prostirku za zelene konje.

 

RATKO DANGUBIĆ: NA PUTU

 

Nije on želeo da proživi ono što je opisao Keruak, on je jedva hteo da dočara sebi taj svet u kome se pisac kreće, one ljude koji idu svuda i odolaze nikuda. Nije nikad imao novca, a voleo je da lunja svetom. Pa nije obilazio svete planine, manastire, ni mitologioja mu nije bliska. Trebalo je dana i dana da se dočepa kakvog grada, a ni sam nikad nije imao cilj. Nije voleo ni da pešači. On kao da se rodio u autu. Udario je nogom probušenu gumu, ustanovio usput da ima, na sreću, rezervnu i uzeo da je promeni. Ježio se na pomisao da kroz mrkli mrak treba da ode nekud tabanajući. Njegov je krajnji san da nema sećanja, da može da uzme bilo čija, izmisli svoja. Prestao je na ovo da se vraća, nastavio je da odvrće i zavrće šrafove na točku. Napolju je bilo ledeno i mrak, skoro da su se ledila stakla. A onda je pomislio da je moglo stvarno da se dogodi da ostavi ovu krntiju, kupljenu na otpadu u Amsterdamu i da stopom krene da lovi auta koja idu prema Nemačkoj, hoće u Berlin. Na sreću, ako je to sreća, auto mu je upalio bez problema, jeste da je pomalo stenjao. Nije se usuđivao ni da pomisli da opet auto stane. Nije imao kuda drugo nego da se cinično nasmeje, on jeste uobrazio da je lik iz Keruakovog romana NA PUTU, ne zna koji liki, a zna da u Americi nije.

Tamo u Berlinu hoće da fotografiše Berlinski zid i škrabotine, dok ga nisu srušili, a srušiće ga, uveren je. Voleo bi da može da razgovara s nekim, u kakvoj kafani, makar sa kamiondžijama. Ne izlazi na autoput, osećao se kao da je zabasao u nedođiju, jedva da je negde kakvo svetlo trepnulo. Grejanje nije dobro, skoro da je počeo da drhti. Automobil je odmicao kroz ledenu noć, kazaljka brzinometra jedva je dosezala 80, u njegovoj vožnji nij bilo ničeg samoubilačkog. Malo je nedostajalo da poveruje da je na pravom puta, mada ne zna šta je za njega pravi put. Na suvozačevom sedištu je Keruakova knjiga, koju lista kad odmara. On je shvatio, ne postoji taj jedinstven utisak o putu kojim lunja, o gradovoma i državama koje je posetio. Toliko je toga video, ali nameće se misao da ovako nije u knjizi koju voli, da su svi ti privlačni gradovi spolja sjaj i glamur-Pariz-Venecija-Vijena-i samo spolja deluju srećni i lepi, a svi su, nema sumnje, bez pogovora, beskrajno ružni iznutra. U kakvim je sobama on spavao, na prljavim WC šoljama sedeo, u kakvim kadam se kupao. Pokušavao je da se seti one rečenice kojom počinje roman NA PUTU, i stao je na odmorištu i pod svetlom sa mobilnog pročitao: DINA SAM UPOZNAO UBRZO POŠTO SAM SE RASTAO SA ŽENOM.

MILAN TODOROV: SREBRNI MOTOCIKL

 

Sve lepe stvari

Čine da se plašim

Taj srebrni motocikl

Nasred susedove sobe

U koju će samo koji

Mesec kasnije doći nesreća

Prazan hod između

O čemu se radi kad se završi

Lako je rođenje

Pravim poklone za sve rođene

U vrbacima kraj reke

Da bih uopšte o nečemu

Zdravom razmišljao

Ručna definicija života

Način na koji se menja priroda

Govori da nema brzih odgovora

Jer su svi unapred smišljeni

MILAN TODOROV: DOMAĆA ŽIVOTINJA

 

Upoznao sam toliko ljudi

Koji se ogrešuju o život

Drogiraju se puše piju

Uništavaju sebe na jasan način

Priznajući poroke kao vrline

Ponekad sam im se divio

Ali pomisao da će umreti

I da ništa od njih neće ostati

Usadila je oštar rez

U slabinu kao prezir

Što je trajalo jače  i slabije

Dok nisu na konačan način

Predali dušu crnom đavolu

I sad mi se javljaju u snu

Još lepi kao mladi lopovi

Zadovoljniji od mene

Kao da je sreća njihova

Domaća životinja

Sa devet života

Pa mi govore mac mac mac

Kao da sam poslednji čovek

Koji uzalud čuva vatru

Tamo gde nema nikog

Ko bi mu lajkovao

Crveno srce.

MILAN TODOROV: STEVAN CRVENI

 

 On je izmislio

Najsuroviju igru mog detinjstva

Stevan iz susedne slepe ulice

Igru kojom je uplašio sestru

Koja je mucala i pre toga.

 

Zavukao je tanku ivericu ispod košulje

Zatim je zario nož kroz košulju u telo

I još prolio neke višnje po sebi.

 

A tek danas je umro.

 

Da li ga je šala sve vreme

Čuvala od vešala?

 Da li ga je prva smrt

Sakrila svim drugim smrtima

U očima nas još živih?

MILAN TODOROV: POVRATAK U RIM

 

 

 

 

 

 

Ponestalo mu je hrabrosti. Prešao je, bar tako je voleo da zamišlja, više od polovine životnog puta kada je ostao bez posla. Užasno ga je to pogodilo. Doduše, događalo se to tada i drugima, ali, zna se, svakog bole sopstvena leđa.

U praznim danima koji su usledili, odjednom mu se svet izokrenuo naglavce i da bi se nekako osovio Vojin je pribegao jedino mogućem: počeo da radi, mnogo, fizički, što do tada nije činio. Radio je često sasvim beznačajne i izlišne stvari. Po nekoliko različitih poslova u isto vreme. Cepao letvice starih gajbi za jabuke verujući da će jednog dana dobro doći za potpalu roštilja ili prilikom pečenja žuto - zelenih paprika moravki na njihovom starom plehanom Smederevcu koji se koristio samo ujesen kada bi on i žena mu Višnja pravili omiljeni  makedonski pinđur.

U isto vreme je, na zaostalom dvestolitarskom bakarnom kazanu iz austrougarskog doba u dnu dvorišta stare porodične kuće pekao rakiju od voća koje je imao u baštici i čekajući da potekne prvenac iznova čitao istoriju Rimskog carstva. I tako mu je za oko zapala i u svesti trajno ostala priča o izgnanstvu na Rodos rimskog filozofa i potonjeg cara Klaudija Tiberija.

Tiberije je,  zbog zlostavljanja svoje supruge Julije proteran na pusto grčko ostrvo da tamo, u društvu samo jednog odabranog proroka, završi svoj nesrećni život.

Filozof i prorok su, najviše vremena provodili sedeći nepomično na visokoj steni iznad mora, razgovarajući o smislu sudbine i danima besciljno zurili u beskonačno praznu pučinu. Tiberiju, koji je dugo sanjao o svom trijumfalnom povratku na presto posle smrti Oktavijana Avgusta,  s vremenom ponestaje duhovne snage i on tone sve dublje u očaj, ne zaboravljajući pritom nameru da u propast povuče i svog vernog proroka. Jednog dana, dok sede, naravno opet na vidikovcu iznad mora, on kaže proroku:

- Ako uskoro ne stigne brod koji će me vratiti u Rim, baciću te sa ove stene u more da se udaviš...

- Bez brige, brod plovi ka Vama, Vaš veličanstvo... – nemajući izbora lagao je prorok.

Međutim, posle dva dana brod se zaista ukazao na horizontu pučine, najpre kao mala siva tačka a zatim sve veća, sa jedrima i  belom krestom pene iza krme.

Ubrzo, Tiberije se, sa lovorom opletenim oko glave, vratio u Rim...

 

U lošem raspoloženju, a toga je zbog gubitka posla i neizvesne budućnosti, bivalo sve više i češće, Vojin bi se setio te epizode iz istorije starog Rima i pomislio doći će i moj brod, ma kakav, mali, neugledan čamčić, splav ili bilo šta...

Međutim, brod, naravno, ne dolazi običnim smrtnicima. Nema jedva vidljivih belih jedara u daljini. Nema zapravo nikakvih jedara a kako bi ih moglo i biti kad nema više ni mora. Svakodnevica je prazna gomila neba i umrljanog kopna.

Sa bratom od strica koji im je svakog leta na dve nedelje davao na korišćenje svoju kuću u Bokokotorskom zalivu, iz nekih zamršenih  a nasleđenih porodičnih razloga se nije čuo bezmalo dve godine. A da vidi more na neki drugi normalan način, kao turista recimo, nije imao ni odviše želje ni finansijskih mogućnosti od kako ne radi i ne zarađuje belog dinara a Višnjina penzijica jedva pokriva najosnovnije.

Uostalom, ne priliči svakom pusto grčko ostrvo.

Mada, verovao je potajno, da može čovek sve to, jednom da nađe i ovde. Čak i u kombinaciji sa nesrećnim prorocima, kojih ima oko njega na sve strane.

Stvar je u strpljenju a strpljenje znači dugo, dugo čekanje.

Samo, ja nisam dovoljno istrajan da dočekam svoj brod, govorio je Vojin u sebi.

Zatim bi sebe često uhvatio da na okrajcima nepročitanih novina ili bilo kakvom papiriću koji bi mi se našao pri ruci, ispisuje tu reč od četiri slova: B R O D.

Primetio je da u njoj ima nečeg što, ako baš ne budi preteranu nadu, ono čoveka ume ipak pomalo da oveseli. Čak i grafički, pojam BROD, otkrio je, slikovno liči na neko plovilo na kome je veliko B uzdignut i moćan pramac a D krmni, zadnji deo, dok se između na širokoj pučini samoglasnika O ljuljuška visoko razapeto prednje jedro suglasnika R, glasa iznedrenog iz  reči kao što su vetar ili bura...

I tako se to zavrtelo u njegovoj glavi.

Brod pa brod!

Našao je kanal hrvatske televizije koji je jednom nedeljno emitovao slike „mora, ljudi i obale“. Na kompjuteru je memorisao elektronska izdanja Slobodne Dalmacije i Jutarnjeg lista i ujutro rano, dok je Višnja još spavala u odvojenom krevetu u spavaćoj sobi, slasno bi čitao vremensku prognozu za more ili vesti o uplovljavanju kakvog velikog svetskog kruzera u Dubrovnik,Rijeku, Budvu i slične nebuloze.

E sad, nije da nije znao kuda to vodi. Na psihijatriju, naravno...

Međutim, uprkos tom saznanju, što je još gore, odlučio je da nikome ne govori o toj svojoj skrivenoj ljubavi.

Uglavnom, ta opsesija je trajala čitavu jednu zimu, zatim proleće, pa pusto leto, jesen i došla je opet zima.

A onda se jednog zimskog jutra, beše hladan, suv i oštar početak decembra, zaista dogodilo nešto kada je Vojin već nameravao da proroka u sebi baci sa strme stene da se samoubije.

U lokalnim gradskim novinama pročitao je najavu da će narednog dana u klubu Doma armije u centru grada biti otvorena novogodišnja izložba maketa brodova koje su uradili oficiri rečne flotile.

Odlučio je da ode na otvaranje i pogleda izložbu. Pozvao je Višnju, ali njoj se nije išlo a imala je već i zakazan predvečernji termin kod zubara.

Dogovorili su se da se nađu  u Katoličkoj porti kad prođe otvaranje izložbe i njena poseta zubaru, odnosno za sat i po vremena, pa da onda odšetaju do prijatelja, bračnog para njihovih godina, bez dece,koji su stanovali blizu u Jevrejskoj i s kojima su uobičajili da se nalaze povremeno bez kurtoaznih najava što je njihovom druženju, kako su obostrano zaključili davalo ton iskrenosti, neposrednosti i topline. Popićemo, zeleni čaj sa kapljicom mleka u sredini – rekao je Vojin ženi a ona ga pogledala s malo ljutnje i prekora, jer je, naravno, lucidna kakve su već iskusne supruge, u tome videla njegovu loše skrivenu brodsku patologiju.

Beli brod na zelenim valima...

Brzo je odagnao tu sliku iz mozga.

Do Doma armije je išao pešice, umerenim jednoličnim korakom kroz dugi gradski park sa zapuštenom grko-katoličkom crkvicom u rešetkastoj seni divljeg kestena, pa kroz odrpani i padu sklon austrougarski gradić ispod tvrđave, pa preko betonskog mosta na kome je duvao hladan i postojan vetar sa zapada, te stigao akademskih petnaest minuta ranije u Dom armije.

Makete raznovrsnih brodova bile su već izložene na drvenim policama. Bilo je tu svega: od leuta Santa Marija i srednjovekovnih jedrenjaka sa topovima i olovnim vojnicima poput jedrenjaka Baunti do već pomalo zarđalih i zastarelih fregata sa srpskim zastavicama, te modernih razarača; čak se tu našla i maketa nosača aviona Nimic i jedna ruska podmornica na atomski pogon.

I dok je, sa velikim zanimanjem, razgledao izložbu spremnu za otvaranje i dok se svet polako okupljao u velikoj prostoriji sa niskom tavanicom, tačno u njenom centru, uz neke oficire u belim uniformama, admiralskim valjda, Vojin opazi i njega – čoveka koji je kumovao njegovom otkazu.

Za trenutak mu se smrče. Pomislio je: kud baš on i zašto, kada sam već toliko dugo bežao od ružnih uspomena kako baš sada da naletim na njega i da ponovo u svesti proživim svu muku gubitka posla i ono što to nosi.

Međutim, nije bilo druge.

Brojao je do sto, udisao polako i duboko ustajali vazduh oficirske kantine i najzad, skoro sasvim smiren, shvatio šta je potrebno da uradi.

Mogao bi da kaže da je o tome čitao u jednoj od mnogih knjiga o pomorstvu, koje je takođe gomilao...ali kome? Uglavnom, kada nailazi veliki i opasni talas na vaš mali čamac morate, ukoliko ne mislite da potonete, pramac usmeriti direktno, pod uglom od devedeset stepeni na najviši i najopasniji udarni vrh talasa. Morate da se direktno sudarite sa talasom da biste ga savladali. Inače će vas on prevrnuti i potopiti.

Zato je Vojin odlučio da priđe svom talasu što bliže. I polako mu je prilazio. U koncentričnim krugovima.

Ali, taj čovek ga beše odmah opazio.  U početku nije mogao da pretpostavi koje su Vojinove namere i to ga je zbunjivalo. Osećao je samo da, na ovom mestu i u ovakvom trenutku, ne postoji opasnost od fizičkog napada, ali više od toga nije znao. Ipak sve to ga je sprečavalo da se usredsredi na napisan govor koji je imao u ruci. Umesto lakog zadovoljstva zbog male počasti koja mu je pripala da otvori izložbu sad je očigledno morao da se, bar u mislima, brani od čoveka koga zna a ne želi da ga prepozna. Sve su to, u samoći izoštrena Vojinova čula naslućivala, dok ga je gledao prodorno idući ka njemu usporenih pokreta. Gradski činovnik nije želeo da uzvrati pogled a nije mogao ni da ode odatle. Tako mu je ostalo samo da se pravi da Vojina nije video, ali je bilo jasno da će kad se ova predstava završi i svako od njih ode na svoju stranu, važan činovnik sa sobom poneti mučno osećanje, osećanje nejasnog i neutvrdljivog karaktera koga se dugo neće osloboditi niti će moći da ga lako zaboravi.

Vojin je i dalje gledao u njega netremice, bez reči, bez namere da bilo šta učini. Nije u tom pogledu bilo ni mržnje, ni želje za osvetom, ni praštanja, ni rezignacije...ništa...samo potreba da se suoči sa istinom da stvari sada stoje tako, da je ovaj čovek taj granični kamen posle koga se njegov život promenio ...i dok stoji pred tim čovekom, znakom svog iskušenja, da pokuša da ga razume, jer kao što mu je često Višnja govorila možda u tome ima i nečeg dobrog koje će jednog dana baciti sasvim novo svetlo na sve njih.

Vojin je  sad bio veoma blizu gradskog sekretara. Ovaj se premeštao s noge na nogu, gužvao onu hartiju u rukama, brisao čelo papirnom maramicom. Vojin je prosto mogao da oseti limunkasti antiseptički miris te bele maramice.

Prišao mu je još bliže, na razdaljinu manju od jednog metra, na onu distancu kada  se mora započeti razgovor makar iz pristojnosti, ali nije izgovorio ni reč, uporno je ćutao i oboje su, on, profesor istorije otpušten kao nepotrebni viši arhivar i važni gradski sekretarčić, u tim muklim trenucima osećali da su neizgovorene reči mnogo, mnogo teže od izgovorenih.

U sledećem trenutku su se upalili reflektori i kamere, sekretar je nešto govorio u potureni mu mikrofon, zvanice su posle pet minuta aplaudirale, zatim su se svi okrenuli brodovima na policama i brodovima i pićima u boci.

Vojinov egzekutor je brzo otišao.

Okrenuo se ubrzo i Vojin. Višnja ga je već čekala, ne kod katedrale, nego na ulazu u izložbenu salu. Smešila se, kao i uvek, kad bi on bio u nekakvoj nelagodi. Da li je sve videla i znala? Taj  njen samouvereni a istovremeno ljupki osmeh ga je uvek ohrabrivao iako nikada nije uspeo da shvati da li je to njen urođeni aristokratski manir ili izraz solidarnosti starih ljubavnika.

Kad su se našli ponovo na ulici, pod visokim i svetlim nebom, imao je ono pomešano osećanje čoveka koji se upravo trgao iz teškog sna... Umiren, bezmalo sasvim smiren, ali još pod snažnim pritiskom ružnog.

 

 

MILAN TODOROV: POTILJAK

 

Ne dozvoljavam nikome da mi se približi i grčevito odbijam svaki kontakt bliske vrste.

Međutim, taj čovek  je stao iza mene u red za kasu i postepeno mi se sve više primicao. Osvrnuo sam se u nelagodi pošto sam odavno, mnogo pre nego što se pojavila kuga, stekao naviku da držim oko sebe praznu auru od, otprilike, metar vazdušnog kruga. To je moj mikrotik, mali komad slobodnog svemira,  moja guma za plivanje u pustinji, moj pojas za spasavanje. Ili spavanje. I zbog toga me je uznemiravalo kad neko uđe u taj zabranjeni grad.

Kad sam se osvrnuo, ugledao sam mršavog pedesetogodišnjaka zapuštene, duge kose skoro neprilične njegovim godinama.

Čovek me je pogledao neraspoloženo, činilo mi se čak s mržnjom u očima. Sigurno je pročitao moj pogled, pomislih, i u njemu ocenu njegovog klošarskog karaktera.

U poslednje vreme, priznajem, počeo sam da se opterećujem urednošću. U stvari, nepisanim pravilima i standardima starog društva i nisam dozvoljavao sebi nepotsečene nokte na rukama i nogama, neurednu ili prljavu kosu, neuglancane cipele, razvezan pojas.

Sam sam, mada sam u braku, brinuo o svom vešu za pranje. Oprane delove garderobe bih  slagao u svom delu ormara. Nije baš sve izgledalo kao pod konac, ali postojao je red koji mi je ulivao nadu da još sve nije izgubljeno.

Supruga je želela da zna razlog moje iznenadno probuđene pedanterije. Nisam imao šta da joj kažem. Nisam ga ni ja znao. Možda, da ne kontrolišem dovoljno sopstveni život, da mi on izmiče kao neko koga nisam dobro upoznao a pitanje je i da li sam ga uopšte ikada poznavao.

Ali, to osećanje koje zasigurno nije stiglo odjednom i niotkuda, raslo je u meni. A to je, sasvim izvesno, povezano sa svim tim uznemirujućim pričama o ovom nevidljivom virusu koji odnosi živote širom sveta, bez pravila i bez naznake da će prestati.

Ipak, u svemu tome, osećao sam da sam kriv i da uprkos svemu i sam doprinosim tom nezaustavljivom širenju straha i zla koje strah seje kao paučinu crnog prišta.

Red na kasi je odmicao sporo. Čuo sam da se neko ispred mene buni. Klošar mi se približio još više. Mogao sam da čujem kako stenje ispod svoje prljave, poluzgužvane plave maske. Nervoza je rasla. Svi ćemo popucati, pomislih. Sve vreme sam osećao kako pilji u moj potiljak, tamo gde, mislio sam, ulazi metak, gde je kosa najređa, gde ulazi crv posle kad prođe i poslednja faza ćelavosti. Međutim, nisam mogao da se izvučem i jednostavno izađem. Uostalom, red se opet pokrenuo. Sada se jasno videla otromboljena, platinasta kasirka. Mogao sam da pratim gibanje njenog debelog tela dok je mušterijama dodavala kese za pakovanje ili fiskalni račun.

Ponovo sam se osvrnuo. Zar ne bi trebalo uvesti klase u društvo? To je sjajna ideja. Nismo isti, nismo to nikada bili i tek nećemo biti isti na ovom svetu. Nema sumnje da bi klasni redovi, u kojima se čovek meša samo sa istima, sa onim na njegovom mentalnom i materijalnom nivou, mogli bi da umanje štetu koja svakim danom biva sve veća. Srednja i viša klasa bi imale svoje prodavnice i onda se sve ovo ne bi dešavalo. Osim toga, možda bi se nižim klasama moglo ukinuti pravo glasa. Kako da neuspešni u svemu odlučuju o našoj budućnosti? Dobro, ako je to prestrogo, svakako bi se moglo zabraniti neobrazovanim slojevima društva da izlaze na izbore. To bi za sve bilo bolje. Možda im zabraniti i da rađaju decu? Ta deca uglavnom docnije liče na svoje roditelje. Naravno, znao sam da su to samo pusti snovi. To sam osećao vrlo jasno a osećao je izgleda i moj pratilac koji mi se prosto lepio za leđa tako da sam morao da između nas uglavim kolica sa robom, na šta me je pogledao prezrivo i nervozno zapevušio kroz nos Aeluja.

Morao sam, dakle, da se utopim u potrošački talog ovog učaurenog i slabo provetravanog grada. Grada garda, koji je sve primao raširenih ruku da bi u jednom trenutku, a taj trenutak niko ne može da predvidi, udario iz sve snage mučki pesnicom po oku ili u pleksus ili njušku, najčešće.

Klošar me je posmatrao prezrivo. Znao sam taj pogled: novo ne dolazi a staro vreme je neupotrebljivo.

Ljušti se samo boja na plastičnim rukohvatima megamarketa, koje sam mrzeo jer su nam uzeli život.

U trenutku sam odlučio da iz reda sa klasičnom kasirkom pređem u prostor za samostalno plaćanje bankovnom karticom.

Besprizorni pratilac, videh krajem oka, odmah je pošao za mnom.

Srećom, tu, u tom prolazu do EXITA dežurala je  lepa jednostavna prodavačica. Devojka tridesetih godina, odevana u čisto nebesko plavo muško odelo, nezamašćenih žila. Pošto sam se spetljao, pomogla mi je da ubacim karticu na predviđeno mesto za očitavanje.

Onaj napasnik je nešto petljao po drugoj kasi.

„Ostavite to. To ne smete da otvarate“, doviknula mu je strogo i malo se zacrvenela kao da se stidi.  Čovek je opsovao sočno, ostavio korpu sa stvarima i izjurio iz marketa govoreći da nikada više neće doći u njega.

„Svakakvih ljudi ima danas“.

„Narod je stoka“.

Pružila mi je kesu. Osetio sam elektricitet kao da me je struja udarila kada mi je, da li slučajno, nadlanicu dotakla svojim jarko obojenim, crvenim noktima. U svakom slčaju, ono što je sigurno je da smo oboje mrzeli tog čoveka, sad već bledu senku koja je psujući hitala ka izlazu iz staklene menažerije. Mrzeli smo ga onom mržnjom koja spaja tajne ljubavnike.

 

 

 

 

 

NEDELJKO TERZIĆ: DEDA U KRUPNOM PLANU

 

Prošao kasting, brifing, stajling,

ide levo-desno,

vuče se ko pileća creva,

drži se zraka ko pijan plota,

više puzi nego što korača,

pada, pa ustaje, pa opet pada

ali ide nekako ostatkom snage,

gleda samo napred

tamo gde je njegov uzvišeni cilj,

za koji se treba boriti,

treba ga dostići po svaku cenu

i život svoj dati

kao pod vojničkom zakletvom,

još samo malo i tu je,

a krenuo je u daljini kao tačka,

sad se raspoznaje

čovek grdosija, čovek natčovek…

The End

i gde pade baš sada

samo dva metra od kamere

a svi smo te čekali,

jebala te uloga! 

 

NINUS NESTOROVIĆ: ZNAČKE

 

Teško mi je da pratim na televiziji ovu borbu države protiv kriminala.

Ne znam koji su koji...

 

Kako je krenulo, ovde će se uskoro i ćelije po zatvorima dodeljivati lopovima po principu ključ u ruke!

 

Vlast je u našim državnim organima iz opravdanih razloga umesto vojničke, morala da uvede partijsku disciplinu.

Ta se više poštuje.

 

Danas sam u jednim našim poznatim novinama pročitao da 10 000 kriminalaca ima lažne policijske značke.

Koliko njih ima prave, to nikad nećemo saznati...

 

Bolje da smo objavili rat Americi, nego našoj mafiji.

Imali bismo mnogo veće šanse da pobedimo.

 

 

RATKO DANGUBIĆ: ŠTO SE MEŠAM

 

 

To je čovek čiji karakter su oblikovali nemir i sumnja, i ovo je pokazao na vreme. I ova priča nije još dospela nigde, tek je na osnovu sećanja i svega drugog stavljam na papir. >Kakav veliki pisac, imena da im ne nabrajam, rekao bi da je ovaj čovek uspeo da stvori nekakav život, ali se nikad nije uklopio u normalan svet.< Udarao je kao maljem, a sebe je zvao čovekom prilično srećne ruke. Uzrečica mu je: „Vežite se, polećemo!“ On je voleo da tapše ljude po leđima, da im govori da su rođeni za ovo i ono. Ali on hoće da kaže da je ova njegova ruka samo njemu u tom slučaju pravila zadovoljstvo. On bi, bio je samokritičan, i mrtav za nekoga bio problem. A  verovao je da je u boksu sve puka slučajnost, kakva veština i slična jebena sranja. Evo, kako: onaj zamahne, on se izmakne i pola posla je obavljeno. On nije govorio da je boks plemenita veština, već užasna stvar. Nije izgledalo da laže, izgledalo je da u ovo misli.

A on dušu nije utapao, bar dok je boksovao, u alkohol, verovao je da se tako suvišni teret s duše ne može skinuti. A prvo je stvarno i bio bokser, obarao je glavu, srljao, udarao zatvorenih očiju, obarajući sve što je bilo pred njima. Pretragaom njegove biografije koju je pisao jedan sportski list može se utvrditi da je imao pedeset borbi. A majka ga je podržavala, izgubio je rano oca, treba uvek da sluša svoj instinkt, ali samo da završi školu i dogurao je do prve godine nekakvog fakulteta za bezbednost. U jednom trenutku drug iz gimnazije, video ga je kako se muči s parama, zajedno su drndali i gitare u jednom lokalnom orkestru, ponudio mu je da bude tonac na radiju. I kao da je samo čekao da mu ovo neko ponudi, a video je da se drug ne šali, imao je sluha, onoliko koliko je preostalo, jer još mu je bubnjalo u ušima od udaraca, od onoga kada ga zvekne u ringu. I pošto je čovek koji se ne da pomesti, pristao je i dopalo mu se. I vukao je kablove i mikrofone, senke tehnike su mu poigravale pred očima, sve je delovalo bezazleno,  a onda je pomislio, svidelo mu se dok sluša radio drame koje snimaju, da može da bude i sam pisac. I sam je pred velikim ogledalom poverovao onome u ogledalu, nije imao volje ni potrebe da negde drugo proverava zamisao.

Oni koji su ga poznavali imali su razloga, na žalost, da se boje da nije svoj, da nije s njim sve gde treba. A svedoci vele da je, kad radio kao tonac za kakvu TV emisiju ili film skidao slušalice, voleo je da svi misle da on režira. Iz ljubopitljivosti se primicao svemu i svačemu, do vandalizma prema svojoj duši. >A mnoge stvari je sam stavljao u sumnju, i počeo je da piše priču o svom drugu koji je s njim počeo da boksuje, i koji je posle otišao na drugu stranu velikih bara, sve do Meksika, Kolumbije, Brazila, i otuda je poručio da se iz sveta ovamo može da vrati samo kao mrtav. < Ali, šta se ja mešam? I u vezi priče o toncu mogu da se izjasnim samo na jedan jedini način, da je završim. I ovo jeste i nije lako. A njemu kao piscu je da pokrene industriju dosijea, da proizvodi dosijee za policiju, onako iz glave, pa pisac je, da napravi i fabriku dosijea. Voleo bih da govorim o piscu drugačije, ali više ne znam gde je, ni da li negde postoji.

MILAN TODOROV: KUĆA PUNA KAMENJA

 

 

 

 

 

Svake godine

U povratku s letovanja

Ponesemo  kamen s mora.

Kao da je nužda

Kao da je za zdravlje

Kao da se mora.

Kao da se ne može

Bez kamena

Kao da je kamen bog

Jedini i nezamenljv.

 

Jednom se vraćali

Kamen ne ponevši

Pa zastali uz kuću dugu

Izašli ljudi nemi

Kao posle šloga

Žena mokrih ruku

Čovek bez njih.

Poklonismo im

Malo hrane

I nešto pića

I pitali možemo li

Da uzmemo kamen

Samo jedan kamen

U moru kamenja

Koje je raslo oko kuće.

Uzmite sve rekao je čovek

I od tada to pritiska.

 

 

POLJUBIO BIH TAKSIMETAR (INTERVJU)

 

Romanopisac, satiričar i pripovedač Milan Todorov osvojio je u godini koja izmiče nekoliko značajnih priznanja. Njegova četvrta po redu zbirka priča „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika“ nagrađena je za doprinos umetnosti pripovedanja na Danima novosadskih izdavača, bila je u najužem izboru za Andrićevu nagradu a osvojila je i nagradu Društva književnika Vojvodine za najbolju knjigu u 2019 godini.

U izdanju Arhipelaga nedavno je objavljen novi roman Milana Todorova pod naslovom „NE MOGU SVI DA UMRU LETI“.

Ovo je drugi deo razgovora sa autorom.

Razgovarao: Branislav Stojanović, književni kritičar i publicista.

***Fantastično je u osnovi našeg življenja. Potrebno je samo do kraja razotkriti vidljivu formu.

 

Upravo tako. Zbog toga insistiram na realističkom detalju, obrćem ga, uvećavam i on postepeno postaje nemerljiv samim sobom jer je doveden do apsurda. Radi se o iznenadnoj promeni detalja koji menjaju celinu. Isprva to deluje neverovatno, ali to ubrzo postaje jedina zbilja. To fantastično. Uostalom sva naša verovanja počivaju na fantastici. Čak i verovanje u svemoć nauke. Mi živimo urbanizovani folklor, što je donekle razumljivo jer je teško odvojiti svoj od opšteg trenutka. Zbog toga su epske razmere mita uvek pokušaj svođenja na svakidašnje. Likovi iz istorije su brendovi mineralnih voda. U crkvama s leve strane od ulaza su oslikani grešnici: političari, ministri, fukare, dileri, ubice… koji novcem kupuju večno sećanje jer večni život ne mogu. To je pokušao i jedan od protagonista mog novog romana, teča Tobi, brend za prašak za sudove. Naravno, neuspešno. Ali, svi ti pokušaji su dragoceni, jer su različiti od uobičajenog, standardno pasivnog viđenja sveta. Razume se da mnogi primeri u romanu, pa i glavni junak, sa stanovišta iskustvenog moraju da deluju realno, čak i kad nije tako. Važan je osećaj priče i održavanje talasa očekivanja koji se valja romanom. Ta hipnoza romaneskne priče je nešto što mi je veoma važno.

 

 

***U romanu ima mnogo humora i to onog koji proističe iz pozicije protagonista a ne prostog verbalizma.

 

Da, to je proisteklo iz osećanja da je prethodni svet u kome smo živeli iako jednako neiskren ipak imao veću dozu naivnosti. Tačnije, mogućnosti za naivnost. Ta mogućnost je vrlo važna za kolektivnu psihu, jer naivnost podrazumeva veću otvorenost među ljudima. Uostalom i ovaj moj roman je otvoren, kao da nema tačke na kraju. Glavni junak na svršetku ne kaže ni DA ni NE, jer veruje da je dok je čovek živ sve moguće. Mada, sve vreme u njemu postoji nekakvo začudno i uporno potvrdno NE. Govoriti svemu DA je lagano pristajanje na nestanak. Tako da moja nova knjiga ne govori ni o čemu posebno, ni o jednoj izdvojenoj temi, nego postavlja pitanja ostavljajući svet koji tiho nestaje pred njima.

 

***Privlači vas ta, kako kažete na jednom mestu, magija malih, potonulih panonskih gradova?

 

Segedin i Novi Sad su dve pozornice romana. U sličnosti mojih „rođačkih“ gradova tragam za identitetom. Saznaću ono što sam naslućivao: čovek nikad i nigde nje zaštićen ma koliko tragao za mirnim mestom opstanka.

Stari svet se uvek ogleda u novom svetu. Zato nema srećnih seoba naroda. Stalno mislimo da smo se negde skrasili, ali to je privremena iluzija. Ali ima nečeg iznenađujuće inspirativnog  u tom skupljanju našeg portofolija. To je činjenica da mi nastanjujući sve te nove prostore, nastanjujemo sebe novim izazovima, novim snovima i neočekivanim frustracijama. Zbog toga je važno da se oštrije fokusiramo nad pitanjima svoje egzistencije. Perspektiva iskupljenja uvek postoji kao poslednja opcija. Samo, mi smo zapušteni pacijenti i zato je prevashodno neophodno da ljuštimo sloj po sloj svoje pomirenosti sa datim nam ulogama. Inače ćemo biti tiho,ponekad čak i elegantno, ugušeni u sopstvenim prikrivenim istinama. Najzad, nije tu samo pitanje da li želimo da živimo ovako ili onako nego zašto, s kojim razlozima, ubeđenjima, moćima koje smo odavno zaboravili. Na nama je kako ćemo rešiti tu moralnu zagonetku. Uostalom, vreme nije linearno kao fizički put negde ili u nešto. Krećemo se slojevitim putevima iskustva u svetu iskrivljenih vrednosti. Najzad, ovo je roman o ljubavi koja nije stalna, ali je uvek tu negde i mi smo sve vreme u traganju za njom tako da više ne postoji strah da ćemo je izgubiti. Ljubav, naime, nije usamljena životinja.

 

***Svet se ne kreće, pomera se samo vreme… kaže jedan od junaka Vašeg romana.

 

 „Onog ko je izmislio taksimetar poljubio bih u dupe“, kaže taksista u romanu.  Razume se, njemu je vreme novac. Ali vreme je sve. Svet je, ma koliko bio živopisan, u osnovi slabo pomičan. Taksimetar vremena je kao otkucaji istorije. Odbrojava nam neumitno i tačno. Uostalom, sva naša duhovna iskustva vezana su za pojam vremena. I to traje, a počelo je znatno pre Hrista.

 

LJUBIŠA Ž. VOJINOVIĆ (PETROVARADIN): MOLITVA

 

Gluva noć

Svet spava

A ja se molim.

 

Lavež pasa

Povećana tišina

I briga noćna.

 

S nebesa

Mesec na pola

Psi u mraku.

 

Svetlost trzne

Kao slutnja

Ko molitvu to čuje?

(motivi iz istoimene pesme,  poetska knjiga "Na stijeni surog orla", Bistrica, Novi Sad 2020.)

 

MILAN TODOROV: KATARINA VELIKA

 

 

1. 

Ljudima koji šetaju ovim gradom izgleda da su sva mesta u njemu ista, tačnije obična i takva, razume se, ne izazivaju posebne, velike emocije.

Neka su zanimljiva sa stanovišta istorije, to su spomenička mesta. Ali, ipak to je samo čvrst, radničko komunistički var  stvarnih nesreća i nacionalnih bajki. Masa koje je vetar  vremena naneo.

Druge prepoznajemo po arhitekturi. Barok i socijalizam, takođe.

Neka, opet, predstavljaju mesta gde se dobro jede.

Međutim, postoje mesta koja se ne izdvajaju vidljivim obeležjem. To su mesta na kojima se neko ubio ili, kako novinari krimi hronika vole da kažu, izvršio samoubistvo.

Možda bi trebalo staviti znak, sličan saobraćajnom, koji bi ukazivao na takve proklete crne tačke, na te usputne stanice ljudskog očaja.

Tu se nešto od nas naprasno zaustavilo na sekund, ali pošto je energija neuništiva, ona i dalje kruži tim okuženim prostorom i, svakako, opasno zrači na ljude koji zvrje okolo.

Ne znam zašto sam tog popodneva zastao pored mesta na kome se ubio otac mog druga sa studija, Nikole. Njegovog oca nisam poznavao, osim iz potonjih škrtih Nikolinih priča. Međutim, ono što je uradio Petar S. poznati gradski hirurg, bilo je svima nepojmljivo. Skočio je sa stepeništa koje su vodile na most i naglavce pao na kaldrmu ispod mosta. Visina je bila jedva dva metra. Hirurška preciznost, pomislio bi neko. Ali, takvo razmišljanje nije ništa drugo nego sranje.

Ostaje utisak da hirurg koji je, bez sumnje, u svom poslu video mnoge smrti; smrti nije pridavao veliku pažnju ili se uplašio upravo slabosti tela. 

Ubiti se padom u rupu na putu sa dva metra visine pre liči na okliznuće.

Ništa ozbiljno.

Takve stvari se dešavaju. Malim staricama zaključanim u svojim uplašenim životima. Pijancima na slabo prometnim gradskim okrajcima.

To je nešto kao preziranje onoga što mora biti. Olako shvatanje neminovnosti. Možda hirovitost čoveka umornog od spasavanja ljudskih života?

Nisam znao da li bih ga o svemu tome uopšte nešto pitao. Iz učtivosti? Iz malograđanske ljubopitljivosti? Srećom, odustao sam. 

2.

On je prvi poeo priču o devojkama. Znam da nije bio neosetljiv na očevu smrt, kao što znam da je priča o Katarini, devojci iz naše grupe za francuski jezik, koja je bila vitka, bledog tela i visoka kao akrobatkinja koja stalno balansira na žici - izraz bekstva od očevog izbora.

„Uspeo sam da je dovedem u stan. Kakvo telo!"

Tako to biva, dakle, pomislio sam.

Telo je odjednom postalo važnije od svega. 

Pupeće telo u neukaljanoj opni devojaštva. Bezgrešno u, ipak, pogrešnom trenutku.

Pokolebao me je. Ništa posebno. Još smo se tražili. U stvari,on i ja smo se družili, maltene, po inerciji. Nismo imali ništa zajedničko.

Nije voleo književnost. Bio je suvi realista. Zbog toga mu je nabolje išla istorija književnosti. Tu nema nikakve brige, ali ni utehe. Možda su takvi ljudi manje izloženi propasti, jer ne štrče i savršeno se uklapaju u izgled gomile.

Čak i način na koji je osvajao devojke bio je dokaz, ne da ima više volje za životom od mene, nego da se lakše oslobađa tegova koje ta volja uvek nosi sa sobom. Možda je to tako zbog toga što je on pre mene intuitivno osetio da se svakim činom dolaska budućnosti, a ljubav je samo jedan takav čin, urušava do tada, kako-tako, uređeni svet.

Međutim, tada nam je još jedina razonoda bilo traženje devojaka.

Čak ne ni mogućnosti da ih kresnemo, jer kao da smo znali da to od nas ne zavisi. Bar ne u potpunosti.

Na neki način su nam davale do znanja da smo još nedorasli za njih.

Zbog toga mi je Nikolina priča izgledala lažna. Kockice u njoj nisu bile dobro raspoređene. Njegov plan da dovede devojku u stan pod izgovorom da je nešto važno zaboravio da uradi bio je neozbiljan. Tipično devičansko maštanje dok smo još čekali na ljubav.

To čekanje je, razume se, bilo mučno i nije bio izgleda da će doneti neko rešenje osim ukoliko nekim neočekivanim i gotovo samorazarajućim gestom ne preokrenemo stvar.

Ustao je i izašao u hodnik koji je vodio ka izlaznim vratima stana.

„To se ovde dogodilo.“

„I, šta je rekla?“

„Rekla je da žuri.“

Pomislio sam na taj incident, zapravo na njihove senke kako poročno igraju u slabo osvetljenom hodniku. Ličilo je na rekonstrukciju kakvog svakodnevnog zločina koji se dogodio. I to je sad, kao istinska policijska rekonstrukcija, bila zabavna činjenica.

Katarina je, u mojim predstavama do tada, izgledala nedostižno, ali on je, izgleda, ipak uspeo. I sada Katarina više nije bila Katarina Velika, bar ne

onoliko koliko ranije. Štaviše, osećao sam laku dozu gađenja prema devojci koja je dozvolila da tako brzo i jeftino bude ulovljena.

Neverovatno je kako je lako odustala od lika boginje nedodirljivosti. Više bih voleo da nas je sve  oholo posmatrala, kao što je to činila do tada. Sve je tim njenim pogledom dobijalo uzvišeniju notu, pa i naša nepromišljenost tako prirodna za mlade dane. Pitao sam se zbog čega pojava ljubavi mora da izbriše tako dragoceno osećanje manje vrednosti koje nas prosto gura napred, u nova iskušenja posle kojih postajemo jači i bolji nego što smo zamišljali.

„Nikad još nisam imao posla sa tako" - zastao je kao čovek koji smišlja novi izgovor "…dubokom devojkom.“

Hladno svetlo neonki u njegovoj sobi davalo je njegovim rečima privid virtuelnosti.

Ali, u njegovom delu, ukoliko ga je bilo, postojala je namera prezira koja mi je sada iznenada postala nerazumljiva.

„Plakala je tiho, bez trzaja, nijedan mišić na telu nije joj zaigrao.“

Dakle, pomislih, uvek je tu taj krupni plan na koji posmatramo lica u trenutku spajanja naših tela. To je nešto kao iščekivanje od molitve. Nešto što se dešava, ali se nikad ne vidi. Nemo dozivanje majke sveta, koje liči na stereotip.

Stereotip koji me je naveo da ponovo pomislim na njegovog oca.

Šta ako je ceo život nesporazum sa telom, sa njegovim nemuštim govorom, te, najzad, užasan napor da pobegnemo iz njega?

Ili je sve nepodnošljivo pamanjkanje maštovitosti života?

RATKO DANGUBIĆ: ZA SVOJU DUŠU

 

I kad počnu da propadaju, ljudi se vezuju za kojekakve gluposti, filozofije. Ovo je, uveren sam, pojava. I kao što se ostareli drže nekakve uspomene, knjige, razglednice, tako se izgubljeni hvataju za kakvu mantru. A o čemu govorim? Ovakve stvari uveravaju gubitnike i ostarele da nisu sami na svetu, da još ne umiru. I poodavno sam prihvatio da ako je došao kraj istorije, mora da dođe i kraj literature. A onda sam mislio: „A koji je moj izlaz u tom slučaju?“ I održao sam sebi pred ogledalom govor, patetičan, ali snažan, koji onaj u ogledalu nije morao ni da sluša jer je ponavljao ono što čuje.

Nisam vrstan pisac, ali od piskaranja po novinama i časopisima mogao sam da živim. I s razlogom i bez razloga obuzela me je ta depresija kad su knjige počele da gube smisao. Tada se unutrašnja sila u meni naslađivala mojim mukama. Onda sam doneo odluku da se ne mlatim s pisanjem pesama, romana, i smišljao sam od čega mogu da živim, jer umem samo da pišem. I slučaj je hteo, a ovakve stvari samo slučaj i uzima u ruke, da prijatelj nudi da pišem uputstva za korišćenje lekova. Tako sam, na osnovu medicnskih hartija, rezultata i ko zna čega sve počeo da pišem uputstva za upotrebu leka. I delovalo je da je sudbina pritekla na vreme da ne padnem, da ostanem na nogama. Sada pišem budalaštine koje nalazite uz lekove. Ne znam koliko tome treba verovati, jer nisam od tih koji smeju o tome da govore.

Tako sam postao “pokojni” spisatelj, jadnik koji je verovao u snagu lepih knjiga. Povodom ove promene skoro da se i nisam osetio nesretnim. I počeo sam da govorim da su poezija, Dostojevski, Tomas Man, Šekspir tričarije. Zar se, uostalom, ne može živeti bez istorije i liretaure? Treba zaboraviti prošlost i sve u vezi nje i zbogom. Drugi perijatelj, radi u fabrici za pravljenje kućnih uređaja, ubeđuje me da pišem upustva za njih, a ja se u tehniku ne razumem. Da, nije mi instikt rekao da jednom istorija, a ovo znači i literatuta, moraju “baciti kašiku”. Pa, pišem tajno i pesme, za svoju dušu.