MILAN TODOROV: DRVENE RUŽE

 

Najveća čovekova želja je da prevaziđe zaborav. U njoj su sadržane sve egzistencijalne potrebe poput one za večnim životom ili očuvanjem mladosti. Jednom se živi,kažu, ali kad bih mogao da biram izabrao bih kovanicu prema kojoj je život jedan ali razliven u bezbroj rukavaca kao reka.

Na krajnjem ispustu pokretnog stepeništa obazriva, pomalo uplašena lepa žena četrdesetih maltene svako veče, pogledavajući me dok me traka vuče nadole i videći u meni možda lojalnost nekoj njihovoj marketinškoj priči, prilazi mi lakim okretom bokova i pruža parenu slikovnicu sa nekakvim ponudama. Neprijatno mi je da je odbijem i uzimam je da bih je na sledećem, malo udaljenijem delu šoping mola pažljivo smotao u kockicu veličine paklice cigara i uredno odložio u boks namenjen papirnom otpadu. Pretpostavljam da ta žena koja sa nelagodom nudi posetiocima reklamne prospekte to mora da radi da bi zadržala posao. Ima dopadljivu dugu crvenu haljinu jednostavnog kroja, bledo lice i oči nerazaznjive boje.

Jedne večeri, ipak, ne odolevši, a kad mi je po ko zna koji put ponudila da uzmem isti prospekt, rekoh joj:
-Ali, gospođice, već pet puta ste mi dali tu knjižicu.

Trgla se. Lice joj se zateglo, naročito izdajnička koža oko očiju i ja odjednom primetih da je starija nego što je pre ovoga izgledala, da su joj oči uske i crne, da se šminka razvukla i ja u buci novog velikog marketa jedva razaznajem njene reči:
-Izvinite, ja ne pamtim lica u ovolikoj masi ljudi.

Odjednom se osetih kao zrno peska na plaži.

-Niste vi krivi, rekoh možda nepotrebno. Razumem vas. Hvala u svakom slučaju.

Prošlo je nekoliko dana, možda i nedelja. Odjednom nisam više želeo da idem u taj trgovinski centar.

Nisam mogao sebi da objasnim razlog za to.

Okrenuh se prirodi i njenom vrhunskom lukavstvu: tobožnjem propadanju svega dotadanjeg lepog da bi se rodilo nešto još raskošnije. Ariš ispred kuće, sibirska logoraška nevesta, odbacivala je preko noći nežne koraste latice šišarki u obliku ruža. Jednog ranog proleća uspeo sam da ulovim jednu, neraspadnutu. Ove zime pak sve behu izlomljene, kao da im je bio tesan i težak život u nametnutoj lepoti drvene ruže.

Jedne večeri, ne odoleh, odoh nanovo u onaj mol sa spratovima. Parkiram auto na najvišem parkiralištu i uvek se začudim kad utvrdim da sam parkirao na nultoj zemlji. Onda se spuštam pokretnim stepenicama. Ne podnosim liftove pune periferije, kašljucanja, mirisa luka o preširokim kaputima i rasklimatanim dečjim kolicima.

Nisam se brijao nedelju dana. Kosa mi je, takođe, porasla. Kao ariš nanovo sam navlačio ljuske na sebe. Glasovi onih koji se vraćaju gore suprotnim stepeništem. Na pokretnim stepenicama je najlakše uočiti blizinu svih stvari. Sva bića koja čine ovaj svet su tu: otac koji viče na sina da ne stavlja nogu tu nego „vamo“, majka koja uplašeno vrluda pogledom, stari bračni par koji liči na ptice dobro odnegovane u kućnom kavezu i koje se sada teško snalaze na slobodi, mlade ribe koje sa tašnom o ramenu vrte kukovima idući ka fitnes centru…

Ona devojka ili žena u crvenom lakoj haljini sa golim ramenima je bila tu, ispod, čekala. Pogledi su nam se sreli. Na silasku sa poslednjeg stepenika koji svojim pristajanjem kao da smiruje kakofoniju gomile priđe mi a onda se, bez vidljivog povoda vrati za svoj mali pult. Ne, siguran sam  da me ni ovaj put nije prepoznala. Nešto drugo je u igri: neizvesnost kojom žene najviše uznemiravaju.

 

MILAN TODOROV: VREME OSTAVLJANJA

 

 

 

Vozio sam ka gradu putem između dva groblja, starog i novog. Uvek bih uz treću banderu kraj porušene ograde koja je delila večna počivališta dragih osoba ostavljao kesicu hrane zaostale iza naših mrcvarećih ručkova ili večera. Bilo je tu svega: bajatog pileta od dan ili dva, kostiju iz prebranca ili skorelih krmenadli koje niko više nije imao volju da jede. Uvek sam to činio sa osećanjem  greha. Tešila me je jedino činjenica da sledećeg dana na mestu gde sam ostavio otpatke nije bilo ama nijedne koščice. Neka gladna duša je izašla iz groblja, možda iz nečijeg propalog groba u kome je našla spas i hranila se svake noći bez traga.

Samo živi, govorio sam uvek posle toga, govorio u sebi i sebi, važno je živeti!

Jedan moj prijatelj je dolazeći na čašu vina uveče kod mene istim tim putem neočekivano naleteo na prizor lisice sa četvoro mladih, već dugih repova, kako se iskradaju iz groblja. Nije verovao svojim očima. Brzo je uključio kameru na telefonu i sve snimio.

Pa to je sjajno, rekao sam mu.

Bili su prilično sigurni, rekao je.

Noć je već pala.

Postoji taj svet koji nas se plaši, taj, ako smem tako da kažem onostrani, možda čak bolji svet od nas, koji izlazi noću kad se mi povlačimo umorni od svojih pretvaranja. Oni su carevi.

I to veče sam zamolio svoju ženu koja je sedela na mstu suvozača da kad zastanem pored trećeg stuba ( ne znam zašto taj broj tri) istrese kesicu sa mesištem i da se skoro bez zaustavljanja tiho udaljimo. Osećao sam da u tom udeljivanju ima nečeg od stida zbog nekadašnjeg, ne znam kad ali sam siguran da je toga bilo u životu, zakidanja, tačnije neobaziranja na tuđu nesreću.

Međutim, približavajući se mesto za ostavljanje hrane primetih, u ne tako velikoj daljini, automobil sa ugašenim svetlima čiji vozač izbacuje nešto iz kabine vozila, ispostaviće se mercedsesa kome je nedostajala kultna oznaka na prednjoj maski i zatim hitro, naglo upalivši duga svetla kreće prema meni dok je za njim, odnosno pored njegovog crnog dugog automobila unezvereno trčao sivi osrednje veličine pas, jer on beše izbačen iz vozila i ostavljen tu, uz groblja, da milošću posetilaca, ljudi koji pate za nekim, prezimi a posle možda nađe drugu sreću u boljem čoveku i boljoj porodici.

Rekao sam ženi da nećemo večeras ostaviti hranu (ta pas je, iz lažne samilosti, svakako bio nahranjen pre nego što su ga ostavili), da smatram da je to, na neki način saučesništvo u zločinu jer ti bezdušnici upravo računaju na to da ćemo mi sačuvati u životu živuljku koje su se odrekli radi konfora ili dosade ili ko zna čega.

U svemu tome najjači utisak je bilo vreme ostavljanja nekog ko ti je bio drag. Početak večeri. Februarsko zgusnuto pomračenje. Tako se, dakle, završava? Bilo je u vozačevom  ružnom gestu možda najružnije što je to učinio pred noć.

kad smo kod toga, setih se Valentine iz Zadra. Borova šuma, da li se zvala Borik, mesto ferijalnog jeftinog letovanja. Upoznao sam je kao malu, plavu znatiželjnu domorotkinju. Malo smo se voleli. Malo, onako, skoro detinje, jer iskušenja tek behu pred nama. Govorio sam joj da je ovo leto, ovo more, ovo nebo, ovo Sunce…da je to sve njeno i samo njeno. Smejala se.

A tvoje?

Moj je povratak kada više ničega od toga neće biti.

A mene, pitala je. Da li će mene biti?

Kad negde odeš i tamo nađeš sreću, lupetao sam kao mlad nadobudan i nikad ostvaren pesnik, tada je najbolje da odatle nigde ne ideš.

Nisam siguran da je razumela. Uostalom ni ja to baš nisam sasvim razumeo.

I onda smo našli naš tajni kutak, šator, mali, sivo maslinasti iz koga je dobrovoljno, da mi učini izašao moj ferijalni cimer sa studija prava koje smo oboje studirali i uski ležaj počesmo da delimo Valentina i ja. Ali, samo danju. Zbog strogih roditelja morala je s prvim mrakom da bude u kući i tako sam bivao ostavljan svako veče. Cimer nije dolazio. Spavao sam u šatoru i osećao kako se usamljenost kao kameni stub sabija u moje kosti odakle, gle čuda, kao da nikada nije izašla.

Zbog toga sam, zbog noći, svih dolazećih noći, odjednom zamrzeo onog vozača mercedesa bez znaka na prednjoj strani grobarski crne haube za koji je uzaludno trčao pas.
Valentina je iste te jeseni došla u Novi Sad. Javila mi se telefonom, neočekivano i rekla da je kod tetke i da bi volela da se vidimo.

Ne mogu, rekao sam joj. Izvini.
Zašto?

Spustio sam crnu bakelitnu slušalicu.

Bio je kasni mutni jesenji dan, veče je padalo rano i noć samo što nije.

 

 

 

MILAN TODOROV: MALO

 

 

Ima stvari i događaja u koje ulazimo sa jasnom namerom da nešto učinimo a ima, razume se, i onih drugih. U njima smo a kao da nismo.

To što mu se u poslednje vreme, a traje to oko godinu dana od kako ga je žena ostavila, dešava - najviše liči na ono što zovu igrom mačke i miša. Sve češće sebe hvata u razmišljanju da li se zaljubio u osobu koja ne postoji. U stvarnosti ta žena možda i postoji. Međutim,u njegovim snovima je Lazina Lenka. On je istoričar književnosti. 

Zna da u svemu postoje uzori, kao i da su pesnici nepouzdani savetodavci. Pre svega zbog toga što prosto navijaju za to da izgube osobu do koje im je stalo da bi posle patili i u patnji iznova preživljavali sve lepe trenutke pre gubitka voljene osobe.

Na auto putu od Novog Sada ka Beogradu. u koji mu se nije išlo, odluči da, upravo kod Kovilja, skrene desno čim je ugledao tablu sa oznakom škola za jahanje. Voleo je konje, premda ih se plašio.

Seo je pod primitivni trem sklepan od sirovih dasaka kakvim je bilo oivičeno i vežbalište za konje. Nije mu se ništa pilo. Zamolio je mladu stidljivu poslužavku, jer sigurno nije bila kelnerica, da mu, ako ima donese veliku čašu gazirane vode sa krupnim kriškama limuna. Slegnula je malim devojačkim ramenima.

Da bi je ohrabrio doviknuo joj je da ne žuri, da on ima i previše vremena i da želi samo da napuni oči hlorofilom.

Jahačica na mrkovu, uspravnog držanja, u crnom pripijenom sakou i jahaćim pantalonama iste boje, ravne plave kose i, činilo mu se, veoma mišićavih butina  obuzdavala je  konja ispod sebe primorajući ga na lagan, miran kas.

Blagost nasuprot besmislenoj oštrici sveta koja te stalno tera na izjašnjavanje, na belo i crno, na zaklinjanje bronzanim spomenicima, na metak lutalicu za koga svi tvrde da kad tad pogodi cilj dok on, naprotiv, sa svojim akademskim autoritetom, da li i životnim ne zna; tvrdi da je metak lutalica zauvek osuđen na lutanje, kao duša bezdušnika i da u tom lutanju samo stiče nova saznanja, postavlja stvari na njihova prirodna mesta, usijava bol kao oštricu noža kojom su drevni narodi prljili opasne mladeže na koži.

Jahačica mu se u međuvremenu približila.

Zar joj je dosadno, pomisli? Zar je spremna da pokaže i nešto drugo osim lepe devojke u daljini, Lazine snevane devojke mlađe od njega čitavih trideset godina.

Devojče nejasnih oblika donese mu najzad traženu limunadu.

Izvinite što ste čekali.

Ništa, reče, i dade joj uz račun solidnu napojnicu. Ne žurim.

Tamo gde je išao zaista nije žurio. Majka mu je bila na  klinici gde se lečila od bolesti F000. Od mirisa te tajnovite bolesti (mrzeo je šifre), tih ljupkih sestara, tih plavičastih zidova, tih tobože umirujućih tonova koji su se slivali u kakofoniju ludila, više mu se sviđala ova skromna livada. Ali, nije mogao nikoga da krivi; ni za svoj propali divni brak, ni za majčinu bolest, ni za šta. Odgovoran si za svoj život sad i u budućnosti. To je jedina istina.

A Lenka?

To su samo fantazmagorije ludog Laze iz Kovilja, upravo ovog Kovilja. Interesantno, pomisli deda mi se zvao Lazar i trebalo je da dobijem njegovo ime, ali  je majka, nekad tako dominantna žena, tražila da se zovem tako kako se zovem.

Jahačica je smelo nagonila konja sve bliže senici u kojoj je sanjario. Prašina koju je konj pravio, začudo, nije mu smetala. Trag mirisa istinitog života, pomisli, otkad to nisam osetio?

Sve je seme i klica. Sve pada na zemlju. I, kad tad, sve nešto podari, odnosno porodi.

Sada je već jasno sagledavao jahačicu. Bila je dugog tela, ali izuzetno jakih mišića na butinama koje je propinjala uporno uzdržavajući zapenušanog konja u prolazu kraj njega, jedinog posmatrača tog njenog treninga.

Kad se udalji, ustaću i iskrašću se iz Lenkine slike.

Da li možeš da me voliš, Lenka? – pitao je Laza u svojim tajnim pismima ćerku Lazara Dudvarskog.

Mogu, ali malo – odgovorila je posle dugog nećkanja.

Lepa  nepoznata jahačica se sve više udaljavala. Konj je najzad bio u punom galopu, izgledalo mu je.

Ustao je ne pomerajući stolicu, ne javljajući se nikom u odlasku.

Seo je u kola, motor dizelaša još beše zagrejan. Dodao je gas i automobil naglo trže napred. Lazin, koviljski nasip ostade iza njega.

Kad bih mogao da se vratim nazad, pomisli u jednom trenutku i odmah potom odmahnu glavom.

Majka mu je, setio se baš sada toga, uvek kada je išao na put govorila: Čuvaj se.

Nekad se, pomisli, stvari nisu zvale ovako kako se sada zovu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: LEPO VREME

 

Asfaltni put me vodi

Između groblja i kasarne.

Kasarna je prazna.

Njeno veliko dvorište

Prekrio je šibljak do metra.

Groblje je puno.
Zbog toga bager

Ovog jutra u njemu  kopa

Nove rake.

Bager u dvorištu kasarne

Krči korovnjak za regrute.

Ne zna se ko je brži.

Potrebno je sve uraditi

Dok je još lepo vreme.

MILAN TODOROV: KRATKA NEMAČKA PRIČA (Deutsch kurzgeschichte *)

(Posvećeno mom ocu Ćiri Todorovu, nevinom logorašu u Drugom svetskom ratu)

Kad je čovek star? To pitanje ga je mučilo. Nije mogao da spava.

Možda je od samoće, mislio je. Ali postoji more ljudi koji su sami i ne

misle na starost kao on. Probudio se rano, tek je svitalo, bledo jutro,

ni ovamo ni onamo. Pogled kroz prozor nije nudio ništa bogougodno.

Jedno drvo, neki neobičan, čuo je od komšije pčelara, sibirski bagrem

koji ovde, kod nas u Banatu, cveta tri puta godišnje a ne mora da se

oprašuje. Ustao je a kao da nije. I dalje je sedeo na krevetu, utrnuo na

njegovoj iskrzaloj ivici. Bio je to stari roditeljski bračni krevet. Možda

sam tu začet, pomisli. Svakako tu. Nije mogao da pomisli da je začet

usput, da majci i ocu taj čin nije ništa značio. A šta ako je tako bilo?

Nije imao odgovor ni na ovo pitanje. Opipavao je kožu. Kao doboš.

Osetio je pod prstima svaku kost. Otkako se vratio, nikako nije mogao

da se ugoji. Kao da je omršavio od pre nekog vremena. Stalno ta pomisao da je već star, iako ima tek pedeset i šest godina. Majka mu je

živela devedeset i pet godina. Nije mogao u prvom trenutku da se seti

koliko. Devedeset tri... ne... devedeset jednu, ipak.

Kako je to čudno? To što nije u prvi mah mogao da pogodi koliko

je majka živela. A bilo mu je važno. Jer je mislio da će i on tako i toliko.

Sad predoseća da neće. Nekako je siguran. Ne može to sebi da objasni,

a druge ne zanima. Seljaci ionako misle da nije sav svoj. Ko se još vratio

iz logora, kažu, živ a zdrav? On je živ, a nije zdrav. U glavi, misle oni.

Onda je ustao i prišao ogledalu na zidu. Bilo je to staro napuklo

ogledalo. Liniju pukotine majka je vezala dvostrukim koncem osiguravajući ogledalo s jedne i druge strane belim koštanim dugmićima. Nije

uspevao da vidi svoj odraz, u prvom trenutku. Pogledao je pažljivije.

* Kratka nemačka priča.

Ne, nije bilo nikakve sumnje. Crte lica nisu više onako oštre kao kad je

bio mlad. Imao je pravilne crte lica. Logorski lekar je sve precizno naveo. Muškarac, zdrav, visok 178 centimetara, kosa crna, zuba 32, oči

orah tamne, posebnih znakova lične mane ili posledica težih porodičnih

bolesti – Keine.*

Gledajući se u ogledalu, polako je shvatao kako čovek stari. Kad

ga gledaš, kao što on sad sebe nemilice, bez osećanja, gleda i ne uspevaš da sagledaš u celosti čovekovo lice, nego se sve što čini lice

nekako razliva i rastače. I sad je video kako se njegovo lice rastače,

još ne potpuno, ali odlazi od njega i znao je da će ubuduće, svaki dan

u kojem se pogleda u ogledalu, neki deo lica ili tela da ga napusti. I

onda, na kraju tog procesa rastakanja, dolazi smrt. Samo dođe kraj.

Svima. Ali nije mislio da će to biti baš toliko brzo.

Samo, ja neću umreti od svoje smrti, ma koliko to sada zvuči

apsurdno, pomisli. Ubiće me taj čovek, taj Nemac, koji sutra stiže sa

tom ženom, sa tom njegovom ženom koja je jednom i ne samo jednom

bila i njegova.

Da se to meni desilo, da nisam zarobljen, nego da sam na nekom

frontu, da vučem noge iz nekog blata, krvavog čmara, slinav i upišan

od straha a da slutim da mi neko kod kuće po celu noć greje voljenu

ženu, da li bih ga ubio?

Ne odmah po povratku, razume se. Velike su to stvari. Vratiti se

živ iz takvog rata. Iz neke Rusije, iz neke strahote božije i ljudske.

Normalno je da je čoveku potrebno vremena da složi umrljane kockice

svog posranog života, da svaku stvar prvo nazove njenim pravim imenom, a zatim je stavi na svoje mesto. Tamo gde zaslužuje. I tako dođe

jednog dana red da se žena, voljena žena, i majka, stavi na mesto logoraševe kurve, na mesto koje je izborila.

Da li je to sama izborila ili se u sve upleo taj nesrećni rat, te godine bez svog čoveka, ta potreba koju i žene i muškarci imaju, naočito

dok su mladi, kao što su on i ta žena, Hildegard se zvala, tada imali?

A šta čovek koji se vratio iz rata, Martin mu beše ime, šta taj siroti

Martin da radi odjednom tako srećan što je živ i što mu je porodica

odnosno što su mu žena i ćerka žive. Šta Martin da radi sa tom svojom

srećom kad jednog dana sazna ono što ne može ostati sakriveno; da mu

je žena sa tim vojnikom (sa njim), tuđim vojnikom, iz tuđe, poražene

zemlje, odlazila u krevet po sopstvenoj volji? I sopstvenoj želji. Ne

jednom, ne slučajno, nego pune dve godine.

U početku se uzdržavala, zar ne? Dve godine, te dve prve ratne

godine to joj nije padalo na pamet. A posle joj je padalo na pamet da

bi on, njen Martin mogao da pogine, odnosno da je možda već poginuo, kao toliki drugi čestiti nemački muževi. I da bi i ona mogla da

pogine, naročito u tim poslednjim godinama rata, za koje niko nije

znao da su poslednje iako su Amerikanci sve više i sve upornije bacali

bombe na nemačke kuće, nemačke mladiće, nemačke starce, nemačke

žene i njihove maloletne kćeri.

I kad bi ga neko od dokonih seljaкa, ponekad, gotovo uzgred, jer

je to najčešće u šali bivalo, gruboj, masnoj, muškoj šali zapitao:

„Kakve su bile Švabice u zarobljeništvu?“ on nije odgovarao. A

oni, ti sitni prljavi gadovi nisu znali da prestanu, pa su ga kao pitali

kakve oči imaju Švabice. Naročito je jedan, vrata ubijenog u ramena,

a krezub, uživao da ga izaziva. Imitirao je ženu, izvijao kukovima,

stavljao šake ispod košulje dočaravajući švapske dude, kako je zamišljao u ubogaljenim snovima.

Ti skotovi su, zaključio je, takođe saznali. Kao što je i Martin

ubrzo saznao. Ali nije mogao da shvati kako je do toga došlo.

Jedno je samo sigurno: ništa na ovom svetu nije onako kako ga

neko zamišlja. Pa, razume se, ni taj rat. Nijedan rat. Kao što ni žene

nisu onakve kakvim ih ljudi zamišljaju, pa i vajaju, kad odlaze u

njega.

Šta da im priča, pička im materina seljačka!?

Da su i u ratu žene samo žene?

Znao je dobro da bi mu rekli da takvo objašnjenje okači keru o

rep.

Da i u ropstvu ima neke slobode, ne velike, ne prave, ali onolike

koliko čovek sebi stvori makar ispod perine. Kao što i u slobodi uvek

ima nekog ropstva samo ako čovek na njega pristane. A pristane. Uvek.y

Zbog toga su već mogli i glavu da mu skinu. Ruska vremena!

Zato je na svako njihovo pitanje ćutao, slegao ramenima, ponekad trzao glavom u stranu kad bi ga baš pritisli uza zid. Osećao je da

je sećanje opasan saveznik i trudio se da te četiri godine u stalagu

zaboravi što pre.

I zaboravio bi možda i tu ženu, Hildu, kojoj je po radnoj obavezi

pomagao u gazdinstvu i njenog nesrećnog muža, Martina, koga su

čekali da se vrati sa fronta, da se život nije opet poigrao sa svima njima. Ispostavilo se da Martin, sve te godine, nije bio na drugoj strani,

nego je, doduše, kada se kraj rata već nazirao, prešao u nekakav pokret

otpora. U Slovačkoj ili Bugarskoj, nije nikad saznao tačno. U svakom

slučaju, bilo je to u nekoj slovenskoj zemlji. Možda baš u Češkoj, tako

da je Martin koji je rođen u Banatu i čiji su roditelji pred rat došli u taj

nesrećni Ščećin na nemačko-poljskoj granici odlično poslužio kao živi

jezik oslobodiocima. I onda je, samo nekoliko godina iza rata, odlučio

da sa ženom poseti svoj zavičaj i da usput, kako je napisao četvrtastim

rukopisom u belom pismu, posete i „seine liebe Gefangene“.*

Malo je pospremio kuću. Hteo je da prefarba kapiju, ali nije bilo

farbe. Četka se na tavanu skočanjila. Predratna konjska dlaka još.

Zatvorio je rupu u ogradi koju su oglodali komšijski psi. Išao je kod

seoskog brice. Taj se izveštio za brijanje mrtvaca.

U povratku zastao je pred komšijskom kućom. Onaj sibirski ariš

(voleo je da to drvo zove ariš) zaista je opet cvetao! A jedva da je

okopneo sneg. Ariš, sveto logoraško drvo. Znao je to. Čuo je za te

sibirske kažnjeničke priče. Drvo života koje opstaje u nemogućim

uslovima. Dovoljno je da otkinete jednu njegovu mrtvu suvu granu i

da je ostavite u čaši vode nedelju-dve dana. Oživeće i pustiti mali

koren spreman za novi život!

Odlomio je grančicu i omirisao. Nije imala nikakav miris, čak ni

cvetovi na njoj nisu mirisali bogzna kako. Mislio je da je to dobar

znak. Ta sposobnost da se ne kinđuri, da se ni iz čega rodi nešto. Poneo

je grančicu i kad je stigao zadenuo je za ogledalo na zidu. Neka stoji.

 „Svog dragog zarobljenika.“

Videće već šta s njom. Neka se i sasvim osuši. Šta mari?

Kad su stigli, ponudio ih je rakijom od ječma. Našla se u kući.

Nikada nije pio. Sad je morao da popije jednu sa njima, ali ni sad nije

mogao više od pola čašice. Martinu se svideo šnaps. Popio je dve-tri.

Žena nije pila. Krupne oči posmatrale su dva muškarca, njihove ruke

na krhkom staklu. Žile na rukama u kojima je pulsirala krv. I gledala

je sve okolo, ćuteći.

Ne moramo ništa da govorimo, pomisli, ionako svi sve znamo. Samo je pred veče, pod noć takoreći, pitao tog njenog čoveka, Martina:

„Što si došao?“

„Da te vidim“, odgovorio je ovaj.

„Hteli ste da me vidite?“ pitao je.

„Ne!“ rekao je Martin. „Ja sam hteo da te vidim. Ona nije htela

da te vidi!“ Pokazao je glavom na Hildu. Jaka plava žena, kratko podšišana, mokre usne, nekako sva teška. Prvi put je takvu vidi.

Znao je da su gladni. Nasekao je šunke, izneo barenog krompira.

Pokazao im je gostinsku sobu u kojoj će noćiti. On će u svojoj,

pokrajnjoj, kao i uvek.

Nije mogao da zaspi. Osećao je u ustima onu rakiju i stalno je

pokušavao da je ispljune. Žao mu bilo što ga nije uhvatila, da brže

dane noć. Noć je bila duga. Ista kao i svaka.

Poslednje noći, pred njihov polazak, čuo je vrata. I da neko zadiže pokrivač, uvlači mu se u krevet. Nije trebalo da pogađa. Prepoznao je miris koji proizvodi strah, ne onaj i onakav miris kože te žene

koji je poznavao. Drhtala je.

Znao je da je on, Martin, naterao na to. Znao je da ona mora da

ga sluša, od sada i zauvek. I znao je da Martin sluša i da mora da čuje

sve to s one strane zida. Ali i da nije slušao, isto bi bilo. Neporecivo

isto.

„Vrati se svom čoveku“, procedio je kroz stegnute zube, tiho ali

neumoljivo. Nije trebalo da je odguruje. Nije trebalo dvaput da joj

govori.

98

Odmah je ustala, poslušno, maltene zahvalno. Hteo je i on odmah

da ustane. Ali nije. Prevrtao se u krevetu, kao bolesnik. Gledao u plafon, u jednu tačku.

Ujutro su se pozdravili.

„Danke“, rekao je Martin. „Ovo ti nikad ne možemo zaboraviti.

Noch nie vergessen“,* ponavljao je. Delovalo je ubedljivo. Naročito

kad je to ponovio.

„Ako ti nešto zatreba, piši. Znaš našu adresu.“

Kad su otišli, uzeo je čašu vode, skinuo ariš sa ogledala i stavio

ga u čašu.

Šta ako je zaista samo običan banatski bagrem? Ako ne pusti

koren? Ako je to samo san logoraša, pomisli. San o starom, dobrom

ustrojstvu sveta.

Pa... ništa onda.

* Nikada zaboraviti.

 

(Iz Telefonskog imenika mrtvih pretplatnika)

MILAN TODOROV: TATTOO

 

 

          „Pre dve hiljade godina na Zemlji je živelo ne više od pedeset miliona ljudi. Oni su živeli sedam stotina, pa i hiljadu godina, te je jasno da je njihova duša, posle smrti, mogla da se nastani u nekom drugom telu. Za svaku dušu umrlog postojalo je jedno novo i živo telo. Ne više! Ali, danas...danas nas ima više od sedam milijardi. Međutim, broj duša ne može da se povećava. Taj broj je“ – ponavljao je majstor tatua Podmanicki,  pokušavajući mladoj klijentkinji da obrazloži svoju teoriju o reinkarnaciji – „konstantna, te je duša sada prinuđena da se deli i cepka, ne bi li nastanila sve te silne novorođene.“

          Majda je shvatala, ali je ta priča starog majstora tetovaže, nije nimalo zanimala. Samo je želela tetovažu na intimnom delu, koju niko, osim „izvođača radova“ i osobe kojoj dozvoli da joj se toliko približi, neće moći da vidi. I da bude nešto trajno, tako, nasmejala se: za sva godišnja doba.

          „Uveravam vas, draga moja gospođice, da u osnovi nesreće današnjeg sveta leži hronični manjak duše. Složićete se da je tako?“

         Majda pogleda na sat. Nije joj se nigde žurilo. Bogdan je radio do četiri, ali je dolazio kod  nje već oko tri, ponekad i ranije. Zna se i zašto. Da njegova supruga, sa kojom ima čak troje klinaca, ne bi posumnjala.

         Pošto mu ništa nije odgovorila, nego je samo nastavila da prelistava album sa svim mogućim tattoo obeležjima sveta, majstor se lecnuo. Da li on, koji s pravom zna mnogo o ljudskim, pa i ženskim telima, jer tetovažu radi u velikom gradu, na muškarcima svih rasa i ženama svih profila, zaista zna išta više o seobi duše posle smrti, o preporađanju i beskonačnosti, da ne kaže besmrtnosti duha? Mogao bi, kada bi sebi laskao, reći da je radeći tetovaže sa budističkim i hindu motivima, duboko zaronio i u filozofiju reinkarnacije. Međutim, šta je to bez sopstvenog iskustva? U stvarima koje se tiču onostranog nije dovoljno osloniti se na pisana ili crtana svedočenja. Ona mogu da budu plod uobrazilje, straha od potpunog nestanka, želje da se bude upamćen po nečemu ekstremnom a izmišljenom, puka doza hvalisanja i tetošenja jadne sudbine.

          Listajući katalog sa slikama za tetovažu, Majda je postajala ljuta na sebe. Zar je moguće da ljudi pristanu da im neki šizofreni majstor tatua ko zna kakvim iglama koje on sad, naravno, zove laseri – iscrtava njihovom sopstvenom krvlju ovakve stupidarije po telu.

          Bilo je tu, u tom malo već zarozanom katalogu, zaista svega. Od onih smešnih, starovremenih motiva, koje više niko ne stavlja, poput oblih podatnih kurvica za mornare, preko religioznih simbola, do anarhističkih, gej ili rasističkih crteža i poruka. Bilo je tu tušta i tma zmajeva, zmija, škorpija, leptira, riba, guštera, lavova, mačaka, žirafa, slonova, jelena, mudrih sova, puževa i vukova koji bi obavezno zavijali na pun Mesec.

          Razmišljala je da priupita vlasnika tattoo studija koje crteže on preporučuje, naročito za intimni i osetljivi deo tela, ali znala je da se neće odlučiti ni za jedan koji bi joj on, eventualno, savetovao. Jer, poruka koju ona hoće da ispiše na sebi, mora da bude originalna i neponovljiva, da je se nikada ne postidi, da pokazuje da ona ne pripada nikome osim samoj sebi i Bogu i, što je najvažnije, da ne prašta licemerje. To je, zapravo, najvažnije. A da ispiše: Samo Bog oprašta. Nasmejala se. Ne, neću nijedno slovo. Hoću da moje telo sve kaže samo sobom, onome kome je stalo do mene.

         Iznenada pade joj na pamet da bi njena poruka morala da bude dvosmislena. Na taj način sebe nikada neće izlagati opasnostima. Muškarci su skloni grubostima. Što je žena nežnija, muškarci postaju grublji. Kao antipodi. Nije mogla sebi to da objasni.

         I Bogdan. I on je takav, samo se još vešto skriva iza maske uspešnog poslovnog čoveka, patrijarhalne glave porodice koja eto ponekad poželi da mu neka devojka, mlađa bezmalo duplo od njegove žene, zavuče prste u bokserice.

        „Da, draga moja gospođice“ – prenuo je vlasnik studija – „tu ćete sve naći, osim sebe. Pokušajte prvo da shvatite ko ste vi i šta predstavljate, pa ćemo lako odabrati šaru.“

        Nazvao je moju odluku da postanem trajno obeležena – šarom, pomisli s prezirom Majda, ali ne reče ništa. Ovaj matorac je potpuno lud. Njemu se, jasno je, odavno ne diže. Tolika tela na tom veštačkom kožom presvučenom sivom medicinskom ležaju!

        Koliko može da ima godina, zapita se u istom trenutku majstor posmatrajući je u ogledalu. Ogledalo je bilo specijalno i većina posetilaca ga se plašila. Odraz u njemu je bio kao pogled kroz snažno uvećanu dioptriju. Posmatrajući  mnoga tuđa tela u njemu mogao je da vidi i ono što stranke svakako nikada pre nisu videle na svom telu. Jer, mogao je da vidi ono što će sa tim telom, pa dakle i njegovim vlasnikom (ako je iko uopšte vlasnik  nečega tako propadljivog) za koju godinu da dogodi: tek naznačenu boru, crnu pupeću ružu mladeža, pigment koji se pretvara u nešto što ne bi trebalo da bude, tkivo koje postaje fluidno i nepouzdano, crvene i modro plave žilice koje izbijaju iz strašnih pustopoljnih dubina organizma u svoj pretećoj i gruboj egzistencijalnoj funkcionalnosti. Video je, svaki put, kada bi mnogostruko uvećao delić kože klijentkinje, kako se smrt, pretvarna i još skoro lepuškasta, prikrada kroz vidljive i nevidljive pukotine, kroz pore godina, smerajući da vlasnika zaskoči jednog dana, skoro iznenada, ali definitivno. I to je bilo poražavajuće u ovom njegovom poslu takozvanog ulepšavanja. Zato mladu ženu, još nesigurno smeštenu u fotelji (ona se još predomišlja, svakako) samo upita:

          „Koji deo dela ste, zapravo, hteli da tetovirate?“

Ćutala je nakratko. Nije mogla da pretpostavi koliko mu je godina. Bio je star, to je nesporno, ali nije se to još sasvim jasno uočavalo na njegovoj pojavi. Mogao bi da ima preko pedeset.Teško joj je bilo da ga zamisli u mladosti, to njegovo zgaslo oko, koje je toliko toga, intimnog a tuđeg, već videlo. Da li je i on patio? Naravno. Zar bi se bavio ovim neizvesnim poslom na ivici zakona i morala? Da li je postao svoj kada je odlučio da pređe s onu stranu patnje i prizna da ga je život porazio? To, ipak  nije mogla da dokuči. Zato odluči da bude drska.

         „Venerin breg“, reče gledajući ga pravo u oči. „To sam mislila prvo da tetoviram! A posle, ko zna...“

          Majstor Podmanicki nije bio iznenađen. Ili se bar pravio da je ravnodušan.          

          „Pubis“, reče zamišljeno. „U redu, gospođice.“

          „Da li je to nešto skaredno?“, upita Majda sada već rešena da razgovara bez skrupula. „Da li je potrebno da vam pokažem?“

         „Ne“, reče Podmanicki odlučno a mirno, „pripremiću taj vaš prostor kad se odlučite za sliku.“

         Majda htede da se nasmeje. Umetnik tatua je to njeno međunožje, zbog koga su toliki muškarci bili spremni da u transu daju život, nazvao „prostor“!

         Dobro, reče sebi pošto je duboko uzdahnula. Neka to bude prostor. Šta drugo? Verovatno je to i za Bogdana samo prostor. Useljivi prostor na određeno vreme. Ušuškana devojačka garsonjera koja ga sklanja od pogleda i u kojoj uživa iz čistog muškog luksuza i mužjačke nezasitosti.

         „Dakle?“, upita je Podmanicki, „da li ste dobro razmislili? Znajte, da će vas ono što sada uradite sa sobom obeležiti za  ceo život. Imajte na umu“, dodade još osmehujući se, „da je ceo život pred vama. To sada vama deluje kao fraza, zar ne“, upita je.

        Ona je prebirala kolorisane strane. Ali, to zaista - pomisli majstor Podmanicki - i jeste fraza. Šta znači ceo život pred nekim ukoliko je, zahvaljujući seobi duše iz tela u telo, život večan? I ponovo pomisli da će to saznati tek onda kada svojom smrću porekne tu istu večnost, beskrajnost života sopstvene duše.

        „Ne mogu da se odlučim“,reče mlada žena. „Pošla sam ka vama sa potpuno jasnom odlukom u glavi, a sada ne mogu da izaberem ništa što bi me zadovojilo.“

        Majstor tatua naheri glavu. Znao je šta znači ta neodlučnost. Nesigurnost puta. Nemogućnost trajnog vezivanja. Znao je mnogo takvih žena. Jednu, zbog koje danas radi ovo što radi. Iz prazne učivosti je upita:

        „Da li ste želeli nešto konkretno, nešto, kako bih rekao, opredmećeno?“

        „Ne“, reče mlada žena sada sasvim odlučno, „nije to bilo ništa direktno, nego više kao uverenje da stavim na sebe nešto što će biti samo moje. Ako me razumete...“

        „Naravno, gospođice, to ste izvrsno rekli“, primetie majstor Podmanicki. „Samo...“

        „Samo?“, podiže majda svoje pažljivo očupane pa iscrtane obrve.

        On htede da joj ispriča do kakvog je zaključka došao analizirajući sva ta tela po kojima je pisao ili slikao ovo ili ono, ali je samo upita:

        „Draga“ - i ona tada oseti jasnu distinkciju u tom njegovom oslovljavanju – „ko će naseliti tolika bezlična, pusta telesna prostranstva?“

         Ona ga više nije slušala. Želela je samo da što pre ode. Uskoro će tri. Još će stići da se istušira hladnom vodom i naježena sačeka da Bogdan dva puta kratko i jednom dugo pozvoni na vratima.

         Iznenada pomisli, možda bih mogla i da ostanem na tom mekom krevetu kod majstora tatua. Što da ne? Pod uslovom da je on još muškarac, da li bih ostala? Možda, pomisli, možda bih ostala.

         Sad je samo još trebalo odlučiti se. Podmanicki to oseti, oseti da joj njegova nepomičnost samo odmaže, te joj lagano, skoro neosetno, svojim jakim tvrdim kažiprstom pređe preko nadlanice pod kojom su se razlistavale šarene zvezde tetovaže.

(iz zbirke "Telefonski imenik mrtvih pretplatnika", Arhipelag, Beograd, 2019)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: OVA I ONA STVAR

 

 

 

Provlačeći se kroz gusti špalir muškaraca i žena ispred nekadašnjeg Doma kulture a sada Sokolskog doma osetio sam miris nekog posebnog građanskog adrenalina pomešanog sa mirisima skupih noćnih damskih parfema, pomalo odocnelih, ali vrednih poštovanja.

Slučajno sam parkirao automobil blizu ulaza u to zdanje u kome se već više godina nalazi Pozorište mladih. Za njega su me vezivale mnoge uspomene iz starog veka mog života. Glumci tadašnjeg Lutkarskog pozorišta kojima sam poveravao uloge u radio kabareu godinama računajući da oni sve svoje umeće unose u glas dok deci lutkarskim igrokazom pričaju priče. Olja Vojnović, sećam se bila je predobra i prelepa. Pa debeljuškasti Siniša, zatim izvanredni Ratko, od koga se nisam nikad oprostio kako je trebalo a video sam ga, poslednji put, u teškom kožnom mantilu, oslabljenog bolešću kako uzdignute glave prelazi zebru od zgrade nekadašnjeg radija do zgrade vlade Vojvodine koja mu je obezbedila Brod teatar.

Okrenuh glavu i videh na musavoj oglasnoj tabli pozorišta da je večeras u 19 i 30 minuta premijera komedije Revizor.

Aha, stari dobri Gogolj. U nekom spahiluku se pripremaju za najavljeni dolazak revizora koji će oceniti učinak lokalne vlasti koja sve preduzima da revizoru uđe pod kožu: hvale, pokloni, iće i piće, udavače, novac, uvlačenje u guzicu…

Pomislih, živimo vreme matrica. Ja sam ono što je neko već bio.

Nušić je napisao Sumnjivo lice na osnovu obrasca Gogoljevog revizora. Najzad, odnosno pre svega, svet naše komedije se najčešće dešava kao koemdija zabune.

Ti si onaj koji nisi ili se izdaješ za nešto i nekoga kome nisi dorastao.

Reditelji koji su zauzeli pozorišta na tu foru imaju zadatak, ne kažem lak, da uz pomoć glumaca obrazac poltronisanja i korupcije prevedu na jezik naše društvene i monopolitičke stvarnosti.

Kivan sam na njih. Oteli su piscima pozorište.

Došao sam do svog automobila i uključio poziciona svetla. Odmah se iza formirao red vozila spremnih da uskoče na moje dotadanje mesto. Osetih u magnovenju kako mi i ta mala, banalna i lutkarska uloga u pozorištu gradskih pajaca pruža mogućnost da budem neko važniji nego što jesam. Stao sam da oklevam sa izlaskom. Vezivao sam pojas polako. Onda sam uključio radio. Nisam bio zadovoljan izborom muzike i tražio sam odgovarajuću stanicu. Sve su prenosile Putinov govor i Bajdenov odgovor. Neki lik u crnoj Korsi je strpljivo čekao. Dadom mu znak sa četiri migavca da bude strpljiv. Video sam kako ljutnja na njegovom licu nestaje kao brijačka pena pod tušem tople vode. Ako budeš i dalje građanski pristojan, ti ćeš biti taj kome ću osloboditi dragoceno mesto u centru grada, mesto koje se može koristiti samo sat vremena, ekskluziva, preimućstvo blizine pozorišta. U retrovizoru sam video kako moja ideja deluje. Tip je smirivao ženu. Meni je mahnuo prijateljski kao da mi poručuje da će čekati koliko me volja samo da dobije to mesto.

Ponavljam, mesto je bilo samo kakvo se poželeti može. Skoro da mi je bilo žao da ga napuštam, ali i meni je vreme isticalo. Međutim, nisam smeo da mu to pokažem. Osim toga, njegova naklonost ka meni je sa mojim oklevanjem samo porasla. Petljao sam oko mantila i tražio mobilni koji mi je upravo zazvonio. Iza lika u crnoj Korsi se pojavilo još nekoliko automobila, među  njima, koliko sam mogao da osmotrim i nekoliko ogromnih crnih četvorotočkaša sa kupljenim slovima na tablicama. Jedan, blizu, imao je registraciju BG0022CM.

Dok sam isparkiravao pomislih kako je reditelj večerašnjeg Revizora imao hiljadu divnih primera naše tradicionalne poltronske uslužnosti.

Vratio sam se kući docnije nego što sam planirao i setio se da sam i ja jednom pre više od deset godina imao ideju da parafraziram na naš moderni način Čehova i njegovu tragikomediuju zvanu:

ČINOVNIKOVA SMRT.

 

Evo tog pokušaja:

Jednog divnog dana jedan isto tako divan činovnik, Jovan Dimitrijević, u jednom divnom srpskom ministarstvu, pohitao je u klozet da se olakša.

Kad se najzad dokopao te divne prostorije u kojoj je tiho klokotala voda u kotlićima i citrusno miomirisao antiseptički sprej, naš mali činovnik je bio na vrhuncu sreće. Još pet godina do penzije, pevušio je u sebi. Valjda će izdržati ova sirota država još toliko? Kad odjednom...U pripovetkama se, veli Čehov, često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci, pa dakako i Čehov,imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Negde na polovini zadovoljavanja svoje fiziološke potrebe, naš činovnik se, vođen ko zna kakvim vražjim porivima, a možda i sasvim nehotice, okrenu na levu stranu i na svoju nesreću ugleda nad pisoarom do sebe pognutu priliku u sivom odelu, u kome , gle čuda, prepozna ministra iz jednog od najvažnijih državnih ministarstava.

U prvom trenutku činovnik se nije nimalo zbunio, pa ipak kad je obavio nuždu, pogleda opet u stranu i vide mlohavo, zacrvenjeno lice državnog ministra u, činilo se, uzaludnom pokušaju da pronađe nešto u pantalonama.

„Video sam nešto što nije trebalo videti“, pomisli činovnik. „Moram mu se izviniti“.

I dok su, opet uporedo, prali ruke u šumnim i mirisnim umivaonicima, naš mali činovnik gledajući meko belo lice državnog sekretara reče:

- Izvinite, gospodine ministre, ja sam se slučajno okrenuo prema vama dok ste mokrili. Izvinite, molim Vas!

- Molim, molim...

- Oprostite. Verujte, nisam hteo...

- Ta pustite, molim vas...

Činovnik se zbuni, poče da proverava dugmad na šlicu, jedno beše zaista u pogrešnu rupu udenuto. Otada ga poče mučiti nespokojstvo. Potrča duž hodnika za ministrom i opet ga oslovi:

- Ja sam slučajno okrenuo pogled, gospodine ministre...Izvinite...jer sam...sasvim...

- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio a vi stalno istu pesmu! – odvrati ministar a donja mu usna zadrhta od ljutine.

„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli naš mali činovnik podozrivo zagledajući ministra. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo...da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam video...Ako sad ne pomisli, posle će pomisliti!

Kad je došao kući Dimitrijević ispriča ženi šta mu se dogodilo. Učini mu se da je žena suviše lakomisleno gledala na celu tu stvar, bila je malo uplašena, ali kad je čula da je reč o ministru drugog ministarstva, umirila se.

„ Važno je da kod vas ne prave liste za otpremninu“ – rekla je. „Pa ipak otidi, izvini se...jer nikad se ne zna.

- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se a on nekako čudno...nijedne ljudske reči da kaže. Doduše nije bilo vremena za razgovor.

I tako...kao kod Čehova, baš isto kao kod Čehova!

Činovnik je pokušavao da se izvini što je u toaletu video ono što nije trebalo da vidi, a ministar je sve više padao u jarost, dok najzad jednom prilikom kad mu se činovnik ponovo počeo uvlačiti pred svima na hodniku, ne reče:

- Pa vi se prosto podsmevate!

„Kakvo podsmevanje?“ – pomisli Dimitrijević. “Nema tu nikakvog podsmevanja! Ministar pa ne može da shvati! Kad je tako neću više ni da se izvinjavam tom fanfaronu! Neka ide dođavola. Napisaću mu pismo, ali ga saletati više neću.

Tako je mislio činovničić Dimitrijević idući kući. Ali pismo ministru napisao nije. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Vrebao je narednih dana priliku kod toaleta da još jednom objasni ministru šta se zapravo dogodilo između njih. I uspeo je jednog divnog dana, istog kao onog kada se užasna stvar i dogodila:

-Ja sam pokušavao da Vam objasnim, gospodine ministre, imajući u vidu situaciju u kojoj se naša zemlja sad nalazi, kao i Vaše zalaganje za odbranu njenih interesa... njene teritorije. Nije mi bilo na kraj pameti da nekog ili nešto ismevam...Naročito sad kad treba imati onu stvar, gospodine ministre...Sad kad treba imati onu stvar...ponovi naglašavajući „onu stvar“ i shvatajući istog trenutka da je baš to nedolično i neodmereno insistiranje na „onoj stvari“,koja se u toaletu očito pokazala kao ministrova Ahilova peta; da mu je to najveća životna greška; ali beše kasno.

- M’rš! – dreknu ministar.

-Šta?! – jeknu činovnik sav premro od užasa i oseti kako mu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema liftu i ubrzo se nađe u Nemanjinoj ulici. Kad je mahinalno došao kući, legao je na kauč pred televizorom i za vreme izveštaja o situaciji na Kosovu...niko ne zna tačno...umro.

***

Hm!

Da li?