Prišao sam klupi u centru
grada, u njegovoj glavnoj ulici, ako je išta još glavno, iako me malo toga deli
od nepriznavanja ičega glavnog...
Ljudi su se umorili od glavnih
i velikih stvari. Život je naprosto ugušen i sada kao da svi žele da se vrtate malim,
jednostavnim. Ali da ne skrećem, seo sam na klupu i pored levog boka ugledao
crvenu polivilinsku kovertu malog obima sa nekim šarenišem unutra. Nisam odeoleo, zavukao sam
prst i napipao mali krst, neke, svakako, lažne rubine i bočicu nečega za šta
sam mislio da je test parfem. Volim da nalazim stvari. To je genetska
deformacija. Moja majka, za čiji grob mi je upravo stigla naplata a ja se nisam
obazirao na to pismo nego sam ga odmah zgužvao i bacio u kantu za smeće, umela
je da nalazi razne stvari.
Mislim da je tada svet
bio drugačiji. Bilo je to samo petnaest godina posle rata, šezdeeti, i ljudi
koji nisu navikli da imaju stvari, satove, novčanike, prstenje lako su ih
gubili. Naročito često se to dešavalo u Molinarijevom parku na pristaništu
Dunav stanice, na parkovskim klupama na kojima su žene i mušarci često
prenoćili čekajući voz koji ih je vozio dalje, u veće gradove u kojima je
cvetala industrija i bilo posla za sve.
Međutim, došlo je vreme
kada su ljudi počeli više da trepte nad svojim materijalnim dobicima, ma kakvi
oni bili.
I tako, ja nađoh veselu
kesicu sa nekim, videlo se kroz prozirni nalon, lažnim rubinima, krstom od
lažnih rubina i... Beše tu nešto kao kič boca sa, u tanku rolnu smotanim
papirom, opervaženim, kako sam u prvom momentu mislio, zrnima žita.
Neverovatno je, pomislio
sam, da ljudi gube relikvije.
Desilo se to u blizini
spomenika dečjem pesniku Jovanu Jovanoviću Zmaju a ispred vladičanskog dvora.
Još dok sam prilazio
video sam čoveka besprizornog izgleda u kratkim farmerkama, prljavoj majici načičkanoj
bedževima i malom prostirkom kako leži ispred spomenika, sa flašom odvratnog mi
piva u rukama.
Da li me je gledao?
Prošle su neke dugonoge
devojke golih trbuha izloženih na milost i nemilost muških pogleda i ženki
komaraca.
Polako sam se spustio na
klupu i iz ranca izvadio čelični termos sa vodom u koju sam potopio nekoliko
listova... biljke zvane lek za sve bolesti.
Imam je u bašti i nikad
ne uspevam da zapamtim njeno ime.
Setiću se.
Da, bila je to
čudotvorna, po rečima neke stare monahinje, žalfija.
Voleo sam te priče o
lekovima protiv smrti, mada nije bilo odgovora koji bi potvrđivali tu tvrdnju.
Potegao sam iz hladne
termos boce nekoliko dobrih gutljaja.
Nisam otvarao koverat.
Imam strah od koverata.
I ne znam kako da ih se
otarasim.
Uvek sa užasom otvaram
crno metalno sanduče za poštu kao da me u njemu čeka pustinjska zvečarka.
Beskućnik sa perlama je
prošao pored mene i vratio se ispod Zmaj
Jove.
Sledeći put kada je
prošao rakao mi je:
„Gospodine, prosuli ste neke dragulje.“
Odista, ispod nogu ležale
su tamno crvene prele i jedan, njima obrubljen krstić.
-Poklanjma ih ti, rekoh,
-Sve?
-Sve.
-I krst?
-I krst.
-Bravo. Pokloniću ga
mojoj ženi. I te rubine. Kako se zovete?
Razmišljao sam nekoliko
sekundi. Zašto bih poklanjao nečijoj, meni nepoznatoj ženi bilo šta? Kako
izgleda žena besprizornog beskućnika i pritom mentalno zbunjujuće osobe? Možda
i potpunog idiota. Šta će umisliti u svom
životu koji, pretpostavljam, isparava u ništa?
Primiće lažne rubine od
nepoznatog čoveka i posle će me mrzeti, jer će te šljašteće kuglice biće
pretenciozne i ona će znati da nisu živototvorne, nego su joj poslate da je još
više omamljuju da ne shvata kako joj je tlo izmaknuto zarad iluzija, laži i
većih varki od vašarskih perli.
Uprkos takvim mislima,
rekoh mu svoje ime.
-Hvala. Kazaću joj da joj
to poklanja Milan.
-Bolje nemoj. Reci da joj
to ti poklanjaš.
-Ali otkud?
-U redu. Ja joj poklanjam
a ti joj time dokazuješ da je voliš.
-Ti si doktor.
-Nisam. Ne volim doktore.
Jedan mi je oteo devojku, davno.
-Čuvaj se doktora.
-Hoću. Ćao.
-Ćao.
Nisam mogao da se čuvam
doktora. Ova civilizacija je uplašenija od bilo koje pre nje. Osakaćena je
strahom od bolesti. Idi u institutski klozet i pišaj u plastičnu čašicu. Hm.
Zar nam nisu potrebni drugi bogovi?
Uglavnom, otišao je,
gegajući se kao kauboj u prekratkim ispranim farmericama sa zakrpama na
nogavicama koje nisu mogle ništa da zakrpe.
Ostala mi je bičica sa
papirićem i zrncima nečega.
Plašio sam se sujeverja i
izbegavao da je otvorim.
Mrak je padao okolo. Ipak
sam se znojio. Tuširanje bar dvaput dnevno. Ne koristim prevrtljive
dezodoranse. Samo neke Niveine polu parfeme. Ipak sam osećao da je samo golo
telo čisto telo. Pokušavao sam to da objasnim nekim osobama, ali bez uspeha.
Ličilo im je, verovatno,
na voajerizam, koji, inače, prezirem.
Volim odevene ljude.
Tačnije lako odevene.
Jer, svlačenje je
ostavljanje iza sebe sposobnosti da zamišljaš bolji svet.
Dakle, uzeo sam u ruke
malu bočicu. Bila je vezana crvenim koncem. Ako piše „ Crveno na radost“
tresnuću je o asfalt.
Nije to pisalo.
Nastavio sam da odmotavam
celfan. Posle malo pipanja došao sam do plutanog čepa koji je samo trebalo izvući.
Odlučio sam da to ne
uradim te večeri nego sutradan.
Odlaganje... Nije li to lažni
put do onoga što zovemo finito?
Sutradan, oko šest uveče,
jer rano smrkava, otišao sam na svoju omiljenu čardu na Dunavu.
Crni mačor koga sam
prošle godine uzalud lovio nije bio tamo. Ali bili su njegovi sinovi, crni, jednako divlji i jednako umiljati na daljinu.
Posmatrao sam ih kako su
uznemireni dok miran, građanski svet pristiže u kafanu i kako su smireni kada
ugledaju reku i brodove koji tiho plove
uz nju da bi nestali iza plitke vodene krivine.
Ali, upravo ti ničiji psi
i ti crni nepristupačni mačorčići ohrabriše me da orvorim bočicu.
U njoj je, ono za šta sam
mislio da je žito – bilo tamjam.
Odmah sam se razočarao.
Drhtavim i ogrubelim prstima,
na jedvite jada, otvorio sam smotuljak sa važnom porukom.
Hladna i nadmena poruka:
-Izdrži sve sam.
OK.
Popio sam neizbežno pivo. Prijalo
mi je, iako je počelo opasno da ledi sa reke.
Krstovdan.
Konobar mi je rekao da
celi dan nije ništaa jeo.
-Izvini, nemam keša. Ne mogu
da ti dam bakšiš.Plaćam karticom.
-U redu je.
.jpg)
