уторак, 29. септембар 2015.

MILAN TODOROV: SEVER

Na najboljeg prijatelja sam nabasao dok sam lutao oko Vojne pekare pored Dunava, tražeći svoju izgubljenu babu.
Baka Silvija je, poslednjih meseci, imala običaj da spakuje u ceger najnužnije, a to su obavezno dva para vunenih čarapa, platnena maramica za nos sa monogramom  i nešto para, zapravo onoliko koliko je imala a to je bio uglavnom sitniš ...i odluta bogtepitagde.
Ukoliko je majka i ja odmah ne pronađemo, posle dan-dva  dovedu je kući, svu iscrpljenu, modru od zime ali sa nekim čudnim staklastim odsjajem u upalim očima.

Moji roditelji su doselili u V. kada je baka imala pedeset i  kusur, ali je tada bila veoma svesna značaja očeve odluke da se iz  palanke kojoj je i Bog rekao zbogom skrasimo u varoši u kojoj je još bilo posla, škola, ambulanti, fakulteta i, verovali smo, perspektive.
U gradu ćeš naći neku lepu i dobru devojku, oženiti se njome i podariti mi praunuče, govorila je tada baka i izgledala srećno.
Činilo se da joj prelazak iz rodnog sela u veliki grad nije izmenio ništa od ustaljenih navika. Ustajala je pre svih, počistila dvorište naše nove kuće na periferiji, nahranila kokice koje su tad još smele da se uzgajaju u gradu, posle potpalila smederevac, skuvala lonac mleka i sačekala nas da ustanemo.
Nikad za više od trideset godina nije izmenila taj svoj ritam.
Ali, kada je Boško, moj otac pre nekoliko godina iznenada umro za volanom kamiona za selidbe, prevoz stvari i robe, kako je pisalo na  njegovoj zelenoj vojničkoj ciradi, baka Silvija je počela da beži iz kuće.
Ja sam u to vreme besomučno pokušavao da na novoj ali jeftinoj električnoj boltonki skinem rifove čuvenog Kej Hansena iz Noći veštica.
Zatvarao bih se u svoju sobicu, pojačalo uključio na maksimum i imitirao nemačke hevi metalce. U mom slučaju sve je izgledalo kao da pokušavam da koračam sa nogama do kolena u žitkom brzovezujućem betonu.
Tražio sam se. Uzaludno, dugo. Nisam izlazio i osećao sam kako me davi ova tiha stara kuća u podgrađu tvrđave.
Onda je baka počela da me, doduše povremeno, zove Boško.
U školi bih, kad je trebalo reći ili upisati ime jednog od roditelja,  obično upisivao očevo ime. Boško. Bilo je kratko, ne baš moderno, ali svakako mi je bilo lakše i brže da upišem B. Ili Boško nego Anđelija. Pogađate, Anđelija je bila moja majka. Za mene Anđa. Anđa i Bole. I tako je išlo.
A sada samo Anđa.
Baka se jedina, izgleda, nije mirila sa tim da Boška više nema.


Ali, da se vratim svom najboljem prijatelju, Ringu. Taj pas, u stvari, nije imao ime. Zapravo, ja ga nisam znao na samom početku naše veze koja je nastala jednog kišnog dana kada me je majka poslala da, po ko zna koji put, tražim baku koja je opet odšetala iz kuće i ne zna da se vrati.
Sa slušalicom mobilnog telefona u uhu pričao sam sa drugarima koji bi mi pomagali da poteru za bakom brzo okončam. Ovaj put, međutim, iako sam obišao skoro ceo kvart, oko pijace, sva parkirališta, ogromno raspuklo dvorište starog vatrogasnog doma, pa čak otišao i do zgrade puste vojne kasarne preplašivši neke maloletne curice koje su se po svemu sudeći malo opuštale zabranjenim sredstvima, na izlasku iz grada, bake nije bilo.
Možda preterano brinemo o njoj, rekao sam Nani koja me je pratila u stopu, a ona mi je prilepila laku ćušku.
Sve se vraća, rekla je prekorno, tako ćeš govoriti i o meni kad ostarim.
Hoću, obećavam!
Hoćeš?!
Ma nisam tako mislio!
Bila je već bezmalo ponoć kada smo je pronašli šćućurenu na klupi kod ranžirne železničke stanice.
Počela je da pada neka sitna hadna kiša, ali ona se nije obazirala na to, sedela je mirno, uspravna kao vojnik uz neki izvaljeni saobraćajni znak koji je upozoravao na zabranu parkiranja i zaustavljanja i iz drečavo zelene papirne kesice jela mekane mentol bombone.
Kako si mogao da oženiš takvu ženu, pitala me je strogo i prekorno, čim je ugledala Nanu sa mnom.
Puštaš me da te toliko čekam, a ti se skitaš sa tom...sa tom...Očigledno više nije mogla da se seti majčinog imena.
Bilo me je stid bakinih reči. Tiho sam se izvinio Nani. Bila je najlepša u gimnaziji, svakako i imponovalo mi je da bude uz mene makar i kao prijateljica.
Ništa, razumem, rekla je Nana i poljubila me pred raspamećenom bakom, pravo u usta.

Baki se oči iznenada zažariše kada je videla tog psa. Napušteni, pegavo braon nemački ptičar se motao nedaleko od nas.
Primetili sam ga još ranije, dok smo se provlačili kroz živice, zavirivali u napuštene katakombe stare tvrđave, dok sam joj provlačio prste ispod majice, dok sam pod pokislim drvetom u porti napuštene, ruševne grkokatoličke crkve pokušavao da joj skinem gaćice ispod tesnih crnih hulahopki, gurajući drsko srednji prst u njeno svilenkasto meso.

Mislio sam da će odustati od toga da nas prati iz nekih, samo njemu objašnjivih razloga. Nana je načinila katastrofalnu grešku kada mu je bacila parče bureka koji sam usput kupuo u pekari Nikoloski, ali to ga je, izgleda, još više vezalo za nas.
Šta Ringo traži u ovo doba napolju, pitala je baka.
Pusti , rekoh ništa ne razumevajući. Kakav Ringo?!
Onda sam shvatio da misli na starog psa u selu, koga smo morali da ostavimo šinterima kad smo odlazili.
Ringo se vratio kući. Vreme je, bako, da se i mi vratimo.
I krenuli smo kući, ali na suprotnu stranu od one kojoj je stalno težila baka.
Pas, koga je baka te noći krstila imenom Ringo, je poslušno sledio naš trag, na maloj udaljenosti. Kada bih se ponekad osvrnuo i pogledao ga, mahnuo bi  mi repom, ali nije prilazio bliže od dva tri metra.
Kada je majka konačno preuzela brigu o baki već je uveliko prošla ponoć.
Otpratio sam Ninu kući. U haustoru sam opet pokušao, ali me je ona opet odlučno odbila.
Vraćao sam se pokisao i neraspoložen. 
Dok sam se vraćao povremeno bih video Ringa ispred sebe. Kao da mi je ocrtavao put.
Prespavao je ko zna gde a ujutro se pojavio u našem malom dvorištu. Odneo sam mu šerpicu pasulja i ostataka dimljenih svinjskih rebara.
Kada se najeo, prišao mi je i pružio šapu na pozdrav a zatim je uplašeno povukao.
Od prve mi se dopao. Bio je očigledno inteligentan pas.
Nije mi samo bilo jasno kako se takav pas mogao izgubiti?
Ili ga je vlasnik namerno ostavio. Ima sve više takvih slučajeva. Ljudi kupe psa deci da se igraju a onda, obično pred zimu, kada im zasmeta u stanu, odluče da psa izbace na ulicu.
Pronašao sam u garaži neku staru uzicu, od izlizanog očevog kajiša napravio ogrlicu i pozvao Ringa prstom. Pokorno je došao, sklopio šapice, savio se i gotovo sam uvukao vrat u ogrlicu.
Prethodno sam nazvao Jelenu iz razreda. Njen ćale je veterinar i ima privatnu praksu. Zamolio sam Jelenu da mi obezbedi besplatan pregled za Ringa u njihovoj veterinarskoj ordinaciji.
Jelena mi se javila posle samo petnaestak minuta i procvrkutala da je sve u redu i da možemo da dođemo predveče oko šest kod ćaleta. Biće, rekla je, i ona tamo. Ako ne smeta, dodala je.

Kad sam stigao, Ringo se, osetivši miris ambulante, malo uzjogunio  Jelena i ćale su baš grickali neku čokoladicu sa lešnikom i Jelena odlomi parče i pruži  mi je. Bez razmišljanja dadoh Ringu parče, što ga opusti dovoljno da ga podignem na metalni stočić za pregled.
Da mi je znati koji je zlotvor ovo uradio, reče Jelenin tata, opipavajući Ringov rep.
Zamisli, skratiti rep ovakvom psu upravo na zglobu, umesto na mekom tkivu, Bože!
Zatim je nežnim ali odlučnim pokretom ruke otvorio Ringu njušku.
Znao sam, reče.
Idiot mu je izbrusio zube turpijom.
I to nije bio kraj Ringovim nevoljama. Ispostavilo se da ima gliste izazvane lošom ishranom.
Nemoj da ga hraniš granulama, nego samo sirovim mesom. U početku će biti otpora, ali navići će se posle desetak dana. I biće to ponovo sjajan lovački pas.
Sirovo meso? Hm, šta je to, kako da mu to nabavljam?
Jelenin tata je imao odgovor, činilo se, na sve moje dileme.
Goveđe žile, sine, to je jeftino a dobro. Takođe, iznutrice. Cubok, što kažu mesari. 
Evolucija, sine, ima pogrešan tok.

Odlučio sam da pokušam. To sa sirovim mesom mi se dopadalo. Mora da u tome ima nečega, samo smo mi zaboravili jer smo se promenili na gore. Problem je bio samo(?) u tome što nisam imao novca za tako nešto. Setio sam se Dučea. Posle osnovne završio je za mesara  i brzo se zaposlio u nekoj privatnoj klanici na periferiji.
Bio je stariji od mene nekoliko godina, ali smo stanovali u istoj ulici i skoro uvek o svemu što bi se događalo u njoj imali sličan pogled.
Dučeov problem se sastojao u tome što nikada nije želeo da postane mesar, da omamljuje životinje, kolje ih, pušta im krv, vadi creva, cepa krvave polutke iz kojih se još isparava vreli dah života. Duče, grdosija od stočetrdeset kila imao je golubiju dušu i jedino što je želeo u životu bila je muzika. Maštao je o tome da pusti kosu i postane roker. Ali, gazda ih je sve terao da se, iz higijenskih razloga, šišaju na nularicu.
Bio je očajan. Priznao  mi je da povremeno pomišlja na samoubistvo.
Znaš one mesarske električne pištolje za stoku, rekao je. To te samo rokne strujom od toliko vati da čak i najmudatijem biku stane srce istog trena.
Vodio me je da gledam kako to deluje.
Smučilo mi se.
Ubistvo bez krvi. Još jedan pogrešan korak evolucije.

Znao sam šta ću Dučeu ponuditi umesto novca za svakonedeljno sledovanje iznutrica, kože, papaka, jezika, jetre i žila.
Obrisao sam prašinu sa crno bele Bolton električne gitare, traljavo odsvirao „Never Too Late“ dokazujući da je odlična za početnike kao što je on a prećutao, naravno, da je reč o lošoj kopiji statokastera.
Nije mnogo svirana, dodao sam, ali ti ćeš to nadoknaditi. Jer, neve tu lajt, batke!
Duče mi je ćutke pružio lopatu od šape.

Jelena  je obećala da će i ona brinuti o Ringu i zaista - dolazila je gotovo svakog dana.
Ali, ona mu je donosila neke štapiće, igračke, vitamine, gumene kosti, pseće žvake i bombone za osvežavanje daha.
Ringo se svemu radovao.
I dlaka mu je postajala sjajnija, mogao je duže da šeta. Zubi su mu, doduše, i dalje bili divljački isturpijani, ali svetliji. I, što je smešno, dah mu je, valjda od onih psećih žvakalica zaista postao svežiji.

To postupno, ali sigurno i očevidno Ringovo ozdravljenje  bilo  je prosto zarazno na neki neobjašnjivi način.
Doduše, Nana me je ostavila ali je Jelena bila tu, u svakoj prilici uz mene.
Čak i kada smo sve vreme one novogodišnje noći, dok su svi slavili i veselili se, pod kišom petardi i vatrometom koji su prosipali sa tvrđave nad gradom, tražili baku i našli je na nosilima ambulantnih kola prekrivenu belim platnom koje je stvaralo plavi odraz na mutnoj dunavskoj vodi usled rotirajućih policijskih svetala, malo dalje, malo docnje, ispod mosta, kada su se svi razišli i kada sam javio mami, koja je to primila isuviše mirno, kao neko ko se takođe gasi.
Uostalom, greh je da priznam, ali ja sam posle bakine smrti osetio olakšanje. Baka je znala zaista da muči sebe i svet oko sebe.
Činilo se da ponovo počinje lep period u mom životu.
Ali, tada sam počeo da osećam taj strah. Uvek kad mi dobro krene osećam strah da ću sve izgubiti. Najgora je ta kombinacija ljubavi i straha.
Majka mi ništa nije govorila. Sporo se kretala i posmatrala je svet oko sebe mutno, ako ga je uopšte posmatrala.
I tako sam počeo i ja da odlazim. Izvedem Ringa u šetnju ujutro i zaboravim da se vratim. Ponekad ne navratimo kući i po nekoliko dana.
Jelena,  prvi put, nije želela da bude moj saučesnik u tome.
Rekla je da sam je razočarao. Da je mislila da sam drugačiji.
Od koga drugačiji, pitao sam je.
Ne znam.
Pokajao sam se što sam je svojevremeno upoznao sa  avanturama pokojne bake.
Nedavno sam čitao, rekoh joj, Crnjanskog.
I citirao sam joj ono čuveno: "Tamo gore, na Severu, bio bih sav od krvi i mesa".
Mislim da ništa nije uklavirila. Počela je da jeca. I, takva, strašno mi je sada ličila na majku iz doba dok je strepela i skapavala nad mojim odrastanjem u senci bakinih odlazaka.
Zagrlio sam je.
Nije se ni pomerila. I ja sam odlučio da se ne pomeram. Bar za neko vreme.
Samo je Ringo mahao onim svojim repom odsečenim na pogrešnom mestu.


MILAN TODOROV: ŠIROKE MASE

Đavo kod nas ne bi došao po svoje, da nije osetio da je dobrodošao.

Turci su ovde bili 500 godina. Šta više reći o tradicionalnom srpskom gostoprimstvu?
.
Dobre devojke bi još išle u raj, da pakao nije ponudio nešto bolje.

Srbi su mnogo naučili na poslednjem porazu. Kad sledeći put budemo poraženi, dobićemo visoke ocene za to.

Šta je to u ljudskom biću što ga tera da od sebe pravi siću?

Kad je naš brod uplovio u sigurnu luku pretopljen je u staro gvožđe.

Danas se sve vrti oko novca, jer ga nema.

Široke mase u Srbiji su sve mršavije.

понедељак, 28. септембар 2015.

MILAN TODOROV: PONUDA KOJA SE NE ODBIJA


Tačno je da sve prolazi, ali ko bi  rekao da ćemo mi ovako proći?

Na njihovo ludilo nećemo odgovarati našim ludilom, jer bi nas optužili za prekomernu upotrebu sile.

Pišemo novu stranicu istorije, ali nam posao sporo odmiče jer moramo mnogo da brišemo.

Došli smo do toga da advokatima pale džipove i vile. Da je ovo pravna država ne bi to njima moglo da se pali.

Većina zemalja u svetu ima tri vlasti: zakonodavnu, sudsku i izvršnu, a mi samo jednu. Najbolju.

Zar da se delimo na poštene i lopove sada kad nam je jedinstvo najpotrebnije?

Nije u redu što se otadžbina ne zove materina, pored svega što joj radimo.

Razbokorenu korupciju smo sasekli tako da više ne ide u širinu, nego samo u vrh.

Jeste da smo prodali dušu đavolu, ali bila je to ponuda koja se ne odbija.

NINUS NESTOROVIĆ: SIROTINJA

Srbiji nije potreban vojni udar. Dovoljan je i moždani!

 Teško je razlikovati naše političare od njihovih. Ista su to govna!

 Mnogo smo uspešniji od Feniksa. Za razliku od nas, on se samo jednom digao iz pepela!

 Mnogo smo siromašni. Više nemamo ni svoje ja!

 Ne gađajte budale stilskim figurama. Uvek ćete promašiti!

 I Bog je u Srbiji izgubio samopouzdanje. Ni on više ne veruje u sebe!

 Pre bih se ubio nego da pišem protiv vlasti. A i da pišem, isto bih prošao...

 Kad već mrtvi u Srbiji redovno glasaju, mogli bismo i mi živi, bar ponekad...


 Ne samo da se i dalje vrtimo u krug, nego, kako državna televizija javlja, iz kruga u krug postižemo sve bolje rezultate!

ZORAN T. POPOVIĆ: KAPI

Sistem kap po kap se na Balkanu odavno koristi. Zbog toga kod nas uvek ima krvi do kolena.

 Osvanuo je divan i sunčan ponedeljak. Jebote, ljudi kad će vikend?

Svuda su postavljeni pokretni toaleti. Nikad se ne zna kad će vlada da usere motku.

Ono što nije za štampu je tajna koju je novinar odneo u grob.

Izgubili smo katastrofalnim rezultatom, a mogli smo i gore da prođemo.                                                                            

Vođa je toliko veliki da niko ne može da mu uzme meru.

Dotakli smo dno uz pomoć vrha.

Zašto verujem u Boga? Đavo bi ga znao!

 Naše društvo svima daje šansu. Zato budale imaju toliko prostora.

Imam hiljadu želja. Nije mi ni do čega!     





недеља, 20. септембар 2015.

MILAN TODOROV: TORBARI


Ima ustaljen životni ritam: čim ustane nahrani svoj ego a onda slede TV, cigare i kafa.

Da nije ilegalnih ulazaka u Srbiju, ne bismo znali gde su nam granice.

U Vojvodini vlada kafkijanska atmosfera. Pola naroda misli da su bubašvabe a druga polovina da su buba rusi.

Spremni smo da se svega odričemo do kraja života, samo da živimo bolje.

Olakšano je zakazivanje pregleda gluvim osobama. Medicinske sestre će na njih vikati više nego na ostale.

Srbija još nije rekla svoju poslednju reč. Ne možemo da se dogovorimo koja je to reč.

Da li ćemo omrknuti a neosvanuti je dobro pitanje. Odgovor ćete dobiti na sutrašnjoj konferenciji za štampu.

Većina Srba ceo život nikud ne otputuje. Torba im služi samo da u njoj drže glavu.

VASIL TOLEVSKI (Makedonija): ZANAT

Nije problem što nam se ceo svet smeje. Problem je to što su počeli i Mujo i Haso da nam se smeju.

Naš sudski sistem je kao sveti Gral!  Ko ga ima - vladaće večno.

U celom je svetu politika zanat. Samo je kod nas – najstariji!

Istorija se ponavlja. I Hitler je u početku bio predsednik stranke!

Ministar ne može da piše o kriminalu na vlasti. To mu dođe kao da piše autobiografiju!
  
Naša je vojska obučena da preživi i u najtežim uslovima. Kao i veći deo naroda.



VLADIMIR ARSENIĆ: O KNJIZI PRIČA "NE MOGU OVDE DA DOČEKAM JUTRO"

Ne želim da kažem da su priče Milana Todorova oslobađajuće u revolucionarnom smislu, ali ipak u njima postoji očigledna linija pobune prema onome što su rodne i polne uloge, prema onome što su konvencije u društvu koje je u velikoj meri pretpolitičko. Podnaslov zbirke glasi Kratke priče o muškarcima i već on predstavlja neku vrstu iskoraka, jer se ovako nešto ne očekuje. Da su umešto muškaraca u pitanju žene, to bi bilo nekako sasvim u redu jer živimo u doba svojevrsnog saznavanja ženskih tajni kroz bezbroj knjiga, časopisa, portala o lepšem polu, ali su muškarci i dalje neka vrsta tabu teme. Međutim, ovaj podnaslov koliko bio iznenađenje, toliko je i varka jer priče nisu isključivo o muškarcima, već je dobar deo njih i o ženama ("Ja sam, Elvira" ili "Kad neko ima vezu"), odnosno da budem krajnje precizan - ova je knjiga odlična slika odnosa između muškaraca i žena u zrelom dobu u svoj njihovoj kompleksnosti, kada su igre moći već davno prestale da budu zanimljive i život je ogoljen u velikoj meri, tajni nema, ali kako kažu sportski komentatori "srce hoće, noge neće, krštenica žuti".


Iako se pomenuta rodna pobuna možda ne vidi golim okom, o njoj najbolje svedoči padanje maski sa odnosa između žena i muškaraca i igranje željom. Očekivali bismo da su likovi u pričama jasnije definisani tradicionalnim ulogama koje igraju čitavog života, ali upravo umor svedoči o napuštanju navika koje su usađene kroz život u društvu. Borba između toga da se ne dočeka jutro na mestu na kojem se može biti viđen i osuđen od strane javnog, te samim tim malograđanskg morala, o čemu inače mnogo vodimo računa čak i kada ga se navodno gnušamo, i onoga da se prepustimo želji i ostanemo sa osobom koja nam se sviđa, bez obzira na predodređenost i predefinisanost ponašanja teška je i komplikovana. Upravo pisanje o njoj i napuštanje takozvanih velikih istorijskih tema, postratne i tranzicione Srbije jasan su znak da su stvari pomerene iz ležišta, bez obzira o kolikom se pomeranju radi. Poliperspektivnost, ideološka i rodna fluidnost i tematska nepretencioznost potrebni su ovoj književnosti jednako kao i pisanje o ratnim zločinima i genocidu koji su počinjeni u ime srpstva i čekićstva. Zbog toga je ova knjiga dragocena...


Izvod iz recenzije Vladimira Arsenića, objavljene u E - novinama, Beograd, 12.09.2015.)
Više na: http://www.e-novine.com/kultura/kultura-knjige/125822-Seksualnost-pragu-starosti.html

NINUS NESTOROVIĆ: KOMŠIJSKA DECA

Od govana se pita ne pravi. Jedemo ih samo u sirovom stanju.

Spomenik se zasluženo našao na postolju. Sve nas je pobedio!

Komšijina deca se i danju i noću igraju u mom dvorištu. Neprijatelj nikad ne miruje!

Penzioneri gladuju, jer nemaju dovoljno para i za hranu i za lekove. Šta ćeš, od nečeg mora da se umre!

Naša radna snaga je veoma tražena roba. Bolja je od kineske, a jeftinija!




субота, 12. септембар 2015.

MILAN TODOROV: ULICE

Oni koji su nam sve ovo zakuvali, drže nas gladne.

Pošto svi mislimo da je ponašanje vlasti za svaku osudu, sud smatra da je suvišan.

Izgubili smo kompas koji nas je doveo dovde. Moli se pošteni nalazač da ga zadrži.

Nećemo nasesti na neprijateljske provokacije, pa makar im dali sve što hoće da nam otmu.

Novinari bi o događaju trebalo da pitaju i drugu stranu. Međutim, ne mogu da dođu na red od policije.

U Hrvatskoj postoje ulice koje nose ustaška imena, dok kod nas takvih ulica nema.

Izbeglice ne samo da beže iz svoje zemlje, nego beže i iz naše.

Najslabija karika u lancu je slobodarski lik.

четвртак, 10. септембар 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: KNJIŽEVNICA

Motivišite penzionere da što pre odu na onaj svet. Ponudite i njima otpremnine.

Ćorave kutije, ćorava posla, ćorave bake... Sve su to narodne igre i običaji iz Srbije!

 Svedoci su bili jedine mrlje u njegovom životu. Zato ih je i uklonio.

 Čudan smo narod. Češće prolivamo krv, nego znoj!

 Ta književnica mnogo više vredi nego njena dela. Za razliku od nje, ona ni za kurac nisu!

 U kavezu samo vreme leti.

 Umesto TV dnevnika gledam Farmu. Likovi su različiti, ali je sadržaj potpuno isti!





ZORAN FERIĆ: ZLO ULAZI KROZ UŠI

Tog srpnja, dok su vladale strašne vrućine, sve predodžbe o pički, Gavranu su se srušile u jednom bolnom trenutku. Boljelo je nekog drugog, ali dovoljno uvjerljivo da to zapamti za čitav život. Dok je namještao tendu na svojoj pasari, vidio je kako se na klupi pod smokvom Škembo ljubi s jednom slatkom svjetlokosom djevojkom. Imala je petnaest ili šesnaest godina, ne više, dječje lice, ali vrlo razvijene grudi i tijelo odrasle žene. Pogledao ju je par puta i pogledi su im se sreli. Odmah je došao do njih i Škembo ih je upoznao. Ispostavilo se da je cura iz okolice Nürnberga, da je gluha i da se zove Ulrike.

– Kao Ulrike Meinhof – rekao joj je polako, da mu može čitati s usana. Mislio je to kao kompliment, ali njoj nije bilo drago. Vidjelo se da je to vrijeđa. Tako je stekao neku predodžbu o tome da svijet izvan granica otoka funkcionira na drugim principima i da mladoj djevojci ime ubojice ne mora biti kompliment. Tada još nije znao da zlo ulazi kroz uši. Djeca zločeste stvari obično čuju slučajno, a kad im se obraćaju direktno, odrasli im govore samo dobro. Zato gluhi duže žive u bajkovitom svijetu. Zaljubila se u Škembu i izlazila s njim, a Gavran joj je bio prijatelj. Vrebao je trenutke kada sama sjedi na klupi pod smokvom i dolazio razgovarati s njom. Bio je strpljiv, pažljivo je oblikovao riječi, čak je imao i mali blok pa joj je pisao ono što nije mogla razumjeti. Prošlo je oko tjedan dana otkako razgovaraju svake večeri, oko sedam, kad Škembo ode na večeru, a ona pod smokvom čeka roditelje da se gliserom vrate s kupanja. Bio je s njom strpljiviji od Škembe, koliko je mogao zaključiti po njenom pričanju. Jedne večeri mu je priznala da jako voli Škembu i da bi htjela spavati s njim, ali da se boji jer još nikada nije bila s dečkom u krevetu. Gavran je napravio ozbiljno lice i rekao da je to ozbiljan problem.

– Zašto? – upitala je.

Gavran joj je stavio ruku na rame, umirujuće, kao otac ili stariji brat, i objasnio da prvi put može biti vrlo bolno i traumatično iskustvo za djevojke. Često se događa, govorio joj je polagano i prijateljski, da djevojke prvi put spavaju s onim u koga su zaljubljene, a onda im se ti dečki više ne sviđaju, taj prvi seks uništi ljubav umjesto da bude njena kruna. Dok joj je to govorio bio je sam sebi šaren, kao časopisi za tinejdžerice. Druge večeri spomenuo joj je da Škembo ima velikoga.

– Vidjela sam – rekla je na svom umjetnom njemačkom i jedva ju je razumio. Stavio joj je ruku na rame, na ono mjesto gdje je bila i jučer, i rekao da je to poseban problem kad se radi o uklanjanju nevinosti. A osim toga, napomenuo je usput, Škembo nikada nije spavao s nevinom djevojkom. Nema iskustva. Zamislila se. Lijepa topla večer, brodice se vraćaju u luku, galebovi klikću u visini, ali ona ih ne čuje, vidi samo njihov lagani let, jedrenje na burinu koji se polako diže. Izgleda joj da se sve giba i veseli: ljudi imaju sretne grimase, djeca ližu velike sladolede, zamusana, sve je baš dobro, kako treba biti. I tu ona kaže:

– Možeš li me odvesti nekamo!

– Natürlich – kaže Gavran i očinski je ljubi u čelo. Gavranov prijatelj Tica, koji se bavio zmajarstvom, radio je na recepciji kampa i dopustio mu da u šumici na brijegu iznad zaljeva postavi mali šator što mu ga je prošle godine ostavila jedna Slovakinja. Gavran je oprezno poveo Ulrike stazicom iznad klupe prema tom šatoru za koji nitko od njegovih nije znao. Vrućina je već jenjala i u šumici pod šatorom sada će biti ugodno. Čim su ušli, a on zatvorio veliki metalni ciferšlus, počeo je prčkati po njoj. Na neki način, oboje su gubili nevinost: njoj je bilo prvi put s muškarcem, a njemu prvi put s nevinom djevojkom. Lagao je, naravno, kad je rekao da je već bio s nevinima. Ali to nije velika laž ako im bude lijepo. Prvo ju je strašno boljelo, morao ju je dobro oblizati, sve bogato navlažiti slinom i malo joj cuclati da je uzbudi. Ali ona je bila ukočena, gipsana lutka, plava, bljedoputa, rigor mortis. Tako se, valjda, osjećaju nekrofili. Znao je da mora ići polako. Osjetio je himen kao neku šalicu stvrdnute riže u koju gura prst. Gurao joj je kažiprst i odjednom mu je bilo žao što nije odrezao nokte. Ne, nije bio svinja, želio joj je olakšati. Da bi bio nježniji, počeo je zamišljati da je voli. Mislio je o djevojkama prema kojima je nešto osjećao. Ljubio ju je kao Lenu, u obraz i iza uha, a Ulrike se sklanjala njegovim poljupcima kao da su nešto nečasno. Konačno, voljela je drugog dečka. Davala mu je svoj donji dio tijela kao da ju je netko u struku prerezao motornom pilom. Onda joj je pokušao ugurati čitav kurac, ali ona se odupirala rukama o njegova prsa i puštala ga samo polagano, u sitnim etapama. To je izgledalo kao osvajanje Afrike prije nego što je izmišljen kinin. Ili jahanje kroz Sibir prije željeznice: uzaludan posao. Jedva je držao erekciju misleći na druge djevojke. Ali kad bi pomislio na to kako će se već sutra jebati sa Škembom, a on o svemu neće znati ništa, osjetio bi nekakvo uzbuđenje. Bila je to dobra priča koja će se održati čitavih trideset godina. Taj šator, vrućina, njezino zgrčeno tijelo, zvukovi koje je ispuštala a koji nisu bili sasvim ljudski, sve se stopilo u doživljaj koji će svim njegovim prijateljima neko vrijeme uveseljavati posebne trenutke, rođendane i Nove godine. Njezina naivnost, dobrota koja je ulazila kroz oči i odsustvo zla koje ulazi kroz uši učinili su je besmrtnom. Sutradan je odnekud donijela štene. Kao neko lažno dijete koje su napravili te noći. I ono ga je liznulo kao što je Gavran lizao nju. Svijet se liže uokrug, žene na pošti ližu kuverte, ljudi koji sjede i pišu razglednice ližu marke, oblizuju prste po restoranima, daju se lizati svojim psima koje poslije vode na smrtonosnu injekciju kad se razbole i onda uzmu slobodan dan s posla da bi bili tužni.

Uvijek kad se napije, priča tu priču o defloraciji i o tome kako je uvjerio Ulrike da ima manjega od Škembe i da će je manje boljeti. Ali Ulrike mu se osvećuje na osobit način; uporno stoji u njegovu sjećanju i izlazi van kad je izvuče nekoliko piva i on počne priču koju su svi čuli već stotinu puta, čineći ga tako nepodnošljivo dosadnim. Kao da ga na mahove Urlike izolira od svijeta i čini ga usamljenim kakva je i ona bila toga ljeta u kampu, kad je uzaludno pokušavao prodrijeti u nju samo zato da desetljećima kasnije može pričati da je bio tamo.
 (Preuzeto iz Večernjeg lista, Zagreb, avgust 2015.)






уторак, 08. септембар 2015.

MILAN TODOROV: A GRAĐANI?

Prvo su ga zvali u medije da čuju njegovo mišljenje, a onda su to želeli da čuju i u policiji. To je ta moć slobodnih medija!

Srpski domino efekat: kad vođa krene da pada na jednu stranu, svi ispod njega brže bolje krenu da padaju na suprotnu stranu.

Ministar je sa kriminalcem samo ručao. Dakle, nije prodao veru za večeru.

Dajte mi polugu, pomeriću vam bubrege!

U svetu se uspeh ne prašta, zato je nama sve oprošteno.

Trebalo bi otvoriti tajna dosijea da se već jednom sazna ko je sve javno krao.

Novija istorija nas uči da je starija istorija, kao i stariji čovek, sklona zaboravljanju.

Nismo dovoljno bogati da kupujemo jeftine stvari. Ali za jeftinu demagogiju uvek se nađe.

Parola uzmi ili ostavi više ne važi. Aktuelno je: uzmi ili otmi.

Vlast radi sve suprotno od predizbornih obećanja, jer ne voli da joj kažu da stalno ponavlja jedno te isto.

Jeste sami napravili ovakvu koaliciju ili su vam u tome pomagala i mala deca?

Kad nam je stigla kolona crnih audija, osetili smo da nešto smrdi, ali smo mislili da je to od izduvnih gasova.

Nama je potrebna vlada nacionalnog spasa, jer građanima ionako nema spasa.

понедељак, 07. септембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: PUSTINJA

On puši samo najskuplje cigare. Kad je zdravlje u pitanju, ne pita šta košta.

 Nas ništa ne može iznenaditi. Mi imamo problem za svaku priliku.

Odustao je od samoubistva. Ne želi da nosi sebe na duši.

Svako zrnce peska misli da pustinja bez njega ne može da postoji.

Sve je više nas koji nemamo šta da jedemo, jer je to zdravije od mesa.

Istina je samo jedna. Ne zna čovek za koju da se odluči.

U društvu vlada opšte sranje, u koaliciji sa vladajućom partijom.



недеља, 06. септембар 2015.

MILAN TODOROV: DA SMO RANIJE IMALI OVAKVU PERSPEKTIVU, GDE BI NAM BIO KRAJ


Građani ne veruju da sada žive bolje. Ali, već sledeće godine će verovati da su ove godine živeli bolje.

Obećao nam je od reči do reči isto što i prošle godine, jer ga pamćenje odlično služi.

Mi ne možemo sprečiti da hrvatski kardinal postane svetac. Mi čak ni našim političarima to ne možemo da zabranimo.

Ovo je brdoviti Balkan. Više bismo dobili da zemlju prodajemo na kilo nego na metar.

Sizif je dokaz da se trud uvek isplati. Ušao je u legendu.

Mnogi ministri ne primaju platu za svoj rad. Ali, koliko rade i to je mnogo.

Ja i ne razmišljam o izborima, sve dok mi ne kažu za koga sam glasao.

Neću se ponovo kandidovati za predsednika. Ima dosta mlađih koji lakše mogu da ponesu teret neodgovornosti.

Smanjili smo državu, da oni koji su se borili za veliku Srbiju nemaju više gde da se kriju.

Nezadovoljstvo je dopušteno  i poželjno ga je iznositi. I to što dalje od Srbije.



уторак, 01. септембар 2015.

MILAN TODOROV: POMEŠANA OSEĆANJA

Glavu gore, reče dželat.

Novac za sve koji će ostati bez primanja postoji i on je za tu namenu i obezbeđen u budžetu.

Beograd je pun izbeglica, zbog propusta okolnih zemalja.

Pishimo chirilicu!

Bombe koje nas nisu ubile samo su ojačale naše prijateljstvo sa onima koji su nas bombardovali.

Pred svake izbore idem na groblje, da pitam pokojnog dedu za koga će on ove godine da glasa.

Ne mogu da prepoznam one za koje sam glasao. Čekam njihov fotorobot.

Oni kojima se ne ide u Evropsku uniju, najbolje je da sede kod kuće. Da nas ne brukaju pred svetom.

Mnogi ljudi nemaju razumevanja za umetnost. Ali, ne mogu svi da budu ministri za kulturu.

Nema kriminalaca u našim redovima. Štaviše, kod nas nema nikakvog reda.

Pijem pivo sa rakijom, pošto su moja osećanja u poslednje vreme pomešana.

Kad ljudožder posti, jede samo vegetarijance.


Kurta je smenio Murtu, čime je samo potvrdio da su kod nas političari smenljivi.