уторак, 29. август 2017.

MILAN R. SIMIĆ: PISANJE PO ZIDOVIMA


izvor: tvorac - grada.com
Molim vas, ćutite! Vođa razmišlja nad provalijom do koje nas je doveo.

Falsifikovana istorija se ne ponavlja. Ona donosi uvek nešto novo.

Šta vredi što je kapetan broda poznavalac svog posla, kad je mornare zaposlila vladajuća stranka!

Pisci grafita su jedna vrsta aforističara koja ne voli da se eksponira.


O pokojnicima ne mislim sve najbolje zato što uvek glasaju za režim.

понедељак, 28. август 2017.

MILAN TODOROV: ZAMENJIVANJE



lolbre.com
Nije problem što se osećate kao govno na kiši, nego što mesecima nije bilo kiše.

Google mi redovno čestita rođendan, ali kad mu odgovorim da nema na čemu uopšte se ne javlja.

Psi zapišavaju svoju teritoriju, a  mi je seremo.

Od troje dece komšija vakcinisao jedno. Sumnja da nije njegovo.

Pojedinci prave decu samo da bi imali prednost na šalteru.

Kad sam se rodio mene niko nije zamenio u porodilištu, a sad je kasno da se menjam.

Nemoj da mu se daš prvog dana. Sačekaj noć.




петак, 25. август 2017.

REČENICE KOJE VOLIM (55)


bli.rs


"Više ne čitaš članke o sebi, i ne čitaš prikaze svojih knjiga, ali u to vreme još nisi bio naučio da je ignorisanje onoga što drugi govore o tebi korisno za mentalno zdravlje pisca."

Pol Oster: "Zimski dnevnik", Geopoetika, Beograd, 2013.

четвртак, 24. август 2017.

NINUS NESTOROVIĆ: ATRAKTIVNE STVARI



U našem gradu zatvor je najveća atrakcija. Mnogi posetioci se u njegovom razgledanju zadrže i po nekoliko godina.
 
izvor: opusteno.rs
 
Pre su se u policiji reči iz ljudi čupale kleštima. Sad postoje i drugi alati...

Naši političari stalno govore narodu da ga vole. Ne razumem, zašto kažu ljubav, kad misle na seks?!

Vlast je demokratiju dugo sprovodila uz pomoć štapa i kanapa, a onda je nestalo kanapa...

Sve ovo što mi imamo je već odavno prevaziđeno, sem budala. Samo su nam još one ostale neprevaziđene.

Nije lako napraviti fotorobot tog kriminalca. Svaki dan mu je druga slika u novinama.

Da bi se dopali glasačima, naši političari mnogo više pažnje poklanjaju svom, nego izgledu države.

Oni su oskrnavili naše crkve i naša groblja. Za ostatak države sami smo se pobrinuli.





среда, 23. август 2017.

MILAN TODOROV: SKIDANJE S GRBAČE



izvor: webzabava.com
Život čine sve manje stvari.

Na ulici dama. U kući domaćica. U krevetu majka. Niko ne bi rek’o da je kurva.

Ležeći policajac je uvek bolji od dobrostojećeg policajca.

Ne znam kakva je razlika između plodova zemlje i plodova mora. Mi zemlje nemamo.

Čim sam videla s koje strane ga nosiš znala sam da si ljuti desničar.

Četrdeset godina našeg braka je dan posle Preobraženja, kad dani okraćaju, zabranjuje se kupanje na plažama i spremaju se drva za zimu.

Molim vas skinite mi se sa grbače ispod trbuha.

Ruka koja daje je bolja od ruke koja se oduzima.

Mi nemamo radne navike, jer ne želimo da robujemo navikama.

Ne znam šta ću biti kad porastem u velikog diktatora.

Mom prijatelju odsekli nogu zbog šećera. I sad nema nogu, a ona ga boli. To ti je isto kao sa ženama, kaže, nemaju kurac a boli ih.

Kad sam bio mali bio sam mršav kao da imam pantljičaru. Verujem da sam i nju u međuvremenu pojeo.

уторак, 22. август 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: POSLEDNJE IKAROVE REČI



izvor: stripovi.com
Videli smo njihovo pravo lice. Sad ćemo morati da se ubijemo.

Država, to sam ja! Tako je obezbeđeno funkcionisanje svih institucija sistema.

U trgovini poslaničkim mandatima prednjači vladajuća stranka, jer ona ima pravo preče kupovine.

Moj smart telefon ima toliko opcija, da ja njemu u stvari nisam ni potreban.

Poslednje Ikarove reči: Sunce ti jebem žarko!


Nisam se posipao pepelom, nego me je žena gađala pepeljarom.

DUŠAN PUAČA: SMAK



izvor:opusteno.rs

Mi ništa ne prepuštamo slučaju. Počasni plotun je overio pokojnika.

Kosovska bitka se baš odužila. Turaka više nema, ali se tu uvek neko nađe.

Kada me je islednik pitao koje mi uho zvoni rekoh: desno.
Sada mi zvoni i levo.

Dok sam joj ja skidao zvezde sa neba, drugi je skidao nju. Očigledno da mi zvezde nisu bile naklonjene.

Smak sveta je toliko učestao da ni proroci više ne stignu da ga najave.


MILAN R. SIMIĆ: TRUBAČI



izvor: opusteno.rs
E, moj, Murta! Nedao Bog, ali načekaćeš se ti!

Došlo je do velike promene u vladi. Ministri više ne moraju da titraju jaja premijeru.

Pomoz Bog braćo, rehabilitovana!

Prošlo je vreme guslara. O uspesima naše vlade sada mogu samo trubači da trube.

Ništa nam se ne sviđa ova demokratija. Pljunuti je prethodni nedemokratski režim.

Navikao sam se. Moji aforizmi nisu rodoljubive pesme, pa da me svi tapšu po ramenu.


понедељак, 21. август 2017.

MILAN TODOROV: CRNA RUPA




izvor: slobodnazona.com
Bolje se živelo kad ništa nismo imali, nego sad kad nam sve nedostaje.

Što da pišemo istoriju kad niko ništa ne čita?

Mogu i ja jednim udarcem da ubijem pet muva, ali govno na koje su sletele ostaje.


Žena mi kuva sva jela koja mi je kuvala pokojna majka: pasulj sa đumbirom, sarma sa origanom...

Imam dovoljno godina da se bojim onog što starost donosi, ali me je strah.

Mi smo izabrali put kojim se ređe ide. Štaviše, niko njime i ne ide.

Ljudi koji s flašom piva sede ispred seoske prodavnice dokaz su da na selu još ima života.

Dobro, izmislili smo i rupu na saksiji, ali onom ko je izmislio rupu na p. - svaka čast.

U naše vreme nije postojao pubertet. Sve do penzije.

Simpatizeri vladajuće partije su kao žene koje glume orgazam. Što više vrište, manje im verujem.

Nekad se govorilo: Duša me boli. Danas: Boli me kita. Znao sam da je duša izmišljen pojam.

Mom komšiji ženska je ranije dolazila uvek kad primi penziju. Sad je mrzi da dolazi dvaput mesečno nizašta.


недеља, 20. август 2017.

MILAN R. SIMIĆ: GARANCIJE



izfor: forum - srbija

Advokat me je upoznao sa lažnim svedocima. Finije ljude u životu nisam sreo.

Čovek se rodi neopredeljen, a umre kao ateista ili kao vernik.

Da nema Srbije, morali bi da je izmisle. Kao stalan garant mira na Balkanu.

Lako je demokratskim i razvijenim zemljama. Nemaju naše biračko telo.

Ne razumem se u politiku. Ja sam običan narodni poslanik.


ZORAN T. POPOVIĆ: ZAŠTO BRAK NIJE ZA MENE



izvor: smesno.bplaced.net
Naš brod ludaka još pluta. Šuplje glave nas drže na površini.

Poređenje s „Titanikom“ nam je dalo dodatni vetar u leđa.

Kad sam video da niko neće da mi skuva, opere i opegla, morao sam da se samoorganizujem.

I kad konačno dobiješ svojih pet minuta u životu, obično dođe do prerane ejakulacije.

Nikad mi neće biti jasno, kako se moja komšinica uvuče u dva broja manje tange?!

Moram da kažem da moje drugo ja ne može da predstavlja mene, jer nema moralni integritet.

Žene kažu da su svi muškarci isti, ali ima nas i gorih.

Brak nije za mene. Ja se zalažem za ljubav, slobodu i toleranciju među ljudima.




петак, 18. август 2017.

MILAN TODOROV: SVINJE



lolbre.com
Popričali kao ljudi, seli, popili piće, izljubili se...Al’ to je sve bilo posle kad smo se već poubijali.

Austrijanci su prvi u Evropi još pre nekoliko hiljada godina pravili slaninu. Samo, svinje su bile naše.

Budite kreativni i maštoviti. Ispričajte nam šta biste sve uradili za Srbiju.

Prijatelje možeš, ali krvne rođake ne možeš da biraš. Na primer: Hrvate i Crnogorce.

Okruženje je totalitarno. S jedne strane mi, a sa druge opet mi.

Stranci mogu slobodno da kupuju našu zemlju. Jedino je njena prodaja tajna.

Bili smo zadnja rupa na svirali dok nismo počeli da duvamo u rupu odnazad.

Tablete za spavanje mene uspavljuju tek posle šeste čaše.

Nekad je mogao da jebe jedanput dnevno, pa dvaput dnevno, pa triput dnevno... I tako prođe godina a dan nikad.

DOBRIVOJE ANTONIĆ: SILIKONI I MED

alo.rs


Dijalog može da počne. Brvno je postavljeno.

Vlast je demantovala moju izjavu da sam gladan.

Ceo svet srpski razume, a niko Srbe.

Dinar jača,  Narodna banka poručuje: ko ima viška dinara neka kupuje evre. Šta da radim sa 12 evra?

Pobednika  iz Guče u Ujedinjene nacije. Njega  svet sluša.

Kakav je osećaj kad silikonske usne probaju lažni med?





четвртак, 17. август 2017.

MILAN R. SIMIĆ: PLAVI DIJAMANT




kurir.rs
U smiraj jednog lepog dana, Marija Čoglokova 1) pozvala je Katarinu u svoju sobu.
- Prepuštavam da izaberete između Sergeja Saltikova i Lava Nariškina!  
Katarina, devica i posle četiri godine braka, kao da nije verovala svojim ušima.
- Šta? Šta? Šta? Ah, Marija Čoglokova, ako sam dobro čula... ako sam dobro čula, da ...
- Dobro ste čuli! U pitanju je nasledstvo prestola i, naravno, treba da bude izuzetak propisima vernosti. Na vama je, mila moja, da izaberete između Sergeja Saltikova i Lava Nariškina - ponovila je Marija Čoglokova.
Katarina, pre nego što je odgovorila, prisetila se svih ponižavajućih noći u proteklih četiri godine braka, tačnije Petrove muške nemoći i njegovih ispada pijanstva...  
Napokon (i u tim trenucima, nešto kasnije pričaće poverljivo Marija Čoglokova, Katarinina glava je ponosna a lice nežno i osvetljeno blistavim očima boje mora), odgovarila je, štono kažu, iz duše:
- Sergej Saltikov...
- Hmmm, Sergej, da, Sergej... - promrmljala je Marija Čoglokova. Tako je prvi Katarinin ljubavnik postao grof Sergej Vasiljevič Saltikov. U to vreme grof je imao dvadeset i pet godina, dovoljno da nekom prilikom, u vreme gozbe, zrelo i hrabro, izjavi pred "muškom bratijom" kako je "zaprepašćen Katarininom lepotom"!
Ah, da! Lav Nariškin, kažu, kada je čuo da se Katarina nije odlučila za njega, tri dana se od ogledala nije odvajao. Kao da je pameću skrenuo, eto. Lav Nariškin je pijančio, nesreći se odao. Napokon, i trgao. Opet, govorilo se kako je Lav Nariškin nekoliko lepotica noćima držao kod sebe. A kada ih se naljubio, poželeo im je sreću, dobro ih nagradio i kao da se ništa nije dogodilo, nastavio je da s vremena na vreme sanja Katarinu koja je upravo u to vreme bila na vrhuncu lepote. Uz crnu kosu, Katarinino lice bilo je zasenjujuće belo. Sanja Lav Nariškin Katarinine crne i veoma duge trepavice i usta koja kao da pozivaju na poljubac, sanja njen uzan struk, sanja njen prijatan glas, veseo smeh..  
Ti snovi za Lava Nariškina (kako je on tvrdio) nisu predstavljali više ništa, toliko je izigravao ravnodušnost.
Bilo kako bilo, na dvoru groznica je uzimala maha. Muškarci su drhtali pred Nemicom i svi veliki zavodnici imali su samo jedan cilj: izboriti se za mesto u Katarininom krevetu! Pripiti dvorani, bogati melanholijom, mimo opreza i običaja, pominjali su Katarinu na svakom koraku... U te zavodnike, prezrivo, gledale su dvorske dame.  
Jedan od Katarininih ljubavnika reći će "uradio sam sve što sam joj video u očima".
Katarinu su, dakle, ljubili mnogi, ali naiskrenije, čini se, ruski plemić, grof Grigorij Orlov koji je prodao ogromno svoje imanje da bi kupio "kamen u kome se ogleda ceo svet". Toliko je bila iskrena ljubav nesrećnog Grigorija Orlova koji je naivno pomislio da će Katarininu ljubav vratiti dijamantom, istina nepojmljive lepote. Naravno, Katarina je primila poklon, ali je grofu, nadalje, ponudila samo prijateljstvo. Grof Grigorij Orlov Katarinino odbijanje nije mogao da podnese i, pomalo pomračenog uma, završio je u azilu. Govorilo se za njegove oči, "za koje se nije znalo šta vide", ponekad iskrile ludačkim, zelenkastim sjajem...
Dakle, Katarina nimalo nije bila zahvalna prema Grigoriju Orlovu koji je, zajedno sa bratom Aleksejem, dvorskim prevratom 1762 godine i doveo Nemicu na vlast. Zaverenici su jednostavno umorili Petra III. Prvih dana Katarinine vladavine, naravno, uz nju je bio Grigorij Orlov i lako je zamisliti kako mu je bilo kada ga je u Katarininoj postelji zamenio drugi ljubavnik. Pre nego što je razum izgubio, Grigorij Orlov je pokušao da se otrgne od "duševne propasti". Zvanična istorija zapisuje da se zaljubljeni grof oženio petnaestogodišnjom rođakom, ali... Carica je carica i vlast je vlast i Grigori Orlov jednostavno nije mogao da pređe preko toga. No, bila bi ovo pripovest o dragulju "Orlov kamen", a nije jer se odanost između Katarine i njenih ljubavnika izražavala poklonom u vidu dijamanta i pre njihove veze...
Tako nas poznati Katarinini biografi uveravaju da je Katarinin drugi ljubavnik bio grof Stanislav Ponjatovski, krakovski Kastelan, za koga vele da je bio "lep kao dan".  
Zapisuju biografi - Katarina je u krevet Ponjatovskog odlazila prerušena u muškarca! Tako je nekom prilkom Jelagin, konjušar Ponjatovskog, od Katarine primio veliki plavi dijamant kao nagradu. Taj dijamant Jelagin će, u trenucima pijanstva i sreće, pokloniti jednoj glumici koja je, bože blagi, Jelaginu glumila, u krevetu naravno, Katarinu! Jelagin se te noći saživeo u liku grofa Stanislava! Pričaće konjušar nekom prilkom, pri piću, pričaće hvalisavac, da je ta glumica dijamant itekako "zaradila" i da mu nimalo nije žao! Eh, pijana duša!  
Tu zapravo počinje priča o velikom plavom dijamantu. Jer, glumica koja je provela strasnu noć sa konjušarem Jaglinom a sve vreme oponašajući Katarinu, dijamant nije sačuvala ni tri dana. Navodno, dijamant joj je ukrao nekakav trgovac koji ju je "odvukao u krevet", a nije... Jednostavno, Glumica je dijamant poklonila ljubavniku mlađem od nje čitavih jedanaest godina. Taj mladić (dvoranin), veliki plavi dijamant poklonio je drugoj nekoj ljubavnici, takođe Glumici, druga Glumica dijamant prodaje Ćoravom trgovcu. Ćoravi trgovac plavim dijamantom "kupuje nevinost" još devojčice, ćerke nekakvog siromašnog seljaka a Seljak dijamant prodaje lukavom konjušaru Jaglinu. Pri piću, naravno, i rekli bi prosto, budzašto...
Jaglin, konjušar grofa Stanislava Ponjatovskog, besan, usred noći, pronalazi "njegovu Glumicu", izvlači nju i novog ljubavnika iz tople postelje, ljubavnika tuče, nagog ga izbaca iz sobe i, kao dete, baca se pred uplašenom Glumicom na kolena.
- Hajde, mila, hajde "Katarina", pokloniću ti dijamant... - pretvorila se grdosija od čoveka u molbu.
Glumica, još naga, preuzima stvar u svoje ruke i Plavi dijamant ponovo postaje njeno vlasništvo.
Ne zadugo.
Do plavog dijamanta dolazi Petar III. Kako? Jedne večeri, Petru se prohtelo da se provede "kao nikada pre". Od svojih gardista zahteva da prisustvuje "ljubavnom odnosu" nekakve otmene kurve i... neka već nađu dobrovoljca na dvoru. Jedan gardista predlaže Glumicu...  
Soba je mala. U njoj je zagušljivo. Glumica se svlači, njen ljubavnik takođe. Petar III pilji u njih. Glumici i njenom ljubavniku je neprijatno, ali... Car ih "strašnim pogledom" primorava i oni se predaju ljubavnom zanosu. Glumica, znajući da Petar III pomno prati svaki pokret njenog nagog tela, daje sve od sebe da je car nikada ne izbriše iz svoje mašte. Petru III krv juri u sleoočnice. Van sebe, on zavlači ruku među svoje noge... Ponavlja: "Oh, oh, oh...".
I Glumica je van sebe, njen ljubavnik takođe. A kada se drama završila, u odaju ulaze Petrovi "anđeli čuvari". Oni znaju šta treba da čine. Ljubavnika odvode, u odaji ostaju Petar III i jedan gardista.
- Hoću još! - izričit je Petar III.
Gardista, nimalo lep, navaljuje na zapanjenu Glumicu. A kada se i to završilo...
Glumica se baca Petru III pred noge jer dobro zna kuda su odveli njenog prethodnog ljubavnika.
Petar III joj oprašta. Tako se čini. Pomilovao ju je po glavi. Glumica drhti. Ustaje, odlazi do kreveta, ispod jastuka izvlači Plavi dijamant. Pruža ga Petru III u ruke, i... njegovo lice tako brzo bledi! Petar dobro pamti da je taj dijamant video kod Katarine. Izlazi iz odaje bez reči.  
U odaju ostaju Glumica i gardista koji ju je ljubio. Gardista, tek tako, sklapa grube i jake svoje ruke oko nežnog belog vrata nesrećne glumice...
Petar III cele noći oči ne odvaja od Plavog dijamanta. Tek pred zoru, Petar odlučuje šta će sa kamenom! Naređuje gardistima i oni, sa Plavim dijamantom i jednim kasapinom, odlaze u dom zadavljene glumice. Bogohulnici, ponašaju se nezamislivo grubo. A kada ostaju nasamo sa telom zadavljene Glumice, kasapin se sprema da potezom noža... Jedan dvoranin ga zaustavlja. Šapuće nešto kasapinu u uvo. Kasapin je isprva zaprepašćen a onda:
- Ooo, kako ste se setili, kako ste se setili...", samo ponavlja ne verujući.  
A kada mu dvoranin dodaje Plavi dijamant, tek onda je kasapin ostao bez teksta.  
- Požuri, hajde! - dvoranin opominje kasapina.  
I kasapin obavlja najprljaviji posao u životu. Gardisti i kasapin ostaju sve do ukopa nesrećne Glumice. Uvereni da je dijamant završio u telu glumice i dva metra ispod zemlje, vraćaju se Petru III. Na jedan Petrov mig, Zapovednik dvorske straže probada mačem nesrećnog kasapina... Petar III je zadovoljan, Zapovednik straže takođe. Gledaju se ćutke i bez reči. Petar III veruje Zapovedniku svoje straže...
Ali... u gluvo doba noći, Zapovednika dvorske straže zatiču kako otkopava grob nesrećne glumice. Naterali su ga da posao odradi do kraja, da uzme toliko željeni dijamant, i...
Petar III besni, psuje, ponaša se krajnje nepristojno. Naravno, Zapovednik straže drhti kao prut, izbezumljen od straha, umokrio se.  
- Ja ću tebe u gvozden kavez! Ma, ti si zaslužio da te skuvaju u vodi, a! Ali, ne! Ne! Ti zaslužuješ laganu smrt! Vodite ga! - naređuje Petar III.
Zapovednika dvorske straže bacaju u tamnicu iz koje niko živ nije izašao. A Plavi dijamant? Petar III ga bez imalo više razmišljanja poklanja jednom tamničaru. Već sledećeg jutra Tamničar odlazi onom siromašnom seljaku, ocu prelepe devojčice. Tamničar ljubi devojčicu "od jutra do sutra" i ostaje bez Plavog dijamanta. Narednog dana siromašnog Seljaka pronalaze mrtvog u njegovoj bednoj kući. Tačnije, otrovanog! Od njegove kćerke ni traga ni glasa!  
I tu prestaje pripovest o Plavom dijamantu...  
1) Marija Simeonovna Čoglokova, rođena Henfrikova, ima dvadeset i četiri godine. Veoma je lepa, i ni po čemu ne liči na klasičnu dadilju.


ZORAN T. POPOVIĆ: SMOKVIN LIST



pinterest.com
Narod se pita za sve preko svojih legitimno izabranih predstavnika, koji ne smeju ni da zucnu.

Smokvin list je jedan od prvih primera slojevitog oblačenja.

U rukama Mandušića Vuka i bela zastava ponosno vijori.

Hipohondar je pacijent kakav se samo poželeti može. On se raduje svakoj novoj dijagnozi.

Često se vraćamo u prošlost. Teleportujemo se.

Mi pravimo motike, ašove i tenkove i druga savremena poljoprivredna oruđa.



среда, 16. август 2017.

MILAN TODOROV: ISKUŠAVANJE



dnevno.rs
Pili urin da prežive. Nije to ništa, mi ceo život jedemo govna da preživimo.

Put do uspeha je popločan dobrim namerama. A namere su im da nas dobro preveslaju.

Sahranjivali su ga više puta. Pristao je tek na Aleju velikana.

Da je Gavrilo Princip pucao u nekog našeg sad bi imao Nobelovu nagradu za mir.

-Moj predlog za podelu Kosova: pola meni, pola meni, pola meni...
- A meni?
-Evo: pola meni...

Deluješ normalno. Šta piješ?

Mislim da se nikad neću zamonašiti. Meni je odricanja, posta i iskušavanja dovoljno i ovako u civilu.

MILAN TODOROV O DAVIDU ALBAHARIJU

Danas je možda sreda....
http://www.danas.rs/dodaci/nedelja.26.html


понедељак, 14. август 2017.

VASIL TOLEVSKI: MAKEDONAC SAM



moja oaza.com
Poslanici ne moraju biti pošteni. Njih smo izabrali za skupštinu a ne za manastir.

Narod ne mora da jede da bi bio srećan. Neka bude srećan ako ima šta da jede!

Sahrana nije isto što i sednica skupštine. Na sahrani mrtvac mora da bude prisutan.

Oni koji narodu obečavaju bolji život su mali ljudi koji žive u televizoru.


Za ribe ne znam zašto ćute. Ali za nas, znam - Makedonci smo!

MILAN R. SIMIĆ: DVORSKO SRAŠILO


/Srpska istorijska priča o travaru Anastasu Čolu/

U maniru Danila Kiša, delimično 

Biografije travara Anastasa Čola nema u nijednoj enciklopediji. Po šturim podacima - iz priča preostalih Čolovih - što se ovlaš oslanjaju na istoriju, da se naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, da je Anastas živeo bedno i teško, iako je uspešno lečio nazeb, sunčanicu, nesanicu, srdobolju, glavobolju, a i crva u ušima. Isti izvori potvrđuju da je Anastasu Čolu "svanulo" kada je primljen u "službu na dvor", i da je ostatak njegovog života protekao u lagodnosti i varljivom miru, a u senci istorijske ličnosti, gospodstvene i gorde tuđinke Grkinje Irine - kćerke Manojla Kantakuzina iz Moreje, potomka cara Matije Kantakuzina - druge žene despota Đurđa.
Irina je imala u to doba blizu četrdeset godina. Na slici, na darodavnoj povelji izdanoj u Žiči 1429. svetogorskom manastiru Esfigmenu, ona je visoka, vitka, sitna ali živa lica, s kosom koja joj u viticama pada na pleća...
U vreme gradnje Smederevske tvrđave - podignutoj po ugovoru koji su Đurađ Branković i Murat II zaključili 1428. - punu godinu, ako ne i više, van svojih domova, mnoštvo domaćina (među njima i Anastas Čol) vuklo je drvlje i kamenje na doznačena odredišta, a ni hrane za uslugu nisu imali. Ni u njihovim kućama nije bilo ni prosa ni živine, jer su sva jaja davana majstorima za mešanje maltera, kako bi zidine tvrđave bile postojane i neprobojne. 

 izvor: saznajlako.com



Srbi su ogromno i teško kamenje dizali s nekadašnjih rimskih varoši Mons-Aureusa, Marguma i Viminacijuma. Oni su svakako gasili kreč, pravili malter i zidali; ali oni se ni za šta nisu pitali. Glavni majstori, oni koji su zapovedali i radove nadgledali, bili su stranci, ponajviše ljudi Đorđa Kantakuzina, i s kojima je Jerina, katkad u šetnji oko bedema, razgovarala na jeziku koji Srbi nisu razumevali. 
Proklinjujući zlehudu sudbinu, za nezampaćeno kulučenje, a štiteći svog vladara, u mašti seljaka sva krivnja je bačena na tuđinku Irinu, i ona je u crkvi bila slavljena kao vladarka a od naroda bila prokleta. (Unela se u mit Srba kao "prokleta Jerina".)
Teško je zamisliti Anastasa Čola, tada polućoravog četrdesetogodišnjaka ("rodio se sa manom na očima") i ćopavog u levu nogu (i takav je morao na zidine!) u stalnoj blizini Irine, okrutne i pohotne ljubavnice, koja je po lepoti bila čuvena - i za koju je, kada bi se nalazila u svom letnjikovcu, jutrom stizao svež hleb iz Smedereva, prenošen iz ruke u ruku seljaka, isto kao i ono silno kamenje za njegovo obziđe dok se u kule nije utvrdilo - da nije bilo slučaja! 
Đorđe Kantakuzin, u vreme šetnje sa Jerinom oko bedema, prolazeći pored Anastasa koji je baš smrdeo na varoniku kobila i magaraca, požali se sestri na glavobolju. Kada je Anastas, sa predstavom koju je on o sebi imao, čuo Đorđa Kantakuzina, odvažno je, i nimalo stidljivo, ponudio pomoć. I, kako je travar izlečio Kantakuzinovu glavobolju brzo i uspešno u prisustvu Jerine, nije teško naslutiti dalji tok priče. 
Tačno na sam dan kad je pri vrhu jedne kule neimar crvenim ciglama uzidao osmokraki krst, a bila je već jesen 6938 od stvaranje sveta, preselio se Anastas sa svojim lekovima - kao što su: kozji loj, paprike, beli tamjan, metvice, utucano lišće od breskve, masa od puževa pomešana sa sirćetom i levanom, čak i svinjska govna, isušena na vreli kamen pa stucana u prah - u odaje dvora. 
Jerinin odnos prema "dvorskom strašilu" izazvao je pravo čuđenje ali, ako se zna kako je u Jerininom dvoru na Jezavi jedno nepristupno mesto bilo namenjeno za noćnu ljubav strasne despotice i njenih izabranika, i da je u Đurđevom odsustvu, zaludna Jerina nadgledala jedino svoju vojsku, tražeći među mladićima crnogrive snažnike, plavih i zelenih očiju, i svakog dana po jednog odvodila u zamračenu odaju, pa se tome još doda da je Anastas znao lek i za tzv. muško-ženske stvari, onda čuđenje poštenog i naivnog dvorskog sveta gubi svaki smisao. 
Najsmelije pretpostavke Anastasovih potomaka uveravaju nas da je travar, neretko, bio prisutan u Jerininim odajama i u samo vreme nepristojnih i skaradnih scena. I da je Anastas Jereninim ljubavnicima, pre nego što bi s despoticom delo učinili, davao napitak od proceđene varenike od kobile i magarca. A kad bi ljubavniku, ili Jerini, otekla stvar, Anastas bi despotici i njenim ljubavnicima privijao gde treba prah stučenog korena od ovnike, ozdravili bi. 
A u sam ruj zore, Jerina bi budila usnulog ljubavnika i slala u drugu odaju, "po vodu". Anastas je bio taj koji je usnule Jerinine ljubavnike odvodio na bunar. 
Nijedan vojnik nije se živ otuda vratio. Tako se u bezdanu množila grobnice mladih ljubavnika. I niko nikada nije otkrio tragove koje je Jerina zametala... 
Koliko je despotica verovala Anastasu, govori i njihov odnos a u vreme održavanja ceremonija na dvoru! 
Tako je npr. 12. januara 1453. u Smederevu bila opšta narodna svetkovina, puna sjaja i dirljivih prizora, prilikom polaganja moštiju Sv.Luke u smederevsku mitropoliju. Po cenu od trideset hiljada dukata i s dopuštenjem od Sultana, Despot je uspeo da prenese mošti velikoga evangeliste iz Rogosa, u Epiru, u svoju prestonicu. Posaobini srpskoj koja je sprovodila svetinju Đurađ je išao u susret čitavu nedelju dana; rodoljubivi vladar verovao je da će čudotvorno telo doneti njegovom napaćenom narodu mir i napredak; i, ugledavši iz daleka litiju, sišao je s konja, kao i sva njegova pratnja, i gologlav, prišao kivotu da ga celiva. 
Na dvoru je Jerina postila ne jedući ništa. Kad je povorka, kojoj je svet vrveo sa svih strana, bila nadomak Smedereva, ona je sa svojom decom, i sa Anastasom Čolom (hodao je kao ćopavi paun!), izišla pešice pet paprišta.
Narod se toliko tiskao da se približi kostima da su vojnici morali silom krčiti put. Apostol bi najpre unet u pridvornu crkvu, zatim u despotovu palaču, gde je celu noć služeno bdenije. Sutradan, svetac je nošen tri puta oko gradskih zidina. Za moštima je koračao Despot s porodicom, i Anastasom Čolom; za porodicom su mitropolit, sveštenici i inoci pojali "stjeni grada da utvrdet se i nepokolebivim prebudut", napred su nošeni krstovi, barjaci, ikone, repide i druge crkvene utvari. Svak je držao užeženu sveću. Najzad je svetac položen u crkvu Blagoveštenje pri mitropoliji u koju su dovodili bolesnike, kljakave i umobolnike da ozdrave od čudesa Sv.Luke. Iz rake su se rasprostili mirisi raznoga cveća.
Taj dan pun bleska, radosti, pobožničke vedrine i nade u bezbednu budućnost, prašnjivi putnici su se tiskali s vojskovođama u svečanoj opremi, devojke u prazničnom ruhu sa sveštenicima u zlatnim odeždama i državnim dostojanstvenicima, i ne sluteći da će ta svetinja biti uskoro predmet ličnih računa i cenjkanja poslednje srpske despotice ali, to je za drugu priču. 
Treba još pomenuti čudo: od tog dana, Anastas Čol je progledao na obolelo oko, ćopavost kao da mu se prepolovila, nestala je i promuklost njegovog glasa! To se ne može pripisati mogućim izmišljotinama Čolovih, to je delo čutotvornog tela Sv. Luke, nikog drugog! 
No, u burnim događajima koji su usledili, Despotu ni Sv. Luka nije pomogao, i, kada je Jerina s bratom, caricom Marom i najstarijim sinom pobegla iz Smedereva, Anastas Čol shvatajući da nema izbora, našao se u maloj Jerininoj pratnji. 
Anastas Čol je despoticu služio verno sve do 3. maja 1457. kada je Jerina nenadano umrla u dvoru na Rudniku.
Travar je proživeo još nekoliko godina. Umro je, pamet mu se prevrnula. Uzalud su mu davali da pije u sirovom jajetu o kamen utucanu žučanicu, veliki lepuh i mali čičak osušene u hladu. Buncao je u predsmrtnom ropcu o despotici i o mladežu podno belih i bludnih njenih grudi što je dokaz da je uistinu bio prisutan Jerininim orgijama i bludnjičenjima što, možda, i nije bitno za pripovest, koliko je bitno da su generacije Čolovih čuvali oštar beli kamen "veliki sa tri ljudske šake", koju je, samo Anastas zna kako, odvalio od zidova jednog od tajnih crnih bunara, i koju je poneo sa sobom ne bi li ga potsećao na lagodan i tih život, onaj koji je ostao za njim, a posle Jerininog bekstvu iz Smedereva... 
 






MILAN TODOROV: ARBEIT MACH FREI




rtv.rs
Rad oslobađa. Ali, mi smo slobodni ljudi i nama nikakav posao nije potreban.

Svi koji su napustili zajedničku državu sad žive bolje od nas. Tako im i treba.

Muškarce će u vojsku da zove otadžbina a žene majčina.

Otkud mladima pare da stalno sede u kafićima? Od CIA-e.

Postoji teorija da nema teorije zavere.

Leti je suviše vruće za seks, a zimi suviše hladno, dok su jesen i proleće idealni za kondicione pripreme.

Na zakazane preglede kod lekara mora dugo da se čeka, jer vreme leči sve.

Živeli su srećni i zadovoljni do kraja naših života.

Moraću da kupim nove naočare. Sa ovima previše vidim.

недеља, 13. август 2017.

MILAN SIMIĆ: ZASTARELA MAŠINA



poljoforum.rs
Naša diplomatska mašinerija je zastarela. Proizvedena je još osamdesetih prošlog veka!

Nije tačno da demokratija nija za Srbe.Tačno je da Srbi nisu za demokratiju!

Postigli smo izborno savršenstvo. Narod se više ne meša u rezultate naših izbora!

Predsedniku predstoji težak posao, čak mora i da nadmaši Šeherezadu. Mandat mu je duži od hiljadu i jedne noći!


NINUS NESTOROVIĆ: ZVER


webzabava.com
Malo je jedna crkva Pokajnica u Srbiji.  Naše potrebe su mnogo veće!

Zašto se u Srbiji smanjila količina izduvnih gasova u vazduhu?  Verovatno zato što u njoj više niko ne sme ni da prdne!

Popovima niko ne sme ni da zaviri u novčanik, jer to je sveto mesto!

Da nije ponornica, naša lađa ne bi imala gde da plovi!

Red u kući ne možeš da zavodiš pendrekom. Nije ti to država...

U Srbiji su smrtnost naroda i besmrtnost vođe potpuno proporcionalni. Što je veće jedno, veće je i drugo...

Sve vrste mesa uvozimo, sem topovskog. Ono je uvek domaće!

Mnogi naši političari su pokušali da odglume Tita, ali je do sada samo Josip Broz uspeo u tome!

Vlast je počela da briše pokojnike iz biračkih spiskova. Za sada to radi samo na njihov lični zahtev.

Ja se u krevetu uvek ponašam kao prava životinja. Ili spavam kao jagnje ili jebem kao zec!

Nije problem u tome što se on pravi pametan, a mi glupi, već što nama mnogo bolje ide!

Narod nije ovlašćen da daje nikakve izjave. Zato ćuti.

Izgubio sam torbu, ali, na sreću, u njoj nije bilo ništa vredno. Samo glava.

Boje naše zemlje na pregovorima u Briselu brane predsednik i premijer. Dakle, dvoklek je u pitanju...

Zbog problema na poslu više me ne boli glava. Samo dupe

U mojoj generaciji ja sam najbrže završio fakultet. Za dva minuta i petnaest sekundi!

Nismo čekali da nam dođe iz dupeta u glavu. Sve smo odmah pustili u etar!

Bog je na ovim prostorima skoro pa neuništiv. Do sada su ga ubili samo u nama!
               


MILAN R. SIMIĆ: PROSEČAN ČITALAC



opusteno.rs

I naša sirotinja, da može, malo bi prošetala po svetu. Da vidi kako živi svetska sirotinja!

U vreme cara Dušana nije bilo zaštićenih svedoka. Ni lažnih, čuvali su jezik!

Predsednik je posetio redakciju naših nezavisnih novina. Cenzora je pomilovao po glavi, on mu je prvi izašao u susret.

Ne treba dramatizovati porast  broja naših izmišljenih neprijatelja.
Vlada danonoćno radi na sticanje što više izmišljenih prijatelja.

U Srbiji, prosečan čitalac ne pročita nijednu knjigu u životu.



субота, 12. август 2017.

MILAN R. SIMIĆ: PODUKA



opusteno.rs
Demokratija je otišla. Nije mogla da podnese rezultat izbora.

U vreme jednoumlja nemaš koga da pitaš za mišljenje.

Da bismo brže završili dijalog, govorili smo samo mi.

Znamo da je bilo svedoka, ali odbranu interesuje da li je bilo očevidaca?

Učim decu da čitaju između redova. Ko zna koliko dugo će još cenzura da traje.


петак, 11. август 2017.

MILAN TODOROV: OMORINA




info-ks.net


Sedim na terasi.
Kraj je tropske nedelje i približava se nevreme. Sedim sam, okrenut leđima komšiji na susednoj terasi. Čujem kako njemu zvoni mobilni. Rasklapa ga i klikće: "Kako si, dobri moj prijatelju?"

DOBRIVOJE ANTONIĆ: JAJA

opusteno.rs


Objavljena je imovinska karta srpskih ministara. Pola je za Forbsovu listu, a pola za listu socijalne zaštite.




Borci protiv mita i korupcije su nagrađeni iz crnog fonda.






Mogao bih Evropi da isporučim manju količinu jaja, dok ne reše problem sa otrovnim.

MILAN TODOROV: NAŠA BOGATA ZEMLJA




zenskimagazin.rs
Kako znamo i umemo što pre da pokupujemo sve u Ikei. Da pokažemo da smo jači od Hrvata.

Svi mogu da vide da je Srbija moderna zemlja. I da joj lepo stoji što kraće.

Godine nam ne mogu ništa. Skoro dvadeset godina smo u demokratiji a ništa se nismo izmenili.

Treba negovati odgovorno novinarstvo. Držati ga kao malo vode u šaci.

Nije dobro čačkati uši. Bolje je da čovek ništa ne čuje.

U ovim godinama smatram da čovek mora stalno da gleda unapred. Čim se okrene unazad, ukoči mu se vrat.

Nema jeftinog novca. Skupa je štampa.

Zahvaljujući efikasnim intervencijama saveznika, sve je manje gladnih u Africi.



четвртак, 10. август 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: NEŠTO ZA PLAŽU



nezavisne.com
Treba osnovati ministarstvo za ispunjavanje predizbornih obećanja.

Mi nikad ne sedimo skrštenih ruku. Ili glasamo, ili spontano aplaudiramo.

Odliv mozgova nas raspamećuje.

Ja sam čovek modernih shvatanja. Mada neki kažu da je to u stvari postmoderna.

-Dajte mi nešto od Dostojevskog.

-Za ovde, ili za poneti?

MILAN R. SIMIĆ: PST

opusteno.rs
Demostransti su zbili redove. Da bi svi stali u jednu maricu.

Kad nema demokratije narod se divi diktaturi.

U vreme diktature režim ima najviše pristalica.

Vođo, sagni se. Da vidimo da li je narod iza tebe.

Ne menjam stranke. Od kako znam za sebe, pristalica sam režima.

Demokratija je poražena na izborima.

Ne razlikujemo se od predaka koji su živeli pod Turcima. I mi imamo vlast kakvu zaslužujemo.


среда, 09. август 2017.

ZORAN T. POPOVIĆ: SELFI



opusteno.rs
Iza onih koji svakodnevno polažu kamene temeljce, neće ostati ni kamen na kamenu.

Ništa se ne dešava preko noći. Zato imamo belu kugu.

Od svoje dece očekujem da sva budu moja.

Prvi put sam imao tremu, a sad mogu da svedočim šta god vam treba.

Napraviću selfi u kupatilu. Da komšinica pukne od muke, kad vidi moje italijanske pločice.

Vođu nije teško pratiti. Mogu žmureći da idem njegovim putem.

понедељак, 07. август 2017.

MILAN TODORO: KLIMA




opusteno.rs
Mi se ne plašimo ni ovna ni govna. Sve mi to pojedemo.

Opraštam ministrima što radosno primaju NATO generale. Znam da je njima to od bombardovanja.

Verujem im kao onoj bankarici sa šarenim očima u reklami.

U Srbiji ne postoji status prve dame. Ne bi me iznenadilo da uvedemo status prvog predsednikovog muškarca.

Da je Zemlja ravna ploča mi bismo sigurno bili na B strani.

Ko zgazi žabu, umreće mu mama. Ko zgazi nečiju mamu, crknuće mu žaba.


Klima u kolima može da izazove neugodne efekte, odnosno da te podseti da nemaš kola.


Svi naši političari su od ranije poznati policiji. Govorili su im koga od neistomišljenika da hapse.

недеља, 06. август 2017.

MILAN R. SIMIĆ: DRAŽA



izvor:novosti.rs
Hrvati svojataju našeg Nikolu Teslu. Kad su toliko pametni, zašto ne svojataju i Đenerala Dražu?

Nema savršenog zločina. Uvek se nađu lažni svedoci!

Da nismo sebični, našu slavnu prošlost podelili bismo sa Turcima.

U našoj redakciji cenzor ima veću platu od urednika. Njegov posao je teži.

Odali bismo poštu nevinim žrtvama, ali nismo iste vere!

Nije režim kriv što imamo doušnika po glavi stanovnika. Kriva je tradicija.



ZORAN T. POPOVIĆ: 17 IMPERATORA



U Srbiji se toliko gradi, da naši stručnjaci ne stižu da isprojektuju dovoljno kamena temeljaca.


Pravimo katastrofalne greške, da bi generacije koje dolaze imale na čemu da uče.

Za njega su išli i kroz vatru i kroz vodu. Neki su izgoreli, a neki su se podavili. Svako je dao pun doprinos u granicama svojih mogućnosti.


Svi kažu da su žene najbolje u četrdesetim, ali je kod njih teško ustanoviti kad je to.


Više puta smo s njima ratovali, tako da već imamo  kontinuitet saradnje.


Sedamnaest
imperatora je rođeno na ovim našim  prostorima. Zato je i propalo rimsko carstvo.
                                                                             

                

субота, 05. август 2017.

MILAN R. SIMIĆ: GDE DA NAĐEM TAKSI



          Takvo je vreme: fikcija je stvarnija od stvarnosti.

                                                             Svetislav Basara
Venedikt Jerofejev: Moskva; izvor Radio Gornji grad, WorldPress. com


Atmosfera u bifeu Železničke stanice u V.V bila je, kao i taj
poslednji dan decembra, neprijatno hladna. Snađoh se za mesto za
stolom u ćošku za kojim su sedeli: jedan bračni par, starija
gospođa i devojka.

Strastven sam pušač, ali mladi mršavi gospodin sa moje leve
strane bio je zavisniji duvandžija od mene. Njegova žena, bila
je u poodmakloj trudnoći, uplašila se da će povraćati od silnog
dima, ali mršavi gospodin se nije obazirao! Starija gospođa je
ispijala crno vino, a devojka je rešavala ukrštene reči.

Za moje neispisane proze, bila mi je potrebna boja njihovih
očiju, živost lica, starost kose, interesovale su me njihove
ruke, nokti, uši, odela, itd. Nagađao sam njihove profesije,
godine starosti, pitao se kuda putuju? Zašto baš noćas?

Za gospodina, koji se bezdušno i samoubilački trovao duvanom,
pomislio sam da je sklon kockanju. Ruke su mu bile nežne, bele,
slabe... Jeftina bunda na njegovoj ženi, koju nije skidala iako
je u bifeu bilo pretoplo, prikrivala je obline jednog
zavodljivog tela. Ženine nemirne oči odavale su sklonost ka
avanturama... Pobožno je lepa, kao da je sišla sa freske,
zaključih, iako pobožna lepota i nemirni duh ne stoje jedno uz
drugo. Starija gospođa svakim svojim pokretom odavala je
ličnost grofice, a za devojku, podnošljivo našminkanu, pomislih
da verovatno studira, i puno čita... Pomislio bih tako za
devojku i da nije rešavala ukrštene reči, mogla je, što se mene
tiče, i nokte da lakira, ne bih promenio mišljenje! Ima
ljubavnika?...

Moja razmišljanja prekinuo je Jedan mladić bez desnog oka, u
šinjelu i u vojničkim čizmama, koji je išao od stola do stola
držeći u ruci veliki crni šešir:

– Udelite ratnom vojnom invalidu! – prosio je.

– Ako si ćorav, nisi invalid u noge i ruke! Zaradi! –
zadirkivali su nesrećnika.

Kada je invalid prišao stolu za kojim sam sedeo, izvadih iz
novčanika izanđalu desetodinarku i spustih je u provaliju
njegovog crnog šešira...

Vreme je prolazilo, zidni sat koji jedva da se video u nastalom
polumraku, jer, izgorele su bile dve sijalice od pet koliko su
osvetljavale bife, pokazivao je tačno dvadeset sati!  

– Još četiri sata i Nova će – reče gospodin.

Posle njega, oglasi se i starija gospođa:

– Krenula sam u posetu muževljevom grobu...

– Oprostite! U kom gradu je gospodin sahranjen? – upitao sam je
pomalo glupo, priznajem, i tako otpočeo svoju pripovedačku
misiju.

Jer, pominjanje muževljevog groba od strane starije gospođe u meni
je izazvalo osećanje poznato uspešnim igračima sportske
prognoze. Gospođa je plemićke krvi, drži do mrtvih!

– Gospodin, kažete! Kakav gospodin? Pijandura jedna! – nenadano
je odgovorila gospođa, usput mi pokazujući šipak!

Nasmejah se. Kako sam se samo prevario? Pa opet, upitao sam:

– Gospođo, vi ste Ruskinja?

Devojka, očigledno iznenađena mojim nelogičnim pristupom,
odložila je ukrštenicu na samu ivicu stola. Mladi gospodin je
pripaljivao po ko zna koju cigaretu zaredom, njegova žena je
napokon skinula bundu sa sebe.

– Ruskinja! Šta je vama?

– Ništa... Pomislih da ste plemićke krvi!

– Ja?... Ja da sam plemićke krvi? Sine, prestani da piješ...

– Nisam pijan! Ja sam pisac, znate... – nisam dovršio.

Jedan gologlav železničar, što je protivno pravilima službe,
ušao je u bife i najavio dolazak ekspresnog voza iz Beograda za
Skoplje. Devojka je ustala, uplaših se da će otići, ali ona se
uputila u toalet... Naručih piće za sve nas. Mladi gospodin je
baš tada zgužvao praznu paklu i vešto ju je ubacio u pepeljaru
prepunu pikavaca. Ponudio sam ga cigarom i istovremeno
pripalismo.

Mogo putnika je izišlo iz bifea, tačnije svi, ako se izuzmu
konobar, gospoda za mojim stolom i moja malenkost. Nastavih:

– Koji voz čekate? – obratih se starijoj gospođi.

– Lokalni, do S., tamo presedam. Biće valjda prazan, ne mogu da
podnesem stajanje u hodniku, ni smrad iz klozeta...

Simpatična devojka vratila se za sto.

– Šta sam propustila? – upitala je devojka melanholičnim
glasom, na moje veliko iznenađenje. Htedoh da odgovorim, ali
starija gospođa bila je brža:

– Zabludu, eto šta! Umislio je gospodin (pokazala je rukom na
mene), da sam plemićke krvi. Uostalom – upitala me je – čemu
tvoja znatiželja?

Pokušao sam, u što kraćim crtama, da objasnim. Rekoh, po
običaju, kao i svake novogodišnje noći, krenuo sam u potragu za
junacima mojih proza... Starija gospođa se slatko nasmejala:

– Svi pisci su uvrnuti – rekla je.

– Ništa neobično – dodala je Devojka pogledavši me neodređeno,
a mladi gospodin upita me:

– Koliko sam vas razumeo, vi ćete pisati o nama?

– Da, ako nemate ništa protiv!

– Lepo je biti junak u nečijoj priči! – uključila se u razgovor
gospodinova žena.

– Ali, vi ste u velikoj zabludi mladiću – nastavio je gospođin
muž. – Dodao bih priči mnogo više od onog što vi zamišljate!
Nije dovoljno...

– Nije dovoljno!?

– Za potkovanog i radoznalog čitaoca nije! – zaključio je.

Oćutao sam. Uostalom, po Seneki, treba odbaciti sud ljudi, on je
uvek sumnjive vrednosti i naginje čas na ovu, čas na onu stranu!

– Mislite da sam kockar! – gospodin se nije predavao, očito je
bilo da ga je moje uzmicanje provociralo:

– Otkud vam to?

– Zapazio sam da piljite u moje ruke!

– Ah, da! – osetih stid.

– Grešite, kao što ste i za stariju gospođu grubo pogrešili...
Moja žena potseća vas na avanturistu... I tu ste u zabludi.
Ali, pogodili ste...

– Šta sam pogodio? – prekideh ga nesnosno nestrljiv.

– Gospođica studira, i uistinu ima ljubavnika!

Sada je izraz zapanjenosti prekrio lice mlade i lepe devojke,
ali i trudne gospođe!

– Idiote! – obratila se devojka "kockaru".

Bilo mi je jasno. Pokušao sam da smirim strasti.

– Oprostite...

– Smatraj da je među nama gotovo! – jasno je poručila gospođa
svom mužu.

Začudo, on je njenu odluku prihvatio mirno. Obratio mi se:

– Vidite... Tek sa skinutim maskama zaslužujemo da budemo
junaci vaših proza. Nisam kockar, ja sam urednik
književnog časopisa...
I to je bio kraj. Trudna gospođa je mirno izvadila iz svoje tašne revolver i rekla je mužu:

– Ubiću te! Danas priča bez krvi nije priča!

Pucanj je odjeknuo tačno u ponoć. Urednik je ležao u lokvi krvi.
njegova žena ga je precizno pogodila u oko. Starija gospođa se
samo prevrnula preko stolice. Srce joj je prepuklo od straha,
pretpostavljam. Situacija je postala krajnje neprijatna. Devojka
je pokušala da pobegne, odgurnuvši stolicu, potrčala je ka
izlazu iz bifea. Ali, trudna gospođa joj je hladnokrvo pucala u
leđa.

– Šta sad? – odvažih se da upitam gospođu ubicu.

– Ništa! Nađi taksi, samo što se nisam porodila...

– A mrtvi?

– Mrtvi! Ah, neka ih, za njih će se pobrinuti ratni vojni
invalid. Dođi... – pozvala ga je.

I stvarno, vojni ratni invalid je stajao na vratima bifea, kao
da je samo i čekao da ga gospođa pozove... Sa gomilom
gospođinog novca u džepu šinjela, nenadanom lakom zaradom, i
gospođinim revolverom u rukama, ratni vojni invalid je ostao da
sačeka milicajce.

– A konobar? – setih se i njega zaplašenog.

– Ne brini... – odgovorila je trudna gospođa.

Ratnom vojnom invalidu nije trebalo dvaput da se kaže,
hladnokrvo je pripucao u pravcu šanka u kome se konobar sakrio.
Čuo se jauk, i ništa...

          Bio sam, dakle, u pravu. Pobožno lepa gospođa je vapila za
avanturama, vapila...

Gde da nađem taksi, pitao sam se?







,