„ Budućnost je opšte mesto i veličanstveni putevi naših
života
nastavljaju u nekom drugom pravcu kroz sliku grada i
pejzaž
ili strmu padinu, ili oblutke, u puku jesen;
i sve što smo tamo ikada poslali tamo će i biti,
i tako se zbijeno kovitlati – osim, možda, nas da sve to
vidimo.“
Les Marej
Pančo je čežnjivo posmatrao veliku reku sa splava
„Kazablanka“. Dunav je stvarno užasno prljav, pomisli, ali to ništa ne menja na
stvari.
Pančo, rekla je, zapravo uzviknula Lela, koja ga je za
dve godine zabavljanja već solidno poznavala. – Zar se nismo sve lepo
dogovorili?
Pančo, koji se, u stvari, zvao Panta, samo sleže
ramenima.
Naravno, dušo. Ali, ja sutra otvaram sezonu kupanja, pa ma
crko!
Neću da mi crkneš – rekla je Lela uvređeno – dovoljno je
samo da budeš dobar i poslušan.
Ali, zar nisam dobar?...otimao se Pančo.
To nije uvek dovoljno!
Lela se panično plašila vode, naročito velike i mutne. Niko
ne zna šta takva voda nosi, govorila je često.
Pančo joj je priznao da je to sasvim tačno, ali je i
dodao: ko se na to obazire nikada ne upozna čari gradske reke.
Naravno, rekla je Lela gadljivo, naravno da ćeš se ti kupati i u takvoj reci. Uostalom, bilo bi
preko svake mere da ove godine odustaneš od ideje o samouništenju.
Nekad bi alasi odveslali do pola reke i zahvatili vodu u
kojoj su posle kuvali riblju čorbu, rekao je Pančo, tek da nešto kaže.
Lela ga je pogledala kao portir psihijatrijske klinike poluzalečenog
pacijenta koga puštaju na vikend samo zato
što je uredno gutao duple doze prepisanih lekova.
Bilo je kasno da se nasmeje sopstvenoj neuspeloj šali.
Kako je kucnuo čas za ono što je Pančo teatralno zvao
otvaranje sezone, Lela ga je drugi put tog jutra upitala:
Da li si ga obukao?
Sve kako smo dogovorili, potvrdio je Pančo.
Verujem, rekla je Lela, nemam pojma zašto, ali verujem da
smo preduzeli sve što je u našoj moći da budemo srećni.
Misliš bezbedni, pitao je Pančo Lelu, koja je sada bila u
svojoj teističkoj fazi.
Verujem da smo bezbedni, ali nisam sigurna da li ćemo zaista biti srećni,
dodala je.
To niko ne zna, rekao je Pančo, osećajući kako ga kondom koji
je dodatno, zbog hladne prolećne vode, pričvrstio gumicom za vezivanje kompota
, nesnosno davi urezujući se u sve mlitaviju kožu njegovog uda.
Ako ne budeš disciplinovan, rekla je Lela primetivši grč
na njegovom licu, nikada više nećeš spavati sa mnom.
U redu, pristao sam, doviknuo je Sančo pre nego što je
napravio salto mortale sa ograde Kazablanke. Ti znaš da ja na sve pristajem, kada
si ti u pitanju. Pre nego što je izronio na površinu, zavukao je ruku u kupaće
gaćice, skinuo odvratni prezervativ i napunio ga zagađenom dunavskom vodom. Zamislio je jednu želju: poželeo je da kurton zauvek potone.
Lela je za sebe tvrdila da je biće vatre.
Za razliku od tebe, dodala bi gledajući preplanulog
mršavog Panča pomalo prekorno. Ti si, na žalost, čovek vode.
A o postojanosti vode mogli bismo tek da pričamo.
Posle plivanja, Pančo bi odlazio pod tuš i tobože
sapunjajući se između nogu, odlepljivao neupotrebljeni prezervativ zalepljen
čičkom za unutrašnju stranu kupaćih gaćica i diskretno ga spuštao u pruženu
Lelinu ruku, dok je ona devičanski žmurila. Pošto bi se obrisao njihovim zajedničkim
peškirom i zaklonjen istim presvukao u pamučni
šorc i vetropropusnu majicu, odlazili su na splav „Kazablanka“, nedaleko od
plaže. Tu su ostajali do večeri.
Kazablanku je držao tip koji je neodoljivo posećao na orangutana.
Svi su ga zvali Čipi . Pričalo se da se borio u francuskoj legiji stranaca u
Maroku. Otuda naziv vodenog kafića. Čipi je bio tipični balkanski bandit čija
je mišićna masa bila obrnuto proporcionalna masi njegovog mozga. Ali, znao je
da vodi kafanu i okuplja mlade ljude koji bi pili hladno pivo na terasi
njegovog kafanskog doma, među svim tim tetoviranim spodobama sa nogama dopola
u vodi i glavom zabačenom na slabo hoblovane jelove grede kao na okrajke
svemira.
A posle, sasvim dockan, odlazili bi ponovo na Generalsku
plažu, koja je tada bila raspuštena i topla.
Jedne od tih večeri, ležeći na leđima na toplom pesku
koji je isijavao poslednje atome dnevne toplote pred jutro, Lela je iznenada briznula u plač:
Tačno ću morati da odem kod ginekologa.
Pančo se prestravio.
Da, dobro si čuo, nastavila je Lela.
Usledio je trenutak dramskog iščekivanja a onda se u mraku ponovo oglasio
Pančo, malo manje sigurnim glasom:
Da nisi trudna?
Jesam.
Kako znaš?
Znam. Ja sve znam. Dakle, znam da sam zahvaljujući tebi upravo
spavala sa Čipijem. U stvari, ne samo sa Čipijem. Spavala sam i sa kompletnom posadom te gusarske birtije! I ne
samo sa njima. Spavala sam i sa njihovim očevima. I ljubavnicama njihovih
očeva...
Polako, uplašio se Pančo. Čuće nas neko!
Ali je ona nastavila:
Spavala sam i sa njihovim ženama i majkama i
babama...Budalo! Budalo neopevana! Budalo do kraja sveta!
Pančo joj je uzalud stavljao šaku na usta.
I...ako hoćeš baš da znaš, rekla je i ujela ga za dlan,
na šta je Pančo bio posebno osetljiv, vodila sam ljubav i sa psom tog ludog
Čipija, sa Đangom.
Očigledno je prozrela moj trik sa ronjenjem i
odbacivanjem zaštitne gumice, shvati najzad Pančo.
A, ako je tačno ono što pretpostavljam da će mi sutra
reći doca, sa nama je svršeno, dodala je Lela istresajući pesak iz svojih malih
belih gaćica.
Pančo je gledao kako taj srebrni pesak veje iz njenih
gaćica i zatrpava ga preko glave.
Svršeno za sve vremena, pripretila je još, njišući se u bokovima
dok je odlazila.
Suvišno je reći da se više zaista nikada nisu videli.
Pančo je ubrzo otišao u vojsku u Strumicu, a posle vojske
našao posao u Rijeci, kao zavarivač u fabrici brodskih motora. I ostao tamo
zabačen i zaglavljen sve vreme rata. Činjenicu da ga niko nije uznemiravao
pripisivao je majčinom poreklu iz tih krajeva, a i uvreženom mišljenju da neko
ko se zove Panta ili Pančo mora da bude Makedonac.
Na tada čuvenoj riječkoj plaži Sablićevo, čiji ga je nežni,
blagi nagib ka vodi, posut peskom i sitnim šljunkom, neodoljivo podsećao na dunavsku
Generalsku plažu upoznao je Klaru, svoju sadašnju suprugu.
...
Pre desetak godina Pančo se vratio u rodni grad.
Bilo je to posle bombardovanja.
Više nije imao vremena za reku.
Prošla me je volja, mislio je.
Njegova žena primorka, uostalom, nije volela Dunav.
I ona je trvrdila da je on zapravo evropski cevovod. Kanalizacija.
Blagorodni Pančo ni njoj nije protivrečio. Naprotiv,
primećivao je da postaje sve ravnodušniji.
Posle godinu dana, izgubio je posao u čuvenoj
„Pobedi“, fabrici mopeda i avionskih krila. Ništa više nije bilo čvrsto kao
pre.
Ah, da, ponekad bi video mišićavog legionara Čipija kako tumara oko raspuklih
kontejnera kvantaške pijace. Pančo se trudio da ga izbegava koliko god je
moguće, ali to je činio zbog sebe, ne zbog Čipija.
Zazirao je od sopstvene slike u tuđim očima.
Docnije je tavorio u nekolikim privatnim firmama, petljao
nešto u sopstvenoj garaži, ali nije išlo.
Često je tada razmišljao o šansama u životu. Negde je,
naime, pročitao da svaki, ama baš svaki čovek ima dve velike šanse u životu.
Svakome se, naime, ukažu dve sjajne prilike za uspeh i samo je potrebno
prepoznati ih.
Izgleda da je u tome
bio sav Pančov problem. Nikada nije uspevao da prepozna svoju drugu šansu i da
je ščepa za ruku čvrsto i nepopustljivo kao davljenik.
Međutim, nekako je, kako se govorilo u toj opštoj krizi, ipak
doplivao do ostrva spasa zvanog penzija.
Ona nije bila bogznašta, ali je bila sigurna.
Osim toga i Klara, njegova Riječanka, je imala penziju,
čak i nešto veću od Pančove, tako da su najzad živeli pristojno za trenutne
prilike.
Pančo je sa nekom tupom radošću, svakim novim
penzionerskim danom, osećao kako mu se vraća mir u dušu.
Upisao se u lokalnu biblioteku, počeo da čita sve što bi mu dopalo pod ruku, ali najradije je pozajmljivao svetske klasike. "Smrt govori" Somerseta Moma, je, vrlo brzo, znao napamet.
Osećao je da ponovo dobija nešto što mu je bilo uzeto:
dostojanstvo.
Mogao je, naime, da živi od svog rada, tačnije od svog bivšeg
ili kako se to kaže, minulog rada.
Klara je bila strpljiva i tolerantna žena. Bezdetni, bili su okrenuti svako sebi. Što stariji, to više.
Prošlog leta, beše neki vreo avgustovski dan, Pančo se
odjednom setio reke.
I najzad se, posle trideset godina izbivanja, ponovo obreo
na Generalskoj plaži.
Parkirao je auto u hlad onih brestova.
Samo, činilo mui se da ih sad ima mnogo manje i da nisu uredno
raspoređeni uz prugu kao nekad, nego raštrkani nasumice kao nepovezana i
usamljena ostrva koja slabo štite od prejakog sunca.
Pošao je polako, skoro opezno sa peškirom u ruci i
naočarima za sunce na očima prema nekadašnjoj plaži.
Odmah je primetio da je Dunav tu sada napravio veći
zaobilazni luk, što je, pretpostavljao je, posledica velikih betonskih šipova
koji su pobodeni u reku pre desetak godina kao osnova za temelje novog mosta.
Međutim, most nikada nije bio izgrađen i reka je zbog toga na tom mestu
usporavala. To ga je obradovalo. Plaža je sada trebalo da bude još pitomija, mislio
je Pančo, ušuškana u more dubokog peska zbog ovog veštačkog meandra.
I bio je u pravu. Već posle desetak metara hodanja po užarenom
pesku morao je da zastane, obuje sandale, stavi trščani šešir na glavu i pognut, pod jakim suncem tek tada
krene prema mestu na plaži koje je dobro poznavao.
Ovako, iz daljine, dunavska voda je zaista bila plava!
Pančo nije mogao da verujem u to.
Znači, pomisli veselo, stari dobri Dunav se opet pročistio.
Kad je stigao do središta plaže, iskopao je duboku rupu u pesku i u nju pohranio mali
platneni ruksak u kome su bili peškir, novčanik i mobilni telefon.
Zatim se skinuo, odložio panama šešir i sunčane naočare i
krenuo ka vodi.
Bilo je rano jutro i na plaži nije bilo skoro nikoga,
osim jednog upornog noćnog ribolovca koji je dremao uz svoje mirne štapove,
naslonjen na sopstvenu ruku.
Ugazio je u reku i opet osetio onu istu jezu kao i pre
mnogo godina kada je uživao u letnjim dunavskim avanturama. Posle prve lake
nelagode osećao je mekotu peska pod nogama i poznato drhtavo strujanje reke oko
tela. Ponovo se osećao kao u majčinoj utrobi, bestelesno.
Zatim je pustio da ga reka nosi i isplivao tek kod
nekadašnje Čipijeve „Kazabanke“. Ono što je preostalo od nje, nije bilo vredno
njegove pažnje.
Sutradan se probudio pre zore i odlučio: opet idem na
moju plažu, crko dabogda!
Brzo se spremio, uzeo flašu vode iz friza i odjezdio
starim Renoom do Dunava.
Voda je bila mirna i pročišćena tokom noći.
Plivao je, uzvodno kao i uvek, ali nekako usporeno i
teško. U stvari, isplivao je samo polovinu jučerašnje staze i odustao.
Kad se vratio kući, Klari nije ništa govorio.
Naprotiv, ispričao joj je da mu plivanje u reci prija,
što je bilo samo delimična istina.
Rekao joj je da će verovatno i narednih nekoliko dana
odlaziti na plažu, ali malo docnije, kada voda bude toplija.
Predložio je Klari da mu se pridruži, ali je ona to
odbila tvrdeći da nema prikladan kupaći kostim.
On je odlazio uporno i narednih prepodneva na Generasku plažu,
stalno pomerajući dužinu boravka na njoj, da bi ugrabio što više od čari leta
pre najavljenih kiša.
I onda je, poslednjeg dana svog boravka na plaži, ugledao
Lelu.
U stvari, prvo je ugledao devojku koja je bila ista
istacka Lela, sa onim bolno molećivim očima, samo naravno za jednu generaciju
mlađa - a onda na platnenoj ležaljci u hladu dunavskog brestića ugledao i Lelu.
Bila je obučena u laneno sivo, strogo ali lako muško
odelo, na glavi je imala šeširić iste boje a u rukama neki strani magazin.
Prišao im je lagano. Osećao se kao krivac.
Devojka nije obraćala pažnju na njega. Skakutala je na jednoj
nozi, pokušavajući da istrese vodu iz ušiju.
Moj stari prijatelj, rekla je Lela devojci, a zatim
dodala ponosno:
Moja ćerka, Lena.
Devojci to očigledno nije ništa značilo, samo je klimnula
glavom, uzela iz šarene sportske torbe badminton i udaljila se.
I Lena je vodeni znak, kao i ti, rekla je Lela
posmatrajući svoju ćerku kako izazovno njiše bokovima dok zamahuje velikim
plastičnim reketom.
I ispričala mu na brzinu da već dugo živi u Londonu.
Udala se za kolegu sa fakulteta. On je sada poznati naučnik. Modularna fizika
ili molekularna hemija ili tako nešto, Pančo nije shvatao. Predaje na Kraljevskom
univerzitetu. Mnogo putuju. Jedno vreme su živeli u Osaki, u Japanu.
Došla je sa ćerkom u Srbiju, na kratko, da obiđe grobove
svojih roditelja i za dva dana lete nazad. U Englesku. U kišu i maglu, kako je rekla. Blago tebi,
zaključila je, ti imaš svoju reku.
Pančo joj je odgovorio nešto opšte i uobičajeno, nešto
što ne obavezuje na prizivanje uspomena, to nipošto, pa čak ni na dalji
isprazni razgovor.
Ubrzo su se pozdravili. Ona pokrenu ruku u znak pozdrava
i Pančo tada nehotice opazi da su joj prsti dugi i još lepi, ali i da je šaka
koja ih je držala na okupu smežurana i mestimice pegava.
Dok je išao ka mestu na plaži na kome su ga verno čekali
njegov beli šešir i zeleni ranac, sve vreme je razmišljao o toj devojci. Koliko ima godina?
Dok se tako udaljavao osetio je nejasnu duboku uznemirenost, pa čak
i iznenadni umor, što je pripisivao najavljenoj promeni vremena.
Kad je došao kući, jedva
se popeo na sprat, toliko je bio iscrpljen iznenadnom slabošću.
Popio je dve pune čaše negazirane hladne vode pre nego
što je Klari prepričao svoj današnji
susret na plaži.Ali, učinio je to ovlaš, u kratkim crtama, namerno dajući ton neobaveznosti, pomalo čak i sprdnje susretu sa bivšom devojkom.
Ideš i sutra? upitala ga je ona iznenada zainteresovana.
Dobro, progovori Pančo posle malo premišljanja, idemo sutra. Ako ne padne kiša, dodade.
Ali, nije bio sasvim uveren da će tako biti.
Popio je svoj uobičajeni probiotički jogurt, pojeo kiflu sa pekmezom od kajsija i otišao u pokrajnju sobu na popodnevni odmor. Spustio je roletne i ležao u polutami na leđima. Nije mogao da zaspi. Ponovo je mislio na onu devojku, Lelinu ćerku, na njen i svoj vodeni znak, Šta ako je moja? pomisli u jednom trenutku. Ali, odmah poom odbaci tu misao. Rekla bi mi Lara, morala bi to da mi kaže.
A onda je iscrpljen, u neko doba zaspao. Sanjao je da je na pijaci u Bagdadu i da ga je u vrevi koja je na njoj vladala neka žena gurnula a kada se okrenuo video je da ga je to sama smrt gurnula, zatim ga pažljivo pogledala, rekla nešto nerazumljivo, verovatno na arapskom i pritom mu zapretila rukom.
