четвртак, 31. децембар 2015.

MILAN TODOROV: KUDA VEČERAS ILI GDE DA SE NOSIMO







Novosađani imaju širok izbor.
Večeras će na Trgu slobode biti organizovan svečani doček Nove godine.
Program ispred Gradske kuće počinje u 20 časova nastupom potpuno nepoznatog ženskog benda "Tange i tamponi", a u 21 čas pozornicu preuzima anonimna  banjalučka "Рок литургија“. Ispred Gradske kuće od 22:30 časova sviraju odavno zaboravljeni "Love Hunters", a pred ponoć od 23:30 pred Novosađane izlazi demode grupa "Van Gog". Na prelasku u 2016. godinu u centru će biti organizovan standardno banalan vatromet.  Deplasirani "Van Gog" će svirati i posle ponoći, a pijani "Napredni Parti Brejkers" izlaze na binu u 1.15 i najavljeno je da će, ukoliko na trgu uopšte bude bilo publike, svirati sve do pola tri ujutru, odnosno dok im ne dokurči.

Takođe, svečani program će biti organizovan i u Katoličkoj porti gde će tokom cele večeri ugledni sveštenici zabavljati mlade dečake.

Kažimo da je za 1. januar u podne u saletli Dunavskog parka planiran nastup egzibicionističkog "Camerata  Voajero“, kao i da Grad organizuje i doček Nove godine po Julijanskom kalendaru 13. januara sa probranim četničko-nedićevsko-ljotićevskim ansamblima.
Novosađane koji su, nažalost, drugih veroispovsti, zabavljaće nacionalni tranvestit Goran Bregović, zatim slovenački guzičar Magnum koji će nastupiti sa časnim srpskim vojnim orkestrom " Bata Gaša“ i tamburaški orkestar "Zora je svanula, ali uskoro ima tek da pukne“.

Koliko će ova dva dočeka koštati nije poznato, a iz Gradske kuće je samo saopšteno da će kompletan iznos za nastupe izvođača, kao i ostale troškove platiti sponzori vladajuće partije, odnosno kompanije koje će se oglašavati tokom "najluđe noći" da bi i u narednoj godini dobijale nameštene tendere.

Za novogodišnju noć u Novom Sadu je najavljeno suvo i hladno, rizling vreme, sa temperaturom i do -5°C.

Tokom novogodišnjih i božićnih praznika, zaboravljena  Galerija Matice srpske  neće raditi, po već ustaljenom kulturnom kalendaru.

Muzej Vojvodine će biti zatvoren 1. i 7. januara za sve, pa čak i pripadnike stranaka autonomaške provinijencije, dok će 2. januara muzej veći deo dana i noći takođe biti zatvoren.

U petak i subotu (1. i 2. januar) Gradska  Biblioteka ( sve velikim slovima!) neće raditi. Prvi radni dan nakon praznika biće - kad bude.

Bazen na Spensu danas neće raditi, te će redovni posetioci, silom prilika, posle dužeg vremena morati da se okupaju kod kuće.



уторак, 29. децембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: PREPOZNAVANJE

Zbog kvara na skeneru, bolničko osoblje je prinuđeno da pacijente šalje na poligraf.

Srbija se širi. Pomera granice u dubinu svoje teritorije.

Prepoznao sam se u jednom svom aforizmu. Bože, na šta ličim!

Zabranom pušenja na javnom mestu, vlast starletama otima hleb iz usta.

Posle obilne večere u obližnjem kontejneru, građani su jedni drugima poželeli srećnu Novu godinu i mir u svetu.

Njegova nova knjiga je puna plagijata, pa se stiče utisak da ju je pisala grupa autora.







субота, 26. децембар 2015.

NAGRAĐEN STALNI SARADNIK PARADOKSA

Najbolja knjiga satire u 2015. je zbirka aforizama "Daće Bog,ako Bog da" Zorana T. Popovića iz Pančeva. Njemu je pripala nagrada Radoje Domanović, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije. Aforizmi u nagrađenoj knjizi objavljivani su prethodno kontinuirano u Paradoksu.

MILAN TODOROV: OD BEOGRADA DO BUDIMPEŠTE VOZOM ZA DVA SATA


Uskoro dobijamo brze vozove, što će omogućiti  svim građanima koji se bacaju pod njih, da to čine brže i kvalitetnije.

Nije problem što je naša mala bara puna krokodila, nego što su oni zaštićena vrsta.

Misliti i srati nije isto. Opasnije je misliti.

Buntovnik bez razloga je čovek koji nikada nije živeo u Srbiji.

Mi sve radimo po našem, zato ne radimo ništa.

Tačno je da se suprotnosti  privlače. Zato ovde svaka vlast želi da bude demokratska.

Poštovali bismo deset Božjih zapovesti, ali kao slobodarski narod ne trpimo da nam bilo ko naređuje.

Posle poplave obnovljeno je sve što je moglo da se obnovi. Jedino nije nasip.


RATKO DANGUBIĆ: DRUGI ČOVEK

Američka vojska nikako da ode iz Nemačke, a sada je stigla i na Kosovo. Sva sreća da nije u Srbiji koja ne priznaje nezavisno Kosovo.

U meni žive dva čoveka. Zato sam ovoliko usamljen.

Uzeli bismo mi stvar u svoje ruke, ali nema više šta da su uzme.

Ako nisi u novinama, ti si mrtav. A ako si u novinama, poroveri da nisi mrtav.

Nema kod nas trgovine ljudima. Ovde ljudski život ništa ne vredi.


Sa mojim mišljnjem se niko ne slaže, i po tome se vidi koliko su svi drugi specifični.

четвртак, 24. децембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: MUZIKA ZA DUŠU

Danas ne radim ništa. Imam preča posla.

Birani pretplatnik trenutno nije dostupan. Nazovite ga kad se otrezni.

Ona ne zna da pere, pegla i kuva. Ona je feministkinja.

Opelo je muzika za dušu.

Svedočenje: sve se dogodilo baš ispred mene, tako da ja iz tog ugla nisam mogao najbolje da vidim.

U mojoj kući su svi nezaposleni. Nama jedino rade živci.



уторак, 22. децембар 2015.

MILAN TODOROV: JEDNA STARA RIMSKA PRIČA

          Prema različitim verodostojnim izvorima, počev od Kasija Diona do Historie Augusti, supruga cara Marka Aurelija,  Anija Galerija Faustina Mlađa, bila je sklona varanju svog muža, uključujući afere sa gladijatorima, mornarima i običnim vojnicima.
        Poznata je priča o tome kako je završila njena naklonost prema jednom gladijatoru. Kad je car zapazio pomenutu sklonost svoje žene, naredio joj je da ima seks sa dotičnim gladijatorom koji je tokom čina, dok je on bio "gore" ubijen tako da iskrvari na nju. Faustina je morala da ga pusti da ritualno iskrvari, počisti krv i zatim vodi ljubav sa svojim mužem.
        Ova surova istorijska anegdota, pod uslovom da je tačna, navodi današnjeg čitaoca, na dugo premišljanje koje naravno ostaje bez konačnog odgovora.
        Da li je Marko Aurelije mogao da ženinu grešnu prirodu kazni po kratkom imperatorskom postupku: drakonski, brutalno, ne osvrćući se previše?
        Naravno! To bi značilo da postoji mogućnost da se stvari još dovedu u kakav takav red. Da se sačuva ono malo preostale časti. I bilo bi u skladu sa onovremenim običajem kažnjavanja nevernice.
         Marko Aurelije bi tako, krvavom osvetom, bar delimično, zadovoljio povređenu mušku sujetu.
         A  nekolicina koja je prisustvovala morbidnom, prisilnom ljubavnom činu između gladijatora i imperatorove supruge ostala bi uskraćena za saznanja o teškoj intimnoj i, po carski ugled, nedopustivoj drami.
        Međutim, čak i da je takav razvoj situacije između cara i neverne Faustine bio moguć, u šta je teško poverovati, značio bi nepotpunu osvetu. Nedovoljno za oprost.    
         Kao filozof, car Marko Aurelije je nesumnjivo znao da bez svekolike patnje nema pravične katarze ni u čemu, pa ni u osveti.
          Da bi osveta bila potpuna ona mora da podrazumeva patnju. I to obostranu patnju: žrtve i krivca.
        Nesumnjivo je da je Marko Aurelije patio dok je posmatrao ljubavni čin između gladijatora i svoje supruge. Uostalom, on je taj čin i iznudio da bi patio.
         Ali, patili su i carevi ljubavni izabranci.        
         Gladijator, iako nošen isključivo mužjačkim porivom, morao je da bude svestan šta ga posle orgije čeka.
          Patila je, svakako, i neverna Faustina. Možda se čak i kajala, ali to nije od presudne važnosti.
         Važna je patnja, čiju pojedinačnu veličinu ne može da odredi niko, do Bog sam.


понедељак, 21. децембар 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: KIĆENJE JELKE

Vođenje države je u Srbiji najunosniji porodični biznis.

Narod koji prosi dok kleči zloupotrebljava položaj koji zauzima.

U Srbiji je nemoguće preuzeti odgovornost.  Nemaš od koga!

I to mi je neki psihijatar.  Niko normalan ne ide kod njega!

Glava je veoma nestabilna valuta.  Često pada!

Žena i ja smo sinoć od ušteđevine, preko interneta, kupili auto, motor i jahtu.  Čim stignu, stavićemo ih na jelku!

  

субота, 19. децембар 2015.

MILAN TODOROV: I OVAJ KAMEN

Dobili smo demokratiju, ali sa malom greškom. Nema tu D od demokratije!

I ovaj kamen zemlje Srbije što preteć Suncu dere kroz oblake, kamen je Sizifov.

Nas Bog nije pogledao, pošto mi nismo za posmatranje.

Kad je obavio službu, pop se malo zabavio sa dečacima. Jer, služna je služba a družba je družba.

Kad su mu posle glasanja dali 20 evra, rekli su: Vaš glas je zabeležen, hvala na trudu.

Mi budni sanjamo. Stvarnost nam je takva da ne smemo oka da sklopimo.

Nisu oni nama ni rod ni pomozbog. Oni su nama najbolji prijatelji.

Ako je život sve duži, kako to da ne ćelavi nego je još čupaviji?



ZORAN T. POPOVIĆ: KONCEPCIJA



Napravio sam knjigu malog formata. Da bude za svačiji džep.

четвртак, 17. децембар 2015.

MILAN TODOROV: SATIRIČNI FADO U SRPSKOJ FAVELI

(nad novom knjigom aforizama Zorana T. Popovića:  „Daće Bog, ako Bog da“, autorsko izdanje, Pančevo, 2015.)  

         Kad se, pre bezmalo tri decenije,  Zoran T. Popović  pojavio u svetu aforistike, zadivio nas je svežinom misli i oštrinom kritičkog duha. Već tada mu srednje slovo u imenu i prezimenu nije bilo nužno da bi se razlikovao.
        U novoj knjizi aforizama „Daće Bog, ako Bog da“ Popović je dokazao da je logično jedino nelogično razmišljanje.  Stoga ne čudi što je  odlučio da više ne bude hroničar onoga što se zove društveno-politički život u Srbiji. Shvatio je da je to toliko važno, da njegova malenkost tu nema šta da traži; poput većine naroda. Zato je odlučio da u aforizmu načini korak u novo polje, zasejano minama takozvanih malih, običnih a životnih tema svakidašnjice.
        Otuda u njegovim današnjim aforizmima manje velikih reči kao što su istorija, rat, pravda, sloboda  a više živih, poluživih i umtrvljenih ljudi i njihovih ćudi: komšinica pritajenih ljubavnica, komšija alkoholičara, žena sa kojima se može postići trajna i srećna disharmonija, pohlepnih popova, tajkuna naivnih kao francuske sobarice...
         Promene u Popovićevom aforizmu, razume se, nisu samo,  tematske. Naime, ovaj autor i kada govori o, primerice, sopstvenom psihijatrijskom stanju (koje, naravno, zadivljuje gramzive psihijatre) zapravo govori o posledicama verovanja velikim idejama i njihovim promoterima. Jer, svi smo mi već dovoljno ludi na svoj poseban način, te ne moramo „dragovoljno“ učestvovati i u determinasanom, kolektivnom ludilu. Upravo to kolektivno ludilo, taj timski rad na odeljenju nacionalne patologije je ono što je Zoran Popović u svojoj novoj knjizi paradoksalno sledljivog naslova „Daće Bog, ako Bog da“ pokušao da ostavi po strani.
         Stvari su ovde i sada isterane na čistac, udarili smo o ledinu čelom ili, kako bi Popović rekao, organom - te shvatili da to zapravo  nije nimalo neočekivano. Svesno smo negovali sostvene zablude i dizali ih na tron autoriteta, sve vreme svog malog, podaničkog života.       
         Vreme je da živimo naš a ne njihov „besmrtni“ život, ma kakav taj život bio. A on, u današnjim prilikama, ne samo da nije sjajan, nego je upravo obratno: mučan, teško podnošljiv, u moralnom smislu erozivan, u egzistencijanom smislu graničan te stoga tako prijemčiv za sve poroke novog „uglobaljenog“  sveta kao što su kriminal, droga,  alkohol,seksualno manijakalne diverzije i suicid.
        Poput jednog velikog Banaćanina u literaturi,  Pančevac  Zoran Popović  je, očito, ispisivač naših poraza, pevač naših posleratnih aforističkih balada. Možda bi tačnije bilo reći, satiričnog fadoa nastalog u srpskim tranzicionim favelama!
       Interesantno je kako je fado tekst  motivaciono blizak savremenom srpskom aforizmu. Socijalni milje u kome nastaju je, bezmalo, identičan. I učesnici, odnosno anti junaci u fado pesmama i srpskim aforizmima su jednaki gubitnici, nevoljnici, rečju: bedni ljudi. Oni su, po pravilima pogane igre u kojoj se nepravedno deli društveni kolač, uvek marginalizovani, te shodno tome, uvek i sumnjivi. Podudarnost se nadalje ogleda u činjenici da je fado bio negiran od strane lisabonske elite i smatrao se muzikom siromašnih.
Nije li aforizam, takođe, uporno marginalizovan, tačnije omalovažavan od strane svih: pre svega vlasti, a zatim književne i društvene elite Srbije?
Jeste!
Ali, popularnost fadoa neprestano raste, kao i popularnost aforizma, naročito ulaskom u doba internetskog razmenjivanja poruka, stavova i statusa. I taj proces je nezadrživ, do raspuknuća odnosno kraja, koji sigurno neće biti happy end.
         Hteo sam, zapravo, samo da kažem sledeće: ako je fado tužna narodna pesma, onda je srpski književni aforizam labudova sarkastična pesma ovog društva.
         Društva koje zna da je jedva preživelo iskustvo ratnog uništenja, ali ne zna, odnosno nije sigurno u preživljavanje posleratnog iskustva samouništenja. Jer, ono što nas ne ubije u ratu, obavezno nas dokrajči u pobedama, proslavama, jubilejima, svečanim otvaranjima liftova i zatvaranjima intelektualaca u jalove svetove laptop kritike.
        Rečju, ako je vrhovno dostignuće demokratije i slobode govora zanemelost naroda od ushićenja , onda je aforizam Zorana T.Popovića na dobrom putu da od krajnje svedenog postane upravo to: samo znak ushićenja, samo znak uzvika i ništa više, jer iza čuvenog NO COMMENT stoji najviše iskrenog gneva i gesta. Ili: „Sloboda govora je kod nas takva da je bolje da ćutim!“
         Popović , na svu sreću, nije zaćutao. I u zbirci  „Daće Bog, ako Bog da“ nastavio je da govori glasno i bučno,  sa nekakvim, maltene, dečjim prkosom.
         Uopšte uzev, način na koji Popović u svojim aforizmima proba da se uzdigne iz gliba srpske tranzicione favele, ne želeći da mu taj opšti pad postane i lična moralna sudbina, ima u sebi mnogo od infantilnog nadrealizma, ako tako može da se kaže.
         Tu je, pre svega, radoznalost. Radoznalost je odlika svakog deteta koje raste i razvija se. Aforističar prirodno poseduje radoznalost, koja ga, sledom toka stvari, dovodi do sumnje. A sumnja ga tera na iskušenja duha. I on levitira iznad „ponora pakla i munje groma“ zahvaljujući dečjem verovanju da je sve, pa i srećan ishod ovakvih avantura, moguć.
         Zbog toga mi se čini da je Popović najbolji upravo u infantilnim nonsens manirima: „Očigledno je da ja nisam Isus. Hodam po vodi, a ona mi ulazi u cilele!“; „ Ništa nemam, a za ostalo ću da se snađem.“ ; „Prošao je period inkubacije. I nije mi ništa, nije mi ništa, nije mi...“ ; „Mađioničar je bio prinuđen da otkaže predstavu zbog bolesti zeca.“
        Ovoliko detinje nevinog, neočekivano paradoksalnog i gotovo nadrealnog humora u aforizmu, kao i lakoća njegovog građenja, jesu ono što, priznajmo, malo koji srpski aforističar danas može da pruži.
        Otuda je to negovanje takozvane „infantilne logike“ u Popovićevom slučaju ( i kod još nekih prepoznatljivih i važnih autora na našoj aktuelnoj satiričnoj sceni )  dragoceni doprinos  pomeranju stilske vertikale u ukupnoj srpskoj aforistici.
         To je, ujedno, i najvažniji rezultat koji nam ova šarmantna i lucidna knjiga donosi. A taj rezultat je, kako bi rekli srpski političari, ono što nas ohrabruje u neizvesnoj borbi nas sa nama!


среда, 16. децембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: REPLIKA

Vođa odluke donosi sam, tako da on uvek ima kvorum. 

Otvorili smo prva poglavlja. Jedino ne znamo koliko će srpskih glava to da nas košta

Mi smo na nepovratnom putu u EU. Izgleda da su u pravu oni koji kažu da smo duboko zaglibili.

 Giljotina je srednjevekovni super secko! 

Bila je moja reč protiv njegove. Rečju, replika!

Nepoznati počinioci su ga  krvnički pretukli i on je izrazio žaljenje zbog tog nemilog događaja.
                   


уторак, 15. децембар 2015.

RATKO DANGUBIĆ: MOŽDA PRIČA


Ume i priča da se spotiče u hodu, tajanstveno kleca, naleti na nevidljive stvari, da zaboravi i gde se nalazi. Nudio sam saradnici prijatelja, Snežani, koja je bila direktan svedok događaja koji je okosnica priče, da je sastavi, nije prihvatila. Tako su misli, nalik svrakama, sletele na papir, i kratak događaj sa dijalogom od nekoliko rečenica, koji je Snežana upamtila, počeo je da se bori na papiru za svoju priču. I kada sam zagazio u pripovedanje, shvatio sam da mi se ukazala prilika da budem pisac priče o osobi koju sam i sam prepoznavao: sretao sam je i ja na buvljaku, nasmejanu i izazovnu. U pitanju je dama, koja u sebi ima seksipila, i muškarci je primećuju: ima lepo lice, tamnokosa je, deluje da je živog duha, i pretpostavljam da njena pojava teško može da izađe na kraj s onima koji joj se udvaraju ili joj dobacuju. Pamtim je, jer mi je jednom ispred nosa, kupila kod mog antikvara grafiku, i tada sam i sam obratio pažnju na nju.
Snežana je, i sama lunjalica po buvljacima, kada sam joj pomenuo tajanstvenu damu i grafiku, rekla da je srela i pored tezge dva brata, mlađa Ciganina, koji su se, od nekud razumeli u antikvitete i donosili ih kradom iz Rumunije ili Segedina i sama zapamtila. Posmatrala, je veli, kako se s njom cenjkaju, na improvizovanoj tezgi, oko neke Herendi porcelanske tacne za kolače.
Hoće - neće, gospođa odustaje i kreće dalje. Gospođo, gospođo, čekaj, hoće moj burazer nešto da te pita.Gospođa ponovo prilazi tezgi.
Jesi ti udata? Gospođa se nasmeje i kaže: A što pitaš? “ „Pa, imam čiču, znaš.“  „Čoveče, vidiš valjda da imam burmu. Imam i ja gospođo“, nasmejao se Ciganin.
Tri puta sam se vraćao, na nagovor Snežane, da od ovoga pravim priču. Možda je ovo pričа“, rekla je. Možda, razmišljam, teško je da odbacim da tu nema priče. Ponekad priča nema veze ni sa sobom. Polupijani Ciganin nije mnogo rekao, ali iz ovo malo reči videlo se da se i njegovo telo obraćalo gospođinom telu, i nema šta tu da se odgonetne. Prija mi da pričam o veselom prizoru iako mu nisam prisustvovao. Tek kada sam u sandučetu za poštu našao letak koji govori o uređenju Starog grada, gde sam ugledao njeno nasmejano lice, i sam sam mislio: imam i ja burmu. „Postoje priče u priči“, rekao sam Snežani, „i u njima nešto što se i nije dogodilo.“ Valjda. Možda sam zbog ovog letka, ovako dugo, u glavi, nosio ovaj Snežanin upamćeni dijalog. Ako ništa drugo, na buvljacima može da se razgovara ovako i onako, da se zaboravi na probleme. Ta bizarna scena na pijaci, sada je za mene jedna vrsta zabavnog intermeca.


MILAN TODOROV: SKAKAVCI

Pišemo istoriju, glavu ne dižemo. 

Mi danas imamo snagu da budemo mnogo slabiji nego što smo ikada bili.

Naš put nikuda ne vodi, ali smislićemo već nešto usput.

Prosečan Srbin prepodne mrzi ceo svet, a popodne ceo svet mrzi njega.

Godine koje su pojeli skakavci su iza nas. Dolazi vreme u kome ćemo mi da jedemo skakavce.

Niko sa nama više ne razgovara sa pozicije sile. Nismo mi taj nivo.
 
Naš cilj je takav da opravdava uludo uložena sredstva.

Nije tačno da su naši mediji prozapadni. Kad je srpska vlada mogla da upravlja zapadnim  medijima?

недеља, 13. децембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ : SRBI U RAJU

Platonska ljubav ispunjava čoveka. Naročito posle dobrog seksa.

Narod je uvek žrtva. Samo se zločinci biraju na izborima.

Ministar je organizovao konferenciju za štampu, bez prisustva novinara. Koga nema, bez njega se može.

Častio je ženu za rođendan. Dao joj je pare da kupi sise.

Građani su kaznili vođu. Neće glasati za njega do sledećih izbora.

Srbe u raju je lako prepoznati. Prave paklenu atmosferu.

Opozicionari su zaštićeni. Policija ih pazi kao oči u glavi.



петак, 11. децембар 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: NEPROLAZNA VREDNOST

Pa, šta ako je samo poligraf potvrdio da je on pošten?!  Bolje iko, nego niko!

 Kakav smo, bre, to narod?!  Ova Vlada samu sebe ruši, a niko od nas u pomoć da joj priskoči!

 Mi smo junački narod. Ne samo da imamo hrabrosti da damo  život za Srbiju, nego i da živimo u njoj!

 U Srbiji ima jedan uzrok smrti manje nego u drugim državama.  U njoj još niko nije umro od sreće!

 Normalno je da ovde kriminal stalno pobeđuje državu.  Svi navijači su uz njega.

 Mladi više ne moraju da beže iz Srbije.  Sada mogu mirno da se spakuju i odu!


Sva zadovoljstva su prolazna. Samo je nezadovoljstvo neprolazna vrednost!

среда, 09. децембар 2015.

MILAN TODOROV: IDU SVECI, POLITIČKI

Ako je za utehu: nigde nema utehe.

Ne znamo ko je najslabija karika kod nas. Udavi nas lanac.

Vreme brzo prolazi. Ne samo da nam je lane bilo bolje, nego nam je i juče bilo bolje.

Tvrdnje da smo namerno uništili našu industriju su fabrikovane laži.

Politički svetac oko glave nema oreol, nego kordon.

Ako sam nešto pogrešno rekao ja sam to rekao u svoje ime, a ne kao javna ličnost.

Svi su očekivali da ćemo ćutati, a onda smo mi na to zanemeli.

O našim uspesima mogli bismo da pričamo danima, ali hiljadu i jedna noć je zgodnija.

Dva i dva su  četiri, ali neki bi i time da trguju.

Samoubica je čovek koji od drveta za vešanje ne vidi šumu.

Podrška koju vlast ima na putu u Evropsku uniju je bezrezervna. Ako pukne guma, gotovi smo.

U trenucima kada nam ubijaju Srbe na Kosovu, neki govore da Kosovo nije deo Srbije.

On je čovek od krvi i mesa. Mada ima tu i nešto limfe.

ZORAN T. POPOVIĆ: REŽIM RADA

I u Titovo vreme diploma je bila na ceni, ali je mnogo manje koštala. 

Napravio sam jednu veliku grešku u životu. Umesto da kapital stvaram, ja sam ga čitao.

Sve ide po redu. Prvo smo izgradili podzemlje, a onda ćemo metro.

Kad su videli da u narodu postoji ogromna energija, počeli su da mu isključuju struju.

Po ceo dan spava. Takav je njegov režim rada.

Nisam hteo sa ostalima da skočim u provaliju. Ja sam opozicija.

Prednost višepartijskog sistema, je u tome što svako sebi bira svog političkog komesara.

Najkvalitetniji deo naroda je razdragana masa.

Žena me guši. Traži da joj kupim zlatnu ogrlicu.

Broj žrtava nije konačan, jer su neka tela sahranjena u više grobnica.

Pokojniku svaka čast. Daća je bilo dobro organizovana i odlično posećena.

Osuđen je bez dokaza, što ne ometa izvršenje smrtne kazne. Za pošteno suđenje uvek ima vremena.


уторак, 08. децембар 2015.

MILAN TODOROV: MORE


Opasno je danas biti Srbin. Mogu da te pobrkaju sa onim pravim Srbima.

U Hrvatskoj su našli još jednu masovnu grobnicu.  I ne mogu da se načude koliko su manjine bile masovne.

Minut je do dvanaest. Krajnje vreme da časovnik vratimo sat unazad.

Test inteligencije je trebalo da bude urađen za pet minuta, ali je on kao pametan čovek smatrao da je kuso sve što je brzo.

Zašto na vladinim konferencijama za novinare nisu dozvoljena pitanja? E baš zato!

Ne možemo da se složimo oko čega se sporimo. U svemu ostalom se slažemo.

Ponižavali su ga, osporavali i tek kad su ga pretukli pametnom je bilo dosta.

Tresu mu se ruke, svaki čas mora u toalet. Ali, takav je on: stalno u pokretu.

Ko kaže da Srbija nema more. Sve zavisi od toga kako se akcentuje.

недеља, 06. децембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: MRAV


Bez obzira na drastičan pad standarda, narod još uvek može sebi da priušti vlast kakvu zaslužuje.

Ja se jako dobro snalazim u kuhinji. Uđem, sednem, pojedem i odem.

Muškarce je priroda obogaljila. Ne mogu da se ostvare kao majke.

Znam tog cvrčka. Taj u životu mrava nije zgazio.

Narod je na mukama, ali ništa ne priznaje.


REČENICE KOJE VOLIM (42)

“Ko se nadao ovoj bedi: fašizam i komunizam mogao je da pobedi samo neko ko je od njih gori.” Milovan Danojlić
                                                                                                                              

METANGELOS

Čitaocima Paradoksa koji su, ujedno, ljubitelji savremene kratke priče preporučujem novu stranicu http://metangelos.blogspot.rs/
Pokretači ovog bloga i autori tekstova na njemu su Vladimir Bulatović i Vuk Vuković.


RATKO DANGUBIĆ: KAVEZ ZA PAPAGAJA

Tri dana zaredom odlazi samo do novinarnice. Sve drugo po prodavnicama, u vezi sa hranom, i u perionici rublja obavila je Mileva koja mu sprema stan sredom i subotom. Ona brine o njegovim obavezama. Iz razloga koji ni njemu nisu jasni ne uspeva da se iskrade iz svog gnezda. Jednom ili dva puta je pustio muziku Leonarda Koena, ali mu nije pošlo za rukom da se smiri. Uzimao je knjige, protezao se, dremao, sanjao gluposti. Danima razmišlja kako da se izvuče iz letargije. Okrenuo je glavu od bronzanog bika, prema plavom zidu, gde i nema druge stvari osim biljurnog ogledala. Nema nikakve sumnje: ipak je ovaj mladoliki, riđokosi čovek ispred ovog stakla samo on, i niko drugi; i ovo je lepo, uzdahnuo je, proletnje jutro.
Od kada se uselio ovde pre dve godine, stan je prihvatio kao dom i u njemu je uživao u satima mira, danima seksualnih zadovoljstava i pregledanja poslovnih knjiga. Povremeno se u njemu javi i sumnja. Na kraju, ne mora da veruje da je zdrav, ali nije ni uveren da nepoznata bolest nije u njemu ostavila trajne znake. Ako se tragovi bolesti ne vide, on ne sme da se trudi da se vide. Nije siguran kako je u uskomešanom svetu pokupio ovu nevolju. Ni danas ne zna koja je njegova boljka, a pregledali su ga, snimali i uzimali mu krv. Njemu je tridest i tri, i trenutno je sam. Odskora je utvrdio da voli ovo predgrađe gde se skrasio. Taj nestvarni nemir igra i ne igra u njemu, i onda ga dodiruju razne misli. I ova je bolest, rekao mu je idiot lekar, nervna bolest i javlja se kod onih koji su nezadovoljni sobom. I treba i ne treba da se primiče gradu, da se otrgne od huka sumnji. Nisu mu potrebne reči psihijatra da shvati šta se s njim događa. Juče se dva puta pakovao i raspakivao. Pobegao bi nekuda od samog sebe, koliko ga noge nose.
Ta njegova bolest krije sigurno nešto više od same bolesti, mislio je. Ugnezdila je u njega nekakvu deformaciju, sigurno. Negde iz daljine velegrada pristizala je buka vozova, metroa, automobila. Ponovo se protezao u tvrdoj fotelji. Iako je na drugom spratu, ima osećaj da je grad duboko, dole. Prezire oblakodere u daljini, koji ga, na sreću, ne okružuju. Imao je dovoljno para da pobegne u mirno predgrađe s dobrim vazduhom. I danas je zaspao u fotelji, ali se brzo trgao. Iznova sanja isti san: nalazi se u sobi bez prozora, sa zidovima boje starog zlata, tako osvetljenim da nije u stanju da ih gleda. Na sredini sobe se uvek nalazi tajanstveni predmet: zlatan kavez s prepariranim majmunom. Tu sobu je nazvao bunkerom. Ne zna joj namenu, niko u nju ne ulazi. I vrata na njoj nema i nije mu jasno kako on ulazi. U poslednjem snu učinilo mu se da čuje glasove koji dolaze iz plafona. I vazduh je imao miris amonijaka: uznemiren, trgao se iz sna. Sebe vidi u ogledalu i bez ustajanja: ne, nije priviđenje. Prolazio je kroz tvrd period, nije mu se radilo. I danas mu, izgleda, nisu sve ovce na broju.
Noćas ga je mučila glavobolja. Ne voli da uzima kojekakve aspirine. Pola noći proveo je budan, malaksao, listajući tri albuma s fotografijama koje je pravio u Burmi. I desno rame ga boli, pa ne udara ni po tastaturi laptopa. Otkazao je Milovanu da se vide na kafi u Gradskoj kafani. Dok je radio u Burmi, za proklete Jenkije, pored para, zaradio je i ovu umrtvljenu bolest.
Ima pune trideset i tri godine, dosta para u sefovima, kapitala u akcijama na berzi i jebenu bolest. Lista iznova neke od debelih nedeljnih novina, razvrstanih po „paketima“: za politiku, nauku, kulturu, sport, zdravlje, horoskop, oglase, pozdrave mrtvima, i u njima nalazi naslove i redove koji govore o ljudima, događajima i stvarima koji mu ne dopiru do svesti. Ta papirna stvarnost izgleda kao i da nema smisla. Hartija ga truje i uvlači se u njega poput najgoreg otrova. Tu ima mnogo ubijanja, pretnji, prodaje oružja, prevrata, pobeda i poraza, fotografija, mode, seksa i glumaca. Na licu mu je, dok čita, sasvim neodređena maska, koja može da znači svašta.
Lakše bi mu bilo da je jednom operisan i da zarastanje rana traje koliko traje. S druge strane, niko mu sada i ne bi verovao da je bolestan, pa nema svrhe da on o tome govori. Prelazi na oglase prodajem-kupujem i misli se kako mora da ubode jedan na koji bi se javio. Ovo mu je odskora omiljena igra za koju ne zna koliko će da ga drži. Tako je kupio stoku za klanicu, koju je morao brzo da preproda, sedam slika koje stoje u ostavi. Posmatrao je sitno ispisane oglase ne trepćući, s neodređenim osmehom brokera. U ovom trenutku, pomislio je, nemam dovoljno podataka da bih sigurno pomislio ovaj oglas je moj. Između desetina oglasa koji mu se dopadaju i ne dopadaju nalazio se jedan u kome izvesna osoba „Nikolina“ prodaje kavez za papagaja. Najvažnije je, mislio je, imati pravi plan. Javio se na fiksni telefon, oglasila se mlada žena, po glasu bi rekao da je mlada, a i bila je mlada, i kazala da joj je papagaj pobegao i da kavez nema namenu, jer ona je volela tog papagaja koji je znao da govori ružne reči, koje ga je naučio njen pokojni otac, i da ona ne misli da kupuje drugu pticu. Poslala mu je fotografiju kaveza mobilnim telefonom, na kojoj se, delom, videla i njena ruka. „Video sam ga“, napisao je SMS, „dopada mi se.“ Dogovorili su cenu i da mu kavez donese na vrata, Jordan, njen brat od strica. Negde posle dva dao je momku pare za kavez, sve je bilo u njemu, i semenke koje su iza papagaja ostale kada je utekao. Jordana je i častio, jer mu se kavez i u prirodi sasvim dopao.
Okrenuo je broj devojke i zahvalio, rekao je da on namerava da kupi papagaja i gotovo da su postali prijatelji. „Ima ljudi koji drže i prazne kaveze za ptice“, smejala se devojka preko telefona. Postojale su brojne mogućnosti kako da joj odgovori, a i on se nasmejao. Stavio je kavez na veliki sto u dnevnoj sobi, uzeo stolicu i seo naspram njega. Onda se rukama naslonio na ivicu stola i posmatrao stvari u kavezu. Jedino je bio siguran da je kavez za papagaja ispred njega. Mogao je da potvrdi da je tu, ali ne i da da razlog zašto ga je kupio. Pomislio je kako se novi život može započeti ni od čega, od banalnosti, i da bi sada mogao da se rastane od misli o bolesti, s kojim je proživeo poslednje tri godine: budan, u dugim noćima.
Ponovo se vratio debelim novinama i uzeo da traga za prodavnicama koje prodaju papagaje. Dopao mu se oglas paralizovanog momka koji vodi Pet centar. Uvek je bio osetljiv na bespomoćne ljude. Teško da je mogao da ih preskoči, a da im ne pomogne. Spremao se da izađe, ali je zastao i na zidu prekrivenom bibliotekom potražio omiljenu enciklopdiju Britanika. Nekoliko puta je pročitao dugi odeljak o papagajima. Uostalom, ove stvari bi mu rekli i u prodavnici, mislio je, ali je uveravao sebe da postupa kao treba. Negde posle pet, dok se spremao da zove taksi i krene u radnje gde prodaju ptice, osetio je njegovo prisustvo i pre nego ga je video. Kao na slici, u tamnom okviru prozora, na simsu je stajao papagaj.
Iznenađenje je bilo tako snažno da mu je desna ruka malo zadrhtala. Onda se zapitao kakvu to igru sudbina igra s njim i kakve račune ona sređuje. Skoro da se uznemirio, a onda je nagnuo glavu napred: ovo je bilo remek-delo. Čije? Puni minut se nije pomerio. Trenutak je bio kao na fotografiji na kojoj dominira plava pozadina, i na njoj je jedan mali, obojeni predmet. Nije mogao da se sabere, mislio je da mu se sve priviđa. Papagaj u ramu prozora, kako da ovo razume? Tada je, poput trbuhozborca, rekao: „Danas dovoljno ptica leti na nebu, da jedna bude moja.“

Napravio je naklon prema prozoru. Trebalo je samo da izađe, sve bi dobilo drugi smisao. Kakva blesava ideja, mislio je. Odmah nakon toga se okrenuo i prema ogledalu. Tamo je sada video visokog, lepo skockanog dendija, spremnog za krene. I samom mu je bilo neverovatno kojom se brzinom preobrazio njegov izgled. Kada je krenuo prema prozoru, papagaj nije ni mrdnuo: otvorio je prozor, i ptica je uletela u sobu i kavez. „Kao da me Bog zavarava svojim igrama“, rekao je. Od svih podvala koje Svevišnji radi najmanje mu se dopadalo da ga pravi ludim. Zurio je u papagaja dok je ovaj kljucao semenke. Tek je gorko uzdahnuo kada je papagaj krenuo da ređa kratke psovke. Pitao se je li ovo prst sudbine ili provokacija. Hteo je i nije hteo da zove devojku umilnog glasa. Izgledalo je da je gotovo nemoguće da odluči šta dalje.

(Priča stalnog saradnika Paradoksa, iz današnje Politike)

субота, 05. децембар 2015.

MILAN TODOROV: LAZA

Ne samo da je naša taraba starija od nekih država, nego je i trulija.

Ministri se žale da imaju malu platu. Zaboravljaju da niko ne može toliko malo da ih plati, koliko oni mogu malo da rade.

Mudrost dolazi s godinama. Kad pamet ode.

Verovao sam u izreku „Sve će to narod pazlatiti“ i završio na Lazi lazareviću.

Ministar policije drži konferencije za medije sa dugim cevima, jer nije za kratak mandat.

Ostavili smo prošlost iza sebe. Da ne kažu mlađe generacije da im ništa ne ostavljamo.

петак, 04. децембар 2015.

MILAN TODOROV: POŠTO GAS U AUŠVICU

Čim ustanem pogledam se u ogledalo. Ali, ni ogledalo nije kao nekad.

Kad bi neko garantovao da rata više nikada neće biti, on bi se prvi upisao u dobrovoljce.

Mi bismo za šaku dolara sve prodali, ukoliko za to dobijemo dve šake dolara.

Srce nam je na istoku a mozak na zapadu. Izgleda da nam je u Srbiji samo cubok.

Nisam u svađi sa samim sobom. Samo, tog čoveka jednostavno ne podnosim.

Vojnik koji je dugo smatran mrtvim, najzad je pronađen. Mrtav.

Cene gasa u Aušvicu su znatno niže nego u Srbiji,  pa sad vi razmislite...

уторак, 01. децембар 2015.

VLADIMIR DRAMIĆANIN: NEZGODAN TRENUTAK

Ukusi su rаzličiti, što potvrđuje i činjenicа dа mi uvek pojedemo govno.

Vrhunаc аpsurdа je kаdа dozvolite dа vаs konj nаmаgаrči.

Sišаo sаm s umа. Što se pokаzаlo kаo jedino rаzumno rešenje.

I mаfijаši plаćаju pdv, što je dokаz dа u ovoj držаvi više nemа rаdа nа crno!

Potop je došаo u nаjnezgodnijem trenutku. Usred brodolomа.

Očekujemo dа nаši okupаtori sа velikim poštovаnjem govore o nаmа, jer dа nije nаs ne bi imаli gde dа žive.

Zаhvаljujući orgаnizovаnom kriminаlu držаvа je izbeglа potpuno rаsulo.

понедељак, 30. новембар 2015.

MILAN TODOROV: DIJA DIJA DE

I Holanđani se ljube tri puta. Znači, i oni su Srbi.

Ide majka s kolodvora, dija, dija , de. Koliko je naprosila, dija dija de?

Osramotio sam se pred sveštenikom. Poljubio sam mu ruku, umesto da nešto tutnem u nju.

Ako neko zna Turke, onda smo to mi. Pet stotina godina samo smo ih gledali.

Opet smo izgubili od gorih od sebe. E, ti su baš dno dna!

Mi ne zbijamo redove, jer bi izgledalo da nas je manje.

Plašimo se da posle ove odlične vlasti ne dobijemo još goru.

Beograd može da bude most između istoka i zapada. Imamo iskustva sa obnavljanjem mostova.

недеља, 29. новембар 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: TRAŽENJE SEBE

Nije taj ludak ni Napoleon, ni Hitler, ni Atila Bič Božiji.  On još traži sebe!

Nismo probirljiv narod.  Izborni rezultati to najbolje dokazuju!

Naše gluposti duguju nam veliku zahvalnost, jer, da nije nas, ne bi ni njih bilo!

Još niko nikog ovde nije umorio glađu.  Sve su to nesrećni slučajevi!

Dok neki tamo upoređuju naše građane sa ovcama, oni mudro ćute.  Neće ni da beknu!

Privatizacija u Srbiji svela se na samo jedno slovo.  Sve od A do Š dali smo za Dž!



ZORAN T. POPOVIĆ: SLOBODA

Mi poštujemo slobodu govora. I da nam zašiju usta mi bismo na dupe progovorili.

Za slavu smo zaklali prase. Slava mu.

Kažu da jedan vinjak ima kalorijsku vrednost jedne sarme. To znači da sam ja u životu pojeo mnogo sarmi.

Jebeš život.Čuvaj zdravlje!

Imam puno fanova koji prate moj rad. Jedan od njih je i javni tužilac.

Još se nije rodio ko bi žene razumeo. Ali svaki muškarac misli da je baš on taj genije.

Kad smo konačno ostali na trenutak sami, iskoristili smo gužvu i vodili ljubav. 

Samo Bog zna kako nam je, jer mi dosta toga krijemo od sebe.

Bolje sutra je posle kosovskog najpoznatiji srpski  mit.


петак, 27. новембар 2015.

MILAN TODOROV: KRAJ SEZONE

„ Budućnost je opšte mesto i veličanstveni putevi naših života
nastavljaju u nekom drugom pravcu kroz sliku grada i pejzaž
ili strmu padinu, ili oblutke, u puku jesen;
i sve što smo tamo ikada poslali tamo će i biti,
i tako se zbijeno kovitlati – osim, možda, nas da sve to vidimo.“
                                                                                               Les Marej



Pančo je čežnjivo posmatrao veliku reku sa splava „Kazablanka“. Dunav je stvarno užasno prljav, pomisli, ali to ništa ne menja na stvari.
Pančo, rekla je, zapravo uzviknula Lela, koja ga je za dve godine zabavljanja već solidno poznavala. – Zar se nismo sve lepo dogovorili?
Pančo, koji se, u stvari, zvao Panta, samo sleže ramenima.
Naravno, dušo. Ali, ja sutra otvaram sezonu kupanja, pa ma crko!
Neću da mi crkneš – rekla je Lela uvređeno – dovoljno je samo da budeš dobar i poslušan.
Ali, zar nisam dobar?...otimao se Pančo.
To nije uvek dovoljno!

Lela se panično plašila vode, naročito velike i mutne. Niko ne zna šta takva voda nosi, govorila je često.
Pančo joj je priznao da je to sasvim tačno, ali je i dodao: ko se na to obazire nikada ne upozna čari gradske reke.
Naravno, rekla je Lela gadljivo, naravno da ćeš se  ti kupati i u takvoj reci. Uostalom, bilo bi preko svake mere da ove godine odustaneš od ideje o samouništenju.
Nekad bi alasi odveslali do pola reke i zahvatili vodu u kojoj su posle kuvali riblju čorbu, rekao je Pančo, tek da nešto kaže.
Lela ga je pogledala kao portir psihijatrijske klinike poluzalečenog pacijenta koga puštaju na vikend  samo zato što je uredno gutao duple doze prepisanih lekova.
Bilo je kasno da se nasmeje sopstvenoj neuspeloj šali.


Kako je kucnuo čas za ono što je Pančo teatralno zvao otvaranje sezone, Lela ga je drugi put tog jutra upitala:
Da li si ga obukao?
Sve kako smo dogovorili, potvrdio je Pančo.
Verujem, rekla je Lela, nemam pojma zašto, ali verujem da smo preduzeli sve što je u našoj moći da budemo srećni.
Misliš bezbedni, pitao je Pančo Lelu, koja je sada bila u svojoj teističkoj fazi.
Verujem da smo bezbedni, ali nisam sigurna da li ćemo zaista biti srećni, dodala je.
To niko ne zna, rekao je Pančo, osećajući kako ga kondom koji je dodatno, zbog hladne prolećne vode, pričvrstio gumicom za vezivanje kompota , nesnosno davi urezujući se u sve mlitaviju kožu  njegovog uda.
Ako ne budeš disciplinovan, rekla je Lela primetivši grč na njegovom licu, nikada više nećeš spavati sa mnom.
U redu, pristao sam, doviknuo je Sančo pre nego što je napravio salto mortale sa ograde Kazablanke. Ti znaš da ja na sve pristajem, kada si ti u pitanju. Pre nego što je izronio na površinu, zavukao je ruku u kupaće gaćice, skinuo odvratni prezervativ i napunio ga zagađenom dunavskom vodom. Zamislio je jednu želju: poželeo je da kurton zauvek potone.


Lela je za sebe tvrdila da je biće vatre.
Za razliku od tebe, dodala bi gledajući preplanulog mršavog Panča pomalo prekorno. Ti si, na žalost, čovek vode.
A o postojanosti vode mogli bismo tek da pričamo.

Posle plivanja, Pančo bi odlazio pod tuš i tobože sapunjajući se između nogu, odlepljivao neupotrebljeni prezervativ zalepljen čičkom za unutrašnju stranu kupaćih gaćica i diskretno ga spuštao u pruženu Lelinu ruku, dok je ona devičanski žmurila. Pošto bi se obrisao njihovim zajedničkim peškirom i zaklonjen istim  presvukao u pamučni šorc i vetropropusnu majicu, odlazili su na splav „Kazablanka“, nedaleko od plaže. Tu su ostajali do večeri.
Kazablanku je držao tip koji je neodoljivo posećao na orangutana. Svi su ga zvali Čipi . Pričalo se da se borio u francuskoj legiji stranaca u Maroku. Otuda naziv vodenog kafića. Čipi je bio tipični balkanski bandit čija je mišićna masa bila obrnuto proporcionalna masi njegovog mozga. Ali, znao je da vodi kafanu i okuplja mlade ljude koji bi pili hladno pivo na terasi njegovog kafanskog doma, među svim tim tetoviranim spodobama sa nogama dopola u vodi i glavom zabačenom na slabo hoblovane jelove grede kao na okrajke svemira.
A posle, sasvim dockan, odlazili bi ponovo na Generalsku plažu, koja je tada bila raspuštena i topla.

Jedne od tih večeri, ležeći na leđima na toplom pesku koji je isijavao poslednje atome dnevne toplote pred jutro,  Lela je iznenada briznula u plač:
Tačno ću morati da odem kod ginekologa.
Pančo se prestravio.
Da, dobro si čuo, nastavila je Lela.
Usledio je trenutak dramskog iščekivanja a onda se u mraku ponovo oglasio Pančo, malo manje sigurnim glasom:
Da nisi trudna?
Jesam.
Kako znaš?
Znam. Ja sve znam. Dakle, znam da sam zahvaljujući tebi upravo spavala sa Čipijem. U stvari, ne samo sa Čipijem. Spavala sam i sa  kompletnom posadom te gusarske birtije! I ne samo sa njima. Spavala sam i sa njihovim očevima. I ljubavnicama njihovih očeva...
Polako, uplašio se Pančo. Čuće nas neko!
Ali je ona nastavila:
Spavala sam i sa njihovim ženama i majkama i babama...Budalo! Budalo neopevana! Budalo do kraja sveta!
Pančo joj je uzalud stavljao šaku na usta.
I...ako hoćeš baš da znaš, rekla je i ujela ga za dlan, na šta je Pančo bio posebno osetljiv, vodila sam ljubav i sa psom tog ludog Čipija, sa Đangom.
Očigledno je prozrela moj trik sa ronjenjem i odbacivanjem zaštitne gumice, shvati najzad Pančo.
A, ako je tačno ono što pretpostavljam da će mi sutra reći doca, sa nama je svršeno, dodala je Lela istresajući pesak iz svojih malih belih gaćica.  
Pančo je gledao kako taj srebrni pesak veje iz njenih gaćica i zatrpava ga preko glave.
Svršeno za sve vremena, pripretila je još, njišući se u bokovima dok je odlazila.


Suvišno je reći da se više zaista nikada nisu videli.
Pančo je ubrzo otišao u vojsku u Strumicu, a posle vojske našao posao u Rijeci, kao zavarivač u fabrici brodskih motora. I ostao tamo zabačen i zaglavljen sve vreme rata. Činjenicu da ga niko nije uznemiravao pripisivao je majčinom poreklu iz tih krajeva, a i uvreženom mišljenju da neko ko se zove Panta ili Pančo mora da bude Makedonac.
Na tada čuvenoj riječkoj plaži Sablićevo, čiji ga je nežni, blagi nagib ka vodi, posut peskom i sitnim šljunkom, neodoljivo podsećao na dunavsku Generalsku plažu upoznao je Klaru, svoju sadašnju suprugu.

...

Pre desetak godina Pančo se vratio u rodni grad. Bilo je to posle bombardovanja.
Više nije imao vremena za reku.
Prošla me je volja, mislio je.
Njegova žena primorka, uostalom, nije volela Dunav.
I ona je trvrdila da je on zapravo evropski cevovod. Kanalizacija.
Blagorodni Pančo ni njoj nije protivrečio. Naprotiv, primećivao je da postaje sve ravnodušniji.
Posle godinu dana, izgubio je posao u čuvenoj „Pobedi“, fabrici mopeda i avionskih krila. Ništa više nije bilo čvrsto kao pre.
Ah, da, ponekad bi video mišićavog legionara Čipija kako tumara oko raspuklih kontejnera kvantaške pijace. Pančo se trudio da ga izbegava koliko god je moguće, ali to je činio zbog sebe, ne zbog Čipija.
Zazirao je od sopstvene slike u tuđim očima.
Docnije je tavorio u nekolikim privatnim firmama, petljao nešto u sopstvenoj garaži, ali nije išlo.
Često je tada razmišljao o šansama u životu. Negde je, naime, pročitao da svaki, ama baš svaki čovek ima dve velike šanse u životu. Svakome se, naime, ukažu dve sjajne prilike za uspeh i samo je potrebno prepoznati ih.
Izgleda da je u  tome bio sav Pančov problem. Nikada nije uspevao da prepozna svoju drugu šansu i da je ščepa za ruku čvrsto i nepopustljivo kao davljenik.
Međutim, nekako je, kako se govorilo u toj opštoj krizi, ipak doplivao do ostrva spasa zvanog penzija.
Ona nije bila bogznašta, ali je bila sigurna.
Osim toga i Klara, njegova Riječanka, je imala penziju, čak i nešto veću od Pančove, tako da su najzad živeli pristojno za trenutne prilike.
Pančo je sa nekom tupom radošću, svakim novim penzionerskim danom, osećao kako mu se vraća mir u dušu.
Upisao se u lokalnu biblioteku, počeo da čita sve što bi mu dopalo pod ruku, ali najradije je pozajmljivao svetske klasike. "Smrt govori" Somerseta Moma, je, vrlo brzo, znao napamet. 
Osećao je da ponovo dobija nešto što mu je bilo uzeto: dostojanstvo.
Mogao je, naime, da živi od svog rada, tačnije od svog bivšeg ili kako se to kaže, minulog rada.

Klara je bila strpljiva i tolerantna žena. Bezdetni, bili su okrenuti svako sebi. Što stariji, to više.
Prošlog leta, beše neki vreo avgustovski dan, Pančo se odjednom  setio reke.
I najzad se, posle trideset godina izbivanja, ponovo obreo na Generalskoj plaži.
Parkirao je auto u hlad onih brestova.
Samo, činilo mui se da ih sad ima mnogo manje i da nisu uredno raspoređeni uz prugu kao nekad, nego raštrkani nasumice kao nepovezana i usamljena ostrva koja slabo štite od prejakog sunca.
Pošao je polako, skoro opezno sa peškirom u ruci i naočarima za sunce na očima prema nekadašnjoj plaži.
Odmah je primetio da je Dunav tu sada napravio veći zaobilazni luk, što je, pretpostavljao je, posledica velikih betonskih šipova koji su pobodeni u reku pre desetak godina kao osnova za temelje novog mosta. Međutim, most nikada nije bio izgrađen i reka je zbog toga na tom mestu usporavala. To ga je obradovalo. Plaža je sada trebalo da bude još pitomija, mislio je Pančo, ušuškana u more dubokog peska zbog ovog veštačkog meandra.
I bio je u pravu. Već posle desetak metara hodanja po užarenom pesku morao je da zastane, obuje sandale, stavi trščani šešir  na glavu i pognut, pod jakim suncem tek tada krene prema mestu na plaži koje je dobro poznavao.
Ovako, iz daljine, dunavska voda je zaista bila plava!
Pančo nije mogao da verujem u to.
Znači, pomisli veselo, stari dobri Dunav se opet pročistio.
Kad je stigao do središta plaže, iskopao je duboku rupu u pesku i u nju pohranio mali platneni ruksak u kome su bili peškir, novčanik i mobilni telefon.
Zatim se skinuo, odložio panama šešir i sunčane naočare i krenuo ka vodi.
Bilo je rano jutro i na plaži nije bilo skoro nikoga, osim jednog upornog noćnog ribolovca koji je dremao uz svoje mirne štapove, naslonjen na sopstvenu ruku.
Ugazio je u reku i opet osetio onu istu jezu kao i pre mnogo godina kada je uživao u letnjim dunavskim avanturama. Posle prve lake nelagode osećao je mekotu peska pod nogama i poznato drhtavo strujanje reke oko tela. Ponovo se osećao kao u majčinoj utrobi, bestelesno.
Zatim je pustio da ga reka nosi i isplivao tek kod nekadašnje Čipijeve „Kazabanke“. Ono što je preostalo od nje, nije bilo vredno njegove pažnje.


Sutradan se probudio pre zore i odlučio: opet idem na moju plažu, crko dabogda!
Brzo se spremio, uzeo flašu vode iz friza i odjezdio starim Renoom do Dunava.
Voda je bila mirna i pročišćena tokom noći.
Plivao je, uzvodno kao i uvek, ali nekako usporeno i teško. U stvari, isplivao je samo polovinu jučerašnje staze i odustao.

Kad se vratio kući, Klari nije ništa govorio.
Naprotiv, ispričao joj je da mu plivanje u reci prija, što je bilo samo delimična istina.
Rekao joj je da će verovatno i narednih nekoliko dana odlaziti na plažu, ali malo docnije, kada voda bude toplija.
Predložio je Klari da mu se pridruži, ali je ona to odbila tvrdeći da nema prikladan kupaći kostim.

On je odlazio uporno i narednih prepodneva na Generasku plažu, stalno pomerajući dužinu boravka na njoj, da bi ugrabio što više od čari leta pre najavljenih kiša.
I onda je, poslednjeg dana svog boravka na plaži, ugledao Lelu.
U stvari, prvo je ugledao devojku koja je bila ista istacka Lela, sa onim bolno molećivim očima, samo naravno za jednu generaciju mlađa - a onda na platnenoj ležaljci u hladu dunavskog brestića ugledao i Lelu.
Bila je obučena u laneno sivo, strogo ali lako muško odelo, na glavi je imala šeširić iste boje a u rukama neki strani magazin.

Prišao im je lagano. Osećao se kao krivac.
Devojka nije obraćala pažnju na njega. Skakutala je na jednoj nozi, pokušavajući da istrese vodu iz ušiju.
Moj stari prijatelj, rekla je Lela devojci, a zatim dodala ponosno:
Moja ćerka, Lena.
Devojci to očigledno nije ništa značilo, samo je klimnula glavom, uzela iz šarene sportske torbe badminton  i udaljila se.
I Lena je vodeni znak, kao i ti, rekla je Lela posmatrajući svoju ćerku kako izazovno njiše bokovima dok zamahuje velikim plastičnim reketom.
I ispričala mu na brzinu da već dugo živi u Londonu. Udala se za kolegu sa fakulteta. On je sada poznati naučnik. Modularna fizika ili molekularna hemija ili tako nešto, Pančo nije shvatao. Predaje na Kraljevskom univerzitetu. Mnogo putuju. Jedno vreme su živeli u Osaki, u Japanu.
Došla je sa ćerkom u Srbiju, na kratko, da obiđe grobove svojih roditelja i za dva dana lete nazad. U Englesku.  U kišu i maglu, kako je rekla. Blago tebi, zaključila je, ti imaš svoju reku.
Pančo joj je odgovorio nešto opšte i uobičajeno, nešto što ne obavezuje na prizivanje uspomena, to nipošto, pa čak ni na dalji isprazni razgovor.
Ubrzo su se pozdravili. Ona pokrenu ruku u znak pozdrava i Pančo tada nehotice opazi da su joj prsti dugi i još lepi, ali i da je šaka koja ih je držala na okupu smežurana i mestimice pegava.
Dok je išao ka mestu na plaži na kome su ga verno čekali njegov beli šešir i zeleni ranac, sve vreme je razmišljao o toj devojci. Koliko ima godina? 
Dok se tako udaljavao osetio je nejasnu duboku uznemirenost, pa čak i iznenadni umor, što je pripisivao najavljenoj promeni vremena.
Kad je došao kući, jedva  se popeo na sprat, toliko je bio iscrpljen iznenadnom slabošću.
Popio je dve pune čaše negazirane hladne vode pre nego što je Klari prepričao  svoj današnji susret na plaži.Ali, učinio je to ovlaš, u kratkim crtama, namerno dajući ton neobaveznosti, pomalo čak i sprdnje susretu sa bivšom devojkom. 
Ideš i sutra? upitala ga je ona iznenada zainteresovana.
Dobro, progovori Pančo posle malo premišljanja, idemo sutra. Ako ne padne kiša, dodade.
Ali, nije bio sasvim uveren da će tako biti.
Popio je svoj uobičajeni probiotički jogurt, pojeo kiflu sa pekmezom od kajsija i otišao u pokrajnju sobu na popodnevni odmor. Spustio je roletne i ležao u polutami na leđima. Nije mogao da zaspi. Ponovo je mislio na onu devojku, Lelinu ćerku, na njen i svoj vodeni znak, Šta ako je moja? pomisli u jednom trenutku. Ali, odmah poom odbaci tu misao. Rekla bi mi Lara, morala bi to da mi kaže.
A onda je iscrpljen, u neko doba zaspao. Sanjao je da je na pijaci u Bagdadu i da ga je  u vrevi koja je na njoj vladala neka žena gurnula a kada se okrenuo video je da ga je to sama smrt gurnula, zatim ga pažljivo pogledala, rekla nešto nerazumljivo, verovatno na arapskom i pritom mu zapretila rukom.

понедељак, 23. новембар 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: DAHIJE

 Nismo se sasvim vratili u 19. vek.  Dahije su tu, ali bune nema!

 Nije teško napraviti državu po meri čoveka.  Svaki grob je isti!

 Ovde su najčešće porodične grobnice,  ali umemo mi da pravimo i veće!

 Naša stvarnost nije ni crna, ni bela. Ona je kaki boje!

 U Srbiji se uvek znalo ko kosi, a ko vođu nosi!

 Ne tražimo mi od njega da izvrši političko samoubistvo.  Može i obično!

 Mi u odbrani Srbije od agresora ne primenjujemo taktiku spaljene zemlje,  već uništene!

 Moramo da poštujemo naše zablude. Starije su od nas.


недеља, 22. новембар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: MAŠINE ĆE VLADATI SVETOM

Živi svaki dan kao da ti je poslednji. Jednom će ti se posrećiti.

Kad vidim vibrator, shvatam da će uskoro mašine vladati svetom.

Cilj nije daleko. Naročito kad je u pitanju fatamorgana.

On je pravi džentlmen. I kad uhvati neku ženu za dupe, trudi se da ne pređe granicu pristojnosti.  

Moja komšinica radi u Italiji kao manekenka i jedna je od najplaćenijih kad je oralni seks u pitanju.

Čaj od lijandera se pije krišom. Ni sam ne znaš kad.




субота, 21. новембар 2015.

MILAN TODOROV: STARA, FANTASTIČNA VREMENA

Visokog gosta smo na aerodromu dočekali po starom narodnom običaju: pogača, so, viski.

Ponovo kontrolišemo svoj vazdušni prostor, ali samo u visinu.

Srbija je do sada imala ograničeni suverenitet nad svojom teritorijom, a sada ima neograničen suverenitet nad ograničenom teritorijom.

Gde je sad ono vreme kad smo izmišljali neprijatelje? Bilo je fantastično!

Imam sjajne komšije. O zdravlju moje krave brine se lekarski konzilijum cele moje ulice.

Uzalud se u meni bore genije i budala. Ja sam za miroljubivo rešenje svakog sukoba.

ZORAN T. POPOVIĆ: DETINJARIJE

Sezame otvori se. Zaboravio sam lozinku.

Niko nas neće praviti budalama. Možemo mi to i sami.

Više nije onaj stari. Podetinjio je.

Kod nas nema svaki kriminalac dosije. Ne možemo mi svakom da posvetimo knjigu.

Niko ne razume našu spoljnu politiku, jer je ministar inostranih poslova vodi na engleskom.