DOBRIVOJE ANTONIĆ: PLAVUŠA

izvor:opusteno.rs

Danas je Dan knjige. Retki  čitaoci uputili su čestitke  mnogobrojnim piscima.

U diktaturi, položaj u hijerarhiji vlasti, određuje količina poltronstva.

Da li negde radiš, ili si još u javnom preduzeću?

Plastične kese ostaju u prirodi sto godina. Taman koliko nama treba da se odviknemo od njihove upotrebe.

San svakog Srbina je da ima svoju kafanu. Dok mu se san ne ostvari,  vreme provodi u kafani.

Znam jednu pametnu plavušu. Stalno se pravi glupa.

NINUS NESTOROVIĆ: MESO

izvor: opusteno.rs

Svaka vlast se trudi da mlade ljude odvoji od ulice.
Pogotovo demonstrante.

Iz nas su ponovo progovorili duhovi naših predaka.
Babe vode glavnu reč.

U Srbiji i danas ima mnogo istorijskih ličnosti.
U svakoj ludnici bar po sto...

Lljudi su nekad bili naše najveće bogatstvo,
a onda je to bogatstvo počelo da nam se rasipa...

Sahrani demokratije narod nije prisustvovao, a i zašto bi...
Ionako je nije ni poznavao...

Divlje svinje ne možete da vidite uveče u gradu.
Samo domaće.

Oni što ne znaju ništa da rade, ovde mogu da rade sve, a svi ostali, samo ono što znaju...

Procenat alkohola u krvi, kod učesnika u ratu, može da bude povišen...
Nije to saobraćaj, pa da stalno moraš da paziš da nekog ne ubiješ...

Ne može baš svako da bude ratni zločinac.
I za to moraš da budeš talentovan!

Topovskom, za razliku od svih ostalih mesa, nikad ne raste cena na tržištu.
Ono je uvek jeftino...

BOJAN RAJEVIĆ: KAMELEON

izvor: opušteno.rs

Ako je jahanje dobro za zdravlje, što ne ozdrave ovi što nas jašu?

Čeka nas teško gostovanje. Odosmo do đavola.

Da li psihijatri mogu da protumače američki san?

Diktatora ćemo stalno birati jer su demokratski procesi nezaustavljivi.

Dvoglavi orao u grbu i na zastavi nije jedini grabljivac koji nas predstavlja u svijetu.

Je l’ se kod nas i poljski WC tako zove zato što je sagrađen zahvaljujući poljskim donacijama?

Još su naši djedovi imali novine u poljskom WC-u, što samo svjedoči o dugoj tradiciji medijskog praćenja svih aktivnosti u nas.

Kako da izvučemo živu glavu iz odlične bezbjednosne situacije?

Mogu li preci koji se prevrću u grobu naškoditi našem imidžu faktora stabilnosti?

Na svadbi na koju su zajedno došli državni vrh i mafija, mafija je uhvatila bidermajer.

Najviše volimo da spavamo kad napolju pada kiša. Mi ne možemo ni da zaspimo bez podrške spolja.

Našao sam frekvenciju na kojoj se oglašavaju duhovi prošlosti. Nacionalna je…

Ne vjerujem da se kod nas postavljaju bombe ispod automobila. To su najobičnija podmetanja.

On je prinuđen da glumi ludilo jer se ni u jednoj ulozi ne bi bolje snašao.

Otkad koristim dva nova crnogorska slova, imam mnogo toga više da kažem.

Ovdje se ne zna ko je od koga luđi iako postoji piramida vlasti.

Ovlašćenja predsjednika nisu velika. On ne vlada ni sobom.

Pokazao bih vam na jednom plastičnom primjeru šta je to estetska hirurgija.

Policija se neće obračunavati sa podzemljem. Nije to njen nivo.

Rekao bih da kod nas ima i previše slobode misli jer mi misli stalno bježe.

S vođom na predizbornom skupu nije bio samo ko je kasnio na autobus.

Smak svijeta se stalno odlaže za neki povoljniji trenutak.

Strategija za Zapadni Balkan: bježimo odavde!

Sudija je slijepac dok nam ne progleda kroz prste.

Testament može da se obori ako je njegov pisac bio neuračunljiv dok ga je pisao, dok Ustav mora da se poštuje.

U svakom žitu ima kukolja, pa je i u našem sve sam kukolj.

Ukusi kraja moga? Ne mogu, hvala.

Vjekovni san je doživjeti stotu.

Za one koji nikud ne idu bez obezbjeđenja, bezbjednosna situacija je odlična.

Život je nekad siv, nekad žut. Jednom riječju – kameleon.

ČEŠKI FILM, KRITIKA ROMANA U LETOPISU MATICE SRPSKE, april 2018.

КАО У ЧЕШКОМ ФИЛМУ

Милан Тодоров, Редослед једноставних ствари, Чаробна књига, Београд

2017

Књижевна путања Милана Тодорова (1951) је особена – почео је од

најкраће књижевне форме, афоризма, потом је паралелно писао афори­

зме и сатиричне приче, да би у најновијој фази, последњих година, жан­

ровски диптих претворио у триптих – старим љубавима је додао најдужу

форму – романе. Убрзо, само годину након Лека против смрти (2016),

објавио је роман Редослед једноставних ствари (2017). Ширење жан­

ровског распона је мотивисано пишчевом потребом да своја животна

искуства и стваралачко умеће изрази на најпримеренији начин. Другим

речима, нека искуства и увиде најбоље је изразити најкраћом формом,

нека причом, а нека романом. Но, упркос поетичким условностима која

сваки жанр подразумева, на нивоу микроформе препознајемо идентитет

писца – реченице у Милановим причама и романима имају стилско-зна­

чењску заокруженост коју ретко срећемо код писаца који не гаје кратке

форме.

Редослед једноставних ствари је роман о такозваним малим љу­

дима и њиховој свакодневици, далеко од великих тема и историјских

мегаприча. Но то је само привид, први план његове топле и занимљиве

приче, прожете сетном самоиронијом, горком шалом која застане у грлу

и учини да дишете као да сте трчали у сну, бежећи од онога што вас упор­

но сустиже.

Роман описује наше време, али посредно, преко судбине родитеља,

рођака и познаника главног јунака, обухвата читаво време од Другог

светског рата наовамо. Упркос свим разликама које толики проток вре­

мена подразумева, два периода у њему су међусобни пандани – после­

ратни мир и транзиција државне својине у приватну. Њихов заједнички

именитељ је поларизација грађана на добитнике и губитнике.

Ни добитници ни губитници великог рата – ратни профитери и по­

слератни беземљаши – као ни непосредни профитери од транзиције и

њихове опљачкане жртве, нису у првом плану романа. Нашег писца не

занимају ове поларне коте већ такозвани обични људи између њих. То су

они безбројни тихи губитници, без обзира колико их политичари у сво­

јим популистичким тирадама називали добитницима и ма колико чак

и они сами, заведени диригованим медијима, веровали у то.

Време након великог рата је изневерило наде и самих његових уче­

сника – стари систем вредности је срушен а нови није успоставио по­

бедничким фанфарама најављену правду. Победници су били уједно и

ратни и поратни профитери, а њихови стварни и набеђени противници

су по кратком поступку елиминисани. Премда је сива маса између првих

и других – обичан народ – у миру добио и хлеба и игара, осећај тескобе

и нелагоде је трајно лебдео у атмосфери свакодневице. Укус победе није

се никад ослободио укуса пораза. И победници великог рата и трансфор­

матори тоталитаризма у демократију прогласили су правду за све, али

и једни и други су је практично већ у трену победе узаптили, поставши

и кадије и судије. Сами ослободиоци нису дозволили да слобода пева

као што су они сами некад певали о њој. И једна и друга мегаприча, про­

јекти срећне будућности, остали су утопије, у топоси, што изворно значи

нигдине. Та правда кадије-судије најтеже је погађала патриоте чистих

убеђења, попут оца главног јунака романа, кривог само зато што није

био слепо оруђе политике већ је имао и своје ја.

Потоња транзициона правда, као повратак са слепог колосека на

брзе пруге напредних земаља, довео је, након еуфоричне најаве, до но­

вог разочарања. Уз рушење једног система вредности без успостављања

другог, нови поредак је срушио и дотадашњу какву-такву стабилност,

спокој свакодневице. А све бржи ритам живота то стање је само додатно

драматизовао. Смене лагодности и тегобе биле су толико брзе да су се

сустизале и производиле трагикомичну смешу. Ту слику следа живот­

них искустава који је толико згуснут да прелази у симултаност збивања

Тодоров нам психолошки убедљиво предочава већ на самом почетку

романа, кроз преплет Ероса и Танатоса: Облачење Наташе, љубавнице

главног јунака романа, Николе, права је ода путености и зова еротике,

а догађа се тик након пристигле вести о смрти Николиног оца.

Индикативан је судар ове две животне слике и прилике. Писци без

врхунске психолошке проницљивости кадре да увиди и упореди снагу

животних мотива поступили би супротно – вест о смрти не само што

би засенила ритуал облачења већ би га сместа прекинула и уклонила са

сцене, сматрајући да величина патње сместа уклања све радости са ви­

дика као морално непримерене трагичном тренутку. Ма колика била,

та хипотетичка већина не би била у праву јер би поступила књишки а

не као што се збива у животу. Ко је храбар да истини гледа у очи зна да од

детињства – подсећа нас писац на Фројда – постоји ривалство између

сина и оца, да првобитна фасцинација оцем као врховним идеалом (отуда

и метафора „икона оца”) постепено бледи. Ако се тој силазној путањи

додају и многи мимоходи и међусобна оспоравања током живота, стиже

се до готово нулте тачке емоције, до чисто начелне, опште патње, патње

због смрти као такве а не као судбинског губитка. Писац овде не мини­

мализује патњу да би био оригиналан, већ је само храбар да нам лите­

рарно оваплоти једну душевну константу. Син Никола се овде описује

као човек од крви и меса, а не као морална, иконичка фикција – какав

јесте, а не какав би у наивној моралистичкој представи породице као

идиле требало да буде.

Разуме се, писац реалиста зна и да моралистичка представа није

без основа, да онако како треба није пуки моралистички конструкт већ

је глас савести. То нам суптилно предочава кроз Николину само помишље­

ну али емотивно бурну реакцију на испад старог рођака – причање безо­

бразног вица – на сахрани његовог оца: „Да... није рођак, ј... би му матер!”

Но сместа увиђа да и та хипотетичка казна има моралну сенку: „А онда

му се... у углу свести јави помисао да се презиром према Чичи заправо

бори против... сумње да није оца уважавао у довољној мери за живота.”

Превага сада над свим оним што је било, ма како то бивше било

велико, једна је од константи коју писац уочава и доследно спроводи у

роману. То је и извор његове патње над судбином већине, оних између

добитника и губитника. Самосвест о том виду губитништва крајње је

поразна: „На једној страни победници, на другој поражени, а они између,

као његов отац логораш... нису били нигде... Нису се рачунали... Тата је

због тога – помињала је мајка понекад – говорио да жали што и њега

нису стрељали.” „Али, свако мора да носи свој крст.”

Отац је на свој и горд и изгубљен начин носио свој крст. Био је горд

због своје моралне постојаности, али свестан и изгубљености у времену

и простору јер његову моралну чврстину нико није уважавао.

Разочарање оца, у младости очараног Ротшилдовом пругом, више­

струко је индикативно. Наиме, Ротшилдова пруга овде је и corpus delicti

рушења и метафора нашег општег стања, постојаног пропадања. Та пру­

га, симбол технике свога доба, била је прилика да постанемо и остане­

мо део уређеног модерног света, са легислативом која би обезбеђивала

општу одговорност и самим тим постојани напредак. Али догодило се

супротно, пруга је срушена у рату а нисмо успели не само, попут оста­

лог света, да уместо ње направимо модернију већ ни онакву каква је била.

Не само туђом кривицом, која је наше опште и вечито оправдање за све

неуспехе, већ, још више, својом кривицом остали смо у запећку света и

препуштени таворењу. А да бисмо изашли из уклетости инерције, мора­

ли бисмо најпре да објективно појмимо своје стање. Но, то је превелико,

немогуће очекивање: треба признати грешке својих предака, а нису ли

сви наши преци витезови и јунаци? Признање било каквих грехова и

грешака у прошлости бацило би – сматрамо ми – и на нас данас тамн

сенку. Не смемо допустити да свет види ни наше црно испод ноката,

онда то не бисмо били ми, одувек и заувек безгрешни, небески народ!

Видели смо како отац стоички подноси терет живота, а како син,

Никола Шимун, носи свој крст? Већ само ово питање подразумева на­

глашени етос и изразито ја-ство, егзистенцију која се бори за есенцију.

Надилази Николину вољу и самосвест. Он додуше непрестано преиспи­

тује свој живот, али не одмиче од почетка, не усуђује се да направи

одлучан корак који би изменио његову свакодневицу. Није склон вели­

ким амбицијама, нема вољу ни енергију која би га узнела до неке више,

смисленије егзистенције. Но и поред свега, ужива нашу пуну читалачку

симпатију. Личи на све нас и по ономе што јесте и по ономе што није

остварио. И ми смо могли свашта да постанемо да је око нас било како

није. Има услове за напредовање на послу, друштву; чак има и уметнич­

ки дар, а што не успева да развије свој потенцијал криве су, као и свима

нама, разне отежавајуће околности.

И сви остали ликови романа, иако са мањим интелектуално-морал­

ним дијапазоном од главног, психолошки су уверљиво профилисани.

Готово све ликове – и оне који својим карактером заслужују читалачку

наклоност и оне који је не заслужују – перципирамо на неки топао, го­

тово саучеснички начин. То је заслуга писца – профилисао их је изнутра,

као извајане својим животним приликама и неприликама, стицајем ра­

зних, често опречних околности. Сви ликови су животни и живахни,

свако од њих непрестано нешто чини и покушава да колико-толико

извири из сивила свакодневице и жабокречине инерције у неку светлију

и топлију стварност.

Роман је као филм – след хиљаду покретних слика. Кад уроните у

свет овог романа, као да сте у неком чешком филму. Писац је мајстор

детаља и значењско-сценских мини-структура у оквиру романескне

целине. Ево како суптилно слика друштвену раслојеност: „Садржај по­

трошачке корпе разголићује више него преглед код лекара.” Драматичну

економску раслојеност одају и изглед и понашање самих купаца: „Неки

брзо бирају намирнице... други се непрестано врзмају између полица на­

чичканих... да би са корпом у којој се налази само један артикал... уне­

зверени и задихани стигли пред касу.”

Посебну вредност ове особене књиге чине сублимни социо-психо­

лошки увиди, та суздржана мудрост са иронијском дистанцом.

Без обзира на имовно, образовно и друштвено стање, зов живота,

elan vital, оличен превасходно у богу Еросу, има велику превагу над сво­

јим супарником – зовом Танатоса. Еротско у плотском смислу, секс, кључ­

но је мотивационо чвориште и везивно ткиво у значењској структури

романа. Животна уверљивост еротских мотива и сцена, пуна слобода тела

и говора – све је то у функцији верне слике стварности а не опробано

средство за придобијање читалачке пажње. Као што је храбро приказао

кривуљу опадања емотивне блискости са родитељима, тако је отворено

приказао и однос према еротском мотиву. Не како моралисти налажу,

у знаку аскетске уздржаности и сведености на брачну верност, већ какав

је у стварности.

По тесту који је у књижевну мисао увела Вирџинија Вулф – да је

модеран онај роман који не може да се преприча, роман Милана Тодо­

рова је прави образац модерности. Не може да се преприча. Једини начин

да се то учини био би препричавање фрагмената редом, а то не би било

препричавање романа већ његова реконструкција другим речима.

Нема ту само жала за пунокрвним животом, колико за изгубљеним

ентузијазмом. Постојање се претворило у сиву свакодневицу, са повре­

меним излетима у површна чулна задовољства. Није више реч о недостој­

ности свакодневице, о њеној сведености на лака задовољства, већ и о

недостижности чак и те, обичне свакодневице, која подразумева бар јед­

ноставан редослед ствари.

Редослед малих ствари je метафора спокојне и складне свакодне­

вице. Што је таква свакодневица више сан него јава криве су такозване

„велике приче” – крупни историјски догађаји који су изневерили оче­

кивања. Роман Милана Тодорова нам открива да су поетика и енергија

живота од постојаније грађе него ланци стега и условности, да о судбини

малих људи одлучују, бар донекле, и они сами. У симфонији свакодне­

вице нико није само слушалац.

Витомир ТЕОФИЛОВИЋ

DOBRIVOJE ANTONIĆ: PROČELJE

izvor: talas.WordPress.com

Brine me mentalno stanje Srba. Nekada smo se tukli zbog drugih, a danas ni zbog sebe.

Mi smo dostojanstveni i u porazu. Uvek čestitamo sebi.

Od dede sam nasledio mesto u pročelju.

Ko se još seća probušene maline sa sodom u maloj poslastičarnici na kraju ulice? Ne bih mu bio na mestu, taj je pri kraju.

Budućnost je već stigla. A nismo je ni primetili.

Ne ispadne on uvek glup. Samo kad nešto kaže.

Da nema nas Cigana, za Rome se nikada ne bi čulo.

DOBRIVOJE ANTONIĆ: POVRATAK

Kakvo nam je stanje u državi, vlada bi morala preći na havarijski  režim rada.

Mi smo akcionari naše nesreće. Iz godine u godinu  akcije nam rastu.

Na kraju groblja ima jedno malo izdvojeno polje. Za one koji su umrli srećni.

Pronađena je crna kutija naše katastrofe. Na Andrićevom vencu.

Uoči svakog praznika uhvati me potrošačka groznica. Kupio sam hleb, mleko i tri paštete.

Borba protiv vetrenjača u Vojvodini  je uspela. Nije ostala ni jedna.

Vratile se devedesete. Devojke opet nose mini  suknje.

MILAN TODOROV: NORMALNOST

Svaki dolazak turista u Srbiju je last minut ponuda. Dođite dok još postojimo.

izvor: Herr Otto Flick, Novi Sad, ul. Laze Telečkog

Primetio sam ja da mi je lopov zavukao ruku u džep, ali sam mislio da je to još jedna od uobičajenih mera vlade za poboljšanje mog standarda.

Narod je usavršio post. Odriče se masnih jela i loših misli o vlasti.

Lako je biti čovek pre svega, ali teško posle svega.

Pitanje da li si ti normalan, grubo zadire u sferu moje privatnosti.

Naša epska poezija se deli na kosovski ciklus i postkosovski cirkus.

Svi koji misle da je Srbiji lako da sedi na dve stolice grdno se varaju. Nama su jaja stalno u procepu.

Prinuđeni smo da pišemo aforizme, pošto srpski kao mali jezik nije podesan za veće forme.

RATKO DANGUBIĆ. SAN SA SEDAM PORŠEA

Ta bezuba baba, koja, po kazivanju u gradu, zna istoriju grada i njegove porodice, zvocala je, rekla je bratova praunuka Una, da bi volela da kupi mašinu za suđe i stari Reno 4. Da je Marjan V. živ, on bi joj sigurno to kupio. Ona je još želela da se preseli, iz memljive kamene zgrade u Starom gradu, imala je kostobolju, u državni stan ispod Srđa, na sunce koje je država nemilice delila svojim obožavaocima. Neki Unino naklapanje mogu da pripišu kao podsticaj meni da zabeležim priču, kao da se tu javio neki osećaj duga prema njemu, iako piskaram amaterski. Drugi da veruju da je u pitanju dokon starac kome se priča otela od sebe. Za razliku od pravih umetnika, običnim ljudima, kakav sam i sam, retko nestane građe za priču, govorio je Marjan V. Znao sam, sanjao je da bude slikar kao Pikaso.

On je, godinama kod mene živi u sećanju sa strane, u svetu prividne jednakosti nestalih prijatelja i drugova, negde nepristrasno smešten, u svetu knjiga i socijalne nejednakosti koja vlada svetom. Nekako kroz ceo moj život, do sada, on nije uspevao da nađe mesto u uspomenama: ostavio sam ga u centru praznine, ne dodirujući ni njegov karakter, ni njegov subjektivitet. Tek na podsticaj bratove praunuke Une, vratila su se, stvarno, ona sećanja na njega. Uveren sam da sa ovim što iznesem određujem gde pripada. On sada sav lebdi negde iznad mene, kroz sva sećanja, događanja, prepričavanja, u svemiru. Odjednom je postao formula kroz koju moram da proturim brojeve i dobijem rezultat. Marjan V. rodio se 29. novembra 1968. u Dubrovniku, bez znakova neba i belega. U kući roditelja uspostavio se nevidljivi raspored nade i sreće. Istini za volju, njemu Marjan nije pravo ime. Bio je lepo dete, punačkog lica, rumenih obraza i guzice. Stari mu je bio kapetan 1971. Kada mu je bilo pet godina, ona baba iz Kalinovnika, sudopera u hotelu Imperijal, koja ga je vodila da trči po Stradunu, i obožavala ga, i sanjala sve što je sada sanjala da joj on kupi, čula je kako je njegovoj majci Dani neki idiot rekao: Ovaj mali je rođeni lopov. Ovu misao ostavio mi je on, iz vremena kada smo bili jedan na jedan, kada ga je stari vadio iz milicije kod komunjara, s deset godina, posle obijanja italijanskog Poršea na Pilama. Kada je Marjan V. imao devet godina, njegov matori dobio je prekomandu za Mekedoniju. Tamo je Marjan V. odneo nadimak Porše, naučio je taj njihov jezik i da frlja na makedonskom, a kod babe Jevdokije, pijanistkinje, potomka ruskih grofova, prilično i francuski. Od nasrtaja nauke nije se branio. Ne može da se kaže da je bio predobar đak. Upisao se u Tehničku, turpija mu je bolje ležala u rukama od penkala, rekao je otac Petar, smatrao je da je dobro izabrao. Trebalo je da se Marjan uvredi kako ga stari kiti, a on se smejao.

Pokazalo se da nema brave koju ne može da rastavi, ni auta da obije, ni ključa koji ne ume da naparavi, govorili su u Bitolju. Položio je, pored tehničara, i za majstora, iz prve, 1987. Uz diplomu, stari mu je kupio lep komplet alata iz Grčke. Te godine, odlazeći na letovanje u Grčku, bez para i predrasuda, sa alatom, Marjan V. otkriva i sam, otvarajući vrata po sobama hotela, da je rođeni lopov. Nije imao iskustva s radom u kapitalizmu, ali je bio uveren da mu je tamo gnezdo. Kada su propale nade da se može zaposliti u kapitalističkoj Grčkoj, vratio se u Jugoslaviju koja je još postojala na papiru. Doneo je, uz malo sreće, pare roditeljima, govoreći da ih je zaradio kao berač mandarina i limuna, recepcionar u motelu, krupije, a onda se uputio, upicanjen, u Beograd vozom, prvom klasom, preko Đeneral Jankovića. Sve skupljene pare, bolji nakit i umetnine pretvorio je u dolare, ostavio je to u sefu u jednoj stranoj banci, u Skoplju.

Tada je u džepu i sefu bila prilična svota dolara. Privio se kod kurve iz Zemuna, upoznao je na Kritu, bavila se poslovnom pratnjom. Ona ga je uvela u javni, podzemni život Beograda, na tek prispele splavove uz Savu, među one koji su imali pare i nisu imali pameti. Pare i vredniji nakit kasnije je prebacio u sef druge strane banke u Beogradu. Naočit, sa sofisticiranom facom, znanjem jezika i umećem sviranja klavitra, mogao je, kada obuče skupo odelo i stavi zlatnu dugmad na belu košulju, da otvori svaka vrata, da se dopadne svakoj ženi. Uspeo je da podmiti da ne služi u poluraspaloj armiji, a onda se s pasošem, koji nije bio fasifikat, otisnuo u Pariz, dajući onoj kurvi u Zemunu pristojnu otpremninu. U proleće 1988. krenuo je da hara po francuskoj rivijeri, kako na mestima gde se pare skladište, tako i među ženama i među poslovnim svetom, po galerijama skupih slika, gde su ga uveli naši poznavaoci ove rabote. Nije bio posebno darežljive ruke, ni rasipnik. U kafanama i restoranima plaćao je koliko treba, da održi ugled bogatog vlasnika plantaže kafe u Brazilu, ali i da se ne istakne. Tako se na tajnom računu u Švajcarskoj već 1989. obrelo tri miliona dolara, plus akcije vredne milion, koje glase na donosioca. Mutni advokat iz Nice, kome je dao lepu sumu, uspeo je da uredi da sve izgleda legalno, a i za Švajcarce prihvatljivo. U Beograd se vraćao onako, iz hira, tek da se vidi da je uspeo, nije se isticao, a prema roditeljima može da se kaže da je bio sasvim pažljiv i dobar.

Sa ćerkom ambasadora sa Istoka, kada je komunizam odapinjao papke, obreo se u uzburkanoj Moskvi, gde je s Mikom iz Jagodine, koji je završio kurs za menadžera u Amsterdamu, napravio agenciju za otkup dugova, pa su na njegov račun dolazile pare za koje nije morao ni da zna odakle dolaze. Mika je radio za sve službe i policije, tako je imao leđa, davali su koliko su davali, tako da sa ove strane nisu stizali problemi, ni iz Londona. Mora se priznati da se drogi nije primicao, a odbio je da uloži pare i u duvan, čiji je šverc počeo po republikama raspale Jugoslavije 1991. Te godine vratio se u osunčan, obrijan Beograd u junu i krenuo u Bitolj da sahrani oca Petra. Kako nije imao braće ni sestrara, majku je odveo kod njene neudavane sestre Senke u Aleksinac, koja se penzionisala kao sekretarica u propalom Rudniku uglja. Dao im je pristojne pare za život i crne dane, popove, popravku krova crkve, a sahraniće je sestra već sledeće godine na lokalnom groblju, tako da se tada nije sastavila s pokojnim Petrom, a to joj je bila velika, skoro jedina želja u životu.

Iz Beograda je putovao u Moskvu, dok je bilo ruskih dugova napretek, i dok je Mika imao leđa i mrežu s ruskim oligarsima, i one veze u Londonu da od govana prave pitu, a onda, kada su se Rusi dosetili da i sami ovo rade, odnosno njihovi naslednici, on se prebacio na građevinu. Tako je i otvorio projektni biro sa zemljakom iz Podgorice i s Litvancem, veliku firmu koja je gradila stanove i vile: prvo stanove za rusku sirotinju koja se dočepala para i nagrnula u Moskvu, a onda vile i dvorce za milionere u onim ograđenim torovima oko Moskve. Mika se vratio u Srbiju da kupi pivaru i mlekaru, a navodno je petljao i sa fabrikama lekova u vreme privatizacije i razjebavanja komunizma. Tu su mu se putevi s Mikom razišli, bez trzavica. Uz pomoć advokata i para, uspeo je da od sebe napravi biznismena od koga su zazirali i kome su se udvarali vlast i opozicija. San mu je bio da kupi fudbalski klub, poznavao je i Abramoviča koji je uzeo Čelzi. Kada se vratio na francusku rivijeru, iako sklon hedonističkom životu, ponašao se prirodno. Tu je, posredstvom profesora iz Beograda, koji imaju fakultete i na pijacama, kupio i potrebne diplome i doktorat prava. Od tada je živeo u Kanu, gde je kupio vilu koja je pripadala diktatoru iz Ekvadora, onda nekom iz loze grofova.

U vilu je doveo mladu, obrazovanu, lepu devojku iz Moldavije, koja mu je 1995, kada je potpisan Dejtonski sporazum za BiH, rodila sina Petra. U hotelu u kome se dodeljuju nagrade filmskog festivala u Kanu napravio je prijem za tri stotine duša. Najskuplji ruski kavijar stigao je avionom dan ranije, a niko nije znao šta i ko slavi. Bio je to veseo kraj jednog perioda njegovog života. Pre toga, on je, počev od one kurve iz Zemuna, ostavljao iza sebe žene kao medved tragove i po njima je svako mogao da dođe do njegove ranije, prazne jazbine. Nekoliko meseci po rođenju sina Petra, krenuo je za Moskvu, kako bi sa zgodnom ženom, arhitektom, predstavio Rusima projekat velike banke, na koji su bili bacili oko i Gruzijci, biznismeni iz Tbilisija. Marjan V. je osetio šta znači biti i na dnu i na vrhu, ali, s godinama, novac ga je, blago kazano, olabavio i nije bio oprezan kao u grčkim danima kada je kalauzom otvarao sobe i apartmane u hotelima.

Nikada se nije bavio politikom, trudio se da ga ona ne uvuče u ovu vrstu društvene zajednice. Nije dozvolio da ga obuzme teskoba uspomena, svoj talenat je naglo krenuo da arči na drugu stranu, da stekne naklonost i drugih, viđenijih žena, nije uspevao da oseti gde mora da stane, nije dozvoljavao ni da mu raspad trule Jugoslavije podreže krila. Mitar iz Podgorice, koji je izgubio pare na kartama u hotelu Maestral u Pržnom, rekao mu je da od para može i da se poludi. Pare, vredi ponoviti, nije pozajmljivao, samo ih je darivao, s merom i s ciljem. Nevolje je, tako je izgledalo, nosio s carskim mirom, okružen telohraniteljima, jer pare su đavolja rabota. Dok su ljudi u zemljama raspale Jugoslavije jedva sastavljali kraj s krajem, on je u Francuskoj gradio imidž skromnog bogatuna, pa se muvao među našim izvikanim sikarima i od njih kupovao kojekakve mazarije. Nije dozvolio da senka padne na njega. Njegove reči, svi su znali koliko može, zvonile su kao grumenje po sanduku.

Ne zna se od koga je nasledio talenat da ide u korak s vremenom, a da se ne kreće daleko od svog bunjišta i bagre. Tako se njegova igra s ljudima, parama i strahom svodila na nekoliko država u Evropi, sefova i računa u bankama, kurvi po najskupljim kuplerajima. S Moldavkom je imao i drugog sina, dao mu je moje ime Jordan. Oba je Mika krstio u ruskoj crkvi u Kanu. Nisu ga krasila nadahnuća, bio je precizan kao vozovi u Nemačkoj. Iz daljine je izgledao srećan, izbliza je imao strahove i snove. Kao da se bojao da ga teskoba sefova i kupleraja ne uguši. Nije se kockao, nije voleo rulet i karte, Moldavki nikada nije priznao da je vara, niti se ikada javno pojavio s drugom ženom.

Meni, koji na papiru ostavljam trag o njemu, posle dosta kopanja po uspomenama drugih, uz pomoć bratove praunuke Une, meni, s kojim je izučio školu tehničara u Bitolju, poverio se na Bledu da od nekoga vremena sanja san. Taj san je, u neku ruku, vrsta kazne, a s druge strane usud. Sanja, rekao je, vidi sebe kako je provalio u banku u Cirihu i izneo brdo para kojima je napunio avion i završio u pustinji, u Dakaru. Od tih para kupio je od beduina sedam Poršea različite boje, pod šatorima, svaki za po jedan dan u nedelji i s njima jurca po pesku. Spava u sedam različitih šatora u pustinji u kojima gmižu zmije i gole žene. Malo ko zna da je daltonsita i da je kupovao garderobu tako što uđe u butik i kaže. „Dajte mi sve ovo s lutke.“ Donje gaće je nosio samo po jedan dan, nikada ih nije davao praljama na pranje, i žena koja je u kući spremala sve, i njegove kofere za put, obogatila se perući i prodajući njegov veš Jermeninu, trgovcu vešom.

Ubijen je na Arbatu u Moskvi, u ulici koju su proglasili pešačkom zonom, navodno su ga koknuli Čečeni zbog neisporučenog oružja, ili Gruzijci zbog pojekta one velike banke, ali postoji i Mikina sumnja da su određene službe umešale prste. Sahranjen je u Kanu, Moldavka je kupila staru gorbnicu od Baskijaca koji nisu imali naslednika. Bio sam na sahrani, nije nas bilo mnogo. Ja u Alpima držim mali hotel i od toga živim, nije mi bilo daleko da odem kolima do Kana. Kada sam ga zadnji put sreo, poklonio mi je zlatni roleks, koji sam unovčio, i dao mi je sto hiljada dolara kao znak pažnje što sam ga spasio da se ne udavi u jezeru, kada smo bili u Ohridu na ekskurziji, s molbom da održavam grobnicu u Aleksincu, prenesem Petrove ostatke iz Bitolja, uz majku Danu. To je neka vrsta njegovog amaneta.

Negde se u novinama pojavilo kako je, u žargonu, neki bilmez rekao da ga je ubio softver. Ja znam šta je softver, ali znam da to nije nadimak. Meni je, sticajem okolnosti, ostao alat koji mu je Petar darovao i koji je poslužio da, kako Marks kaže, dođe do prvobitne akumulacije kapitala. Njegova žena, s dva mala sina, sada živi s ključevima od sefova i sa šiframa od računa, s poslugom, u Kanu, a moje je bilo da kažem ovoliko, s merom. Povremeno se čujem s Moldavkom, moj je francuski bolji od njenog, samo toliko. Nije da ne radi ništa: otvorila je butik za iznajmljivanje skupe robe devojkama koje hoće da se na nekom mestu prikažu u lepom svetlu. Navodno je i ona upoznala Marjana V. u iznajmljenoj haljini, u iznajmljenim sandalama, sa iznajmljenom markiranom tašnom na ruci. I evo, ovako je ispunjena želja da ne zgasne uspomena na njega, i priča o njemu, nisam pravi pisac, jer on jeste rođeni lopov. Talenat je krenuo na stranu, valjda na pravu, njegov san sa sedam Poršea je nalik na bajke kakve smo kao deca slušali u Bitolju. Patio je što ima krive noge.

NINUS NESTOROVIĆ: ŽIG

Da bi neki vođa večno vladao nekom zemljom, nije potrebno da bude natprosečno inteligentan, nego da narod bude natprosečno glup.

Sve smo privatizovali. Samo su nam još životi ostali u državnom vlasništvu.

Samo je jedan narcis u našoj političkoj bašti. Sve ostalo su tulipani.

U Srbiji su danas mrtvi politički aktivniji od živih. Oni se bar prevrću u grobu...

Pse čipujemo, ali ne i ljude. Njih još uvek samo žigošemo.

  

Nismo baš 100% sigurni ko je otac naše nacije, al' sumnjamo na komšiju...