уторак, 31. децембар 2013.

REČENICE KOJE VOLIM (19)

REJMOND KARVER: KIŠA

Ustao sam tog jutra sa
strašnom potrebom da ležim u krevetu ceo dan
i ćitam. Na tren sam se borio protiv toga.

Zatim sam pogledao kroz prozor na kišu;
I predao sam se. Stavio sam se u potpunosti
u vlast tog kišnog jutra.

Hoću li svoj život živeti ponovo?
Činiti iste neoprostive greške?
Da, imam pedeset odsto šanse. Da.

недеља, 29. децембар 2013.

MILAN TODOROV: GRANA

U rano jutro 
ptica bi uporno
da se osloni
na najtanju granu
divljeg oraha.

Grana se njiše,
o vazduh se
oslanja ptica,
gavran li je ili
vesela gugutka?

Zašto na najtanju
granu, pitam pticu.
A znam  da i ja
isto to činim
celog života.

петак, 27. децембар 2013.

RADE JOVANOVIĆ: GODIŠNJICA

Ministar i ja išli smo zajedno na fakultet. Da kupimo diplomu!

Kad mi Srbi nekoga sahranimo, on ne mora da umire.

Ponekad nemamo šta da jedemo... A ponekad imamo!

Ministar prosvete morao je biti smenjen. Znao je latinicu!

Naše novine mogu slobodno da izlaze. Sve dok ne izađu vladi iz dupeta!

Zakazali su mi operaciju na srcu u nevreme. Baš kad su mi davali godišnjicu!

U Srbiji se za sve pita jedan čovek. To proširuje krug krivaca!


среда, 25. децембар 2013.

MILAN TODOROV: JA SAM ELVIRA

(diptih)

1.

Dok se oblači, Elvira mi priča o svojoj majci.
Zamisli šta mi je juče odgovorila kada sam je pitala: ko sam ti ja, mama?
Ne znam.
Odgovorila je:
Sigurno si mi nešto dobro...
Onda Elvira plače na mom ramenu  i onda joj je, valjda, malo lakše.
Hvala ti, kaže iskreno. Ne znam šta bih bez tebe!
Ali ipak ne želi da spava sa mnom.
Za sada, kaže.
Koliko dugo može da traje vreme sadašnje, pitam.
Elvira se pravi da me ne razume.
I ja znam  da to njeno „sada“ znači „naročito ne sada“, kako kaže Elvira.
Naročito ne sada, kada je zapala u krizu srednjih godina i kada je uverena da više ne može da vodi  uobičajen seksualni život posle menopauze.
Istovremeno, ona sve bolje izgleda I to ne mislim, naravno, samo ja.
Kad smo, nedavno bili na aerodromu, jedan poznati glumac...naočit čovek rekla je Elvira...me je napadno gledao.
Ona, zaista, izgleda sve bolje. I ja joj to uporno ponavljam, ali ona misli da moje reči služe samo tome da  bih je subotom uveče posle večere i čaši ili dve dobrog vina,odvukao u krevet.
Znaš šta joj se sada dešava? pita me u pola posla. Upravo sam, naime, pomislio da je stvar među nama krenula, jer mi je dozvolila neke male nežnosti, što u poslednje vreme nije činila.
Šta, za Boga miloga?
Nekontrolisano kaki.
Molim?
Onako, i kad mora i kad ne mora. Jednostavno više ne konroliše peristatiku creva. I sve ja to moram da čistim. Ali, ona je svega toga svesna i stid je. Mene zapravo boli njen stid...razumeš?
A glumac, kako te je on to gledao?
Ja sam veoma svesna da sam još...kako da ti to kažem (postidela se)....privlačna sredovečnim muškarcima...
Zabolelo me je.
Odjednom odlučih da budem sasvim iskren.
Zabolelo me je kad si to rekla. Ja, budala, zaokupljen displejima sa informacijama o odlascima i dolascima , strahom od pada, ne zaboravljam nikada da je sletanje opasnije od uzletanja, pa onda ono redovno kašnjenje isluženih Jatovih aviona... nisam ni primetio tog klipana.
Mislim da grešiš. Čovek uopšte nije klipan, nego vrlo uspešan fillmski i pozorišni glumac.
A šta sam ja?
Ona opet ćuti.
Znaš, kažem, moram da ti priznam, to se i meni dešava.
Tebi...pa, naravno...
Možeš da se ironično smeješ koliko hoćeš, ali primetio sam da me ženske upravo poput tebe ponekad gledaju, ali onako, kao kada ima još nešto iza tog pogleda.
Razočarenje?
Možda, draga moja Elvira, ko to zna... Svi smo, na ovaj ili onaj način, razočarani ...
Ali, to je drugo, dragi moj. Ti nikada nisi voleo žene svoje generacije.
Ja ne kažem da su to žene moje generacije.
Ali, ne mnogo mlađe, zar ne?
Mm...da...u pravu si..ali ipak, već obeležene.
Šta ti to znači? Kakav fašizam?
Ne, nisi me shvatila. Obeležene znači na neki način emotvno izneverene ili bar ozbiljno povređene.
Lovac koji sledi krvavi trag divljači.Kako se to ono beše zvalo? Krvoslednik?
Ne želim da se upuštam u raspravu koliko je ona, Elvira, mlađa od mene. Osam godina. Devet. Mnogo ili ne baš mnogo. Meni je to uvek bilo svejedno. I sada mi je svejedno.
A ja starim, kaže Elvira i zakopčava grudnjak na leđima. Nezaustavljivo i nepobitno starim. Eto...pomozi mi..
Pomažem.
Ona na to iznenada kaže: neukusan si!
Molim.
Neukusan si. Vrlo dobro znam šta misliš i u kom trenutku to misliš.
Primećujem da joj je nos oštar. Inače sam uvek smatrao da je pisav, nežno pisav. mali i blag. A uši su joj velike, blede, ispod poludugačke crne kose, koja se na mahove razređuje i stanjuje pri dnu.
Mislim da si ti osoba koja je operisana od svakog saosećanja.
Fijasko. Još jedna propalo subotnje veče.
Dok je sređivala garderobu, ustajala pa sedala, čekala taksi, gledala kroz pogrešan prozor, onaj ka dvorištu a ne prema ulici, proveravala stanje baletanki na svojim dugim nogama... iznenada je opet rekla: Znaš, neverovatno je da se ovakva priča dogodila i mojoj majci. Poslednjih deset godina očevog života ona sa njim nije progovorila ni reč. Pamtim taj muk, jezivu tišinu...ne znam ko je bio kriv, samo mogu da naslućujem iz pozicije zrele osobe...
Taksi je trubio uporno i nervozno i ona me je, pre no što će strčati niz malo stepenište u kući , poljubila u obraz.
Otišla je i ja sada jasno osećam da je to žena koja mi nikada nije pripadala, iako smo već tri godine zajedno. Ne moramo da osećamo i mislimo isto. Dakle, ne mislim na to. To se dešava ljudima koji su dugo zajedno. Ili se ne dešava. Ali, ovo sada ide u pogrešnom pravcu. Definitivno, ma šta to značilo.



2.


U taksiju lepo miriše na citruse i suve smokve, recimo, premda sam imala utisak da je čovek u njemu predugo sedeo i perverzno buljio u mali televizor koji se drmusa na komandnoj tabli. To prvi put vidim u našim taksijima.Nisam pretarano indiskretna, mislim samo da je možda vreme da stvari vidim onakvim kakve jesu. Taksisti je ova automobilska kabina zamena za kuću. I normalno je da čini sve da se u njoj oseća prijatno.
Da li vam smeta muzika, upitao me  je.
Tek sada sam primetila da on ne gleda televizijski program nego snimak neke koncertne predstave. Gudači u atrijumu velike gotske crkve. Sunce koje isijava iznad njihovih instrumenata, grana loze nadvijena nad tremom.
Napolju je vejao mokar sneg.
Ne, naprotiv, kažem i mislim čovek je sigurno obrazovan i ko zna kakva nevolja ga je naterala da po ovakvom nevremenu dežura na taksi stanici.
Preturam po svojoj ogromnoj mekoj tašni i shvatam da sam kod Gordana zaboravila četicu za zube. On ima u ormanu deset novih neraspakovanih četkica za zube, ali ja uvek sa sobom nosim svoju. I ne menjam je godinama. On menja svoju svakih mesec dana. Ne razumem u čemu je razlika, ali razlika postoji. U svakom slučaju znam da se neću vratiti po tu svoju plavo crvenu četkicu za zube sa mobilnom drškicom.

Posle petnaestak minuta kažem taksisiti: Ostavite me iza onog signala, jer uvek namerno silazim kod tog signala koji upozorava vozače na prelaz preko pruge. To činim i sada, duboko posle ponoći, jer volim da uzmem malo svežeg vazduha pre nego što stignem kući. Život je sada tako kratak i možda ga što dužim šetnjama možemo učiniti podnošljivijim, mislim i znam šta bi Gordon na to rekao. Ne moraš, ti ionako imaš zgodne noge...Ili nešto u tom stilu. Suviše je predvidljiv.Za njega nijedna tema nije ozbiljna. Možda je tako bolje. Lakše prolazi kroz zabranjeno, kroz crveno.
Čovek zaustavlja taksi, izlazi i otvara mi vrata. Nešto što nisam očekivala niti sam ikada doživela u ovom gradu. Muzika ima čudo dejstvo, ponekad, zar ne? Dok mu plaćam vožnju, on stoji blago naklonjen, visok, uglađen, bled  (tek sad primećujem da ima dugu kosu neuobičajenu za njegove godine) i kaže zapanjujuće: Zdravo.Primećujem i da mu glas drhti. Potom polako zatvara vrata i prelazi na drugu stranu vozila, zureći u mene sa jedva vidljivim odsjajem u očima.
Otkud ta potreba u muškarcima da se stalno, u svakoj situaciji, primereno ili najčešće neprimereno, približavaju suprotnom polu, da osvajaju, kao da im je to zapis od Boga?
Tiho sam ušla u stan. Majka je spavala u svojoj sobi. Čas je glasno hrkala a čas mirovala, kao da nije disala.
Nisam imala snage više da se iscrpljujem sa njom, zaključala sam vrata njene sobe kao što sam činila svake noći plašeći se da jednom ne ustane iz kreveta i padne niz strmo stepenište.
U kupatilu sam se brzo istuširala vrelom vodom pa zatim hladnom. Obukla plavi penjoar. Ušla u dnevnu sobu i upalila malu podnu lampu, uključila  televizor. Bila je neka reportaža o Tokiju. Setila sam se reči jednog Japanca koje je izgovorio prilikom jednog u nizu onih njihovih zemljotresa u okolini Fukošime i nuklearnog reaktora: Plašiti se previše ili premalo je isto.
Da, zaista bi se moglo i tako nazvati to osećanje stalno rastuće pustoši. Osetila sam teskobu od toga.
Otvorila sam prozor. Dugokosi taksista je stajao ispod svetiljke pred ulazom. Kad je začuo prozor, podigao je glavu i mahnuo mi. Naši pogledi su se sreli.

Ujutro, pitala sam se kako je taj nepoznati muškarac mogao da zna šta mi je tog trenutka u glavi.
Kako je, uostalom, mogao da zna za moju potrebu da se oslobodim ove duge vezanosti ... Da prekinem tu vrstu uništavavajuće zavisnosti.

Docnije sam pakovala majčine stvari koje će poneti sa sobom u bolnicu.
Iznenada postala je vrlo prisebna. Tačno je znala gde se koji komad njene garderobe nalazi, gde peškiri, gde lekarski nalazi, govorila mi je da pripazim na foto album...sve je bilo sasvim kao nekada, ništa nije zaboravila, izuzev što me je zvala Ana, verovatno je sada umislila da sam pokojna tetka.  Uzalud sam joj govorila: ja sam Elvira...tvoja mala ćerka, tako sam rekla, i još: mama, pogledaj me...
Ona je iznenada zaplakala. I plakala je tiho cvileći sve vreme dok sam je pakovala.
Ne, to nije zaborav, pomislih, to je nešto dublje. Zaborav je razumljiva stvar, a ovo je nešto sasvim nerazumljivo i zato strašno.

O tome sam mislila dok sam majci presvlačila pelene, o toj  drugoj, tamnoj strani zaborava.
Nekako baš u isto vreme zazvonio mi je mobilni. Gordan se javljao sa posla uvek tačno u devet i trideset ujutro, pre jutarnje pauze za doručak. Hej, pa ti si potpuno zaboravila na mene...Kao da sam četkica za zube...rekao je veselo.
Mogla sam da mu kažem ... da zaborav nema svoju konačnu formu.  Toliko sam znala iz majčine priče. Ali, zašto? To na kraju krajeva ništa ne menja.
Umesto svega, ćutala sam.
Pomislih, možda sam i ja kao majka? Možda bih mogla deset godina da ćutim  sa nekim muškarcem? I da sve zaboravim.

Zato nervozno prekidam vezu, tražim onaj noćašnji zgužvani papirić u svojoj tašni i zakazujem taksi...
Ja sam ...Elvira, kažem.


понедељак, 23. децембар 2013.

RATKO DANGUBIĆ: ORDEN PO ORDEN

Orden po orden i tako se pravi pancir.

Nikada nismo imali pameti koliko nam treba. Uvek nam se prelivalo.

Koliko su velike žrtve prinete na oltar otadžbine vide se po tome da se oltar uopšte ne vidi.

Istina je da mi nismo preši cenzus, ali šta mi možemo kad nas vlast hoće.

Optuženi ima pravo da se brani sa slobode, ali zato prvo mora da prizna da je ima.

Kod nas noćni život traje i danju. Tako se štedi energija.


недеља, 22. децембар 2013.

RADE JOVANOVIĆ: PRAVAC

Vlada realizuje zacrtani pravac nebeskog naroda. Uvek na gore!

Izginućemo do poslednjeg, ali Srbin više neće pucati na Srbina!

Bila bi to najmasovnija paradu ponosa. U njoj bi uzeli učešća svi koji
Srbima rade iza leđa!

Mi ne želimo da usrećujemo EU. I dalje ćemo uživati u  svojoj nesreći!

-Karađorđe nije dovoljno koristio glavu!-pravdao se Miloš Obrenović.

Turci su olako profućkali pet vekova. Mi Srbii to sebi radimo sto puta brže!


субота, 21. децембар 2013.

MILAN TODOROV: BLAGA ZIMA

Ono što je uočljivo jeste da nas više nigde nema.

Lepota poroka je kad jebete gabora.

Sudije sude po zakonu. A kod nas vlada zakon jačeg.

Zlatna ribica mi je tri puta ispunila želju. Po pravoslavnom običaju.

Ovo je blaga zima, reče Staljin. Sve koje sam pomilovao, pošaljite u Sibir.

Golub mira je ptica koja sere po Kipu slobode.

Kupujem novine samo zbog čitulja. Da vidim kolika mi  je remitenda.

ZORAN T.POPOVIĆ: BEKSTVO IZ PANČEVA

Kad bi mi neko rekao dan ranije, kad ce biti smak sveta, ja bih iz Panceva
pobegao u selo!!

Oni koji su nam palili kuce, uvek su za dom spremni!

Zahvaljujuci standardima EU i Srbi ce uskoro u svojoj zemlji uzivati sva
prava kao i druge nacionalne manjine!

Ima jedan fizicki nedostatak. Veliki mozak mu je mali!

Sudenje je odrzano u razumnom roku.Po kratkom postupku!

Brak je kao biznis. Ko koga zajebe!

Obogatio sam svoj jezicki fond. Cuo sam jednu novu psovku!


петак, 13. децембар 2013.

ZORAN T. POPOVIĆ: LUD PROVOD

Pola Srbije pece rakiju, a druga polovina je konzumira. Tako da je proces
proizvodnje u potpunosti zatvoren!

Sudija je osudio optuzenog na smrt vesanjem, jer je dobio obecanje da ce
dokazi stici za nekoliko dana.

Zenin ljubavnik je u neku ruku i bracni savetnik!


U Srbiji ne vladaju politicke stranke, vec glad!

Situacija uopste nije toliko katastrofalna kakvom je prikazuje opozicija.
Jos gore je!

Sta mu vredi sto je mlad, pametan i obrazovan, kad nema nikakve druge
kvalifikacije!

Svaki stranac koji dode u Srbiju ludo se provede. Odmah se uklopi u nas
mentalitet!


MILAN TODOROV: UGOVOR



                                             Sve u ovoj priči je izmišljeno, imena, događaji, mesto. Jedino je stvarna priča.

      Živećemo zajedno, dogovorili smo se na samom početku, samo dok nas to u potpunosti ispunjava. Bilo je to nešto kao ljubavnički ugovor.U njemu  je najvažnija bila zaštita naših ponovo stečenih ličnih sloboda. Oboje smo već pre toga bili u braku. Ovo sada je bila naknadna igra sa sudbinom.
      Na koliko ćemo potpisati, pitao sam je. Možda tri meseca, rekla je neodlučno. Šta misliš da li sam preterala sa pićem večeras? Od dva Musolinija se još niko nije opio.Bojim se da sve ne pokvarimo tim obavezivanjem unapred, rekla je i čvršće se privila uz mene. Mislio sam  na malo duže... Koliko duže? Šta ja znam. Ljubav na probu, probni rad srca. I tela, što to ne spomenuti u ugovoru. Nadnica za žlezde? Rekao si zvezde, ako se ne varam... Natočio sam još jedno crno vino u duboku čašu, dopunio je esencijom prirodne maline i presekao sve to sodom.
Potpisali smo na dve godine, ni dana više.

........
      Dve godine smo bili zajedno. Možda i koji mesec više. Jedno veče smo sedeli za stolom. Na stolu su stojali ostaci putera u staklenoj posudi, polukilogramski uski crni slovenački domaći hleb, staklenka sa žuto mrkim indijskim karijem i dve dopola prazne čaše. Ha, pomislih, ipak postoji trenutak kada se čovek odluči da kaže „dopola prazna čaša“ umesto „dopola puna“... Posmatrao sam  je kako mrvicu hleba bridom svoje uske duge šake gurka čas levo čas desno. 
      - Prestani da tako zuriš u mene...- rekla je. - Ne kiseliš krastavce...
Da bih nekako ispravio već načinjenu grešku pružih ruku prema njenoj ruci koja je mlitavo ležala na stolu. Ona trznu nadlakticom i sklopi ruke na grudima.
-          Ne želim da od ovoga pravimo melodramu!
      Onda je otišla u kupatilo i tamo ostala tačno trideset minuta. Iako sam navikao da je čekam, ovo je bilo predugo čekanje. Zapravo, imao sam takav mučan osećaj zbog toga što je bilo jasno da nemam šta da čekam.
     Mogao sam da brojim do sto i nazad, da duboko uvlačim vazduh i stomak i posle ga nečujno i polako, kao operski pevač ispuštam kroz nos... Nisam učinio ništa od toga, samo sam sedeo leđima malo čvršće prikovan za stolicu, malo uspavnijeg tela nego pre toga.
      Kada je napokon izašla, rekla je:
-          Ovih dana ću poslati nekog po svoje stvari.
...........................
      Ništa se nije dešavalo.
Prolazili su dani
      I posle nekoliko nedelja je došao taj neko. U stvari, pre toga me je nazvala telefonom i rekla da će doći taj čovek.
Samo nije baš tako rekla, nego:
-          Srđan će doći po moje zimske stvari.
I dodala, kroz prigušen smeh iz grudi:
-          Ne sve, naravno. Par sitnica...onaj zeleni šal iz Nepala...crvene Tigrove čizme za štrapac po lapavici...i onu skijašku kapu iz Lavinja. Mislim, da je to to.  Šta ti misliš?
Mislio sam ko je taj Srđan.
-          Ma, da, rekao sam, to je to.
-           Ostalo, molim te, baci u đubre. I...čuvaj  mi se.

      Ćutao sam. Nije više ništa rekla. Nije ništa pitala. Zbog toga nisam imao želju da bilo šta kažem o našem ugovoru. Na primer to da postoje pravno ništavni ugovori. Takvi su svI oni koji se sklope u stanju trajne ili privremene neuračunljivosti. Ili u stanju alkoholizovanosti.
Ćutao sam nekoliko sekundi.
Još je bila na vezi.
Zatim sam sklopio telefon i odložio ga u džep kao mrtvu stvar.
Bio je to neki nepozati fiksni broj sa koga je zvala. Ostao je zabeležen u momoriji i znao sam da je najpametnije da ga odmah obrišem.

...................


      Njene stvari su bile uredno složene u velikim crnim kartonskim kutijama u američkom plakaru.
Srđan je bio zapanjen.
-          Čoveče, koliko toga stane u jedan kofer za jednu zimu!
      Nisam ništa rekao. Osećao sam se između njega, tog mladog čoveka sa minđušom u uhu, Sandre i prizora našeg bivšeg života kao u Minotaurovom lavirintu. Ipak, bio sam i ja zapanjen, ali iz sasvim drugih razloga. Zurio sam u sve te delove Sandrine garderobe koji su nam se rastvarali pred očima kao u nešto što sam gledao u nekom snu i što bi izbledelo da ga nisam ponovo ugledao na svetlosti dana. Duboka crna tašna na preklop sa žutom kopčom. Okovrtanik od lažnog krzna. Uvek se protivila izlovljavanju životinja radi nečije bunde. Raznobojne vunene dokolenice. Jedno zeleno malo ćebe...One čizme u boji lilihipa...
-                Da li bi hteo da mi pomogneš da odnesem stvari do kola, pitao je Srđan kao nešto što se podrazumeva.
-          Naravno, druže.
      Dole, kod kola rekao sam mu, sa knedlom u grlu:
-          Možda bi najbolje bilo da  ona pogleda ovo što je ostalo. Možda tu još ima nečega vrednog...u tom...haosu...Reci joj. A ako ne...sve ide u đubre.
-          Haos! -  rekao je Srđan bodro i zalupio gepek. Ili je rekao:  Ćaos. Prošao je tramvaj i zaglušio nas. Zatim je dodao gas.
      Nisam znao šta mu to znači. Da li će doći po njih. Možda da je nazovem? Zašto?
Da se ne bih previše bavio trilemama izvadio sam mobilni, potražio njen novi  broj i kliknuo delete.
      Lukava elektronika me je pitala: Da li stvarno želite da izbrišete ovaj broj?
No.
      Odustajem draga moja Nokija, rekoh. Pogledao sam gore, prema stanu i osetio bol u vratu. Za sada još ništa opasno, znao sam, samo opomena. Ipak, osećao sam da u tome ima još nešto od dolazećeg vremena a to nešto se moglo komotno sažeti u misao da svako, pa eto i ja, u jednim momentu shvati da najviše na svetu voli sebe.
      Popeo sam se u stan, otvorio plakar, ali nisam znao šta tražim u  njemu. Onda sam zapazio kutiju u uglu. Pravilnim školskim slovima Sandra je napisala na njoj: STVARI ZA LETO. Otvorio sam kutiju. U njoj je bilo nekoliko belih kamičaka sa neke hrvatske plaže i njen letos nošeni kupaći kostim iz dva dela. Uzeo sam ga u ruke. Okrenuo, rastvorio, pomirisao, zatim se brzo svukao i obukao te najlonski crvene gaćice a na grudi stavio brushalter.
      Posmatram se u ogledalu.
Ne, nisam fetišista. Želim samo da znam kako se ona osećala u tome, dok su je muškarci, ja i toliki drugi, gledali u tome.
      Žmurim, dugo žmurim. Onda prstom prelazim po ivicama korseta.Potom ga stavljam u usta. Da li je slan?
Ne osećam ništa. Šta ja uopšte znam o njoj? I kuda me vodi ovo što sada idem  njenim izgubljenim tragovima. Ja nisam ona, ona nije ja. Krug je zatvoren. Još na samom početku naše veze.
     Tako obučen otišao sam u kuhinju, seo uz prozorski radijator i polako ispijao buteljku plavca dok nisam osetio da sam prepio i da me opet žiga ona bol u potiljku.
      Da li se plašiš smrtii? Često bi me to pitala.
Da, plašim se, mislio sam, ali joj ni po koju cenu nikada to nisam priznao. Plašim se zapravo onoga što prethodi smrti, ali kako to nazvati i kako to prepoznati kada nastupi?
Ne znam kako sam se dovukao do neraspremljenog kreveta i zaspao.

................

      Bio je petak, kraj nedelje, neuobičajeno tiho. Možda zbog sumaglice i inja koje je okovalo prozor koji gleda na ulicu. Ustao sam, začudo, čilo i brzo uskočio u tamnoplavu trenericu u kojoj sam se u kući najprijatnije osećao. Na nepristojnu epizodu sa njenim donjim vešom podsećalo me je klupko šarenih krpica pored radijatora. Skupio sam ih u šaku i ne razmotavši ih ubacio u najlonsku vrećicu koju sam odložio pored prepune kante za smeće.
       Uključio sam tost. Pristavio kafu da se kuva. U mali porcelanski tanjir položio sam prepečeni crni hleb i na njega linuo nekoliko kapi maslinovog ulja. Dok sam jeo, osećao sam kako mi se polako vraća raspoloženje. Pomislio sam na ono što sam negde čitao da su monasi ili kaluđeri dobijali hleb sa maslinom kada bi polazili na duga i teška putovanja. I da li se mi krećemo svojom voljom po ovom svetu ili se Zemlja kreće mimo naše volje? Ako smo na brodu, da li putujemo mi ili brod?
      Da budem iskren, sve ovo me je iznenadilo. Naročito bujanje dobrog raspoloženja. Koliko ima do novih šljiva, mrmljao sam veselo sebi u bradu. Još desetak dana i dani će postati duži. Koliko? Onoliko koliko vrabac skoči od mrve do mrve, kao što se govorilo. Počinjao sam da se pitam da li sam to ja. Da nisam neki drugi čovek? Da li je to zbog kraja godine? Vreme kada se svode računi i podvlači crta, pa kad čovek to nekako uradi sam sa sobom, može čiste duše, valjda, da gleda u naredne dane, ne sluteći pritom nikakvo zlo.
      U takvom raspoloženju smotao sam i preostale Sandrine stvari u veliku providnu vreću i sa kantom za smeće u jednoj i džakom ženske garderobe u drugoj sišao do kontejnera. Ispraznio sam kantu u njega, boca je udarila o lim i rasprsla se ciktavo. Onda sam pažljivo položio džak sa Sandrnim suknjama i blezerima na poklopac kontejnera, računajući da će to nekome koristiti.
      Kada sam došao nazad u kuhinju, brzo sam prišao prozoru i sa četvrtog sprata bacio pogled na ulični kontejner. Moje vreće sa garderobim više nije bilo, neko je bio stvarno brz.
      Zatim sam detaljno pregledao sve fijoke. U jednoj su bile slike, većinom njene. Ja nisam voleo da se fotografišem i u društvu bih uvek tražio da meni daju aparat jer nisam fotogeničan. Izdvojio sam sve slike na kojima je bila Sandra, sama ili sa nekim drugim poznatim i nepoznatim likovima  i pažljivo ih isekao makazama na rezance. Nisam mogao da ih spaljujem, jer u kući nisam imao nijedno otvoreno grejno telo osim mlakih čeličnih radijatora.
      Pregledao sam i orman sa knjigama. Izdvojio sam nekoliko na kojima je bila Sandrina posveta. Druge boje Orhana Pamuka, Avanture nevaljale devojčice Marija Vargas Ljose...Šta sa njima? Pažljivo odvojiti stranu broj tri, onu prvu belu na kojoj se ljudi potpisuju i zgužvati. Naravno.
      U kuhinji sam pronašao neke sitne stvari koje je ona donela. Kašičicu za kuvana jaja, dve duboke keramičke šolje za belu kafu, hvatač vrelih krompira, platnene salvete sa monogramom...
      Kada sam pretresao valjda celu kuću i obrisao sve Sandrine vidljive tragove skuvao sam jjoš jednu tursku kafu i pozvao onaj fiksni broj umemorisan u mom mobilnom telefonu. Zvonio je dugo, ali se niko nije javljao. Na kraju, kada sam već hteo da prekinem, uključila se automatska sekretarica... Ledenim glasom molila me je da ostavim poruku. Prekinuo sam vezu, bez reči. Kakvu poruku, misilo sam.Šta reći smisleno? To ne bi trebalo da bude ništa što bi ličilo na ironiju ili nekakvu sramnu aluziju. Kakav si ti to pisac, kada ne umeš da smisliš poruku za krah...(slučajna štamparska greška?) za kraj jedne sasvim pristojne veze?
      Gledao sam kroz prozor i smišljao tu konačnu poruku. Trebalo se stropoštati do dna. Iz radija  su dopirali zvuci Listove ha mol sonate...
      Napolju je provejavao sneg pomešan sa kapima kiše. Ništa određeno ni napolju, pomislih.
      I onda začuh klik, kao kada stakleni kliker u dečjoj igri klikne u drugi staklenac u praznom prostoru. Stigla mi je poruka. Nisam imao ni najmanju dilemu od koga je: „Nemoj me više zvati. Nemoj da se ovo ponovi jer ćeš me razočarati i mogla bih prestati da ...“
      Nastavak poruke ne vidim,  jer je ekran na mom telefonu suviše kratak i uvek mi prikazuje samo delimične poruke. Pošto su one, po pravilu, tipske, ne moram da tražim taster za pomeranje pozicije teksta.
      Ne pitam se šta je u nastavku teksta. 
Odgovorio sam OK.
      OK, to je, valjda, dobro?






четвртак, 12. децембар 2013.

ZORAN T. POPOVIĆ: POBEDNIČKI MENTALITET

Primite izraze mog najdubljeg saucesca, zbog smrti vama dragog pokojnika.
Zelim vam prijatan sprovod!!

Doktor mi je postavio pogresnu dijagnozu. Ja sam  mnogo ludi nego sto
izgledam!

Narod je vlasti drzavni neprijatelj broj 1!

Ubi nas pobednicki mentalitet!

Kad bi kod nas vazio Dusanov zakonik, mnogi nasi politicari bi bili
invalidi!

Gradani moraju da se strpe. Nece ni kriza trajati , sto godina!

Strajkaci gladu su i istrajali u svojim zahtevima. Datum sahrane bice
naknadno saopsten!

Bez obzira na to sto zivimo, nikad gore, to i dalje ne daje pravo opoziciji
da priziva nove izbore, jer svi gradani znaju da smo mi najbolji!

RADE JOVANOVIĆ: SAVEZNICI

Nije trebalo dovoditi strane posmatrače. Lek je slati im naše političare na posmatranje!

Mladi moraju po svetu raditi prljave poslove Kako ne bi ovde bili političari!

Vlada ima svoje programe. Ne treba biti pametan da bi ih podržao!

Srbija se mora demokratizovati postepeno. Minut po minut ćutanja!

Srbi imaju saveznike na sve strane. Ne znaš odakle ti preti opasnost!

Najveća odgovornost vlasti je kako naći posao nesposobnima. Oni će sutra brinuti o nama!

Predsednik ne mora biti najučeniji Srbin. Ali mi smo baš preterali!



среда, 11. децембар 2013.

RATKO DANGUBIĆ: UZVRATNA POSETA

Mi svakako treba  da uđemo u NATO. To bi se moglo nazvati uzvratnom posetom.

Da nisam ostario, ne bih ni znao kako vreme brzo prolazi.

Nekada demokratiju nismo smeli da pomenemo, pa nam ona sada vraća istom merom.

Ja da sam ministar meni ne bi trebala plata. Zbog plate ja ne bi ni bio ministar.

Nisam ni znao da pripadam ovome narodu, dok me nisu proglasili izdajnikom.

Rekao sam da su premazani svim bojama, pa su me stavili na crnu listu.


понедељак, 09. децембар 2013.

RATKO DANGUBIĆ: NADOKNAĐENO VREME

Broj samoubistava raste iz godine u godinu. Ljudi nemaju strpljenja da sačekaju i umru od gladi.

Kriminal je uzeo toliko maha da policija prvo brani sebe, pa za ostalo i nema snage.

Kod nas je jedno vreme crkva bila odvojena od države, sada nadoknađuje izgubljeno vreme.

To što smo poraženi od boljeg, njemu ne može biti nikakva uteha.

Bogatstvio dolazi i prolazi. E tu ga mi čekamo.

Kosovo je vekovima bilo kolevka srpstva, a onda smo kolevku odneli na tavan.

четвртак, 05. децембар 2013.

RADE JOVANOVIĆ: BRIGA I RAZBIBRIGA

Uhvatili smo poslednji voz za EU. Srećom, imamo povratnu kartu.

Ili ovo moje nije mesečna zarada, ili mesec ima dvadesetak dana!

Prioritet vlade ja briga o položaju manjine. Većina ionako gladuje!

Navijači su zapalili policijski automobil. Međutim, MUP nije naseo na provokaciju!

Ko kaže da imamo kratku pamet? Mi se sećamo sta smo pojeli i 5. oktobra!

Demonstranti su najveća briga vlade. Srećom, MUP je razbibriga!

Danas ponovo nisam mogao da podignem penziju. U banci nisu imali sitnine!


понедељак, 02. децембар 2013.

MILAN TODOROV: VATRA



Zapalio sam vatru
Pustio da se razgori
Drvima je podjario
Dodavao svega na nju
Zima je bila
I ja sam smrznut
Mislio da ću tim
Smanjiti hladnoću
Sveta za mali
Neznatan deo
I uveren u to
Pred jutro zaspao
Ušuškan. U toplom.

четвртак, 28. новембар 2013.

ZORAN T. POPOVIĆ: SAČEKUŠA

Zlo je u nama, tako da ga mi u potpunosti kontrolisemo.

Ona je zaradila dvadeset evra, a on triper. Tako da su svi na dobitku!

Ceka nas bolje sutra. Opet sacekusa!

Kuda idu divlje svinje? Na ceku!

Svi bi hteli da udu u istoriju, mada je vec puta vise receno da se necemo
vracati  u proslost!!

Ja sam natprosecno inteligentan. Mogu da razumem svaku budalu!

Ne volim masovna okupljanja. Ja sam sam sebi dovoljan!

Najhumanija smrt je kad covek umre od grize savesti!

Napisao sam danas jedan dobar aforizam i sad sam godinu dana miran. Nisam
ja skriboman!

Posle duzeg vremena efektno sam dobio jednu partiju saha u minijaturi.
Kontumacijom, jer protivnik nije dosao!!

U zemlji u kojoj nema pameti, ludo se provodimo.

Nemojte me uciti mom poslu. Vi ga ne znate, a ja jos manje!

Nasi politicari nisu madionicari, ali su skloni svakojakim trikovima!

Prvo su oni nas raketirali, a onda mi njih. Time je uspostavljena
rezultatska ravnoteza!

On je melem od coveka. Da ga privijes na ranu, pa da umres!

Ja nisam video buducnost, sve dok mi nisu prepisali kapi za oci!

Imam dovoljno godina. Taman onoliko koliko mi treba!


Ja radim u tajnoj sluzbi, i molim vas nemojte o tome nikad ni da zucnete!

RADE JOVANOVIĆ: SVE SU NAM UKINULI

Neprijatelj nam je potreban samo u ratu. U miru sve sami postižemo!

Pitam se od čega žive neradnici u Srbiji?... Verovato od poslaničke plate!

Uzalud odlazite na spavanje uz RTS dnevnik. Po jutru se dan poznaje!

Mogli smo pod sankcijama izdržati sto godina. Međutim, i to su nam ukinuli!

Srpska deca se godinama školuju na greškama ministara prosvete!

Naš čovek ne  želi da sazna istinu. Radije uredno plata TV pretplatu!

Zadovoljan sam tekstovima u štampi o najvećim lopovima., No, ne sviđaju mi se slike!


субота, 23. новембар 2013.

MILAN TODOROV: OGREV


      Da nam je cirkular za sečenje drva ispravan, uradio bih to sam – rekao sam ženi uz  jutranju kafu.
I ja mislim da je bolje da nađeš nekog profesionalca – odgovorila mi je  – Nisi ti za taj posao.

      U njenom glasu nije bilo sarkazma niti eventualnog prekora. Bili smo u fazi  izravnavanja odnosa, bez mržnje, bez konkurentske borbe, skoro nezainteresovani za lične sudbine. Bila je to, dakle, samo još  jedna njena jednostavna i iskrena konstatacija, jer je veoma dobro poznavala moju, urođenu oblomovsku prirodu koja je sebe prepoznavala u čitanju, pisanju za novine, redakturi tuđih tekstova za štampu...
      Bio sam joj zahvalan zbog te oštre otvorenosti. Ma koliko to bilo u suprotnosti sa mojom prirodom, nisam se ljutio. Zaista, nisam bio vičan tom radu sa opasnom testeraškom mašinom. Bila je preteška. Iz nekog drugog vremena. Napravio ju je ujak od otpadaka masivnih ploča od kojih su u novosadskom brodogradilištu na Ribarcu u ono vreme gradili, pokazaće se, poslednje dunavske šlepove. Nepunih desetak godina posle toga i ujakove tragične pogibije u saobraćajnoj nesreći, brodogradilište je bankrotiralo.

      Izašao sam u malo,  travnato dvorište, iza kuće. Gomila iscepanih bukovih trupaca, ona njihova oštro i pravilno zasečena strana izgledala je kao zid od cigala  na zubatom novembarskom suncu. Deki, naš crni ovčar, lenjo se spustio sa vrha te gomile i onjušio mi cipele. Jato prljavih dunavskih galebova u nemirnom letu kružilo je nad Petrovaradinom. Leteli su visoko, jedva vidljivi. Povremeno bi poneki od njih a ponekad i celo jato ispustilo čudan prodoran krik. Bili su očigledno zbunjeni. Instinkt im je govorio da bi trebalo da su već krenuli  put juga, ali ih je novostvorena navika zimskog prilagođavanja vezivala za smrdjive, tople kanalizacione otvore u reci oko kojih je, svakako, bilo sitne bele ribe u izobilju...

      Namerno sam izašao napolje, prepuštajući svojoj supruzi  laptop za jutarnje surfovajne po kulinarirskim sajtovima ili snimcima nekih televizijskih emisija koje je želela još jednom da pogleda. To je predstavljalo našu uzajamnu solidarnost. Ja ustajem ranije, i dok doručkujem prelistavam elektronsku poštu i novine. Zatim, računar ostavljam njoj.

      Dok sam, sada, posmatrao neuredno, iz kamiona nasumce izbacane krupne bukove cepanice učinilo mi se kao da sam saučesnik u nekom ružnom poslu koji je započet a još nije završen. Mislio sam na panjeve koji su ostali u nekoj bosanskoj šumi, u nekom šipu. Panjeve, iza stabala koja su mirno rasla najmanje pedeset godina...

      Otišao sam do ugla dvorišta. Pored zelene i plave kante za otpad stajala je mala lopata sa crvenom plastičnom drškom i metla. Ogledao sam se oko sebe i prekorno pogledao u Dekija. Po običaju obavljao je nuždu  bez ikakvog reda, gde bi stigao. Dok sam se saginjao i tražio ostatke psećeg izmeta u još žilavim vlatima tamno zelene trave osetih da me neko posmatra kroz ogradu od pletene žice.
-          Pomoz Bog, nazvao je.
Bio je to snažan, možda bi se čak moglo reći debeljuškast četrdesetogodišnjak, koga su svi u kraju zvali nadimkom iz zavičaja Brka.
-          Lepa bukovina – konstatovao je. – Koliko ima u gomili?
      Nisam  se snašao i rekoh nešto u stilu koliko god da ima, a ima šest metara, ne verujem da će biti dovoljno do kraja zime. U gomili je bilo verovatno pet kubnih metara cepanica, ali ja to nisam mogao da utvrdim jer bi  Ciga iz Šapca koji me na kraju svakog leta snabdeva ogrevom tako vešto složio cepanice da je uvek izgledalo da ih ima više. U svakom slučaju, platio sam šest metara sa uverenjem da neću dobiti toliko drva. Nastavio sam da čistim dvorište, pomalo nervozno, dan je počinjao  da se odmotava prebrzo sa svim neumitnim obavezama.
-        Ako ne nađeš nekog boljeg od mene, komšija, ja ću ti to otpiliti...- rekao je Brka i polako, tromim, gotovo staračkim korakom otišao niz gornju ulicu ka reci.
      Pomislio sam da sigurno ide na ono, meni nezamislivo, jutarnje pivo u penzionerskom klubu Šaran na ušću. 
      Pažljivo, da ne zamažem prste, smotao sam plastičnu vrećicu, odložio lopaticu na njeno staro mesto i zatim sišao niz kratko stepenište na drugu, donju ulicu u kojoj se nalazio veliki plavi kontejner. Ulica je bila pusta. Na njenoj desnoj strani bili su, kao vojnici, poređani automobili čiji su vlasnici još spavali. Ponekad u poneko jutro čini se kako je spavanje jedina sigurna disciplina.
      Kada sam ušao u kuću, žena mi je saopštila da odlazi u kupatilo i da je laptop sada moj. Seo sam i tražio nekog ko će mi iseći drva. Sada su i testeraši na internetu, a nekada...
Međutim, bio je kraj sezone i niko od tih novih brzih majstora nije bio voljan da ponovo sklapa svoju mašinu. Jednom je testera bila na popravci, drugi nije registrovao traktor sa sekačem, treći je tražio mnogo više nego što je uobičajeno...I tako je izbor pao na Brku, kao da je tako suđeno.

      Sutradan, oko podneva, zapravo tačno u podne, kao u onom vesternu, pojavio se na razdrndanoj gvozenoj kapiji našeg gornjeg dvorišta plavi stojadin, malo ulubljene maske i vidljivo nagrižen patinom vremena. Iz njega su, naravno, izašli majstor Brka i njegov pomoćnik, neki mladić već prosede kose i lica očigledno ispijenog alkoholom. Mladić mi spuštene glave prvi pruži ruku i ja osetih u tom pokretu i neodmereno snažnom stisku ruke njegov nesigurni, labavi karakter. Brka se dobroćudno smešio i polako istovarao svoj alat. Umesto bilo kakve mašine izvadio je malu motornu ručnu testeru, jedan rasklimani zidarski kozlić oblepljen malterom i platneni, vrlo lep skautski ranac iz koga su izvirivale plastične dvolitarke sa benzinom.
-          Samo da se presvučem – rekao je i tu na ulici pored kola skinuo pantalone. – Očas posla ima da to bude sasečeno.
      Pomoćnik je i dalje bio rezervisan.  Dok se Brka presvlačio, pomoćnik  je mojom sekirom čistio malter sa nogara za sečenje, trudeći se da kad god bih ga pogledao, upadljivo ušicom udara po malteru pokazujući time da čuva sečivo nove sekire. Bio je skoro simpatičan u toj svojoj naglašenoj revnosti. Ponudio sam ih kafom i naglasio da bih im poslužio i dobru domaću rakiju, ali da se plašim za njihove ruke jer rade sa opasnim alatom. 
      Postojao sam još malo uz njih, dok su se nameštali  i zatim, kad je Brka, posle trećeg ili četvrtog pokušaja startovao motorku, ušao sam u kuću. Iz dvorišta je u talasima dopirao potmuli ravnomerni zuj testere.
      Kad bi zvuk nestao, osetio bih malu uznemirenost kao da se nešto dogodilo. Izašao bih napolje a Brka bi mi doviknuo nešto nerazgovetno, ali sam ipak shvatio da pravi malu pauzu da bi se testera ohladila. Pogledom bih okrznuo gomilu cepanica i činilo mi se da se sporo smanjuje.

      Nije mi se upuštalo u razgovor sa njima. Ipak, izašao sam da unesem koju odrezanu cepanicu i složim je u malu kuhinjsku kaljevu peć kako bih je spremio za večernju potpalu. Brka se  vraćao od svog na ulici parkiranog jugića noseći zidarski metar u rukama. Uzeo sam tri četiri cepanice, koliko mi je stalo u naramak i ušao u kuću. Odmah sam primetio da su sečenice različitih dimenzija. Jedna je bila prevelika a druge dve opet premale za otvor peći. Sa namerom da na to diskretno upozorim Brku obreo sam se ponovo u dvorištu. Motorka je opet mirovala. Pomoćnik je gledao u stranu.
-          Koliko tu ima drva, gazda? – ponavljajući pitanje,  sumnjičavo je vrteo glavom Brka.
Rekoh da, po prilici, ima najviše šest metara, iako sam bio uveren da ima nešto manje.
-          Nešto mi se odužila rabota, reče Brka.
      Bilo mi je opet neprijatno. Požalio sam što sam ga pozvao.Video sam da nije vičan tom, a verovatno nijednom poslu i da pokušava da iskamči veću zaradu.Još sam mogao da mu predložim da odustane od daljeg posla, da ih isplatim za ono koliko su, po njihovoj proceni, uradili i da pokušam ipak da nađem nekog drugog koji bi taj posao uradio tačno, brzo i bez gunđanja. Ali, odjednom  sam osetio da je potrebno da se solidarišem sa tim, ko zna od kada i čime, umornim neveselim ljudima. Ta, ni sam ne bih mogao da uradim ni toliko koliko su oni za sat vremena ili nešto više. Bukove cepanice su izgledale neosvojive, kao teški betonski pragovi  otrgnuti od neke pruge.I njihov broj kao da se uvećao a ne smanjivao.
      Ponudio sam im okrepljenje, hladnu izvorsku vodu i domaću rakiju od kleke, koju sam čuvao za posebne prilike.
      Dok sam odlazio po njih u ušima mi je ponovo titrao rvnomeran iritirajući zuj motorne testere.Stojao sam u dovratku između podruma i kuhinje. Zvuk testere u svemu nalik velikom komarcu  u sred budne noći...Ali, bilo je u tome još nečega što je u meni sada budilo osećaj krivice. Nikada, pomislih, sa ljudima neću moći da uspostavim čiste,  ničim zaprljane račune.Bio sam kolebljiv u odnosu sa drugima.Kao da sam time želeo da odgodim neprijatnosti , ali one su dolazile iznova, same, činilo mi se sve veće. Ali, dockan je da se menjam. Ostaje mi samo ovo saznanje koje me eto pritiska i čini da osećam teskobu.
...
     
      Sumrak, nekakva vlažna izmaglica zapravo već se nadvijala nad ulicom u kojoj su se automatski upalile neonske svetiljke, kada je i poslednja cepanica isečena.
      Platio sam majstorima koliko su tražili i dodao dve plave novčanice od sto dinara. Da se počastite pivom, rekao sam gledajući u Brkinog pomoćnog radnika.
      Zaključao sam metalnu kapiju koja je bila malo ulegla po sredini pa se zbog toga teško zatvarala. Tada sam, u tišini koja je opet zavladala, ponovo začuo ptice. Podigao sam pogled. Nebo je dobilo neku sivkastu skramu i na njemu je bilo sve više dugih nepravilnih nanosa kišnih oblaka.Vreme se menjalo. Bio je to onaj jesenji trenutak nalik trzaju, kada se jasno uočava ta promena na hladno, na  neumitnu zimu i sada mi je bilo jasno  zašto dunavski galebovi lete uznemireno, visoko iznad gradskih krovova i uporno krešte...

петак, 22. новембар 2013.

RADE JOVANOVIĆ: NAROD JOŠ MOŽE DA POSLUŽI

U svetu sve veći broj gladnih ljudi umire. U Srbiji živi!

Policija je dobila najmodernije pendreke. Narod još može da posluži!

Normalno je da radnici traže platu. Ali šta traže u fabrici?

Istorija se ponavlja. To omogućuje vladi da ne ulaže pare u budućnost!

Otkupna cena pšenice je ponižavajuća. Srećom, ni za nju nema para!

Ništa od pomirenja partizana i četnika. Nikako da se pomire s tim da je rat završen!

Nije istina da su političari pretvorili Srbiju u cirkus. Cirkus ima program!


уторак, 19. новембар 2013.

MILAN TODOROV: DUŠA LJUCKA


Izumrlo zanimanje u Srbiji. Postojalo je u opisu radnih mesta u pančevačkoj fabrici sijalica. Recimo, moj pokojni ujak je bio sijaličar.Napisao bih o tome jednu veću priču, ali sad mi jednostavno ne paše...
- Ime? 
- Petar Mudri. 
- Hmmm...Zanimanje? 
- Sijaličar. 
- Je l’ ti to mene zajebavaš?

Jug

Pojava da se drveće naginje ka jugu jer ga navodno privlači snaga južnog zemljinog pola. Ili je to samo još jedan izraz večite težnje svega živog da se seli u toplije krajeve...
- Dafina, odlučan sam da sutra rano ujutro posečem onaj stari koštunac na vr’ livade! 
- Nemo’ Ljubomire, očiju ti! Ne valja se oraj seći, pa još dok mu list nije opanuo. Greota je. A i narod lepo kaže, ko poseče oraj, taj će brzo na viđenje kod svetog Petra... 
- Ma ’ el vidiš ti, ženo božja, kako se on naherio? 
- Vuče ga jug, Ljubiša. K’o i sve živo što vuče. 
- A kako onog našeg magarca ne vuče jug, nego sever? Serem mu se u Švedske! 
- Nemo’ da si taki prema Dobrosavu, Ljubiša…Sin ti ‘edinac… 
- Kad se zadnji put javio da pita ‘esmo živi? 
- Šta ima da pita! Kad jednog dana dođe…pa vidi da su prozori i vrata od kuće zadaščareni…znaće ‘de da ode… de voštanicu da pripali… 
- Ajde, ajde baba ne pomerila se s mesta, mene još, fala Bogu, kura ne pada na tu stranu…Odok da naoštrim sekirče!


Duša ljucka

Kaže se za nekog ko je ljudina. Baš tako: ljucka a ne hladno ljudska...Postoji uverenje da čovek u trenutku smrti izgubi 21 gram koliko teži duša koja se upravo odvojila od napaćenog tela. A dobar i više.
- Vidi Čovića kako se užirio... Ne znaš gde mu prestaje vratina a gde počinje telo...Tom baš lepo ide i u ovakim vremenima... 
- Taj će se ugojiti dve kile i kad bude dušu ispušto...


RATKO DANGUBIĆ: KATALOG PREPRIČANE LEKTIRE

1.
Nije ovo nikakva zamršena priča, pa da mora da se raspliće. Jeste, proteklo je prilično godina od tog vremena. Ali, valjda mogu da saberem i koliko. To je ono, ni dobro ni rđavo, vreme, rekao bi skoro preminuli profesor i bibliotekar Luka. Tek negde posle njegove sahrane setio sam se da imam taj dnevnik u kojem sam onda zapisivao događaje, utiske i misli. Nisu to posebno veliki i pametni zapisi, ali su moji, pomislio sam. Iz prašnjave kartonske kutije za deterdžent izvadio sam braon rokovnik za 1964. Ima u događajima koje sam tada zapisao i podudarnosti s onim što se događa danas, ali nije ni mesto ni vreme da o tome govorim. Ne bih voleo ni da nešto lepo unakazim, niti da izmišljam. Kako je ovo priča o kazivanju i kazivanje o priči, vrsta mudrovanja o raznim pozorišnim komadima, o dugim razgovorima dokonih judi i snovima, tu i nema prilike i potrebe da se stvari proveravaju. Trudim se da odolim iskušenju dodavanja i potrebi oduzimanja u tim pričama. Na trenutak mi je bila jadna hartija na kojoj sam u to vreme pisao o tajnovitom gostu koji se izdavao za domaćeg, ali posle toliko godina šta drugo da kažem nego da je to samo hartija. Moje je pravo da se od ponečeg i ogradim, jer ne mogu vratiti one godine i neke misli oterati do đavola. Ne bih voleo ni da neko pomisli kako sam uobrazio da sam uspostavio kontrolu nad proteklim vremenom.
Tih meseci, kada se obeležavalo pedeset godina od Velikog rata, imao sam punih devetnaest godina, završavao sam gimnaziju u Trebinju, pisao prve pesme i priče i objavljivao ih u novinama za mlade, zanosio sam se ovim ili onim... U kući nisu bili oduševljeni zbog mog zamlaćivanja pisanjem, kako je majka govorila, ali nije bilo ni gunđanja. Majka Stana je rekla, i to sam zapamtio i zapisao, da čovek ne zna šta je priča dok je sam ne izmisli. Posle toliko vremena, i odluke da nastavim da pišem i izmišljam, sećanje na njega i njegovo pripovedanje o teatru, predstavama i glumcima koje je poznavao i gledao u belom svetu i danas mi dodiruje dušu i misli. Tek kasnije sam shvatio da nije mogao odabrati prikladnije ljude za slušaoce od ljudi u njegovoj Hercegovini, jer oni su za razgovore najprijemčiviji. Nisam nikada govorio o ovome, ali sada, kada se navršavao vek od pucnjeva u Sarajevu 1914, pritisnut vremenom, uspomenama na pokojnog profesora Luku i njegovim glasom koji izmiče, pomislio sam da te krhotine sećanja treba da skupim na gomilu. Pamtim da je strancu neponovljiva blagost milovala lice dok govori, u njemu nije bilo ni trunke prekomernosti ili zla. Kao u nekoj misteriji, lice mu je obavijala lelujava, dotad meni nepoznata svetlost. Najviše je voleo da govori o lastavicama u letu i tom svom teatru, o predstavama koje su se tamo igrale, o glumcima s nadimcima (bez imena) i rekvizitima. Ne znam ni danas odakle njegova okupiranost tim malim pticama, ali nije to bilo ono što bi privuklo moju pažnju, niti me je profesor Luka zbog toga pozivao da idem s njim i sedim i slušam. Tu je jedna stvar vodila drugoj: on je bio čovek iz belog sveta, rekao je profesor Luka, doneo je sa sobom znanja i tajne, nije tražio ništa i nije živeo na veresiju, pa smo i mi na kraju prihvatili da to tako mora da bude. Ti pozorišni komadi o kojima je govorio nisu bili nepoznati profesoru Luki, pa ni meni, ni toliko tajanstveni, ni daleki, ali je načiin na koji je on o svemu tome govorio činio da nam je sve to izgledalo drugačije. „Tek uz njega sam stekao sposobnost da budem tamo gde nikada nisam bio“, rekao sam profesoru Luki, koji mi je u gimnaziji predavao istoriju.
Tih meseci trebalo je da donesem odluku koji fakultet da upišem, i imao sam vremena na pretek, lunjao sam po svojoj volji, tako da mi je to druženje pružalo ugođaj više. Treba da, rekao je profesor Luka, pokupiš što više iz kazivanja pridošlice,  da ti i to bude nauk za kasnije. Odsjaj njegovih očiju i tajnovite reči koje je izgovarao donele su pred nas razne iluzije i slike, i one najbolje i one najgore iz sveta o kojem smo i ranije slušali, ili ponešto naslućivali. Nije potrebno spominjati da ovo nije moglo da traje večno. Bilo je tu i majčine brige oko toga s kim provodim vreme, ali sam se pravdao time da je tu i profesor Luka. Mislim da sam ga prvi put video i slušao u berbernici, u koju sam pristigao sa dedom Spasojem: ja da se šišam, deda  da se obrije i uredi brkove. Ta omalena berbernica, sa tri stolice, bila je oduvek, tako mi je izgledalo, ukrašena fotografijama fudbalera omiljenog gazda Obrenovog kluba. I on je tu dolazio i pre, da se obrije, svaki drugi dan, i ljudi su ga gledali s nekim pritajenim zazorom. Na njemu je bila, kako bi majka rekla, lacmanska roba, nosio je i dugi svileni, bordo šal i „barberi“ kapu. Nije bio ni visok ni mali, ni veseo ni tužan, ni lep ni ružan. Njega su tada u Trebinju nazvali, kasnije sam to saznao od profesora Luke, majstorom od teatra, krpa, stvari, papira i mastila. U grad je stigao koju nedelju ranije, i kao da je od nekoga bio unajmljen da ovde sebi pronađe mir, a nama pruži zabavu. Njemu je problem predstavljalo spavanje, rekao je sam pred svima. Nije mogao da spava i nije mogao bez ljudi, i nikakav tu lek nije pomagao. Tako su oni koji su ga slušali bili primorani na izvesne ustupke: da grizu usne kako razumeju njegovu „muku i bruku“.
Bila je to godina kada je komunizam u Jugoslaviji hvatao poseban kurs. Pridošlica je tvrdio da se vratio iz Praga. Tada mu je bilo oko trideset pet godina, ali je izgledao mlađe i nije imao sedih. Posle Drugog svetskog rata, poverio se profesoru Luki, iz Ljubinja su ga poslali na studije u Moskvu, ali nikad tamo nije stigao, već je nekom svojom veštinom ostao sakriven u Pragu. Taj za koga se izdavao, koji je živeo u Hercegovini, i rođen je u Ljubinju, čija je dokumenta imao, trebalo je da bude njegovih godina. Ali taj, po kazivanju profesora Luke, koji je bio blizak vlasti i miliciji, odavno nije među živima: njega su, sa svom porodicom, 1941. zlotvori bacili u jamu. Tako je, za sve, ostala tajna ko je on, ima li porodicu, ima li rođake, odakle dolazi i kuda ide, zašto se izdaje za onog za koga se izdaje. Nije govorio koje je nauke savladao, koju je vere bio. Jezik kojim je govorio bio je dalek, zanimljiv i videlo se da nije učen u Hercegovini. Ali on je uporno tvrdio da je rođen u Ljubinju, od toga nije odustajao, i s dokumentima koja je posedovao uveravo je ljude da je to on, da je jedini umako ispred jame i da se jedino toga seća. I deda Spasoje mi je rekao da nije bilo pouzdanog znaka da je on taj za koga se izdaje, ali da se ne može bezrezervno ni sporiti, jer mnogi su gubili pamćenje od straha ili kakavog udarca. A profesor Luka je sve to gledao sa zabavne strane. Tako smo ga, ipak, prihvatili, i kao srećnika i kao gubitnika. To da je sam sve svoje račune izmirivao nije bilo najvažnije. Ali nije bilo ni za odbacivanje. Ispadalo je da on jeste i ono što nije i da nije ono što jeste.
Pristigao je negde u oktobru, kad je sazrelo sve što je mislilo da sazre. Odlazio je i u pravoslavnu i u katoličku crkvu, i u džamiju. Pojavljivao se iz onog malog hotela u kojem je obitavao, u svome ritmu, koji je, kako je rekao, prilagođavao pulsu uspomena i srca.  Izranjao je u nekoliko kafana, a samo u jednoj od njih je govorio o teatru i istoriji. Uz manju ili veću publiku, redovni na to mesto dolazili smo profesor Luka, neka Nasta, frizerka u salonu za dame koja je maštala da postane glumica, i ja, koji sam naumio da postanem pisac. Ono što je za druge u tim kafanskim popodnevima i noćima predstavljalo lagarije, za njega je bila pozornica na kojoj je izvodio svoju monodramu. Te njegove uzvitlane priče o teatru i dalekom svetu za mene su predstavljale prozor koji me je mamio da krenem i sam nekuda, da uzmem, kako je on govorio, dizgine sudbine u ruke. Sve to odigravalo se u Petrovoj kafani ili, retko, u Obrenovoj berbernici. Dok sam čitao zapise u rokovniku, osećao sam se pomalo budalasto, jer kao da je iz moje glave sve o njemu bilo izvetrilo. On sam nije ostavio nikakve tragove i zapise, i posle toliko godina nema ga ovde u Trebinju ni u čijem pamćenju, a tek ga neće biti sada, posle smrti profesora Luku. U rokovniku piše da je jednom rekao: „Ja sam se vratio, pa ljudi mogu da misle da izmišljam, da sam i sebe izmislio.“ Tvrdio je da je majstor od garderobe i rekvizita, da je dekorater. Nemam na šta da se oslonim osim na stare papire i sećanje. Od svega što sam uspeo da zabeležim i upamtim, jedino nisam sumnjao u prikaze komada koje je gledao, na kojima je radio. Tako sam i shvatio da je moguće istovremeno biti gledalac i glumac.

2.
Kod njega je, to sam na vreme razumeo, sve prerastalo u metaforu ili ruganje. Izgledalo je da višesmislenosti u njegovom govoru ima i tamo gde je nema. Za tu prvu njegovu priču o Gavrilu Principu, koju je na podsticaj profesora Luke ispričao u berbernici, nisam siguran da li je bila drama koju je izmislio, pozorišna predstava koju je gledao ili članak prepričan iz novina, koliko je čega tu udrobljeno. Govorio je o aneksiji Bosne i Hercegovine 1908. od strane K und K, o atentatu na Ferdinanda i njegovu Sofiju 1914, o tome kako narod ne podnosi čizmu i jaram. Pronašao sam to u svome sećanju, ali pamtim da me to tada nije opčinilo. „Postojali su mitovi i istorijski motivi (i srpski, i austrijski i turski) da se stvari zakuvaju“, rekao je profesor Luka. Divno sam se osećao kada bi pridošlica govorio, ali nisam znao odakle to moje zadovoljstvo dolazi. Bio je uveren da je poslednji Mohikanac i poslednji Pravednik. Ubeđivao je prisutne da ga smiruje jeka zvona i uznemirava kada se pomene danak u krvi. Navodio je primere kako se ovde istorija pogrešno interpretira i govorio da dolazi vreme kada će Bog vreću zla koju je napunio ponovo istresti na gomilu i naterati narod da po njoj prebira. Proricao je da će ponovo biti pušten sputani duh iz boce. „Tek dolazi vreme kada događaji treba da se odvoje od aktera, da im okrenu leđa“, rekao je, „a za narod to treba da bude znak da je tog  28. juna 1914. u Sarajevu i sudbina pred sobom ustuknula.“ Dolazi vreme kada će i Veliki rat dobiti drugo ime, vreme koje će lagati i prekrajati istoriju, a Gavrila Principa, koji je pucao u porobljivača Ferdinanda, zvati i ovako i onako. Gotovo sva patnja atentatora prikazana je u priči kroz zatvor i robovanje u Terezinu, i ta priča mi je bila gorka.
Posle toliko godina, s rokovnikom ispred sebe, ja premećem u svesti svu ovu njegovu priču. Kod nas je u to vreme svaki čas proslavljana neka godišnjica, komunisti bi nešto svoje proslavljali, pa su se i oni koji su uz gusle pevali o Principovom atentatu na Franca Ferdinanda smejali i odmahivali rukom kako pridošlica u priči preteruje. „Dakle, udario je odavno pun mesec na belu, treperavu glavu maslačka, i nevolja je u tome da ni jedan ni drugi nemaju kuda“, recitovao je on. Za nas koji smo ga tih zimskih meseci slušali, bio i ostao oličenje znanja i mistike, a za one koji su u sve sumnjali bio je provokator i luda. Policija ga nije dirala jer je imao uredne papire i uredno je bio prijavljen da stanuje na toj i toj adresi. Okupljeni bi se u kafani prihvatali pića, darovanog ili svoga, pa su im i sve priče lakše padale na stomak. Ne treba mi da tupimo o komunizmu, rekao bi profesor Luka, mi smo umetnici i profesori, a i sam je bio prikriveni glumac, tek da se zna - jer tu nisu sedeli samo oni koji slušaju, već i oni koji se podruguju i cinkare. „Kod nas kada neko hoće da se u vezi s nečim izrazi kao filozof, rizikuje da ga tumače suprotno“, rekao je profesor Luka. „Ne može se preko mutnih misli doći do istine“, udvarala mu se frizerka Nasta. A mene je đavo vukao da vidim i ono iza scene, onu njegovu malu, rumenu lutku, kojoj je kosa bila boje suve trave, koju je nosio kao amajliju.
Govorio je da se ne može živeti samo u svetu knjiga; po njemu je  knjiški moljac rod pacovu i tvoru. Navodno je do sada, tamo, u raznim teatrima, radio kao garderober, rekviziter i dekorater. I on je sanjao da bude glumac, rekao je frizerki Nasti, a neki su mislili da mu ne treba verovati, da ga je verovatno bilo svuda pomalo, onako kako su prinuda, strah i traganje za parama zahtevali. Tamo, u tom velikom neimenovanom teatru, pričao je, imao je sve na raspolaganju (krpe, rekvizite i kulise) i odvratno mu je bilo i gledati glumce kako se gade sami sebi kada igraju sebe. „Dakle, nije mlak čovek samo mlak čovek“, rekao je, „on je i splačina.“ „Trudio se“, rekao je kasnije ostareli deda Spasoje, „da podigne pred onima koji ga slušaju moljčastu zavesu s prošlosti i daljine, i govorio je da sudbina nije njegova sestra, da je i sam bio u tvrđavi u Terezinu, gde su Austro-Ugari zatvorili Gavrila Principa da satrune.“ Posle je tvrdio da nema smisla da razglaba o sebi i svemu tome, jer je besmisleno ubeđivati ljude da postoji čovek koji zna šta je svet pravih kurvi, zlotvora, advokata i svetske politike. On je u pozorištu, naglašavao je, voleo miris prevare, i kao garderober, rekviziter i dekorater imao je dobro, vrlo dobro iskustvo. Mirio se i nije se mirio sa ulogom koju mu je život dodelio. „Za provincijalca je dovoljno da ode u neki svetski grad i vidi tamošnje ljude pa da mu stvari o sebi samom postanu jasnije“, rekao je. Na pitanje šta to sve znači, nije voleo da odgovara. Tada još nismo menjali stvarnost za snove. On je dizao glavu i govorio: Vreme se rodilo slepo. Kasnije sam shvatio šta su značile reči profesora Luke kada je govorio da se ne mogu sve stvari saznati ni u kafani, ni iz priče, ni iz narodne pesme. Ne može se zatvorenih očiju ugledati ono što se ne vidi u stvarnosti. Po pozorištu se, govorio je, kretao kao po kući, sve je video kao razrok čovek i shvatao drugačije od zanesenih glumaca i reditelja. Kod njega se sve najbolje odigravalo iza kulisa i po garderobama. Opijali su ga cvetovi lipe, rekao je. Odnosi kvazi glume i prave patnje teško su se kod njega mogli sagledati, jer je gluma, kasnije sam to razumeo, opasnija i od najpijanijeg stanja. U tom njegovom teatru predstavu o atentatu na Ferdinanda igrali su kako je njima odgovaralo i on je znao glumca koji je igrao Gavrila Principa, pa bi uveče, posle predstave, očekujući onoga (iz jedne druge predstave o kojoj je kasnije govorio) koji nikada neće doći, gmizao i sam izmeđi tuđih misli i svetala preostalih upaljenih reflektora i mislio o zabludama. Radite kako znate, veli da je tužno  mrmljao onaj koji igra Principa i izlazio u mrak rđavo raspoložen. U teatru je vazduh uvek bio presit dima i zlobe. I letele su i psovke, vrlo jednostavne i starinske. On je čudan, rekao je da je muklo govorio glumac koji je igrao Ferdinanda, prateći Gavrila pogledom. Navodno je Princip, prepričavao je i to, u tom komadu sanjao pogibiju vladara koji je počeo da se plaši običnih stvari. Posle je glumac koji je igrao Ferdinanda govorio o tamnoj strani meseca i prelistavao kalendar. Tu, u komadu jedna pijana starica je rekla: Gospodin što je umirao, zbog brzog odlaska na nebo, nije stigao da umre. Eh, parazit! On sam je voleo mucavca koji je donosio skripta iz arhiva i koji je skidao prašinu sa zaturenih fascikli; reditelj mu je uvek izricao pohvalu za odanost teatru i njegovoj ideji, igri i svetlu. Mucavac je povremeno, s grimasom na licu, izgovarao i ovo: Ssve ssu nass nnapravili o-od ss-uvih gg-rana i ledaa. Mucavac je bio i pesnik, valjda simbolista, pa je govorio šta je suština knjige, i da je knjiga sranje. Reditelj je, navodno, voleo da zagleda lica glumaca, da vidi kome je poverio sve svoje tajne. U pozadini scene uvek je stajala prazna kolevka kojoj niko ne zna ulogu, a tama je bila puna  nemih priviđenja. Jedno pojavljivanje teralo ga je da misli o drugom, rekao je. Nije mu bilo jasno šta će ćosavom, maloletnom Principu pištolj. Taj reditelj nije voleo Ničea i Frojda, pa je svo vreme iza kulisa mrmljao: „Tragično, uistinu tragično.“ U snu je, rekao je garderober, rekviziter i dekorater, zatekao sebe kako izlazi iz zgrade policije sa naramkom drva. Za njim se, režeći kao besan pas, vukao direktor ludnice Jan. Kada ga je upravnik teatra ugledao, stao je da prebira po kanti za smeće i otuda je, trijumfalno, izvadio masku Cezara nalik Principovom licu. Prema zgradama je teško mogao da odredi gde se nalazi. Onda ga je, odjednom, uhvatila glupa scena - sve se pretvara u plavu paru i nestaje.
Kada bi on govorio (a ja sam ga se naslušao i nagledao), niko drugi, pa ni profesor Luka, nije govorio. I kada bi, na primer, napolju zagrmelo, niko se nije komešao. Uvek je ranijoj priči nešto dodavao i bar toliko oduzimao. Uzvikivao bi: „Ovde Svetlost! Ovde Svetlost! Kako me čujete? Kako me... Prijem!“ U neko doba bi se dovukao Petar, kelner,  koji sve kontroliše, i naredio da se sve prekine; glas mu je bio monoton. Suočen sa činjenicom da je sve suludo, kelner je bio pomirljiv, jer je i sam bio svestan da je stranac u nekakvoj nevolji. Uostalom, tišina koja bi tada zavladala u kafani imala je i drugi uzrok. Rekao sam profesoru Luki da je mene, koji sam to slušao, pomalo razočarala oskudnost detalja i intriga, pokušaji da se sve nadoknadi patetikom. Govorio je on, bez zastajanja, kako se ona pijana starica, umotana u zastavu kraljevine Srbije, valja na sceni po slami i priča legendu o crnom labudu, o ljubavi između ženke labuda i labuda mužjaka ceo život, o tome kako ženka, kad ostane sama, izleće iz vode visoko, visoko, a onda se s neba, sklopivši krila, kao kamen obrušava. Postoji, veli, i hor: „A božji pevači su pevali, i to kako pevali.“ On o svojoj tajnovitoj bolesti nije pričao, mislio je da je ozdravio. U vedrim noćima provodio je vreme pod platanima, sam na klupi. „Imaginarni odred za streljanje Gavrila Principa je sastavljen vrlo lukavo,  jedan naš i jedan Satanin“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater, a izgledalo je kao da je i on umotan u tu kraljevsku zastavu. Umislio je on da je božji namesnik na zemlji, pomislio sam. Ponavljao je kako mu je temperatura sada normalna, da ga nigde ne boli, sećao se i stvari koje nisu vredne sećanja. Domine, rekao je u komadu o Gavrilu (to je on pamtio), su složene, kada se obori prva,sruše se, na kraju, spomenik i istorija. Tako su ponekad njegove reči, umesto da nam dočaraju Gavrila u tamnici, činile da patnja nestane ili preraste u prkos i veru. Tada, veli, Gavrilo zakopča nevidljivi šinjel (koji ne skida ni na robiji) i ukopa se sa osmehom na usnama.
Kelner Petar bi se posle, kao da se kaje zbog prigovora, vratio s vinom i rekao da i on zna šta je katanac sreće i kako je i on gledao u Vijeni neki komad, koji nije bio opera, u kojem odozgo, gde su reflektori, pada cveće. I tada sve osim strančeve priče postaje nebitno. Osim njega samog i, kasnije sam posumnjao, profesora Luke, niko nije znao ko je garderober, rekviziter i dekorater. Nije umro kod nas, ali je tvrdio da ide iz Trebinja da umre tamo negde, daleko, bez pokajanja, neizmiren sa sudbinom i Italijom. Iza njega će ostati samo moja priča i  ovi opisi komada koje je on gledao i u kojima je radio (kako veli) svoj posao. Voleo je da sedi na obali reke sa profesorom Lukom i misli da lovi pastrmku, i da misli da je on čamac nasukan na sprudu. Reč maslačak garderober, rekviziter i dekorater je izgovorao meko, naročito meko, kao da se bojao da mu od sopstvenog daha ne ode glava. Umeo je i da nagne glavu i, kao pas, osluškuje šum platana i kako kamen peva. Na licima prisutnih u Petrovoj kafani tada su se pojavljivali pečati slični poštanskim markama. Tada sam zapisao kako se priča nije potčinila zahtevima razuma i kako se i u Sarajevu na Vidovdan 1914. dogodila pobuna uma, i da je maloletni Gavrilo samo pretvorio stvarnost u legendu i legendu u istoriju. 


*
Profesor Luka mu je više puta nudio pisaću mašinu i sto u biblioteci da zabeleži ono što govori, ali on je odbijao. Dok sam pio limunadu ili kabezu, u Petrovoj kafani, profesor je rekao da i sam voli izmotavanja i da je vreme da izađe iz Trebinja, bar do Raguze, iako zna da ni tamo nema ničega osim mora, kurvi, kamena i nevolje. I njega je, ne znam kako, garderober, rekviziter i dekorater podstakao da govori i o Hamletu. A sve je počelo raspravom o tome zbog čega se dele ljudi koji govore istim jezikom. Hamleta sam pročitao u gimnaziji i u toj drami su me zbunjivale bar dve stvari. Kod Viljema Šekspira ima toliko teške patetike i teatralnosti, ali, razmišljao sam: takvo je bilo to vreme pa je takav i komad. A danas je drugo vreme i komad se mora prekrajati... Dozlogrdilo mu je sanjarenje, rado bi zastao, rekao je, ali Hamleta ne voli. I tu se otvaraju mnoga vrata, ali koja ne vode nikuda. Od kada se izmakao u beli svet, rekao je stranac, počeo je na sve da gleda drugim očima. Rekao je i da ga je pantomima paralisala. Opet, dopada mu se i ova druga obala, u Trebinju, na koju se vratio. Hamlet je po njemu velika prevara. Hamletovo srce je, kao i njegova duša, s one strane sna.
Pripovedao bi o Hamletu i po sat. Postoje misli koje nikoga ne obavezuju i ništa ne znače, rekao bi. Ponekad je svraćao i u stari Klub penzionera, na lozu, ali tamo nije govorio o Hamletu i teatru, već bi neprestano ponavljao: Vreme je da krenem. Dočaravao je rečima i rukama kako se na pobodenim kocima i konopima suše mreže i oprano rublje. A ljudi su se i onamo gde je on bio, priznavao je, dosta mučili. Koliko je besanih noći proveo, i gde ne treba i gde treba, i u prljavim krevetima, kao da je sirotinja, sve dumajući o prokletstvu i ludilu Hamletovom i o tome kakva mu garderoba i rekviziti pripadaju, u kakvom dekoru.
„U letnje dane u Hercegovini ume nemir da se prišunja i bez Hamleta i njegovog ludila“, rekao je profesor Luka. „Uvek se u čoveku nešto lomi ili mu se pričinjava“, dodao je, „jer Hamlet je i sam slutio izdaju.“ Kad je profesor Luka govorio o Hamletu umeo je da bude smiren, ali i tužan. Odakle kod njega čežnja za svetlom, za veselošću, za detinjstvom i pravdom, nije se znalo, osim ako nije iz knjiga biblioteke u kojoj je (ponekad) i spavao i gutao misli sa hartije. Dolazi mu, ispovedao se profesor Luka prisutnima u Petrovoj kafani, da se rasplače. Iskrsava mu slika samog sebe u mladosti, sa kišobranom, u društvu učitelja violine. Prikazao mu se u sećanju taj njegov učitelj iz Beograda sasvim drugačijim, poniznijim. Sramota ga je kako ga zamišlja odsutnim, kao da je on prekinuo neku predstavu. Za sve treba samo malo dobre volje, smešio se njegov odbačeni učitelj milujući po kosi musavu decu. To je garderobera, rekvizitera i dekoratera doticalo kao vlati trave lice, pa je samo dizao ruku, kao da tera muvu. Na obali mora smestili su se sa Hamletom i neki kojima tu nije mesto, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. I njih zovu putujućim glumcima, ali jedino Hamlet govori: Biti ili ne biti, pitanje je sad. I smejali su se oni tu, i igrali su opasne igre, pa se Hamletu pripisuje i Edipov kompleks. Ne cveta nikakvo drvo na pozornici i ne vidi Hamlet sebe kao dečaka koji kotrlja ljudsku glavu kao krpenjaču. Ah, Hamlete, smešio mu se tumač snova, nemoj me zaboraviti, citirao je nekoga, profesoru Luki, garderober, rekviziter i dekorater.
Kako sam se setio svega ovoga, kao da je sve bilo negde skriveno do smrti profesora Luke? Ne treba se stideti priče, rekao je stranac. Priča je znak da razum postoji. To je on, nije krio, pročitao u nekoj knjizi. Kao da kazujući o njemu nastojim da povratim dostojanstvo i samoj priči, a javlja se sarkazam... Suša donese u Hercegovinu, kakva je bila i one godine, i nepodnošljivo mrtvilo i dosadu, tako da moraš da pobegneš u hlad i prebiraš po papirima ili mislima. Čovek od uspomena i snova može da izgubi razum, rekao je stranac. Pošto se za svakog čoveka pretpostavlja da je nevin dok ga ne proglase za krivog, Svemogući se sažalio i nije sažalio nad Hamletom, citiram iz rokovnika garderobera, rekvizitera i dekoratera. Da im se oni koji ih gledaju i koji im aplaudiraju ne bi smejali kako koračaju po daskama teatra, Bog pusti plahu kišu na osetljivog Hamleta i vernog Horacija. Oko njega je vladala tišina, kakva vlada kad se čovek nađe na ispucaloj zemlji. Ne sanja ni on sve što pročita i gleda, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Tanani duševni pokreti odveli su garderobera, rekvizitera i dekoratera u svet uskovitlanih slika iz njegove ili tuđih prošlosti. On je i bibliofil, otkrio nam je još jednu tajnu, pa je skupljao i gutao knjige kao što drugi gutaju hranu, a sve mu je izgorelo, zajedno sa stvarima, kada je ostavio upaljenu sveću u garsonjeri. Od tada nije izbijao iz teatra, tamo je imao nekakvu sobu u polumraku. „Po čitavoj sceni stajale su klupe“, rekao je. Umoran, sedeo je njegov Hamlet na jednoj od njih, pokušavajući da pobegne od maštarija, nesmotrenosti, podlosti, prevara i trovanja, izdaja. „Hamletovo ime nije postalo ponos nacije, ali pravdu i istinu voli kao najrođenije“, rekao je. Ima tu i jedna tugaljiva pojedinost: on je ostao epikurejac, ali ga progone i ljudske strasti. Za njega je jedino gramatika nebeski pojam, rekao je. Sve činjenice idu u prilog pretpostavci da se u produženoj moždini nalazi centar za grčeve, rekao je profesoru Luki, koji je otkrivao tajne pričanja, snova i glume. „U doba moga detinjstva“, naglasio je profesor Luka, „kod normalnih ljudi nije bilo ovakvih stegnutih razgovora i razuzadanih gestikulacija“, i pitao se odakle kod Hamleta tolika neodlučnost i bojažljivost. Smejte se, radujte se, govorio je ljudima u Petrovoj kafani garderober, rekviziter i dekorater, kao da vam se sve najlepše desilo. Ne može sve da bude sasvim ispravno, mislio sam onda, i mislim i danas: ljudi su u njemu videli onoga koji je od Boga obdaren da izmišlja, ali koji se uvek i plaši nečega. Zar je on samo čuvar obraza belog sveta iz koga je stigao? Sa druge obale njegovih misli kao da su dopirali tanani zvuci nekog instrumenta. Tada sam odlučio da jednom sastavim njegovu biografiju, ali, ispostavilo se, nisam imao od čega drugog osim od priča o predstavama. „Put kroz snove ume da bude pust“, rekao je, uzgred, profesor Luka. Kod njega, ostavio je i ovakav trag u svojim mislima, um nikada nije išao naporedo sa srcem. Nije voleo da ga guraju u gomilu čitača sudbine, i to ga je držalo. „Hamlet je život spiskao u nastojanju da bude bolji nego što jeste“, rekao je stranac. „I saznanje da će uskoro smak sveta ili revolucija“, smeje se on, „ljude čini srećnim.“ Nije lepo pitati čoveka o onome što on u sebi potiskuje, a profesor Luka ga je baš to pitao. On na sve primenjuje svoje antropološke principe, i to ne krije. Zatim je savetovao profesora Luku da ne šutira knjige, jer ga je video da to radi u biblioteci.
Garderober, rekviziter i dekorater je odložio svoju „barberi“ kapu. Dugo je gledao u daljinu, pa se glasno upitao: hoće li ga igde iko po dobru pamtiti? Razmišljajući glasno o Hamletu nije mogao da razazna šta je tu ispravno, a šta ne valja. Ispada da je to istorijska drama koja govori o tragediji danske kraljevske porodice. Kerovi su lajali po Trebinju, otimajući se sa izlizanih kaiševa i ledenih lanaca, dok su on i profesor Luka sedeli uzdignutih glava. Kao da nisu znali ni koji je koji dan. On je, zvao je profesora Luku glumac, poželeo da zagrli stablo drena, da se priljubi uz njega, kao kora uz koru. Okolo je sve unakaženo i tuđe, izvan nade, rekao je sa setom, dok ga je profesor nudio cigaretom. Tada sam pomislio: šta da radim s njegovom biografijom? Uostalom, nije vreme za biografije, ima nevolja i bez njih. Eto, smešila se lepa frizerka Nasta: sudbina je romantičar, kao i ja. Od nečega joj je jezik bio odebljao.

*
Pre svega, i ovo je priča izvan priče. Iza nje dolazi sumnja, pa onda nada, a pre same priče je Čehov. Poput idiota, znao sam da provedem po pola sata zureći u plamen i dim u kaminu, da se protežem kao mačak na suncu i mislim kako je garderober, rekviziter i dekorater govorio o čehovljevom Višnjiku. „Tu ništa nije kao ranije, a kako je bilo ranije samo se naslućuje“, rekao je on. Žalio se da ga i dalje muči nesanica, i da ga sada probada u grudima. Kod ruskih pisaca je svaki dan sve manje para, snuždio se i nedužni pisac Čehov, a tuge, bolesti i nevolja više: nastupalo je i tamo pakleno, neobično kilavo vreme, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Vratili su se (toga dana) on i profesor Luka iz Ljubinja pravo u Petrovu kafanu, i tada mi se primicala i samom sumnja u sve. „Treba da znaš da drama ne može biti bez radnje“, opominjao je profesora Luku. „Poverovao si onima koji su pred tobom otvorili praznu dušu.“ Profesor Luka nije prezao da mu odgovori, da traži objašnjenje, pa je govorio kako i on zna da je i za Čehova njegovo doba bilo mučno i da su samo budni i onda sledili svoj san. Ta priča o Ljubov Andrejevnoj Ranjevski, koja se uputila natrag iz Pariza sa ćerkom Anjom u preveliku Rusiju da izmire račune sa sobom i zapuštenim imanjem odvodi ih daleko od sanjarenja o lepim prošlim vremenima i ljubavima. Čini se da on dobro zna detalje iz života ruske aristokratije i iz drame, pa kao da mu i sada odjekuju u glavi udarci sekire koji obaraju stabla u višnjiku. „Sede u zapuštenom domu, uz dimnjak koji slabo vuče, oni koji nemaju kuda i misle kako njihov višnjik tone u ništavilo i san, u nemoć“, rekao je. Ne voli garderober, rekviziter i dekorater da gleda unazad na sve što se dogodilo, da razmišlja kako je u drami sve moglo da bude i drugačije i toplije, ali drama je drama, a sudbina imanja je da višnjik nestane. Dopušta Čehov da gledaoci iz ćutanja glumaca naslute o čemu oni razmišljaju, da vide da sledi taj tragični kraj. „Pa šta? Onaj ko ćuti uvek je u prilici da bude u pravu“, rekao je. I garderober, rekviziter i dekorater zna da on nije ni Čehov ni Gogolj, ni Dostojevski, i da ne ume da kaže koliko tu ima tragičnog, a koliko komičnog, jer tu apotekarska vaga ne vredi. Neće da se nadmudruje sa profesorom Lukom, ko zna zašto, i kao dodatak - on ne zna da se govori u Trebinju da profesor i bibliotekar Luka nije uzor časti, da nije baš stidljiv i da ima tri ljubavnice. „Ne spavaju svi u perju i paperju i ne žive svi ljudi kao skakavci u žitu“, rekao je on profesoru, kao da nešto od nerečenog naslućuje. Nije dovoljno biti drzak, sanjar i revolucionar, pa se oprostiti od kuće u kojoj si proveo detinjstvo. „To je pridošlica tvrdio kako bi opravdao svoj boravak u Ljubinju, gde se ničega nije sećao, gde ništa nije prepoznao, gde se njega niko nije setio“, rekao je profesor Luka, ali ni on nije govorio, verovatno, istinu. Voleo je stranac da sluša ozbiljnu muziku i da pri tom klima glavom poput konja. „Nema uvek veselja u drami“, rekao je. Sede oni tamo na mrtvoj sceni, bespomoćni, u razvaljenim foteljama od španske trske i kukaju nad sudbinom višnjika, koji kupuje bogatun Lopahin da tu pravi odmaralište. A nekada im je on bio sluga, radio za njih. Tu, sa svim tim raspalim, masnim jastučićima iza leđa, svaki aristokrata sanja svoj san. „To je pravi Čehov“, uzivikivao je garderober, rekviziter i dekorater. Posle je govorio nerazumljivo, kako se razdraženje živaca provodi kroz živčano vlakno sa razdraženog mesta u vidu talasa, i to u oba smera. „Da“, rekao mu je zamišljeno profesor i bibliotekar Luka. „Podsećaš me na doktora Frojda.“
Bilo kako bilo, od nekuda se oko njih širio miris bogorodičine trave, i on je duboko disao, s mutnim pogledom. Onaj ko sve ovo sluša sa strane, može da prsne u nezdrav smeh, ili da pljune. U tom komadu sudbina se i bogatima ruga da stare, da ih obuzima samoća i strah i da postaju izgubljeni. „Malo je pisaca koji poseduju umeće da čuvaju duh Rusije koja odlazi i naslikaju duh Rusije koja dolazi kao što ga poseduje Čehov“, rekao je on. Posle je dodao da ne treba omalovažavati ni kritičare, velike su to protuve, uvale pisce lako u problem. U poslednje vreme, od kada je slušao o drami o Gavrilu Principu, profesor Luka je postao dremljiv, srazmerno i mudrac, i nosi  nekakvo ukrasno, austro-ugarsko pero na šeširu. S tugom posmatra profesor Luka mrke zidove Petrove kafane, posebno sliku na kojoj se pepeljasta ptica kupa u vojvođanskoj prašini, pa mrmlja: „Treba ponekad zastati.“ I tako, reč po reč, na kraju su bili na samom početku Višnjika. Nadahnuti sumnjom da se mora vratiti staro, grofovsko vreme, svi sanjaju jelovnik, kredit i srebro. Svi se snebivaju: zna i profesor Luka da je ovo poslednja prilika da se ovako opusti, jer pridošlica najavljuje odlazak. Sve je na sceni, takav je komad Čehova, obuzela malaksalost. Kakav crni jelovnik, kad nema ni crnog hleba? „Išao je jedan naš kapetan Bezbojni“, priča profesor Luka, „iz mesta bez crkve u kasabu sa crkvom i sreo je kljakavog Antona na magarcu.“ Profesor je oklevao, pa prelomio: „Posmatrati, rekao je kapetan Bezbojni, znači živeti izvan stvarnosti.“ Kao da je sada čekao šta će se u kafani dogoditi. Profesor Luka je izbegavao provokacije, nema sumnje. „Antona na magarcu je i suzni vetar  pozdravljao“, zaneo se profesor. „Bog je mnoge zadužio“, odgvorio mu je garderober, rekviziter i dekorater. „Pustio ih je da mirno žive.“ On je toga dana dobio i narodni recept za čaj protiv bolova u stomaku, pa je rekao: „Najbolje je laž govoriti onima koji ionako sve znaju.“ Zapravo, svi su želeli i očekivali nešto drugo od garderobera, rekvizitera i dekoratera. „Ove večeri otvoriću svesku“, skupljao je obrve profesor Luka, „i napisaću pesmu o kamenim dverima na nebu, vetru, Bogu, magarcu i Hercegovini.“ Nije postojao više ni jedan jedini razlog da ovo veče sede zajedno u Petrovoj kafani, jer Čehov je odavno posekao višnjik. Nastala je tišina i kao da su svi pomislili da ovo mora da bude trenutak za pamćenje. Profesor Luka se s vremena na vreme okreće garderoberu, rekviziteru i dekorateru. Prestao je da vrti glavom: liznuo je kažiprst, okrenuo ovlaš list knjige koju je držao u ruci i zatvorio je. Prepiru se oko nečega što se nije dogodilo, pomislio sam. Profesor Luka govori da ima osećaj da pliva na suvom, nikako da zbaci sa sebe plašt nemoći. Treba videti njegovo lice kada kaže da sudbina nema dušu. „Nude“, oglasio se garderober, rekviziter i dekorater, „u Višnjiku užegle kobasice sa masnim čorbuljkom od pečuraka.“ Izgledalo je da je mehanizam razgovora savršen. „Ne može se“, kaže garderober, rekviziter i dekorater, „sunce rukom dohvatiti.“ Njemu su se slutnje i sumnje vraćale kao talasi na obalu. „Dobra je drama Višnjik“, rekao je profesor Luka. U njegovim pokretima bilo je elegancije i uzdržanosti.
Dan je muklo grabio napred: primicala se ponoć, bilo je vreme da se, konačno, raziđemo. Dragoceni sati su, nema sumnje, otišli u nepovrat. Nema igre koju bi i dalje mogli da igraju, jer o Višnjiku je, ponavljao sam u sebi, sve već kazano. Osećaju se ovde svi okupljeni sasvim suvišnim. Tako se, imao sam utisak, jedno veliko ništa pretvaralo u drugo ništa. Kao da je umorni profesor i očekivao da mu garderober, rekviziter i dekorater pritekne u pomoć, da ga zagrli i kaže mu: „Ti si kao brat Ljubov Andrejevne, Gajev.“

*
„Sudbina me proganja“, obratio se on, pred svima, profesoru Luki. Istina je da je sve to i profesor Luka smatrao pomalo čudnovatim. „Kakav ja to važan zemaljski posao obavljam?“, pitao se garderober, rekviziter i dekorater. „Ne znam šta hoće od mene. Da joj kupim konja, da jaše?“ Odjednom je izgubio i dotadašnji mir. Te večeri u kafani kod Petra sebe je poredio sa Don Kihotom. Verovao je da glumcima u teatru njegov život izgleda jadan, u toj rupi u koju se smestio, a da nije tako. Nalazio se, toliko puta, u teatru i u publici, i među akterima i umrtvljenim posmatračima. Ne jednom je uletao u ovu predstavu, kada bi se glumac napio, pa je on igrao i gosta u gostionici, jer je sve znao napamet. Povremeno se na sceni, rekao je, osećao kao da mu fali kiseonika. Povremeno bi, smejao se, usred predstave, dok je čamio iza kulisa, da se oslobodi otužnih misli, i uštinuo bi sebe za obraz. Nevidljivi neprijatelj je onda pretio Don Kihotu, i u sali nije bilo mnogo smeha. Taj Don Kihot, a nije se odmah zvao Don Kihot, se potpuno uživeo u ulogu viteza, pa po kamenjaru Španije, kakav je napriliku i ovaj u Hercegovini, umišlja sve i svašta. I njegov sluga i anđeo čuvar, taj Sančo Pansa što neprestano bulji u njega, shvata šta se dešava u duši gospodara, pa je i sam rastrzan sumnjama, vernošću i željom da se dočepa kakvog bogatstva ili vlasti: hoće da mu pomogne, a da sebi ne odmogne. Ima i retkih koji se cerekaju, i tada, na balkonu, posebno kad on umisli da mu je ljubavnica neka seljanka iz susednog sela. „Ima ljudi koji slepo veruju u ono što vide i čuju“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Davno je shvatio da niko od nesreće ne može da pobegne i nađe svoj mir. I sam je bežao od nevolja kakve progone Don Kihota, neće da učestvuje u igri neka košta šta košta. Koju bi zabludu čovek, pitao se, još mogao da poželi? Tako Don Kihot traži od gostioničara da ga proglasi za viteza po ceremonijalu, a ovaj, shvativši s kakvom budalom ima posla, izvede ceremonijal kao sprdnju. Tako se sve te pustolovine pretvaraju u sopstvenu suprotnost, pa se Don Kihot, posle umišljene borbe sa vitezom od Belog Meseca, poražen vraća u svoje selo, gde mu se vraća razum i gde umire pod pravim imenom, Alonso. Neke reči sa scene su i njemu zvučale umilno, druge jadno.  E, onda, obraćao se na sceni, na vratima krčme taj verni sluga vitezu, usrećite vi ljude. Taj sluga Sančo Pansa se retko povlačio iza kulisa, on je tu pametniji od viteza Don Kihota. „Živa muka s vitezom, komšijama i budalama“, uzdiše on. Tu se garderober, rekviziter i dekorater poverio profesoru Luki i frizerki Nasti (i tada je ona bila u kafani kod Petra) da je i teatar jedno veliko ništa. Ljudi svašta umeju da uobraze, pa je tako taj osramoćeni Don Kihot imao svoje neprijatelje vetrenjače, svoju samoću i svoje zablude. U prozoru, u dnu foajea, na sceni bi se javio plavkasti bljesak, a majstorski ga je pravi rasvetljivač, rekao je on. Dok bi umilno pričao, garderober, rekviziter i dekorater je stalno podrigivao.
Tada je garderober, rekviziter i dekorater rekao da mu je prvi posao tamo u Pragu bio posao baštovana, gde su u parku ispred neke vile stajale figure veselih vrtnih patuljaka. Ja sam pomislio: istorija se ne ponavlja i ne mogu se na svaki zid lepiti šarene tapete, jer patuljaka ima svuda. I to sam zapisao onda i u braon rokovnik. Život mi se i dalje činio nestvaran, kao i pridošlicine priče. Pomišljao sam da on nije sposoban za običan život, da takvih kakav je Don Kihot imamo i u Hercegovini, a da je svaki drugi Sančo Pansa. Možda povod za moju malodušnost treba tražiti u činjenici da sam i ja bio umoran od nadanja i slušanja i nedovoljno obrazovan, a da se i profesor Luka polako gubio u svojim mislima i brigama. Svi smo se mi, bez prinude, pridružili garderoberu, rekviziteru i dekorateru kao posilni i publika. Tri puta ga je frizerka Nasta i sama šišala besplatno, i nije htela da uzme pare jer je saznala od njega o teatru više nego iz svih knjiga koje je pročitala, rekla je. Jedno je sigurno: neke stvari su mi se činile neprirodnim i ništa se kod mene više nije podrazumevalo. Posebno me je zadivilo da o Don Kihotu brinu njegovi meštani, pa i berberin i pop, pa se prerušavaju pred njim u svakoga, ne bi li ga nekako dozvali pameti. „Taj Don Kihot život sam po sebi nije smatrao predivnim“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Na usnulom trgu Sančo Pansa, dokon, nabacuje drvene koturove, skinute sa garnišne, na šiljke ograde crkve Svetog Nikole. Toga nema u romanu, taj nadobudni reditelj je to izmislio. Ne može se ni sve dobro opisati, mislio sam. „Vreme razmaže i sreću i nesreću“, snuždio se garderober, rekviziter i dekorater. Duva vetar koji tamo zovu tramontana i od kojeg može da se i poludi. Sančo Pansa nekako uspeva da sa vitezom izađe na kraj. „Preživeću i svoje hirove“, uzdisao je profesor Luka s olakšanjem. Nosio je u sebi neku reakcionarnu tajnu i u vezi sa pridošlicom. I meni se čini da taj vitez ima dara da se nađe tamo gde je nesreća.
Ispalo je da je to neka moderna predstava. Sve je baš u čudnim bojama, u nagoveštajima da manje znači više, a „otrovano sunce lenjo se valja u izmaglici, kao žumance“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. „I takvo je kakvo je i ovo ovde, vaše i naše.“ Čista je istina da ima ljudi koji uživaju u tuđoj nesreći, pa makar i u onoj u teatru. Ne može svako biti srećan, mislio sam, nije svako iluzionista. I tada sam i sam video kako poraženi saginju glave, pa im se vide temena. „Ne treba rušiti priču. Ona tek sada počinje“, rekao je brižni profesor Luka. „Vreme prolazi. Priče ostaju dok im ne dojadi.“ Sančo Pansa je veseo, uspeo je da nabaci koturove na šiljke, rekao je stranac. Mešaju se i u glavi profesora Luke, žalio se, kao građanin i vaspitača, teatar i stvarnost. Bog čini šta mu je volja, rekao je. Spaljena je nada, anđeo maše patrljcima od krila, svašta može na pepelu da se napiše, veli stranac. Svi u Petrovoj kafani počinju da se bave Don Kihotom, da ga porede sa ovim i onim u Hercegovini. Stranac hvali Servantesovu duhovitost i njegovi ironiju. Profesoru Luki i nije tada bilo do glume: stalno mu je pred očima zlatokosa ćerka nekog popa, Nina. I njemu izgleda, rekao je, da je radnja starog romana puna uzbuđenja, obrta, da ima dosat humora, kao da vlada svim tim neko s onog sveta. I ne zna ni on šta sanja, a šta mu se događa, uzdahnuo je.

*
Teško je piscima u malim kulturama da prate šta je sve u svetu i o nekoj poznatoj stvari ili nekome napisano, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Taj Servantes je pola svog romana pisao u tamnici, gotovo rutinski. Posle je rekao da svako ima pravo na svoje mišljenje o kakvoj knjizi i da u tome i jeste lepota umetnosti. Zadivila je stranca zrelost i pažnja onih koji ga slušaju pa je hteo da izloži još jednu škakljivu stvar, koja odudara od svega ovoga i kojoj se ljudi ne vraćaju po nekoliko puta u životu. Ima neki irski pisac koji se zove Beket, rekao je, i koji je napisao komad koji se na engleskom zove Waiting for Godot, a na srpskom Čekajući Godoa. To je komad u kome se ništa ne događa, samo se čeka, a glavni junak je Vladimir. Status glumaca i način na koji ih pisac proziva u komadu određuju njihov položaj na sceni, i tog Vladimira i njegovog drugara Estragona, koji provodi vreme izuvajući i obuvajući cipele. Njima su mnoge stvari podmetnute, a neke druge od njih sakrivene: kod njih ideja nikad ne postaje stvarnost, pa mogu da se oblizuju u beskraj. Oni se stalno pitaju šta bi sada mogli da rade. Oni za mnogo toga i ne znaju, i misle da rade na tajnoj i opasnoj stvari, pa je puno praznih razmišljanja i prepirke. Tamo niko ne svira stvarno violinu, ne uzima pravu knjigu u ruke, ali svi nekuda hodaju, pa i taj Poco koji dolazi i odlazi. Koračaju brzo po sceni, prave intrige, sudaraju se sa nevidljivim stvarima i nevidljivim zidovima i prepiru oko toga ko stoji na čijoj zemlji. Ovde je, očigledno, tesno za bes i nemir koji je sve njih obuzeo, pa i toga četvrtog, koga zovu Liki i koji je ugrizao Vladimirovog drugara Estragona. Uzdržavao se taj Vladimir, s mukom, da ne zaplače, jer je tu negde stigao i dečak koji im kaže da Godo neće danas doći.
Uprkos umoru koji ga je savladao, u pokretima garderobera, rekvizitera i dekoratera ima nečeg ritualnog i ne može se reći da nije okretan i prirodan. Mahinalno kaže: Vreme je surovo. I oni drugi oko nas su ga o malo čemu pitali, a nije da se nije osećao odgovornim i prozvanim da govori o ovako avangardnoj stvari; ipak je to komad koju su igrali davne 1955, kada je i drug Staljin već bio mrtav. Tu iz njihove drame malo šta izvire i nema naboja. U drugom činu ovog komada sve se ponavlja, pa su jednom više uplašeni, kao da ih neko proganja, drugi put manje. I sam se sa sobom izrugivao taj Vladimir, koji ortaka Estragona podseća da ne mogu nigde da odu jer čekaju Godoa. Oni ne govore o svojim otkrićima i tajnama, govore kako treba da se raziđu. Ne prekorevaju jedan drugoga, ali ni jedan ne odlazi. Ispada da je tu reč i o nekom predanju, a nije bajka, ni mit. I onda bi i oni voleli da izlete sa scene: vole da se žeste. Ali nikuda ne idu jer su njihove uloge takve da nemaju prava da odu. Znaju i oni da ih u publici smatraju zaludnim i ludim, pa i oni jedan drugome govore da se ne sećaju ničega od juče. I nisu oni od onih koji su pronašli rebrasto gumeno crevo i vatrogasne lestvice, pa se izmotavanje i priča se nastavlja: i (ponovo) pristigli dečak Vladimiru tvrdi da on nije juče bio tu gde je danas. Garderobera, rekvizitera i dekoratera je najviše mučilo saznanje da su reči ponekad nemoćne da verno opišu neke pojave u prirodi, rekao je profesor Luka. Tu postoji i stablo o koje bi Vladimir i mudrac Estragon da se obese, jer su po instrukcijama Poco i Liki već nekuda otišli. Ali nemaju uže. Posle odlučuju da se sutra vrate na isto mesto, da sve ponove, jer tu i tada saznaju da Godo ima belu bradu i da se dečakov brat razboleo. Oni uporno ponavljaju da idu, ali nikuda ne idu. Dan ili dva posle ove predstave, garderober, rekviziter i dekorater je rekao da je i on sam bio drugi čovek i da bi se i on tamo obesio da je imao uže. Prezirao je, oduvek, svaku vrstu lažne ravnodušnosti, lažnog mira, a komad samo o time odiše.
Žvaćući jedno jutro suve smokve poverio se berberinu Obrenu garderober, rekviziter i dekorater da je shvatio da je bolje da se na nekim mestima i ne pojavljuje. Ispalo je, po berberinu Obrenu, da je rekao da je dovoljno da vreme prolazi i da se on sprema da ode odavde tamo odakle je i stigao. U dramu, kojom se ne naslađuje, mislio je garderober, rekviziter i dekorater, spada i izostavljena namera Beketa da se svetu poturi Ajnštajnova formula: E=mxc2. Pred očima profesora Luke u čaši se penilo pivo. Vi me vređate, obrecnuo se prvi put ozbiljno profesor Luka kada je garderober, rekviziter i dekorater spomenuo Ajnštajnovu fotografiju, koju on, profesor ima među knjigama, u biblioteci. Pa je rekao: Ne ulazimo svi u crkvu neobrijani. Izjednačiti energiju sa proizvodom mase i tamo nečega na kvadrat jeste i nije  glupost. Postoje dani i sati kada uopšte i ne pomisli na sebe i kada mu sve koči misli, rekao je profesor Luka strancu. Zna li on, pitao ga je jednom garderober, rekviziter i dekorater, šta je to masa. Izgledalo je da je nešto i profesora Luku nateralo da razmišlja dublje o ljudskoj prirodi. Simbolično ili stvarno, s ovim pitanjem provodio je i dane. Ajnštajn izgleda, zamislio se profesor Luka, voli ljudsko meso na žaru: on je čovek kolosalnog formata. Pročitao je profesor Luka knjige i knjige i ubeđen je da je Ajnštajnova formula nedovršena nejednačina. I to ga dovodi do ludila. Sve ide samo od sebe, slegao je ramenima garderober, rekviziter i dekorater. Reči će se sresti sa drugim rečima, kazao je, ali neće umeti jedne drugima da pomognu. To govoreći, on je plakao i brisao oči krajevima svoga dugog svilenog šala. Hteo je da pokaže da mu je žao ljudske rase, a ja sam mislio: i on je lud. Pisci kakav je taj Beket nigde ne odstupaju, video sam to kasnije: imaju uvek u vidu prirodu svoga posla. Ko izgura kamen na vrh nije više Sizif, rekao je profesor Luka. Ne treba se u svašta upuštati, dumao sam i ja. Gledao sam onda obližnji park, ljude koji izlaze iz sive zgradurine sa zavežljajima i torbama. Mislio sam i koliko mi je praznih strana ostalo u rokovniku. Meni se, na kraju krajeva, dopadala ova Ajnštajnova igra slova i brojeva, ali ja se nisam uplitao u ovaj razgovor starijih, jer bi mi onda profesor Luka rekao da mi tu nije mesto. Osećao sam da je i profesor Luka blizu nekog svog smirenja. Tvrdio je da bi se ovaj komad najbolje igrao na kakvom velikom gumnu u Hercegovini i svaki put da se igra  različito. Izroniće i kod njega, odnekud, kakav-takav mir, rekao je i sam. Njemu ne mogu da budu uzori propalice i skitnice kakvi su taj Vladimir i taj Estragon, mislio sam. I tako su prolazili ti prazni dani, sporo i usiljeno. I tamo, u toj drami, Vladimir pita: Onda, idemo? I protuva Estragon odgovara: Idemo. A ne mrdaju.

3.
To da je moj dnevnik u rokovniku katalog prepričane lektire shvatio sam kasnije, kada se takva lektira već pojavila na prodaji u vidi skripta i na internetu. Sada je svima dostupna, tako da knjige za lektiru i ne treba čitati. No, bilo bi preterano kazati da to mene u ovom trenutku bilo kako dodiruje, osim kao uspomena i građa za priču. Mene su tada zanimali samo izvesni detalji iz kazivanja stranca, a sada na sve gledam kao na jednu naivnu i milu epizodu svoje mladosti. Verujem da nisam amater u veštini prepričavanja, pa je ispalo da sam raskrinkao i samog sebe iz tog vremena. Nekako sam uspeo, uz nagovor profesora Luke i napadnu Nastu, da ostanem gotovo sakriven tokom njegovih kazivanja u Petrovoj kafani, a to je profesoru Luki i godilo. Tako su se sati provedeni u kafani kod Petra pretvorili u pominjane stranice u rokovniku. Nisam siguran da on već tada nije u meni video nekoga ko će o tome ostaviti trag, pa sada sa izvesnim nespokojem prepoznajem da su zapisi i pravljeni tako da budu literatura. Izgleda da moja mladost nikome onda nije ništa značila, niti je iko u meni video opasnost, niti je za ikakvim oprezom bilo potrebe kada je tu profesor i bibliotekar Luka.
Nema sumnje da niko nije ni znao da se jednom, pod platanima, garderober, rekviziter i dekorater samo meni ispovedao. To nije bio monolog o patnjama, mitovima , likovima i prizorima iz vremena njegovih lutanja u sumnji. Rekao mi je tada da on i jeste i nije onaj za koga se izdaje, ali je shvatao da to uopšte nije važno. Ti komadi o kojima je govorio sudbina su i Hercegovine, rekao je, a njemu je bilo stalo samo da to u pripovedanju ovlaš naznači. Ni ja se ne sećam kako sam sebe (stvarno) gurnuo u tu zamotanu priču u kojoj treba da se reši rebus o svetu koji ne postoji i o tragovima zaraze koje nije bilo. Proteklo je od tada dosta vremena i vode. Za desetak dana, posle sahrane profesora Luke, preneo sam iz rokovnika misli u memoriju računara i kao da mi je to donelo spokoj. Moje je bilo samo da razmaknem zavese ispred prošlosti kako bih i sam bacio pogled na ono što me tamo čeka. Profesor Luka je mislio da ni strančev dolazak ovamo, ni njegov odlazak odavde nisu bili greške, ni improvozacija. Možda je i u rimsko doba i u Hercegovini postojao amfiteatar u kojem su prikazivane predstave, rekao mi je garderober, rekviziter i dekorater po platanima, i dodao da on samo može da zamišlja kako bi to izgledalo da se ove predstave igraju među ovim ljudima, ili bar neke od njih, pa makar i među stećcima. Tražio je na licima ljudi znake sreće, rekao je jednom deda Spasoje, ali ih ovde nije nalazio, jer sreća je odavde na vreme otišla, da se negde odmori. Ovde se uvek lakše umiralo nego radovalo.” Nije on slučajno, uzdisao je profesor Luka, prvo govorio o Gavrilu Principu.
Njemu nije bilo važno da govori, i da zadivi druge svojim znanjem i iskustvom, tako je izgedalo. Pogled mu je ponekad bio usmeren u prazninu, rekao je profesor Luka kada stranca u Trebinju nije bilo već tri meseca. Želeo bi da verujem da ova priča liči na one priče iz belog sveta za kakve Hercegovina nikada nije imala vremena. Tek kasnije se kod berberina Obrena, koji je i sam sada pokojni, čulo da je stranac (možda) sin jednog oficira Kralja Petra II, koji je bio rodom iz Ljubinja, i stradao je negde na granici Slovenije i Austrije one 1945, bežeći od komunista, i da mu je on onda bio maleoletni sin, koji je pretekao. Izgledalo je da je profesoru Luki laknulo što je stranac nestao bez pozdrava, preko noći, izmirivši sve svoje račune. Ali izgledalo je da mu i nije svejedno, i da se on s njim pozdravio u nekom mraku. Ajnštajnova formula, rekao je deda Spasoje, koji je i sam bio načitan, ne valja, pošto ima za cilj da sve dovede u nesklad; ona je kao kuga: ne zna se gde je svoj bacil zapretala. Bila je to, dakle, i ostala je, zagonetka, a zagonetka je i to kakav je to komad o Gavrilu Principu za koji niko danas ne zna. Bilo je sagovornika u Obrenovoj berbernici i Petrovoj kafani koji su profesora Luku opominjali da onaj koji više zna brže i stari. Ali on je odmahivao rukom. Njegove seanse mučenja sebe i stranca svedene su na jednostavnost, niko osim njega to ne bi mogao da izdrži, rekao je. I profesor Luka se ljutio na porodicu, na lekare i prijatelje, niko ga nije razumeo odakle ta njegova potreba da sluša čoveka koji prepričava drame i lagarije. Nauka i odnos prema nauci su tajna nalik na pogrešno navijen sat, rekao je berberinu Obrenu. Sve ja moram, sve ja..., žalio se iznureni profesor Luka na sebe i u Petrovoj kafani kada je shvatio da mu život prolazi mimo njega. Ćutim, i svi ćute, navodno je rekao sebi pred Obrenovim ogledalom. Nisam ni sanjala da postoje ovakve igre brojeva i slova kakve je u Trebinje doneo garderober, rekviziter i dekorater , rekla je frizerka Nasta, koja se te godine udala u Nevesinje. Navodno je, mada postoji sumnja da su to njene reči, bila potpuno obuzeta značajem i tragikom uloge u kojoj se našla, a da nije bila za nju napisana. U jednom trenutku, neverovatno velikom za nju, posmatrala je svoje lice u ogledalu u frizeraju i shvatila da je ona ona, i da je ona ona, pa se zaljubila u nekog dunđera ili trgovca vinom i smokvama. Tako se ona (navodno) ispovedala profesoru Luki, a on je to, nakon njene udaje,  uz opori osmeh, govorio pred svima u Petrovoj kafani.

Rekao je onda stranac da ni on još ne zna sve o sebi. Proveo je i on sate razmišljajući o slavi i tom Godou koga svi čekaju, a njega nema. Pisac za života je obeležen potrebom da uspe i on i ne liči na išta ljudsko, rekao je kada su mu spomenuli Tolstoja. Navodno je u zatvorskoj ćeliji Servantes bio sam, i njegova senka se, od sunca koje zalazi, njihala na zidu kao omča. Živeo je, činilo mu se, da nikoga ne dira, a dirao je sve, rekao je stranac. I šta tu stojiš (navodio je iz viđenog komada stranac monolog), kaže sebi Servantes, hajde da se uhvatimo za ruke pa da igramo “pojavu pitanja”. Takav je Servantes bio i takav je život: svakome po nešto treba da se oprosti“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Dok sam ja ovde vezao priču i proćerdao vreme s vama, neko je negde dugo razmišljao o formulama i slavi, prebacivao je profesoru Luki. I tako smo svi, kada je on nestao, onda nekoliko dana utonuli u ćutanje. Tek jednom se nakratko osmehnuo profesor Luka i dodao kratku, zagonetnu priču. Nekako sam ga i sam pogledao ispod oka, shvatajući da možda izmišlja... “Da, celu noć po odlasku stranac je presedeo u Cirihu”, rekao je profesor Luka, “i tamo u kafani na Banhofu je prebirao sve svoje greške. Nije njega ni tada obuzimao i progonio beli svet, jer u njemu je bilo i onda nečega dobrog i posotjanog.”  Tu je, za Obrenovim ogledalom u berbernici, navodno, dugo stajala mrljava razglednica koja je otuda stigla. Od tada mu se gubi svaki trag, i ne postoji ni jedan dobar razlog da se ne veruje  da je umro. Navodno, brat profesora Luke je voleo da kaže da on nije samo čovek, nego i Čovek. O tome se govorilo i na sahrani profosora Luke, i o tome je jedan poštar prilično lupetao. Profesoru je nekada bilo važno da i ja sve shvatim i ne shvatim, to sam razumeo kasnije. Kada se sećam nestalih rođaka i prijatelja, rekao mu je garderober, rekviziter i dekorater, kao da kidam latice sa cveta. Profesor Luka je voleo priče koje jedu same sebe, rekao je meni. Pa, takva je i ova moja: na kraju ostane sećanje i ostanu grobovi. Postoji sumnja da je pridošlica i sam bio anarhista, o ostalo je kazivanje frizerke Naste da je bio i polubrat profesora Luke. Navodno je njegov otac imao ljubavnicu u belom svetu, govorila je: u Amsterdamu. Pamtim da je te godine, negde pred berbu grožđa, umrla moja kuma Milena Sikimić, i da je deda Spasoje rekao kako stvarnost ne treba posmatrati iz blizine. I korio je moju majku da ne gleda sve onako kako gledaju rulja i gospoda. Posle je i deda Spasoje tvrdio da se gost ovde krio od policije, da je on i bio (stvarno) anarhista. Tako se jedno pretvara u drugo, a drugo odlazi nekud u vetar. Misli mi vrludaju, između zapisa u rokovniku i onoga što dodajem. Nisam siguran gde će se zaustaviti.