NINUS NESTOROVIĆ: KUPLERAJ

 

Trenutno se ne zna ko više hara Srbijom:

virusi ili paraziti.

 

Ko dugo gleda u isključen televizor, taj je lud.

Ko dugo gleda u uključen, taj je još luđi od njega.

 

Jebeš ti taj kupleraj u kojem su samo kurve zadovoljne,

a svi drugi nisu!

 

Žena je zakonodavni organ vlasti u kući.

Muž izvršni.

 

 

MILAN TODOROV: U DOBA KUGE

 

 

 

 

 

Dve žene u jutarnjem programu

Na televiziji

Razgovaraju u doba kuge

Jedna postavlja pitanja

Druga daje odgovore

Ništa novo

Međutim i jednoj i drugoj

Oko vrata je okačen lančić

Sa istovetnim malim srcem od

Srebra

Samo starija nosi lančić preko

Košulje

A mlađa na goloj koži vrata

Amajlija

Slučajnost

Tajna poruka

Tinjajuća strast

Blizu si a bićeš daleko

U dobu koje nema odgovor

Ni na jedno važno pitanje

Golica me

Kakav je to znak

Kome nešto govori?

 

MILAN TODOROV: ŽIVOT U KUĆI

 

 

 

Zemlja se već ledi

I terasa na kojoj senice

Kradu mrvice mesa ostavljenog

Za sušenje.

Trebalo bi obratiti više pažnje

Na individualnost sveta

Sitnih ptica

I mira koji donose njihovi

Jutarnji trenuci u kojima

Niko ne stari

I niko ne umire.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: SOBA ZA DNEVNI ODMOR

 

 

         Nije to bilo onako baš za nezaborav. Taj miris losiona i znoja i tamni stomak u prolazu. Trepni, pomislio je, i sve će to da nestane.

         Do malopre je ležala postrance, glave zabačene unazad, usana otvorenih kao u amaterskom porniću (da li je glumila?), ali je iznenada naglo ustala i hitro, čak prebrzo,  posegnula za malom crnom damskom tašnom na hotelskom noćnom stočiću. Pritom je skoro srušila lampu od abažura. Lampa je bila ugašena, jer je ona tako htela.              

        U polumraku sve je delovalo kao da ona nije ona, a on da nije on. Dramaturgija sirove prevare može da bude apsurdna, pomislio je.

         Ova soba za dnevni odmor…

        Od čega?

Za nju nije imao spreman odgovor.

Za sebe je znao. Odmor od nje, bivše.

        Nije da nije pokušavao da ih trgne. Sebe i svoju suprugu. Posmatrao je kako je gledaju drugi muškarci. Godinama je to činilo njegov tajni hobi.

       -Zar nisi primetila da te poslednjih godinu ili dve muškarci više ne gledaju?

         -Zašto bi me gledali?

         -Zato što muškarci vole da gledaju lepe žene.

(On je to zvao ženarnik. Reč koju je pročitao kod Tišme. Ali, nije želeo da objašnjava.)

         -Želiš da te pravim ljubomornim, zar ne? Ali, je to ne želim. Meni je dobro ovako.

          -Ako je tebi dobro, meni nije…

           Često je sebi postavljao pitanje da li je mrzi i uvek odgovarao: nažalost ne. Mržnja ponekad sve rešava. I čini osobu koja mrzi superiornom. Uliva joj samopoštovanje. „Nisam bez mogućnosti da odgovorim, još mogu da mrzim“.

          Međutim, nije mogao da je mrzi posle svega, ali ni da je voli. Sve je prošlo. Bili su zapušteni svako na svoj način. Život u braku bez ljubavi je iscrpljujuće siromaštvo.  Ponekad su se gorko šalili.

          -Da li te boli ovakav život?

          -Ne. Kao da smo roboti. Roboti ne znaju za bol.

          I zaista nije bolelo. Da je bolelo znali bi o kakvoj bolesti je reč. Ovo je bilo nešto što su, čitao je, sredinom sedamnaestog veka lekari u Engleskoj nazivali melanholijom. To je bio naziv za sve loše što se čoveku može dogoditi ili se događa. Melanholija kao nevidljiva sveprisutna bolest za koju nema leka. Ljubav vezuje i čovek mora da se oseća vezan ljubavlju. Ili bolom. Ništa je najgore. Bokser koji svom snagom udara u vazduh se najviše iscrpljuje. I tada joj je rekao da odlazi.

       -Prijatan ostatak života!- poručila mu je kao da je znala šta sledi.    

         Ali, ko ume da predvidi budućnost?  

 

        Već je drugi mesec kako živi u sobi za dnevni odmor u malom periferijskom hotelu nazvanom Diližansa. To je, naravno, eufemizam za ono što prost svet zove jebarnik. Neverovatni  prizori nevidljive privatnosti se tu odigravaju. Predbračne i vanbračne orgije. Ponekad previše profesorski. Ljubav na brzaka. Promiskuitet najlepših cura. One koje ližu prste. Nepostojanje  vremenskih razlika među partnerima. Znoj i stenjanje. Užitak prvih celih noći. Incest u trećem kolenu. Nasilje…

        Pa zatim taj severni prozor. Držao ga je otvorenim cele noći. U stvari, nije mogao da se hermetički zatvori i užasno su smrdele kante za smeće.

         Moram ovo da prebolim, moram, moram da se vratim u mlado ledeno doba. U doba kada je postojao lov. Toliko mesa za hrabrog mladog lovca.

         Ponekad, terao je sebe da proučava zakone koje su političari donosili. Uvek su bili obična sranja.  

         Seks je bolji. Seks ne uništava zemlju kao što to oni čine, nego je plodi. Množite se i plodite, rečeno je u Bibliji. Ali, nije rečeno s kim. Kao da je privrženosti kraj.

         A duhovni svet? Crno ogledalo. Pištolj sa metkom kome je tesno u cevi? Možda bih to uradio nekad, mislio je. Ali sada - ne. Najgore je što nisam uzbuđen zbog svog života.

         Gazdarica je bila žena koja je pretekla svog muža kriminalca. Pričalo se da je u Sarajevu, iz čista mira, na Baščaršiji ubio čoveka  i nikad nije robijao zbog toga. Povremeno bi je obuzeo nalet velikodušnosti.

        -Šta piješ? Kuća, bolan, časti.

        Vojvođanka, prerano težala žena, koja je govorila bosanskim naglaskom. Svakako pod ubičinim,  muževljevim uticajem. Ali, nije mu se dopadala baš zbog te svoje pitome, elastične duše. Duše koja se kupala u kobiljem mleku. Sad se setio da u njegovom propalom braku nije bilo ulepšavanja. Stvari su nazivane pravim imenima. Mogao je svet da vidi kroz njene oči. U početku. Posle se oko zaslepilo. Ostalo im je samo da ponavljaju sećanja.

         Sada, kada je bio slobodan lutao je prostranim poljima velikih trgovinskih centara. Koliko žena koje nedostatak ljubavi nagoni da bez prave potrebe kupuju krpice! Neretko bi sa nekom ukrstio pogled. Čak i sa onima koje su imale malu decu u naručju ili kolicima. U njihovom zamućenom pogledu često bi uočio nezadovoljstvo sobom i strah od magneta preljube i puštanja drugačijem životu da živi.     

          Ponekad bi poneku, mada retko, upoznao dok bi ispijao kafu u uvek punim poslastičarnicama u holu. Tako je upoznao i ovu poslednju. Pitala je da li može da sedne za njegov sto, jer su ostali zauzeti. Ćutali su. Smešila se pametno. Pozvao je momka i naručio laku supu od povrća i sendvič sa šunkom. Ponudio je i njoj i ona je prihvatila. Dve porcije. Tako je počelo.

         Odmah se vraćam – kaže sad. Iz tašne izvlači mali crn telefon. -Da li me je neko tražio? –pita nekoga. Nju ili njega? Svet je pun pitanja dok kasno jesenje svetlo bledi.

 

 

 

 

 

 

 

 

RATKO DANGUBIĆ: ČEKANJE

 

 

Ne žalim se, ne volim ni da kukam nad nečim što mi ne pripada, samo pokušavam sebe da uverim da nije svo vreme sveta moje, da se nisam rodio da trčim trku do u beskraj. Svi znamo da je prijateljstvo jedna od važnijih stvari, mnogima preča i od rakije koja se uz prijateljstvo i pije, i ja sam s ovom mišlju i stasavao, družio se sa drugarima, bio jedan od onih sa neodređenim osmehom, bez kojih se gde treba i ne može. Ne znam sve, ali ima dana kada sam sklon da verujem da mogu da saznam sve. A svaki put kada krenem da poletim, imam osećaj da neko dodaje tegove na noge, ili, a ko sam u taljigama-da gura klipove u točkove. Jednom mi je duša puna duše, a onda mislim šta ljude treba da čini ljudima. Punu nedelju čekam da mi Svetozar javi adresu u Kanadi, ne javlja. Sa dolme gledam Dunav, vodu koja izgleda da teče, a nije joj žurba. Na kraju, kada se osvrnem na vreme od odlaska Svetozara, vidim da ono i nije dugo kako mi izgleda. Od nekud mi se javi besmislena misao da bi sve moglo da bude kako je bilo kada bi se Svetozar vratio.

Uostalom, ako je onamo našao posao IT bilmeza, može da razmišlja i o parama za povratak. S druge strane, tamo se lako stupa u vezu s ljudima koje zanima IT poslovi. A Svetozar je molio da prijateljstvo negujemo, očuvamo makar i na način da jedan drugome pišemo pisma, mejlove. Rođeni smo u dvospratnici, koja više ne postoji, ali ne osećam zbog ovoga tugu, ni nostalgiju, jer ono čega se sećam kad su porodice živelie u njoj nije za veselje. Verujem da će se uskoro javiti da sačuvamo prijateljstvo. A onda mislim: mora i on da ima brige, i traga za srećom. I prebiram koga se sećam iz genracije, čeprkam po fotografijama kao po gomili šuta, i sve mi deluje sirotinjski. Još nismo slavili ni jednu godišnjicu diplomiranja, ali jedva da nabrojim troje-petoro onih s kojima sam igrao fudbal, karte. Ova misao je i zametak sumnji, jer se plašim se da su mnogi i onamo nezaposleni, ako su preko granice odmaglili. A od druženja s ljudima koji nemaju posao, porodicu, nema vajde, oni su ljudi koji prividno imaju izbor. A da mi je Svetozar poslao adresu, pisao bi mu kako sam izgubio i poslednji jebeni privremeni posao. Koga zanima neko ko je završio psihologiju? Mogu da se udvojim, da jedan od nas legne na kauč, ali nemam od koga da naplatim uslugu. Dobio sam otkaz, i sve deluje kao u Kafkinim knjigama, buljim u glatku površinu Dunava, i starinski čamac s motorom, koji dolazi i odlazi u sumaglicu, kao u san. Bio sam uveren da u školi ima mesta za mene, a neka žena se vratila sa porodiljskog, rad na određeno je pukao. Ipak, svi oni koji misle da treba da mi pomognu, kunu se da brinu da za mene.

Uzimajuću u obzir nevolje s kojim se narod ovde pedeset godina suočava, vlast je takva kakva je-jebena i kukavna, dorbo je da mi je kako mi je. A šta preostaje, ne idem u pozorište, nema ni jeftine zabave igranja bilijara. A mojim roditeljima Beti Blu je bila zabava, Sveti Georgije je ubijao neprestano Aždahu. Spremam se na Avalu, ne vodim više ostale prijatelje koje srećem, nemam pare, nervozan sam, a pokojna majka bi kazala, ako ću da se dovedem u red: Oženi se, sine! Ovo pišem 6. aprila, na radiju i TV vrte sećanja na 1941, bombardovanje Beograda, paljenje Narodne biblioteke, tek da se vidi da smo živa i mrtva istorija. Ovo je jedan od pravih prolećenih dana, Dunav nadolazi, išao sam i na vrh Kalemgdana, koji je lep, pun zaljubljenih, a mene nema nigde. Ne znam u čemu mogu da uživam. A ako i nije moje svo vreme sveta, osećam, priznajem, neko zlobno zadovoljstvo, neku osvetu prema sebi, koju nisam tražio, želeo. Čekam da se Svetozar javi. Nikao da svane dan koji sve objašnjava. Ostajem nasukan u vremenu kao panj na obali.

MILAN TODOROV: PARK

 

(Ćiri)

 

Taj park u kome moj otac šeta

Teško bolestan

I danas

Sa nadom u ozdravljenje

Ja iza podupirem

I sad strepim da ga ne oskrnave

Pop je uzeo svoj deo

Proširio dvorište

Zasadio krst molitveni

Na kraju

Koliko je tu stabala moglo da se zasadi

Teški kamion sa rotirajućim bubnjem

Nešto kopaju pored dečjeg kutka

Šta se opet raspada u parku

Ne prilazim

Prolazim

Mešaju mi se snovi i strahovanje

Senke mrtvih i živih

I tamo sam i ovde.

MILAN TODOROV: IVO ANDRIĆ

 

 

 

Između dva gradilišta na horizontu

Velika mlečna sijalica

Obešena na sredini

Isijava dan i noć čak

I kad radnici nisu na krovu

Da li je našla način

Da postoji

Mimo potreba

Ponekad u jutarnjoj magli

Kao da je nestala

Otvaram prozor

Kuckanje u daljini

Gradilište

Mogućnost žrtve

Ivo Andrić

Budim se totalno.

NINUS NESTOROVIĆ: KOŠMAR

 

Jebeš ti tu državu u kojoj decu zakonski moraš da izdržavaš samo do 18 godine,

a političare do smrti!

 

Prosečan glasački vek u Srbiji traje 100 godina.

Životni je nešto kraći.

 

Pa, šta ako nemamo sreće?!

Nemamo ni pameti, pa se zbog toga mnogo ne bunimo!

 

Kako se ubija istina?

Tako što se ispali metak u onog ko je govori.

 

Da bih ga naučio pameti, morao sam da ga udarim globusom po glavi,

jer drugih nastavnih sredstava u tom trenutku nisam imao pri ruci...

 

Lako ćemo mi izaći iz ovog košmara.

Treba samo da se probudimo...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Televizor je analni otvor našeg društva.

Kroz njega se ono prazni.

 

 

 

 

 

 

Snovi se ostvaruju samo onima koji se probude na vreme.

 

 

 

 

 

 

 

ako primetite da vas boli nepravda, odmah danas se javite svom lekaru,

jer već sutra može da bude kasno!

 

DOBRIVOJE ANTONIĆ: ŠMINKA

 

Poštujemo to što vladar radi.  Ovo što rade po njegovom nalogu, to je užas.

Pred pragom smo Evrope. Zasad brišu noge sa nama.

Šminka koju urade policajci ima posebnu vrednost. Sto posto je ručno rađena.

Komšiju su odveli u zatvor. Ispratili smo ga ka' vojvodu.

MILAN TODOROV: DEVOJKA IZ NORIČA

 

 

Najvredniju svetu knjigu koju imam

Dobio sam na poklon

od nepoznate gospođice Betty M. Doughty

Iz Noriča

Njen srcasti rukopis u posveti

Biblije sa Starim i Novim zavetom

Koju sam išarao svojim primedbama

Naročito na Stari zavet

Sa kraljevima koji su živeli osam stotina godina

I još bi da se nisu poubijali

Šta je sa gospođicom Bety M. Doughty

Ako ovo čita

Voleo bih da ima potkožene čizme

Zima se uvlači u kosti

Betty.

MILAN TODOROV: KUŠ

 

(odlomak iz rukopisne drame SLATKI MALI PSI)

 

(ZVUK VOJNOG DŽIPA KOJI SE PRIBLIŽAVA, KOČNICE, METALNI ZVUK, KOMANDE)

 

CRVENI KAPETAN:

 

Stoj vojsko da car piša!

Na parove razbrojs!

 

CRVENI VOJNIK:

 

Jen, dva, tri, četiri, pet, šest, sedam… U jebote! Moram ponovo. Ne smem da žurim. Neće ovi nigde pobeći.

(BROJI VREĆE PONOVO, NA PRSTE)

Jen, dva, tri, četiri, pet…. Druga šaka…Jen, dva… Jebem mu miša. Ne bi smelo.

Da nije klopka?

 

CRVENI KAPETAN (OTRESAJUĆI UD):

 

Do poslednje kapi, vojniče!

 

CRVENI NAREDNIK:

 

 

Kol’ko god ga otresamo, kapetane, uvek ostane žuta mrlja na gaćama. 

 

(PUCANJ)

(ZALEGNU A ZATIM SE KRIJU IZA VREĆA SA VOJNICIMA)

 

(ZVUK VOJNOG DŽIPA KOJI SE PRIBLIŽAVA, KOČNICE, METALNI ZVUK, KOMANDE)

 

(IZLAZE KAPETAN U PLAVOJ UNIFORMI I VOJNIK U PLAVOJ UNIFORMI)

 

PLAVI KAPETAN :

 

Stoj vojsko da car piša!

Naredniče, sravnite spiskove iz štaba sa stanjem na terenu. Imajte na umu da je stanje na terenu često netačno!

 

PLAVI NAREDNIK:

 

Razumem, kapetane.

(ZA SEBE)

Uvek meni zapadne da radim inventar. Svi se vesele, doček nove godine, a ja predsednik komisije za popis žrtava. Popis osnovnih vojnih sredstava. Žena pizdi. Ide sama na doček, a ja novu uvek čekam sa mrtvacima. Veselje u pičku materinu!

Ne znam ni sad gde mi je žena? S kim?

Mislim da se još nije vratila s dočeka 1990-te.

A ko zna koja je sad godina. 

Prolaze vekovi a ja brojim duše. Kao sveti Petar.

 

PLAVI KAPETAN:

(OTRESA GA)

 

Do poslednje kapi, naredniče!

Zbog prostate!

 

PLAVI NAREDNIK:

 

Ma koliko ga otresali kapetane, uvek ostane kap da zaprlja…

 

PLAVI KAPETAN:

 

Kuš.

Vojnik govori samo kad ga nadređeni nešto pita.

MILAN TODOROV: IDI

 

 

Ovo je vreme  svetaca

Koji stalno menjaju imena

Stara starostavna

Ali sve je to isti svetac

Stvoren nekom promišlju

U velikoj tami

Oni znaju da postoje kroz nepostojanje

U nevidljivosti

Poput davno ugašenih zvezda

Što putuju ka nama pomoću svetlosti

Kao vreme što putuje

Ako ti opet  kažem idi

Pođi

Pokreni se 

Sneg će i studen

A Mesec je pun i ne sluti

Na dobro

Idi

To će značiti da je smrt još daleko.

NINUS NESTOROVIĆ: MOZAIK

 

Istinu ste dobili u delovima.

Sastavite je sami.

 

Posmrtni ostaci demokratije izneti su iz Skupštine na ulicu.

Da bi se narod oprostio od nje.

 

Nije lako jednom narodu da danas bude primitivan i zaostao.

Morao je vekovima da radi na tome.

 

Nekom kurve rasture brak,

nekom državu.

 

DNK testovi će pokazati da li su svi prethodni ratovi bili bratoubilački ili nisu...

 

Bolje vam je da u Srbiji uđete u narodnu pesmu, nego u istoriju.

Duže će narod da vas pamti.

 

MILAN TODOROV: U OBLACIMA

 

Svi u tom kraju su ga zvali Plavi. Imao je  nesazrele, dečje oči. Uvek je izgledalo kao da je malopre plakao.

Plavi je bio dobar čovek. Miran pijanac. Ispred porodične kuće u kojoj je stanovala moja majka bila je mala  prodavnica koju smo zvali Kolonijal. Plavi je tu, sa flašom piva u ruci, čučao uvek kad bih dolazio da je posetim. Nikad nije tražio novac a ja sam mu davao neki sitniš ne znam zašto.

Samo bi rekao:

"A ja, eto tako“.

Dešavalo se pritom da mu iz otrcanih pantalona proviri intimni deo muškosti.

„Ne nosim gaće, pa šta? Takav sam se i rodio.“

Dajem mu dve stotine dinara.

„Za pivo“, kažem. „A kupi i hleb.“

On se ne zahvaljuje. Prima to kao da mu pripada.

Pitam se da li zna. U stvari, da li je ikada shvatio ko mu je krao golubove sa neba.

Bilo je to kad sam bio dečak. On je bio tek malo stariji, ali već oženjen. Živeo je u obližnjoj kući, naspram bašte, sa majkom i krupnookom crnpurastom ženom.

Od nas se video samo krov njegove kuće na kome su se tada šepurili plavi rasni poštari. Bili su krupni. On ih je uporno dizao u vazduh, ali bi oni posle samo dva ili tri niska kruga kao pogođeni strelom padali na okolne krovove. Tako je nekoliko njih palo i na krov naše kuće. U tavanu sam i ja držao golubove. To je tada bila kao nekakva moda. Kupovali smo ih na Temerinskoj pijaci od Mađara koji su ih donosili u malim kartonskim kutijama sa rupicama. Pošto nisam imao para kupovao sam obične sitne sive tiplere zvane Segedinci. Oni su imali jednu prednost. Lako su se navikavali na prostor i dobro se orijentisali u vazduhu. Za razliku od lepih i nedostižnih poštara. Na krovu sam imao mali kavez od žice u kome sam, da se ne bi rasipali, držao mlade golubove pre prvog leta. Kavez je imao vrata koja sam mogao da otvaram i zatvaram pomoću konopca koji se spuštao uza zid do dohvata ruke. I tako se desilo da su u taj kavez, koji je tada bio otvoren zalutala tri-četiri nova poštara sa Plavovljevog krova. Ja sam, a nisam morao to da uradim, brzo spustio vratanca i zarobio ih u tavanu. Držao sam ih tamo nekoliko dana cepteći od straha da je Plavi sve video. Jednog dana, sećam se vrlo dobro da je bilo oko podneva, pustio sam poštare da odlete ko zna kud. Nadao sam se da će pogoditi svoju staru kuću. Ali, oni su preplašeno odleteli nekud strelovito, preterano brzo, očigledno bez cilja, pretvarajući se u tačkice na nebu koje je bilo sivo kao pred oluju.

Zatim sam otišao kod Plavog da mu sve ispričam. Plavi je živeo u uličnom delu stana a majka u dvorišnom koji su bili odeljeni samo lakom staklenom pregradom. Pokucao sam  na vrata. Posle malo tišine u bravi se začulo čangrljanje ključeva. Vrata mi je otvorila njegova zajapurena mlada zamamne punoće.

Plavi je u golubarniku, rekla je i brzo zatvorila vrata.

Našao sam ga tamo. Čučao je i tepao nešto svojim golubovima. Čuo sam samo kako ih zove da mu priđu: "Kićo dođi i Mićo ajde, ajde."

„Zamisli šta mi se dogodilo.“

„Šta“, upitah podozrevajući da je neizbežno otkrio krađu golubova. Krađa nebeskih lepotana se među nama tretirala kao neoprostiv greh.

„Uhvatila me keva malopre na ženi. Seksali smo se a nismo se zaključali. Došlo nam tek tako, odjednom.“

Odahnuo sam.

Posle smo prestali da gajimo golubove. Prošlo nas, kako se kaže.

Njegova majka, mršava napaćena žena uvek u crnom, kako je pamtim, je ubrzo umrla. Nikad nije zaboravio onaj podnevni događaj kada ga je majka zatekla na ženi.

„Morala je da kuca i da sačeka malo.“

Žena ga je nedugo zatim napustila. Vratila se kod svojih u Šabac. Krivio je pokojnu majku zbog toga.

Plavi je, posle toga, bio potpuno razočaran sobom. Zapustio i golubarnik. Ne znam šta je bilo sa lepim poštarima.

Ni sa njegovim docnijim ženama. Ako ih je bilo, bile su to samo prolazne strasti.

Kao i kod nas.

Prešli smo na ploče.  Učili ljubav od starijih devojaka i mlađih žena. I sumanuto vozili bicikle po kraju.

Plavi, takođe. Jedno vreme nam je čak i popravljao bicikle, ugrađivao sumnjive menjače sa deset brzina kupljene od švercera na Najlonu. Ali, kratko. Ubrzo je ostao bez posla i sve rasprodao. Prvo alat, ploče, bicikle, sve stvari, zatim mamin deo kuće a onda i svoj. Ostavio je sebi samo uličnu sobu iznad koje su se, na plitkom krovu, nekad gnezdili golubovi i u kojoj više nije bilo ni struje ni izvora toplote.

Kad sam ga poslednji put video bio je u krajnje lošem izdanju. Ležao je na ulici. Odsečen od svega što je tutnjalo njome izazivajući potrese i pukotine na kućama.

Da li konačno da mu priznam?

Ali, šta?

Stalno mi je kao eho odzvanjala ona njegova rečenica: „Došlo nam tek tako, odjednom“.

Možda tako sve dolazi i prolazi, pomislih.

I sramota.

I vremena sreće i nesreće.

 

MILAN TODOROV: ZVEZDO SJAJNA

 

 

 

Da li me se sećaš

Ne rekla si

Skini masku

Nisam skinuo masku

I tako smo se mimoišli u obostranom čuđenju

Šta bih te pitao

Kako ti je

Da li si usamljena sve ove godine

To kad dolazi zima predstavlja suvišnost.

Ovo su zime bez snega

Sve je grtanje u suvlažici

Ne znam ni ja ko sam

Kao što ne znam

Koliko je zvezda palo ove noći.

NINUS NESTOROVIĆ: FOTO-FINIŠ

 

Nismo uspeli da napravimo zatvore u kojima će se ljudi osećati kao kod svoje kuće,

al' smo uspeli da napravimo takvu državu.

 

Ne samo da su mi svakakve gluposti tokom života prolazile kroz glavu,

nego su i neke od njih tu zauvek ostale da žive...

 

Razlikuju se i kod nas verska od političkih raspeća,

ali je krst isti.

 

Policija je da bi očistila ulice od demonstranata prvo koristila vodene topove, a posle i pendreke.

Dakle, baš kao što je i red, prvo je išlo pranje, pa tek onda peglanje...

 

Još se tačno ne zna koji je narod prvi stigao na Balkan.

Odlučiće foto-finiš.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ZIMOVNIK

 

   

      „Da nam je cirkular za sečenje drva ispravan, uradio bih to sam",

rekao sam ženi uz  jutranju kafu.

      -I ja mislim da je bolje da nađeš nekog profesionalca – odgovorila mi je  – Nisi ti za taj posao.

      U njenom glasu nije bilo sarkazma niti eventualnog prekora. Bili smo u fazi  "Ne diraj me, ne diram te", bez mržnje, bez konkurentske borbe, skoro nezainteresovani za sopstvene sudbine. Bila je to, dakle, samo još  jedna njena jednostavna i iskrena konstatacija, jer je veoma dobro poznavala moju, urođenu oblomovsku prirodu koja je sebe prepoznavala u čitanju, pisanju za novine, redakturi tuđih tekstova za štampu...

      Bio sam joj zahvalan zbog te oštre otvorenosti. Ma koliko to bilo u suprotnosti sa mojom prirodom, nisam se ljutio. Zaista, nisam bio vičan tom radu sa opasnom testeraškom mašinom. Bila je preteška. Iz nekog drugog vremena. Napravio ju je ujak od otpadaka masivnih ploča od kojih su u novosadskom brodogradilištu na Ribarcu u ono vreme gradili, pokazaće se, poslednje dunavske šlepove. Nepunih desetak godina posle toga i ujakove tragične pogibije u saobraćajnoj nesreći, brodogradilište je bankrotiralo.

      Izašao sam u malo,  travnato dvorište, iza kuće. Gomila iscepanih bukovih trupaca, ona njihova oštro i pravilno zasečena strana izgledala je kao zid od cigala  na zubatom novembarskom suncu. Deki, naš crni ovčar, lenjo se spustio sa vrha te gomile i onjušio mi cipele. Jato prljavih dunavskih galebova u nemirnom letu kružilo je nebom. Leteli su visoko, jedva vidljivi. Povremeno bi poneki od njih a ponekad i celo jato ispustilo čudan prodoran krik. Bili su očigledno zbunjeni. Instinkt im je govorio da bi trebalo da su već krenuli  put juga, ali ih je novostvorena navika zimskog prilagođavanja vezivala za smrdljive, tople kanalizacione otvore u reci oko kojih je, svakako, bilo sitne bele ribe u izobilju...

      Namerno sam izašao napolje, prepuštajući svojoj supruzi  laptop za jutarnje surfovanje
po kulinarskim sajtovima ili snimcima nekih televizijskih emisija koje je želela još jednom da pogleda. To je predstavljalo našu uzajamnu solidarnost. Ja ustajem ranije, i dok doručkujem prelistavam elektronsku poštu i novine. Zatim, računar ostavljam njoj.

      Dok sam, sada, posmatrao neuredno, iz kamiona nasumce izbacane krupne bukove cepanice učinilo mi se kao da sam saučesnik u nekom ružnom poslu koji je započet a još nije završen. Mislio sam na panjeve koji su ostali u nekoj bosanskoj šumi, u nekom šipu. Panjeve, iza stabala koja su mirno rasla najmanje pedeset godina...

      Otišao sam do ugla dvorišta. Pored zelene i plave kante za otpad stajala je mala lopata sa crvenom plastičnom drškom i metla. Ogledao sam se oko sebe i prekorno pogledao u Dekija. Po običaju obavljao je nuždu  bez ikakvog reda, gde bi stigao. Dok sam se saginjao i tražio ostatke psećeg izmeta u još žilavim vlatima tamno zelene trave osetih da me neko posmatra kroz ogradu od pletene žice

    „Pomoz bog“, nazvao je.

Bio je to snažan, možda bi se čak moglo reći debeljuškast četrdesetogodišnjak, koga su svi u kraju zvali nadimkom iz zavičaja Brka.

„ Lepa bukovina“, odmerio je.  „ Koliko može biti da ima u gomili?“

      Nisam  se snašao i rekoh nešto u stilu koliko god da ima, a ima šest metara, ne verujem da će biti dovoljno do kraja zime. U gomili je bilo verovatno pet kubnih metara cepanica, ali ja to nisam mogao da utvrdim jer bi  Ciga iz Šapca koji me na kraju svakog leta snabdeva ogrevom tako vešto složio cepanice da je uvek izgledalo da ih ima više. U svakom slučaju, platio sam šest metara sa uverenjem da neću dobiti toliko drva. Nastavio sam da čistim dvorište, pomalo nervozno, dan je počinjao  da se odmotava prebrzo sa svim neumitnim obavezama.

      „Ako ne nađeš nekog boljeg od mene, komšija, ja ću ti to otpiliti...“, rekao je Brka i polako, tromim, gotovo staračkim korakom otišao niz gornju ulicu ka reci.

      Pomislio sam da sigurno ide na ono, meni nezamislivo, jutarnje pivo u penzionerskom klubu Šaran na ušću.

      Pažljivo, da ne zamažem prste, smotao sam plastičnu vrećicu, odložio lopaticu na njeno staro mesto i zatim sišao niz kratko stepenište na drugu, donju ulicu u kojoj se nalazio veliki plavi kontejner. Ulica je bila pusta. Na njenoj desnoj strani bili su, kao vojnici, poređani automobili čiji su vlasnici još spavali. Ponekad u poneko jutro čini se kako je spavanje jedina sigurna disciplina.

      Kada sam ušao u kuću, žena mi je saopštila da odlazi u kupatilo i da je laptop sada moj. Seo sam i tražio nekog ko će mi iseći drva. Sada su i testeraši na internetu, a nekada...

Međutim, bio je kraj sezone i niko od tih novih brzih majstora nije bio voljan da ponovo sklapa svoju mašinu. Jednom je testera bila na popravci, drugi nije registrovao traktor sa sekačem, treći je tražio mnogo više nego što je uobičajeno...I tako je izbor pao na Brku, kao da je tako suđeno.

      Sutradan, oko podneva, zapravo tačno u podne, kao u onom vesternu, pojavio se na razdrndanoj gvozdenoj kapiji našeg gornjeg dvorišta plavi stojadin, malo ulubljene maske i vidljivo nagrižen patinom vremena. Iz njega su, naravno, izašli majstor Brka i njegov pomoćnik, neki mladić već prosede kose i lica očigledno ispijenog alkoholom. Mladić mi spuštene glave prvi pruži ruku i ja osetih u tom pokretu i neodmereno snažnom stisku ruke njegov nesigurni, labavi karakter. Brka se dobroćudno smešio i polako istovarao svoj alat. Umesto bilo kakve mašine izvadio je malu motornu ručnu testeru, jedan rasklimani zidarski kozlić oblepljen malterom i platneni, vrlo lep skautski ranac iz koga su izvirivale plastične dvolitarke sa benzinom.

    „ Samo da se presvučem“. rekao je i tu na ulici pored kola skinuo pantalone.  „Očas posla ima da to bude sasečeno.“

      Pomoćnik je i dalje bio rezervisan.  Dok se Brka presvlačio, pomoćnik  je mojom sekirom čistio malter sa nogara za sečenje, trudeći se da kad god bih ga pogledao, upadljivo ušicom udara po malteru pokazujući time da čuva sečivo nove sekire. Bio je skoro simpatičan u toj svojoj naglašenoj revnosti. Ponudio sam ih kafom i naglasio da bih im poslužio i dobru domaću rakiju, ali da se plašim za njihove ruke jer rade sa opasnim alatom.

      Postojao sam još malo uz njih, dok su se nameštali  i zatim, kad je Brka, posle trećeg ili četvrtog pokušaja startovao motorku, ušao sam u kuću. Iz dvorišta je u talasima dopirao potmuli ravnomerni zuj testere.

      Kad bi zvuk nestao, osetio bih malu uznemirenost kao da se nešto dogodilo. Izašao bih napolje a Brka bi mi doviknuo nešto nerazgovetno, ali sam ipak shvatio da pravi malu pauzu da bi se testera ohladila. Pogledom bih okrznuo gomilu cepanica i činilo mi se da se sporo smanjuje.

      Nije mi se upuštalo u razgovor sa njima. Ipak, izašao sam da unesem koju odrezanu cepanicu i složim je u malu kuhinjsku kaljevu peć kako bih je spremio za večernju potpalu. Brka se  vraćao od svog na ulici parkiranog jugića noseći zidarski metar u rukama. Uzeo sam tri četiri cepanice, koliko mi je stalo u naramak i ušao u kuću. Odmah sam primetio da su sečenice različitih dimenzija. Jedna je bila prevelika a druge dve opet premale za otvor peći. Sa namerom da na to diskretno upozorim Brku obreo sam se ponovo u dvorištu. Motorka je opet mirovala. Pomoćnik je gledao u stranu.

        „ Koliko tu ima drva, gazda?“, ponavljajući pitanje,  sumnjičavo je vrteo glavom Brka.

Rekoh da, po prilici, ima najviše šest metara, iako sam bio uveren da ima nešto manje.          „Nešto mi se odužila rabota“, reče Brka.

      Bilo mi je opet neprijatno. Požalio sam što sam ga pozvao. Video sam da nije vičan tom, a verovatno nijednom poslu i da pokušava da iskamči veću zaradu. Još sam mogao da mu predložim da odustane od daljeg posla, da ih isplatim za ono koliko su, po njihovoj proceni, uradili i da pokušam ipak da nađem nekog drugog koji bi taj posao uradio tačno, brzo i bez gunđanja. Ali, odjednom  sam osetio da je potrebno da se solidarišem sa tim, ko zna od kada i čime, umornim neveselim ljudima. Ta, ni sam ne bih mogao da uradim ni toliko koliko su oni za sat vremena ili nešto više. Bukove cepanice su izgledale neosvojive, kao teški betonski pragovi  otrgnuti od neke pruge. I njihov broj kao da se uvećao a ne smanjivao.

      Ponudio sam im okrepljenje, hladnu izvorsku vodu i domaću rakiju od kleke, koju sam čuvao za posebne prilike.

      Dok sam odlazio po njih u ušima mi je ponovo titrao ravnomeran iritirajući zuj motorne testere. Stajao sam u dovratku između podruma i kuhinje. Zvuk testere u svemu nalik velikom  komarcu  u sred budne noći...Ali, bilo je u tome još nečega što je u meni sada budilo osećaj krivice. Nikada, pomislih, sa ljudima neću moći da uspostavim čiste,  ničim zaprljane račune. Bio sam kolebljiv u odnosu sa drugima. Kao da sam time želeo da odgodim neprijatnosti , ali one su dolazile iznova, same, činilo mi se sve veće. Ali, dockan je da se menjam. Ostaje mi samo ovo saznanje koje me eto pritiska i čini da osećam teskobu.  

      Sumrak, nekakva vlažna izmaglica zapravo već se nadvijala nad ulicom u kojoj su se automatski upalile neonske svetiljke, kada je i poslednja cepanica isečena.

      Platio sam majstorima koliko su tražili i dodao dve plave novčanice od sto dinara. Da se počastite pivom, rekao sam gledajući u Brkinog pomoćnog radnika.

      Zaključao sam metalnu kapiju koja je bila malo ulegla po sredini pa se zbog toga teško zatvarala. Tada sam, u tišini koja je opet zavladala, ponovo začuo ptice. Podigao sam pogled. Nebo je dobilo neku sivkastu skramu i na njemu je bilo sve više dugih nepravilnih nanosa kišnih oblaka. Vreme se menjalo. Bio je to onaj jesenji trenutak nalik trzaju, kada se jasno uočava ta promena na hladno, na  neumitnu zimu i sada mi je bilo jasno  zašto dunavski galebovi lete uznemireno, visoko iznad gradskih krovova i uporno krešte...

(novembar 2013.)

 

 

MILAN TODOROV: GARAŽA

 

 

Uneo sam kaktus u garažu

To karmičko biće

Koje ne traži razlog za život

Nema pol i ne muči se sa

Pogrešnim shvatanjima muškosti

I ženstvenosti

I ne bori se protiv promena

Ne upoređuje stvarnost sa

Svojim očekivanjima.

Ponekad kada sam uznemiren

Kad osećam da se život smanjuje

Dolaskom nove zime

Mislim na njega

U toj šturoj garaži

Osuđenog da stagnira

U svojim opsesijama

Na različite načine

Spremniji od mene

Za okrutni obrt.

 

 

 

 

 

NINUS NESTOROVIĆ: POD SJAJEM ZVEZDA

 

 

 

 

Što je mrak na političkom nebu veći,to sjaj političkih zvezda više dolazi do izražaja.

 

 

Na osnovu medijskih izjava istaknutih članova naše vladajuće stranke napravljen je foto-robot domaćeg izdajnika. Pozivamo sve građane, ako na osnovu tog foto-robota, prepoznaju nekog svog prijatelja ili komšiju, da ga odmah prijave najbližoj policijskoj stanici!

Danas u svetu postoje fabrike koje su opremljene sa najsavremenijim aparatima i mašinama za ubijanje i zastrašivanje ljudi, a samo do pre sto godina sve to je moralo da se radi ručno...

 

Bolje je ministrima danas da svaka njihova izrečena misao u medijima bude ko Vučićeva, nego ko Njegoševa.

Više će da ih hvale.

 

Da li je državi, da bi sahranila živog čoveka,

potreban blagoslov crkve ili ona to može da uradi i bez njega?

 

Naučni skup posvećen pravljenju velikih gluposti, koji je juče održan kod nas, okupio je naše najbolje i najpoznatije stručnjake iz ove oblasti: predsednika premijera i resorne ministre.

 

Na kojoj političkoj temperaturi narodu počinje da se ledi krv u žilama?

 

RATKO DANGUBIĆ: TAKO STOJE STVARI

 

Ne mogu da potvrdim da sam cinik, ni ironičan. Možda sam glumac, s prikrivenim talentom za apsurd. Činilo se očiglednim, barem meni, da sam uvek tragao za načinom kako da i od pisanje živim i u tuđem svetu. Taj unutrašnji nemir mi je „vraćao apetit“ i da pišem, jer fotoaparati kamera nisu jedino oruđe da se zarade pare, izraze osećanja, oličenje duše. Obuzele su me sumnje, stvari nisu mogle da budu gore nego su bile. Te godine sam boravio u tuđoj zemlju, odakle su bombardovali Srbiju, a ni na jedan način nisam bio u ovo sranje uključen, osim željom da bude mir i da živim od usranih reportaža o spomenicima, fontanama i kejovima i kakvog-takvog pisanja. A jedno je biti cinik na papiru, drugo u životu. Umeo sam iz očajanja da urlam, tresnem novine, knjigu o pod. A činilo se da pred sobom imam svu belinu papira i ekrana laptopa i dozvolu da čuvam misli, da nema razloga da odbacujem pogled na stvari i bes.

Hteo bi ispričam jednu pomalo nepovezannu i zakasnelu priči onog vremena. Sada mogu reći, otišao sam u vreme bombardovanja jednom, valjda tri pita na smušene proteste, bez parola i barjaka, onda me je okupirala reportaža koju sam radio, i nisam se, priznajem, ni usuđivao da me markiraju. Njihove novine nisam čitao, retko sam gledao TV, zapravo bolela me je duša, sve me je onda bolelo. Bio sam antiratno raspoložen, a prijatelju, saradniku iz Australije, moje ponašanje je bilo  tužno, poprilično jadno i otkačeno. Nije se ni on smejao. Lice bi mu se promenilo kada bi ja upro prst u ekran, u generala koji govori šta su razorili, koliko je ljudi stradalo od raketa, bombi. Onda sam mu rekao da pogleda bolje, da vidi da nije ostalo ništa od generalovog lica, da je on maska smrt koja govori, koja se cereka. Taj general Klark bio je za mene sama smrt, ona koja se povampirila. Amerika je, okupivši belosvetske protuve, birokrate i zločince, slala malom, sabijenom narodu ultimatum raketama i bombama, poruku kako mora da veruje da neće da preživi i jednog od tih dana ubili su i devojčicu Milicu u krevetu, usnulu. Zemlja je mesecima uništavana da bi zločinci napravili prostor da smeste svoje „nacističke“ misli. Zaboga, preklinjao me je Australijanac, on je poreklom Škot, molio da ne upropašćavam ono čemu sam se posvetio, da se okanem rđavih misli, svestan je da je ovo jedna od „svetskih crnih priča“. Ja sam rat uvek video kao ludilo, mislio sam da sve mora da se uradi da se rat izbegne, pa i ovo prokleto bombarodvanje Srbije 1999. A onda sam seo i napisao priču o Milici i Australijanac mi je zakazao sastanak sa urdnikom poznatog časopisa za književnost. Ja tada nisam bio sasvim svoj, otišao sam kod urednika, sa željom da zaamolim sve što imam.

I moj pripovedčki i patriotski pogled na svet je nervirao „obezbeđenog“ urednika, kome sam ranije poslao priču na njegovom jeziku, i nije umeo da mi odredi mesto u svojim fasciklama, uviđajući da zbog Škota treba da bude i ljubazan. Nekavim crnim humorom hteo je da se udalji od moje priče, od mene samog, delovao sam drugačiji od onog kakvog je očekivao. Pokušao je da kaže da ja ne verujem ni u šta osim u svoju istinu. On ne misli da događaji imaju toliko nemuštog da ne umem da se i sam odredim, ali nije prikladno da osuđujem one koji bombarduju moju zemlju, on to ne vidi kao tragediju, ni farsu - nego kao čin milosrđa prema onima za koje su oni „hteli“ da se nazovu ugroženim. Ne, rekao sam, ja to vidim kao tragediju, jednu veliki zločin s kojim se moj narod suočio, i nikakve maske ne mogu pokriti moje lica očajnika. „Nikad, nikad, nikad!“ Urednik je uzdahnuo, vrataio priču i promumlao: „Tako stoje stvari!“ Bio sam pred njim kao isleđivan, ali mislim ne tužan, razočaran, skoro sa normalnim licem. „Šta da radimo s Milicom?“ smešio se bezvoljno, oporo. Sećam se da su moj glas, ali i urednikov bili ispunjeni melahonholičnim tonovima, glas ljudi koji su svedoci užasa koji se desio, ali oni koji žele od njega da se udalje. Ovajo moje sećanje gde treba ima jednu crnohumornu liniju: radi se o prikazu sveta koji je izgubio razum, u kojem se ratovanje svelo na radovanje idiota koji upravljaju džojsticima. Tako sam se prvi put tamo suočuo lično sa izobličenom stvarnošću, licemerjem-kako može na jednoj strani da se tvrdi da je njihova stvarnost demokratska, malo izlomljena, ali slobodna i posebna. A ja sam mislio da su stvari takve kakve jesu, da se sa silom i licemerim ne vredi raspravljati, jer za njih su stvari kakve jesu i kad nisu.   

Pomalo je neizbežno da se na svojvrstan način vratim ovom sećanju. Ne pretendujem da izreknem jednu jedinu istinu. Onda sam onu turističku reportažu sa Škotom iz Australije završio, imao sam pare za povratak kući. Verujem da je istina posledica sukoba mišljenja, viđenja očiju, i da treba da se naviknem da savladam sukob. Kao povratnik, od onog što je daleko odavde, posle tog vremena u jebenom svetu, nisam prihvatao ni priče koje su ovde kolale o svemu tom, i to sam rekao polupijan u baru, odakle je moje mišljenje od koga treba došlo kod koga treba. Prebacili su mi da sam se nalazio gde ne treba, kada nije trebalo, zatvoren u čauru. Nisam bio svestan šta se od mene traži, očekuje dok mi ko treba nije ponovio frazu: „Tako stoje stvari!“ Tako je ova fraza onoga s kim sam razgovarao zaokupila mene, prilično jako, pa je preuzela mesto u samom pisanju. Toliko puta sam pročitao tvdnju da svet nije stvorio Bog nego Sotona.