среда, 30. април 2014.

MILAN TODOROV: NEMA PILOTA U NAŠEM AVIONU

Otadžbina je nekome majka, a nekome maćeha. Jedino se ne menja ćaća!

Otkako ga je napustila potencija, on je svojoj ženi otuđeni centar moći.

Putnike ne treba  da čudi što nema  pilota u našem avionu. Ovo je bespilotna letilica.

Moj deda je živeo sto godina, jer onda medicina još nije bila tako razvijena.

Francuzi smatraju da je sreća u seksu i u hrani, a Srbi da je u sirotinjskoj zabavi.

Ko je pisao ovako lepe biografije članova nove vlade, ruka će mu se pozlatiti.

Naši političari se voze u besnim kolima, ali na sreću to čine najčešće u privatne svrhe.



RADE JOVANOVIĆ: ODE VOZ

Srbija je oduvek demokratska zemlja. Vazda smo imali više gradjana nego policajaca!

Srbija je žrtva projekta „brze pruge“... Prošao voz.

Prošlo je junačko doba kada smo pišali uz vetar... Ovo je danas velika nužda!

Mi smo zemlja koju su bombardovali i saveznici. Nažalost, sad su nam i oni okrenuli ledja!

Pre i posle jela treba ruke prati. S obzirom na standard, pomrećemo od prljavih ruku!

Vladajućoj stranci ne možete ništa loše prišiti. Ona drži sve konce!

Jedva čekam nove izbore. Rešio sam da opet ne izadjem!

Neprijatelji Srbije izuzetno su podmukli. Izmakli su se da ne smetaju!

Bili smo prinudjeni da izaberemo neutralnost. I neprijatelji su nam okrenuli leđa!

I da smo nameštali izbore, ne bi mogli biti ovako pošteni!

Normalno je što Srbiju napuštaju samo pametni. Oni drugi nemaju rezervnu domovinu!


уторак, 29. април 2014.

MILAN TODOROV: TOM I DŽERI

Naši neprijatelji ne prezaju ni od otvorenih napada, dok mi preferiramo diskretnost.

Trenutno se nalazimo između čekića i nakovnja. Nemamo ni jedno ni drugo.

Ako nas ponovo napadnu, mi  sada znamo šta nam je činiti. Ništa.

Od kako se ostarilo, živimo u ružnim vremenima.

Ustao sam na levu nogu. Desnu čuvam za rokadu sutra.

Što vidim ne vidim, što čujem ne čujem ...I zato ja nemam problema sa organima!

Prosečan građanin sebi ne može da priušti  prosečnu zaradu.

Kad se tuku slonovi, zna se za koga navijaju Tom i Džeri.

Uprkos katastrofalnoj situaciju u zdravstvu, nije teško bii pacijent.

Mala Srbija je idealno rešenje. Uvek možete da je ponesete sa sobom kad odlazite u svet.

Svi trče da se slikaju sa pobednicima izbora, a slikaće se samo narod.

понедељак, 28. април 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: ČEKAJ ME

Svako nosi svoj krst, ali zašto baš ja moram da se mučim kao Isus!

Žrtva je aktivno učestvovala u vršenju zločina.Bila je u pravo vreme, na pravom mestu!

Meni familija puno znači. Što je manje viđam, bolje se osećam!

Ponudio sam mojoj komšinici seks. Odgovorila mi je s gnušanjem da sam ja jedno veliko, odvratno muško đubre, ali da će videti nešto od nedelje!

Čekaj me i ja ću doći.Godo!


субота, 26. април 2014.

MILAN TODOROV: USPEH

Za uspeh je potrebno 95 odsto rada i pet odsto talenta. Sve ostalo je pamet.

Opoziciji je potrebna sveža krv. Vlast sve čini da joj u tome pomogne.

Biti danas mirovnjak je krvav posao.

Naši građani sve više umiru prirodnom smrću. Od gladi.

Lepa reč gvozdena vrata otvara, reče svedok saradnik.

Mnogo toga je uticalo da izgubimo.Recimo, mnogo smo bili slabi.

Svaki četvrti građanin Srbije živi u riziku od siromaštva. Ali, ko reskira taj i dobija!

ZORAN T. POPOVIĆ: POPLAVA

Zahvaljujući reformi našeg pravosuđa, zakon džungle besprekorno funkcioniše!      

Problemi su uočeni, ali im se od telohranitelja ne može prići!

Najbolji auto nije nov, već službeni!

Demokratija je nekad za nas bila san, a sad je noćna mora!

Suđenje je održano u razumnom roku. Po kratkom postupku!

Poplava je srpski sistem navodnjavanja!


петак, 25. април 2014.

RATKO DANGUBIĆ: ORASI

Taj neznanac je trunio da svako treba da misli svojom glavom. To je osnovno ljudsko pravo. Trebalo ga je upozoriti da pazi kako govori pred milicijom, ali nismo. Njemu je važno da je narod bezbedan. I to je njegov posao, rekao je milicajac Ivan. Tek smo bili zaseli u onoj kafani “Kod fotografa” i ovaj krivorepi Limun je laprdao kako se iza rešetkastih prozora u prodavnici „Kolonijal“ čula jaka vika, i da je bilo svađe, pretnji i psovanja. „To može da zadesi ljude koji vole orase“, rugao se Limun. „I ja  volim orase.“ Dan ranije pronela se vest da su stigli orasi iz Rumunije, pa su žene navalile da se opskrbe za sve vrste praznika. U džaku je bilo osam kila jezgra. Bilo je to prvi put te godine da kod nas stignu orasi. Taj Limun je raspredao kako je  Nikola iz Paraga, kome je trgovkinja kuma, kupio pet kila za svadbu sina Milutina. To je izazvalo revolt kod ostalih okupljenih žena, a naročito kod one Vere koja je bila u kafani „Zelengora“ konobar. Ta Vera je bila lajava do neba, za troje. Navodno se trgovkinja izbrecnula na Veru i rekla joj: „Ne trebaju ti orasi, tvoj ljubavnik je kaput.“ Neke od žena su bile ozbiljne, druge su se slagale se Verom, ali sve je imalo notu ironije.
Izgledalo je da u tom Limunovom raspredanju i ima mrva istine. Kada je stigla nova tura rakije, Limun je ubrzao priču i dodao: „Treba znati da ne postoji jedna vrsta oraha. Ima ih mnogo.“ Navodno. trgovac Miskin, poslovođa u radnji, hteo je sve da objasni, rekao je da je u pitanju prva isporuka, ali žene su se smejale i odmahivale rukom. Pomalo su mu se i rugale. On je onda zalupio besno vratima od magacina i nije otuda izlazio. U kafani su ljudi raspravljali o svačemu. Da stvar bude i malo gora, izgleda da su događaji bili obojeni i određenom politikom. Navodno, bilo je tu reči koje se nisu slagale sa ugledom okupljenih dama. Tako su krenuli da govore jedni drugima i iza leđa. Preostale tri kile oraha podelie su između sebe Medanova, koja je pravila rođendan sinu Draganu, udovica Zora koja stanuje blizu Mlina i tanana učiteljica Mara. Iz ove svađe izrodila se kratka anonimna prijava Ivanu, spominjani su neprijatelje, tako da su muža Milice Komad uhapsili, jer jedna od žena je njega i citirala.

Mužu Milice Komad, ni krivom ni dužnom za orase i svu onu zbrku, suđeno je u Novom Sadu za podrivanje sistema. Posle je njegova supruga govorila, kada su ga pustili, da se noću budi s kricima, sav u znoju. Punu godinu nije sa na ulici morao okretati, znao je da ga prate. Tih meseci stvari su bile kakve su bile, kao da je neka zver razjapila vilice. Nije se moglo odmah videti ko je sve ovo zakuvao, ali kasnije je sve imalo dramski smisao. Taj koji je cinkario muža Milice Komad dobio je posao da prati vozove na stanici i gleda ko dolazi i ko odlazi, koje se stvari odnose i koje donose. Tako su se dve godine razdvojile, kao dva ljudska bića. Limun je ponovo bio uzbuđen kada je doneo u kafanu vest iz novina: Da je jedan ruskii ker odleteo u svemir. Tek kasnije milicajac Ivan je rekao njeno ime: Lajka. Od onog događaja u „Kolonijal“ kod poslovođe Miskina nisu nikada stigli orasi. Miskin ima pravilan nos, neprimetno povijen, obrve kao kod Jermena i smeje se samo kad laže. Jenostavan je u ophođenju i sklon svakavim prevarama. One iste žene koje nisu dobile orahe, govorile su da mu je ona trgovkinja ljubavnica, a neke su govorile da je i kumu iz Paraga.

среда, 23. април 2014.

RADE JOVANOVIĆ: OPASNO PO ŽIVOT

Srbi često ne znaju za šta ginu. Srećom, sa malim zakašnjenjem objasne im istoričari!

Posao kojim se bavi većina naših radnika opasan je po život. Ne plaća se!

Politika je kurva, Mi Srbi nećemo nikad dočekati da se svi izređate!

Ko je za Evropsku uniju, neka digne ruke!

Prosečan građanin sve više kupuje oružje. Za slučaj da mir potraje!

Opozicija je nekad mogla ući u državnu TV bar buldožerom!

Da se nismo deklarisali kao nebeski narod, ne bi Kosovo palo s neba Šiptarima!

Naša deviza je čizma glavu čuva. Mi nikako ne uspevamo postaviti pravu stvar na pravo mesto!



RATKO DANGUBIĆ: UDARNA VEST

Politika je kao ukrštenica. Rešenje je na zadnjoj strani, posle umrlica.

Novine više ne pune stupce lažima. Dovoljan je naslov.

Kod nas su sve vesti udarne, jer mi ne umemo da rukujemo oružjem.

Da nije umro predesednik, ne bismo ni znali da smo živeli.

Ovde smo stigli pre svih drugih naroda. Mi nikada nismo ni silazili s drveta.

Pa šta ako ima u našim redovima stranih plaćenika. Ne plaćamo ih mi.



уторак, 22. април 2014.

MILAN TODOROV: AKVARIJUM

          Ako nemaš ništa protiv, ja bih se najpre malo odmorila. Imala sam dvodnevno dežurstvo u banji, dan, noć i dan, nisam oka sklopila, rekla je ta mlada žena koju je pozvao da zajedno dočekaju novu godinu.
          Petar joj je pokazao spavaću sobu, jedan uski dugački prostor u kome se, na mestu slepog čeonog prozora, nalazio  akvarijum. Umesto da gleda kroz prozor na izlokanu asfaltnu ulicu kojom su svaki čas tutnjali autobusi, mogao je sa prostranog francuskog ležaja da posmatra ova mala morska stvorenja kako neumorno istražuju pukotine u koralnom kamenu u kome su se stalno iznova rađale bakterije neophodne za podvodni život.
          - Oooo! - uzviknula je iznenađeno Petrova nova prijateljica  kada je ugledala sobu sa akvarijumom i u njegovom podnožju razmešten krevet sa sjajnom belom posteljinom, tako da on nije bio siguran da li u njenom glasu ima ironije ili iskrenog iznenađenja. Osim toga, nije mogao pouzdano da tvrdi da li  je njena reakcija izazvana zaista retkim i skupim ribicama u akvarijumu ili činjenicom da je krevet već bio razmešten.
-          Volim ribe, rekao je Petar jednostavno i tek tada shvatio da se i  ta njegova nesmotrena, ali iskrena rečenica, mogla tumačiti dvosmisleno.
          Ipak, ona nije reagovala nego je  gledala u osvetljeni stakleni akvarijum ne pomerajući se. Najzad upita:
-          Šta ako pukne?
-          Ne brini ništa, atestiran je, odgovori Petar i priguši svetlo ribicama.
-          Bože, koliko tu vode ima...govorila je žena svlačeći se pred njim potpuno slobodno, bez stida i zazora, kao što to rade ljudi koji dugo žive zajedno. On je posmatrao taj čin skoro kao voajer, krišom, svaki čas sklanjajući pogled. Setio se kako je u ranom dečaštvu jednom prilikom slučajno video neku daljnu rođaku, tada već udatu kako se isto takvim pokretima, brzim, rutinskim svlači pred krevetom u kome je čeka  njegov razodeveni krupni i oznojani ujak. Umesto da pobegne, ostao je tada kao omađijan pred tim prozorom, čak i onda kada su ga opazili, kada se rođaka opkoračena nad ujakom nervozno nasmejala a ujak je potapšao po velikoj debeloj stažnjici i nešto rekao na šta su se oboje stali smejati glasno, pijano, raspusno.
          Njegova nova prijateljica, je sve to previranje u njemu morala nekim svojim šestim ženskim čulom da oseti i on je bio siguran da ona to oseća i da nastoji da ga što duže drži u tom neobičnom stanju u kome se mešaju žudnja i lagani stid.
         Ali, zapitao se, da li je moguće da se ta mlada i lepa žena tako slobodno ponaša, ukoliko se mi ne poznajemo. Možda živimo zajedno ko zna koliko dugo i možda smo vodili  ljubav bezbroj puta na bezbroj načina, u raznim prilikama, na raznim mestima, ispitujući mogućnosti svojih tela, tragajući za stalno novim izvorima žudnje bez zasićenja?
          I pre nego što je iz svoje velike kožne torbe izvukla kratku providnu spavaćicu, ona  na vrhovima prstiju ode do akvarijuma i svoje zaljuljane dojke  nasloni na hladno staklo, sva kao u nekom iščekivanju, drhteći.
          Petar je ćutao zatečen. Hteo je da je pozove po imenu, da se okrene, ali se onda seti da ne zna njeno ime.
          - Da li bi mogao da napraviš jedan akvarijum i za mene? – upita ga mazno. – Zar nisam i ja tvoja ribica?
          Nije joj odgovorio. Uostalom, ona nije to ni rekla da bi joj on nešto smisleno odgovorio. Osećao je da je to mala igra. Koliko puta je već igrala tu igru sa akvarijumom, pomisli i utvrdi da ne može da se seti. Da li je ona prvi put u njegovom stanu? Nje imao odgovor na takva i slična pitanja. Osećao je samo kako ga plavi uzbuđenje zbog tog tipično ženskog prenemaganja koje je, i u ovom slučaju, značilo odugovlačenje ili lepše rečeno odlaganje da ga pozove da joj se priključi u krevetu. Međutim, on nije znao kako da preduzme inicijativu osim da nastavi tu malu igru.
-          Ukoliko bi staklo puklo, reče, to pravo malo more bi oteklo na ulicu i ovaj učmali ravničarski grad bi  ponovo živeo na moru. Zamisli to!

          Bio je uveren da bi se to upravo tako odigralo i ta mala fantastična sličica o povratku mora ga je iskreno radovala. Uvek je voleo more. Čak je planirao da se jednom, kad ode u penziju, skrasi uz more.
          Ona nije delila njegovo oduševljenje. Sada je već ležala pod jorganom, na boku, ruke savijene ispod glave dok je drugu pustila niz krevet. Okrenuta zidu, reče:
-          Da li bi hteo da izneseš sat u kuhinju?
-          Naravno.
-          Izvini, dodala je, ne mogu da se odmorim pored tako bučnog sata.
On uze sa zida veliki drveni sat koji je posle očeve smrti doneo iz porodične kuće i iznese ga u kuhinju.
           Napolju su već uveliko odjekivale petarde i poneki  pucanj iz pištolja ili možda čak automatskog oružja. 
          Oslonjen na kuhinjski sto, na kome se nalazila korpa puna južnog voća ukrašena jednom širokom borovom granom, on ponovo pomisli na tu lepu, raskošnu ženu koja je verovatno već spavala u njegovom krevetu. Kako je to čudno, pomisli još jednom, smeta joj sekundara sata a ne smeta mitraljeska paljba!
           I onda još pomisli: kako može mirno  da spava u stanu nekog neznanca?          
          Ali, ubrzo prestade da misli na to. Misli su mu bile zaokupljene aranžiranjem svečanog stola. Na televiziji je pronašao kanal koji je, kako beše ispisano na kajronu u uglu ekrana, u znak protesta protiv uniformisanog oblika prednovogodišnje euforije emitovao neprekidno statičnu sliku raskošnog kamina u kome je neumorno pucketala vatra. Uključio je i radio aparat čija je skala uvek stajala na Trećem kanalu i kuhinju preplaviše vesele Šopenove poloneze.
         Sve vreme se pitao, pogledavajući na ekran, da li je u pitanju stvarna vatra. I da li je ta žena koja je tako lako pristala da provede noć sa njim stvarna žena ili virtuelna lutka?
         Upravo u tom trenutku začuo se neki neobičan zvuk iz sobe. Da li ona to plače? - pomisli, ali odluči da sačeka.
           Zatim poče da se preispituje: od kada ta žena postoji u njegovom životu?
Zna vrlo dobro da ju je upoznao prilikom odlaska u poznatu gorsku banju na nastavak rehabilitacije. Bilo je to još prošle jeseni. Išao je tamo posle svog nesrećnog puta u Tursku. Zapravo, put u Tursku je bio sasvim u redu i prvih dana odmora je izgledalo da će biti sve kao u prospektu. Dobio je hotel sa četii zvezdice, mali rashlađeni apartman sa pogledom na pučinu, hrana je bila na bazi polupansiona i na plaži Gojnuka bi ostajao po ceo dan. Vraćao se u hotel i večeravao roštij. Posebno bi naručio buteljku vina, koju nikada nije popio do kraja. Zatim bi izlazio u laku šetnju pre spavanja. Kad bi se vratio, na tabletu je iščitavao istoriju Bosfora i tonuo u san.
           Bio je profesor opšte istorije i zavideo je svetskim istoričarima na njihovim specijalizacijama. Koliko god pokušavao da nadoknadi praznine u svom obrazovanju, uvek je iznova uviđao da one postaju sve veće, kao crna rupa koja preti da proguta sve što joj se približi.
          Razveo se pre tačno godinu dana i ovo je bilo prvi put da je sam na odmoru. U to vreme nije mario za suprotni pol. Dosta je bilo jednom, pomislio je mnogo puta u to vreme.
          I to veče je popio svoje dve vinske čaše, ne mareći za pederasto smejuljenje turskog konobara, obrisao usta, sklopio platnenu salvetu u trougao i položio je na sto vrlo pažljivo. Delovao je u svemu kao čovek koji želi da u svakom segmentu njegovog rasturenog života, zavlada apsolutni, bezmalo spartanski red. Zatim je prošao pored recepcije, ostavio na pultu masivni ključ od sobe sa srebrnastim pečatnjakom hotela i kroz kružna vrata kročio na ulicu.
          To je sve čega se seća. Ostalo su mu prepričali. Niko, pa ni ljubazni recepcionar nije video šta mu se zapravo posle toga dogodilo. Bilo je izvesno da ga je u punoj brzini udario neki automobil koji je nestao u usijanoj antalijskoj noći. Međutim, pošto je u krvi  imao izvestan promil alkohola - to je bilo dovoljno da policija izgubi  volju da traži vinovnika nezgode.
          Što se njega tiče, bio je srećan što se posle desetak dana ili noći (kako se računa vreme u takvom stanju, pomisli) vratio iz kome, doduše uz nešto polomljenih rebara i  vratnog pršljena. Gubitak sećanja na neke događaje posle nesreće nije ga previše brinuo. Ionako, gubimo sećanje na ovaj ili onaj način, mislio je.
          Posle nekoliko dana, kada se oporavio toliko da, pema mišljenju lekara, može da bez posledica podnese dug put, vratio se kući. Prethodno je otišao na obalu mora, seo na kamen i rukom pomilovao veliku vodu. Tada mu se u glavi rodila zamisao da instalira morski akvarijum u svom stanu.
         U gradskoj bolnici lekari su mu savetovali da se ne uzbuđuje previše ukoliko mu se povremeno pojavi praznina u sećanju. Sve će, rekli su, jednog dana ponovo da se upiše u memorijsku matricu. Potebno je samo da bude strpljiv i miran.
         Biću strpljiv kao okean, rekao je simpatičnom debeljuškastom neurohirurgu i sutradan angažovao jednog mladog hobistu koji se razumevao u akvaristiku da mu napravi to parče mora u staklu u kome će plivati zlatne ribice iznad živog kamena i potopljenog bilja.

 ...

         Pošto je postavio sto, odmakao se malo od njega i pogledao ga kritički. Da, pomisli, to je sasvim pristojno. Elegantni tamno plavi stolnjak i na njemu beli tanjiri romboidnog oblika, srebrni escajg i kristalne čaše za vino koje se prelamaju u hiljadu malih svetlećih piramidica u kojima će im svaka kap  otkrivati neku novu dimenziju vina. I lepa uzbudljiva žena uz to, pomalo lascivna posle druge čaše...
          Zatim se uputi ka sobi, pažljivo otvori vrata, pazeći da ne zaškripe. Žena je ravnomeno disala u snu, prekrivač je bio naheren na jednu stanu  tako da joj se videla lepo oblikovana noga, malo savijena u kolenu,  i deo oblog golog boka.
           On ponovo oseti stid i uzbuđenje istovremeno. Pažljivo je pokri jorganom i skrene pogled ka akvarijumu.
          Odjednom mu se učini da nešto nije u  redu, da nešto nije kako bi trebalo da bude. Učini mu se, naime, da u akvarijumu umesto sedam ribica sada ima samo šest.
         Tiho priđe bliže akvarijumu i pažljivo prebroja ribice. Zaista je jedna nedostajala. Onda poče pogledom da pretražuje sve moguće uglove, sve pukotine u koralnom kamenu, čak uze mali plastični štapić i kucnu po ivici bazena, međutim bez ikakvog uspeha, osim što je onih preostalih šest ribica u paničnom strahu otplivalo u naudaljeniji ugao akvarijuma.
          Pogleda još jednom, nigde nije bilo Modre Moli, najlepše i najređe ribe koju je na jedvite jada za veliki novac kupio od jednog preprodavca u starom dubrovačkom gradu.
         Zbunjen ode u kuhinju, sede za sto i stisnu glavu šakama. Možda mi se učinilo, pomisli. Pogledaću još jednom posle, kada ona ustane.
      Na ekranu plazma televizora je i daje neumorno plamtela nesagoriva teška bukova cepanica u virtuelnom kaminu, na radiju su se smenjivale klavirske etide i on je uživao ipak se nadajući da još sve može da bude dobro sa tom ženom i njenom neverovatnom potrebom da tako beskonačno i beznadežno spava u tuđem krevetu.
         Nešto pre ponoći, pošto je iskapio celu buteljku vina i pojeo i drugo parče torte on odluči da je probudi. Sada već sa mnogo manje obzira, on otvori vrata spavaće sobe, uključi male halogene reflektorice koje su u grozdovima kapale sa plafona i priđe krevetu. Na svoje iznenađenje utvrdi da je krevet netaknut, kao da do malopre tu nije ležala bujna mlada terapeutkinja. Pređe rukom po besprekorno ispeglanom prekrivaču i oseti pod prstom nešto vlažno. Prinese prst ustima. Bio je slan. Onda zadiže prekrivač i u malom udubljenju, tik ispod jastuka ugleda nežnu plavu ribicu sa zlatnim pegama na trbuhu. Bila je živa i on je, radostan, držeći je na dlanu kao dragoceni dar, vrati u  osvetljeni akvarijum.
           Trebalo bi da je upitam za ime kad sledeći put odem u banju, pomisli. I, svakako, da zapišem broj njenog telefona.


недеља, 20. април 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: LAK ZALOGAJ

Zahvaljujući mom superiornom umu, mogu da se nosim i sa mnogo pametnijima od sebe!

U interesu istrage niko od svedoka nije govorio istinu!

Gladni se bez razloga bune, kad se zna da milioni ljudi širom sveta svake godine umiru od gojaznosti.

On ima status svedoka saradnika. Sarađivao je u pljački!

Konzumiranje belog luka je izuzetno zdravo. Protiv uroka!

Ima nešto trulo u državi Danskoj. Čak im je i sir buđav!

Žene nemaju potrebu da se posebno trude oko mene. Ja sam za njih lak zalogaj!

Jedni drugima pijemo krv. Osvežava, a ne goji!

субота, 19. април 2014.

DUŠAN PUAČA: NAŠI UNIVERZITETI

Ako se malo vratimo u prošlost, doći ćemo do zanimljivih i korisnih saznanja. Za vreme Kraljevine Jugoslavije komunisti su se ozbiljno pripremali za preuzimanje vlasti nakon izvedene revolucije. S obzirom da su imali ozbiljne protivnike, završavali su često u zatvoru. Tu su formirani crveni univerziteti, koji su predstavljali obuku, političke i moralne pripreme za preuzimanje vlasti. Mora se reći da je to bilo veoma uspešno.
I nešto mi pade na pamet šta bi sada trebalo činiti. Analogija.
Kandidati za političke funkcije, odnosno svi aspiranti za bavljenje politikom, trebalo bi prvo da odrobijaju bar godinu dana, radi sticanja potrebne podobnosti i kvalifikacija.
Naravno, tu bi bila neophodna obuka i završni test sa utvrđenim programom.
Političar je čovek posebnog kova. Kada bude izabran, može se naći u raznim situacijama i mora da zna kako da iz njih izađe bez da tako kažem gubitaka. Politika u vidu zanata.
Kako napraviti pravog, beskompromisnog političara.
Prvo: Zatvor robijati u samici, izolovan od ostalih kandidata.
Drugo: Političaru oduzeti mobilni telefon, kaiš, pertle na cipelama i moguće opijate.
Treće: Već prvu noć stari oprobani test: staviti mu ispod dušeka zrno graška. Ako ga bude žuljalo, odmah eliminacija. Preosetljiv.
Četvrto: Posle nedelju dana staviti mu ispod dušeka biračke spiskove,  uz zvučne efekte sa predizbornih mitinga. Ako  bude reagovao, eliminacija. Preosetljivost nije vrlina nego mana.
Peto: Na pola odsluženja (ako do tada ne bude eliminisan) staviti mu ispod dušeka kofer sa novcem. Ako ga bude žuljalo, eliminacija. Staviti u kofer lažni novac, za svaki slučaj.
Šesto: Pri kraju robijanja poslednji test:  u sobu mu ubaciti mobilni telefon sa brojevima poznatih tajkuna. Ako ga ne bude koristio, eliminacija. Ne može se vladati bez veza sa tajkinima.

E, ako sve testove prođe i odleži jednogodišnji zatvor, budući političar je okaljen i osposobljen sa odgovorne funkcije u zemlji Srbiji. Sertifikat je samo papir koji to potvrđuje.

четвртак, 17. април 2014.

RADE JOVANOVIĆ: NOVČIĆ

Gladovanje ima i svoje pozitivne strane. Sve manje građana je protiv vlade.

Oko 5 % naših sugrađana smatra se bogatim...a ima nešto i sirotinje.

Nova vlada vladaće dugo. Dok joj ne dosade obožavaoci.

S ponosom se sećam vremena hajduka. Međutim, kapa dole i vladi...

Vlada ne ispunjava nijedno predizborno obećanje. Trenutno ne zna šta će pre.

Ako sa ovom penzijom preživim do novih izbora, glasaću opet za ovu vladu.

Pred sud su izvedene plaćene ubice. Godinama nisu plaćale porez!

Izbor ministara je rigorozan. Za svakog se baca novćić bar tri puta.


RATKO DANGUBIĆ: ISTORIJA BEZ SVEDOKA

Tromim korakom prolazio je između klimavih stolova i stolica; uvek se među gostima pojavljivao kao kakva neminovnost. Njegovo razvaljeno telo je određivlo ritam koraka i izgledalo je kao da mu nije namera da se spusti na stolicu. Posle bi rekao: „Ovde sam jer sam ovde.“ Njega su svi voleli i njega su svi mrzeli. Izranjao je niotkuda i nestajao nikuda, kao oni jurodivi starci i ribari uz nasip Dunava. Pio je samo pivo Jelen. Kada je bilo tvrdo kuvanih jaja i pereca, umeo je da saspe u sebe i pet velikih krigli. U trenucima kada ne bi uspeo da izvali nekakav odurni prostakluk na račun odustnog ili prisutnog sretnika, on bi krenuo da govori kakvu svoju priču iz života. Nema spora da  je bio obrazovan. Pokazivao je svima, uvek iznova, da je on duhom ponovo tu, u kafani, sa dugim, plavim šalom, kakav je uvek i hteo da bude; povremeno je pomerao prazne i punu kriglu s pivom tamo-ovamo, kao da su kegle, pa otpijao iznova gutljaj-dva i onda brisao penu i usta nadlanicom. Taj Krulj je umeo da valja događaje, mitove, laži i dogme kao rasušenu burad. Ne mogu da se setim svake njegove reči, ali mogu smisla priče. Ponekad sam dobro shvatao njegove krilate reči, a nekad bi se javile nejasno, skoro maglovitog značenja. Istorija Gajdobre ne može se nazvati uzbudljivom, rekao bi profesor Milojković, ali ima dosta tragova o njenim ljudima i događajima u vezi s njom. Do pre pedeset i koju godinu u ataru je, vukla se kroz Gajdobru priča, dok komunisti nisu ukinuli religiju, postojao bunar želja. Tamo je, rekao je Krulj, mogla svaka budala ili devojka da ode, nagne se nad rupom i kaže vodi želju. Tamo su ljudi bacali preko sebe metalnu paru ili dugme. Izgledalo je da je njegova priča tvrđa od stvrnosti. I govorio je kada se taj, koji je imao kakvu želju, vrati kući njemu se želja ispuni ili ne ispuni. Tako je i neki Rankov iz Paraga otišao pred mrak tamo 1947, posle Hitlerovog rata, izveo čitav ritual, i kada se vratio kući imao je izjutra šta da vidi u ogledalu. Tajno je sanjao i želeo, dvadesetogodišnjak, da poraste 18 cantimetara, a porastao je preko noći 20. Kako se samo u zoru derao, mlatarao dugim rukama od sreće. Odjenom su mu sve pantalone bile kratke, džemperi i cepele mali, a roze sokne nisu pokrivale potkolenicu. Tako jedne godine od ponedeljka do subote zaredom, Krulj bi se dogegao poznatim korakom, spustio na stolicu, ispijao pivo i jeo kuvana jaja, i počinjao istu priču ispočetka. U neko vreme je, negde pred TV Dnevnik, dolazio do određene reči u priči, a onda ustajao i govorio: „Moram da idem.“ Sedmog dana u ovoj nedelji stigao je ranije, seo i zatražio da pojede kolenicu sa kiselim kupusom i rekao: „Nisam gladan, ali jesam gladan.“ Kada je telefon zazvonio na pultu ispred oberkelnera Pecelja, on je nastavio priču. Prvo je rekao da je sećanje dugo oblikovao bez reči i sa rečima, dok mu se nastavak priče nije jasno ukazao. Nije pouzdano pamtio datume, i bilo je sve to, rekao je, tada ili koju godinu kasnije i ranije, ali je bilo. Navodno su se pre koju stotinu godina u polju gde je sada Gajdobra prostirali gajevi puni vila i čarobnjaka. I ti malobrojni ljudi, koji su tuda imali domove od naboja, i oni su se onda prezivali Gajići i Ilići, verovali su da dolaze srećnija vremena. To je, međutim, bila obmana i iluzija vremena. Te vile i čarobnjaci nisu bili stvarna tela. Krulj i nije tvrdio da su paori i pudari verovali svemu što vide. Posle je vratio na prvu priču: kako je pre pedesetak godina pominjani bunar želja i zatrpan, i da nema belega. Navodno su bunar napunili jedne noći leševima neistomišljenika oni Grci, koji su se, posle pomenutog Hitlerovog rata, prognani iz Helade, a naselili se u Buljkesu. Bili su to ljudi koji su lepo pevali i igrali, njišući se po taktu muzike, i dižući noge sporo i brzo. Ta se igra zove sirtaki, rekao je Krulj i obmotao još jednom plavi šal oko vrata. I za ove Grke se govorilo, kao i za sve crnomanjaste ljude, da su srećni ljudi. Tako bi Krulj produžio život umrućim pričama, događajima i ljudima, kako je to znao i hteo. Niko nije mogao da potvrdi istinistost njegovih priča, čime su se one, pomalo obezvređivale, kao i svaka istorija bez svedoka.

MILAN TODOROV: TENK

Oni koji su tek prohodali  kad je ovde stigao Zapad, sada su već u njemu.

Srbija i Hrvatska bi samo zajedno mogle da naprave tenk, ali protiv koga onda da ga upotrebe?

Nemam ništa pametno da kažem, bez prisustva mog advokata.

Tek kada smo dodirnuli dno života, shvatili smo da je život negde drugde.

U Srbiji će od sada morati da se živi teško, da bi nam bilo lakše.

Izgradnja autoputa kroz Srbiju je popločana dobrim namerama.

Nova vlast je donela dobro svima. Niko nije pošteđen.

Iz Srbije odlaze najbolji, što u svetu stvara lošu sliku o nama.


среда, 09. април 2014.

RADE JOVANOVIĆ: NE JEDE SE SVE ŠTO LETI

To što su sankcije uvek nezaslužene stimuliše nas da ih zaslužimo!

Izbori su bili sumnjivi. Srećom pobednici se nisu žalili!

Zalud se sirotinja raduje kupovini novih aviona. Ne jede se sve što leti!

Toliki zaposleni! Ko to izdržava?

Šta vredi što vlada ima vojsku i policiju... Kad ima i narod!

Kad smo rešili da koristimo glavu, saznali smo da je srušen Berlinski zid!

Trenutno smo mi Srbi jedini nebeski narod. Ostali su iznad nas!

Aktuelni političari imaju odgovorne funkcije. Svaka im odgovara!

Mi nikad nećemo ratovati sa slabijim od sebe.Osuđeni smo na večiti mir!


понедељак, 07. април 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PRIBLIŽAVANJE

   

Naši kavezi su najveći. Kod nas mogu ptice komotno da cvrkuću.

Nema mesta radovanju. Došao je đavo po svoje i nije našao ništa.

Nikada toliko demonstranata ne bi moglo da stane na trg da su bili uhranjeni i siti.

Kada ne budemo imali municijie, moraćemo da se primaknemo jedni drugima.

Kod nas je  peta kolona svaki drugi.

Pobedila je humanost. lIkvidirali su ga bez mučenja.

U ratu ljudi kradu svašta, jer ne znaju šta im tačno treba.

Na izborima većina nije glasala ni za jednu stranku, pa je demokratija dobila sasvim drugi smisao.



среда, 02. април 2014.

RADE JOVANOVIĆ: ISKORISTI VIKEND

Omiljeni sport Srba je jahanje. To najviše zamara Kurtu i Murtu!

Neretko se dešava da policajac na mesto zločina dođe i pre žrtve!

Dok pravi Srbi gledaju TV dnevnik, nepatriote gledaju kako da prežive!

Srbija će bankrotirati zbog stranih plaćenika. Malo ih je!

Niko ne zna kuda nas vlada vodi. No, kako je Zemlja okrugla, sve nam je usput!

Pronašli smo sigurnu preventivu protiv SIDE. Nema nikoga iz nas!

U poslednjoj deceniji XX veka imali smo 3-4 rata. Izgleda, malo smo se olenjili!

Upoznaj veliku Srbiju da bi je voleo... Iskoristi vikend.