MILAN TODOROV: DALEKOVODI

Još pamtim mesto na kome leži potonuli brod. Potonuo je pre pedesetak godina. I nije bio brod, nego šlep. Zar nije to isto? Imao je i belu kabinu iznad zadnje kobilice koja se veselo izdizala iznad peska i mlake vode koja ga je postepeno gutala. Otkriću vam tajnu. Nalazi se tik pored podvožnjaka ispod brze pruge. Video sam čoveka koji je iz utrobe šlepa vadio dobre somčiće.

Naravno da sada tog broda nema. Ima na tom mestu peska sve više. Prepravljena plovila Jugoslovenskog rečnog brodarstva neumorno zasipaju to mesto dunavskim talogom, kameenčićima, račićima, pužićima i peskom. Sada je tu, iznad starog šlepa, čitavo brdo toga. Grade se novi putevi. Dobro će doći graditeljma.

Geološki slojevi oduvek su sahranjivali civilizacije. Ko bi se trudio da otkopava stari dunavski šlep?

Ali, ko zna. Možda jednog lepog dana. Postoji sajla za vezivanje, koja još plazi od stuba na njegovoj truloj palubi. Vezana je za neko drvo. Njegovo stablo još nije posečeno i drvo raste u visinu naginjući se ka brodu sve vidljivije.

Steva Lađar, komšija kome je supruga našla šarene ženske gaćice u pijanom džepu, odavno nije među nama.

Kad joj je rekao da je pokušao da pobegne sa vlasnicom tih gaćica ona mu je sve oprostila.

Ne, nije shvatila njegovu potrebu za bekstvom. Mislila je na sebe. Samu u staračkom domu. I držala se njega kao davljenik slamke, do kraja.

Ali, šta je sa tolikim ženama (na svetu je trenutno oko 5 procenata žena više nego muškaraca, a na to niko ne misli kad se priča o muškom grehu!) kojima je taj mornar bio patološki (da li to postoji?) omamljen?
Da li se žene, kad prođe vreme u kome su muškarci njima opsednuti, pretvaraju u sedefne školjke na dnu neke reke?

Koja će reka, koje će more prekriti tragove koje želite da pometete u vašem životu?

Kompjuter sve pamti.  Internet sve čuva.

Nema tajnih poruka.

Pošalji mi sliku, onako, znaš.

Rastegnuto ćutanje.

Hvala ti puno.

Pravilno je mnogo.

U svakom slučaju ti hvala.

Samo bez ironije.

Sve je to borba protiv provincije.

A provincija je uređena kao mali talasi.

Nekadašnje ulice su budući talasi.

Ako je već tako onda su sve te stvari još žive, samo su nevidljive.

Kondom u novčaniku u šezdesetim.

Iznenađenja su uvek moguća.

Poput opojnog jezika u uhu, na radijskoj, novinarskoj zabavi, a da niko ne vidi.

Šta je to što ne dozvoljava potpuno postojanje naših osećanja?

Monogamija?

Pa uvek je bilo tako. I to nije smetalo.

Ipak, spopadaju me neobične misli. Da li je sve to običan nesporazum.

Ređam činjenice u polusvesnom stanju.

Sedeo sam za stolom sa društvom različitim. Muško i žensko. Slavili smo nešto jako važno. Ne sećam se šta. Bilo je ića i pića. Puni sto. Sedeo sam a sunčeva svetlost koja je jenjavala padala mi je iza lika. Iskoristila si tu varku. Ne, nemoj da poričeš. Nemoj da opet štipam sebe.

Jesi.

Pivo nije najbolji izbor. Neka žestina možda?

Pretoplo je. Glupi Avgust je.

Da li je ovo neka opomena?

Opomena, pita, zbog čega?

Zbog požude.

Kakve požude?

Pomišljao si na takve stvari. Potisnute misli i samotnički uzdasi… Ne pretvaraj se.

Ah, ti si još u domenu spoljašnjeg.

Jesi mutav?

Ne.

Onda ćuti.

Jezik još skače po mom uhu. Šta ćemo sad?

Ti popi otrov. Najbolje čaj od lijandera.

A ti?

Nemoj se opterećivati tim stvarima.

 (...iz romana)

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: BAZEN

 

Prva priča koju sam napisao bila je o devojci koja se udavila u zadružnom bazenu za pranje šećerne repe u B.A.

Tu priču nisam izmislio. Ona se zaista odigrala. Skoro odigrala. Male stvari odlučuju o našim životima.

Leti smo plivali u dugačkim i dubokim betonskim bazenima, koji su napunjeni vodom sa obližnjeg arterskog bunara čekali sezonu vađenje šećerne repe od koje je ceo kraj živeo.

Izraz „plivali“ je preopterećen našim željenim ciljevima. Nismo plivali. Niko nije umeo da pliva. Samo smo se otiskivali od jedne ivice do druge. Bila je to čista inercija leta iznad opasnosti.

Na bazenu i pored njega, u celoj Zemzadruzi, kako smo je tada nazivali nije bilo žive duše. Nije bilo čak ni onih tankih, za ravnicu tako izdržljivih cvrčaka da dođu na pojilo.

I tako, sedeli bismo danima na rubu tog neuglednog dubokog rezervoara i pričali a da se niko od nas nije usudio da ga prepliva ili da se, batrgajući se, dočepa njegove svetlucavo jezive druge strane dužno.

Opasne stvari uvek imaju dve stvari. Na jednoj je prag koji nosi svu moguću opasnost u slučaju njegovog napuštanja a druga je strana neizvesnosti i zlokobnost praznog prostora. Ta praznina je ono što me je uvek mamilo, a i danas me mami kao pogled u duboku provaliju pri kome čovek ne može a da ne oseti jezu od prolaznosti svega pa i svog života. U svakom slučaju, sigurno je samo jedno. Provaliju budućeg života još nismo ispunili misleći o njoj.

Budućnost je tuđina. Trebalo je da krenemo nekud.

Sve nas je podsećalo na to. Pre svega, onaj uporni panonski vetar koji duva niotkuda donoseći na mahove pomešane tonove crkvenih zvona iz daljine. Nikad nisam uspevao da ih razlikujem. Trozvon, smrt muškarca triput za žene dvaput i te stvari.

Ali, zvona su dolazila i odlazila. Cvokotali smo. Vetar je menjao pravac pred oluju. Ali bio je to tek nejasan nagoveštaj. Međutim, upravo u takvim časovima se u ljudima budi nešto što nisu ni mislili da poseduju, nešto sirovo i moćno.

Ta mala devojka je bila moja sestra od deda strica. Pisao sam već o njemu u svojim pričama. Bila je koketa. Došla iz prestonice. Kanarevo brdo.

Živeći u ravnici uvek sam brda doživljavao kao sopstveni gubitak. Jer ovde je sunce bilo podlo.

Sestra je imala telo devojčice iako su joj bokovi već poprimali obrise žene.

Ali, iako sam delićem zadnjeg režnja mozga to primećivao, ja sam samo čučao tamo, uz ivicu vode koja je za nas bila biti ili ne biti.

Pišem ovu priču na ruševinama stare koju sam poslao Politici, još u ono lepo vreme kada su nedeljom stranicu lista posvećivali priči domaćih autora dok neko nije napisao alegoriju o novom vođi i glavni urednik, uplašen za svoj položaj, nije odbacio sve moguće literarne tvorevine kao sumnjivu i štetnu delatnost.

Sećam se samo da je uprkos povremenim šamarima toplog vetra i dalje bilo užasno vruće. Sve je bilo iskrivljeno. Sve predstave o trenutku u kome smo. Kao da sve vreme neko nevidljiv svira u pištaljku i mi svi moramo da trčimo u krug.

I ništa više.
Sramota me je što se sve pretvorilo u metaforu koju sam nevešto pokušavao da prodam kao nedeljnu priču.

Sada ne mogu čak ni da joj se setim imena.

Nesumnjivo je bila lepa gradska devojka kojoj je tog popodneva nešto poslalo adrenalin u srce.

Nakon što se to dogodilo nisam znao šta da kažem.

Pitao sam se u čemu je moja krivica.

U pitanju je bio momenat. Ona je isturala svoje telo u prvi plan.

Nije postojao drugi razlog za to osim buđenja mlade devojke ili  možda već žene sa namerom da spozna muški svet, da se sagleda i pripremi na moć iskušenja.

Kao da je u njoj bilo sunce i vazduh treperav od tog sunca. Odmah je isplivala.

Ipak, njeno telo je bilo teško.

Kao telo neke žene, rekao je portir koji je došao slučajno i kasno i pijan.

Nije imao snage da joj naudi.

Njeno telo je ležalo nepomično na betonskoj ivici zadružnog bazena.

Njeni udovi su bili dugi i mišićavi. Činilo mi se da će ustati i potrčati nazad, kući.

Poslao sam priču uredniku ili urednici kulturne rubrike Politike. U kratkom obrazloženju naveo sam da bih bio počastvovan da priču objave u njihovom cenjenom listu i dodao: Sva lica i događaji koji se u ovoj priči pominju nisu se nikada i nigde dogodili.

I danas mislim da je to tačno, da je smrt pre svega osećanje usamljenosti. I dok stojim pod suncem, na nekoj plaži, osećam da me ono, sunce, boli.

 

 

MILAN TODOROV: KUTIJA

 

Julije Cezar je izjavio da Britanija nije postojala dok on nije otišao tamo.

Pokoravanje rađa svet.

Stari, malo poznat fazon.

Zime su sada blage, ali je, kako kažu meteorolozi u pletenim babinim džemperima, individualno hladno. To je, dakle, pogrešni lični osećaj.
Hladiš se. Ili se, prikane, ne hladiš. Odluči se. Zašto se prsiš tamo gde ne postoje mere za meru, kako bi rekao, ipak najbolji, Šekspir.

Oblaci sprečavaju sunce da nam dopremi neophodne doze D vitamina kako bismo pobedili kugu 21. veka.

Šaljem, preko prijatelja, za Island butelju vina i pola litre domaće rakije. To, kažu, može da prođe stroge carinske zakone.

Sneg, laki, skoro providni zasipa drveće i krovove i na reci šlepove, usidrene u svojoj čeličnoj nemoći.

Odlazim na obalu Dunava svaki dan.

Inje na kolibama. Vetar niz reku poput malih snegovitih planina na vrhovima talasa koji nestaju da bi se opet ukazali bez vidljivog reda.

Kao ona suncem pregorela vitka žena na plaži. Svaki dan je tamo. Viđate se. Ne govorite rečima. Ona pliva celom dužinom peska koji svake godine izbacuju rečni bageri.

Pliva i dalje. Odlazi iz vidokruga da bi se pojavila, mokre spečene kože, koja joj daje skoro presahli životni elan.

Pojavljuje se na putu kojim ti odlaziš.

Ovako trajati, godinama trajati samo odeveni u kožu svog tkiva, ima li smisla?

Znači li bilo šta?

Ne pitaš je.

Nije tvoj korpus budućeg sećanja.

1965 jedna devojka je skočila sa luka neprevaziđenog Žeželjevog mosta, nekad davno, možda 1966. na glavu, na opšte zaprepašćenje gomile na usijanom pesku pored.

Trebalo je biti precizan. Koliko ima od luka od prednapregnutog čelika do betonske osnove mosta sa automobilskim i pešačkim stazama?

Odredi to u bikiniju boje trule višnje sa devetnaest godina, zategnutih da odu u svet.
Lepa Drena.

Tako smo je zvali. Stanovala je u ulici iza velikog crkvenog dvorišta.

Nedavno sam prolazio tuda. Crkveno dvorište je bilo zapušteno. U lošoj tradiciji nepoštovanja prirode, lokalni sveštenik je dao da se sa staze izvade stare cigle i pristup hramu betonira.

Ispred kuće pored, u kojoj je nekad bilo mnogo jeftinih stanara, među njima i Lepa Drena,  zatekoh poluretardiranog brata svog druga iz osmoljetke

Čistio je opalo hrastovo lišće metalnim grabljama, iako bez neke preterane revnosti. Ipak, bio mi je simpatičan.

Pohvalih ga.

Dobro to radiš.

Umesto da živne, on se lenjo okrete, ne prema meni, nego više prema mom glasu.

Gazdarica je još bolja! Samo da je vidiš.

Izbegavao sam da je vidim…

Poluretard je znao da zakovitla sumnju. S njim, uostalom, ništa nije bilo izvesno. Imao je brata blizanca koji se udavio u obližnjem Dunavcu prilikom zajedničkog

obrednog socijalističkog kupanja za 1. maj. Nikad nisam mogao sa sigurnošću da utvrdim ko je u svemu tome ko. I kako je neko, od boga, zaslužio da živi i drugi, isto tako nevin božji stvor,da potone.

Nisam ništa znao o Lepoj Dreni decenijama posle.

Mistična kuća u koju se vratila nije otvarala dveri skoro nikada.

Vino i rakiju za zemlju bez leta spakovao sam u omanju kartonsku kutiju.

Pandorina kutija.

Pandora mi je bila zagonetna žena. Ko je Pandora?

Nemam pojma. Bila je opasno radoznala.

Zar je morala da otvori kutiju zla koja joj nije bila namenjena?

Da li se naježila?

Dok sam mislio o njoj osetio sam iznenadnu slabost. Duh civilizacije je odvratan. Odvukao sam se do dvoseda u sobi i legao na leđa.

Kutija je, sve vreme, bila otvorena.

Možda da nešto napišem?

Šta?

Nešto o samoći u tami. I tamo je večni mrak. Ali, sve radije sam razmišljao o tami kao skrovištu. Uopšte nisam razmišljao o čudovištima koja nas iz tame sećanja stalno vrebaju.

Bilo mi je kao u stereotipnoj bajci, i još je, ono kao: Živeo davno jedan čovek između jedne planine i jedne reke…

Ali, to nema veze.

Izvadio sam boce iz kutije i razgledao deklaracije. Činilo mi se da je sve u redu, a onda kako je januarski dan zalazio za obližnje tipske zgrade, da ništa nije i još dugo neće biti u redu.

 

 

 

 

RATKO DANGUBIĆ: ALI TO NIJE SVE

 

Pokušavam da otklonim izvesna očekivanja koja sam imao. Nedavno sam bio obeshrabren krutošću vremena i redova letenja.  Trebalo je da letim u beli svet, a nisam odleteo. Pobegao mi je avion, a avio-kompanija ima komercijalne uslove pisane sitnim slovima. Prividno su ovo uveliko poratne godine, svet se promenio za pola veka, mnogo je uzeo ljudima od duše, sudbine uveliko radi svoje. Sedima satima u stanu, psujem po gledanju epizode TV serije, ko zna koje reprize, ne znam odakle kuljaju ove bljuvotine. Imun sam na događaje, gegove i osmehe glumaca, i lagano gubim motivaciju da besmislenosti prežvakavam. U furioznim ritmu iz studija izleću filmski zapisi mimo filmskih traka koji obezvređuju sve do tada stvorena od filmadžija. Konačno sam uzeo telefon, da javim onamo gde treba da ne dolazim. I onda sam poželeo da na sebi primenjujem savete koje su junaci iz mojih knjiga davali jedni drugima, govoreći: bežite od sebe-onamo gde nema nikoga.

Reakcije otud gde nisam otputovao sam očekivao, ali ne i naročito nezadovoljstvo. Odavno sam shvatio koliko vreme u kome živim donosi poniženja. Postarao sam se da u glavu ne stavljam ništa što bi izazvalo ljutnju, bolest, klonim se ideologije i svetih knjiga, svega što je materijal drugog kvaliteta od onog u mojoj glavi. U vreme procvata samoupravljanja, mladalačkog zanosa, pomišljao sam da snimim satirični film, dokumentarni, o zaslužnom umetniku socijalizma, po ugledu na zaslužne umetnike Sovjetskog Saveza, o čoveku koga svi cene, o njegovim ratnim godinama, a on govori o rajskom u zemlji u koju odlazi, koju sanja, i koja je za sve nas potpuna tuđina. Ovo, shvatam, više i nije moja priča, siguran sam: ne zato što nije intimna, nego prevazilazi kvalitet reči koje koristim. Hteo sam svojevremeno da se uputim u Prag, gde su otišli mnogi naši potencijalni stvaraoci koji nisu znali šta će sa sobom bez para. Hteo dam da počnem da živim svoj život.

Pre nego odem na kafu s Milanom, koji se školovao u Pragu, nosim pantalone na hemijsko. Neka žena koja je dala ranije kostim nije htela da ga preuzme jer je smatrala da su ga upropastili. Pokazivala je neke izbledele fleke. Odlazim u kafe ALO ALO koji je pun fotografija iz ove serije, slušam muziku, razgovore, skupljaju se likovi beogradske čaršije i kruga dvojke i scene i koji ne kriju ko su, kakvi su negde-nekad bili, i skoro da sam spreman da ih gledam u mom svetlu dok mi drug Milan govori o Pragu. Crta mi mapu Čehoslovačke pre Hitlerovog udara, on je tamo hteo režiju da studira, priča o Karpatskoj Ukrajini, sada je opet onamo sranje u vezi Kijeva i Moskve, pokazuje granice hortijevske Mađarske. Malo je sva priča  nadrealističan krug, fale nasmejani radnici iz Brozovih žurnala u Kluzovim odelima, nagnuti nad maketama fabrika koje se neće graditi. Velim Milanu da je vreme da preskačem gledanje TV, priča o politici, idiotluka, već sam naučio da preskačem TV kanale TOPSHOP-a, gde se sumira koliko vredi ono što se nudi, a ne vredi ništa, šta može s tim da se radi, a onda grune iznenada: ALI TO NIJE SVE-i nudi se kojim putem mozak i tvoj novčanik da krenu dalje da prazne. 

Ti pišeš romane, neumoljiv je Milan, a hoćeš da pišeš bljuvotine o svakodnevnici? Da. On ne razume otkud mi to. Možda sam ostao bez ideja za romane, radim posao koji mene nađe. Onda je prošlo neko vreme. Uveravam sebe da mene nalazi ono što mi najviše odgovara. Da i ne. Možda je ovo dobro razmišljanje, a možda i nije. U međuvremenu, od kada sam shvatio da moram da hranim porodicu i sebe, mislim kako bi svo ovo baljezganje mogao da radim i u kakvog političkoj stranci. I vrapci shvataju da je jedini san svih političara da im mandat bude što duži, da su na državnim jaslama, leđima naroda, da mogu povikom da iznenade: ALI TO NIJE SVE. Ne mogu sebi da oprostim što ne umem da se upustim u ovo, uđem u političko leglo. Imam neke ponude za iznajmljivanje mozga, ali ja pred ovim mudro ćutim. Povremeno pravim sinopsise za političke reklame koje neće ugledati svetlo dana, ni TV.

Političari u jebenom kvazi-demokratskom sistemu rade ono što su radili i u vreme Broza. Hvale narod i sebe dok im ovo sasvim otvoreno odgovara. I onda rulja pomisli da je dovoljno kazano, da treba samo zaokružiti reklamirano ime, broj, i tako ostaviti što jači utisak da je vlast večna. Sećam se dana kada sam prvi put glasao, zaokruživao sam silna imena za ovo i ono, a onda se pojavi novi listi kao da kaže-ALI TO NIJE SVE. I bacio sam onda hrpu hartije u tvrdu kutiju, spreman da čekam pred TV rezultate-ALI TO NIJE SVE. Pamtim političare, njihova dela, laganja, makete s kojom su prikazivali stvarnost. Tako prolazi moje vreme, ispijam kafu u kafeu ALO ALO, puštam mrzovolji i Milanu na volju.  Oko mene su i mnogi članovi partija, ali ja nikome ne otkrivam svoje razmišljanje. Gledam povremeno na sat, kao da nekud žurim, a nemam kuda. Šta bi bilo kada bi se danas pojavio Lenjin, Bizmark, Broz, da li bi bili primećeni? Ponovo se vraćam na početak priče o TV, internetu, idiotluku koje je donelo ovo vreme, i ostatak vremena s Milanom provodim razbijajući glavu pitanjima gde je usrano mesto gde pravimo greške, bez dozvole. Verujem da mogu napraviti vernu kopiju reklama za robu, i po analogiji praviti političke farse-ALI TO NIJE SVE.   

MILAN TODOROV: DEVOJKA IZ RADIJA

Biti heroj, suviše je idealistički. Najzad, taj poziv kao da više ne pripada muškarcima. Jer, muškarcima je kroz istoriju ratova ta nesrećna mogućnost uvek bila pri ruci.

Žene, klasične heroine, poput Milunke Savić  u promotivnom filmu američke ambasade u Srbiji, su živi polen ispao iz herbarijuma. Miks nejasne prošlosti i fantazije.

Teorija vezanosti.

Da bi neko bio heroj, da ne bi sasvim nestao, mora živeti druge živote.

Poštovati ono što ima, ali se i stalno pitati za uzroke svojih čežnji. Iskustvo tu nije od velike pomoći, jer čežnja je ono što čovek, čak i suzdržan, veoma rado doziva. Č kao prvo slovo u abecedi žudnje. Ili samo požude, ponekad.

Dok mislim o tome, silazim po čašu večernjeg vina u podrum. Jedan poznati novosadski pisac na mađarskom jeziku, pomalo već ocvao, a još predsednik  udruženja novosadskih književnika, pisao je ljubavne katrene mladoj pesnikinji sklonoj svlačenju na književnim večerima tog doba. Nikad ih nije publikovao. Delio ih je svojim prijateljima u nesigurnoj diskreciji. Kao da bi oni trebalo da drhte od uzbuđenja umesto njega.

Imao sam priliku da ga upoznam u vreme njegovog najvećeg slavlja.

Tek sam primljen u to društvo, čiji je on, kao veliki, bio predsednik. Na Paliću je organizovao kongres panonskih pisaca. Sa prvom knjigom u gepeku zelene Škode i svojom mladom ženom pošao sam tamo. Bio sam obavešten da pisci na Paliću imaju obezbeđen smeštaj i kost tri dana.  Kada sam stigao X je bio u zenitu apsolutizma. Njegova heroina ga je pošašoljila po umetničkom kurcu. Nije uopšte znao za mene. Nije bilo ni govora o tome da tu prenoćim.

Ah, taj Niče! Kako je samo znao da sve čega se dotakne heroj postane sranje.

Odlučujem da idemo dalje, u Segedin, uvek gostoljubivi grad mog detinjstva.

Na granici radoznali carinik. Kuda idete i zašto?

Rusko mađarska garnitura.

Moje nepoznavanje života i ljudi dolazi do punog izražaja. Poklanjam mu, sa posvetom načinjeno na haubi automobila koji je sve vreme ključao, onu svoju knjigu. Tip je bio karikatura. Uostalom kao i ja. Tada sam nosio brčiće i imao zelenu Škodu.

Pukao je od smeha. Mislio je da sam Čeh, koje iz nepoznatih razloga nije voleo.

Možda je i to bila posledica naličja sve naglašenije ženske dominacije.

Istog tog leta, moj najbolji prijatelj, vozač lokalnog radija, smuvao je ili je bio smuvan od jedne zgodne plave Čehinje za vreme nekog muzičkog festivala u Novom Sadu.

Završili su u tada elitom hotelu Vojvodina naspram gradske kuće. Tačnije, završili su u krevetu. To su bila ta čuvena vremena evropskih radijskih susreta. Reč po reč. Čaša po čaša. Osam tamburaša s Petrovaradina… (Matori jarac).

Uglavnom, mlada dama je toliko vrištala da je postojala ozbiljna opasnost da uzbuni ne samo ceo hotel, nego i glavni gradski trg sa katedralom koja to zapravo nije ali svi misle da jeste i to bi bilo ravno svetogrđu u patrijarhalnom gradu sa mnoštvom crkvenih tornjeva.

Iako bi njen krik bio donekle razuman i razumljiv. Jer, svaka osoba ima svojih pet minuta puta godinu ili dve u kojima dominira nad sobom. Posle to odnesu misli o deci i hlebu.

Ali, postoji i vreme posle tih misli. Deca su odrasla i majka od pedeset godina još nije staramajka a nije ni mlada devojka. Devojka iz radija.

Šta sam, pita se.

Otpadnica ili opatica?

Lepotica u kojoj sad počinje da se rasplamsava bes osvete.

Bes lepotica je opisan u Andrićevim Anikinim vremenima.  Bledo lice „posustalice iz saker sveta“, sa krupnim očima. Oči se šire poput plisirane makete papirnatog zmaja.

Voleti uzalud.

Te veze u tajnosti se kad-tad pokažu kao neizdržive. Ne postoji nevidljivi vremenski okvir u kome se mogu susresti generacije tvojih različitih čežnji. Nedostupne ljubavnice su, najzad, takođe vrsta ljubavi. Moguće je čak i obostrane.

Ponekad mislim nije li taj luksuz lakog prepuštanja ni sa čim uporediva prednost novih generacija.

U povratku sa pijace, iz snabdevanja, iznenada mi u glavnoj ulici put prepreči crni automobil koji nesmotreno izlazi sa parkinga. Posle samo nekoliko minuta vožnje ispred mene zaustavlja se posle punog gasa u nepreglednoj krivini i izbacuje malu plavu devojku sa suvozačevog sedišta. Zatim nastavlja neverovanom brzinom u pravcu snegom prelivene-neprelivene Fruške gore da je opraši oktanskim olovom.

Mislim na papir veličine đačke sveske koji sam nedavno snimio na stubu ulične rasvete ispred lokalne prodavnice. Ispod precrtanog oglasa kojim se traže „spremačice za rad na određeno“ ista ruka je istim crvenim flomasterom dopisala:

„Potrebna riba da je ljubimo nizašta“.

Nije, pomislih, tačna uobičajena misao da je heroj onaj ko je dobar, nego samo onaj ko je najmoćniji i najnemoćniji od svih ljudi.

 

 

 

PROLEĆNE IDE

Mrki medvedi na Aljasci

Izlaze iz zimskog sna

Menjaju staništa

Da bi lovili ranjiv plen

Koristeći promenljiv pejzaž

Listopadnih šuma

Blagu zimu

Tamo gde nema ljudi

Ni bliskih susreta

Da brinu

Da te udaraju i grle u isto vreme

Čineći prirodni bol neplodnim

Veličajući odlaganje

Umesto da već ovog jutra kažeš sebi
Mogu

Da

Mogu!

MILAN TODOROV: NIZ REKU PA DALJE

Stalno bežim iz kuće. Zagušljivo je.

Leto je tek posebna priča. Sve se otvara.

Potreba da čovek menja svet se izlizala.

Nužno je promeniti svoje lice.

Zbilja, zašto dozvoljavam svakodnevnim nevoljama, za sada hvala bogu još tricama i kučinama da me vajaju.

Kad smo kod toga, beše neki slikar na petrovaradinskoj tvrđavi koji je u svaku svoju sliku Afrike, sliku gigantskih razmera u nekom uglu, ugliću takoreći, ostavljao crtež muškog polnog uda u erekciji.

Ta žena što leti pliva leđno na plaži  (stotinak metara estalnog peska) bez koje ne mogu da zamislim svoje godine, bila je njegova žena. Mali je ovo grad. Mala reka. I uvek je malo središte sveta.

Ali, šta je u središtu sveta? Šta tu osu drži na okupu ako nije strast? Bunilo nagona. Živi muzej ljudskog mesa.

Opsednutost ženama kao kod velikog pisca Tišme, nije sada tema. Iako me golica njegova priča o tome kako je, posvađavši se sa suprugom, izašao ( dakle i on!) da se prošeta kejom uz Dunav pa tu naišao na besprizornog muškarca koji mu ukrade odeću i udavi se a on biva prinuđen da uzme njegov identitet, njegovu odeću i ličnu kartu da se ne bi golišav kroz gradske ulice (verovatno Dunavsku) vraćao kući. E sad nastupa krešendo. Tišma u liku glavnog junaka fikcije kreće ka svom domu i, neočekivano čak i za samog sebe, odlučuje da se ne vrati kući nego ode izvan grada, bilo gde.

Dakle, i on se užasava praznine doma.

Ono, podigneš roletne pa spustiš roletne.

Bio sam jednom u nekom švajcarskom hotelu i nisam mogao da se nadivim tipu koji je svakog jutra u šest sati podizao onu njihovu zastavu sa krstom i sa istom pedanterijom je spuštao sa jarbola oko osam uveče.

Zastave su naše roletne. Spuštanje taloga, u stvari.

U hali za ukrcavanje tokom tog, ili nekog sasvim drugog putovanja, pogled se zakucava na visokoj vitkoj plavuši čeličnog pogleda.

Ko to jebe, pitaš se.

Bile su to još godine koji nisu neposredno prethodile smrti. Godine u kojima čovek ne zna gde će i kako da se nastavi.

Svet je, sada znam, pun takvih iskušenja u kojima niko ne zna na šta će neka stvar izaći.

Svetlo uvek silazi sa neba. Mi smo nebitni. Ali, još i sada  me prošlost ranjava. Možda je to zbog toga što u listanju prošlosti uočavam da me još ranjava. One zamamnih grudi. Jedna takva nedavno, tu. Kao da ništa ljudsko ne može bez odricanja.

Detinjstvo je odavno prošlo a iste igre, dečačke, zablude, naleti u prazno još tu vitlaju.

Ali, reci to telu, druškane, telu u rovu u kome čeka, ne smrt, nego ponavljanje prirode i njenih divnih zakona.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: DOBRO UVEZANI JASTOZI

 

 

„U hrani koju jedemo su toliki svetovi“, rekla je neka žena u prolazu (đavo će ga znati, žene su koketne) dok sam opčinjen stajao i buljio u te otežale jastoge u akvarijumu šoping centra.

Velika mudrost, pomislio sam kiselo.

Tog dana, a bilo je Bogojavljanje, bio sam jako nervozan jer sam loše spavao prethodne noći. Probudio sam se, naime,  oko dva sata iza ponoći. Istog trena sam shvatio da sam propustio ponoćnu želju koja se uvek ostvaruje verujućima.

Pomislih, šta sam sve propustio u svom jadnom životu i osetih se malo bolje.

Uostalom, ne mogu da kažem da sam neki preterani vernik. Štaviše, možda ja nimalo nisam vernik na način kako se sad to shvata.

U svakom slučaju, kad sam se praćaknuo iz kreveta, setio sam se sna. Sanjao sam, ni manje ni više, nego predsednika Rusije kako ide kroz neugažen sneg. Bio je obnažen do pojasa, dobro nauljene kože i smeškao se na isti način kao i uvek, ono kao: biće rata.

Na grudima je imao istetovirano veliko crveno srce probodeno plavom strelom.

Probudio sam se i mahinalno počeo da guglam vesti na svom prepametnom android telefonu, koji kao poslednji metak uvek držim uza se.

Predsednik Putin ove godine, na preporuku Ruske pravoslavne crkve, neće plivati za časni krst.

Mi i Rusi smo braća a Bogojavljanje je javljanje boga i kod njih  kod nas.

To nikakve veze nije imalo sa jastozima, a bilo ih je svega pet ili šest, u stakleniku.

Uostalom,  jastozi u akvarijumu su

preskupi za naše slave. Neprodati, plutaju danima jedan naspram drugog sa kljovama  čvrsto uvezanim jakim  flasterima. (Da li ih boli?)

Gledaju se oštro, sitnim očima kao zrncima maka.

Kad sam bio mali, davali su nam čaj od maka da bi oni, naši roditelji, mogli nesmetano da rade u polju.

Vraćali smo im to na besprizorne načine. Moj ispisnik je imao dve sestre, bliznakinje sa kojima smo se, u uzrastu od svega šest godina, igrali mame i tate.

Meni je uvek pripadala Milica (ili je to bila Katica, njena sestra). Ta se docnije srećno udala za nekog Šiptara sa Kosmeta, koji je svojevremeno bio na odsluženju vojnog roka u karauli na tromeđi Mađarska, Jugoslavija, Rumunija.

I sad je predsednik velike Rusije zatražio od Amerike proklete da se povuče na granice pre 1997. Znači i sa Kosmeta.

Budilnik rata, u međuvremenu, kucka svojih sto sekundi. Na Big Benu ili tamo negde.

Nisam mogao da rastumačim ništa.

Kakvu vezu ima smrznuti Putin sa Milicom a pogotovo sa jastozima, pa i sa nama?  Ponovo sam legao i postepeno padao u sve dublji san. Uzalud sam se hvatao za zidove pećine noktima punim kalcijuma koje sam u vidu šumećih tableta besomučno pio.

Te kljove!

Kad bih samo mogao da ih dodirnem pre nego što se sve raspadne.

Uvek sam bio fasciniran morem. Karipske plaže. Marakeš. Španjolke.

Sutradan, otišao sam da  pogledam te zlatne jastoge. Naše tihe saputnike.

Zanimalo me je da li ih je neko, u međuvremenu, odneo. Navijao sam za to da su živi i zdravi u onom prodajnom akvarijumu.

Šoping centar, iako na obodu grada u pustinji i prašini, kako bi rekao danas Sjenkijević, vrveo je od ljudi. Ipak brzo sam se probio kroz zimske kapute koji su mirisali na neprovetrene stanove ili prženi crni luk kojim se jadni svet banio od nove kuge i ustrčavši uz stepenice našao se pred staklenim skeletom. Tačnije, u njegovoj blizini.

Jastozi, crni lepotani sa zlatnim ivicama koje se presijavaju kao kosti mirotočivih  svetaca pri škrtom podvodnom svetlu, bili su tu. Na svom starom mestu.

Zapanjilo me je samo koliko je ljudi, muškaraca ali i žena stajalo pred njim. Tihi komentari bili su nerazumljivi u opštoj kakofoniji poduprtoj pop muzikom iz nevidljivih zvučnika.

Upitao sam jednog starijeg gospodina koji je stajao ispred mene šta se dešava.

„Ne znam“, slegnuo je ramenima. „Slučajno sam izašao u šetnju i video sam neke stepenice i pomislio sam: da vidim šta je gore“.

„Ja, isto“, slagao sam.

Šta da mu objašnjavam?

 

MILAN TODOROV: NAČIN POSTOJANJA

 

Živeo sam u mnogim kućama. Šarke na vratima većine od njih se sada već verovatno raspadaju. Mogao bih da navedem bar pet ili šest adresa i gradova u kojima sam proveo više od godinu dana. To, računam, znači da čovek odista stanuje i prebiva u tom mestu.

Živeo sam najpre u Banatu, zatim u Sremu, u Petrovaradinu na tri mesta, pa u Našicama, Osijeku. Ne računam Segedin. Zašto? Zato što sam tamo živeo preko leta a zime, tačnije ovi kratki sumorni dani koje otaljavam kako znam i umem, a slabo znam i malo umem, me čini nespokojnim i nestalnim.

U specijalizovanim prodavnicama kupujem opremu za neke sportove kojima se nikad nisam, niti ću se baviti.

U Dekatlonu merkam kacige za alpski bicklizam. Dopadaju mi se i maske za ronjenje. Imaju dobar izbor opreme za safari.

Nigde ne idem.

Stari život se zalepio za moje pete kao žvakaća guma.

Trebalo bi ga što pre skuvati, ispeći i pojesti ili baciti kao pokvareno meso.

Znam, prerano je da idem kući.

Ta baba koja se penjala na vrh ormara kao ptica i koja je bežala kroz zajednički hodnik u nameri da ode kući pa smo je smirivali zelenim mentol bombonama pred zamandaljenom metalnom kapijom… Još nisam. Nadam se i da neću to biti.

Za vreme policijskog časa izlazio sam svako veče. Prijalo mi je. Taj osećaj da bežim pred policijom, državnim aparatom, normama koje su nenormalne za slobodnog čoveka. I nije to bila sloboda nego atmosfera, privid, melanholija,  osećaj da nešto nepovratno propuštam ako ostanem između svoja četiri zida.

Da se odmah razumemo, ja sam čovek koji voli svoj dom. Ali koji najviše od svega voli da se vraća u taj dom.

Da li je to strah od prolaznosti u statičnom položaju?

Strah od života bez promena.

Monogamija kao hrišćanska vrlina kojom nas disciplinuju pre poslednjeg pomazanja?

Bekstvo mi je u ovom trenutku potrebno kao slamka spasa.

Jer, lako je ne biti u svetu i ne pripadati svetu. Da sam naivan, poverovao bih u to. Ništa nije lako.

O tome ne govorim ni svojim najbližim. Pravdam se potrebom da šetnjom popravim stanje kičme. Ponekad da kupim nešto važno i hitno u apoteci.

Moj deda je otišao u Ameriku, na drugi kontinent, neposredno pre Prvog svetskog rata. Otvorio je u Čikagu berbernicu i povukao za sobom babu sa mojim ocem koji je tada imao samo šest meseci.

Možda je to taj gen, ta mogućnost avanture sa idejom da se sve najednom, nekim suludo hrabrim potezom život preobrati.

Šetam.

Ponekad vidim neku ljupku ženu koja takođe šeta sama. Čvrsta vilica, stroge usne, otmene jagodice. Ikona iz komšiluka.

Namerno igranje sa uzbuđenjem?

Vidiš me samu...

Zatim je ne viđam.

Sva strast u njoj je potrošena.

Srce?

Ko zna?

Dok hodam ulicama, kuće, užegle periferijske kuće promiču kao spratovu u prozoru lifta. Šetnje brzim koracima, čitao sam, najbolji su način da srce kod potencijalnih bolesnika, odjednom stane.

Smrt u Veneciji.

U redu.

U stvari, nije u redu. Ne pristajem.

Kako se još kažnjava žudnja da budem srećan? U ovom veku opšteg napretka.

Često u svojim lutanjima odlazim do reke.

Voda i veliki grad su sinonimi večnog života.

Devojka sa psićem sedi na bedemu. Raširila je butine u bestidnoj pozi. Ne obazire se.

Njen odraz na vodi je ono što ostaje kad sve prođe.

Da li je to nada?

Čija je ovo obala?

Strast prolazi.

Gradski horizont je ružičast. Park je udaljen deset minuta brze šetnje. Prostran je i veoma mračan noću. Posećuju ga sumnjivi stanovnici predgrađa i zato moram da budem veoma oprezan kada odlazim tamo i gledam pun mesec.

 

ALEKSANDRA PLESKONJIĆ: FANTOMSKI UDOVI

 

 

… dugogodišnji eksperimenti nad mojim srcem su učinili da ono nestane… ubrzano sam menjala likove da se deca ne dosete… bolje da sam ostala bez ruke… noge…amputirani delovi bar osećaju bol… izgubljena šaka oseća i burmu i sat…
Kako ću dalje kada samo fantomsko srce ne postoji?

(Aleksandra Pleskonjić je prvakinja Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i pisac)

 

MILAN TODOROV: PAKLICA PUTERA

 

 

 

Sećam se Bertolučijevog filma „Poslednji tango u Parizu“. Bilo je to davno. Gledao sam ga sam. Kao kaluđer. Moja, mlada žena, nije želela da mi pravi društvo.

Kupio sam kartu nekih pola sata pre projekcije. Svi smo stajali napolju i obazirali se. Imali smo onaj podmukli  osećaj da smo uložili novac u pogrešnu i štetnu stvar. Šta ćemo videti? Uvek je to ista priča. Muško i žensko.

Ali, erotske stvari sam oduvek voleo.

Kad odem kod vulkanizera blejim kao u crtanom filmu u njegove postere golih lepotica. Naravno, nema tu ničega što bi istinski bilo uzbudljivo. Uvek su to gumene žene. Njihovo savršenstvo, od guze do raskošne, ali po svim anatomskim parametrima pravilno oblikovane vulve, tera me da se preispitujem. Visile su na zidovima. Svake godine nova savršena žena se smeje savršenim sisama na nas, mušterije. Ponekad pomislim kako im ne dosadi. A onda, opet, što bi im dosadilo. Njima, na tim belim, mestimično zamašćenim zidovima se ništa ne dešava. Niti postoji opasnost da im se ikada nešto desi. Opasnost je samo istinski fizički kontakt, mada je to svakom potrebno. Gole devojke ipak trpe ponešto. Blede na jakom suncu. Njihovo trajanje je kao i trajanje svake fizički lepe osobe ograničeno.

Uostalom, dolazile su sve toplije godine. Dešavale su se čudne stvari. Dve hiljade ljudi se svake godine izgubi u ovoj zemlji i nikada ne budu pronađeni. Nestajanje je institucionalizovano, ali bez očekivanog uspeha.

Dok sam čekao na ulaz u bioskopsku salu osetio sam iznenada bol u predelu iznad trtice. Mora biti da sam se prehladio.

Otišao sam do toaleta u holu u nameri da se ispišam i smanjim talog peska u bubrezima. Nisam znao da li imam pesak u bubrezima. Čitao sam ponekad nešto o tome i znao da svaki muškarac posle četrdesete… Nikada nisam čitao dalje. Uostalom, nisam još bio toliko star. Naravno da je to relativno.

Sećam se ujaka u rodnom selu. Bio je golman u seoskom fudbalskom timu. Imao je guste brkove, bio krupa ali mršav, sav u crnom. Crne kopačke, crne čarape, crne duga gaće zvane dokolenke i crna golmanska majica sa belim brojem 0 na leđima. Bio je tako star. Imao je već dvadeset i devet godina!

Kao Marija Šnajder u filmu koju ću uskoro da gledam.

Interesujući se za film saznao sam da je Marlon Brando  Mariju terao da jedno drugom pričaju najmračnije detalje iz svoje prošlosti.

Izašao sam iz bioskopskog klozeta. Iz zvučnika u holu čulo se „Odakle si sele? Iz Kruševca grada“ itd.

U holu je bilo vrlo malo seka. Osim starije žene koja je za improvizovanim šankom prodavala žvakaće gume i kokice bilo je tu samo još desetak ženskih lica u obaveznoj muškoj pratnji tako da se bilo kakve spekulacije o njihovoj seksualnoj orijentaciji nisu mogle izvoditi bez uvažavanja pravila patrijarhata.

Bile su to svakako slobodoumnije žene, ali i dalje pod zaštitom muše moći.

I dalje sam osećao nekakav tup, prigušen bol koji kao da dolazi iz daljine.

Morao sam zbog toga da se držim dalje od ulaza. Više nisam bio siguran da ću uopšte ući i gledati Romi Šnajder u ponižavajućem položaju, kako su pisale tadašnje škrto ilustrovane novine. Počeo sam da razmišljam kako smo preuveličali to što se reklamiralo kao filmski događaj veka, brutalnost zapadne etike, podastiranje ionako trulog zapadnog morala ispod tepiha vulgarnog mužjačkog nagona i slične tirade koje su se mogle s tim u vezi pročitati ili čuti. Počinjao je da mi bledi onaj trenutak jasnoće u vremenskoj liniji.

Da li bi sve bilo drugačije da nije tog olova u leđima?

Ako se vratim kući biću na neki način poražen.

Zar ti nisam rekla da ne ideš? Samo si se brukao.

Filmska industrija često voli da se igra sa nama.

Taj bol u krstima bi sad mogao da bude brutalna poetska pravda za radoznalog mladog muškarca. Ali, s druge strane, ako malo bolje razmislim, to deluje više kao prokletstvo nego kao poklon.

Odlučio sam da upotrebim svu mentalnu snagu i da izdržim. Posle trećeg, vrlo nervoznog  zvona ušao sam u već mračnu bioskopsku salu i zavalio se u prvo prazno sedište.

Film je počeo sa desetak minuta zakašnjenja iz neobjašnjivih razloga. Međutim, niko se nije bunio zbog toga. Nije se čuo nijedan zvižduk ili drska, sočna mangupska primedba kao instinkt gomile, kako to biva u sličnim prilikama. Solo interesovanja preklapala su se sa svečanom tišinom pred prvi javni porno u gradu. Alhemija svih tih očekivanja činila nas je zajednicom gladnih sveta. Bilo je kao da se svi, premda izgubljeni u sebi,  poznajemo.

Telo Romi Šnajder je bilo telo osobe sa sakrivanim traumama. Izgledalo je kao da će svakog časa napustiti svoju ulogu.

Marlon Brando je bio poput mog ujaka, golman u crnom. Nasilan prema svemu. Vreme mu je curilo.

Izgledalo je da su Romi Šnajder doveli u scenu prevarom. Uostalom, i Brando je bio pijan a reditelj se pravio mutav.

Jedino je paklica putera bila paklica putera. I sad se postavilo pitanje koga razumeti i zašto.

Marlon je bio mačo tip, dozlaboga ohol i nametljiv. Šmirao je okrutnu nezainteresovanost.

Romi Šnajder, pokoj joj duši, bla je hladna kao ruke neke pralje u sirotinjskom kupatilu. Umesto stida, tako zločestog, ona je teško skrivala kupljenu naklonost.

Kako mu se uopšte digao?

Postajalo je odvratno.

Bilo je očigledno da se u njihovim glavama ništa ne dešava i da im se upotreba srca  ne isplati.

Počeo sam da mislim na svoj kaput. Posle projekcije uvek je neverovatna gužva na garderobi. Gadila mi se tromost žena koje su tamo radile. Išao sam toliko daleko da sam mislio kako bi upravnik bioskopa trebalo da postavlja na garderobu ženske u skladu sa filmskim programom. Šta bi posle Poslednjeg tanga u Parizu čovek, u tom slučaju, mogao da očekuje pri preuzimanju kaputa?

Svetlo se najzad upalilo.

U istom trenutku ugledao sam podrugljiv smešak jedne punačke crnke iz reda sedišta iznad. Bila je od reda onih žena koje su već mnogo izgubile i radovale su se da ima još takvih. Postojala je tu i neskrivena želja za nadoknadom kao neka vrsta preteranog interesa za stvari intime bez suštinskih očekivanja.

Uzeo sam kaput. Začudo bez problema. Bio je lak, tanak.

Vraćao sam se u naša četiri zida.

Ako postoji beskonačna sreća, onda sam ja gotov.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ŽENA NA OSAMI

 

 

“Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budila progovori, a

fukara se obogati.”

Ne, ne dođe nikad to vreme, Ivo Andriću, mislio je pogružen i zato mu je bilo neophodno da postane nevidljiv. Jer, pamet je govorila, ali je bilo mučno slušati je. Budale su ćutale i klimale glavom. A fukara…
Zaista ko je sada fukara?

Šta ako je on fukara?

I šta to znači?

Bednik i propalica.

To, hvala bogu još nije bio. Ali, nikad ne reci nikad.

Čudan pisac je Andrić. U vreme ratova devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije često je mislio o njemu. Ali, na svoj način. Puštao je mašti, doduše okovanoj savremenim zbivanjima čiji je svedok, a svakako na neki način i učesnik bio, da radi svoje.

Bivši pripadnik terorističke organizacije, one koja je ubila Ferdinanda i dala Austrijancima povod za dugo očekivani rat protiv Srbije, skrasio se u toj Srbiji kojoj je navukao poraze, smrt, glad, golgotu i strašnu patnju na vrat.

Drugi svetski rat. Isti likovi samo u drugačijim uniformama. On, bezženik, ćuti i piše o dalekoj prošlosti.

Alegorija je njegov život. Presovan list autobiografije.

Zar je mislio da se kroz život može proći kao u šetnji preko višegradskog mosta u proleće?

Bio je u Višegradu, u onom sterilnom hotelu čija terasa gleda na nobelovsku ćupriju. Soba broj jedan ili dva. U susednoj sobi advokatska kancelarija. Povremeno se čula žena koja plače i ravnodušan zvuk kucaće mašine koja beleži samo zvanični život.

Neuspeli pokušaj mirenja sa suprugom. Bio je zaprepašćen koliko je nisko nebo nad Drinom.

Zatim mir vile u Herceg Novom.

Nobel. Milion dolara od pronalazača baruta. Ej!

Pametan je bio Andrić, pomisli cinično.

Vila je bila jednostavna. Reklo bi se jeftina.

Onda ta dugonoga žena sa naočarima koje joj nisu najbolje stajale. Davale su njenom licu izraz sumornosti koja je, pretpostavljao je, krila neku zabrinutost sa ozbiljnim povodima. Poznavao je još iz studentskih dana. Samo klimanje glavom. Poneki pogled. Na ispitu je prepisivala sakrivši tekst u nogavicu čarape i pogledavajući u svoju nogu izazivački bila besramno nevina. Lepotica koja je došla sa margine, iz neke provincije, gde je verovatno pokorila sve i kojoj se sada taj ispit, taj napor da nešto osvoji mimo svoje nesumnjive telesne privlačnosti pokazivao kao nepotreban. Premisa koja nije sasvim nepoznata. Ali, odavno se nije bavio legendama o bivšim lepoticama. Nije verovao u moć prošlosti nad sadašnjošću. To se upravo pokazivalo. Prisustvovao je njenom vrlo lošem izdanju. Vreme je radilo svoj podli posao. Nema bajki bez posledica. Uostalom, ako bi se bavio drugima samo bi smanjio ionako uzak prostor, moreuz, kako je voleo da misli, za prolaz u sopstveni smisao. Ipak, njena pojava nije bila bez bilo kakve emocionalne posledice i težine.

Mislio je o njoj kao o svojevremenoj svojoj promašenosti. Taj poznati doživljaj posle koga je uvek osećao da se neko, u ovom slučaju ta sada zrela žena, poigrala sa njegovim očekivanjima. Da nije tako, zar slika njenih dugih nogu koje otkrivaju previše ne bi ostala zaboravljena u kalendaru mnoštva sličnih događaja u mladosti?

Vreme je igra u kojoj ili dobijate ili gubite.

Satovi koji se vraćaju unazad nisu ništa drugo do predstava o gubitku.

Šta je ona izgubila, pitao se. Ili, tačnije, šta je to na šta se pripremala kao na neizbežan gubitak?

Zdravlje, verovatno nije. Da je to u pitanju ne bi sad bila u Andrićevoj kući.

Kuće, pogotovo smirenih i mudrih ljudi, kakve je viđao na periferiji grada u kome je odrastao, bile su jednostavne kao i ova. Francuski prozori koji dopuštaju moru svetlosti da vas ujutro kupaju i svojom bezvremenskom pojavom privremeno udaljuju od bilo kakve dnevne drame. Ali, docnije ipak izazivaju u vama osećaj krivice.

Šta je trebalo da uradi?

Bilo je to vreme svakakvih početaka. Studiranje koje je trebalo da nam otvori oči, ali ipak nije. Još se moglo sve početi i propasti ili uspeti. Ali, se ništa od toga nije dogodilo. Samo su erodirale podele između muškog i ženskog. Na kraju krajeva, sve je lažno. Ali, kakva je to uteha?

U svakoj ljubavi ima pomalo izdajstva.

Osećao je to i tada dok mu je žena govorila da bi mu oprostila prevaru, jer ona se vraća celibatu njenog detinjstva.

Ha, setio se, tog razvratnog župnika koji je svojevremeno to propagirao. Koliko je samo imao pastve?

I sad je gledao te lepe, fudbalerske noge studentkinje književnosti, tri decenije kasnije.

Odvratan si, kaže sebi. To što je udata za fudbalera ne daje ti pravo da je tako vređaš.

Izdaješ svoju mladost. Ali, govoriš sebi da svako ima svoju izdaju. Koja je njena?

U tom trenutku ona ti prilazi i pita da li je ovde moguće iznajmiti montibajk. Vrtela bi pedale.

Noge.

Sada već pomalo mršave.

Šta bi na to rekao onaj stari, sada pokojni župnik?

On se nagledao nedoslednosti. Sopstvenih i tuđih.

Može biti da je otišao na onaj svet umoran od žena.

Ćutiš.

Ona ponavlja pitanje.

Da, ja sam taj mladić, kažeš.

Herceg Novi je pun anđela.

Jedan od njih, u dugom sivo belom mantilu, sa naočarima od tamne kornjačevine smeši se u prolazu.

Tebi ili vremešnom ženskom telu?

 

 

 

 

 

 

 

 

KRSTIVOJE ILIĆ: CRNJANSKI

 

Lutam još vitak, sa štapom strasnim –

I otresam članke, smehom prelivene,

Ali, polako, tragom svojim, slutim

Tišina će stići, kad sve ovo svene

I mene i mene

 

Crnjanski: izvan svih dilema;

Jer Ima seoba a smrti nema!

(iz nove zbirke Posveta i uznesenja, KRSTOVDAN,  Čigoja štampa, Beograd 2021, urednik Milivoje Pavlović)

MILAN TODOROV: PUT KUĆI (Iz rukopisne zbirke " Kasni životi muškaraca")

 

 

Jednom se, u svom ne naročito bogatom životu, izgubio u nekom, ne baš velikom francuskom gradu i upoznao devojku koja je mislila da je njegova devojka a nije to bila.

Bilo je to 1983 godine u zimu. Zapamtio je tu godinu po mnogo snega. Tog dana padao je neprekidno od njegovog početka, odnosno od ponoći pa sve do večeri kada je, nekako oko sedam uveče iznenada prestao.

Tada se nalazio na putu ka Parizu, gde je, u nekom jeftinom hotelu za migrante, našao smeštaj. U taj mali grad na severu je otišao na sajam elektronske opreme i tu ga je sneg pomeo.

Hitajući ka železničkoj stanici iznenada se našao na periferiji, tačnije u nekom pešačkom kružnom toku iz koga nije umeo da izađe. S obzirom da je njegovo znanje francuskog bilo školsko ( a poznato je kakvo znanje se nekad nosilo iz naših škola!) nije želeo da pita prolaznike za put do železničke stanice da mu se ne bi smejali. Možda mu se niko ne bi smejao,  ali ni prolaznika nije bilo na ulici. Samo sneg. Hrpe sjajno belog snega kakve je viđao u detinjstvu.

Bio je obučen u široke crne pantalone, dugačak crni kaput a na glavi je imao pletenu kapu ispod koje su provirivali pramenovi tamne kose. Otvorenog lica i tamnih obrva bio je lik koji se ne može promašiti.

Možda su mu u policiji upravo zbog te upečatjivosti, posle terenskog, inspektorskog posla  ponudili posao ispitivača u laboratoriji. Uostalom, moguće je da je sve predodeđeno činjenicom da je umesto Pravnog, kao njegove kolege, završio i sa odličnim ocenama diplomirao na hemijskom odseku Tehnološkog fakulteta. To je ujedno i razlog njegovog boravka na naučnom sajmu u Francuskoj.

Uvidevši da je zalutao, odlučio se da svrati u obližnji bistro, popije kafu, možda i čašicu čuvene francuske jabukovače zvane kalvados, pa će sve, kako je mislio, doći na svoje mesto.

Ušao je klimnuvši glavom nekom malom društvu oko šanka i seo u duboku,  ljubičastu fotelju u sredini. Odjednom ga preplavi toplina prostorije i on oseti kako je lepo biti u sobi sa drugim ljudima.

Utom mu priđe određena devojka. Morao je tako da je nazove, jer je nikad ranije nije video ali mu je ipak na neki nejasan način na koji muškarci osete privlačnost žene, bila poznata.

Ili je to strašna moć sećanja?

Dakle, uzalud je potisnuo uspomenu na nju u dubine svog uma.

Mi se znamo, rekla je kao da je to nešto sasvim prirodno. Uostalom, rekla je to na nekom jeziku koji nije bio ni njegov ni francuski ni nemački, ali ga je on savršeno razumeo.

Pomisli: ne postoje izgubljene žene. Kad se jednom pojave u tvom životu, ostaju zauvek sa tobom.

Još dok je prilazila on je primetio kako hoda visoko dignutih kolena.

Nije se razumevao u motoriku seksualnih podsticaja, ali je naslutio da se dešava nešto posebno.

Ili je samo bio umran, zasićen i prepušten slučaju koji u našim životima igra veću ulogu nego što obično mislimo.

Momak koji je posluživao je za trenutak prekinuo njegovu misao.

Da li je to ona?

Ličila je na nju, na zamenjenu devojku, koja mu je poturena jednom davno umesto devojke sa kojom je ugovorio sastanak.

Iako razočaran u prvom trenutku, već sledećeg je stao da je pomno razgleda.
Nije bla lepotica. Ali nije bila ni ružna. Bila je lepo razvijena. Nešto šira u kukovima. Ali, to je voleo. Znak materinstva. Da li sam edipovac, zapitao se u kratkom trenutku.

Mlada žena, lica pomalo periferijskog.

Međutim, činilo mu se da je, osim što je vrlo privlačna,  pristupačna, što nije mala stvar i što bi da je žensko uvek koristio u slučaju beznadežne usamljenosti. Muškarci ne vole žene koje govore NE, uvek i stalno NE. Naravno da to ne znači ni da vole žene koje govore DA, uvek i stalno DA.

Ipak, on je tada, dakle da ne bude zablude u koju polako ovako premoren i opušten uplovljava kao u začaranu luku, ugovorio sastanak sa drugom osobom. Ta ženska osoba, koju nije poznavao, osim iz viđenja, nije bila ništa posebno. Krupno jako telo. Plavuša na provincijski način na koji devojke ili žene svetlijih nijansi kose farbajući se prelaze u one oštre, tamnilom oko izraslih dlačica, nezadovoljne plavuše.  

Zamenska devojka u Francuskoj ga je, pomisli, dovela na zamensku devojku u Novom Sadu.

Dunavski park i prvi dani decembra.

Uhvatio je za ruku u trenutku kad je počela da pada retka, ali hladna kiša. Mislio je kako da je se otarasi, ali ništa mu nije padalo na pamet.

Svi saveti koje su mu davali stariji muškarci bili su bizarni.

Njena ruka je bila gruba, skoro muška. Međutim, prianjala je uz njegovu i toplinom i lakim nehotičnim stiskom činila da pomisli kako bi je mogao imati odmah i tu.

Stazica kroz park kojim su išli skretala je u skrovit kutak ogrnut retkim šibljem sa belim vazdušastim plodovima. Viđao je to belim klikerima okićeno parkovsko rastinje a da se nikad nije zapitao kako se zove. Pitao je nju. Onu koja je došla na zakazani sastanak umesto prave devojke.

Nije znala.

Nije važno, pomislio je. Kao da je to sada važno kada ništa osim mogućnosti da je ima tu, usred zime, toplu i nevino široku, bez obaveze sledećeg viđenja.

Klupa je imala daske kao palube brodova.

To ga malo oraspoloži. Sanjao je da brodom jednog dana otputuje u  Francusku i to mu se ostvarilo.

Zašto ne bi i ovo?

Odjednom je počeo da veje sneg. Tako je to blizu Atlantika.

Zavalio se na naslon klupe i pustio njenoj mašti da radi sa njim šta hoće.

Osećao se kao u raju.

Dobra devojka, mislio je, ali ih je sad već teško razlikovao. 

(Kraj)

Ne zna koliko se zadržao sa devojkom. Sat, dva ili celu noć. Kada je izašao, napolju je bilo vedro. Sneg celac je škripao pod nogama. Podigao je glavu. Nebo je bilo boje neba. Svuda isto.