среда, 09. април 2014.

RADE JOVANOVIĆ: NE JEDE SE SVE ŠTO LETI

To što su sankcije uvek nezaslužene stimuliše nas da ih zaslužimo!

Izbori su bili sumnjivi. Srečom pobednici se nisu žalili!

Zalud se sirotinja raduje kupovini novih aviona. Ne jede se sve što leti!

Toliki zaposleni! Ko to izdržava?

Šta vredi što vlada ima vojsku i policiju... Kad ima i narod!

Kad smo rešili da koristimo glavu, saznali smo da je srušen Berlinski zid!

Trenuto smo mi Srbi jedini nebeski narod. Ostali su iznad nas!

Aktuelni političari imaju odgovorne funkcije. Svaka im odgovara!

Mi nikad nećemo ratovati sa slabijim od sebe.Osuđeni smo na večiti mir!


понедељак, 07. април 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PRIBLIŽAVANJE

   

Naši kavezi su najveći. Kod nas mogu ptice komotno da cvrkuću.

Nema mesta radovanju. Došao je đavo po svoje i nije našao ništa.

Nikada toliko demonstranata ne bi moglo da stane na trg da su bili uhranjeni i siti.

Kada ne budemo imali municijie, moraćemo da se primaknemo jedni drugima.

Kod nas je  peta kolona svaki drugi.

Pobedila je humanost. lIkvidirali su ga bez mučenja.

U ratu ljudi kradu svašta, jer ne znaju šta im tačno treba.

Na izborima većina nije glasala ni za jednu stranku, pa je demokratija dobila sasvim drugi smisao.



среда, 02. април 2014.

RADE JOVANOVIĆ: ISKORISTI VIKEND

Omiljeni sport Srba je jahanje. To najviše zamara Kurtu i Murtu!

Neretko se dešava da policajac na mesto zločina dođe i pre žrtve!

Dok pravi Srbi gledaju TV dnevnik, nepatriote gledaju kako da prežive!

Srbija će bankrotirati zbog stranih plaćenika. Malo ih je!

Niko ne zna kuda nas vlada vodi. No, kako je Zemlja okrugla, sve nam je usput!

Pronašli smo sigurnu preventivu protiv SIDE. Nema nikoga iz nas!

U poslednjoj deceniji XX veka imali smo 3-4 rata. Izgleda, malo smo se olenjili!

Upoznaj veliku Srbiju da bi je voleo... Iskoristi vikend.


субота, 29. март 2014.

BOJAN RAJEVIĆ: PRELAZAK U OFANZIVU

Brine me što živim u globalnom selu, jer su sela u izumiranju.

Zašto mašu svojim pristalicama kad ne namjeravaju da odu?

Imamo sluha za glas vapijućeg u pustinji. Pogotovo, ako se radi o sigurnom glasu.

Demonstranti bi se nakon reakcije policije polako razišli, ali sila masi daje ubrzanje.

Da ne bismo živjeli u strahu, utjeruju nam strah u kosti.

Ne samo da se optuženi uspješno brani sa slobode, nego je prešao i u ofanzivu.

Ako ovdje nema istine, to znači da su je mediji već prenijeli.

Vođa je besmrtan, jer se smrt uvijek događa nekom drugom.


RATKO DANGUBIĆ: BACANJE KAPE

Prepoznao me je bezmalo istog trenutka, i pre nego sam mu rekao ko sam. Tek je bio pojeo kiflu, ali je ostavi pola krigle jogurta i deo kajgane na plehanom tanjiru. Uzdahnuo je i rekao: “U glavi je sve. Tamo je uvek sve. Nema sumnje da je tamo sve. Tu je ključ za sve brave. I gde bi drugo moglo da bude? Tako je to uređeno kod ljudi. Kako da objasnim? To je tako. Tako mora da se razume.” Odakle on ovo zna? “Pa zna,” rekao je. On je stari profesor matematike, voli da gleda ljude i u njima kopa po naslagama tajni. “Ima izoštren njuh i sluh.” Smešten je u jednoj psihijatriji i zatekao sam ga raspoloženog. Sedeo je u pletenoj fotelji, na travi, kao u starim filmovima o ludacima, i treptao. Znao sam da u glavi skriva razne priče, uspomene i malere.
Doneo sam mu jabuke i sok od nara. Rekao je: “Ništa mi ne treba. Ako i treba, imam para da kupim. Znam gde mogu da kupim.”  Obuhvatio je lice dlanovima i gledao me u oči. Taj drugi događaj, o kome je veselo govorio, ko zna kako je stigao do njega: kao ispovedna tajna nekog grobara ili lekara, teret, kao poturena izmišljotina. Potajno sam se ponosio da sam novinar i nesvesno sam primao odgovrnost za priču kakva je bila ova njegova.Po srebrnom nebu plovili su sivi oblačići, a on je govorio kako je jutros u toalet bacio paklu izmrvljenih cigareta. Posle je govorio o toj pogrebnoj povorci koja je pristigla do rake, pa su onda tu svi zastali iza lakiranog sanduka. Nije navodio imena, upotrebljavao je slova i brojeve. I onda je rekao: “Na groblju u “X.” su sahranjivali “Y” u porodičnu grobnicu, a advokata “Z”  su sahranjivali sat kasnije u iskopanu raku. Niko nije primetio da su mrtvaci zamnjenji pre nego su na sandicima ukucana imena.” Opisao je da su u bari uz groblje plivale guske. Onda je rekao: “Šta misliš, zašto ja pričam ovu priču tebi, a ne ti meni?” Posle je rekao da je sedmog dana nakon sahrane uglednih ljudi rodbina “Z” plakala nad humkom pod kojom je bio “Y”, a rodbina “Y” nad mermernom pločom pod kojom je bio “Z”. Tvrdio je do se zamena umrlih desila u mrtvačnici one bolnice u “X”. Oči su mi bile plave i suzne, ali to za mene i priču nije bilo važno. Oči su mu bile spokojne i skoro da nije trepnuo.

Koji mesec kasnije krenuo sam i sam svojim poslom u “X”. Ispred kafane u centru “X”, gde sam doručkovao, bilo je ljudi, ali profesora matematike niko nije pamtio. Bilo je, kao i svugde, bespoličara koji gledaju nekoga da im plati kafu i rakiju. Pamtili su da je jedan odavde iz “X” bolovao od nepoznate bolesti, koju je zaradio u logoru u Mathauzen. Ljudi su znali dosta o mukama i jadima bezimenog jadnika koji je bio izložen ogledima ludog Mengelea.Ljudi kod ovakvih događaja drobe o svemu. Jedni su se uz uzdisaje i dim cigareta ponašali kao da im je nesretnik rod, a drugi su ostali hladni, i gledalu okolo i uzdisali. Nekako je sve izgledalo čudno. Ljudi u “X” znaju da kriju i radost i tugu. Nije se mogao ovde, u uvelom gradu, naći čovek kojiu baca kapu u vis.



петак, 28. март 2014.

MILAN TODOROV: DŽUKELE

-          Nismo se videli sto godina – rekao je doktor Vojkan, Duletov školski drug,  pružajući mu onu svoju dugačku dlakavu ruku. - Kako je?
Dule je odmah posumnjao da je Vojkan nekim svojim šestim lekarskim čulom shvatio  da nije najbolje, jer je upotrebio to bezlično treće lice. Ljudi to obično rade, pomislio je, kada ne žele da ih drugi opterećuju svojim problemima. Ali, tog popodneva nije znao šta bi sa sobom pa je Vojkana, sa kojim je nekad bio nerazdvojan,  potražio u predvečerje u gradskoj bolnici u kojoj je Voja radio kao psiholog u palijativnom centru.
-          Šta te muči? pitao je Voja, sada manje profesionalno.
-          Ništa posebno i sve zajedno, rekao je Dule i dodao – Zapravo, osećam se usrano, šta da ti kažem.
-          Gde me nađe? – rekao je sasvim iskreno Vojkan. Sačekaj me, idem samo do odeljenja, moram da vidim jednog starog pacijenta, pre nego što ode...
-          Pre nego što ode?!
-          Vidi, ovde je frižider, mislim da unutra ima još neka buteljka. Otvori je, naspi čaše, dolazim odmah.
Dule je uradio kako mu jeVojkan rekao. Pilo mu se, bio je bukvalno žedan koliko mu se grlo osušilo. Zatim je seo u veliku kožnu fotelju pored prozora. Napolju se spuštao mrak. Bilo je stravično tiho, onako kako samo može da bude u prolećna predvečerja u bolničkim parkovima. Iako je prozor bio otvoren, niotkud nije dolazio nikakav zvuk. Ponekad, samo ponekad, vazduh kao da bi zadrhtao od nečeg nejasnog i zato strašnog, nečeg  što je ličilo na oštar metalni zvuk, tačnije na sećanje na metalni zvuk a onda bi opet nastupila mukla  tišina. Dule se stresao, a nije znao razlog. Onda se napokon pojavio Vojkan. Delovao je spokojno, kao čovek koji je dovršio davno započeti posao. Prišao je lavabou i temeljno oprao ruke.

-          I?-  nije odeleo Dule, osećao je da mora da ga upita za sudbinu tog nepoznatog čoveka koji je umirao koji sprat ispod.
-          Sve je u redu...Druže moj, u čemu je tvoj problem? Mlad, lep, zdrav, prav...zar ne?
-          U tome izgleda i jeste problem.
-          Ništa ti ne fali...
-          Ništa. Ali...
-          Hajde, hajde, potrebno ti je samo malo više samopouzdanja, nastavio je Vojkan i nagnuo čašu sa crnim vinom. –  Što bi rekao doktor Hamvaš, piti možeš bilo gde, samo se nemoj skrivati, nemoj poricati da piješ vino i sumnjičenje i samooptuživanje će samo od sebe nestati.
Ispijali su vino ćuteći.
-          Da li si još sa Verom? pitao je Dule svog prijatelja doktora na odeljenju za umiranje.
-          Ma ne, odavno. Bila je previše ljubomorna, a za to, brate, nema leka. Bar ga naša struka ne priznaje. I tako...Promenio sam Veru....Nasmejao se...U međuvremenu je bila i Nada...
-          I ?
-          Sada sam srećno po drugi put razveden... A ti? Ne daš se.
       -     Sećaš se Slavice iz naše generacije u  Jovinoj osnovnoj? rekao je Dule umesto odgovora.
       -     Ko se ne seća, Slavice Puške?! - odvratio je Vojkan.
       -     Kad bi ona počela da recituje ono , ne znam sad tačno, ali kao „grob do groba, traži majka sina svoga, sina Srđana, Mrđana“ i tako dalje ja bih se uvek uzbudio, ali ne onako srceparajuće, nego čudno, kao pubertetlija kome još nije jasno šta se to dešava sa njegovim hormonima u gaćama.
       -       Onaj njen duboki patetični glas...Čudno je to...meni je delovalo kao da je taj njen nedužni dečji glas već u svetu odraslih, daleko ispred svih nas.
       -       Izgleda da je u tome čitava stvar. Ja sam se već tada palio na nju... Imala je perverzno jebozovni glas.
       -      Onda nismo ni razmšljali da takve pesme nisu bile uopšte prikladne našem uzrastu – dodao je Vojkan  - Te pesme o majci koja traži grobove svojih sinova, to je stvarno moglo da nas odvede u ...
 -   Znam...moglo je, ali nije i evo nas tu gde jesmo. Ja na tvom psihijatarskom kauču, ti sa čašom u vreme dežurstva.
-    I šta je zbilja bilo sa njom?
-    Sreo sam je pre nekoliko meseci.
Vojkan je pažljio slušao.
-          Sada je već imala drugo, muževljevo prezime, ali to ništa nije menjalo na stvari. Zapravo u danu kada sam je upoznao bila je već na putu da se razvede, a to je sjajna prilika da osećanje nesigurnosti koje svako ima kad se razvodi, podeli sa nekim. A taj neko sam, kao što rekoh, bio ja, pohvali se Dule.
-          Znam, prva ljubav zaborava nema...našalio se Vojkan.
-          Izgleda, moj doco. Čim je progovorila osetio sam da me opet seksualno uzbuđuje  taj njen  glas. Nemoj da me pogrešno shvatiš! Nije to glas koji dopire iz velikh grudi.To sam vrlo brzo,samo koje veče posle, lično utvrdio. Nije imala bog zna kakve sise. Hoću da kažem, sve one nose te nove grudnjake u kojima im sise izgledaju velike kao dinje, ali tek kad se skine vidiš da to nije to. Mada, to zaista nije važno. Mislim nije najvažnije. Priznaj da si se i ti palio na nju!
-          Na koga?!
-          Na majku Knežopoljku!
-          Slavicu Pušku!
-          Možda...ali to je bilo sasvim bezazleno, pubertetski.
-          I ja sam tako mislio dok je nisam ponovo sreo. I odveo je u krevet trećeg dana po našem ponovnom susretu.
-          Alal vera!
-          Ma ne, nije za to bila potebna nikakva posebna veština. A i nije bilo bogzna šta ni ono što je usledilo. Možda baš zato što sam u jednom trenutku uhvatio sebe kako se nadam da će to biti nešto kao ostvarenje prvih mladalačkih želja. Ali, bilo je onako ...roditeljski, što se kaže. Svukli se, uredno poslagali garderobu svako na svoju stolicu, na poseban naslon naravno...I posle izvesnog vremena, a priznaću ti da nije bilo preterano dugo, ni ništa preterano...ja sam ustao.
Ona je još malo zurila oko sebe kao neko ko ne zna gde se iznenada i protiv svoje volje našao.
Onda me je zamolla da se okrenem ka prozoru.
Okrenuo sam se. Razumeo sam njen stid. Bili smo skoro potpuni stranci. Oboje smo osećali da  to što smo uradili  nije imalo nikakvu svrhu nitii smisao koji bi nas držao zajedno. Bar ne na duži rok. Zašto? Ne znam, brate!
-          Loš seks umesto dobrog prijateljstva, nasmejao se Vojkan. - Hoće to koga ne poznaje.
-          Vidiš...znao sam da je ovo svet muškaraca i žena, ali nikada nisam osetio da je toliko podvojen kao tog jutra.
Zamolila me je da se okrenem, da je ne gledam.
Otišla je u kupatilo. Čak je i vrata zaključala iza sebe. Zamisli!
Prethodno je vrlo uredno pokupila sve svoje stvari sa naslona stolice.
Gledao sam po stanu i nisam video nijednog, ama baš nijednog traga da je tu bila žena koju sam toliko želeo i najzad dobio.
Čak je i krevet bio pospremljen, čaršav uredno zategnt, onako kako ja nikad nisam umeo da uradim.
Sve je to ona, dragi moj, uradila brzo i nečujno, dok sam ja piljio u retke polaznike koji su promicali ulicom Kralja Aleksandra, pokriveni raznobojnim kišobranima, utrčavali u automobile, kupovali burek u pekari preko puta i kesu sa njim stavljali na glavu dok ne stignu pod prvu streju gde bi ga žderali krupnim zalogajima.
-          Hoćeš li kafu? – pitao sam je kad je izašla, potpuno odevena, potpuno  drugačija, hladna, sjajna, sa nekom čudnom odlučnošću u očima koja me je skoro zbunila.
-          Muka mi je – rekla je iskreno. – Najradije bih se ispovraćala.
Pružio sam ruku da je zagrlim. Odmakla se naglo, kao brza zverka. Gledala me je kao da me prvi put  vidi. Gledao sam i ja nju. Tek sad sam zapazio da ima lice kao lavica. Znaš ono, jedno oko veće a drugo manje.
-          Početna leontijaza? pitao je Vojkan profesionalno deformisan.
-          Ma, ne! U stvari, nemam pojma. Ne znam kako ranije nisam primetio taj žestoki izraz na njenom tvrdo zategnutom licu i te oči...Različite oči,razumeš? Zbunjen, gledao sam u njeno levo oko, koje je bilo manje od desnog oka i činilo mi se pitomije. Sada sam otprilike mogao da naslućujem odakle, iz kog dela njenog podeljenog tela su još onda kad je bila sasvim mlada devojka, dolazile one strašne reči o grobovima, smrtima i jakim ženama  koje tumaraju po ratištima ovog krvavog sveta.
Pozovi mi taksi, rekla je kao da mi naređuje.
Mogao bih ja da te odvezem, ponudio sam se.
Ne, ne želim da mi ti bilo šta učiniš.
I šta sam mogao. Pozvao sam taksi. Iscedio dve čaše soka od pomrandži i stavio ih na stočić za kojim je sedela.
Podigla je glavu i pogledala me sa malo mržnje. Naravno, da nije ni prinela ustima čašu.
Onda se začula automobilska sirena. Sišla je, nije se ni okrenula, vrata su ostala otvorena.
Sa kakvim mi to stvorenjima delimo svet, druže moj? Šta kažeš? Ništa ne kažeš.
-          I ne treba tu ništa da se kaže.
-          A tvoj stari?
-          Misliš na onog mog pacijenta?
-          Da li je umro?
-          Morao sam da budem uz njega kada dođe taj trenutak. To sam mu obećao još mnogo ranije, dok je bio pri punoj i zdravoj svesti. Da, umro je pre petnaestak minuta.
-          Zašto si mu to obećao? Zar nije imao nikog svog?
-          Imao je, ali nije želeo da oni u tome učestvuju i da se muče. Želeo je da poštedi porodicu, želeo je da im ostane u sećanju kao neko jak i šta ja znam...Tako  mi je rekao.
-          I ti si prihvatio?
-          Jesam, rekao sam ti...
-          To ti je profesionalna obaveza, da sklapaš oči nepoznatim mrtvacima?
-          Ne, moglo je to da prođe i bez mene. I obično tako prođe...
-          Podsećao te je na nekoga, možda na tvog oca?
-          Ne, nije me podsećao na oca, ali sam mu se divio što ume da trpi, da se žrtvuje za drage osobe, što podnosi život onakav kakav život jeste. Bio je, u tom smislu, pravi muškarac.  Ako me razumeš!
-          Šta hoćeš da kažeš?
-          Ništa, samo mi se čini da je pravih muškaraca sve manje na svetu.
Ćutali su i ispijali poslednje gutaljaje crnog malo sladunjavog mađarskog vina.
-           Izvini – rekao je doktor Vojkan -  moram da obavim još neke formalnosti, a onda idem kući, pravac krevet... i mislim da ću spavati dva dana neprekidno.
Ti možeš da ostaneš još malo...čini mi se da ima još nešto vina u drugoj boci u frizu.
-          Ma ne, idem i ja. Izvini, Vojkane, ja mislim...
-          Da nisi pravi muškarac?! Pa vidiš i ja to mislim o sebi a ženio sam se toliko puta.
-          Pa šta smo onda, jebote?
-          Džukele! Eto šta smo! Što me tako gledaš? Mi smo, bar za sada, samo ono što narod zove  muške džukele. A da li čemo biti muškarci...čisto sumnjam. Mada, možda postanemo muškarci. Jebiga, ko će ga znati. Život je kurva! Ajde!
-          Ajde!

RATKO DANGUBIĆ: ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Nama je svaka vlast dobra, jer mi za bolju ne znamo.

Kod nas se stalno bore dobro i zlo, ali mi uvek izaberemo manje zlo.

Ne treba nam inostrana pomoć. Uskoro ćemo svi živeti u inostranstvu.

Pamćenje nam bledi, hartija nam bledi, zato mi istoriju pišemo krvlju.

 Umetnost povezuje ljude. Koliko je samo zarobljenika klesalo i lilo njegove spomenike.

Ova država ne liči na Titanik. Ovde nema toliko bogatih ljudi.