понедељак, 26. јануар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: ŽIVOT U OBLACIMA

Srbija je  uveliko monarhija. Svaki grad ima svog kralja podzemlja.

U Srbiji je život jeftin. Skupo je njegovo održavanje,

Mi imamo dvostruke standarde u našoj spoljnoj politici. Pred jednima klečimo, a pred drugima puzimo.

Matematika nas uči da se i u životu mora računati s nulama.

Radim u kancelariji za brze odgovore, koje dostavljamo po golubu pismonoši.

Oko za oko, zub za zub nije bilo dovoljno, pa smo im naplatili i kamatu.

Meteorolozi živi u oblacima.

недеља, 25. јануар 2015.

MILAN TODOROV: ŽENA U PLAVOM

           Žena pedesetih godina, ravno začešljane pepeljaste kose, na toj fotografiji izgleda savršeno mirna. Njeno skladno telo ne odudara od izraza nepokretnosti na njenom licu. To, zapravo, kao da nije lice koje nekome pripada nego anatomska slika voljno stisnutih mišića brade, obraza i očiju. Ta ženska osoba leži zavaljena na šarenom tepihu. Iza nje je naherena starinska fotelja sa meblom u turskim drečavim bojama, kao izvučena iz fundusa pozorišta u kome se daju samo klasične, spore i duge drame. Svetlost abažurne stone lampe jasno ukazuje na noćni sat u kome je fotografija načinjena. Dama je odevena u dugu svetloplavu haljinu, koja se odmah ispod kolena raskriljuje otkrivajući glatke i oble gležnjeve na  njenim nogama. Čini se da nosi vrlo tanke najlonske čarape boje kože. Ona je zapravo u poluležećem položaju, nesigurno oslonjena na lakat desne ruke. Takav položaj joj omogućava da glavu drži ukoso položenu na ramenima. Leva ruka joj je prebačena preko bedara.
          Sa njene desne strane, na turskom tepihu, nalazi se široka bela keramička šolja. To su one šolje iz kojih se obično pije čaj, kafa ili vruća čokolada. U svakom slučaju ne služi za ispijanje alkohola. Prazna šolja je brižljivo odložena na  tepih. Na njemu nema tragova prosute tečnosti. Naprotiv, bela šolja na crvenoj vunenoj pozadini deluje kao eksponat koji je neko pažljivo instalirao u kadru za fotografisanje tako da čitav prizor koji sagledavam maltene u jednom potezu – odaje utisak planirane intimne atmosfere i kao takav ne izaziva u meni nikakvo interesovanje.
          A onda nastaje trenutak koji dotadanjem prizoru daje katastrofičnu snagu i čitavu stvar preokreće naglavačke, poništavajući suspregnutu mirnoću slike, razbijajući mogućnost njenog razumevanja u paramparčad. Kao ogledalo. Sa desne strane, malo iza nepoznate žene, ali tako da ih ona u svakom trenutku može okrznuti pogledom samo ukoliko se malo iskrene, nije potrebno čak ni da se osvrne, na podu su  njene izuvene cipele. Imaju potpetice, ni visoke ni male, malo proširene u peti i sa lepo zaobljenim suženjem na donjem delu štikle. Ništa posebno, osim što je jedna cipela bela a druga crna.
          Na toj slici je, inače, sve drugo u savršenom redu. Izuzev te uznemirenosti koje izazivaju njene rasparene balske cipele.
          Pokazujem svojoj ženi fotografiju te žene u plavom. Ona brzo pogleda fotografiju jer se spremamo upravo da izađemo i zatim presavijene novine spušta u korpu kraj vrata.
          Da?- pita.
          Da li si osetila isto što i ja?
          Strahovito uznemirava, zar ne?
          Potvrđujem i bacam pogled na moje, pa zatim njene cipele. Moje su tamno braon, uredno zašnirane. Njene su crne i sjajne. Sa nama je, dakle, u ovom trenutku i dalje sve u savršenom redu. Ali, mi oboje veoma dobro znamo da na onoj slici nije stvar bila u cipelama, ni u šašavosti njihovih suprotstavljenih boja, čak ni u nepoznatoj drami koja je na kraju proizvela njihovu odbačenost, nego u očekivanju nečega, što se, sudeći po očajnoj usamljenosti osobe na slici, verovatno nikada neće dogoditi. 
          Samo, zašto smo nas dvoje uopšte došli u situaciju da nas uznemiri ova slučajno otkrivena fotografija u starom inostranom časopisu?

четвртак, 22. јануар 2015.

REČENICE KOJE VOLIM (36)

Vrapci

Tamniji za tamu ove jeseni tmaste,
i grublji za zimu ove zime prošle,
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste,
i neću vam opet reći: Dobrodošle!

Vrapcima ja moram, nežno, kao otac,
reći nešto toplo u ovaj dan plavi,
vrapcima - tom sitnom zrnevlju života
što je cvokotalo s nama na mećavi.

Dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste,
ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba
razmažene gospođice laste.

Oni su s nama zebli ispod streha,
oni su voljeli i ovo golo granje,
zato, moj pozdrav, vesela grudvo smjeha,
gospodo vrapci, moje duboko poštovanje!!!

                                                  Vito Nikolić

                                               

MILAN TODOROV: NEPOVOLJAN KURS

Predsednik o Kosovu najpre konsultuje patrijarha Irineja. Patrijarha Čarnojevića čuva za kraj.

Dostojno smo obeležili stogodišnjicu Prvog svetskog rata. Mi ne zaboravljamo svoje običaje.

Na ovim prostorima se nikad ne zna kad može izbiti bratoubilački rat. Teško onom ko nikog svoga nema!

Ja uvek kažem: čovek ne sme stalno da govori jedno te isto!

Nismo se mi prodali jeftino, samo je trenutno takav valutni kurs.

Žena je podvodačica, ćerka kurva, sin diler droge a otac lopov. Porodica predstavlja osnovnu ćeliju našeg društva.

Pre i posle jela treba ruke prati, jer su danas kontejneri užasno prljavi.

To što ste rekli  je veoma interesantno. Da li bi vam bilo teško da  ponovite, pošto sam zaspao dok ste pričali?

Kome ima veka, ima mu i leka. Zato se mnogi ne libe da kupe doktorsku diplomu.

 Mi smo već ugasili. Što da trošimo sveću kad ničija nije gorela do zore?

Moje radno vreme traje čitav dan, ponekad i duže.

среда, 21. јануар 2015.

RATKO DANGUBIĆ: MIRISI I FROJD

Ako je Amerika otkrivena jer nije otkrivena Kina, pa i ja mogu da otkrijem nešto ako ne otkrijem Finsku. Ima pun mesec da se ovde rvem sa jednom Frojdovom knjigom i njegovim baljezganjem o potisnutim željama. Iako povremeno gubim strpljenje, ne mogu da je ostavim. U Helsinkiju mi je tako kako je: ovde je „manje dobro za ljude, bolje je za automate“. Sve je prividno uređeno, ljudi su opsednuti svim i svačim, gotovo hladni. I ovo je, rekla bih onim tvojim jezikom, samo moje finsko poglavlje. Ti znaš da ja ovamo nisam htela, ali diplomatija je lutrijski bubanj. Po dolasku u Helsinki Milan je radom i osmesima uspeo da nađe put do ljudi, hteo bi da pomogne toj jebenoj zemlji, da uveze bar kajmak.
U Milanu ovde vide kosmopolitu, govori pet jezika, a ja vidim jadnika u zamci usranih evropskih vrednosti. Kako provodim vreme? Sve me nekako pritiska i jedva da sam u stanju da se nasmejem. Bavim se poslovima koje Milan ne stigne da privede kraju.Trudim se da komponujem po dva-tri sata dnevno. Iza mene je prokleta Muzička akademija, pa ne mogu sa svojih četrdeset i koju sve da bacim u vodu. Retko sednem za klavir samo zbog sviranja, mislim da smo ga uzalud selili ovamo, zauzima pola dnevne sobe. Deluje lepo kad dođu „ovi njihovi pingvini“, ali mene čini nervoznom. Ne mogu da se nadive odakle nama u Srbiji Petrof. Pre neki dan sam računala, ima preko sedamdeset mojih balada i kojekakvih sranja koja se vrte na radio i TV stanicama. O emitovanju brine kilavi Savez kompozitora, imaju odeljenje za autorska prava.
Iskreno, volim da se jadam i prepirem u mejlovima, posebno s tobom - otuda mi onda nagrne smrad uboge zemlje. Sve mi se izmeša, kao mirisi i ukusi u kineskom restoranu. Tada, nekako, osetim da sam živa, da me ima i gde me nema. Ovakve misli, kakve mi sada razmenjujemo elektronski, razmenjivali su ljudi pismima, samo sporije, valjda. I mogu ovako da naklapam, a da me ne zamori priča: ovo nas obe odvodi u prostore polusveta, u kome sve ima smisla i kada nema smisla. Tako mora da bude i kada nas izda logika. Radujem se susretu u Berlinu. Nikada mi nije bilo jasno kako uspevaš uvek da budeš vesela. Htela bih u sebi da probudim kakav-takav interes za finski dizajn, i, ne želim nikoga da uvredim, ali sve mi je to nekako sterilno. Tek da se zabavimo, rekla bih da kod njih ni vaza nije samo vaza.
Ozbiljno, iznenadila si me svojim opažanjem, o tvojoj Ivani. Ona je, i za mene, bila i ostala miks krutog estete i blago nasilne osobe. Jeste malo na svoju ruku, to je istina: pametna je iznad proseka, ma do one stvari. Ta njena „svemirska“ medicina je ozbiljna igra, a pamtim da je diplomirala za tri i po godine. Ne znam, i iskreno se pitam, kako je ostala svoja. Ti si joj sestra od tetke, i trebala bi da se bar tebi poverava, da se ne tegli na kaučima psihijatara. Ako se ne varam, ona ima trideset osam, a nije se do danas udala. Znam da je imala onih par usoljenih ljubavnika, ali uvek ih je ocenjivala sa: Nema ovde kape za Rajka. Skoro sam bila u Oslu na seminaru za negu kerova lutalica i gradnju egzila, i upoznala sam neku Francuskinju koja, zamisli, poznaje Ivanu. Francuskinjin suprug, inače hirurg, je vodio u Beograd kao na foto-safari, i upoznale su se na prijemu u ambasadi.
Milan je jutros rano otišao u kancelariju. U kuhinji je Poljakinja koja nam održava rezidenciju. Ja sam se oko devet izvukla iz kreveta. Dok sam se obukla i ustala, evo ga jedanaest. Uz kafu sam sela da ti trunim, imaš na ekranu, u jedanaest i deset. Nije mi trebalo dugo da krenem s pisanjem. Na sreću, nisam omeđena papirom, pa mogu da trabunjam, a i da brišem: ne volim da se zapletem, pa posle ne mogu da razmrsim. Ne kori me da sam dugo odsutna iz Beograda, i ja bih radije sedela tamo u kakvom kafeu. Milan mi veli da se Ivanin otac Petar, nakon povratka sa odmora, spremao da preda zahtev za penziju, a sačekalo ga je unapređenje uprave Ministarstva. Ne potcenjuj diplomatiju, bio je Milanov komentar. Ne, Petar je diplomata od karijere, i drago mi je za njega, radi mnogo, ali se bojim da tu nema para, jer plate tamo nisu velike.
Ne dopada mi se što te muči kamen u bubregu, pa ni tvog tatu prostata, i ne mogu da shvatim da ni ti ni on nećete u bolnicu. To sve zvuči nekako baš frojdovski sjebano. Za pola sata mi stiže dekoraterka s kojom moram u ambasadu, menja zavese. Moj unuk, Junior? Tako ga zove Milan, javlja mi sin iz Johanesburga, da je prohodao, i juri po travnjaku one njihove prekrasne vile. Spremamo se Milan i ja da odletimo do njih na nedelju,dve. Upozorila sam skoro sina da pazi da mu dete ne bude ženskaroš, kakav je on. Razgovaram sa njim i o onim dijamantima. Nekako sa strane, ne bez ironije, on dodaje, i podbada me, da tamo ima svega, ali da ne sanjam preveliki broj karata.
To da se tvoj bivši muž oženio ne bi trebalo da ti smeta. I ti si se udala. Dobro je da radi na VMA i da se nada da će postati pukovnik. Pa, ne treba se ustezati ni da se uzme i kakva alimentacija. Drago mi je što si sa mojima u vezi. Volim kada na sav glas hvališ moju porodicu kao divnu, a znam da ne misliš uvek tako. Bojim se da moja majka ne izgleda najbolje, i da su male šanse da odbaci štap. Ta moja otkačena kuma Jelisaveta, kako si rekla, jeste mala rospija. Tu se nema šta ni dodati ni oduzeti. Videla sam pre dva dana da je dala beslovesni intervju, pun lupetanja i nametanja. Ta njena vezanost za jebenu Akademiju i posvećenost nalaženju tragova Kelta u Srbiji je iracionalna.
Pominjala si mi kolegenicu Veru, kažeš da si je videla u dragstoru. Vidi, Vera ima sina koji je diplomirao i postao advokat i lep je momak, tako da bi valjalo da ga upoznamo sa onom tvojom sestričnom Mirom. Mislim da je lepa partija.
Nego, da te zabavim: Skoro mi je prijateljica iz Madrida, koja je radila s majkom u Institutu, poslala skenirano rešenje njene prije, koje je potpisao dekan fakulteta, koji priji, doktoru i profesoru, nalaže da izvrši izmenu fotografije u karti za javni prevoz. U obrazloženju dekan veli da prija, u ispravi koju on treba da potpiše, ima fotografiju, koja odudara od estetskih principa, tako da se njome ne može služiti u saobraćaju, već samo u dečjem vrtiću. I pošto  imenovana ima dimenzije zbog kojih ne može da uđe u vrtić, pa čak ni dečiju baštu, celishodnije je da izmeni fotografiju, pa da zalazi među ljude saobrazno proporcijama. Upućuje dekan imenovanu da ode kod frizera, manikira, pedikira, a ukoliko može i kod krojača i tašnera, i prvu fotografsku radnju i uradi ono što joj se nalaže u dispozitivu, jer nema pravo žalbe. Nisam se skoro tako slatko smejala. Očigledno je, prija nekome tera inat, a ni dekanov stav nije za bacanje.


Pa Frojd smatra, to sam zapamtila, da je uzrok mentalne bolest psihološko stanje pacijenta.  Izgleda da mi je danas ovde neki toplo-hladno dan. Upravo mi je iz banke stigla poruka o uplati autorskih honorara po osnovu prava mehaničke reprodukcije, ružnog li izraza, za proteklu godinu. Taj honorar se obračunava iz evidencije i podataka producenata nosača zvuka i prodaje istih u prethodnoj godini. Pa, i nije u pitanju mala suma, obradovali su me. Mogla bi da padne jedna haljina kod Diora, a htela bih i tebe nečim da iznenadim. Moram da idem. Evo mi dekoraterke, da je samo vidiš. Pisaću ti. Puno pozdravi Ivanu, i vidi da nađe kakvog ko ima kapu za Rajka.

понедељак, 19. јануар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: VARLJIVO VREME

Ako je ćutanje zlato, ovaj narod zlata vredi.

Političari pričaju bajke, jer od detinjstva ništa drugo nisu pročitali.

Klima se menja. Ova zima me neodoljivo podseća na varljivo leto 68!

Na fotografiji sam ispao strava!

Od imovine nemam ništa, a i to se zbog poreznika vodi na ženino ime.




                                               

недеља, 18. јануар 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: ZOV DIVLJINE



  
Ponekad pecam i na suvom. Kad radi riba!

Političari se bore da što duže ostanu na vlasti. Vreme je novac!

Trošimo poslednje prirodne resurse. Pri kraju smo živaca!

Kad pomislim šta sve treba da uradim, već sam se umorio.

Kod nas je policija komandant parade ponosa.

Zamolili smo naše navijače da navijaju fer i korektno, i da se za vreme utakmice uzdrže od upotrebe vatrenog oružja.

Mesto Srbije je u Evropi, mada je dosta jak i zov divljine.