субота, 22. новембар 2014.

MILAN TODOROV: DUŠEVNI MIR

Ono što se čuje iz vlade dobro prolazi u narodu. Na jedno uvo uđe a na drugo izađe.

Da li ima života posle smrti? Posle ovakvog života, nema!

Primili smo gol u prvom minutu igre, jer naš golman nije hteo da ide na prvu loptu.

U se i u svoje kljuse, istakli su Kurta i Murta.

Striktno poštujem zakon, ali ne držim vam se ja tu baš nekih pravila.

Cvetanje tikava kod nas se odvija uspešno, nezavisno od godišnjih doba.

Nama je najvažniji duševni mir. Za njega smo spremni i da koljemo.

Moje mišljenje nije usamljeno. Pričao sam o tome više puta sa samim sobom.

ZORAN T. POPOVIĆ: FORMIRANJE MOJE LIČNOSTI

Svakog gosta tri dana dosta, ali se ispostavilo da su ovi bili okupatori!

Ne sekirajte se mnogo ako i ovog meseca neste dobili platu. Verovatno je poslodavac u tom trenutku imao preča posla!

Na svakom ćošku po neki diler droge, ali naša policija ne voli da se bavi ćoškarenjem!

Ja tebi, ti meni. To je princip spojenih sudova!

Osudili su ga na kućni pritvor, tako da sad ceo dan provodi sa ženom. Kud ćeš veće kazne!

Onima koji bi da mi jebu mater, moram da kažem da je mene donela roda!

Dao sam maksimum od sebe. Više i nisu mogli da mi uzmu!

Bio sam više puta na informativnim razgovorima. Na njima sam se formirao kao ličnost!

Aplauzi i ovacije došli su kao poručeni!

петак, 21. новембар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: KONTAKT

Štrajk zdravstvenih radnika, niko nije ni osetio. Pacijenti su umirali kao i ranije!

 Juče sam se napio od sreće, a danas od tuge. Ne znam, koji je mamurluk gori!

Nema potrebe da me lažete.Sve vam verujem!       

Pristajemo na sve što neprijatelj od nas traži, jer smo mi uvek spremni  na kompromis!

Aforizme pišem kad mi blokira mozak!

Idemo goli i bosi, da bismo sačuvali kontakt s prirodom!


ZORAN T. POPOVIĆ: NIKO NIJE SAVRŠEN

Kod nas svi tragaju za istinom, a mole boga da je ne nađu!

Kod nas je sve više nezaposlenih, jer država radi svoj posao!

Naše pravosuđe je imalo dokaze, crno na belo,  A onda je u fioci nekog sudije i crno izbledelo!

Puni smo kao brod. Titanik nam nije ravan!

Traže novac da mi zaposle sina. A ja mislio da ta moja baraba ne vredi ni prebijene pare!

Ja, pa ja, pa ja. Tim redom smo zauzeli mesta na pobedničkom postolju!

Ruka pravde bi ih stigla, da ta ista ruka nije primila mito!

Voda ne ide dobro s vinjakom. Izaziva neželjene kontraindikacije!

Ako pare ljude kvare, ja sam neiskvarena duša!       

Srbija je procvetala. Na sve strane polja marihuane!

Mi smo lud narod, što je samo dokaz da niko nije savršen!


четвртак, 20. новембар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: DNEVNI DOGAĐAJI

Oni kada dođu kod nas u goste vole da kažu i ono što nam se ne sviđa. Tek da vidimo da se osećaju kao kod svoje kuće.

Ne volim vesti koje su obeležili dnevni događaji. Posle samo mislim šta nosi noć.

Osudili su ga na kućni pritvor, umesto na zatvor. Uverili su se da mu je žena prava zmija.

On je u politiku ušao s najboljim namerama. Da se obogati.

Jednom će stopa nezaposlenosti ovde biti svedena na nulu. Kada svi odu odavde.

Kod mene u porodici svi su bez posla, pa moramo da izdržavamo jedni druge.


понедељак, 17. новембар 2014.

MILAN TODOROV: ENGLESKI HUMOR

Mi i dalje ne razumemo engleski humor. Džabe ste nas bombardovali!

Srbija je na putu u bolje sutra, zato je danas ima tako malo.

Policija je spalila veliki deo zaplenjene droge, a i ostatak će planuti.

Ja i moja žena trošimo više nego što zarađujemo. Ne primamo platu.
   
Oni na vrhu su puni. Kao kontejner.

Ako veličina nije bitna, zašto žene padaju na veliki novčanik?

Dobar aforizam obično čine dve rečenice,  prva i druga.

среда, 12. новембар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PISMO IZ BERLINA

...dragi Petre, javljam se nakon trideset i sedam godina. Toliko ima od tada. Da, stvarno, ko bi rekao. Pa i vreme je da se kaže ono što se želi. Odavno su potamnele fleke na malom ogledalu koje si mi poklonio i koje sam ponela sa sobom. Nisam unapred odabrala kako da ti se sada obratim. Koliko sam puta počinjala pismo i bacala papir. Trebalo je izdržati tolike godine i doći do dana kada ovo stavljam na hartiju. Na TV prenose lansiranje rakete s poligona u Kazahstanu; nisam čula o kakvoj je vrsti rakete i satelita reč i čemu to služi. Dobro. A sada bih da bliže priđem s pričom. Ne mogu da dozvolim da ispadne da okolišim. Ako te pismo ne dotakne, onda je potpuno beskorisno. Probaću da se pridržavam malih principa. Pijem kafu sama, odavno sam prestala da pušim: gledam kroz prozor u mali travnjak i uređenu pošljunčanu stazu.
Pisanje samog pisma ni na koji način ne može da bude zabava. Ako te ovo saznanje i dirne, nadam se da me nećeš prezirati. Pa ipak, prihvati na početku da ovo radim i za tvoje dobro i da ne postoje skriveni razlozi. Sve zavisi od jasnoće prihvatanja igre sudbine i tvoje usredsređenosti na misao da sudbina ume stvari da zadrži za sebe. Tvoje je da o svemu sudiš, jer znam šta želiš da slušaš.
Neke činjenice, od ovoga što sledi, ne mogu da budu jednako zanimljive za oboje. Tek kada sam se oslobodila malih predrasuda učinilo mi se da imam pravo da ti uputim prekor i za s tvoje strane učinjeno i neučinjeno. Pred oči mi izlazi voz koji me je odvezao sa stanice u Novom Sadu. Taj trag sećanja i sve one kratke senke u jednom sivom danu prolaze i ne zastaju, kao da se mene i ne tiču. Onda sam rekla: „A šta ću ja ovde? Koliko sam dugo ovde?“ I tako, mislila sam, dođe red i na mene: kao da je neko, posle neizdrživog čekanja, prozvao moje ime. Sećam se kako sam uplakana lutala pogledom po peronu, a tebe nije bilo. Ne znam zašto taj trenutak povezujem sa šlagerom Pod crvenim fenjerima Sent Paulija? Možda je pogrešno gledati na ovaj način. Pamtim i kera lutalicu na peronu, sa isplaženim jezikom, koji je dahtao kao da otkucava sat.
Sećam se gorkog ukusa dana: ispratila me je Nina Jakovljeva. Ljubav ne postoji, rekla sam joj. Tu reč koriste samo naivčine. Ništa na svetu nije sazdano od ljubavi. Ona je potpuno neživa stvar. Nina Jakovljeva me je umirivala, govorila kako ljubav može da bude toliko snažna da promeni svet. „Nemoj to zaboraviti“, rekla je. „Nemoj.“ Tada nisam shvatila da me pljuvanje, ponižavanje i odbacivanje sebe ne može ojačati.
Kada bih se odrekla sećanja i ovog uvoda, mogla bih da ti pošaljem i kratak telegram. I kakvu moć treba da ima ovo pismo? Ima mnogo moći kojih nismo svesni. I kada mislimo da smo normalni, mi ne znamo da ne moramo da budemo normalni. Postoje svakakve ljudske moći i slabosti. Svi mislimo, jedemo, spavamo, osećamo bol, sreću, ali to je kod svakoga drugačije.
Ti bi mogao da kažeš da laprdam. To je tvoja reč. Zapamtila sam je. Ja ne laprdam. Najpre sam sklona da sve svedem na igru, na trik kojim bih htela da te izbacim iz ravnoteže. I teško mi je. I sumnjam da mogu sebe da ubedim u ovo što govorim. I što se više suzdržavam da ti se javim, odnekud nadire kamena sila i pritiska me da se oglasim. A to izgleda kao da sam trenutak planirala unapred, a ja znam da se sve dogodilo spontano. Tako sam postala svoja žrtva i svoj zarobljenik. Tako sam dozvolila da samu sebe žalim. Uspomene na tebe i danas mi izranjaju iz detalja, iz razgovora. Sve umem da svedem na bizarna osećanje i misli o tebi. I, naravno, sve to nije ni izdaleka toliko lako. Tako ispada, kada se vratim na osećanja, da nisam uspela da te mrzim koliko sam želela.
Posmatram odvratne knjige u velikoj biblioteci, svrstane po jezicima, i mislim: koliko je on jezika tečno pisao. Hoću, Petre, da ti saopštim tužnu vest: umro je tvoj i moj sin Milan. Tvoj Milan za koga, do danas, nisi znao da postoji. I ne verujem i verujem da su ti usne zadrhtale. Ne može čovek uvek da ostane hladan i razuman, ali to tebi polazi za rukom. Da: dugo sam mislila da li da ti ovo javim, ali nedeljama sedim prazna kao rasušeno bure, kao da su mi izletele emocije iz tela. Još čujem njegov hrapavi glas, koji izlazi iz prsa, nalik mumlanju. Skoro četrdeset godina mi je to razdiralo dušu: pišem iskreno, oborene glave. Dođu dani kad čovek izgubi mir i kada mora da se vrati u detinjstvo ili mladost. Da sam sada pored tebe, verovatno bih na tvom licu primetila tračak nekog drugog Petra. Ti sada izgledaš kao da te je udario voz kojim sam krenula iz Novog Sada. Nekako mi se čini da svaka moja rečenica može da bude kap bola na prethodnu i kao da se bol dodaje na iznenađenje, stalno se dodaje.
Kasno sam shvatila sada da je lakše živeti bez para nego bez iluzija. Nekada mi je falilo i jednog i drugog. Tada sam bila sebi tuđa i potpuno skrhana. To je bio i bezobrazluk sudbine, i njeno raspoloženje je, kao i sada, bilo nepredvidivo. Ni po čemu nisam mogla da zaključim da i ti o meni tada misliš jedno, da sam samo Folksdojčerka. Tvoje iznenadno nestajanje iz mog života me je pogodilo. Kada sam se suočila sa „titulom“ politička izbeglica? Čiju sam savest rasteretila i sebi nevidljivi paket natovarila na leđa? Frišovi su u Novom Sadu, govorila sam ti, bili sirotinja: vodili smo poreklo od zatucanog nemačkog vunovlačara. Nisam imala pojma šta su Nirnberški zakoni o rasi i Zakon o zaštiti nemačke krvi iz 1935, dok nisam stupila na tlo Berlina: mislila sam samo kako da se odvojim od dna. Sada znam kako sve to zvuči i izgleda. Pretpostavljam da znam. I dolazi red na mene. Našla sam se, ja, Folksdojčerka, u svetu mimo svoje volje: ostavljena i trudna. To moram da ti ponovim: trudna. Čekala sam da mi otadžbina predaka neće dati državljanstvo. Ali to se nije desilo, nije se štap sudbine slomio na mojim leđima.
Dugo sam patila za mnogim ljudima i uspomenama iz Novog Sada. Htela bih da budem sasvim iskrena, nemam razloga da ne budem, dugo si mi nedostajao. Ti si sigurno klimnuo glavom na ove reči. Trebalo bi i da ti se oči sjaje neodređeno, s naletom prilične tuge. Nemačka je, uz dozu gorčine, prihvatila mene trudnu, a onda i mog i tvog hendikepiranog sina Milana: iz bolnice u bolnicu, iz škole za hendikepirane u školu za hendikepirane, blizu petnaest godina. Nisam tražila utehu u bogomoljama. Tada sam radila sve poslove koje su nudili.
Tek koliko je vremena trebalo da savladam rukovanje polumrtvim telom i hladnim uređajima i invalidskim kolicima. Kako je posle porođaja ostao hendikepiran nikada nisu objasnili do kraja. Mislim da je tu bilo i do lekara koji je vodio porođaj. Ni danas to nije jasno. U početku je Milan bio lak, ali s godinama je dobio i na visini i na težini. Tako sam iz godine u godinu, iz sata u sat menjala jedan pakao za drugi pakao. Dovraga, volela bih da si imao priliku da vidiš to što sam ja gledala sve ove godine. Tako sam ja nasledila nečiju sudbinu, a da nisam znala čija je. Postigao si davno-davno što si želeo: odbacio si me kao prljavu kafansku krpu. Bilo mi je u početku čudno da nosim dete čoveka za koga znam da neće pripadati meni. Ipak, nastavila sam trudnoću i čekala maj kada dete treba da se rodi. Priznajem: nisam ti rekla da sam trudna. Da ti umanjim nelagodnost koju sada imaš, verujem da tu postoji i određena vrsta moje blage krivice. Ne trudim se da uopštavam stvari, jer ne volim da tragam za onim čega nema. Nešto vidljivo ili nevidljivo nas je razdvojilo.
Milan, dala sam mu ime tvog dede koji se nije vratio sa Solunskog fronta, ali Bog je sve onako i ovako hteo: Milan nikada nije dobro ni progovorio. Bilo je ponižavajuće obilaziti ustanove i trpeti poglede ljudi koji te sažaljevaju. Mislili su da dete ima češko ime. Bila sam gurnuta u svet za koji nisam sanjala ni da postoji. I tako je moja borba za sakato dete postala izazov za koji nisam bila pripremljena. Bolest je bila, baš kao i Bog, neumoljiva. Najstrašnija kazna čekala me je svako jutro: pogled Milanovih očiju. Kada samo pomislim na taj govor njegovih očiju, a sporazumevali smo se svakojako. Ne samo da nisam mogla da se odvojim od njega nego je trebalo i sve planirati: potpuno sam mu se posvetila. Ipak, s godinama je došao i njegov dugi boravak u raznim ustanovama i došlo je i njegovo saznavanje stvari i njegova pitanja.
Kada je imao dvanaest, rekla sam mu da ne znam ko mu je otac. Valjda možeš da pretpostaviš koliko je ljudima bilo teško da me prihvate, i to u Nemačkoj koja je koju godinu ranije sanjala Arijevce. To smo učili, propaganda je kliktala da u Trećem Rajhu ne može da bude Cigana, siromaha, Jevreja i prosjaka, ni Slovena. Živela sam, od 1958, kao robijaš u odvojenom Berlinu. Koliko sam noći provela bez svetla, otvorenih očiju: i ne sanjajući kakvo je blago pored mene. Na prvi dan pravoslavnog Božića 1964. tako me je strašno steglo u grudima da sam mislila da ću se srušiti od srčanog napada. Tog dana Milan je bio na silnim pregledima na klinici. Otkrili su u Hamburgu, ko zna kako, da je Milan genije za fiziku i matematiku. To je još bila rana faza njegovog obrazovanja i ispoljavanja talenta. Pitanja koja su mu postavljali bila su za mene nerazumljiva, a njih su njegovi odgovori dovodili do ekstaze. Kao da mi je neko rečima probo prsa: posle tog saznanja duša mi je krvarila mesecima, nisam uspevala da zaustavim suze. Da li je to sreća? Pre bi se sve to moglo nazvati olakšanjem i saznanjem da život koji provodim s njim ne protiče uzalud.
Tada sam shvatila i videla da mu rad pruža zadovoljstvo. Svaki dan sam ga šetala u invalidskim kolicima kroz parkove. Kada bih ponovo mogla da se unazad zagledam u dušu, videla bih i nekrologe svojim nadanjima. Zurila sam i u tvoju fotografiju, u pečurku dima koja natkriljuje iznajmljenu kuću u kojoj smo živeli na Telepu u Novom Sadu, kao u dobrog duha koji izlazi iz boce. Sve se nekako tumbalo u mojoj glavi. Nisam verovala šta mi se događa. Mislila sam da je sve to prevelika cena koju treba da platim za nešto što nisam uradila. A gde si bio ti, razapet između ideje, Marksa i Tita? Iz fioke sam prvih godina vadila mali niklovani pištolj, od koga se nisam odvajala, i prislanjala ga na čelo: neka u hladnom izveštaju policije, govorila sam sebi, stoji da sam se ubila u rastrojstvu. Zamišljala sam kako ti policijski kapetan šalje telegram o smrti žene Johane, učtivo te pozivajući da se javiš. Tvoja poslednja adresa stajala je među ličnim dokumentima koje Milan nije mogao da dohvati. Tada nisam imala ovu adresu: ovu na koju ti šaljem poslednje pismo. Slučaj je hteo da mi pre dvanaest godina konobar iz Mostara, koji je radio u obližnjoj pivnici, i s kojim sam govorila srpski, potvrdi da te zna, da si u Trebinju profesor istorije. Tako sam, a da ti to nisi znao, dobila vezu sa tobom. Preko njegovog prijatelja, koji je dolazio u pivnicu, iskopali smo i tvoju zadnju adresu. Priznala sam im da te znam iz Novog Sada, gde si bio na studijama i da sam bila u tebe zaljubljena. No, sve mi je izgledalo besmisleno, zamorno i nepotrebno: Milana nisam mogla da ostavim samog. Da li si se oženio? Imaš li još dece? Jedne noći mi je palo na pamet: kada bi umro, ja to sigurno ne bih saznala.
Krajem osamdesetih Milan je već važio za jednog od najpoznatijih naučnika iz astronautike i za razvoj softvera za kompjutere. Toliko je bilo interesovanja za njegove radove, da ni sa dve sekretarice nije stizao da odgovori. Ne znam tačno kog jesenjeg jutra sam počela da ga gledam drugim očima. Radio je u institutu. Da bih mogla da ga pratim i koliko-toliko razumem, morala sam sav svoj život da prilagodim njegovom. Časopisi su izveštavale o ozbiljnim radovima. Milan je uzeo i ime Hans, a prezime mu je od rođenja bilo moje. Gurali su ili navodili ta njegova kolica u zgrade od stakla, među stare zidine, klanjali se i, u isti mah, motrili na njega: vredeo je bogatstvo. Da li ti nešto znači ime Hans Friš? Preselili smo se u elitni kraj Berlina pre ravno sedamnaest godina: kupili su mu kuću u kojoj je mogao da radi. Posluga me je potpuno odmenila: polupokretni Hans ili, kako ja volim, Milan, dobio je punu negu. Imao je pravu, nakostrešenu kosu, baš kao i ti. Neverovatno je koliko je umeo da bude uporan. Potpuno je razumeo svoj fizički položaj. U javnosti se pojavljivao preko posrednika. Pamtim da je tvoj otac bio matematičar, i verovatno Bogu i njemu treba da zahvalim da je Milanu nadoknadio ono što mu je ne drugoj strani uzeo. Oboje smo od njegovog saznanja ko je i u kakvom je položaju ostali okrenuti na istu stranu. I onda, dar s neba: oženio se i ima dete. Za njega se udala devojka koja mu je sređivala papire, doktorat. Nije bilo, kako si ti govorio, seksa. Nauka može sve da reši. Veštačka oplodnja je dala jednog sjajnog dečaka. Dolazi red na njega, pomislila sam. To je zlato od deteta. Imaš unuka: zove se Helmut. Normalno je dete, u prošli petak napunio je osam godina.
Dok mi je vetar duvao u lice na peronu stare železničke stanice u Novom Sadu, pitala sam se čime sam ja to zaslužila da me izneveriš. Nisam bila ni ružna, ni glupa. Zašto se nisi javio? Kada si se i kako vratio kamenu, smokvama, naru, suncu i mitovima? Zašto me nisi kasnije, ovako ili onako, potražio? Pa Nina Jakovljeva je znala gde sam. Ako nije bila u pitanju druga žena, šta je bilo? Nisam razumela poruku: „Stvari su krenule drugim tokom.“ Ako si verovao u moja osećanja i nisi sumnjao u moju privrženost, verujem da će ti za dalja razmišljanja biti potrebno da znaš: moja je ljubav prema tebi bila dublja nego što si i sanjao. Ti si meni značio više nego što misliš i bilo mi je stalo do tebe. Tek kasnije sam shvatila da ono za tebe i nije bila jedina veza. Ne znam gde sam ispustila konce. Tamo gde postoji obostrana želja i osećanja, sve se da urediti. Ti si povremeno bio zaguljen, i tada mi nije bilo do radosti i zadovoljstva. Grizla me je savest tada kako mogu da mislim na ličnu sreću. Verovala sam da me razumeo, jer si pomogao da prebrodim gubitak roditelja, stavljanje mene, Folksdojčerke, na listu nepoželjnih u Jugoslaviji. Za to sam ti vrlo zahvalna, i valjda je i to jedan vrednijih od razloga da ti pišem. I tek onda kada sam počela da razmišljam o zadovoljstvima, tebe nije bilo. Ponos mi ne dozvoljava da insistiram na pravim stvarima. Retko sam uspevala da potisnem sve i ne mislim koji je pravi razlog tvog bekstva od mene. I onda sam se iznova povlačila u sebe, pa u retkim susretima nisam bila ni najprijatnija. Pokušavala sam da pokažem i suprotno, da mi nije stalo do tvoje ljubavi. Ta tvoja zagonetna putovanja su samo za tebe bila izlaz iz svega. Valjda nisi bio policajac? Ono para i zlata što sam imala, čuvala sam za tebe i mene. Nisi ti, iako si pokazivao da ti je do toga stalo, sanjao da naš dom bude uređen.
Kuda sam krenula vozom iz Novog Sada? Bežala sam bilo kuda, verujući da me sudbina zavela, prevarila i da mi tu gde sam nije mesto. Pamtim kako si me predstavio majci u Ljubinju, kada smo vozom preko Sarajeva krenuli u Hercegovinu: „Ovo je moja devojka Jovana. Ona radi kao knjigovođa u fabrici kablova u Novom Sadu.“ Tvoja plemenita majka nije bila baš sigurna šta radi knjigovođa, pa je rekla: „Fino.“ Tada si bio uljudan i nasmejan. Predstavljao si me kao da sam važna ličnost. Trebalo je da svi oni budu počastvovani što me upoznaju. Život nije kreda na tabli, da se može izbrisati, ni u bedi, ni u bogatstvu. Ja tada nisam znala da si ti bolovao od tuberkuloze, da si zalečeni tuberan. Sve me je stizalo u hodu: to mi je na peronu u Novom Sadu kazala Nina Jakovljeva. Nisam nigde žurila, nisam mnogo pitala. Ni danas nisam sigurna šta su to bile tvoje izmenjene okolnosti. Dve koverte sa fotografijama, jedini trag zajedničkog života, tištile su me ovde koliko i nevolja koja me je pratila: Bog kao da nije hteo da se umilostivi. Nisam se nikada odrekla nade da ćemo se jednom sresti. Ali šta sam mogla sebi obećati kada je Milan, bespomoćan, stajao preda mnom: da postoji neminovna sudbina. Nije bilo mnogo ljudi s kojima sam mogla da se posavetujem. Koliko sam dana i noći provela bolesna, ležeći polumrtva u krevetu.
Izgleda da sam kasno postala bezbrižna, i bogataš, i nije mi ostalo mnogo da ređam bezbrižne dane: Milanu je bilo blizu trideset kada je dobio prve velike pare, za tamo nekakvo unapređenje rada kompjutera. Taj preokret je bio gotovo nestvaran. On je bio dete koje nikada nije uspelo da klimne glavom, da odmahne. Veruješ li u potpunu tišinu od koje može da se poludi. Ima dana kada sam se pitala da li sam živa. Posle sam se pitala da li si ti nekad mislio na mene: patiš li ili si srećan? Kome sam ja mogla da prodam moju priču. Nije bilo robe koju bih znala prodati, kao što nisam umela ni tebe da zaustavim da ne tumaraš za drugim devojkama po Beogradu. Tamo si se, Nina mi je rekla, izmicao. Kada si se udaljio od mene, povukla sam se u stranu i ostala kao zaboravljeni kofer: ti si me oterao u Berlin, a da nisi znao da si to uradio i da posle tebe za mene ništa neće biti isto.
Sećam se krsne slave tvoje porodice: Svetog Nikole. Sto je bio krcat jelima. Tada si me predstavio kao tvoju nevestu koja se sprema da pređe u pravoslavlje. Svi su se radovali, smejali. I iz ove udaljenosti, nakon toliko godina, vidim šta je stajalo na stolu: velike ribe, isečene na komade na porcelanskim ovalima. Mešala se hrana, ukrasni zeleniš. Padali su u oči, na odvojenom stolu, slatkiši: sitni kolači. Iznošene su boce, bokali: rakije, vina i sokova. Kada je to bilo? Bilo nam je lepo u kući tvoje majke, čekali smo tvog brata da se vrati iz Amerike. Veruješ li da sam to, ne jednom, i sanjala? Uvek sam bila pomalo lakoma na jelo, i volela sam gozbe. To znaš. Obraćao si se uvek i svuda kao gazda: „Kod mene u kući, kod mene na fakultetu.“ Nigde nije bilo nas, drugih ljudi. Koliko sam puta prešla, kao preko usnulog dvorišta, preko svoje gorke sudbine. Petre, umro nam je sin. Koliko sam puta stajala na Postdamskom trgu, u Vilhelmštrase, ne znajući kuda idem: tumarala sam u oronulom, razrušenom i mrtvom gradu, podeljenom zidom, opkoljenom sa svih strana nesrećom. Kako sam se osećala? Zamišljala sam Adolfa Hitlera i Evu Braun u letnjikovcu Berhtesgarden: uvek me je mučilo zašto se Hitler, na kraju, oženio ovom fufom. Upoređivala sam svoju sudbinu sa sudbinama udovica i devojaka u Nemačkoj. Tako sam sebi tražila oslonac, poredeći svoju nesreću s tuđom. Svakakve misli su se vukle za mnom: bezbroj suza ostalo je na pokrivačima i cicanim navlakama.
Zaposlila sam se prvo kao kuvarica u pristojnom restoranu, gde su pre rata žderali Himler i Gering. Tu sam kasnije radila i kao knjigovođa. Još su u podrumu čuvali izlivenog orla u bronzi, koji u kandžama drži lovorov venac s kukastim krstom u sredini. Nemci, baš kao i Srbi, misle da je istorija izmišljena zbog njih, da su oni najvažniji za opstanak ljudske rase. Sećala sam se tebe, oslobodilaca, petokraka i partizanskog komandanta koji je na belom konju ušao u Beograd. Kako se zvao? Gde me je čekala podvala sudbine? Ovde sam se susrela s posledicama sage o Arijevcima. Ponekad mi je bilo teško da izađem sinu na oči: nemo me je ispitivao o svemu. To je radio tek kada je dobro savladao azbuku, pisanje, bajke i legende. Imala sam malo ljubavnika: mogu se izbrojati na prste jedne ruke. I među njima je bilo invalida iz rata. Brzo me je stigla starost. U Berlinu je bilo i lepših i pametnijih žena: bilo je udovica kao pleve.
Godine sam provela spavajući u maloj kuhinji, da bi Milan imao sobu. Znaš li šta znači svaki dan sklanjati nečiji izmet? Ne znaš. Milan je ostao, da te podsetim, gotovo nepokretan: zavoleo je crne rupe i daleki svemir. Neko je to, od pedagoga, otkrio na vreme, kada je imao deset godina. To su pravi Nemci: oni ništa ne prepuštaju slučaju, a onda dozvole da im se nametne Hitler. Pobegao je Milan tamo gde niko nije mogao da ode osim u mašti: u crnu rupu. Jedino se tamo osećao jednak drugima i jedino je on umeo otuda da se vrati: put zvezda jezdio je bolje od običnih ljudi. Običnih ljudi? Koliko mi je puta bilo teško uz pesmu uz koju su se drugi veselili. Iza prve kućice u kojoj smo stanovali bila je mala bašta u kojoj sam gajila cveće; jednom cvetu uvek sam davala tvoje ime.
Umro nam je sin, Petre: tvoj doktor Hans Friš, počasni profesor na prilično univerziteta. Otišao je na pustu, ugašenu zvezdu. Tamo gde nema ljudi. Znam ja svoga Milana bolje i od njega samog. Onomad su mi iz Nacionalne biblioteke poslali bibliografiju Milanovih radova: čitave dve knjige. I zbilja: jednom sam mu, ipak, natuknula ko bi mogao da mu bude otac. Nije prihvatio: verovatno se pitao da li to ja pričam iz prostodušnosti ili ga lažem. Na tome je sve i ostalo: zauvek se bio okrenuo crnim rupama. Računao je jednom koliko puta rastojanje od Berlina do tog mog Beograda, tako mi je napisao, može da stane na putanji od Zemlje do punog meseca. I to je bilo sve. To je bio odgovor na ispovest ko bi mogao da mu bude otac. Pitala sam se: gde je prava crna rupa – u Berlinu ili Beogradu, ili na obe strane?
Uvek me je gledao u oči: mumlao je kad bih gledala u stranu ili okrenula leđa. Pa onda danima nije obraćao pažnju ni našta drugo osim na formule i zvezde. Odmarao se pišući tople priče. Jedna se zove „Otac i sin“, objavljena je i u časopisu za književnost.
Pročitaj:

Bio je već rascvetali maj. Vreme lepo, prolećno, kao naročito podešeno da se sunčani dan ureže dečaku u pamet. Kazivao je otac sinu o trci zeca i kornjače. Dečak je sa poverenjem slušao, ne prekidajući ga: retko je viđao oca. Nalazili su se uz reku, na travi, a mirisalo je kao da nešto gori. Dečak je iz džepa izvadio 2 klikera, zamislio se, a onda je dodao još jedan i pružio ocu. „Hvala“, rekao je otac i gurnuo klikere u jaknu. Ćarlijao je povetarac: otac se nasmešio. Dečak ga je slušao podignute glave, sve vreme: zamišljao je zeca, zamišljao je kornjaču.
„Ova basna“, kazao je tužni otac, „ne govori ništa o životinjama, govori sve o ljudima.“ Tri devojčice našle su u jaruzi lanjski sneg: galamile su, trčale. Dečak se mrštio, rekao je ocu: „Dobio se klikere, ostani sa mnom.“ Sunce je bilo dobro odskočilo. Dete, to je stvar nesigurna, mislio je otac, osetivši slatki grč u grlu. Petnaestogodišnji dečak je bio u invalidskim kolicima. Od majke je čuo da otac ne ume lepo sa ljudima: izgledao mu je mek, ali zagonetan. O svemu je pričao, a o sebi ni reči: povremeno je vadio maramicu iz džepa, brisao lice. Delovao je otac kao čovek koji će sto puta zamahnuti, a ni jednom udariti. Drveće je bilo u cvatu: dečak se protezao, kao da rukama hvata vazduh.
Dopadalo mu se što je kornjača pobedila zeca.

...Petre, s Milanovom smrću iz kuće je iščezao i izanđali lik iz ogledala koje si mi ti poklonio: ta ostarela žena u ogledalu me je poslednji put pažljivo slušala, posmatrala i klimala glavom. Ogledalu sam ispričala mnoge priče, pa i našu i odnela ga u kontejner. Posle prvog Milanovog miliona maraka nisam mogla da spavam. Dirnulo me je u srce, do suza, sve ono što sam kao majka preživela. Novac je najzad samo novac. Nisam više morala svoje „ja“ i njegovu bolest gurati nikome pod nos. Ne znam šta ću sa Milanovim parama; ima dovoljno za ženu, dete i mene i fond s njegovim imenom. Postoji sila koja vlada svuda: sujeta – i ljudi su pred njom sitni i jadni.
Nadam se da si dobrog zdravlja. Za sat vremena žena koja me pazi treba da mi posluži jelo. Snaha i unuk me posećuju jednom u mesec dana: ona radi u Bonu i mislim da sada tamo ima ljubavnika. Tako mora da bude. Ni njoj nije bilo lako. Nemoj da se iznenadiš kada ti iz banke jave da imaš ček na tvoje ime. To je ček s kojim možeš pristojno da živiš do kraja života. Nemoj da me tražiš. To je sve što mogu za tebe, za sebe i svojih 67 godina da učinim.