Ne znam zašto sam izabrao sladoled sa malinom. Možda zbog boje devojčine majice?
"Više ne kupujete na točenje", pitala je.
"Nikad nisam uzimao sladoled na točenje", rekao sam.
"Nemoguće!"
"Zaista nisam."
"Mislim da sam vas zapamtila, ali eto prevarila sam se."
Posle sam se setio da sam uzimao sladoled na točenje prošlog leta i da je ona radila iza tog mlečnog pulta i tada.
Posle nekoliko dana ponovo sam ispred pulta.
Ovaj put, rešio sam, tražiću sladoled na točenje. Da je ne razočaram.
"Izvolite", rekla je.
Imala je istu ružičastu majicu sa kratkim rukavima koji su otkrivali njene ruke do mišića.
Na levoj ruci, tačno u prevoju nadlanice i miške, nosila je istetoviran broj 222.
Nemam ništa protiv ljudi koji ispisuju znakove i poruke na svojoj koži.
Imao sam, kao već stariji dečak, druga u susednoj ulici čija je majka imala ispisano na gornjem licu šake neki broj. Ne sećan se koji. Sećam se da je neko rekao da je to njen logorski broj.
Majka mu je bila Srpkinja iz Dalmacije, a otac Hrvat. Taj moj drug je posle osnovne škole otišao u Split, u mornaricu.
Sasvim je izvesno da je ratovao kao mornarički oficir. Mogu samo da nagađam na čijoj strani pošto se nikad više nije vratio u P.
Tako da je to sa brojevima na koži u meni uvek izazivalo laku jezu nejasnog značenja.
Ipak, ne odoleh to veče i upitah devojku u šoping molu šta joj znače te tri dvojke.
"To je moj srećan broj", reče i nasmeja se očima.
Uzeo sam sladoled na točenje.
"Najzad",
rekla je.
Ne znam šta je to trebalo da znači. Bio sam za nju
starac. Nikakva flertovanja nisu imala smisla. Oboje smo bili vrlo
svesni toga. Uostalom, ne znam zašto mi je to uopšte palo na pamet.
Zapažam da ljudi oko mene, naročito žene i deca ližu različite sladolede. Devojčino insistiranje na sladoledu za točenje...hm?
Da li se samo igra.
Ako je tako onda je njen život, život nekoga ko očajava na način da to ne priznaje ni sebi ni drugima.
Ipak me je uznemiravala. Ta mala plava žaba.
Slabašni radnik obezbeđenja, invalid, podozrivo me gleda. Čak seda iza mene uz ogradu na najvišem spratu tržnog centra i pogledava u moj mobilni telefon.
Htedoh da ga pitam o čemu se radi, ali odustadoh.
Sladoled na točenje je bio bezukusan.
Onaj sa malinama, iste cene, bio je neuporedivo bolji, sa manje šećera.
Dok sam tako sedeo razmišljao sam o srećnim brojevima.
Moj pokojni otac je tvrdio da mu je srećan broj trinaest. To je bila godina njegovog rođenja.
Možda je bio srećan. Hoću da verujem da je bio srećan, jer je učinio sve da njegova porodica bude srećna. Živeo je kratko. Bio u ropstvu. Bio antikomunista i zbog toga postavljan na najniža mesta u lokalnim nadleštvima. Nikad se nije teovirao, ali mu je pri kraju života, iz kože na leđima izlazilo drveno iverje. On je verovao da je to čišćenje od injekcija koje su mu davali u namačkom logoru. Majka i sestra su mu čupale te drvene iglivce, to iverje, ali je ono stalno iznova izlazilo, bez kraja i konca. Ponekad je ličilo na figure svetaca, ponekad, gle čuda, setih se sada, na brojeve, ali rimske.
Život se često igra. Sada se igra sa mnom, pomislih.
Pojeo sam sladoled, ako se to tako kaže.
Ostavio sam plastičnu koficu i plastičnu kašikicu u predviđenu stelažu za otpad.
Izašao sam iz boksa koji je pripadao poslastičarnici. Pogledao sam ka pultu. Devojka sa brojem 222 se smešila drugoj mušteriji.
Bilo mi je sada krivo što sam naručio sladoled koji nisam želeo.
U prolazu čujem kako neka debela sredovečna žena priča drugoj, isto takvoj, kako je neka devojka došla na sahranu ne znam koga, u uskim helankama i kratkoj majici ispod koje joj se video goli trbuh.
Odlazio sam posle u tu poslastičarnicu u velikom šoping molu ali devojku sa brojem 222 nikad više nisam video.
.jpg)
