четвртак, 23. октобар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: BEZ CIGANA NEMA PESME

Nikad nije bilo gore nego danas, ali sutra je novi dan!

Svi smo spremni da umremo od gladi, da bismo sačuvali državu.

Ja se uopšte ne nerviram. Moj psihijatar je plaćen za to!

U Srbiji je sve trulo. Zaboravite Dansku!

Ispustio je svoju plemenitu dušu i otišao u pakao.

Dante je bio vizionar. Pisao  je o paklu, kad  današnja Srbija nije ni postojala!

Džeparoš je bio diskretan. Nisam ni osetio kad mi je izvadio novčanik.

Bio sam u književnom žiriju za izbor romana godine. Glasao sam za kandidatkinu broj pet,  jer je imala najveće grudi.

Bili smo svedoci neviđene izborne krađe.

Bez cigana nema pesme, a bez Srba epske kukumavke.

On je izuzetno potentan. Može svakog da sjebe.

Izvršena je reforma policije. Produžen je pendrek.

понедељак, 20. октобар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: LAKU NOĆ

Ispituje se poreklo imovine onih koji su do skora imali samo tašnu i mašnu. Nikako ne mogu da utvrde odakle im tolike pare u tašni.

Pet stotina godina pod Turcima prošlo nam je dok trepneš. Trebalo je samo uvek na vreme zažmuriti.

Bog je ovde davno rekao laku noć. Sve su prilike da se već i naspavao.

Ako ste došli do zida, vi ste u dobroj poziciji da počnete da pišete grafite protiv vlasti.

Voleo bi da vidim predsednika Amerike kako bi ovde vladao. Morao bi da se suoči sa predsednikom Amerike.

Demokratija je da mogu da izaberem partiju koju hoću jer sve su iste.



недеља, 19. октобар 2014.

VELJKO RAJKOVIĆ: ŽENE

Nemam dosije. Pratili su me nepismeni.

Sudovi se mogu oprati samo ako se izvuku iz mašine.

Nismo zainteresoani za rat zvijezda. Tamo ne može brat na brata!

Žene su ravnopravne. Sve ih volim!

Svaka vlast koja počinje od nule može da računa na mene.

Crnogorci ne bi bili pod Turcima, da tada nijesu bili Srbi.

(Iz nove knjige "Putokazivanja", Podgorica, 2014.)

субота, 18. октобар 2014.

NINUS NESTOROVIĆ: U STARIM CIPELAMA

Narod ne treba da se buni zbog propusta koji su doveli do poplava. Neka ćuti i pliva.

Siguran sam da ovde više niko neće izvesti tenkove na narod. Video sam u kakvom su stanju.

Moje srce je masovna grobnica. Tu su sahranjene mnoge ljubavi.

Rat je oproštajna žurka pri rastanku sa životom.

Ne samo da nama niko ne može da nametne svoju kulturu, nego ne može ni našu.

Nama ne treba stub srama. Nas ništa nije sramota.

Posle dvadeset godina ponovo sam obuo moje stare cipele. Zinule su od čuda.


(Iz upravo objavljene knjige ĆUTI I PLIVAJ, Paraćin, 2014.)

уторак, 14. октобар 2014.

ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (6)

RATKO DANGUBIĆ: ON

Vedra noć.
U maloj bašti bifea na železničkoj stanici, u selu pedesetak vrsta severno od Odese, polupijani stražar Magacina Opštih Dobara, crveni Pankratov i kočničar teretnih vozova Fjodorov spore se oko toga gde su na nebeskom pejsažu Velika kola I od kojih je zveda sastavljen Veliki Medved.
Fjodorov, nešto stariji i trezniji od crvenog Pankratova, okaljen u nemirnim vremenima, kaže:
“Pazi, ne laprdaj. On sve odozgo vidi, i sve čuje.”
“Ko, on?” zapliće jezikom crveni Pankratov. “On?”
“Ja ti samo kažem da Boga nema,” viče Fjodorov i baca dug pogled put šanka, za kojim, čini se, hrče debela konobarica Liza.
Crveni Pankratov povremeno čudno trza glavom, lupa teškom šakom po izlizanoj ploči I pokazuje da mu je muka (od svega).
Školski (je) vedra noć. Svi vozovi su prošli.


Iz zbirke priča RUSKA KOLA, objavljene 1994, DEČJE NOVINE, Gorni Milanovac.

недеља, 12. октобар 2014.

MILAN TODOROV: VARLJIVO LETO

Sirotinja je teška i Bogu. Međutim, vlast je odvojena od crkve.

Lepo vreme izmamilo je mnoštvo glasača na izbore. Ali, u pitanju je varljivo leto.

Nekad su hleb i marmelada bili dečja radost, a sada su radost i starijih generacija u našoj kući.

Glad je sportska disciplina. Preskočio sam doručak, a i večeru ću.

Nema veze što ste nevini dopali zatvora. Nećete biti nevini kad vas pustimo!

Ja sam  posebna vrsta ateiste, ne verujem  u popa.

Ljubav ne bira godine. Zbog ljubavi prema otadžbini, svakom je dozvoljeno da pogine.

Nisam seksolog, ali mogu da pogledam šta vlada nudi u novom paketu mera.

четвртак, 09. октобар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PARANGAL VREMENA

1.
Ta njegova priča o besmislu pisanja počinje tako što stari pisac u snu kopa po kontejnerima i kantama za đubre. Skoro da se bojao ideja koja mu se uvukla u glavu: kolebao se, zatvorio je krmeljive oči, sedi u fotelji i vidi sebe kao naratora u priči o svemu i ničemu: hteo bi da istovremeno u priči bude pisac i junak. Onda je zurio u malu-malu sliku na zidu koju mu je toga jutra domar doneo sa uramljivanja. Slika je zaista blesavo vesela, nakako posebno razdragana: slala ga je u prošlost, u detinjstvo. Nije spreman da lako položi oružje. Pisanje je za njega skriveno leglo, gde se sklanja da se ne nadmudruje sa idiotima. Ne voli da ide opasnim putem. Ima i nihlistički pogled na svet: smatra da mu sudbina nije naklonjena. Ali retko dozvoljava da se čaša njegovog strpljenja prepuni. To omogućava da pisanje drži skoro pod prismotrom. Izučio je i nauku tavorenja i starenja i kloni se govnavih vrednosti erudita. Čini mu se da nema ničega što njega sada može da izvede iz ravnoteže. Raspinjao se od romana do drame, od pesme do pamfleta, slagao je tabake. Ne jednom se razočarao u sebe ili urednike, a onda se radovao objavljenoj priči i knjizi. Malo je  prilika kada je trljao ruke zbog para i slave. Bratu je rekao, patetično, da mora da stvori roman o dva milenijuma, roman: „parangal vremena“. Njemu se ideja činila čista kao kristal. Sebi i drugima je govorio da mu treba još građe. Takav stav prema pisanju romana omogućavao mu je da otvara i ne otvara nova poglavlja, a ne zatvara stara.
2.
Blagovremeno je doneo je odluku da putuje, da se skloni od rutine i svakodnevnice. I ovog leta krenuo je starim Mercedesom za Vijenu, kao i nekih ranijih  godina. Skupio je para za pristojnu posetu: trebalo je da ostane nedelju-dve. On se vozio autom kroz Mađarsku, pomalo tužan, najzad-na put nije krenuo radi hira. Pre svega, gladan je istorijskih saznanja; za desetak dana nemoguće je skupiti sve pojedinsoti, imena i sitnice, i mislio je kako neke stvari moraju da se nađu u novoj knjizi. Namera mu je da lunja kroz plesnave biblioteke, carske arhive i usnule muzeje, da traga za hartijama maglovitog pretka, generala, oficira monarhije Habzburga. Ima osećaj da sam general nije ostavio iza sebe dovoljno hartija da bi ga mogao uvesti u pristojan panteon, da je upamćen samo kao “bivši carski oficir”. Taj pradeda je, kada se raspadala carevina, na Ceru ili u nekoj od bitaka uz reku Drinu, one 1914. utekao na stranu srpskih dobrovoljaca. I kada bude preturao požutele listove, on će preživljavati doba kada su pisane. On zna šta je on generalu. On zna i šta mu je postao za ovo vreme od kada kopa po njegovoj prošlosti. Utvrdio je da je poginuo od taneta vojnika Cara Franje, na proplanku iza razorene brvnare, drugog dan od kada je prebegao među Srbe. Uz kućne priče i pisma koja je pisala prababa Mileva, ovo je sve što o njemu ima. Misli kako bi kroz biografiju pretka osvetlio fikciju raspada evropskih imperija. Tako bi se i taj njegov predak našao na polici istorije.


 3.
Odseo je u hotelu Amadeus, u jezgru grada. Imao je glavobolju čitavu noć. Verovao je da je to zbog vožnje i premora. Oduvek je bolesti pripisivao umoru. Zašto on sve ovo radi? Sigurno je da će malo ko čitati gluposti o njegovom pradedi, naivne hvalospeve. Skoro i da nije imao nade da podaci iz hartija mogu da interesuju nekoga osim njega. Od njemu ranije znanog kvazi istoričara u Vijeni kupio je izjutra, ispod tezge, kopije dokumenata koje govore o pripremi imperije za Veliki rat 1914. Za naredni dan dogovorio se da ruča u Grinzigu sa lektorom Mitrom. Voli i da hoda sporednim ulicama u centru grada kao turista, da ispija kafe na skrajnutim mestima, kakav je stari “Klajnes kafe”. Posmatrao je svet, kerove i osmehe na licima gospođa: prijala mu je sunčana subota, muzika uličnih svirača. Kurdi su ispred Katedrale delili letke i najavljivali proteste zbog razaranja Iraka. Darovao je crnpurastog igrača brejkdensa: pravio je kolutove, vrteo se na glavi. Prisetio se da bi trebalo toga dana da kupi sivi šešir Borsalino za oca Dragomira. Za njega nije žalio da potroši devize. I ranije je i sam kupovao garderobu tu na Grabenu, u luksuznoj radnji “Braun”. Katastrofa: nakon sto godina radnja je bila zatvorena. Kitnjasta zgrada je pretvorena u butik jeftine robe H&M: ni traga od gospodskih klobuka. Pomislio je kako je događaj, koji je vezan za radnju “Braun”, važan i za roman o dva milenijuma i za istoriju imperije i da mu je ovako poslata poruka da je i carevina potpuno mrtva.
4.
Ima tri dana da se vratio iz Vijene, kako voli da kaže, u svoj brlog i krevet. Na stolu ga je po povratku čekala večera koju je spremila žena koja mu brine o redu i čistoći. Jeo je sam, dok je ona govorila i dok je pljuštala kiša. Prekorevala ga je blago da se zamara putovanjima, ali jedva da je govorila. O događaju sa radnjom “Braun” razgovaro je onda, uz kolenice i pivo, i sa lektorom Mitrom u Grinzigu. I rekao je Mitru da se pred izlogom osetio malim i jadnim. “Istorija ti kaže”, mudrovao je lektor Mitar, “da si ti ovde i da nisi ovde. I da je tvoj “paranagl vremena” duži nego što sanjaš, a da si ti nevidljivi narator i tamo gde samo slušaš.” U hotelu je isključio TV kadu su rekli da je umro izvesni nobelovac. Ostao je dugo budan, nad hrpom papira, nem. Nije bio radostan, a nije bio ni tužan. O piscu koji je istovremeno narator i akter priče nije mislio po povratku iz Vijene. To slaganje priče nije za njega bilo koketiranje sa mistikom, već iskreno shvatanje svoje uloge. On voli mir, i nikada ne bi, naglasio je lektoru Mitru, dolazio u Vijenu samo da se provede. Ostarelom Mitru se dopala i nije ideja o “parangalu vremena”. Nemoj silom da kljukaš gusku kukuruzom, snebivao se. Mitar je stvarno starinski lektor, smejao se, koji smatra svojom osobitom naklonošću kada mu govore o njegovom delu. Mitru je tvrdio da je čitavog života ostao veran sebi i da smatra da se ne može sve saznati ni iz knjiga. Ta njegova kratka priča o besmislu pisanja završava se tako što pisac u snu očajnički pokušava sebi nešto da kaže.