уторак, 01. септембар 2015.

MILAN TODOROV: POMEŠANA OSEĆANJA

Glavu gore, reče dželat.

Novac za sve koji će ostati bez primanja postoji i on je za tu namenu i obezbeđen u budžetu.

Beograd je pun izbeglica, zbog propusta okolnih zemalja.

Pishimo chirilicu!

Bombe koje nas nisu ubile samo su ojačale naše prijateljstvo sa onima koji su nas bombardovali.

Pred svake izbore idem na groblje, da pitam pokojnog dedu za koga će on ove godine da glasa.

Ne mogu da prepoznam one za koje sam glasao. Čekam njihov fotorobot.

Oni kojima se ne ide u Evropsku uniju, najbolje je da sede kod kuće. Da nas ne brukaju pred svetom.

Mnogi ljudi nemaju razumevanja za umetnost. Ali, ne mogu svi da budu ministri za kulturu.

Nema kriminalaca u našim redovima. Štaviše, kod nas nema nikakvog reda.

Pijem pivo sa rakijom, pošto su moja osećanja u poslednje vreme pomešana.

Kad ljudožder posti, jede samo vegetarijance.

Kod nas su političari smenljivi. Kurta smeni Murtu.

понедељак, 31. август 2015.

DUŠAN PUAČA: PRAZAN PROSTOR

Mi mo politički neutralni. Zalažemo se za mirno rešavanje sporova između Rusije, Ukrajine i ostalih ruskih zemalja.

U ratovima baš nemamo sreće. Uvek izvučemo najjaču grupu.

Kada meni misli odlutaju, ne vraćaju se. Kao da sam pritisnuo delete.

Kako sada stvari stoje, vlada će blokirati Nemanjinu ulicu.  Sve dok se ne ispune svi njeni zahtevi.

Najviše volim da se takmičim sam sa sobom. Kako god bilo, ja uvek pobedim.

Stomačni grip se nije zapatio u mom stomaku. Nije mu odgovarao prazan prostor.

субота, 29. август 2015.

MILAN TODOROV: VOZ PROLAZI KROZ PLETENICU

Bila je to mala čekaonica na maloj železničkoj stanici. Iznad razvaljenih ulaznih vrata kreonskom bojom ispisana slova ПЛЕТЕНИЦА - PLETENICA
Veronika je stajala kraj prozora kada je taj krupni preplanuli čovek ušao. Bio joj je nepoznat. Sigurno ne živi ovde. Da je iz Pletenice, morala bi da ga zna makar iz viđenja. Ali, bilo je to vreme kada su se mnogi vraćali u tu zaboravljenu i pomalo zapuštenu dolinu. Oni koji su sve napustili i otišli pre mnogo godina u veće gradove. Više tu nisu imali nikoga, osim sećanja koje je beskrajno promenljivo.

U čekaonici, pored Veronikinih nogu kunjala su dva  kuždrava psa. Pulini. Ovčarski psi. Samo, ovaca više nije bilo ovde. Ako ne računamo izgubljene ovce u koje je, Veronika ubrajala i sebe.
Psi su bili crni, bez ijedne bele šarice.
Nekad je od svoje bake slušala ružne priče o smrti. I uvek se, u njima, smrt prikradala u obliku sasvim crnog psa. Uvek. Ali, verovala je da su to bapska preterivanja. Uostalom, psi nisu bili stvar njenog izbora. Jednostavno, pojavili su se niotkuda i ostali uz nju.

Čekanje tom nepoznatom namerniku, izgleda, nije padalo teško. Zaseo je u ugao kraj peći koja se nije ložila. Prekrstio je noge u dobro okovanim zimskim gojzericama, razvezao smeđi vuneni šal koji ga je dodatno utopljavao ispod izbledelog montgomerca i dremkao zureći u oljuspani plafon, što se nije moglo otprve videti jer se u čekaonici dugo nije upalilo svetlo.
Još jedan, pomisli Veronika, za koga ne postoji vreme. Samo klimatske promene zvane leto, jesen, zima... proleće nakon svega.

Ali, trebalo je čekati taj voz. I ona je strpljivo čekala.
Taj voz koji bi u Pletenicu dolazio uvek u različito vreme, donoseći jednako mirise dolaska i odlaska. I ništa više.

Ponovo ga je pogledala, trudeći se da on to ne primeti. Iz profila učini joj se da neznanac neverovatno liči na njenog Jakova. Samo što je imao malo mekše, oblije crte lica.

Setila se svoje prve bračne noći. Setila se i tamnog majčinog i očevog bračnog kreveta, bele uštirkane posteljine i sebe kako ga čeka do jutra u  njemu. Doteruje šminku, vezuje crvenu perlicu oko vrata, zateže čarape sjajnim metalnim žabicama, nateže korset preko nabubrelih grudi.
Najzad je ušao, snažno zalupivši vrata za sobom. Pogledala ga je ustreptala i u očima  mu videla nešto što do tada nikada nije videla. To sada nije bio čovek koga je poznavala već godinu dana. Bio je to neki drugi Jakov.
Pomislila je da će skinuti bar odelo. Spremila mu je, na njegovoj strani ležaja, pidžamu koju je lično izabrala za njega. Za tu noć. Nešto u čemu je želela da ga pamti ceo život. A on je samo kleknuo na ivicu teškog bračnog kreveta, uhvatio je za gležnjeve nogu, pritom joj pocepavši crnu najlonku i jednim kratkim ali odsečnim potezom. okrenuo je na trbuh. Nije stigla ni da vrisne. Levom rukom joj je pritisnuo teme, zabijajući joj lice u prašnjav  jastuk, a desnom pocepao gaćice i u naletu prodro u nju. Otada nisu međusobno izmenili ni reč. 



Ponovo pogleda kroz prozor. Napolju se zahuktavao vetar pomešan sa pepeljastom ledenom kišom. Ništa čudno za prvi novembar.
Nije volela da gleda kako jesenji vetar povija stabla i njiše kandelabre.
Okrete se na drugu stranu.

Nepoznati sredovečni muškarac zavuče ruku u džep i izvuče paklicu cigareta. Ne gledajući, krupnim jakim prstima parao je papirnatu ambalažu. Uzalud. Onda zgužva kutiju i baci je u pravcu prepune korpe za otpatke. Kutija se kratko zadrža na vrhu hrpe najraznovrsnijeg smeća, zatim se proizvodeći krt zvuk koji je podsećao na paranje leda, sroza  na pod. Muškarac sigurnim potezom iskopa iz  montgomerca novu svežu paklicu.

Koliko još ima do voza? Šta ako je to  onaj koji dolazi samo da bi prošao, pomisli Veronika. Takve nikada nije volela. Slušala ih je noću, sama u krevetu, u bračnoj nesanici. Dolazili bi po nekom pravilnom redu. Prvi, u pola jedan iza ponoći. Drugi u tri. Treći u pola četiri. A onda više nije brojala. U to vreme već  je umro Jakov. Veronika mu nije ništa zamerala. On je imao svoj, a ona svoj život. Ni jedno ni drugo, nisu znali šta da čine sa njim. 
Jednog blagog septembarskog jutra, oko Male Gospojine, javiše joj da je Jakov pao sa tornja pleteničke crkve Svetog spasa dok je bakrom opšivao kupolu za istočni krst. Bio je vezan sigurnosnim užetom. Dok je padao, mislila je Veronika, verovatno je verovao da će ga taj jaki konop spasiti. Jer u Boga, čovek kao Jakov nije mogao da veruje iskreno. Bio je limar dvadeset godina i nije  mu bilo prvi put da pada sa krova. Međutim, ovaj put se desilo nešto krajnje neobično. Umesto da amortizuje njegov sunovrat u dubinu, jako pleteno uže mu se obmotalo oko vrata i udavilo ga još u padu. Nije umro od udarca o zemlju, nego od gušenja pod neobjašnjiim okolnostima. 


Nekoliko minuta kasnije, kroz prozor ugleda žuti taksi, kako se lagano, kao oklevajući, zaustavlja.
U čekaonicu potom uđe njegov vozač i dok je nespretno zatvarao vrata ona primeti da nema jednu nogu. Odnosno da ima protezu. Pantalone na njemu sa bezbroj džepova bile su vojne.

Veronika ga odmeri.
Bila je skoro sigurna da je taksista, iako još mlad, već potrošen čovek.
Ništa on nije uradio što bi je podstaklo da to zaključi. Štaviše, samo ju je jednom okrznuo pogledom i prešao preko nje kao da  ne postoji.
Znala je šta taj muški pogled znači.
A i taksista je, svakako, znao da ona to zna i nije ga bilo briga.

Koliko ima do voza, htela je  da upita taksistu. Taj je morao to da zna. Sigurno mu nije prvi put da po noći nekog čeka na pustoj železničkoj stanici.
Ali, onda odustade.
Šta bi sa tim saznanjem?


Čovek koji je čekao voz je i dalje, potpuno sabran i odsutan, pušio. Veronika je njušila miris njegovog duvana i istovremeno pogledavala  njegove ruke trudeći se da to čini što neupadljivije. Jedva se uzdržala da se ne nasmeje uprkos svemu. Imao je ruke kao svi pletenički paori. Kratki jaki prsti, malo zakrivljeni, debeo dlan i nadlanica. Pleteničanin koji je došao da svoje poslednje dane provede u starom kraju. Nesvestan da uskoro umire. Još mu se čini da može, samo da se dobro napije pleteničkog vazduha, da otklizi tim šinama ponovo u svet, da jurca za svojom zvezdom, za čarobnim neuhvatljivim uspesima, za novcem i lepim nestalnim ženama.

Za sebe je verovala da je jedna  od onih koja je jednostavna. Od života odavno više  nije ništa očekivala. Shvatala ga je samo kao nešto što prolazi. Kao vozovi koji prolaze kroz Pletenicu. Poneki zastane. Poneki i donese nekog. Ali, većinom i to ubedljivom većinom, samo projure ovuda. Tako je svrha postojanja za  nju postala prolazak. Makar to bio i prolazak kroz ništa. A šta će biti posle, kad sve prođe, nije je bilo briga.

Kasni, reče taksista. Te mašinovođe...i opsova.
Nisu krive mašinovođe, reče Veronika, nego ove naše pruge.
Šta će, go-spo-đo, vozovima uopšte mašinovođe, reče taksista nepotrebno naglašavajući upravo reč „gospođa“. Jednog dana, go-spo-đo, će vozovi ionako ići sami. Navodiće ih iz svemira, kompjuterski.

Nepoznati korpulentni čovek se nije uključivao u njihovu jalovu raspavu.
Mirisalo je na početak zime. Na uzaludnost bekstva. Kiša je kupala Pletenicu pred Noć veštica sve jače i Veronika ponovo uroni u svoje misli.

Nedavno je sanjala  da je prodala staru porodičnu kuću u varošici, koja je čak i od ove zaboravljene željezničke stanice  bila udaljena pet- šest kilometara. Ali, u snu je sve bilo jednostavno. Pojavio se jedan mladi bračni par iz Beograda. Fakultetlije. Bez posla u gradu. Došli bi u Platenicu da gaje lekovito bilje. Kamilicu. Pletenica je raj za kamilicu. A imaju i siguran otkup. Sve što s proleća skupe po pleteničkim kanalima i jarugama, već na leto ide za Ameriku.
Oduševili  se debelim zelenim šalukatrama na prozorima njene stare kuće i nameštajem u sobama. Devojci je zapao za oko teški tamni bračni krevet u prednjoj sobi. Koja to mora da je istorija, uzviknula je oduševljeno.
Veronika je htela da im kaže da je kuća ukleta i da nikom, pa ni njoj, nije donela sreću, ali nije mogla da izgovori ni reč. Trudila se, vikala, ali iz  njenog grla nije izlazio nikakav zvuk. Osećala se kao da nepovratno tone u beskrajne močvare kamilice koje su opasavale opustelu Pletenicu.
Kad se rasanila shvatila je šta taj san znači: iz Pletenice niko nikada ne može zauvek da ode. Može samo da odseli na kratko, koliko traje život i da se na kraju vrati na slanu pleteničku zemlju da u njoj ostavi svoje kosti.

Najzad se u daljini začuo pisak lokomotive.
Čovek u montgomercu hitro baci pikavac na pod i zgazi ga nogom. Zatim ga još jednom zgazi, utrljavajući ga petom o pod,  da bi bio siguran da ga je ugasio. Onda pritegnu pojas, začešlja se i sav se nekako ukruti.
Čeka ljubavnicu, potvrdi Veronika i oseti kako joj utrobu plavi nejasni, tamni bol.
Voz se ponovo veselo oglasi, kao da potvrđuje njenu neizrečenu pretpostavku.

Taksista izađe na peron pleteničke železničke stanice. Čovek nogu pred nogu krete za njim. Iz pravca tunela iz koga je trebalo da izroni voz zatitra odraz  crvenog svetla semafora . Kao da neki slikar četkom zaronjenom u krv boji prozor iz dubine mračnog sveta.

Buka teretne lokomotive i vagona koje je teglio za sobom postajala je nesnosna. Umesto da usporava, voz je ubrzavao. Ovo je, pomisli  Veronika, dakle, još jedan od onih koji samo prolaze.

Iznenada se začu tup udarac iz pravca perona i žalosno cviljenje kočnica voza koje su prekasno pokušavale da zaustave kompoziciju.

Taksista ulete u čekaonicu bled kao kreč i pade na pod. Psi zarežaše na njegovu pojavu.
Šal...Podvukao ga šal..., rekao je pre nego što je počeo da povraća drhteći celim telom.
Još dugo je tako sklupčan kao dete ležao na prljavom betonu pleteničke stanice, trzajući se povremeno kao epileptičar.


Veronika ne reče ništa. Kao da za nju ta tragedija koja se napolju upravo dogodila nije bila novost. Pomisli, blagi Bože šta je taj povratnik misio da ga čeka u Pletenici osim, ovakvog ili onakvog, kraja? Ali i ta misao joj je brzo izvetrila.
Žustro ustade, rasklopi svoju tašnicu i iz nje izvadi malu termosicu.Otvori zeleni plastični čep, podiže bocu  i nasloni ga na usta taksiste koji se pridigao. Topla mirisna tekućina zagrgolja u njegovom grlu.
Pio je halapljivo kao da pije lek protiv smrti, ostajući gotovo bez daha. Zatim vrati termosicu Veroniki:
Nikad nisam pio ništa bolje.


Veronika je strpa u tašnu, pogleda na okrugli železnički sat koji se nalazio iznad vrata i tiho izađe na stranu suprotnu od uzbuđenih glasova koji su dopirali sa, sada jarko osvetljenog, perona.
Za nekih pola sata biće kod kuće. Toliko joj je uvek trebalo da se, laganim hodom, od stanice spusti do kuće sa prozorima boje kamilice. Nikada ni mnogo manje ni mnogo više. Čak i kada bi se utrkivala sa dvema crnim četvoronožnim siluetama usput.





четвртак, 27. август 2015.

MILAN TODOROV: PIPANJE

Policija radi na rasvetljavanju zločina. Ali, rasvetljavanje sporo odmiče jer se sve dogodilo po mrklom mraku.

Ritual koji Jevreji obavljaju pred Zidom plača, svaki naš građanin može da obavi između svoja četiri zida.

Ovde je sve moguće. Zato je ovde nemoguće normalno živeti.

Srpski poslanici se ne hrane u skupštinskom restoranu. U pitanju je samo dohrana.

Ne zna se kada će biti otvorena poglavlja pregovora Srbije sa EU. To je slikovnica koju vetar lista.

Čim smo prestali da pišamo uz vetar, dobili smo snažan vetar u leđa.

U vladi ima ministara sa i bez portfelja, ali uglavnom svi imaju nešto.

Toliko smo blizu Evropi da se već pipamo.

среда, 26. август 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: ŽIVI ZID

Do sada je svaka vlast u Srbiji na isti način ulagala pare u kulturu. Kupovala je pisce, a ne knjige!

Zid plača u Srbiji je živi zid.

Dugo smo dozvoljavali da nam drugi uništavaju Srbiju, a onda smo stvar uzeli u svoje ruke...

U ratu smo jedni drugima palili sela, ali u miru toga nema, pa sada svako svoja mora sam da uništava!

Biljkama je potrebna svetlost da bi rasle. Diktatorima mrak.


Najjači samo ostaju! Ostali odlaze odavde...

уторак, 25. август 2015.

MILAN TODOROV: SVE OSTALO

Oni koji pitaju kuda sve ovo vodi, prvi putuju.

Srbija je zemlja koja polako gubi stanovništvo. Ali se zato vlast nikada ne gubi.

Ne znam koliko ima odavde do večnosti. Pitaću prvog besmrtnika koga sretnem.

Tek sad mi je jasno zašto se za svaki uspeh, u Srbiji kaže: usralo nas.

Srbi uvek u miru izgube ono što su dobili u ratu. Srećom, ovaj put ništa nismo dobili.

Ni najveći svetski klasici ne mogu da popune prazninu koju za sobom ostavljaju romani tv voditeljica.

Srbija je zemlja čuda, u kojoj u čuda niko ne veruje.

Najviše nam para ode na kućnu hemiju, tačnije mesne prerađevine.

Svetski političari skupo naplaćuju svoje govore. A naši nam govore džab džabe.

Mi odlučujemo o svojoj sudbini, jer je sudbina tako htela.

U Srbiji je pokrenuta snažna privredna aktivnost, Što bi se reklo, taknuto - maknuto,


ZORAN T. POPOVIĆ: MAKETA

Imam ravan stomak, s tim što su mi trbušnjaci loptastog oblika.

Detaljno proučavam“Kamasutru“. Upravo završavam predgovor!

Ne smem da vam otkrijem tajnu mog preživljavanja, jer ću posle toga morati da vas ubijem.

Kupio sam preko interneta stan od 500 kvadrata u Londonu. Maketa mi stiže za nekoliko dana.

Protivnik nije pokazao ništa od svojih kvaliteta, već je samo kažnjavao svaku našu grešku.

On nije nikakav šarlatan. On ima uredne papire, da nije normalan.