понедељак, 28. јул 2014.

MILAN TODOROV: STARI SLOVENI

U Evropu stižemo tek za dvadeset godina. Tada ćemo već biti stari Sloveni.

Vlada je ispunila  sva  obećanja data  narodu. Sada može da obećava drugim narodima, nama je dosta!

Nije fer da televizijska taksa  bude ista za sve. Mazohisti bi trebalo da plaćaju više zbog dodatnog užitka.

Urezao je i desetu recku u krevet. Deset meseci  nije pipnuo žensko!

Našoj vladi su svi gradovi jednaki. Ona ne pravi razliku između Sodome i Gomore.

Mapu čitaj, ali seljaka pitaj za današnje granice Srbije.

Pametan čovek govori samo kada ima nešto pametno da kaže. Ali, ja mu to sad ne bih savetovao.

Da li je crkva stvarno odvojena od države? Pitaj Boga!

ZORAN T. POPOVIĆ: MAGNET ZA ŽENE

Ušao je u kafanu na jednu, da se prekrsti. A onda se to pretvorilo u liturgiju!

Sveštenik se stalno poziva na Bibliju. On je čovek jedne knjige!

U Srbiji se ne živi od pameti, već od pametovanja!

Put do muškarčevog srca vodi ispod stomaka!

Kad su žene u pitanju, veoma sam probirljiv. Volim samo, crne, smeđe i plave!

Vino se uvek pije u društvu. Zato se on i druži s čašom!

On je magnet za žene. Privlači svaku rđu!



субота, 26. јул 2014.

MILAN TODOROV: POSLEDNJE VREME

Već  treći dan za redom dinar miruje. Mora da je umro!

Penzioneri su krivi. Poživeli su duže od penzionog fonda!

Jedna lasta ne čini proleće. Trava čini proleće, jer  može da se jede.

Kurta je sjahao i Murta će sada biti izabran na javnom konkursu.

Vlada je napravila i više nego što je narod očekivao u svojim najluđim snovima.

Došlo je poslednje vreme. A i bilo je krajnje vreme!

Od izvora dva putića vode na dve strane, tako da ne znamo kojim bismo pre stigli u Evropsku uniju.

среда, 23. јул 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PIJACA U RISNU

x.
Slegnuo je ramenima, mada shvata da mu nije svejedno ide li tamo ili ne ide. Niko ne ume da nađe pukotine za razloge za i protov nečega i nekoga kao on. Prethodne noći se napio i jedva se držao na nogama. I jedino je morao sada da završi započetu priču, kako bi ponovo utonuo u san, ali nije bilo snage. Naravno, kada bi se odmorio osećao bi se bolje. Ponedeljak je, mora danas da dovrši priču „Pijaca u Risnu“, a dogovrio se sa Ilijom da se u dvanaest vide u Akademiji nauka i umetnosti u Novom Sadu, na najavljenom predavanje profesora Bogdana Maglića, koji je odavde davno krenuo trbuhom za kruhom u Prinston. Predavanje je naslovljeno suvo, ali njega je  zanimalo: „Perspektive nuklearne enrgije: i reaktori druge i treće genercije.“ Bio je, dakle, ponedeljak, 17. mart 1986. Nije želeo  da ustane sa tvrde stolice, ali je morao i priča je ostala prilično nesređena. Pozvao je taksi da ga vozi do Svetozara Markovića 6.
y.
Bio je i dalje pospan. Umorniji nego je mislio da treba da bude posle burne noći i predavanja o nuklearnoj energiji. Vratio se zadvoljan sa ovoga dobro posećenog predavanja, i gledao je svetlo koje dolazi iz svetlarnika  i treperi kao prašina. Ponovo je pomislio kako ga dve nedovršene priče i dalje čekaju na stolu. Zastao je nasred hodnika i uzdahnuo, a onda otvorio prozor prema svetlarniku da uđe kakav-takav vazduh. Na ovom prozoru i nema zavese, nego samo jedan lep vitraž koji mu je poklonio prijatelj Ilija s kojim je i bio na predavanju profesora Maglića. Odvukao se na minut-dva do fetelje i skljokao u nju. Progutao je pluvačku i trgao se: istovremeno sa pričom „Pijaca u Risnu“, mora da prepravi i tu davno napisanu kratku priču o cipelaru Sibinoviću. Sada mu je jedna mala knedla bila u grlu, ali je ustao i seo da radi za stolom. Shvatao da ukoliko želi honorar od priča koje objavljuje sedmično u jednom nedeljniku, mora obe priče da pošalje do zatvaranja pošte. Razmakao je zavese i u radnoj sobi topla svetlost je preplavila sobu. Nije smeo da zaspe. Klimnuo je glavom i uzeo da radi. Kakav sam skot, gunđao je, nikada neću napisati veliku stvar. Ispod lakog naslova „Pijaca u Risnu“ poređao je bizarne rečenice o anđelu: „Njega nazivaju nevidljivom dobrotom, korisnim članom porodice Boga, onim koji uliva nadu, i ne bi bilo loše da je svima uliva: uopšte, njega neobično svi vole. Samog anđela ne treba opisivati: kome nije poznat taj tanani lik s belim krilima, koji povezuje čoveka, pticu i Boga.To je onostrano biće koje može da uradi sve i da otrpi sve. Volim da ga zamišljam s kišobranom u ruci i mrkim kaljačama na nogama, u vizantijsko plavoj kišnoj kabanici od gumiranog platna, kako sedi spokojan, u razulareno popodne, posle jake junske kiše, za kamenim stolom na malom trgu u Risnu, ispod krošnji lipa.I mistika je skoro tu, i talasa se od podnevne jare kao utvara. Treba primetiti i zujanje brojnih pčela koji prekrivaju trg. Kafana na trgu se nalazi uz pijacu s dve-tri tezge.“ Njegov telo je ponovo „padalo“ i lepo je on opet utonuo u san u fotelji, ne skidajući se.
z.

Kada je okončao priču „Pijaca u Risnu“, želeo je samo da zastane i da spava, da zatvori oči. Gotovo da se zgrčio u fotelji. Sa ulice je kratko dopirala duboka vika. Pre nego je zaspao, dok je bio svestan svega, opet je lako klimao glavom. I nije shvatao kojom brzinom mu dolazi san. Oko njega je lebdela istinska tišina, čista kao ona koju je opisivao profesor Maglić da vlada tamo negde u svemiru. Da je mogao da čuje samog sebe, čuo bi čoveka koji hrče. Desetine lica je proletelo u snu ispred očiju sa iskrom ljubopitljivosti u njima. Trudio se u tom snu da izbegne susret sa halapljivim očima i tako se trgao iz sna. Ponovo je seo za sto i uzeo hartije u ruke. Tu staru priču završio je za sat, od kada se probudio: u pet popodne. Nije video posebne sličnosti između obućara Sibinovića i anđela, ali lakoća s kojom je bila napisana priča „Pijaca u Risnu“, budila je u njemu tada malu nadu da je dobra i sklepana priča o Sibinoviću, cipelaru.

MILAN TODOROV: ODSKOČNA DASKA

Demokratija je toliko dobra, da je sakrivamo sami od sebe da je ne bismo brzo potrošili.

Kad god lupim glavom u zid, ja doživim katarzu.

Povucite ručicu za otvaranje padobrana, polećemo!

Ipak se okreće, reče Srbin pored ražnja.

Moja dvadesetogodišnja komšinica se udala za tipa od šezdeset godina. Nije želela da je starost pita gde joj je bila mladost.

Tačno je da sam stao na odskočnu dasku, ali ko me gurnu!

Žene su enigma. Pod horizontalno.

Sviđa mi se Gordije, jer je imao petlju.

Bez obzira što je nepismen, on je znao da je negde zapisano da će steći doktorat.

Svako obećanje vlade primam sa izvesnom dozom neverice. Šta ako jednom ne slažu?

RADE JOVANOVIĆ: NOSIĆEMO SE

Sa Beogradom na vodi EU neće moći da nas prati. Prebrzo tonemo!

Verovali smo da Srbija ne može gladovati. Srećom, sve se može kad se hoće!

Ne može Kosovo za EU... Može za dž!

Investitori uvek hvale političare. Uvek kažu koliko će biti u zaključenom poslu dobri!

Našim političarima ne treba mnogo. Zadovoljava ih i sve!

Podzemlje je rešilo problem nedostatka prostora. Razvija se u visinu!

Pobedio je razum. Time je narušeno pravo izborne većine!

Neće vlada uspeti da nas uplaši novim cenama benzina. Nosićemo se!

U srpskom jeziku fraza nepošten političar je školski primer pleonazma!

Srbi nisu plašljiv narod. U nas se vampiri plaše da vide Srbiju!

Da smo na vlasti imali Lujeve bar bi smo znali koji nam je!

I u našoj vladi zabranjeno je pušenje. Ne i premijeru!

Ovo nije rekonstrukcija, već kama sutra. Samo menjaju položaje!

Taman pomislimo da su Srbi pametan narod, a vlada raspiše izbore!


уторак, 22. јул 2014.

MILAN TODOROV: ARHIPELAG GULAG, DRUGI DEO

Konačno su i  političari shvatili da su u trendu crne, a ne bele čarape. Šteta što ih  nose na glavi.

Kućni pritvor je tekovina demokratije, za po kući.

Šljiva je sveto srpsko drvo. Zato ćemo svi stati spod nje, da proslavimo svetac.

Niko među nama nije cvećka, samo su ovi na vlasti fikusi.

Od pametnih se može mnogo naučiti. Zato će biti saslušani.

Srbi najčešće plaćaju hiljadarkom. Ili glavom.

Razgovarali smo u demokratskoj atmosferi, srećom pritom niko nije povređen.

Nekad je Politikin zabavnik bio za decu od 7do 77 godina, a sada je to politika.