среда, 30. новембар 2016.

GOJKO BOŽOVIĆ: MOGUĆI I STVARNI ŽIVOTI


(nad romanom Milana Todorova LEK PROTIV SMRTI, Čarobna knjiga, Beograd 2016.)


Petrovaradinski i novosadski roman Milana Todorova Lek protiv smrti protiče u znaku evokacije i elegantno posredovane nostalgije.
Na jednoj strani, ovaj roman, sačinjen od preko 180 kratkih i ulančanih fragmenata, pažljivo oživljava nepovratno minulo vreme – od detinjstva, odrastanja i mladosti glavnog junaka do vremena devedesetih i sasvim savremenih događaja.
U iskustvu glavnog junaka, koji je u isto vreme i melanholični i zapitani pripovedač, dakle, pripovedač koji je odustao od sveznanja da bi ostao zapitan pred sobom i drugima, to nije izgubljeno vreme, jer je ono svojim probranim izrazima stalno uz njega, uvek učestvuje u njegovom trenutnom životu. Ali je to minulo vreme i postojani uzrok stalnih preispitivanja, sumnji, nimalo lakih susreta sa sobom i drugima.
Okrenut svakodnevici i intimi, osobito erotskom sazrevanju i iskušavanju, pri čemu je erotsko, zapravo, način da se osmisli svakodnevica i izbegne njena siva pustoš, glavni junak romana uviđa kako njegov život neprestano protiče u senci istorije – od petrovaradinske istorije u Drugog svetskom ratu i njenih odjeka u kasnijim decenijama, kada junak odrasta i sazreva iznova se suočavajući sa senkama, akterima i saputnicima te istorije, do novosadske istorije devedesetih, u kojoj sam junak postaje akter i saputnik, a nekada i sama senka jednog ispražnjenog života u kome nije lako ni opstati ni naći nužni smisao.
Junak romana Lek protiv smrti svedok je kako se rastače svaki oblik života. On nam kazuje upravo o tome. Istorijski život rastače se u porazu smisla i u gubitku oblika koje želi da učini opštim i važećim za sve. Porodični život rastače se mnogo tiše, ali svakako neopozivo i, kako se kaže na kraju romana, „polako, kontrolisano nevidljivim silama samoga života“. A erotski život traje i zamire u slabostima i izneveravanjima, u sumnjama i bekstvima, u nesporazumima i trvenjima, u odbacivanjima i negiranju ljubavi i dobrote.
Jedna junakinja romana, čija lepota i tajanstvo plene na mnogim njegovim stranicama, gotovo profetski objavljuje iskustvo svog života: „Svet se zaista, zaista vam kažem ne može izmeniti nikakvim pisanjem.“ Svet je takav kakav jeste i traje pred našim varljivim očima. Ali samo u duhu priče taj svet se rekonstruiše da bi se sačuvao u nekom liku i detalju, u nekoj epizodi i proplamsaju dublje vrednosti.

Izazivajući tu nemogućnost da se svet izmeni pisanjem i rešen da od njega sačuva moguće i stvarne živote Petrovaradina i Novog Sada, u kojima prizore svog iskustva mogu prepoznati i oni koji nemaju nikakve veze sa ovim mestima, Milan Todorov je napisao zanimljiv i čitljiv, tematski upečatljiv i stilski zaokružen roman.

недеља, 27. новембар 2016.

MILAN TODOROV: HA...


Sad se vidi da nisu u pravu oni koji su tvrdili da demokratija nije za Srbe. Na sve se živ čovek navikne.

U devedesetoj je otišao Kastro, a kad će Đekna ne znamo.

Ne zna se ko je prvi zapucao u bratoubilačkom ratu. Puška je sama opalila.

Serijski ubica se nagodio sa sudom. Obećao je da će od sada ubijati pojedinačno.

Nije tačno da mi od  prestolonaslednika nemamo ništa. A Karađorđeva šnicla ?

Sad već ne samo da je pametnom dosta, nego je i budalama preko glave.

Ušao sam u treće doba. Treća, sveća!

Ovde nema presipanja iz šupljeg u prazno. Sve je prazno.

Kad ateista  kaže „Hvala Bogu ja sam ateista“, da li je to potvrda da ima Boga ili da nema ateista?

Zahvaljujući političarima narod je izgubio predstavu o stvarnosti. Ali, nema veze. Stvarnost nam je ionako nikakva.


субота, 26. новембар 2016.

REČENICE KOJE VOLIM (50)



„Bilo je još suviše rano kad sam stigao tamo, pa sam samo seo na jednu od onih kožnih sofa, odmah ispod sata u foajeu, i posmatrao devojke. U mnogim školama raspust je već počeo, i bilo je mali milion devojaka koje su sedele i stajale naokolo, čekajući da se pojave njihovi mladići. Devojke sa prekrštenim nogama, devojke sa neprekrštenim nogama, devojke sa neviđenim nogama, devojke sa nikakvim nogama, devojke koje su privlačno izgledale, devojke koje su izgledale kao da bi, kad ih upoznaš, bile prave veštice. Bio je to zaista lep prizor, ako znate na šta mislim. Istovremeno je nekako i deprimirao, jer si se stalno pitao  šta će se kog đavola desiti sa svim tim devojkama.“

(Dž. D. Selindžer: Lovac u žitu)

петак, 25. новембар 2016.

MILAN TODOROV: STVAR JE U ZAMENAMA TEZE




Zapad se ne meša u naše izbore. Oni sve to reše još pre izbora.

Zašto su u ovoj zemlji plate i penzije toliko bedne? To je teorija velikih brojeva.

Sramota je šta radite sa ovom državom. Dovoljno je stara da bi mogla majka da vam bude.

Građani na izborima biraju onog u koga najviše veruju. Ako je tako, zašto nema Boga na listama?

Zbog nekih misli danas sam sebe ošamario. Ali pogrešio sam, jer sam nastupio sa pozicije sile,

Zašto političari ne lete s vlasti? Zato što nema leta iznad kukavičjeg gnezda.

Zahvaljujući efikasnoj medicinskoj intervenciji kratko je bolovao pre nego što je umro.

ZORAN T. POPOVIĆ: PREČICE



Nije umro u neznanju. Za života je kupio diplomu.

Do rata je došlo kada je među bratskim narodima eskalirao patriotizam.

Kupio je grobno mesto. Platio je svoj mir.

Izabrani lekar me je poslao kod psihijatra. Čisto zaluđivanje!

Svaki sentimetar je prečica do ženskog srca.

Ništa više nije kao što je bilo, ni kako će biti.


Knjige su zabranjivane i ranije pre dolaska demokratije, tako da za nas ništa nije iznenađenje.

среда, 23. новембар 2016.

MILAN TODOROV: DA BOG POŽIVI AMERIKU



Bog je ni iz čega napravio nešto, a mi smo otišli korak dalje. Od nečega nismo napravili bogznašta.

Imamo mi šta da ponudimo svetu. Ali, ne bi to baš bilo pristojno.

Srpski jezik je zanemaren. Ja, na primer, danima ne razgovaram sa ženom.

Srbi cene Kusturicu. Njegov Dom za vešanje je popularan u svakoj našoj kući.

Neki mi zameraju da objavljujem sirove aforizme. Po njima, trebalo bi da malo odrtave.

Kod nas svi rade sve. U tome prednjače nezaposleni.

Kuckanje triput u drvo  je pomoćno lekovito sredstvo.

NATO se izvinio zbog nevinih žrtava. Hvala im do neba, a posle ćemo da vidimo.


уторак, 22. новембар 2016.

MILAN TODOROV: S KONjA NA MAGARCA



Razbio sam ogledalo. Iz godine u godinu, sve je starije i ružnije.

Šeherezada je pričala hiljadu i jednu noć. Hiljadu i druge je shvatila šta je šahu najzanimljivije.

Političari su pametni ljudi. Za sebe.

Imam mirnu savest, ali ne mogu da spavam kad pomislim šta sam sve zbog nje propustio.

Šta će nama svetlo na kraju tunela dok možemo da puzimo i pipamo?

Vođa se često spušta u narod, jer je njemu narod na najvišem mestu.

Naš premijer ni ne razmišlja o tome da se kandiduje za predsednika države. Neće da s konja spadne na magarca.

Kod nas profesionalci imaju poslednju reč. Oni overavaju žrtvu.

Otkako je ušao u klimakterijum postao je vlasnik još jedne nekretnine.