среда, 29. октобар 2014.

NOVA KNJIGA PRIČA MILANA TODOROVA

Juče je na beogradskom Sajmu knjiga, na štandu jednog od najprestižnijih srpskih izdavača, Arhipelaga -  predstavljena nova knjiga priča Milana Todorova „Ne mogu ovde da dočekam jutro“.

„Knjiga priča o muškarcima. Knjiga iznijansiranih i sugestivnih priča o sredovečnom iskustvu junaka na osetljivoj granici između vremena koje je prošlo i neizvesnog vremena koje stiže, između propuštenih prilika i nesigurnih mogućnosti, između zgasnute ljubavi i izazova urbane usamljenosti.
Knjiga o ljubavi i usamljenosti.
Potraga za ljubavlju kao potraga za smislom“, napisao je u povodu ove knjige njen izdavač i književni kritičar Gojko Božović.

Knjiga sadrži tridesetak novih priča autora, na 180 stranica velikog formata, u tvrdom povezu

уторак, 28. октобар 2014.

MILAN TODOROV: VIKTORIJA SIKRET

Nikada ne bih mogao da budem hirurg. Gadljiv sam na koverte.

Pakao ima devet krugova. Mi  ćemo trčati počasni, deseti.

Život je neizvestan, zato što svakom jednom dođe kraj.

Ako se ujutro probudiš a ništa ne osećaš, znači da si mrtav.

Davljenik je čovek koji je svoje popio.

Iz dana u dan sve bliži smo Evropskoj uniji. Suza radosnica suzu stiže...

Slogan „Više otkriva nego sakriva“ nije reklama za Viktoriju sikret, nego  za našu vojsku.

петак, 24. октобар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: FROJD NA DLANU

Svukao je naglo crveni džemper preko glave i pritom mu se kosa razabrušila pa je i psovao. Veli da uvek zanemari da je jutro hladno, a da ne mora i u podne da bude hladno. Ovaj moj drug Lane dolazi ovde, s vremena na vreme, i bez mene. I malo se kolebao da se vrati do kola i ostavi džemper, a onda ga je vezao s leđa oko pasa. Pa parkirali smo kola u  sporednoj ulica, tamo gde su prizmene kuće, i radnja ka kojoj je tabla: MARKET. Stigli smo na vreme, rekao je Lane. Pogledao je na sat i mrmljao: devet i trideset i tri. Pogledao sam i ja na sat: toliko je bilo sati. I kada se on pojavi među prodavcima, veli, odjednom ga obuzmu ova igra glasova, stvari, pokreta i senki. Kaže, da se iskreno raduje ovoj velikoj graji, obmanama, predmetima, povicima. I nije mu jasno koji je razlog da piskarala buvljak nazivaju panađurom. Onda se rukovao pred prvim nakrivljenim kioskom, saznaću kasnije, sa perjarem Mandom, a ovaj je tamnokafen u licu i podario mu je osmeh, sa zlatnim zubom, i imao sam vremena da vidim: trojkom. Osmehut i sam, Lane je rekao da namerava jednom da porani i da ostane na najlonu ceo dan. Ne odobravam mu, niti ga od nauma odgovaram. Odavno nisam, rekao sam mu, video osmeh kakav je kod ovog njegovog Mande: pun je dobrote i bistrine. Ovoga puta Lane je naumio i da doručkujemo na pijaci. Kod njega se među ovim ljudima, rekao je, sve pretvara u ritual i igru. Na tezgi do kisoka sa hranom, mlađi Ciganin prodaje rublje, vitla jarko crvenim ženskim gaćicama u desnoj ruci, a u levoj drži hamburger. To sve ja vidim i nekako me i zanima. To se zove berza ženskog veša, veli bez ironije Lane. Na buvljaku je sve umetnost, ne predaje se Lane, seks i novac. Ne bi ni znao, gunđao sam mu, da mi nisi obratio pažnju. On pogleduje stalno u malu mapu, koju je sam nacrtao: pomaže mu da nađe prodavce knjiga koji su na buvljaku redovni. Volim i ja, ne poričem, da pazarim stare knjige, i ima u toj vrsti trgovine lepote, mistike i ljudskosti. Jednom u dve-tri nedelja dođem s Lanetom do nekog od ovih mesta i prebiram po knjigama na krparama, gumiranom platnu. Na ovome buvljaku imamo i omiljenog prodavca Nikolu. Onda su mi zafalile cigarete, ali sam odustao da ih kupim. „Onaj profesor tamo, idemo tamo“, okrenuo se Lane, „ima debele knjige.“ Stari profa je s preostalim zubima frfljao o Adleru, prstima lupkao po Frojdu na dlanu i onda gurao ispod njega Junga. Ugojena, odrtavela spikerka, pamtim da je najurena iz Studija B zbog magije, pored njega prodaje tajne astrologije. Ima na zemlji i tezgama svega, od raskupusanih atlasa, gravira, knjiga iz prave i podmetnute istorije, dela teoretičara marksizma i komunizma, od Lenjina do Kardelja, pa do prave literature: kompleta Zole, Tomasa Mana, Hemingveja i Dostojevskog. U casrtvu ste umetnosti, smeje se profesor koji frflja. Ja sam zastao sam kod crvenog kaveza s golubovima: volim ptice, i posmatrao sam ih kako kljucaju zrnevlje. Moj prijatelj Lene se ove nedelje zanimao i za stripove. Njegova tetka iz Bona moli ga da nađe one stare iz „Zlatne serije“. Kopao je po hrpama „Alana Forda“, „Komadanta Marka“, „Zagora“, „Blek stene“ i „Malih rendžera“. Lepa, sredovečna žena gurala se s njim oko „Komadanta Marka“, a on se izmakao i sa osmehom rekao: Ova je nalik na tetku Stevku. I stvarno, gospođu kao da je skovala Mir Jam. Jedan omanji ker s pedigreom kidisao je na avlijanera, i to sam video, ali se jedan drugom nsi primicali. Ovde je sve umetnost, citira sebe Lane, seks, novac i dodaje: subkultura. Meni stare knjige, od od pre Velikog i Hitlerovog rata i arheologije, ko zna kako, nalazi pominjani krivonogi Nikola. Od njega sam do sada uzeo desetine lepih knjiga. S njim radi sin Milomir, a Nikola je nepismen. On zna brojeve, mudruje, i njemu drugo ne treba: gleda godinu kada je knjiga izdata i cenu određuje po starosti knjige. Starije su kod njega jeftinije. Dok mi odvaja knjiga, da izaberem, Lane razgovara s prodavcem ventilatora, pisaćih mašina, uredno poređanih na fosnama dignutim na dve krnje „Singer“ šivaće mašine. Posmatram ih. „Majstore, pošto tranzistor?“ pita Lane. „Za tebe, gospodine, hiljadu“, smeje se Majstor. „Je li radi,“ zanima se Lane. „Da radi, ne bi bio hiljadu,“ smeje se Majstor. Udaljavamo se od Nikole sa knjigama u crnnoj kesi, a Lane veli da ovde valja kradeno, a da je ostalo đubre sa tavana i iz kontejnera. On se zasutavio onda kod Brozove fotografije i cenjkao se iako ne misli da je kupi. Prodavac je sedeo u platnenoj fotelji, kakvu imaju reditelji, nalik je na ovog Rusa Mihalkova. Stolica pod njim izgleda kao da će se razvali, ali ona traje. Taj prodavac glorifikuje ovako i onako Tita i fotografiju. Pokazuje Lanetu da je neko nekome pre hrpu godina poklonio fotografiju: ima i autogram. Od njega dobijam cigaretu. I onda je dotrčao, zadihan, Nikolin sin i rekao nam: „Tata poručuje, da u sutra ima gomilu knjiga od jednog akademika. On misli da treba da ih pogledate.“ Ovde je sve umetnost, seks, novac, subkultura, smeje se Lane, i dodaje: privid. I da ne zaboravim da se i ja predstavim: ja od ovog svega pravim radio priču s ironijom, a meni je ime carsko: Dušan.        

четвртак, 23. октобар 2014.

ZORAN T. POPOVIĆ: BEZ CIGANA NEMA PESME

Nikad nije bilo gore nego danas, ali sutra je novi dan!

Svi smo spremni da umremo od gladi, da bismo sačuvali državu.

Ja se uopšte ne nerviram. Moj psihijatar je plaćen za to!

U Srbiji je sve trulo. Zaboravite Dansku!

Ispustio je svoju plemenitu dušu i otišao u pakao.

Dante je bio vizionar. Pisao  je o paklu, kad  današnja Srbija nije ni postojala!

Džeparoš je bio diskretan. Nisam ni osetio kad mi je izvadio novčanik.

Bio sam u književnom žiriju za izbor romana godine. Glasao sam za kandidatkinu broj pet,  jer je imala najveće grudi.

Bili smo svedoci neviđene izborne krađe.

Bez cigana nema pesme, a bez Srba epske kukumavke.

On je izuzetno potentan. Može svakog da sjebe.

Izvršena je reforma policije. Produžen je pendrek.

понедељак, 20. октобар 2014.

RATKO DANGUBIĆ: LAKU NOĆ

Ispituje se poreklo imovine onih koji su do skora imali samo tašnu i mašnu. Nikako ne mogu da utvrde odakle im tolike pare u tašni.

Pet stotina godina pod Turcima prošlo nam je dok trepneš. Trebalo je samo uvek na vreme zažmuriti.

Bog je ovde davno rekao laku noć. Sve su prilike da se već i naspavao.

Ako ste došli do zida, vi ste u dobroj poziciji da počnete da pišete grafite protiv vlasti.

Voleo bi da vidim predsednika Amerike kako bi ovde vladao. Morao bi da se suoči sa predsednikom Amerike.

Demokratija je da mogu da izaberem partiju koju hoću jer sve su iste.



недеља, 19. октобар 2014.

VELJKO RAJKOVIĆ: ŽENE

Nemam dosije. Pratili su me nepismeni.

Sudovi se mogu oprati samo ako se izvuku iz mašine.

Nismo zainteresoani za rat zvijezda. Tamo ne može brat na brata!

Žene su ravnopravne. Sve ih volim!

Svaka vlast koja počinje od nule može da računa na mene.

Crnogorci ne bi bili pod Turcima, da tada nijesu bili Srbi.

(Iz nove knjige "Putokazivanja", Podgorica, 2014.)

субота, 18. октобар 2014.

NINUS NESTOROVIĆ: U STARIM CIPELAMA

Narod ne treba da se buni zbog propusta koji su doveli do poplava. Neka ćuti i pliva.

Siguran sam da ovde više niko neće izvesti tenkove na narod. Video sam u kakvom su stanju.

Moje srce je masovna grobnica. Tu su sahranjene mnoge ljubavi.

Rat je oproštajna žurka pri rastanku sa životom.

Ne samo da nama niko ne može da nametne svoju kulturu, nego ne može ni našu.

Nama ne treba stub srama. Nas ništa nije sramota.

Posle dvadeset godina ponovo sam obuo moje stare cipele. Zinule su od čuda.


(Iz upravo objavljene knjige ĆUTI I PLIVAJ, Paraćin, 2014.)