недеља, 01. март 2015.

VLADIMIR BULATOVIĆ: KAKO SE POSTAJE ZMAJ

O.L.D. Thug



            Sanjala sam neprekidnu zvučnu liniju, besomučno zujanje kao neprestano besmisleno propitivanje i sumnju, brujanje hrapavog glasa strašnog poput drobilice koja melje ušne kanale, oštrim šilom prodire kroz mekano tkivo novorođenčeta kog prvo dočekuju lepljive, gumene ruke a sahranjuju osmesi trulih, leproznih lica, plač nalik Munkovom kriku, beg iz operacione sale dok telo vuku okrvavljene noge ostavljajući tragove koji vode ka toaletu osvetljenom žmirkajućim, bledožutim neonkama, pulsirajućim zlokobnim zvezdama kosmosa porodilišta, tvrdokorni strah od neizbežnog budućeg bola zamagljen dubokim pogledom crnih, tužnih očiju, bezbroj puta posmatranih u ogledalu, lika iscrtanog ugljem, uramljenog i okačenog na ružičastom zidu sobe...  

            Plavokosa dojilja ogromnih, visećih grudi, znojem orošenog čela, smeškala se, mučki pritiskajući njenu crnu, paperjastu glavicu, preteći da će je ugušiti u naručju. Vrisnuvši, skočila sam s kreveta i otrgla joj dete. Jednog dana pričaću Danici o tome, da je podsetim, kao što su mene svakodnevno podsećali kako sam ležala u inkubatoru, skvrčena i modra, jedva preživevši smrtonosni udah života. I voleću je. Biće moja uteha, spasenje. Imaću strpljenje čitavog sveta, postojanost stenovitih venaca, razumevanje i mudrost praiskona. Našim telima strujaće ista goruća krv, srca će nam kucati magijskim ritmom, ujedinjena, nepokorena.
            Čestitke rodbine nakon porođaja, nerealne želje poduprte teškim, životnim sumnjama i genima divljih, planinskih ljudi, podstakla su bolna probadanja u slepoočnicama što najavljuju iste mučne, bezbroj puta proživljene resantimane.
            Ubila sam ga, milion puta do sada, smrskavši mu glavu sekirom koja večno stoji zarivena u panj ispred garaže one proklete vikendice. Nju sam šamarala, počupala joj kosu, noktima izgrebala dojke koje su me othranile, bilo je neophodno, želela je to, videlo se u molećivom pogledu, bednom, odurnom. Čitavog života ga je mrzela. Mržnju je prenela na mene. Uporno se pravdala scenom u kupatilu kad je provalio raspomamljen alkoholom, izbezumljeno urlajući mračnog lica, spreman da ubije, siluje. Ista si on, govorila je, konačno me odbacivši. Ali, nisi kriva, krv je to, imala je razumevanja. Oduvek se zavaravala.
            Danica je divno dete. Voli majku i oca. Baku i deku ne poznaje. Neće rasti uz njih, zaklela sam se. Zamišljaće ih, ja ću joj pomoći u tome. Crtaćemo njihove likove, praviti ih od plastelina, snega, blata. Oca sam bojila u tamno crveno. Na martovskom svinjokolju u blatnjavom Sremu parali su životinjske utrobe iz kojih je šikljala krv nalik temperi iz tube. Nastavnica likovnog pozvala je roditelje, pokazala im crtež, pitala ih kako se hranim, šta gledam i slušam, ima li nasilja u porodici, komšiluku, ulici. Bila sam kažnjena. Oduzeli su mi blok listova, komplet tempera, drvene i voštane bojice, flomastere. Kad sam ipak pronašla način da crtam otac mi je prebio prste bagremovim prutom.
            Ujak je slikao konje sjajnih, dugačkih griva, snažnih vratova, masivnih slabina, kako slobodno galopiraju ravnicom uokvireni purpurnim zalascima sunca. Za rođendane i proslave poklanjao nam je slike svojeručno uramljene, hvaleći se njihovom originalnošću i visokom vrednošću procenjenom od nekog Ištvana, subotičkog Mađara, navodno odličnog poznavaoca konja, vina i bećarca. Otac nije podnosio ujaka, te su umetnička dela uglavnom završila u tami podruma, izgrižena pacovskim zubima.
            Svakog letnjeg raspusta odlazila sam na nedelju dana u Rumu. Ujna, okrugla, riđokosa žena sitnih mačijih očiju spremala je krofne posute orasima i vanilin šećerom. Pred polazak, majka mi je govorila da se ne prežderavam, da ne pipkam staklene figurice poređane iznad televizora na regalu, da ne mazim Feliksa jer je pun buva, da je ujna loš čovek ali da njen brat to ne vidi jer je „slepac kod očiju“, da je pokojna baka za nju stalno govorila kako je ona „cica sa dva lica“, da će njen brat, moj ujak, završiti kao poslednji bednik jer mu je ova uzela sav novac i proćerdala ga na putovanjima po belom svetu, da se pravi da je dama a ni ruke ne zna da opere nakon korišćenja ve-cea, da je nerotkinja, kočijašica, ćerka rudara pijanice kom je pila odsekla ruku do lakata, da komšiluk svašta priča o njoj, da mesečari, da se kurva nedeljom dok ujak radi u ateljeu, da joj je majka bila luda mačkara i da su joj mačke, njih sedamnaest, za Božić, dvadeset i petog, jele s trpezarijskog stola.
            Pamtim vrdnički bazen, šarene kugle sladoleda, sunčanje na asurama. Ujak i ja igrali smo tač i sedmice. Nosio je kožno blokče. Skicirao je okolna brda prekrivena divljim cvećem. „Osetiš li“, pitao bi me duboko udišući i puneći grudni koš suvim vazduhom. Zaranjao je u toplu vodu sumpornog mirisa po čijoj zadimljenoj površini su aterirali mnogobrojni zujeći insekti koji se zalepe za mokru kožu ostavljajući bolne čvoruge. Dugo je zadržavao dah, plutajući umrtvljenih udova, plašeći me da se udavio. Dozivala sam ga vriskom. Smejao se prskajući me. Za kaznu sam ga potapala upirući rukama u njegova klizava ramena.
            Jedno jutro ujna je javila majci da se ujak obesio u ateljeu. Ostala je nezavršena slika, meni ostavljena. Otac je odbio da ide na sahranu. Majka je poslala telegram saučešća. Predosećala sam promene, u to doba strašne, neprihvatljive dečijem umu istreniranom na prividne sigurnosti uslovljene roditeljske ljubavi.
            Te večeri u porodilištu, dok je Danica dolazila na svet, zamišljala sam kako su ujakovo poslednje platno umesto konja zaposeli zmajevi. Smeđi, zeleni, oštrih reptilskih krila, dugačkih debelih repova naoštrenih krajeva, koji kandžama drobe krovove kuća, plamenom haraju čitava sela. Njih niko ne može uništiti jer ne postoje junaci naoružani svemogućim sabljama, strelama i magičnim rečima. Smislila sam završnu kompoziciju, tačan raspored boja i nijansi, potrebno je samo pravilno izmeriti i potom izmešati. Epski događaj uokviren zlatnim ramom, slika okačena u dnevnoj sobi. Naučiću Danicu kako da postane zmaj.       
  


                      

MILAN TODOROV: KUPOVINA I PRODAJA

Kad ne platim stan, hranu i dažbine, za život mi ostane cela plata koju ne primam.

Svaka zgrada političkih institucija može da bude mesto dobre kupovine!

Šteta što ono što izlazi Iz vođinih usta ne ide u Božje uši, ali mi smo sekularna država.

Hrvati i Srbi opet žive u harmoniji. Sad rado jedni drugima odlaze i na sahrane.

Prodali su veru za večeru, tačnije službeni  ručak.

Svojim prisustvom na školskoj slavi, ministar je uveličao svetog Savu.

петак, 27. фебруар 2015.

RATKO DANGUBIĆ: GEBELS

U prljavom, tuđem predgrađu, u zgradurini bez duše, sa fasadom išaranom grafitima, spremao sam se, toga dalekog juna, za snimanje dokumentarnog filma. Prvog dana boravka padala je kiša i nismo mogli da snimimo početne kadrove u parku, odakle je trebalo da krene priča. Izgledalo je kao da se nebo otelo kontroli, kao da se sprema potop. Umrtvila se i priča, kao da je stajala na granici između sna i jave. Kamerman je sve vreme sedeo na podu, zanimao se  pasijansom, i samo bi povremeno digao glavu da upita: „Kada ovo sranje misli da prestane da pada?“ Kako ni ja nisam imao volje da  izlazim napolje, sedeo sam, na balkonu, za pisaćom mašinom Andervud i prepravljao scenario u tom teskobnom, iznajmljenom stanu. Ostatak vremena sam provodio u dnevnoj sobi sa kamermanom i njegovim kerom Maksom. Trebalo je da snimimo film o urbanom bilmezu koji se bavi muzikom i koji je spavao, i po danu i po noći, u garsonjeri na spratu iznad nas. Postajao je sve ratoborniji, zvao telefonom kad se probudi, dolazio kod nas, i jedva da je slušao uputstva koja sam mu davao (kako treba, u određenim situacijama, da se ponaša). Smirivalo ga je kada mu naručim picu ili špagete i kada nam, iz obližnjeg bistroa, donesu na vrata, uz hranu, i pivo. Taj balkon na kome sam radio bio je odvojen providnom plastikom od drugog dela balkona koji pripada susednom stanu. Tamo je,  neprekidno, sedela starica koja je morala imati devedeset godina. To je bio moj prvi film posle akademije i osećao sam se nekako kul, a jedva su u familiji skupili pare za traku. Ona devojka koja mi je iznajmila stan, koji smo pretvorili u mali studio, rekla je da se ne zamajavam mnogo sa matorom, ali ako me zanima mogu i o njoj da snimim film, bolji nego o mom reperu. „Imate sjajan dokumentarac pod nosom“, rekla je, „a ne znate to i ne vidite.“ Nisam bio siguran da umem da procenim prirodu njene priče, ali sam osetio da to što govori menja moje raspoloženje. Objasnila je da je starica kao dete provela, u logoru Mathauzen, pune tri godine. Kao i mnogo toga drugog, kod takvih ljudi, dosta se moglo da vidi u njenom ponašanju, rekla je, i negde u njoj, u dubokom mraku, su ostale slike onoga što je tamo doživela, kao i sva njena patnja. Ono o čemu mi je govorila mlada stanodavka ticalo se staričinog neprekidnog heklanja ili čitanja; izgledala je kao neko ko ima zadatak koji mora da obavi: ako nije heklala, ona je čitala kakvu knjigu. Ponekad joj je govorila, slegnula je ramenima stanodavka, da postoji tajni plan da se svet uništi, a drugi put da se to samo njoj tako čini. Posmatrao sam staricu i sam, kradom, dok sam sedeo na balkonu, kada bih zastao sa lupanjem po slovima i imao sam osećaj da u njoj stvarno postoji nešto misteriozno. Umela je da sedi, jedva da je ulazila nešto da pojede, satima i da i ona posmatra mene, povremeno, direktno kako kucam, pijem kafu i pušim. Jednog dana je ustala, primakla se pregradi na podeljenom balkonu i pružila mi, bez reči, zelenu jabuku, kao da mi daje kakav okultni predmet. Zahvalio sam se. Imao sam osećaj da me uvodi u igru kojoj ne znam pravila. Uzvratio sam sutradan bombonjerom Godiva koju je uzela bez reči. I onda se opet nije ništa događalo mimo uobičajenog. Na TV su najavili da će početi da se razvedrava i mi smo sa našim junakom razrađivali kako da nas provede kroz kraj u kome je stasao i da na filmu dočara vreme odrastanja. Starica je ostala na balkonu, a mi smo otišli svojim putem. Stan je bio iznajmljen na deset dana. Moj film je napredovao kako je napredovao. Menjao sam scenario svako malo, kreten bi se naduvao ili napio, pa nismo mogli sve da snimamo.  Poslednjeg jutra mog boravka u stanu, dok sam pio kafu na balkonu, starica je progovorila, i rekla suvu rečenicu: „Nije li, gospodine, Gebels bio velika svinja?“ I to je bilo sve. Ja sam, iznenađen, blago ponovio: „Gospođo, Gebels je bio velika svinja.“ Imao sam priliku, tada, da se uputim u deo tajni njenog sveta, ali se nisam usudio. Nije izgledala ni kao osoba na granici ludila i smrti. I danas mi je jad što nisam pokušao da snimim film o njoj. Umrla je kroz mesec dana, rekla mi je mlada stanodavka, u koju skoro da sam se zaljubio, kada je po uzavrelom predgrađu plovio poslednji miris cvetale lipe.

среда, 25. фебруар 2015.

RATKO DANGUBIĆ: NEMA DRUGE

Kod nas mnogi otpisani političari ulažu napore da se vrate iz mrtvih. Samo da bi nam kazali kako je tamo.

Ovde su mnoge glave pale nizašta. Nisu umele da trguju.

Aleja velikana je puna. Takoreći, postala je zajednička grobnica.

Ispitivani zna da je ćutanje zlato, ali islednik zna i više: da je vreme novac.

Nojeu onda nije bila potrebna vlast. Zato je i okupljao oko sebe životinje.

Slonove ne prepariraju. Takvi im ne trabaju u staklarskim radnjama.

Ne treba insistirati da mora da se misli hladnom glavom. Tu se onda javljaju asocijacije i na leševe.

Iz principa ne govorim o knjigama prijatelja. Strahujem da mi se ne zamere.

I ovoj vlasti doći će kraj kao i svakoj drugoj, jer druge nema.

ZORAN T. POPOVIĆ: PRVI PUT S OCEM NA JUTRENJE

On je van svake sumnje genije. Razmišlja isto kao i ja.

Decu treba podizati, pre no što padnu!

Prvi put sam išao s ocem na jutrenje, a onda sam u kafanu išao i sam.

Mi smo odlučili da težim putem dođemo do neuspeha.

Nismo se iznenadili kad je mečka zaigrala pred našom kućom. Uhvatili smo se u kolo!

Za ručak nemam ništa, a svi su izgledi da ću preskočiti i gala večeru.


MILAN TODOROV: ŽOLFIKA, ANĐEO I ŠODER

            Bio je svršetak leta. Pivo i komarci, mnogo piva i još više komaraca na betonskoj prevodnici na kanalu.
          - Moram na more, poverio se Ganguli što drži otpad. U stvari, morao je da beži pred rukom pravde, kako se to već kaže.      
           - Nema više mora, konju - odrezao mu je ovaj. - To je nekad bilo. Sad je svugde isto.
          Dojadilo mu da krade poklopce sa šahtova, slivničke rešetke i bakarne oluke. Želeo je nešto da promeni. Nešto veće da uradi. Osetio je da mu je to sad zadatak. Da ne kokošari, da se skrasi. Ne toliko zbog žene, ali zbog sina, budućeg, još nerođenog, svakako. Bar neko vreme.
          Nije znao da pop živi u maloj crkvi kod parka. Divno mesto, bez kučeta i mačeta. Nije da nešto veruje, danas niko ne veruje, ali se uvek prekrsti kad prođe pored kamenog krsta sa raspetim Isusom. Rešetke sa zadnje strane ulaznog hodnika nisu bile zaključane, kao ranije, ali nije to uzimao za ozbiljno. Otkako su ubili starog homića koji je tu vabio decu iz škole, crkva nema čuvara. Tek kad se uhvatio za mesingano zvonce misleći da je zlato, osetio je da nije sam. Stegao je zvono čvršće u ruci. Kameni patos se ponašao kao ogledalo, silueta je bila krupna, mrzovoljno preteća.U takvim prilikama uvek se zgrči, glavu uvuče u ramena, gornji deo leđa povije a noge  raskreči. Bio je mršav, dugačak i loman kao zglobni autobus. Samo u takvom položaju je imao nekakve šanse. Zato se savi još malo, kao opruga sata, zaokrenu na bok i sa zvonom podignutim u visini čela projuri kroz debelu senku. 
-          Kakva Crna Gora, konju?! Ne može se danas nikud pobeći! Ima da te upecaju već kod Čortanovaca.


--------

   
          Udaljenost od naseljenog mesta, tek po koja vikendica među vinogradima, šuma i reka činile su čortanovačku stanicu idealnim mestom za iskakanje iz voza u pokretu. Zna on to odlično. Uvek je tako radio, u slučaju opasnosti. Kakva ručna kočnica ili razbijanje stakla u klozetu! Samo se, u dobrom trenutku, prevrneš preko papuče vagona. I to je to. To uvek uspeva! Važno je samo da čovek ima plan i da ga se drži kad nastupi pravi trenutak za njegovo ostvarenje.


--------


         Ujutro, više nije bio pijan. Probudio se čio i svež kao paradajz iz frižidera, koji je sad žvakuckao našte srca. Pun frižider polurastroćkanog paradajza, jebote!
         Žaklini se, otkako je zatrudnela, samo jelo kiselo. Po tome je znao, biće sin.

         Posle je otišao do porodilišta. Da joj odnese spavaćicu i gazu. A i hteo je da se oprosti. Pre to nije radio, ali sad je osećao da mora. Ona je već drugi dan tamo. U stvari od juče popodne kad su krenuli trudovi. Ali, nikako da se porodi. Trpi bolove, kaže mu. I vrućina je užasna.    
          -  Sve će biti dobro kao i uvek, Žaki, kad ti kajem.
          Voleo je tako da joj govori kad ne zna šta će biti sa njima, da umekšava bar glasove, da laže. Dok ti izađeš sa malim, ja ću se vratiti.
          Dok je to baljezgao, stiskao je u džepu kartu za jedan pravac . Subotica – Novi Sad – Bar. Nedeljni trofej sa najlon pijace. Čovek se zvao Andraš Juhas. Zapamtio je te ritmičke završetke imena i prezimena. Nekako mu je to ime delovalo ubedljivo. Kao da je garantovalo nešto sigurno, što sad ne postoji. To je bio razlog zbog koga ličnu kartu, koja se nalazila u Andraševom kožnom novčaniku,  nije želeo da baci u kontejner.
          Neka je, mislio je, neka mi bude amajlija! Sad sam Andraš! Brkati veliki Mađar. 
         To mu je, mislio je uostalom, poslednja krađa, a možda i poslednja nada. Nikad do sad nije ukrao nečiji legitimitet, poželeo da vidi kako je u tuđoj koži.


--------


         Voz beše poluprazan, osim jedne, koja mu se odmah predstavila kao vizuelna umetnica. Znao je šta to znači, ali ne bi da joj plati. Čak i da ima para više od pedeset evrića, koji su mu potrebni za početak u Budvi i Herceg Novom.

--------
         
        - Bolja je Sicilija, bolja je klima, razumeš, ali treba stići tamo, jebiga! -  rekao joj je posle dok je otključavo kupe i pitao konduktera u plavom:
         - Što smo  stali, čoveče?
         Ovaj mu ništa nije odgovorio. Voz se pokrenuo, umetnica se briskala vlažnom maramicom, ceo kupe je mirisao na spaljenu plastiku, usijano gvožđe i ustajali znoj.
         -   Šta blejiš, moronu? iskezila se službenom licu ukočenom na vratima. Kao da nikad nisi video ženu.
         Bila je skoro očajna iz, donekle mu poznatog razloga. Kao da je ona trebalo  da se, zbog razbijene popove glave, danas javi u gradski zatvor, pa da je odatle, sutradan, u umemlanoj marici, prevoze u Zabelu.
          I tu je bila ta greška, teška. Službeno lice nije bio kondukter u uniformi sa onim čuvenim avionskim znakom  srpskih železnica, kako se njemu u prvi mah učinilo. Konstatovo je tu zabunu kao crveni signal. Samo je još stigao da pomisli kako mu ide na kurac to što svi na službenim oznakama imitiraju mlaznjake, a u porodilištu, u kome mu, video je to, tako mu Boga, Žaklina , rasporena i krvava upravo donosi na svet naslednika - nema ni ventilatora.
        Plavi je definitivno bio iz nterventne policijske čete. Oni uvek rade u trojci, kao da su rođaci. Ako jednog potkačiš u stomak drugi ti već čupa kokošiji grkljan,  a treći uvrće žile s guznog otvora.
         Otvorio je vrata u skoku, srećom ručica nije bila klosirana. U letu mu se opet javio onaj instinkt,  te se savi kao šahovska figura konja. Tu je u pravu ćopavi Gangula. Konj je on bio celog života. I možda je u svemu u pravu Gangula. Osim u onom da se ne može nikud pobeći. To mu, ipak, ne priznaje.



--------


           Onda ga je ona uhvatila za ruke.Ta žena sa licem anđela koje je, njegovo telo nošeno neumoljivom gravitacijom,  pratilo čas sa jedne, čas sa druge strane. Lebdeli su izvesno vreme zajedno. Dugo su tako levitirali. Dovoljno dugo da shvati: sve su žene anđeli kad se porađaju! Reći će to Žaklini kad se vrati. Uostalom, što da joj ne kaže odmah, sada? Ona je ta koja leti uz njega. Sad to tek vidi. Raspoznaje lik.
          Stisak ruke je naglo popustio, pretvarao se u tren sećanja, čileo.


--------


        Bilo je to poslednje što je pomislio ili pretposlednje, ko bi ga znao. Bandera na peronu železničke stanice sevnula je brzinom munje kroz klupko mesa koje se samo malo, skoro neprimetno trglo i ostalo na betonu kod stanične česme, sklupčano u položaju fetusa.


--------
       
          "Danas u 18 časova i 30 minuta na železničkoj stanici Čortanovci muškarac star 35 godina izvršio je samoubistvo iskakanjem iz voza u pokretu. Sudeći prema nađenim dokumentima u pitanju je A.J. sa prebivalištem u Subotici..."

          Moglo bi se to nazvati samoubistvom Andraša Juhasa, kao što je konstatovano u policijskom zapisniku, na osnovu koga je vest sutradan preneo i novosadski "Dnevnik".
          Zbilja, moglo bi se to tako nazvati, pošto je Žolfika zvani Žohar, kao i svaki od nas, iskreno verovao da ne može da umre. Da život uvek nekako ide dalje. Nađe neka vratanca, nekakav nevidljivi uzani prolaz i izmigolji se baš kao i ta tamna gromuljica njegove krvi koja se sad sliva između dva naftom zaprljana šodera na pruzi. 

уторак, 24. фебруар 2015.

VLADIMIR BULATOVIĆ: DIJAGNOZA

Vreme, otegnuto i mučno poput radnje dosadnog filma, dvojica mladića su uglavnom provodili trošeći ga besomučnim gužvanjem bolničke posteljine koja je mirisala na buđ. Delili su umivaonik zapušen gazom i vatom, i mršteći se jeli bljutavu hranu. Pri kraju dana, kada bi musave bolničke prozore obojila sumorna, večernja tmina, obuzimala ih je melanholija. Ležali su nepomično i nemo zurili u polumrak sobe. Tišinu je povremeno prekidao težak i dubok uzdah, i činilo se kao da potiče od obojice istovremeno. Za vreme večere u sobu je ulazila mlada medicinska sestra, tek primljena na posao, pravilnih crta lica i s izraslinom veličine teniske loptice na obrazu. Šapatom bi ih pozvala da siđu u kantinu, međutim odgovor nije dobijala.
            Pravi razlog Goranovog dolaska u bolnicu nije niko znao. Medicinsko osobolje kao i nekolicina doktora koji su bili upoznati s njegovim slučajem, pretpostavljali su kako mu je tetka, inače visoko pozicionirana u Ministarstvu zdravlja, omogućila besplatan jednomesečni boravak u bolnici, da se odmori i razmisli o životu, uz laganu hranu i stalnu medicinsku negu. Goran se tome nije protivio, verujući u svrsishodnost prihvatanja tetkine namere. Duguljastog lica uokvirenog paperjastom bradom, on je već na prvoj godini studija napustio Filozofski fakultet, nespreman na trpljenje autoriteta „nadobudnih i suštinski plitkih“ profesora. „Oni znanjem ne hrane dušu već sujetu“, Goran je ubeđivao tri godine mlađeg Mladena. Nije bolje mislio ni o studentima, prekorevao ih je govoreći im da su snishodljivi i zavidni. S nekima je ušao u veoma žučne rasprave i, po sopstvenom tvrđenju, uvek izlazio kao pobednik. Govorio je kako za dvadeset i dve godine života nije našao sebi ravnog, svejedno profesora, studenta, konduktera ili šaltersku radnicu. Maštajući o karijeri pisca hvalio se da je „Braću Karamazove“ pročitao za jedan vikend.
            S majkom je prekinuo sve odnose u sedamnaestoj godini, a otac ga se odrekao nakon majčinog odbijanja da abortira. Majka je okrenula mlađu sestru protiv njega, zbog čega ju je prokleo. Rekao je to s osmehom na licu i Mladenu se činilo da u Goranovom izrazu i glasu ima nečeg uistinu demonskog. Parafrazirao je reči zaboravljenog filozofa Geraslavskog, kako ne postoji iskrenije osećanje od duboke mržnje prema onima koje bismo po prirodi trebali da volimo. Tajno radeći na razvijanju jedne originalne teorije, nadao se mestu među velikanima filozofije.
            Mladen je verovao kako nikada neće upoznati samosvesniji i snažniji duh, ne sumnjajući u to da je čitav Goranov filozofski nastup možda obično retoričko razmetanje ironičnog mladića. Po završetku srednje mašinske škole Mladen se našao na prekretnici. Imao je izbor: da ostane kod roditelja u jednom palanačkom mestu i bude čuvar na bazenu, ili se preseli u Beograd i radi teške građevinske poslove kod drugara preduzimača. Goranova otvorenost motivisala ga je da razmišlja o razlozima zbog kojih se odlučio za operaciju „Dambovih“, „klempavih“ i „retardiranih“ ušiju, naziva izgovorenih od strane oca, često raspomamljenog neumerenim konzumiranjem vinjaka. Otac je nakon trideset i sedam godina portirskog posla u samačkom hotelu dobio otkaz i, bez otpremnine, otišao na biro za nezaposlene. Mladen i majka često su ga viđali po klupama u parku, ispred zgrade, jedanput na smetlištu, kako leži obeznanjen i s ukaljanom odećom. Želeći da odvrati supruga od još jednog sramoćenja, majka je zaključala vrata stana i svezala ključ oko vrata. Nakon mučne rasprave usledilo je hrvanje i davljenje iz kog se majka nekako izvukla i, domogavši se kristalne vaze, gađala supruga. Rasečeno i krvlju umazano lice potom je dugo grlila i ljubila, moleći tlačitelja za oproštaj. Divlja očeva glava, obmotana čalmom, i strašan pogled unezverenih očiju urezali su se duboko u Mladenovo pamćenje kao nešto zlokobno.
            Jedne noći pala je jaka kiša. Stari bolnički krov, prekriven trošnim limom je popustio. Sledećeg jutra, na mestu iznad Goranovog kreveta, voda se cedila dugo i intezivno, kao sa mokrog ćebeta razapetog na žici. Ležeći na boku Mladen je posmatrao Gorana kako, izdignut na ležaju, kose prekrivene crvenom, najlonskom kesom, čita knjigu „Niče i Dostojevski“ Lava Šestova. Snažna volja, pomislio je Mladen i setio se scene s ocem, gde ležeći na kauču u dnevnoj sobi gleda televizor. Došavši odnekud otac je iz čista mira viknuo: „Lenštino!“
            „Nije ti žao što nikada nisi upoznao oca?“
            „Svaki otac je sin“, odgovorio je Goran i potom oblizavši kažiprst okrenuo stranicu. Zadržao se na pasusu u kom Šestov počinje da piše o „podzemlju“ Dostojevskog. Napisao je na dnu stranice olovkom: „Sumnja veliča život“. Zaklopio je korice i skinuvši kesu s glave procedio vodu. Potom je ćutao i zurio u razbijenu pločicu na zidu, čije su tanke napukline sličile šarama paukove mreže u kojoj kao da se koprcala uhvaćena misao.
            Doktor je stigao u vizitu. Ogrnut belim mantilom držao je karton prislonjen uz nabreklu i maljavu podlakticu.
            Mladen je ustao iz kreveta ukazujući poštovanje.
            „Hoćemo li da sečemo uši“, upitao ga je doktor kroz osmeh i odmah potom dodao:.„Lepo vam je ovde“, gledajući u pravcu plafona po kom se na više mesta, uglavnom u uglovima, nalik grašcima znoja, sabirala voda s poplavljenog tavana.
            „Trebalo bi da obavimo neke analize“, doktor je govorio ozbiljnim glasom, „da mi ne pandrkneš tamo u operacionoj sali!“
            Pogledavši u prebledelog Mladena dodao je: „Šalim se!“
            „Koje su realne šanse da se to dogodi“, upitao je Goran.
            „Šta da se dogodi?“
            „Da vi pogrešite a on pandrkne?“
            „Jedan prema milion“, odgovorio je doktor.
            „Dobro je dokle god postoji šansa“, Goran je otvorio knjigu i nastavio da čita.
            U pogledu Mladenovih tamnih očiju očitavao se iskren strah, i doktoru se činilo kako taj strah nema nikakve veze s ishodom sutrašnje operacije. Bilo je tu nečeg u isto vreme žalosnog i nepojmljivog. Mladićeve oči kao da su molile za nadu, očajnički tražeći dokaz kako će nakon izlaska iz bolnice sve biti bolje i srećnije, baš kao u vreme dečaštva lišenog bilo kakvih briga.
            „Ovde sam ti sve zapisao“, doktor mu je pružio ceduljicu „Ujutru nemoj ništa da jedeš i piješ.“
            Neko je pokucao i nakon doktorovog: „Slobodno!“, u sobu uđe mlada medicinska sestra sa izraslinom veličine teniske loptice na obrazu.
            „Doktore, hitno vas zovu u operacionu salu“, rekla je tihim glasom.

            Ugledavši neobičnu izraslinu doktoru pade na pamet crtani film u kom mačak Tom igrajući tenis sa crnim mačorom u prugastom trikou, u jednom od suludih poena guta set loptica a potom i drveni reket.