недеља, 26. фебруар 2017.

PREPORUKA ZA ČITALAČKE SLADOKUSCE

U  nedeljnom broju beogradskog lista DANAS, u rubrici "Knjiga danas - nedeljna preporuka za čitalačke sladokusce" objavljene su preporuke novih romana Milana Todorova "Lek protiv smrti" u izdanju "Čarobne knjige",  "Ja nisam ja" ruskog književnika Alekseja Slapovskog u izdanju "Arhipelaga"  i Mamina roka" Igora Marojevića u izdanju ljubljanske "Beletrine". 


Knjiga Danas – Nedeljna preporuka za čitanje
Preporuka za čitalačke sladokusce











субота, 25. фебруар 2017.

MILAN TODOROV: BIO JEDNOM JEDAN KRALJ




izvor: cooliranje.com
Pravda je spora. Eto zašto mi ne držimo korak s njom.

Državi su potrebni novi rodoljubi. Ovi stari su se potrošili.

Dragi susedi, svi smo mi u istim govnima. Samo što vaša više smrde.

Bio jedan kralj koje je stalno  vodio svoj narod napred. I tako, malo po malo, stigoše do svog kraja.

Smak sveta se neće dogoditi dok i poslednji Srbin ne izađe, povuče vodu, ugasi svetlo i ostavi ključ ispod otirača.

Predlaže se da se trudnicama ne naplaćuju karte u gradskom prevozu. Sledeće će da bude: deca i trudnice prvi napuštaju brod.

Kad hoću da brže zaspim, obično uzmem neku nagrađenu knjigu u ruke.

Sve više nepismenih Srba  ozbiljno zabrinjava. Time nam preti nestanak ćirilice.


четвртак, 23. фебруар 2017.

MILAN TODOROV: VINO



izvor: forum-srbija.com
Nije tačno da naš brod tone. On samo menja kurs plovidbe.
Partijska ćelija u Jasenovcu htela je da kugom zarazi ustaško rukovodstvo logora, što je zločin koji ni do danas nije osuđen.
Žrtveno jagnje je dušu dalo za ražanj.
Prodali smo sve izvore vode strancima. Zato što voda nije dobra ni u kolenu.
Kad sam pročitao da je i Tito hteo da beži iz Jugoslavije, postao sam jugonostalgičar.
Ova država je stvorena u krvi, a posle su nam je vadili na cevčicu.
Nemam ništa protv testa inteligencije, ali ne stižem da ga obavim. Imam pametnija posla.
Srbija nema plan B u slučaju rata. Naš plan je da izginemo svi od A do Š.
U vinu je istina, ali mi smo radije za rakiju i pivo.

MILOVAN VITEZOVIĆ: EGERIĆ OD ETIKE I ESTETIKE



Miroslav Egerić (1934 - 2016)
"...Posebna književna slabost ( u kojoj je opet pokazao dar i snagu) Miroslava Egerića jeste savremena srpska satira, u kojoj smo,
pokazalo se, bez književnog premca nadaleko, ne samo kod nas, jer
se sa sobom i ne možemo porediti, već u evropskim, pa i svetskim
razmerama. Ta slabost ga je gurnula da bez kajanja uđe u tamni vi­lajet
u koji nisu zalazili književni kritičari (sem ako je neko
malo tumarnuo) i književni istoričari (obe novije istorije srp­ske književnosti su bez satire i satiričara).
Sve je počelo pre četrdeset godina, kada je Miroslav Egerić
1970. za Srpsku književnu zadrugu napravio Antologiju savremene
srpske satire, prvu antologiju satire i prvu hvaljenu antologiju
posle antologije srpskog pesništva Bogdana Popovića. Ova Ege­rićeva
antologija je bila prevratnička antologija. Do nje se u
antologijama slavio komunistički sistem, ili, ako se nije slavio
– nije se sporio, a slavljen je bio u predgovorima što su takve
antologije moguće. Ovom antologijom je uneta književna sumnja u
sistem. Bilo je to prvo seme demokratije. Prvo rušenje cenzorskih
tabua. Bila je to prva antologija slobode. Bila je to veličanstve­na
rehabilitacija jednog književnog roda (satire), koji se smatrao
nepotrebnim i izlišnim u socijalističkom društvu opšteg usre­ćenja.
Ona je u nama reinkarnirala Domanovića. Egerić ga je i u
predgovoru doveo drugi put među Srbe. Ta antologija je prva afir­misala
a time i stvaralački inicirala razvoj književnog roda
aforizama, koji će srpsku književnost i duh proslaviti u svetu
osamdesetih godina. Posebno ističem kako se Miroslav Egerić
kao znalac moravske mitologije usudio da Bajku Dobrice Ćosića
pročita na pravi način i ukaže nam o kakvom je svemoćnom anđami
u njoj reč. Uspeh antologije pomogao je Miroslavu Egeriću da i
sam počne da iskazuje svoj smisao za satiru kao vid demokratske
borbe na koju je teže prigovarati. Tako nam se u raskoši svoga
dara i svoga poštenja počeo pokazivati i kao demokratski borac
i kao satiričar i iskren nacionalni mislilac. Tako su nastaja­le
knjige iz naše sudbine: Pisma porodičnim ljudima i Srbija i
pamćenje.
Srpski satirični aforizmi, kao vid neporecivog bunta,
podržani Egerićevom antologijom u više proširenih izdanja,
postali su evropski fenomen u poslednje dve decnije dvadesetog
veka. Na matrici Egerića Milo Dor je napravio dve duhom raskošne­
antologije srpskog aforizma na nemačkom. Međutim, taj
fenomen je ostajao nedovoljno književnoistorijski razložen, a
time i nedovoljno estetski protumačen i objašnjen i kritički
ocenjen (izuzimajući nekoliko novinskih kritika i više uspešnih­
predgovora uz objavljene zbirke, recimo uz Egerića, Nikolu
Miloševića i Jovana Delića). Doduše, ovaj fenomen je tumačen
sociološki (Đuro Šušnjić i Ratko Božović) i psihološki
(Žarko Trebješanin i Petar Bakun).
Fenomen srpskog satiričnog aforizma, ne izdvajajući ga iz
korpusa savremene srpske satire, sveobuhvatno je najzad razjasnio
Miroslav Egerić, dakle onaj koji ga je podstakao gurnuvši u anto­
logiju prvi satirični kamen mudrosti, što je dovelo do književ­
ne lavine."
( izvor: LETOPIS MATICE SRPSKE, knjiga 499, sveska 1, januar-februar 2017.)


ALEKSANDAR BALJAK: ŠTA PREĆUTKUJU KRITIČARI

Резултат слика за aleksandar baljak fotografije
izvor: ekapija.com


Ovogodišnje nadmetanje za nagradu "Meša Selimović", povod je za ovaj kratki osvrt koji može biti shvaćen i kao još jedan uzaludni apel.

Evo o čemu je reč. U trci za knjigu godine, 29. po redu, desilo se nešto zaista neočekivano. Jedan od 55 članova Velikog žirija dao je svoj glas zbirci aforizama! Na taj glas naši aforističari su čekali skoro tri decenije! Istina, u propozicijama takmičenja stoji da u obzir dolaze svi žanrovi, ali u praksi nije bilo tako. Kritičari su se rukovodili svojim pravilima, a jedno od njih glasi: Kritičar se izlaže riziku da ispadne neozbiljan u očima književne javnosti ako u svoj izbor uvrsti knjigu aforizama, ma koliko ona bila kvalitetna.

Naši kritičari čitaju romane, priče, pesme, drame, eseje, književne kritike, putopise, ali strogo paze da im u ruke ne dođe neka knjiga aforizama. Jer se ne zna kakav poguban uticaj na njih i njihov stil može imati čitanje aforizama.

Nekada su dežurni cenzori gurali aforizam na marginu, a sada taj posao, s mnogo više uspeha, obavljaju književni kritičari. Od onih koji su juče aforizme zabranjivali, pokazalo se, gori su oni koji ih danas potpuno ignorišu. Duh zabrane je živ, samo je promenio svoj pojavni oblik. Nastanio se u glavama onih koji u privatnim razgovorima veoma često aforističara tapšu po ramenu, ali se jako trude da o tome ne ostave pisani trag. Jer, nikad se ne zna.

Čime su aforističari zaslužili ovako bahat odnos domaće književne kritike?
Šta je to što aforizmu nedostaje da bi stekao status relevantne književne forme? Možda mu je mana to što je par ekselans umetnost reči; što je jednostavan a višeznačan, sažet a sveobuhvatan; što je misaono precizan, jezički izbrušen i stilski raznovrstan; što s malo reči kazuje mnogo; što je roman koji se čita u jednom dahu? Ili mu je možda greh to što prevazilazi književnu sferu i seže u razne druge oblasti? Aforizam je već decenijama u vakuumu kritičarske pažnje, na pola puta između straha i nerazumevanja. I danas se ozbiljno postavlja pitanje, na koje bi neko, ko sebe smatra kompetentnim, trebalo da odgovori. Naime, smatra li se aforizam književnom formom? Ako se smatra, zbog čega se ignoriše? Ako se ne smatra, zbog čega se to javno ne kaže?

Domaća književna kritika je očigledno senilna gospođa koju stalno treba podsećati da među književnim formama postoji i aforizam. Stoga nije naodmet još jednom ponoviti davno izgovorene reči akademika Nikole Miloševića: "Od svih književnih oblika aforizam je najmanje istražena a ponajviše zanemarena i potcenjena vrsta. Nije redak slučaj da čitalačka publika i književna kritika više drže do nekog osrednjeg romana, nego do nekog blistavo sročenog aforizma, kao da doista obim a ne kvalitet određuje mesto i rang umetničkog ostvarenja. Činjenica je da neke književne vrste, već kao takve, imaju u očima čitalaca i kritičara nezasluženu prednost, upravo zato što su izvesna kvantitativna merila literarnog prosuđivanja još uvek na snazi."

Ali da ne bi ispalo da kritičare samo kritikujem, reći ću i sledeće. I oni mnogo vole da pišu i veoma cene to što napišu. Skoro u svakom književnom kritičaru čuči više ili manje ostvareni pisac koji će se kad-tad pojaviti, a dok se to ne desi, baviće se teorijom. I očekivaće, s pravom, da se njegova teorijska dela tretiraju sa istom, ako ne i većom pažnjom, nego dela takozvane lepe književnosti. Iz prošlogodišnje književne produkcije kritičari su izdvojili i za nagradu "Meša Selimović" predložili 22 knjige izašle iz pera književnih kritičara, književnih teoretičara i istoričara književnosti! Aforizme ne čitaju, ali zato pažljivo evidentiraju i glasovima bogato nagrađuju svaku ili gotovo svaka knjigu svojih kolega.

Nije teško zamislite kakve bi reakcije književne javnosti bile da žiri u tri decenije žiriranja nije pomenuo nijedan roman. Ili zbirku pesama. Nema sumnje, to bi bio kulturni skandal. A ovako kako je sada, to je u redu.

Stav da je aforizam već sam po sebi problematičan i sumnjiv žanr zaista je površan i neodrživ.

Srpski aforizam polako, ali sigurno krči sebi put do svetskih antologija. Domaća književna kritika očigledno ne želi da ga na tom putu prati, a na kritičarima je da kažu zašto.

уторак, 21. фебруар 2017.

MILAN TODOROV: NAUČILI SMO SA PROBLEMIMA



izvor: lolbre.com
Ako ne vidite svetlu budućnost, to je samo zato što su vas iz mračne prošlosti naglo izveli na svetlost.
Nije zahvalno razmišljati svojom glavom. Začas misao može da odleti.
Tačno je da smo uvezli demokratiju, ali je na granici bila podvrgnuta rigoroznoj policijskoj kontroli.
U našim ludnicama ima Napoleona, Hitlera, Staljina, ali nema aktuelnih političara.To je dokaz da su pacijenti psihijatrije izgubili svaku vezu sa našom stvarnošću.
Mi smo naučili da živimo sa problemima. Kad ima vode, nema struje.Kad ima struje i vode, nema demokratije.
Srbi su velika zlopamtila. Pamte i bolja vremena.
Iskoristili smo sve rupe u zakonu, ali valjda postoje rupe i u deset Božjih zapovesti.

недеља, 19. фебруар 2017.

REČENICE KOJE VOLIM (51)



izvor: vaseljenska.com
Leži stara slika raspetoga Hrista.
Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;
Oči mrtve, usne blede, samrt ista;
Nad glavom oreol od kovana srebra.

Dar negdasnjeg plemstva i pobožnog sebra,
Đerdan od dukata o vratu mu blista.
Po okviru utisnuta srma čista,
A okvir je rez'o umetnik iz Debra.

Takav leži Hristos sred pustoga hrama.
I dok neosetno, svuda pada tama,
I jato se noćnih ptica na plen sprema,

Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri,
Očajan i strašan, Hristos ruke širi,
Večno čekajuci pastvu, koje nema...

(Milan Rakić: Napuštena crkva)