среда, 23. јул 2014.

RATKO DANGUBIĆ: PIJACA U RISNU

x.
Slegnuo je ramenima, mada shvata da mu nije svejedno ide li tamo ili ne ide. Niko ne ume da nađe pukotine za razloge za i protov nečega i nekoga kao on. Prethodne noći se napio i jedva se držao na nogama. I jedino je morao sada da završi započetu priču, kako bi ponovo utonuo u san, ali nije bilo snage. Naravno, kada bi se odmorio osećao bi se bolje. Ponedeljak je, mora danas da dovrši priču „Pijaca u Risnu“, a dogovrio se sa Ilijom da se u dvanaest vide u Akademiji nauka i umetnosti u Novom Sadu, na najavljenom predavanje profesora Bogdana Maglića, koji je odavde davno krenuo trbuhom za kruhom u Prinston. Predavanje je naslovljeno suvo, ali njega je  zanimalo: „Perspektive nuklearne enrgije: i reaktori druge i treće genercije.“ Bio je, dakle, ponedeljak, 17. mart 1986. Nije želeo  da ustane sa tvrde stolice, ali je morao i priča je ostala prilično nesređena. Pozvao je taksi da ga vozi do Svetozara Markovića 6.
y.
Bio je i dalje pospan. Umorniji nego je mislio da treba da bude posle burne noći i predavanja o nuklearnoj energiji. Vratio se zadvoljan sa ovoga dobro posećenog predavanja, i gledao je svetlo koje dolazi iz svetlarnika  i treperi kao prašina. Ponovo je pomislio kako ga dve nedovršene priče i dalje čekaju na stolu. Zastao je nasred hodnika i uzdahnuo, a onda otvorio prozor prema svetlarniku da uđe kakav-takav vazduh. Na ovom prozoru i nema zavese, nego samo jedan lep vitraž koji mu je poklonio prijatelj Ilija s kojim je i bio na predavanju profesora Maglića. Odvukao se na minut-dva do fetelje i skljokao u nju. Progutao je pluvačku i trgao se: istovremeno sa pričom „Pijaca u Risnu“, mora da prepravi i tu davno napisanu kratku priču o cipelaru Sibinoviću. Sada mu je jedna mala knedla bila u grlu, ali je ustao i seo da radi za stolom. Shvatao da ukoliko želi honorar od priča koje objavljuje sedmično u jednom nedeljniku, mora obe priče da pošalje do zatvaranja pošte. Razmakao je zavese i u radnoj sobi topla svetlost je preplavila sobu. Nije smeo da zaspe. Klimnuo je glavom i uzeo da radi. Kakav sam skot, gunđao je, nikada neću napisati veliku stvar. Ispod lakog naslova „Pijaca u Risnu“ poređao je bizarne rečenice o anđelu: „Njega nazivaju nevidljivom dobrotom, korisnim članom porodice Boga, onim koji uliva nadu, i ne bi bilo loše da je svima uliva: uopšte, njega neobično svi vole. Samog anđela ne treba opisivati: kome nije poznat taj tanani lik s belim krilima, koji povezuje čoveka, pticu i Boga.To je onostrano biće koje može da uradi sve i da otrpi sve. Volim da ga zamišljam s kišobranom u ruci i mrkim kaljačama na nogama, u vizantijsko plavoj kišnoj kabanici od gumiranog platna, kako sedi spokojan, u razulareno popodne, posle jake junske kiše, za kamenim stolom na malom trgu u Risnu, ispod krošnji lipa.I mistika je skoro tu, i talasa se od podnevne jare kao utvara. Treba primetiti i zujanje brojnih pčela koji prekrivaju trg. Kafana na trgu se nalazi uz pijacu s dve-tri tezge.“ Njegov telo je ponovo „padalo“ i lepo je on opet utonuo u san u fotelji, ne skidajući se.
z.

Kada je okončao priču „Pijaca u Risnu“, želeo je samo da zastane i da spava, da zatvori oči. Gotovo da se zgrčio u fotelji. Sa ulice je kratko dopirala duboka vika. Pre nego je zaspao, dok je bio svestan svega, opet je lako klimao glavom. I nije shvatao kojom brzinom mu dolazi san. Oko njega je lebdela istinska tišina, čista kao ona koju je opisivao profesor Maglić da vlada tamo negde u svemiru. Da je mogao da čuje samog sebe, čuo bi čoveka koji hrče. Desetine lica je proletelo u snu ispred očiju sa iskrom ljubopitljivosti u njima. Trudio se u tom snu da izbegne susret sa halapljivim očima i tako se trgao iz sna. Ponovo je seo za sto i uzeo hartije u ruke. Tu staru priču završio je za sat, od kada se probudio: u pet popodne. Nije video posebne sličnosti između obućara Sibinovića i anđela, ali lakoća s kojom je bila napisana priča „Pijaca u Risnu“, budila je u njemu tada malu nadu da je dobra i sklepana priča o Sibinoviću, cipelaru.

MILAN TODOROV: ODSKOČNA DASKA

Demokratija je toliko dobra, da je sakrivamo sami od sebe da je ne bismo brzo potrošili.

Kad god lupim glavom u zid, ja doživim katarzu.

Povucite ručicu za otvaranje padobrana, polećemo!

Ipak se okreće, reče Srbin pored ražnja.

Moja dvadesetogodišnja komšinica se udala za tipa od šezdeset godina. Nije želela da je starost pita gde joj je bila mladost.

Tačno je da sam stao na odskočnu dasku, ali ko me gurnu!

Žene su enigma. Pod horizontalno.

Sviđa mi se Gordije, jer je imao petlju.

Bez obzira što je nepismen, on je znao da je negde zapisano da će steći doktorat.

Svako obećanje vlade primam sa izvesnom dozom neverice. Šta ako jednom ne slažu?

RADE JOVANOVIĆ: NOSIĆEMO SE

Sa Beogradom na vodi EU neće moći da nas prati. Prebrzo tonemo!

Verovali smo da Srbija ne može gladovati. Srećom, sve se može kad se hoće!

Ne može Kosovo za EU... Može za dž!

Investitori uvek hvale političare. Uvek kažu koliko će biti u zaključenom poslu dobri!

Našim političarima ne treba mnogo. Zadovoljava ih i sve!

Podzemlje je rešilo problem nedostatka prostora. Razvija se u visinu!

Pobedio je razum. Time je narušeno pravo izborne većine!

Neće vlada uspeti da nas uplaši novim cenama benzina. Nosićemo se!

U srpskom jeziku fraza nepošten političar je školski primer pleonazma!

Srbi nisu plašljiv narod. U nas se vampiri plaše da vide Srbiju!

Da smo na vlasti imali Lujeve bar bi smo znali koji nam je!

I u našoj vladi zabranjeno je pušenje. Ne i premijeru!

Ovo nije rekonstrukcija, već kama sutra. Samo menjaju položaje!

Taman pomislimo da su Srbi pametan narod, a vlada raspiše izbore!


уторак, 22. јул 2014.

MILAN TODOROV: ARHIPELAG GULAG, DRUGI DEO

Konačno su i  političari shvatili da su u trendu crne, a ne bele čarape. Šteta što ih  nose na glavi.

Kućni pritvor je tekovina demokratije, za po kući.

Šljiva je sveto srpsko drvo. Zato ćemo svi stati spod nje, da proslavimo svetac.

Niko među nama nije cvećka, samo su ovi na vlasti fikusi.

Od pametnih se može mnogo naučiti. Zato će biti saslušani.

Srbi najčešće plaćaju hiljadarkom. Ili glavom.

Razgovarali smo u demokratskoj atmosferi, srećom pritom niko nije povređen.

Nekad je Politikin zabavnik bio za decu od 7do 77 godina, a sada je to politika.

ZORAN T. POPOVIĆ: UZ DOBAR BLUZ

Imam pozitivan nalaz od neuropsihijatra. Gotovo da sam normalan!

Ja samo uz dobar bluz, padam u sevdah!

Razbolela mi se komšinica od neizlečive bolesti. Dobila je celulit!

Razdragana masa je pozdravila svoje omiljene lidere, oduševljeno skandirajući: pederi, pederi!

Dobili su mandat na četiri godine. Kod nas je svaka vlast ograničena!

“Nema raja bez rodnoga kraja“, najviše pevaju oni, koji su pobegli iz tog pakla!

Nijedna država nije ekološka, sve dok u njoj žive smradovi od ljudi!

Avion je bio tehnički ispravan, sve dok nije pao!



субота, 19. јул 2014.

MILAN TODOROV: KAD SU CVETALE TIKVE

On je bio student generacije, samo se sad malo degenerisao.

Predsednikova supruga se bavi društveno korisnim radom, a i predsednik. Peče rakiju.

Uprkos petovekovnom ropstvu pod Turcima, ne znamo da pravimo ćevap. Više nam leži ražanj.

Kad su tikve cvetale, bar nam nisu cvetali mito i korupcija.

Političari danas kažu jedno, sutra drugo, prekosutra treće. Mi smo za njih brojevi.

Eskimi su pametniji od nas,  oni samo ženu ponude stranom gostu!

Najstariji stanovnik Zemlje ima 126 godina. Da, ali on nikad nije živeo u Srbiji.

петак, 18. јул 2014.

RADE JOVANOVIĆ: POSLE ŠTAFETE

Mi smo narod koji oduvek veruje u prst subine. Nažalost, u srednjak!

Srbi su jedini narod koji ne zna za poraze... Isplati se plaćati TV pretplatu!

Svet se preme Srbiji ponaša suviše prepotentno...Uobražava da je on jedini!

U Srbiji se na vlast i dalje dolazi ulicom. Samo pređeš na drugu stranu!

Vanredni izbori u Srbiji su neophodni. Pomažu da preživimo vreme između redovnih!

Ova vlada može bukvalno u hodu rešiti sve naše nevolje. Samo da hoće da ide!

Naša šansa budućnosti je izvoz oružja. Prvenstveno golih kao pištolj!

Ni vlada se više ne hvali uspesima stoleća... Ponestalo joj stoleća!

Otkako smo ukinuli Štafetu mladosti, ništa nam ne ide od ruke!

Sve je isto kao nekad. Samo sada imamo proevropsku vladu!

Srbiji odgovara četvorogodišnji mandat lidera. Često je duži od doživotnog!

U Srbiji nipošto ne treba uvoditi vanredno stanje.  Više nam odgovara ovaj haos!

Srbija je jedina evropska  država koja se na putu do EU orijentiše preme Velikom medvedu!