понедељак, 25. мај 2015.

ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (6)

SRĐAN V.TEŠIN: SRP I ČEKIĆ


E pa ustrelili su te punim pogotkom ustrelili te mala
prešli te jednom zasvagda jer tako im se htelo
bebice nije šala
pogodak pravo u čelo
usred tih slatkih laži kojima su ti punili glavu
punim te pogotkom zbrisali sebi u slavu
                                                    Brus Springstin

1.

      Stajao sam kod ulaznih vrata, kao i obično kada bi se u šalter-sali napravila gužva, i propuštao klijente jednog po jednog. Ušla je u banku tačno u podne. Pratio sam komešanje ljudi ispred vrata, pa nisam mogao da vidim momenat kada joj je iz ruke ispao novčanik, jer sam joj bio okrenut leđima. Dok sam joj pomagao da pokupi metalne novčiće, koji su se kotrljali mermernim podom na sve strane, ona je ustala, prišla vratima, zbacila sa sebe bež kišni mantil i vezala levu ruku policijskim lisicama za aluminijumski rukohvat. Bio sam potpuno zatečen njenom golotinjom. To što je u ispruženoj ruci držala pištolj i nišanila u mene bilo mi je manje čudno od činjenice da joj je međunožje  bilo obojeno u jarko crveno. Još čudnije od svega je bilo to što su joj stidne dlake bie obrijane tako da prikazuju srp i čekić.

2.

      Službenici i klijenti su je primetili tek kada je reski zvuk pucnja odjeknuo bankom. U prvom mahu sam pomislio da je pucala u mene, te sam se, i dalje klećeći, prestrašeno pipao po telu i tražio rupu od metka. Desetak ljudi koji su dotad mirno čekali u redovima ispred šaltera, posakrivali su se, pribijeni jedan uz drugog, iza stubova i reklamnih panoa.
      Sigurnosni alarm se uključio u momentu kada je počela da uzvikuje parole od kojih sam zapamtio samo dve: „Okupirajmo Mars!“ i „Banke pljačkaju radnike!“ Nisam mogao da ne primetim ironiju. Ekstremna politička aktivistkinja s Marsa, sa fazoniranim srpom i čekićem na crvenom mufu i tetovažama Marksa, Engelsa, Lenjina i Če Gevare, vitlala je pištoljem pred mojim očima, u banci u kojoj, kao pripadnik privatnog obezbeđenja, zarađujem minimalac, radeći za posredničku agenciju koja angažuje uslužnu radnu snagu. Koliko sam mogao u nesnosnoj buci da razaberem njene reči, to što je govorila imalo je smisla. Sve mi je to bilo jasno kao dan, jer sam trpeo nepravdu i osećao je svakodnevno na svojoj koži. Bila je sasvim u pravu: potlačeni i siromašni moraju nešto da preduzmu.

3.

      Izvukao sam munjevito službeni pištolj, repetirao i upucao je u čelo. Skljokala se na pod niz okrvavljeno staklo ulaznih vrata. Ruka joj je ostala da visi zakačena lisicama za rukohvat vrata. Da li je samo meni, nesvršenom studentu istorije umetnosti, ova scena ličila na onu slavnu sliku revolucionarke koja, sa uzdignutim stegom u jednoj i puškom u drugoj ruci, predvodi juriš?


4.

      Dobio sam povećanje plate i prebačen sam na bolje radno mesto. Štaviše, agencija me je, o svom trošku, poslala na obuku za instruktora rukovanja vatrenim oružjem.

      Zaista je bila u pravu. Isplati se borba za svoju stvar.

(Preuzeto iz knjige  Srđana V. Tešina "Priče s Marsa", Arhipelag, Beograd, 2015.)

субота, 23. мај 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: BEEEE


Narod je vođu pozdravio spontanom ovacijama. Bee, beee...

Mnogi muškarci plaćaju za seks. Daju ženi celu platu.

Interesovanje žena za mene uopšte ne opada. I dalje je ravno nuli.

Dao je život za otadžbinu. Bio je patriota jednom, i nikad više!

Oni koji ne prodaju veru za večeru, na spavanje odlaze praznog stomaka.

Svet se sprda s nama, jer zna da smo mi uvek spremni na šalu.

Nas je bombardovalo samo devetnaest zemalja. Neki saveznici su bili opravdano sprečeni.



петак, 22. мај 2015.

MILAN TODOROV: ZLOČIN I KAZNA



       Konj je sudbina!
       Vlasnik ergele je bio mršav, nizak rastom. Podsećao je na prerano ostarelog dečaka. Pričalo se da je nekad davno bio dobar. Dok je bio džokej. U Italiji. Sada mu je, očigledno, ostalo još samo da prodaje maglu mladim i neostvarenim likovima, onima koji se još traže, skoro uvek uzaludno.

         Izabrao sam Horsta . Darja neku neupadljivo sivu,  mirnu kobilu. Poznato je da su gotovo svi pastuvi sivi. Horst je bio potpuno crn. U stvari, imao je malu, jedva vidljivu zelenkastu zvezdastu tačku na čelu.
       
         Darja, bankarska šalterska službenica koja je dolazila sa mnom na ergelu  u vojnom šancu stare tvrđave, rano, pre posla koji joj je počinjao u devet, nije imala skoro nikakvh problema. Kobila se već posle prvog dana svikla na njenu ruku i poslušno je sledila u manježu.
         Dolazili smo rano ujutro, oko pet, kada je nad starim austrougarskim šančevima još lebdela mračna hladovina. Konji su spavali na nogama u svojim malim drvenim boksovima, glava isturenih kroz gornje vratnice.
         Po dolasku, pružio bih ruku da ga pomazim, ali Horst bi na to ljutito zafrktao udarajući mesinganom žvalom o ragasto. Nije tu pomagala ni vreća zobi, ni kockica šećera na dlanu.
         Na jedvite jade bih mu namakao ular i poveo ga u šetnju. Na dugačkom povocu šetao sam ga po slepom rukavcu starog vojničkog šanca. U početku sam imao utisak da je konj po prirodi težak i napet. Nije dopuštao da ga timarim a kamoli dižem nogu, mažem kopita.
        Stari džokej je dolazio oko sedam , malo nakresan. Potapšao bi konje po sapima, otvorao im usta, nešto zagledao, trljao im zube slamom i  ponekad šaputao na uvo:  Calma mia sangue, calma mia sangue*...   I takve stvari. Ništa mi tada nije bilo jasno.
                 Tog jutra došao sam da se oprostim od tvrdoglavog Horsta i te škole jahanja. Bio sam uveren da to nije za mene. Postajalo je sve mučnija obaveza. I Darja, sa svojom malom poslušnom kobilom koju jaše po pola sata ili čitav čas u krug, oko starih zidina, ne dopuštajući mi nikad ni pre treninga ni posle nikakve nežnosti, počela je da me zagušuje. Znali smo da raspravljamo o ljubavi i postojanju prijateljstva bez ljubavi. Bila je to, naravno, čista teorija.
       Navedi mi ime jedne žene koju druženje sa muškarcem, zajedničke male stvari, sličan pogled na ovaj usrani svet, recimo, nisu odveli u njegov krevet? Navedi mi, molim te, samo jedno jedino ime! I poverovaću u to.
       Naravno da nije mogla da se seti tog imena.
        Znaš, rekla je odjednom, možda muškarca i ženu kao ljubavnike trajno veže tek nesreća.
       Kakva nesreća?
       Šta ja znam? Možda neka bolest. Ili, u današnje vreme, zločin.
     


        Jedno jutro, taman smo izjahali svoj krug. Darja iza mene na svojoj mekoj širokoj kobili a ja na zapenušanom Horstu, kada se on u punom trku iznenadno zablokirao i prednjim nogama propao u, tankim slojem ilovače sakriven, otvor rimskog bunara. Preleteo sam preko njegove glave i zabio se u nekakvo trnje i šut. Kada sam došao sebi, prvo sam se opipao. Dobro je, bio sam čitav. Zatim sam pokušao da pridignem Horsta. U njegovim očima prvi put nije bilo straha od čoveka. Znao sam šta to znači.

          Ubite ga. Ubite svog prvog konja, mladiću – reče džokej koji je došepao na moj poziv, pružajući mi revolver velikog kalibra.
          Zar se to mora, upita Darja žalosno.
          Sa slomljenom nogom, obavezno ide kasapinu.
Nategoh revolver. Ruka mi je igrala. U grudima škripalo. Horst me je gledao svojim dim plavim očima.
          Ne mogu, priznadoh matorom.
Žuto oko mu je zaigralo od besa. Izvadio je drugu cev, onaj svoj brauning koji je uvek i svuda nosio iza pojasa.
          Ubi Horsta ili ću sad ja tebe!
Ćutao sam. Darja je klečala i tiho jecala.
          Džokej je repetirao brauning.
Već si ga jednom ubio, reče ljutito. Nije teško ubiti konja još jednom, idiote! Ovakvi konji imaju dva života. Bar dva. .
          Za to vreme Horst je pokušavao da ustane. Ličilo je to na ustajanje iz groba. Darja ga je mazila po oteklim žilama na vratu.
       Džokej okrete brauning ka Darji.      
       Ubi Horsta!
       Zažmurio sam i povukao oroz.
Dva istovremena pucnja su se spojila u jedan.


       Pomogao sam Darji da ustane. Horstu  ionako nije bilo pomoći. Nogom preokrenuh džokejevo truplo. Matori dečak je dobio metak tačno u ono mesto na čelu na kome se dobrom Horstu ocrtavala zelena zvezda. Malo levo od čela.
       Dobro je, rekoh Darji, mislim da je stari bio levak.
       Zatim smo zamenili oružja. Obrisali otiske.
       Da li si siguran da smo uklonili sve tragove, pitala je jecajući.
       Nikad se ne mogu ukloniti svi tragovi.


         Nedugo zatim prešla je da stanuje kod mene. Govorila je da se tako oseća sigurnije. Više nismo odlazili u one šančeve na tvrđavi. Ne znam da li je ergela posle „samoubistva“ vlasnika nastavila  da radi. Priznao sam joj da je bila u pravu. Mislio sam pritom na ono što se posle toga stvorilo između nas dvoje. Da je to biljka koju bi tebalo pažljivo negovati. Međutim, Darja je imala svoje principe. Ja negujem svoju biljku, ti svoju. Pokušao sam da joj objasnim da je svejedno čija je koja biljka, ko brine o kojoj, zaliva je, dodaje malo veštačkog đubriva. Da je to ljubav. Nije vredelo. Ovaj benjamin je moj a onaj, ako hoćeš tvoj. I zalivala je samo svoj. Osećao sam kako mi izmiče i da je to početak izdajstva. Instinktivno sam počeo da joj se sve više namećem kao muškarac.  Priznavao sam  da želim da je vežem za sebe telesnom strašću. Molio sam boga Erosa da nude jači od boga Tanatosa. Mislio sam da ćemo u zanosu zaboraviti one dve smrti na ergeli, da se smrt može zaboraviti rađanjem novog života. Kupio sam je najzad tom pričom o rođenju deteta, našeg deteta. I kad je konačno zatrudnela rekla mi je da je donela neopozivu odluku da abortira. Smrt se kao po kazni božjoj uvukla u naše živote, pomislio sam tada.Znao sam šta će uslediti. Grlili smo se kao da nam je poslednji put. Znali smo da je poslednji put. Ona će posle malo plakati, ali suze su lekovite, reći će joj neko. I ona će se postepeno, opirući se kao i meni dugo i iskreno, prepustiti njegovim šakama koje su, reći će mu, upravo toliko velike da mogu da svaka po jednu njenu dinju obujme i ponesu u neke arkadijski vesele predele polusna u kome nema crnih konja. Tako one odlaze, tako sve one odlaze. Sad tek vidim da nije trebalo da prelazim crtu. Kad čovek u bilo čemu pređe crtu koju je još Mojsije iz zavetnog kovčega povukao prstom po zemlji, nastaje pakao. Ona je noćima plakala i uveravala me da će sve opet biti kao pre. Opet ćemo, rekla je, biti samo prijatelji. U čemu prijatelji, pitao sam je? Nije mogla da kaže: u dobro i u zlu. Iza nas je bilo zlo, ispred nas nije bilo dobro. Trebalo je da ostanemo zauvek u tom međuprostoru makar i lažne ljubavi. Muškarci su beskorisni posle ljubavi, mislila je ona. Ja sam pak uvek cedio pastu za zube do kraja, a ona je uvek u svojoj tubi ostavljala bar santimetar bele mentolske smeše koju bi bacala u kantu za otpatke. U tome je, mislila je ta suštinska razlika. Nikad ništa ne potrošiti do kraja. Nisam se slagao. Sve više se nisam slagao sa njom. Znao sam da će nas izdati, zapravo da će izdati mene i da se to ne može izbeći. Kad legneš sa ženom, rekao mi je jednom neki stari pijanac, legao si sa svojom smrću. Bio je mudar taj tip koji je ispijao „unučiće“ iza kioska na zadnjoj autobuskoj stanici. Dobro, možda se nije baš tako izrazio, ali to je bila srž onoga što je posisao u životu i neštedimice delio okolo. Malo pomalo počeo sam i ja da odlazim u taj kanal, zapravo sedao bih na neki panjčić na obodu tog kanala i u početku celo neugledno društvo čašćavao pivom. Posle, kako sam se spuštao niže u kanal, plaćao bih ture samom sebi. Bio sam još dobar, mislio sam tada, još samo mešam pivo i unučiće. Ali, već sledeće jeseni nisam se razlikovao. Darja se naravno pokupila iz gnezda. Čekao sam da se nešto dogodi. Onda se pojavio taj tip. Pljunuti stari džokej. Imao je jedva vidljiv ožiljak na slepoočnici iznad levog uha. Šta se dogodilo? Smešio se saučesnički. Znamo svi. Nije važno. Platio je piće. I otišao.

(*Smiri moju krv, smiri moju krv.)

четвртак, 21. мај 2015.

MILAN TODOROV: POKLONU SE ZUBI NE GLEDAJU

Nas samo jedinstvo može spasiti. Bratstvo je odavno izgubljeno.

Vođu slave svi građani, bez obzira na veroispovest.

Dobio sam najviše državno odlikovanje od predsednika, ali poklonu se zubi ne gledaju.

Buduće generacije će sa velikim poštovanjem govoriti o nama. Mnogi će se čak i krstiti!

On je čovek od imena, ugleda i iskustva. Ostatak od 85 odsto čini voda.

Prethodna vlast nam nije ništa ostavila. I mi sad to moramo godinama da raščišćavamo.

Otkrili smo još jedan spomenik i možemo da kažemo da smo i mi iznenađeni svojim najnovijim otkrićem.

VLADIMIR DRAMIĆANIN: NA RADOST

Pišem sjajne aforizme, iako ne pijem, što je samo još jedan dokaz da i ljudi sa izraženim hendikepom postižu sjajne rezultate

Volim sve što vole mladi. A naročito mi se sviđa kad pomešam lekove i rakiju.

U mojoj kući se zna ko pije a ko plaća. Ja pijem!

Galilej i nije bio neki mudrac. Ja sam već posle petog piva ustanovio da se zemlja okreće.


Poslednji dinar sam dao na pivo. Nek ide na radost!

уторак, 19. мај 2015.

MILAN TODOROV: DEDA



Kad smo otvorili Pandorinu kutiju shvatili smo da u njoj nema ničega što već nismo videli.

Nije tačno da smo dobro živeli samo dok je deda bio živ. Živeli smo mi od dedine penzije i posle njegove smrti, sve dok nije počeo da se oseća.

Pogrešno je uverenje da smo lud narod. Konsultovao sam komšiju Bonapartu o tome, a on mi je rekao: Ne veruj im, brate Karađorđe, sve lažu!

Bez pomirenja partizana i četnika nema nama ulaska u Treći svetski rat.

Rado ide Srbin u mirovne misije po svetu. Dva ga vuku, a trojica tuku.

Mi ne osećamo da živimo bolje, jer se ne  povodimo za  osećanjima.

понедељак, 18. мај 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: UDOMLJAVANJE

Kad sam snimio svoj prvi selfi, shvatio sam da foto-šop plače za mnom.

Nekad smo bili jedinstveni i složni, sve dok nismo počeli da poštujemo različitosti među nama.

Mi ne možemo da izađemo iz krize, jer je ona u nama.

Od dedine penzije, ne možemo više da živimo. Moraćemo da ga zaposlimo.

Mnogi muškarci obožavaju fudbal i seks. I jedno, i drugo retko  upražnjavaju, ali vole da gledaju!

Kad god se napijem, ja mogu svakog da razumem, ali mene niko!

Sve žene mog života su se udale za druge. Sve sam ih dobro udomio.

U Srbiji ne važe Njutnovi, već Marfijevi zakoni!

Moja noga nikad više neće kročiti u kladionicu. Mogu da se kladim u to!