Pružim ruku, zatim je vratim uz telo,
ali u svesti mi je još da je ta ruka pružena. Možeš zamisliti koliko mi je, u
takvom stanju, teško da razvozim sav ovaj alkohol po gradu.
Boban je bio tetkin sin. U stvari, prvo nije bio, ali je kasnije bio. To
sad izgleda čudno. Međutim, koja je to stvar u životu jednostavna i laka za razumevanje? Nijedna.
Tako i to. Boban je u to vreme još radio kao vozač Drink-prometa. On mi je
ispričao to o ispruženoj ruci, da se ništa ne završava kad mi mislimo da je
završeno i tako još neke stvari kojih ne mogu više da se setim što znači da verovatno više nisu važne.
Elem, njegova luda tetka je stanovala u stanu do mog i bilo je nekako
logično da, ukoliko odluči da ga proda, tih svojih šezdesetak kvadrata najpre
ponudi meni kao najbližem stanaru. Da ne pominjem da bi to proširenje mog
stanarskog prostora bilo u skladu sa zakonskim propisima. Ali, ovde, u ovom
svetu opajanom zluradošću, više niko ne mari nizašta, a za zakon ponajmanje. Tako
da je ta stvar stalno visila u vazduhu, kao neprestani izvor nezadovoljstva, pa kasnije čak i omraze između nas.
Bilo nas je petoro u tom skučenom i mračnom stanu. Žena, ja i troje dece. Pogađate,
ženske. Nema muškarca u Srbiji koji posle prve, pa druge ćerke nije poželeo da
mu žena rodi sina i, razume se, opet dobio ćerku.
„Halo,
da li je to picerija Pavlović?“ – zvali su prijatelji i,
tobože duhovito, čestitali mi rođenje
još jedne devojčice. Jasno je, koliko bi mi proširenje stambenog prostora značilo.
Imali bismo najzad odgovarajući, da ne kažem pravi stan od sto deset kvadrata,
sa velikom trpezarijom, odvojenim spavaćim sobama... Uvek mi se mnogo sviđao
onaj Tetkin međuprostor koji se u svojih dobrih dvadeset kvadrata protezao od
dvokrilnih belih ulaznih vrata do u jednoj liniji postavljene tri velike,
svetle ulične sobe. Iz njih je s jedne strane pucao poled na duboki park a sa
druge na celokupno dvorište, sa praznom kućicom za psa, golubarnikom, takođe
praznim u uglu i cvetnim lejama nemarno održavanim kao žbunasta ostrva između ruševnih
betonskih staza.
Iako sam godinama pokušavao da Tetku
nagovorim da mi, u zamenu za manju garsonjeru koja bi njoj i njenim sve
skromnijim potrebama sasvim odgovarala, ustupi svoj stan – ona nije htela ni da
čuje za takvu mogućnost. Ne samo da nije htela ni da čuje, nego bi u takvim
prilikama nadizala tako strašnu galamu da sam morao još i da joj se izvinjavam
zbog svega.
Vremenom sam se pomirio sa postojećim stanjem.Trudio sam se da joj ne pridajem značaj. Uostalom, nisam govorio sa njom
od vremena kada mi je zbog dečje lopte koja uletela u
njenu dvorišnu rundelu sa cvećem, na vrata poslala miliciju. Deca su nam uskoro
bila utišana kao i radio.
Vrlo brzo se ispostavilo da je u
našem malom zajedničkom dvorištu odnos snaga, želja i namera sasvim obrnut od
onoga kako bi nekome moglo da se čini. Bobanova tetka je, naime, kako je
starila sticala sve više ambicija. Saznali smo da je pre izvesnog vremena obolela
od raka, ali je odbijala da ide na hemoterapiju.
Urušeno zdravlje Tetki nije
predstavljalo nikakvu smetnju. Bila je bodrija i čilija nego mnogi mladi ljudi
danas. Prilično omršavela, ali odlučno uskana u crte fizionomije koje su joj
postepeno davale obris muškarca pretila mi je da će nas iseliti iz te kuće, da
ona zna od koga i zašto sam ja dobio taj stančić (koji uzgred i nije bio moje
vlasništvo, nego ženinog pokojnog ujaka) i da će se sve rešiti na sudu koji je
navodno pokenula.
Povremeno bi dovodila neke ljude, častila ih
žestokim pićima, uglavnom rakijama pomešanim s pivom, koje je i sama sve više
konzumirala, a onda bi u takvom stanju nudila tim nepoznatim a agresiji sklonim
ljudima naš stan na prodaju kao da je to njeno vlasništvo.
O mukama kroz koje smo prolazili, ne vredi trošiti reči. Sve u svemu,
kada je tetka zapala u takvo stanje da nije znala koje je doba dana a kamoli
kada bi trebalo da uzme neki lek ili da plati potrošnu zajedničku struju li
vodu, bilo je logično da se obratim njenom jedinom rođaku, Bobanu, i da ga zamolim da računa na mene kao prvog
kupca tetkinog stambenog prostora.
Imao sam u rezervi neki stančić na Detelinari, takođe nasleđen od onog
ujaka. Stan je jedan od onih vojno penzionerskih, na poslednjem trećem
spratu, ispod ravne betonske ploče. Leti bi se ploča užarila do neizdržljivosti a s jeseni bi plafon pomalo prokišnjavao i nervirao kao džangriziva žena.
Izdavali smo ga studentima koji bi zalutali u taj deo grada i koji bi se u
njemu zadržavali samo toliko da steknu prva seksualna iskustva i da zatim tu
ruinu od hodničića, tuš kupatila i dnevno-spavaće sobe bezglavo napuste
ostavljajući nam za uspomenu i dugo sećanje višemesečne neplaćene račune.
Međutim, stančić je,sada imao jednu veliku
prednost. Nalazio se samo nekoliko zgrada dalje od Bobanovog stana, tako da bi njemu, pretpostavljao sam, sasvim odgovaralo da izludelu tetku smesti u neposrednu blizinu umesto da
dolazi u Varadin da joj svakog drugog dana donosi hranu i tablete za sve veći
broj njenih boljki.
Nazvao
sam ga telefonom i izložio mu svoj predlog. Rekao je ono što sam i očekivao.
Tetka bi pre umrla nego da meni i mojoj porodici ustupi svoj stan. Ipak,
pristao je da se nađemo i razgovaramo. Odredili smo da to bude u jednom kafiću
na Bulevaru Vojvode Stepe.
Krenuo sam svojom starom zelenom „Škodom“ znatno ranije do dogovorenog
mesta za sastanak, jer premda bejah Starosađanin nisam pozavao tu novu
mrežu pokrajnih gradskih bulevara, te somborske i subotičke pruge asfalta koje
kao tamne zmije puze u beskrajno grotlo ravnice.
Sedeo sam za okruglim plastičnim stolom. Sunce je i dalje nemislosrdno
pržilo premda je bilo već oko sedam sati uveče. Nervozna konobarica pogledala
me je mrko kada sam, posle espresa naručio još jednu čašu vode. Pomišljao sam
da Bobana cimnem mobilnim, ali sam u poslednjem trenutku odustajao
opravdavajući ga da je verovatno, raznoseći piće, upao u neku saobraćajnu gužvu i da će svakog časa
ipak stići. Mislio sam da je odgovoran čovek, ali šta sam ja uopšte znao o
njemu?
Tetka mu je, normalno, bila mamina sestra. Međutim, stvar se tu
komplikovala jer niko nikada nije čuo za njegovu mamu. U svakom slučaju njihov odnos je bio čudan.
Tetka, koju u povremenim napadima jarosti nije mogla da smiri ni patrola
interventne policije, tada kada je razbijala lustere, treskala vratima, širom
otvarala prozore i u park izbacivala komade nameštaja...bila je mirna kao
bubica kada bi se na vratima kuće, mršav, sagoreo od duvana koji mu je visio sa usne ispod tankih žutih brčića, pojavio Boban.
Nisam bio siguran da Boban zaista želi da mama-tetku, koja je sada
izgledala kao oglodana kost mamuta, smesti negde bliže sebi premda bi mu to
olakšalo brige koje je i ovako i onako imao sa njom. Rukovodio sam se nekim
svojim predstavama o pravilnom postupanju, ali sam i sada kao i mnogo puta u
poslednje vreme zaključivao da su te moje postavke skoro uvek bivale izneverene
ili odbačene od drugih ljudi. Zbog toga sam postepeno postajao sve nesigurniji
u sebe. A možda to i nije bilo zbog toga, nego zbog pakla sustanarskog života.
Ta žena, mislio sam na Tetku, će nas sve potpuno izludeti. Ne kaže se uzalud da jedan pravi
ludak ume da napravi toliko štete koliko ni sto najprimerenijih ljudi ne može
da popravi.
Ako ne dođe za deset minuta,
obećao sam sebi, ustajem i odlazim. Pozvao sam bezvoljnu devojku i platio
račun. Sada sam već bio sasvim siguran da Boban uopšte neće ni doći. Upravo
kada sam to pomislio, ugledao sam nekakav beli kamionet kako se lagano
uparkirava na trotoar zauzimajući i deo zebre.
Samo što je zadihan seo rekao mi je: „Izvini,
imam nekih problema sa ženom. U stvari, razvodim se.“ Bilo mi je odmah
jasno da je trenutak za pregovore o udomljavanju Tetke sasvim neprimeren
situaciji u kojoj se on sada nalazi. „Imam
drugu vezu, jednu sasvim finu devojku, ali ona ne želi da dovedem dete“,
rekao je.
Kakva sad Tetka, pomislih! Od
toga nema ništa!
Bio sam kivan na sebe što sam ga uopšte čekao.
Ipak nisam mu ništa rekao. Samo sam objasnio da se nisam slučajno zatekao u tom
kraju jer sam obilazio onaj ujakov stančić pošto je poslednju podstanar još pre
dva meseca iselio ostavljajući mi polomljen ležaj, zaprljan dušek, slomljenu
telefonsku slušalicu. Trebalo je to sve dovesti u red. Čak sam dogovorio sa
nekim pijanim molerom iz komšiluka da donese merdeveine i sve lepo prekreči.
Zatim sam nameravao da ga ponovo izdam. Ovaj put studentkinji. Mada se tek sa
njima, sa tim provincijskim dživdžankama nikad ne zna koliko im je vremena potrebno da postanu profesionalne sponzoruše i na šta će čitava
stvar izaći.
Sve sam mu to, ne znam zašto, ispričao u jednom dahu. Konobarica je, ne pitajući nas ništa, domilila za sto i donela jednu
oveću porciju vrelih masnih girica i polulitarsko pivo. Očigledno je Boban ovde
bio rado viđen gost. Prionuo je sa vučjim apetitom na girice, nudeći i mene da
se poslužim prstima kao i on. Pritom je primenjivao neobičnu tehniku, otkinuo
bi girici glavu zubima, obilato je posolio i pojeo ostatak tela a glave ređao u
krug po obodu tanjira. Ličilo mi je to na neku magijsku mračnu postavku,
delimično i zbog škiljavih grobljanskih fenjera koji sada behu uplaljeni u
baštici u kojoj smo sedeli. To me je podsetilo na njegovu Tetku koja je isto
tako u krug, okolo cvetnih rundela zakopavala raznobojne pivske i vinske flaše,
sa grlićem pobodenim u zemlju, ostavljajući često u dancetu poneke od njih čep,
pikavac ili komad žute, kako smo ja i žena verovali, veštičije sveće.
Bio sam pomiren sa činjenicom da od dogovora o razmeni stanova nema
ništa. „Kad popijem koje pivo, prestane
da me boli ...ra-me“ rekao je s naporom, pokazujući glavom u levu stranu. U tom trenutku mi je zazvonio mobilni telefon. Rekao sam, polušapatom,
svojoj ženi ( jer to beše upravo nje zabrinuti glas) da je sve u redu i da se
ništa ne brine. Čim sam sklopio telefon bilo mi je krivo što sam to rekao, jer
je u stvarnosti sve bilo suprotno.
Međutim, mi već toliko živimo zajedno i toliko se dobro poznajemo da je njoj, na osnovu mog oskudnog i brzorepog odgovora, moralo biti sasvim jasno da
sam se sa tim stanom nepovratno upetljao i da iz toga sada već ne može izaći
ništa prihvatljivo.
Upravo zbog toga sam i osetio malu grižu savesti. Moja je žena jedno
preosetljivo stvorenje i sada sigurno pati. A i naše devojčice pate, jer su u
svemu nalik na nju, iako još nisu svesne
da pate jer će to tek posle u docnijim njihovim životima da se pojavi kao mala pukotina u bračnom raspoloženju ili
već kao nerazumljivi, od strane njihovih sirotih mladića neisprovociran hir
devojački.I to će se produbljavati, ta naprslina ispod njihovih paperjastih anđeoskih krila. I tu nikakva ljubav ne može da pomogne. Svi smo mi lomni baš zbog tih
malih pukotina u našem unutrašnjem biću, za koje često nismo nimalo odgovorni
nego ih pokupimo rođenjem. Naravno, njih ta porodična transmisija problema u
ovom trenutku još nije direktno ugrožavala. Ali, stići će ih, na žalost, kao
što su i mene stigle sve, ama baš sve svojevremeno nerešene porodične zađevice.
Razgovor sa ovim šoferom više nije imao nikakvog smisla, a način na koji
je proždirao sirote papaline, a još više permutovani izgovor pojedinih reči
sada me je skoro sasvim uverio da imam posla sa pravim Tetkinim sinom.
Ko zna kako on mene vidi, u kom
izvrnutom svetu ja živim, pomislio sam sa malom nelagodom. Pokazao sam nameru
da odem, ali mi je on tada, gledajući me skoro kao sapatnika u oči, odao:
“Mislim da ću vrlo brzo, već za koju
godinu u penziju.“ – rekao je. „Invalidsku, naravno!“
Posmatrao sam sada njegovo pepeljasto lice, koje mi je opet neverovatno
ličilo na lice njegove tetke iz mlađih dana.
„Ono s rukom?“ setio sam se
pojedinosti koju mi je ispričao svojevremeno kada je saznao da boluje od Parkinsonove bolesti.
Samo se nasmejao, što Tetka nikada nije činila. U stvari, smejala se,
ali toliko glasno i napadno da je to uvek ličilo na neko preteće izmotavanje
ili urlik, ponekad graktanje.
Boban mi se tada učinio mnogo ljudskijim i razumljivijim stvorom od
onoga kako sam ga zamišljao. Naravno, bio je obeležen tom svojom bolešću, za
sada jedva primetnom.
Zatim
je dodao:
„ Iduće nedelje ću se useliti u tetkin stan,
bićemo prve komšije. Tetka će u starački dom. To je gotova stvar. Evo
ruke“.
Obrisao je ruku belom salvetom u koju je konobarica upakovala nožić i viljušku. Zatim mi je teatralno pružio. Ruka je bila široka, teška, debela. Ali, to nije bilo ono što me je zbunilo. Gledao sam sada tu njegovu odmetnutu ruku i
mislio da li je on vidi isto kao i ja ili je uopšte ne vidi. Ko zna da li je ta
ruka u njegovoj svesti zaista pružena? Ili je još na onim papalinama? I šta nosi upravo nagoveštena
sustanarska budućnost? Da li je to možda ugovor sa nekim novim đavolom,
demonom u drugom obličju?
Mlitavo sam mu stisnuo ruku. Jer,
setih se: ništa se ne završava onda kad mi mislimo da je završeno.
(legato* italijanski – vezano. To je vrsta
artikulacije koja se obeležava lukom iznad ili ispod grupe nota, koji izvođača
upućuje da te tonove treba izvoditi bez prekida. U muzici se zove još i „luk
trajanja“.)
