понедељак, 31. октобар 2011.

NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (25)

ALEKSANDAR ČOTRIĆ
POSETA

- Na ovom mestu nalazilio se spomenik velikom piscu, dobitniku Nobelove nagrade. Na fotografiji u mojoj desnoj ruci možete da vidite kako je spomenik izgledao, dok nije pre nekoliko godina jedne noći ukraden i prodat otpadu gde je završio kao sekundarna sirovina – govorio je vodič grupi stranih turista koji su fotografisali postament bez spomenika. Kolona posetilaca, predvođena vodičem, zatim se uputila u ulicu iza ugla, gde su se zaustavili ispred jedne stare zgrade. - U ovoj kući rođen je slavni kompozitor klasične muzike koji je stekao svetsku slavu. Na zidu ispred kojeg stojimo nalazila se spomen ploča sa njegovim likom, ali su je nepoznati počinioci skinuli i, pretpostavlja se, prodali na kilogram, da bi bila pretopljena.
Stranci su se slikali ispred zida iz kojeg su virila četiri metalna držača, jedini ostaci nekadašnje znamenitosti.
- Idemo sada do centralnog trga, a usput obratite pažnju na otvore za šahtove na trotoarima jer su svi poklopci skinuti. Takođe, vodite računa kada prelazite ulice jer nema više ni jednog saobraćajnog znaka, svi su nestali – upozoravao je vodič turiste.
Jedan stariji gost naše prestonice pitao je vodiča – zašto ne može telefonom iz hotela da uspostavi vezu sa porodicom u svojoj zemlji?
- Ne možete da koristite telefone – govorio je vodič glasno, da bi ga čuli i ostali – zato što su pokradene sve telefonske žice i prodate onima koji otkupljuju stari bakar.
Dok su prolazili glavnim gradskim ulicama vodič je pokazivao turistima hram bez zvona, parlament bez kupola, pozorište bez oluka...
Iz autobusa kojim su se zatim vozili strani posetioci na putu prema aerodromu mogli su da vide mesta na kojima su bili sedišta vojske i policije. Od tih zgrada posle bombardovanja ostale su samo gomile cigala, kamena i iskrivljenog gvožđa. Ništa bolja sudbina nije bila ni brojnih preduzeća koja su prethodnih godina bila privatizovana. I ona su ličila na sablasne ruševine.
Kada su na aerodromu izašli iz autobusa bez branika i vrata, turisti su potrčali prema avionu sa koga su neki ljudi skidali metalnu oplatu.
- Zbogom, srećan put! – dovikivao je vodič - Nadam se da ćete nam ponovo doći! Da vidite da li je nešto ostalo.

недеља, 30. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (41)

RADE JOVANOVIĆ
BOLJE JE BILO PRE RATA





Kain je vremenom osetio grižu savesti...Što nemam još jednog brata!

Pružiš NATO agresoru srednji prst, a on ti traži Kosovo.

Poruka na kući cveća: Nisam doma!

Srbija nije bila u ratu, ali tvrdim da smo bolje živeli pre rata.

Jedino su Srbi bez posledica mogli podneti sve sankcije. Drugi bi se odavno opametili.

Ispunjenje uslova za ulazak u EU je nemoguće. Zavisi od nas!

Vlada ništa ne radi kako treba. No i opozicija cepidlači u traženju grešaka.

субота, 29. октобар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (21)

MILAN TODOROV
PRIJATELJSTVO


Prijatelj služi da se u nevolji nađe,
A od naše nevolje kud ćeš veće!
Malo nam je nezgodno da se hvalimo,
Ali mi očas ispraznimo državne vreće!

Rastrčasmo se svuda po svetu
Da prijatelje iskrene, dobre nađemo
Koji će nam, otvoreno to kažemo,
Lovu dati, da se kao država snađemo.

Napominjemo da mi prijatelje verne
Više ne delimo na istočne i zapadne,
Nego koliko prijateljstva Srbiji može
U tvrdoj valuti što pre da se dadne.

Ako, dakle, postoji neki narod takav
Platežno sposoban a mentalno skraćen:
Slobodno da nam se odmah javi –
Od nas će prijateljski biti prihvaćen!

(iz zbirke „Pretakani Srbi“, Alma, Beograd, 2009,)

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (40)

MILAN TODOROV
NA JEDNOJ FARMI U HOLANDIJI




Sve srećne porodice liče jedna na drugu. Bar jedan član je zaposlen.

Naš pop se ne brije. Njemu je, da se poslovno izrazim, puna šaka brade.

Verujem da nismo sami u svemiru, ali smo ipak slučaj za sebe.

Hrana je u svetu jeftinija nego kod nas, ali oni jedu više pa to opet izađe na isto.

Morali smo glavnoj ulici da damo ime ličnosti iz novije istorije, da bi i dalje bila glavna.

Nas svaki poraz ojača. Posle možemo da izdržimo nove batine.

U Holandiji na jednoj farmi proizvedu više mleka nego u celoj Srbiji. Ali, kod nas se više muze.

Sve ljude možete prevariti u jednom trenutku, neke možete da varate u svakom trenutku, ali sve ljude sve vreme možete samo da obmanjujete.

уторак, 25. октобар 2011.

NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (23)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
JEDNA U NJIH TRI





Bog je bio pošten pa je ćelavim muškarcima dao mogućnost da puste bradu, a ružnim muškarcima da ožene lepe žene. Koristeći se silogizmom neko bi mogao doći u priliku da pomisli kako sam ja ružan muškarac, pošto pokraj sebe imam lepu ženu. Međutim, njena lepota, uveravam vas, nema nikakve veze sa mojom eventualnom ružnoćom. To što pak puštam bradu moglo bi da mi bude alibi u poznijim godinama kada budem konačno ugledao u ogledalu belu, izglancanu površinu posred svog temena.
Mojoj lepoj ženi uopšte ne smeta moja „ružnoća“, a takođe joj ne smeta ni to što kada god me strasno uhvati za kosu u šakama joj ostane gomila mojih dlaka. Čak mi je rekla da bi volela da me jednog dana vidi ćelavog. Bojazan od te njene izjave mogao bih pronaći u njenom cereku nakon što je to izjavila.
Ipak, i pored toga što sam ja, kako ona to sama priznaje, „muškrac po njenoj meri“, ona ne želi da spava pored mene. Ne, nije da ne želi da vodi ljubav samnom. Naprotiv, imamo odličan i redovan seks. Ona samo ne želi da spavamo na istom krevetu! Pitao sam je nebrojeno puta da mi objasni tu svoju potrebu, ali odgovor nisam dobio.
Ona toliko daleko ide u tome da ne želi da noći u našem stanu već ide kod svoje najbolje drugarice naprimer, ili ide da spava kod svojih roditelja. To sa sigurnošću znam pošto su mi se žalili i njena majka i njena najbolja drugarica. Naravno po njima nije krivac njihova ćerka i drugarica, već sam glavni krivac ja!
Zamislite, njena majka, a moja tašta, me je optužila da se „verovatno ne kupam redovno“ i da zbog toga njena ćerka ne može da spava pokraj mene! Ko me zna dobro zna da sam poznat kao velika picajzla. A sećam se i dobro kada je moja tašta jednom prilikom, za vreme nekog roštilja, za stolom za ručavanje, kazala svojoj komšinici toliko tiho da sam i ja mogao da čujem, kako „nije mogla dobiti čistijeg i urednijeg zeta od mene, i da je to brine jer njena ćerka baš mnogo ne polaže na higijenu!“ Dakle, tu je sve potpuno jasno.
Drugarica je pak izmislila nekakvo hrkanje, u čemu sam je sledeće veče demantovao, pošto sam snimio diktafonom svoje spavanje. Na snimku se jasno čulo da ne samo da ne hrčem, nego i ne štekćem zubima, ne mucam i ne zviždim u snu, ne zovem u sred noći mamu u pomoć, niti cvilim kao psić! To njima dvema nije bilo dovoljno pa su izmislile i nekakvo mesečarenje. Opet sam ih demantovao već sledeće veče pošto sam snimio kamerom svoje spavanje. Na snimku se jasno videlo kako spavam potpuno mirno, na leđima i sa prekrštenim rukama preko stomaka, nepokretan skoro kao mrtvac na samrtničkoj odori.
Međutim, nakon toga optužbe na moj računa su se samo umnožile. Obe su se složile da problem moje žene ne leži u našem krevetu, već u našem svakodnevnom odnosu. Tašta je čitala u nekom „ženskom“ časopisu da se preko dana ženina podsvest hrani nezadovoljstvom prema muškarcu i da to može da utiče na kvalitet sna. Dobro, to zvuči logično. Drugarica je dodala da je ona dok je bila u svađi sa svojim dečkom, nije mogla „organski da ga podnese“, i da joj se gadilo da se probudi ujutru pokraj njega! Dobro, i to zvuči nekako logično.
Zato sam razgovarao sa svojom ženom i pitao je da mi iskreno kaže šta joj smeta kod mene. Ona mi je odgovorila da sam ja „muškarac po njenoj meri“ i da joj ama baš ništa ne smeta kod mene. Ali i pored toga, i dalje ne želi da spava pokraj mene. Kazao sam to svojoj tašti i ženinoj drugarici. One su me uveravale kako žene često lažu svoje muževe, samo da im ne bi umanjili njihovo samopouzdanje. Opet logično. Zbog toga me je veoma zabrinula tolika količina logičnosti u rešavanju jednog potpuno nelogičnog ponašanja moje žene.
Na kraju sam morao da potražim pomoć od stručnjaka, od mog starog drugara iz osnovne škole. Nije završio psihologiju, ali nije završio ni elektrotehniku koju studira već dvadeset godina. On je pogodio sve što mi je ikada kazao u vezi sa ženama. Mada nije nikada bio ni sa jednom ženom, o njima je sve znao, valjda jer mnogo čita knjige.
Objasnio sam mu u čemu je problem, naravno uz pivo i girice u kafani. Drugar me je pažljivo slušao, otkidao zubima spečene riblje glavice i pljuvao ih na tanjir. Nakon što me je odslušao, završivši sa čerečenjem ribljih telesa, eksirao je kriglu piva, glasno podrignuo i kazao mi:
- Ma, tu je sve jasno kao dan!
Nakon toga je naručio još jedan oval sa giricama i još po jednu kriglu piva za svakoga.
- Toliko je jasna stvar da mi je i jasno kako to sam nisi zaključio! – dodao je cvrčeći kroz zube sa masnom čačkalicom u svojim ustima.
- Dovraga, šta je jasna stvar? – viknuo sam nervozno.
- Slušaj da ti tvoj drugar nešto kaže – kazao mi je nagnuvši se ka meni i zapuhnuvši me mirisom piva iz svojih balavih usta – Tvoja žena ne želi da spava sa tobom jer se boji da je ujutru ne vidiš bez šminke!
Eto ti sad, kako se ranije toga nisam setio! Lupio sam se šakom po čelu, poljubio drugara u obraz i hitro ustajući sa stola uputio se ka svom stanu. Tamo sam zatekao svoju lepu ženu kako sedi za stolom u trpezariji sa mojom taštom i svojom najboljom drugaricom. Znao sam da nije pravo vreme ni pravo mesto da kažem istinu, ali neki đavo mi nije dao mira.
- Znam zašto nećeš da spavaš sa mnom! – kazao sam podignutih ruku kao da sam otkrio nešto epohalno i kazao tako kao da sam se obraćao svima trima za trpezarijskim stolom – Ti zapravo ne želiš da te ja vidim ujutru bez šminke!
- Zete, opet si pijan? – kiselo je kazala tašta.
- Tako se i onaj moj opija pa onda lupeta! – mljackajući žvaku podržala ju je ženina drugarica.
- Hm. – samo je kazala moja žena, ne udostojivši me pogleda.
Istog trena sam odbacio drugarevu istinu i prihvatio potpuno novu istinu: da sam se oženio sa jednom a dobio ukupno tri žene u braku! Brže bolje sam se zato vratio kod drugara u kafanu, da se napijem i tako pokušam da što pre zaboravim obe istine...

понедељак, 24. октобар 2011.

NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (22)

MILAN TODOROV
ČINOVNIKOVA SMRT


Jednog divnog dana jedan isto tako divan činovnik, Jovan Dimitrijević, u jednom divnom srpskom ministarstvu, pohitao je u klozet da se olakša.
Kad se najzad dokopao te divne prostorije u kojoj je tiho klokotala voda u kotlićima i citrusno miomirisao antiseptički sprej, naš mali činovnik je bio na vrhuncu sreće. Još pet godina do penzije, pevušio je u sebi. Valjda će izdržati ova sirota država još toliko? Kad odjednom...U pripovetkama se, veli Čehov, često sreće ovo „kad odjednom“. Pisci, pa dakako i Čehov,imaju pravo: život je tako pun iznenađenja! Negde na polovini zadovoljavanja svoje fiziološke potrebe, naš činovnik se, vođen ko zna kakvim vražjim porivima, a možda i sasvim nehotice, okrenu na levu stranu i na svoju nesreću ugleda nad pisoarom do sebe pognutu priliku u sivom odelu, u kome , gle čuda, prepozna ministra iz jednog od najvažnijih državnih ministarstava.
U prvom trenutku činovnik se nije nimalo zbunio, pa ipak kad je obavio nuždu, pogleda opet u stranu i vide mlohavo, zacrvenjeno lice državnog ministra u, činilo se, uzaludnom pokušaju da pronađe nešto u pantalonama.
„Video sam nešto što nije trebalo videti“, pomisli činovnik. „Moram mu se izviniti“.
I dok su, opet uporedo, prali ruke u šumnim i mirisnim umivaonicima, naš mali činovnik gledajući meko belo lice državnog sekretara reče:
- Izvinite, gospodine ministre, ja sam se slučajno okrenuo prema vama dok ste mokrili. Izvinite, molim Vas!
- Molim, molim...
- Oprostite. Verujte, nisam hteo...
- Ta pustite, molim vas...
Činovnik se zbuni, poče da proverava dugmad na šlicu, jedno beše zaista u pogrešnu rupu udenuto. Otada ga poče mučiti nespokojstvo. Potrča duž hodnika za ministrom i opet ga oslovi:
- Ja sam slučajno okrenuo pogled, gospodine ministre...Izvinite...jer sam...sasvim...
- Manite, molim Vas... Ja sam već i zaboravio a vi stalno istu pesmu! – odvrati ministar a donja mu usna zadrhta od ljutine.
„Zaboravio, a oči mu pune zlobe“, pomisli naš mali činovnik podozrivo zagledajući ministra. „Neće ni da govori. Treba mu objasniti da ja uopšte nisam hteo...da je prirodni zakon, jer može pomisliti kako sam video...Ako sad ne pomisli, posle će pomisliti!
Kad je došao kući Dimitrijević ispriča ženi šta mu se dogodilo. Učini mu se da je žena suviše lakomisleno gledala na celu tu stvar, bila je malo uplašena, ali kad je čula da je reč o ministru drugog ministarstva, umirila se.
„ Važno je da kod vas ne prave liste za otpremninu“ – rekla je. „Pa ipak otidi, izvini se...jer nikad se ne zna.
- U tome i jeste nevolja! Izvinjavao sam se a on nekako čudno...nijedne ljudske reči da kaže. Doduše nije bilo vremena za razgovor.
I tako...kao kod Čehova, baš isto kao kod Čehova!
Činovnik je pokušavao da se izvini što je u toaletu video ono što nije trebalo da vidi, a ministar je sve više padao u jarost, dok najzad jednom prilikom kad mu se činovnik ponovo počeo uvlačiti pred svima na hodniku, ne reče:
- Pa vi se prosto podsmevate!
„Kakvo podsmevanje?“ – pomisli Dimitrijević. “Nema tu nikakvog podsmevanja! Ministar pa ne može da shvati! Kad je tako neću više ni da se izvinjavam tom fanfaronu! Neka ide dođavola. Napisaću mu pismo, ali ga saletati više neću.
Tako je mislio činovničić Dimitrijević idući kući. Ali pismo ministru napisao nije. Mislio je, mislio, ali nikako nije mogao da smisli to pismo. Vrebao je narednih dana priliku kod toaleta da još jednom objasni ministru šta se zapravo dogodilo između njih. I uspeo je jednog divnog dana, istog kao onog kada se užasna stvar i dogodila:
-Ja sam pokušavao da Vam objasnim, gospodine ministre, imajući u vidu situaciju u kojoj se naša zemlja sad nalazi, kao i Vaše zalaganje za odbranu njenih interesa... njene teritorije. Nije mi bilo na kraj pameti da nekog ili nešto ismevam...Naročito sad kad treba imati onu stvar, gospodine ministre...Sad kad treba imati onu stvar...ponovi naglašavajući „onu stvar“ i shvatajući istog trenutka da je baš to nedolično i neodmereno insistiranje na „onoj stvari“,koja se u toaletu očito pokazala kao ministrova Ahilova peta; da mu je to najveća životna greška; ali beše kasno.
- M’rš! – dreknu ministar.
-Šta?! – jeknu činovnik sav premro od užasa i oseti kako mu se u utrobi nešto prekide. Obnevideo i ogluveo, on ustuknu prema liftu i ubrzo se nađe u Nemanjinoj ulici. Kad je mahinalno došao kući, legao je na kauč pred televizorom i za vreme izveštaja o situaciju u Sandžaku ili na Kosovu...niko ne zna tačno...umro.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (39)

MILAN TODOROV
KO BI TUKAO






Niko ne zna zašto se u Srbiji posle demokratskih promena gladuje.
To su male tajne velikih majstora kuhinje.

Ako je socijalizam bio sistem sa ljudskim licem, u demokratiji lica ima duplo više.

Otadžbina više ne traži da ginemo za nju, jer je glupo izgubiti život nizašta.

Stari zanati izumiru. Prate savremena kretanja u privredi.

Dobro je što ne štajkuje celokupan policijski sastav. Ko bi tukao demonstrante?

Cene namirnica idu u nebo. Za potrošačima.

U Srbiji se sudaraju interesi Amerike i Rusije. Jedino Srbi nemaju nikakav interes da žive u Srbiji.

недеља, 23. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (38)

ZORAN T. POPOVIĆ
ČUVAJ SE PSA




Samo najjači uvek opstaju, reče poslednji Srbin.

Biti ili ne biti? To je stvar političke procene.

Statistika kaže da najmanje ljudi umire u maju mesecu. Tad je mrtva sezona.

Odlučio se za najjeftiniju varijantu. Platio je glavom.

Promenio je mišljenje. Od prethodnog nije imao nikakve koristi.

Čuvaj se psa. Ima gazdinu narav.

Šta mi vredi da se žalim u rubrici „Među nama“, kad nas više nema!

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (37)

RADE JOVANOVIĆ
PEDIGRE





Možda je bilo i sposobnijih naroda od Srba. Oni su sigurno već izumrli.

Zavidim nesposobnim ministrima. Kakvu su oni konkurenciju morali da pobede!

Nama ne treba neprijatelj. Mi smo u stanju sami da brinemo o sebi.

Izuzetno smo ponosni na svoje poreklo. Mada su i drugi postali od majmuna.

Mi ni sa kime nismo u svađi. S nama može svako da ratuje!

четвртак, 20. октобар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (20)

RASTKO ZAKIĆ
DVOR


Mi oduvek znamo: bez kralja ne valja,
I u Beli dvor uselismo kralja.

Držimo ga daleko još od bele lađe,
Ali ipak tu je, neka nam se nađe.

Uostalom ni on za bolje ne haje,
Dosta mu toliko kol'ko mu se daje.

I vukovi siti, i ovce na broju,
Svako demokratski vrši dužnost svoju.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (36)

ZORAN T. POPOVIĆ
ON ODLAZI SA VLASTI





Naši političari su toliko velike patriote, da to svet nije video.

On sa vlasti odlazi uzdignuta čela, čiste savesti i punih džepova.

Nije dovoljno samo voleti pare. Treba imati i sreće u ljubavi.

I da se ponovo rodim opet bih bio Srbin, reče mazohista.

Badava pišem aforizme na račun nekih naših političara. Niko da plati.

Premijer Cvetković širi svoj biznis. Otvorio je lanac narodnih kuhinja.

Samo tamo gde se plaća glavom, Srbi su uredne platiše.

среда, 19. октобар 2011.

NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (21)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
KAMENOLOM

U kamenu ništa ljudsko, u ljudima sve kameno. Ivo Andrić


Šetajući gradskom ulicom, pravo sa betona, zakoračih nogom na nekakvu poljanu, koja se poput nepregledne i gluve slike iznenada prostrla predamnom. Gazio sam osušenu travu musavu od prašine kojom se poput kakvog nestaška igrao vetar, puneći mi njome grlo. Sunce, nepomično i bledo, stajalo je na beličastom nebu, delujući potpuno nezainteresovano i ravnodušno za dešavanja pod sobom.
Negde iz daljine dopirali su udarci čekića, tukući resko i ravnomerno. Radoznao da saznam o čemu je reč pljunuh na suvo tle pa krenuh ka zvuku.
Usput sretoh grupu nekih sivih ljudi. U tamnim, dugačkim mantilima, pognutih glava i golih potiljaka, zurili su pred sobom i bez reči teškim koracima išli jedan pokraj drugog. Obradovah se što sam dobio društvo, pa priđoh jednom čoveku, kepavom i učinilo mi se manje sivim od ostalih. Upitah ga srdačno kuda su se to uputili, ali me on ni ne pogleda već samo nastavi da vuče noge po prašini, kao da ih tegli.
Prateći grupu, poput čergarskog kera koji kao pratnja obilazi karavan, ugledah još mnoštvo sivih ljudi, kako nam se u manjim grupama, mada nešto tamnijim, lagano približavaju i pognutih glava pridružuju u putu. Sa rukama u džepovima svojih takođe tamnih mantila, trudili su se da održe ravnomerno odstojanje jedan od drugog i da ne narušavaju meni čudan poredak. Grupa je polako i gluvo rasla u masu.
Bi mi dosadan taj njihov muk i ta njihova zasebnost, pa se odlučih sa strane da zapevam i time malo razbijem gluvoću puta. Napeh se i otvorih usta, ali sem grgoljanja prašine i suvog kašljanja u mom grlu ničeg drugog nije bilo. Pomislih da mi je jasno zašto su nema tolika usta.
U daljini polako poče da se nazire nekakva pravougaona kontura. Poput nepoznatog broda koji nam se sa morske pučine lagano primiče u susret, postepeno su se izdizali betonski stubovi međusobno povezani žicom koja je ograđivala prostor za koji sam naslutio da je nekakav radni logor.
Masa sada polako i bez guranja stade da se skuplja u kolonu koja je bivala sve sporija, da bi na kraju potpuno stala.
Ja nastavih da hodam dalje, ka kapiji, osvrćući se za sobom. Stajaćoj koloni ispred mene videh kraj, ali iza mene ona beše beskrajna.
Pred kapijom stajahu dvojica čuvara divivskog rasta i đavoljih pogleda. Obučeni u nekakve tamne uniforme i koristeći se snagom svojih ručerdi podizali su sive ljude sa tla u vis i istresali ih poput džakova. Pošto bi utvrdili da iz ovih ništa ne ispada čuvari bi ih propuštali kroz kapiju, Tamo su ih dočekivali i nekud odvodili ćelavi i potpuno nagi kepeci, obuveni samo u zelene, gumene čizmice.
Stao sam uz žičanu ogradu pokušavajući da nazrem šta se dešava unutra. Na desetak metara od mene stajao je goloruki div, obrijane glave i zarastao u bradurinu vatreno crvene boje. Oko golog pasa beše mu vezana kožna kecelja, a na nogama je imao obuvene plave, gumene čizme. U gusto istetoviranim i nabreklim ručerdama držao je ogroman malj. Ispred njega stajalo je sitno naprsla betonska ploča, poput izdignutog postolja.
Goli kepeci dovedoše jednog sivog čoveka i skinuše mantil sa njega. Nago telo beše mu baš poput lica, potpuno sivo i čvoravo. Zatim ga nemog položiše na ploču pred diva, koji zamanu ručerdama i udari ga posred stomaka. Umesto krika do mene dopre zveketav zvuk udarca maljem o tvrd kamen. Div zamanu još mnoštvo puta, ne propuštajući priliku da potpuno nepokretnog čoveka pod sobom izudara od glave do pete.
Pomislivši kako je div verovatno prvim udarcem ubio čoveka pod sobom ja stadoh da vičem i rukama tresem žicu. Nameran da zaustavim dalje ubijanje potrčah prema kapiji gde izbegoh spore divovske ruke, ali ne i brze nožice kepeca. Slično gomili mrava kada se okome na insekta mnogo puta većeg od sebe, gomila njih se baciše na mene, pa me podigoše ručicama iznad svojih ćelavih glava i provedoše me ograđenim prostorom u kome beše još mnoštvo divova sa maljevima u rukama kojima su tukli po golim, sivim ljudima pred sobom.
Kepeci me dovedoše pred onog diva sa istetoviranim rukama. Svezaše mi ruke i noge i polegoše me na betonsko postolje pred njime.
Div me upita šta tražim ovde. Koprcajući se svezan odgovorih mu da sam došao iz čiste znatiželje i da nisam ni slutio da će pred mojim očima da ubijaju ljude. Div se na to nasmeja, pa reče:
- Nismo mi ubice, mi smo kamenolomci. Mi ne ubijamo, mi samo lomimo kamen u ljudima. A ti sigurno nisi došao bez razloga u naš kamenolom. Niko ovde ni ne dolazi bez razloga, a i ko dođe vrati se još mnoštvo puta. Znaš, nije ni malo lako razbiti kamen u čoveku.
- Grešite gospodine, ja nisam kamen, uveravam vas. – odgovorih mu.
- To ćemo da vidimo! – reče div.
Zatim zamanu iz sve snage maljem iznad svoje glave. Vrh njegovog malja se sruči na mene i prepolovi me na dva potpuno jednaka dela.
Div je bio u pravu. Niko u kamenolom ne dolazi tek tako, bez razloga...

понедељак, 17. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (35)

ZORAN T. POPOVIĆ
MALI JE OVO GRAD




Srbi u Mitrovici baš imaju muda. To nam je sve što je ostalo od Kosova.

Mi nikada nećemo ostaviti na cedilu Srbe s Kosova, pa makar svi oni izginuli.

Sve nam je ravno do Kosova. Tu počinje nizbrdica.

Kod nas niko ne radi ništa, jer nam političari rade svašta.

Sklon je promenama raspoloženja. Do podne mrzi sebe a popodne ceo svet.

Kad bih svakom prosjaku u mom gradu udelio dinar, potrošio bih sto evra.
Mali je ovo grad.

Meni malo treba u životu. Mali milion stvari.

Eva je bila verna Adamu, jer nije bila u poziciji da bira.

NOVA PRIČA (20)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI

TRI PIJANCA I ŽENA


- Otvaraj bre ta vrata, upišah se! - vikao sam cupkajući i udarjući rukama u vrata od kupatila.
- Ma, teraj se! – odgovorio mi je odsečno Mile.
Znajući da mi sigurno neće otvoriti strčao sam kroz hodnik od zgrade dole na ulicu, stao pred zidić koji klinci koriste za vežbanje forhenda i bekhenda, otkopčao šlic i počeo da piškim. Sklopio sam oči i, ljuljuškajući se stojeći, prepustio se osećaju slatke jeze koja mi je strujala kroz telo. Glavom su mi bazale banalne misli o tome kako je ovaj život najbolji od svih.
Otvorio sam oči i pogledao baru pod sobom. Jutarnji, sunčevi zraci milovali su njenu sjajnu i mirnu površinu, pojačavajući divnu, zlatnu boju. Potom me je potpuno opčinio ravnomerni i tanak vodoskok koji je tukao po zidu, baš na mestu gde se auto - lakom potpisao neki Kiza. Odjednom mlaz vodoskoka posta jači i bara za čas postade bujica. Nosila je papiriće, opuške i po kojeg mrava za sobom krećući se ka betonskom odvodu. Ne primećujući komšinicu koja je cokćući prošla pokraj mene, pratio sam bujicu koja se sudarala sa zidom nanoseći otpatke sa pločnika. Vodoskok zatim stade i sve se smiri.
Ukočenog pogleda gledao sam u sada bazdljivu i žućkastu baruštinu pod sobom. Oči u oči sreo sam se sa Miletom, Dragovanom i ženom. Zajedno zagrljeni upirali su prstima ka meni i kliberili mi se u lice. Upitao sam sebe: „Dokle ovako...“
Ni sam se više ne sećam zašto sam počeo da pijem. Dođem sa posla, uzmem bocu rakije, odem na klupicu ispred zgrade i izždrokam sa drugarima litar za manje od sata. Potom odem u stan i izvadim sva vrata iz njihovih ležišta. Zašto sam to radio bog bi ga znao.
Žena bi to sve ćutke posmatrala. Pošto bih završio sa vađenjem vrata okrenuo bih se ka njoj i tražio joj ruku da plešemo valcer. Ona bi se po običaju opirala, ali uzalud. Stegao bih je uz svoje telo i stiskajući je rukama za guzu, slično muzikalnom konju njištao melodiju „Na lepom plavom Dunavu“. Izgazio bih je valjano po nogama i nakon što bih napravio desetak okreta, od čega bi mi se zavrtelo u glavi, strovalio bih se na pod.
Sledećeg jutra bih se probudio na istom mestu gde sam završio sa valcerom. I ko po običaju žena bi uvek, kao, pobegla od mene.
Gde je bežala to nisam znao, niti me je interesovalo.
Pošto bih vratio sva vrata nazad u njihova ležišta, za šta bi mi trebalo celo jutro, otišao bih na posao. Negde predveče bi se pojavila u stanu žena. Nakon što bih se vratio sa posla umoran, ona bi skrušeno stala ispred mene i gledajući u pod kazala mi tiho: „Vladimire, obećaj mi da više nećeš piti.“ Istog trena bih odlazio do plakara, uzimao bocu rakije i spuštao se na klupicu ispred ulaza...
I tako pune dve godine.
Na početku treće godine prestao sam da vadim vrata iz njihovih ležišta, međutim samo zato jer me je mrzelo više da ih vraćam stalno nazad.
Nisam prestao da se opijam sa drugarima i pijan igram valcer sa ženom.
Jedno veče se nije pojavila. Nije se pojavila ni sledeće večeri, niti se pojavila pune dve nedelje. Pomislio sam da sam izgubio razlog da pijem. Naviknut na sigurnost koju mi je pričinjavao alkohol uplašio sam se da bi moj život mogao izgubiti smisao.
Zato sam odlučio da potražim ženu i vratim je kući.
Tražio sam je i gore i dole, i levo i desno, ali uzalud.
Jedno veče mi se javila preko telefona. Želela je da čuje kako sam. Uglavnom sam ćutao. Kada bi me pitala zašto samo ćutim ja bih krenuo da pevušim „Haleluja“. Kazala mi je adresu gde živi i rekla da mogu da dođem ako mi nedostaje. Kako mi je spustila slušalicu tako sam otišao do plakara, uzeo rakiju i otišao na klupicu ispred ulaza da se nalokam.
Pošto mi se nakon toga više nije javljala odlučio sam da odem da vidim gde to ona sada živi.
Kupio sam lep buket cveća i poneo za svaki slučaj bocu rakije ukoliko ona nema ni jednu u novom stanu.
Zazvonio sam na vrata, koja sam prethodno dobro osmotrio, za svaki slučaj, ako bude bilo prilike da ih vadim. Ona se otvoriše, a umesto žene ispred mene je stajao sredovečni muškarac. Bio je to Dragovan, inače profesor književnosti u penziji. Pružio mi je svoju drhtavu ruku što sam ja odbio, misleći da želi da mu dam bocu u ruke. Ušao sam u hodnik ne obazurući se na njegovu zbunjenost i tamo sreo drugog, ali mnogo mlađeg muškarca od njega. Zvao se Mile, inače policajac - saobraćajac. On mi nije pružio ruku, već je prošao pokraj mene, ušao u kupatilo i tamo se zaključao.
Pojavila se konačno i žena. Stala je pred mene i oborenog pogleda ka podu kazala mi tiho: „Nisi morao da se trošiš. Znaš da nešto mnogo ne volim cveće.“ Istog trena sam se okrenuo ka izlazu nameravajući da odem ispred ulaza i napijem se. Međutim, sredovečni profesor me uhvati za rame i reče mi blago: „Ne misliš valjda sam da popiješ ceo litar?“ Nakon toga krenusmo zajedno ispred ulaza.
Seli smo na neki betonski zidić. Pitao sam Dragovana hoće li nam se Mile pridružiti, na šta mi on odgovori da on uglavnom voli da pije sam i da to isključivo radi u kupatilu. Za ženu nisam pitao, a iskreno me nije mnogo ni interesovalo.
Nakon što smo popili rakiju popeli smo se gore u stan. Ja sam još sa ulaza počeo da skidam vrata. Profesor je bio isuviše pijan da bi mi pomagao, pa je otišao u krevet da spava.
Poskidao sam sva vrata u stanu, ali nisam mogao ona od kupatila. Bila su zaključana. Lupao sam Miletu da mi otvori, ali se iz kupatila čuo samo nejaki i isprekidani zvuk zviždaljke. Otišao sam zato do žene i pruživši joj ruku zamolio je da otplešemo jedan valcer. Ona se po običaju opirala i...
Ujutru sam se probudio izvaljen po podu. Bolela me je glava i strašno mi se mokrilo, pa sam otišao do kupatila. Šta je nakon toga bilo već znate, ispričao sam vam na početku.
Samo bih se vratio na pitanje koje sam sebi postavio: „Dokle ovako?“
Evo kakav odgovor smišljam: „Valjda dok ne shvati da joj je kod svoje kuće najbolje. Do tada će nastaviti da beži, gde god bila, jer stvarno ne vidim šta ona dva pijanca nemaju što ja imam...“

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (34)

RADE JOVANOVIĆ

ĆUTI I PLIVAJ




Eva opravdano nije bila fascinirana Adamom. Bio je čovek kao i svaki drugi.

Mogli bismo mi da živimo lepo sa svima, samo kad se drugi ne bi mešali.

Srbin više neće pucati na Srbina. Eto dokle smo doterali sa neslogom.

Ne gunđajte što se osećate kao riba na suvom. Ćutite i plivajte.

Nezahvalan smo narod. Nismo ispunili nijedno vladino obećanje.

Da se naš predsednik nešto pita, nikad ne bi preuzeo ovolika ovlašćenja.

недеља, 16. октобар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PESMA (19)

RASTKO ZAKIĆ

U POSETI NAJBOLjEM MINISTRU



Ipak ću poći da se dogovorim,
Dogovorom da se za svoje izborim.
I u Vladu uđoh kao drčni zmajić:
- Ja sam Pera Perić. - Ja sam Rasim Ljajić.
Odmah rekoh: O hlebu hoću pregovore,
Druge brige mene mnogo manje more.

- O moj dobri Pero, pa ti se preter'o!
Zar da Vlada brine da li si večer'o!
Za hleb Vlada ni prst pomeriti neće,
Ona ima probleme još daleko veće.
Ali dok rešimo ovo što nas gnjavi,
Možeš opet doći, slobodno se javi! -
Srdačno me pozdravi, pa i isprati me,
O Rasime, Rasime, i ti izvisi me!
Vraćam se pokunjen, nesvršenog posla,
Moj hleb za njih mali, ovakvih im dosta.
Oni vode važnije, državničke bitke,
Za njih sitne moje glavne neprilike!
Bez hleba se vraćam sa vrata elite,
Deco moja, sad se sama snalazite!

петак, 14. октобар 2011.

NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (20)

MILAN TODOROV
KAFANA U JURIŠIĆEVOJ




Za vreme Korejskog rata, koga se verovatno više niko ne seća, kafana u Jurišićevoj u Petrovaradinu, koja se do tada jednostavno zvala „Kuglana“, pošto je zapravo bila bife za kuglaše i njihove navijačice, preko noći je promenila ime u „Koreja“.
Bila je, doduše, poznata po surovim tučama keglama sa olovnim dnom, užasnim ali sa današnjeg stanovišta nevinim makljažama Miše Životinje, Đoke Žuje, Slavka Glavonje i sitnog ali podmuklog Jakoba Ivančića.
Ipak, tek dobivši naziv „Koreja“ kafana gazda Save udbaša postala je čuvena.
Tu su svirale najbolje bande, jeo se najljući kotlić i pevala je sve popularnija Sena, za koju se u ono vreme tvrdilo da vodi ljubav sve vreme praveći od svoga tela most.
Rat u Koreji se završio pobedom onih koji uvek pobeđuju.
Sena se udala za jednog drtavog industrijalca iz Frankfurta, a Miša Životinja je otišao u Pariz, gde je u jednoj glupoj saobraćajnoj nesreći izgubio nogu.
Kafanica je opet bila obična kuglana sa poslugom u obliku tuberkolozne Ševčićke, kojoj je bilo dovoljno da zaradi koji dinar za cigare i komovicu.
Gazda Sava je bio očajan.
Slavko Glavonja bi tada dolazio da ga nervira. Naručivao bi špricer i posle trećeg zvao gazdu da se glasno pred svima požali kako mu kelner već treći put zaredom donosi vodu u loše opranoj vinskoj čaši.
Gazda Sava bi tada potezao pištolj i Glavonju izbacivao napolje bez obaveze da izmiri račun.
Međutim, život je išao svojim tokom i nešto se gadno zakuvalo u Šangaju.
Gazda Sava je u očajanju svojoj kuglani dao ime „Šangaj“ i sve je ponovo krenulo, još bolje, sa novim gostima, lepom Ruskinjom sa Crnog mora, salašarskim geometrima punim para, švercerima naftom sa dunavskih barži.
Nije se gužva u „Šangaju“ skoro ni završila a počne Vijetnam.
Gazda Sava jedva preživi drugi infarkt, ali na nogama u kafani. Utom mu se zapali kuglana i izgori pijana Ševčićka a da niko nije ni primetio. Gazda Sava raščisti malo zgarište, dovede novu muziku, ostane Ruskinja još oblija nego što je bila i u novu kafanu koja se sada zvala „Patet Laos“ počeće da nagrću Beograđani, Subotičani, Šiđani i ko sve ne.
Istorija je beležila nove ratove a gazda Sava nove nazive svoje kafanice.
Poslednji uspešan naziv, ako se ne varam, bio je „Stara Srbija“.
Od tada sve stoji. Kafana bez dobrog naziva, prazna. Kažu, narod nema para. Gazda Sava preturio osamdesetu. Da izmišlja nove ratove, ne doliči. Mir zacario pa ne misli da prestane.Đoka Žuja prosi ispred samoposluge da bi imao za pivo, a bio dobrovoljac. Glavonja nešto oboleo sa živcima pa postao miroljubac. Jakob Ivančić se, pričaju,obesio u Australiji ili Kanadi.
Svejedno.
I oni iz naše ulice koji su bili za ovo danas i oni koji su bili protiv, osećaju da nije to to, da nešto ne štima.
Kad bi se zaratilo, makar i sa Turcima?


(Iz knjige BEZBROJ NAŠIH ŽIVOTA, BAK, Beograd, 2011.
Knjigu možete naručiti pouzećem na elektronskoj adresi autora)

четвртак, 13. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (33)

MILAN TODOROV
POGLED IZ AVIONA




U svim državnim ustanovama postoji natpis NE PRIMAMO MITO, ali narod uvek nekako nadmudri birokratiju.

Srbija će na poseban način ulaziti u EU. Malo će ulaziti, pa malo izlaziti.

Razlika između demokratskih i nedemokratskih zemalja može da se vidi i iz aviona.
Amerikanci u te svrhe koriste bombardere.

Sad ni demokratija ne valja, jer nama smeta svaki đavo.

Hipohondri su u prednosti nad običnim pacijentima, jer oni mogu da biraju i bolest i lekara.

Ali-baba je imao dvadeset razbojnika, što je malo za odlučivanje u našoj skupštini.

среда, 12. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (32)

ZORAN T. POPOVIĆ
DEVOJČICE, NE BUDI DIJETE!




Otkad su žene postale ravnopravne sa muškarcima, oni su manji od makovog zrna.

Čovek koristi tri odsto mozga. Srbin je tu mnogo racionalniji.

Pre sto godina se brže putovalo vozom od Beograda do Niša nego danas, jer se u međuvremenu Niš udaljio od Beograda.

Srbi barikadama krče put dijalogu.

On je jedini političar koji nam nije obećavao kule i gradove, brda i doline i bolje sutra.
Zato i nismo glasali za njega.

Danas jedemo i ono što nije za jelo, jer smo mi veliki gurmani.

Sirotinja se hrani u narodnim kuhinjama. Mrzi je da kuva.

ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (3)

DUŠAN JAGLIKIN
JESTE


Prvo mu jedan reče: jeste. Dođe drugi pa mu reče: nije. Zatim dođoše druga dvojica pa mu rekoše: jeste. Ali onaj isti opet reče: nije. Onda dođe desetina njih, pa stotina, i svi kao jedan rekoše: jeste! A onaj osta jedan jedini pa opet reče: e, nije!
- Jeste!
- Nije!
- Jeste!
- Nije!
I – ubiše onog negatora.
Tako ostadoše sami: učenik u moru učitelja. I onda ga svi, bez izuzetka, učiše: jeste!!!
I tako onaj odraste pod istim vaspitanjem, pa shvativši sve, jednog dana poče i sam da uči: JESTE!
To izazva talas oduševljenja sa velikim olakšanjem, ali im on i sutradan, sav ushićen i sa nesmanjenom žestinom reče:
JESTE! JESTE! JESTE!
- Tako je – pohvališe ga opet.
- Jeste – reče on – ali ja sada više verujem od vas.
JESTE I VIŠE OD TOGA!
- Jeste, znamo – rekoše mu najzad – pa mi smo te tome i naučili.
- Da! Ali, bio je tu jedan koji je govorio: nije! Dajte mi njega. Bio je tu jedan...
- Bio pa otišao.
Nije verovao da ga nema. On ućuta pa se duboko zamisli.
- A šta će mi nauk ako nemam kome da ga dam – reče posle trećeg dana. – Ja moram onoga da nađem. Onoga što je govorio: NIJE! A nije znao da JESTE! A jeste i više od toga!
Ja moram za njim.

SATIRIČNA PESMA (18)

MILAN TODOROV
DA IMAMO


Da imamo igle
ko što nemamo kapisle
pa da napunimo čauru
koju nemamo
sa barutom
koji nam baš fali
pa sve to turimo
u cev koja nije kriva
kao što jeste
a da je cev od puške
a ne od vodovoda
ili kanalizacije
pa da žmurimo na oko
koje imamo
a progledamo na oko
koje nemamo
pa da povučemo oroz
prstom za koji smo kraći
u neku svoju metu
u neki svoj cilj
koji nemamo.

(JEŽ 19. jun 1987.)

понедељак, 10. октобар 2011.

NOVI SRPSKI AFORIZAM (31)

RADE JOVANOVIĆ
NEMA NAM POMOĆI



Okrenuli smo se sebi. Više ne kukamo na tuđem groblju!

Nemamo vulkane, cunamije, uragane... Samo nam je život katastrofa!

Uvek nas obraduje završetak rata. Tada možemo da se ubijamo međusobno!

Srbi se mrze između sebe. Šta to vredi kad svet to ne zna da ceni!

Građani su srećni. I tu nema pomoći!

Na izborima opet nismo imali sreće. Dobili smo vladu kakvu zaslužujemo!

недеља, 09. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (30)

ZORAN T. POPOVIĆ
TOPLJENJE SLADOLEDA





Samo političari znaju šta je dobro za narod, jer su građani subjektivni.

Kad je osetio njen jezik, sladoled se istopio od miline.

Slučaj je veoma zamršen. Jedino žrtva ima alibi.

Pesmom "Ostajte ovdje", Šantic se aktivno uljučio u borbu protiv odliva
mozgova.

Upecao sam zlatnu ribicu i vratio je u reku. Bila je ispod mere.

Mislio sam da svet počinje od mene, sve dok nisu počeli da spominju nekakve
amebe.

Tesko je razumeti genija. Naročito, ako ima govornu manu.

субота, 08. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (29)

MILAN TODOROV
KONZERVE ZA PSA




Nekad se u Srbiji živelo bolje. Čovek je, recimo, mogao da nađe posao u Nemačkoj.

Kad je čuo da je fabrika privatizovana najstariji radnik u njoj se obesio. A da je samo malo sačekao, mogao je da izvisi kao i svi ostali.

Godinama kupujem konzerve za psa a da on to jadnik i ne zna.

Hrana je u svetu jeftinija nego kod nas, ali oni jedu više pa to opet izađe na isto.

Ne znam da pevam ovu našu novu himnu, ali iz pristojnosti zevam.

Gledao sam Beketov „Kraj partije“. Iskreno, nije to ono što sam očekivao.

четвртак, 06. октобар 2011.

NOVA PRIČA (19)

MILAN TODOROV
PREDVEČE


Najpre se javio Vlada, pedantan i preterano oprezan kao i uvek. Poziva nas da prisustvujemo svečanosti u njegovoj porodičnoj kući u Frankopanskoj u Petrovaradinu. Svečanost će biti za dve nedelje. Završio je renoviranje te stare gospe preko puta crkve Svetog Križa i ovog leta otvara etno dvorište u majurskom stilu. U dvorištu, kaže, postoji ogromna medunica, kruška stara više od sto godina.Ispod nje će postaviti isto toliko star porodični klavir. Dolazi oko stotinu zvanica, poznatog sveta mnogo.
Zatim sam se čuo sa Jordanom, koji drži advokatsku kancelariju u nekoj pokrajnoj uličici blizu suda.
- Možeš da dođeš u pola osam večeras – poručio mi je Jordan u kratkom telefonskom javljanju. - U sedam imam neku stranku, pa ćemo posle toga na miru popričati.
Jordan je moj stari poznanik iz Radija u kome smo nekada obojica radili dok nismo dobili otkaze. Prvo je otišao Jordan. Sećam se da je otišao bez roptanja. Jednostavno se samo izgubio. Imao sam utisak da mu je učinjena nepravda, ali sebično nisam o tome razmišljao u ono vreme. Svakako sam mogao da se solidarišem nekako sa njim tada, ako već nisam mogao da ga zaštitim. Setio sam ga se tek mnogo godina kasnije, čak i mnogo godina posle otkaza koji su i meni priredili bez pravog obrazloženja, a i tada sam se setio Jordana jer mi je bio potreban advokat da mi pomogne u maloj birokratskoj rošomonijadi.
Jordana sam povremeno sretao u gradu, obično u kvartu oko suda. Podsećao me je na mog pokojnog ujaka, visok, kao štap uspravnog držanja.Bilo je u njegovom izgledu nečega od staronovosadske više klase, koja sa nemim prekorom odmiče glavu od najezde grubog, unezverenog, posesivnog sveta pridošlica koje su halapljivo osvajale grad. Ponekad bismo popili kriglu hladnog piva u restoranskoj baštici koja se nalazila ispred zgrade sa njegovom advokatskom kancelarijom. Nije se ni sada žalio, ali bilo je očito da mu ne cvetaju ruže. Bio je blaga duša, u pedesetim godinama, sa dvoje nezasite muške dece i ženom koja ga je, kako mi je priznao, stalno optuživala za neverstvo.
-Pogledaj, skroz sam oćelavio – rekao je Jordan. – A ona me optužuje za švalerisanje. Ne kažem da ne pogledam ponekad neku obliguzu koku, a takvih u sudu, bogami, ima na pretek. Ali, ništa dalje od toga.
To veče trebalo je da raznesem neka mala vina u lanac gift šopova „Jesenski“ a zatim odem do Jordana, koji me je zapravo zamolio da mu platim unapred advokatske usluge u nekom mom sporu za neisplaćenu robu, jer je, kako je rekao, presušio i mnogo bi mu značile te dve-tri hiljadarke. Saopštavam svojoj ženi da uveče moram kod advokata. Ona me značajno pogleda i reče da će i ona poći sa mnom, jer joj je potreban Jordanov pravni savet.
Pred prodavnicom„Jesenski“ sam je ostavio u kolima i ušao da predam robu.Bilo je to svega nekoliko polulitarskih boca starog bermeta u malim orahovim kutijama koje je trebalo uneti u radnju. Pretpostavljao sam da u prodavnici, po običaju, radi neka nova zategnuta devojka, jer je stalno nezadovoljna i neurotična gazdarica imala običaj da menja to svoje naerotizovano roblje bar jednom mesečno. Začudo, sada je za tezgom neki bradati momak i ja žurno izlazim i već vozim naš crveni kombi ka drugom delu grada, prema Jordanovoj zgradi . Na parkingu opet neuspešno pokušavam da zaključam auto.
- Svaku našu bravu si pokvario, to je zato što uvek bezglavo žuriš – kaže Magda držeći u rukama dve duge boce sa vinom za Jordana.
-To je zato što ti uvek kasniš - obrecam se i posle nekoliko koraka već smo pred ulazom u prljavo sivu zgradurinu u starom trgovačkom delu grada. U polumraku nazirem dugmence na pločici sa natpisom „advokat“ i nervozno stiskam to ispupčeno dugmence na zvonu, koje me asocira na bradavicu. Možda sam ja zaista erotoman, kako tvrdi Magda, mislim u tom trenutku očekivanja da se vrata automatski otvore. Velika gvozdena kapija se najzad otvara nudeći ulazak u pakao nepravde ili raj pravde. Posle nekoliko stepenika nalazimo se u jeftinom, samačkom stanu i čekamo da Jordan završi razgovor sa prethodnom strankom.
Premeštamo se sa noge na nogu stojeći u uzanom i neprijatnom hodniku. Hodnik kao polumračni tunel razdvaja dve sobice na levu i desnu. Ispred je minijaturna kuhinjica sa terasicom koju zovu još i peškir-terasa a desno od kuhinjice se nalazi toalet. Sve je siromaško i skamenjeno u nekakvom prošlom vremenu. Raspored prostora i stvari zaglavljene u njemu, zaostale iz prohujalog života i utisak da su poslednjeg stanara, mršavog hripavog starca maločas izneli sa nogama unapred iz jednog od tih polumračnih sobičaka. Na zidu ili tankoj gipsanoj pregradi sa tapetama tačno u visini našeg pogleda u malom ramu amaterska uljana sličica. Petrovaradinska tvrđava pod snegom. Ništa lično. Stari toliko puta islikani motiv u belom, delimično flekavom ramu. Ipak deluju nestvarno te snegom upretene gomile austrougarskih kasarni, te iskrzane debele sante koje plove Dunavom ispod tvrđave u ovo sparno junsko veče sa temperaturom preko tridesetog podeljka. Iznenada nas iz otvorenog toaleta zapahnu neprijatan miris. Neko od stanara u stanu iznad ovog u kome se nalazimo upravo je povukao vodu iz wc kotlića. Imali ste utisak da će prljava voda jurnuti na vas svom silinom, bez zapreka, mimo cevovoda. Magda i ja se pogledasmo. Zatvorih vrata, ali nesnošljiv smrad ostade u tesnom hodničiću.
Iz Jordanove kancelarijske sobice čulo se kako neka žena na momente podiže ton a zatim kako tiho, kao udareni pas, plače u prikrajku. Da li se uvek iste stvari, samo možda na malo drugačiji način, dešavaju svima nama? Nije li zapisano u Jevanđelju: Blago onima koji plaču, jer će se utešiti?
Noćas sam, rekoh Magdi, sanjao da je umro tvoj prvi mladić na koga sam svojevremeno bio toliko ljubomoran.
-Kažu da sanjati sahranu znači „oživeti“ nekoga. Možda mi se ovaj tvoj san posreći – odgovara ona zajedljivo.
Utom izlazi ona žena iz Jordanove kancelarije. Ima četrdesetak godina i dok papirnom maramicom briše crvene oči i nos, posmatra nas nepristojno ljubopitljivo.
Jordan hukće. Postaću još ekspert za brakorazvodne parnice, kaže, pokazujući glavom put vrata kroz koja je upravo izašla ona žena.
- Pa kada je već tako, imam i pitanje za eksperta – započinje Magda neočekivano - Hipotetički, u slučaju našeg razvoda, čija bi bila imovina koju sam nasledila od roditelja i unela u našu novu kuću?
Jordan se načas zbuni i pogleda nas kao da kaže: zar i vi?
- Vaša! – reče potom odlučno mojoj ženi, kojoj je i dalje, posle dugogodišnjeg poznanstva, govorio vi. Magda me pogleda onim njenim dugim prekornim pogledom, koji kao da je govorio:“Vidiš da sam bila u pravu, mada si to i sam znao...isto kao i kada sam tvrdila da si najveći krivac za, sada već izvesni, nezaustavljivi razlaz posle toliko godina zajedničkog života. “
- Eto! – kaže potom Magda, kao da je obavila neki neodložan, mučan posao. Zatim okreće svoj usporeni pogled ka uličnom prozoru iz kojeg bije vreli vazduh prošaran nervoznim treptajem neispravne neonske reklame na zgradi preko puta.
Jordan i ja pričamo o ljudima iz novosadskog radija i podmitljivim sudijama. Pokazuje nelagodu dok mu predajem malu belu kovertu. Obaveštava me dokle je stigao postupak naplate duga od mojih dužnika.U toku razgovora zvoni mu mobilni. Ne brini, ne brini, govori nekome i onda se obraća mojoj ženi sa pitanjem o njenom statusu u firmi koja se nalazi pred stečajem.On je tu da pomogne, kaže gledajući joj u otkrivena kolena s malim, skoro dečačkim snebivanjem.
Jordan je predložio da otvorimo bocu vina koje čuva u frižideru u kancelariji. Prihvatili smo ponudu i Jordan iz one tužne kuhinjice koja po proporcijama, dva sa dva, liči na grob za samca, iznosi čaše od krhkog stakla koje se začas orosiše usled nagle promene temperature.
Dok smo silazili niz stepenište, pitao sam Magdu da li ćemo u subotu ići kod Vlade na najavljenu glamuroznu proslavu. „Ja ću ići svakako“, govorila je prkosno i superiorno bez osvrtanja, pokazujući istovremeno nepristojan znak srednjim prstom.
Samo toliko. Kratko likovanje. Nedovoljno čak za osvetu.Bilo je u tome nečeg detinjastog, što sam nekada najviše voleo u njoj i što sam prepoznavao kao šarmantnu frivolnost, ali sada je to bio način na koji mi izmiče i postaje deo mnoštva.

среда, 05. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (28)

ZORAN T. POPOVIĆ
LJUDOŽDERIMA SU PORASLI APETITI





Demokratija može da sačeka. Moram prvo da stavim turšiju i ajvar.

S demokratijom se lakše diše, a i mnogo bolje podnosi suzavac.

Jebeš ti ovu demokratiju, kad pendrek i dalje boli kao ranije.

Mi gajimo originalan oblik demokratije. Anarhija joj nije ravna.

Demokratija je kod nas nestalna kategorija. Čas je nema a čas nam se čini da je nikada nije ni bilo.

Ljudožderima su porasli apetiti.Svako bi hteo što veći deo biračkog tela.

уторак, 04. октобар 2011.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (20)

SLOBODAN SIMIĆ
USPOSTAVLJANJE RAVNOTEŽE


Bio jednom jedan mravinjak. Kao i u svakom mravinjaku, mravi su se delili na mrave-radnike i mrave-vojnike. Mravi-radnici su imali obavezu da rade i hrane ceo mravinjak, a mravi-vojnici da ga čuvaju i brane.
Jednog dana, iznenada, poče da pada kiša. Mravi-vojnici
tada dođoše kod mrava-radnika.
- Vreme se naglo promenilo, moramo povećati odbrambenu
spremnost mravinjaka.
- Kako? upitaše mravi-radnici.
- Vrlo jednostavno. Mobilisaćemo jedan broj mrava-radnika.
- To je rizičan potez - rekoše mravi-radnici. –
Uspostavljena je odgovarajuća ravnoteža između mrava-radnika i mrava-vojnika. Ako se smanji broj mrava-radnika, neće imati ko da nas hrani. Uostalom, kiša nije nikakva opasnost i verovatno će uskoro prestati.
- Ne razumete se vi u bezbednost i nacionalni interes –
rekoše mravi-vojnici. - Preti nam opasnost i mora se izvršiti mobilizacija.
Mravi-radnici nisu imali drugog izbora. Mobilizacija je izvršena. Uskoro je broj mrava-vojnika dvostruko povećan, pa su preostali mravi-radnici morali dva puta više da rade da bi sve nahranili.
A onda kiša prestade.
Mravi-radnici odu kod mrava-vojnika.
- Eto, kao što smo vam rekli, kiša je prestala. Sad je vreme
da se uspostavi poremećena ravnoteža i da neki mravi-vojnici postanu mravi-radnici.
- Sa tim ne treba žuriti - rekoše mravi-vojnici. -Naš glavni
nacionalni interes je da budemo dobro i sigurno odbranjeni. Zato za sada ne treba ništa menjati.
Mravi-radnici su bili prinuđeni da se raziđu i nastave svoj udvostručeni rad.
No uz sav njihov trud u mravinjaku ubrzo zavlada glad.
Mravi-radnici ponovo odu kod mrava-vojnika.
- Desilo se ono čega smo se i bojali. Ravnoteža je jako
poremećena, ima previše neradnika i ne možemo da obezbedimo dovoljno hrane. Pod hitno mora veći broj mrava-vojnika da pređe u mrave-radnike, inače će u ovom mravinjaku mnogi umreti od gladi.
- Budite bez brige - rekoše mravi-vojnici. - Već je
napravljen plan kako da se uspostavi poremećena
ravnoteža.
Mravi-radnici se raziđoše zadovoljni.
Vrlo se brzo meću njima pojavi veliki broj novih mrava.
- Vi ste sigurno novi mravi-radnici? upitaše došljke.
- Ne! odgovoriše grubo novajlije. - Mi smo nova
specijalna vrsta mrava. Mi smo mravi-policajci!
I tako se uspostavi poremećena ravnoteža...

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (27)

MILAN TODOROV
NAŠA NAJVEĆA EVROPSKA REKA



Novi most preko Dunava će ostati na upotrebu i narednim generacijama, ako ga posle svakog bombardovanja ponovo izgrade.

Ne postoji nijedan razlog da pošteni građani protestuju, sem ako koriste opštu gužvu.

Bivša Jugoslavija je bila tamnica šest naroda, a sadašnje države su samice.

Izbori u Srbiji su obično u proleće, ali već usred zime sve procveta.

Kad uđemo u EU Sava će biti naša najveća evropska reka.

Tačno je da živimo kao u srednjem veku, ali ohrabruje to što je reč o kasnom srednjem veku.

понедељак, 03. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (26)

RADE JOVANOVIĆ
POBEDIĆE VEĆINA




Tek smo navikli na težak život a već hoćete da menjamo vladu.

Ima izgleda da Srbija prestane da luta. Izgubili smo kompas.

Ne verujem u pozitivan ishod borbe protiv kriminala. Pobediće većina.

Teško je razlikovati političare od kriminalaca. Premda su u pitanju isti ljudi.

Bolje da posle izbora na vlast dođe opozicija nego da moramo nešto da menjamo.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (19)

SLOBODAN SIMIĆ
AFORIZAM


» Pisanjem aforizama se ne može ništa postići«,reče mi prijatelj.« To nema nikakve svrhe. Ti napišeš, nekoliko ljudi sličnih tebi pročita, nasmeje se ili se ne nasmeje, u svakom slučaju uskoro zaboravi, i šta? Nema tu one neophodne snage koja nosi, ruši, razara...«
Te noći sam na zidu napisao aforizam.
Crven i upadljiv.
Nabavio sam, za tu priliku, specijalan sprej.
Neizbrisiv.
Ujutru se skupila gomila policajaca. Doneli su krpe i žestoko su trljali.
Nije išlo.
Onda su našli četke i prašak.
Sve se pušilo i penilo, ali nije vredelo.
Postalo je kritično, jer je svet počeo počako da se okuplja.
Neko se setio da pokušaju napis da okrune dletom i čekićem.
Ispalo je da su ga samo još više urezali.
Nastala je panika.
Tada je komandir lično izdao naredjenje.
Zid je miniran.
» Neverovatne stvari se dešavaju u ovom našem gradu«, reče mi prijatelj, u kafiću.
« Jesli li čuo da je policija danas minirala sopstvenu stanicu?!«

недеља, 02. октобар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (25)

MILAN TODOROV
SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU





Žena prosi ispred crkve, deca ispod semafora a otac na železničkoj stanici.
I sad neka neko još kaže da kod nas nema slobodnog protoka ljudi, ideja i kapitala.

Na Zapadu muž i žena odvojeno plaćaju svoje račune. Mi takve dileme nemamo, jer ne plaćamo nijedan račun.

Svet je prerano prestao da nam šalje humanitarnu pomoć. Kako sad da obnovimo mirom opustošenu zemlju?

Drugi narodi nam nisu ni do kolena u odnosu na to kako mi umemo da klečimo.

Portparolka naše partije je tako mudro govorila da su novinari uglas povikali: To lutko!

Bilo gde da čovek ode naleti na nekog Srbina. Ponekad mi se to dešava čak i u Srbiji.

Srbi danas nisu na velikoj ceni, sli svaka roba ima svoga kupca.

Nekad je TV bila crno-bela a danas je na njoj sve ofarbano.

Nekada je bilo potrebno sto puta ponoviti laž da bi bila istina, ali je sa demokratizacijom medija taj postupak znatno skraćen.

Ne može SMRT FAŠIZMU i SLOBODA NARODU. Dva dobra nikad ne idu zajedno.

субота, 01. октобар 2011.

NOVA PRIČA (18)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
KLUPA


„Šta to ljude tera na pakost, na stalnu srdžbu prema susedu, i zar je svet skrojen samo da bi se zlo činilo drugome koji poput nas i pati i ljubi svakodnevno? Dokle ćemo jedni drugima okretati glave preko kapija i ograda, i dokle ćemo jedni druge „žvakati“ za svojim stolovima za doručak, ručak, večeru i svaki odmor, a nikada sesti licem u lice i dogovoriti se kao razumni i odrasli ljudi?!“ Razmišljao je sedeći na prijatno toplom, kamenom stepeništu pred svojom kućom, šezdesetsedmogodišnji Veselin. Posmatrajući zalazak Sunca, crvenog poput krvavog žumanceta, udisao je sladunjav miris ukrasnog karanfila posađenog po mahom okrzanim saksijama od pečene gline, neuredno nasađenim pred ulazom u kuću.
- Veselineee! Veselineee, gde si? – vičući ga je zvala Cokla, njegova žena.
Veselin se diže na noge, pa držeći se rukom za krsta, a zaboravljajući da nije više mladić, pokuša dugim korakom da požuri ka mestu odakle je dopirao ženin glas.
- A, bre čoveče! Koliko ti treba da se dovučeš, pobogu? – prekoravala ga je dvadesetak godina mlađa od njega žana, pigmejski niska rastom, debela i ružnjikava u licu, ali sa lepom i gustom, crnom kosom svezanom u debelu punđu. Stajala je ispod jedne mlade kruške u njihovom dvorištu, naslonjena rukom na okrečeno i mravima načičkano stablo.
Stavši pred nju Veselin je delovao kao div naspram patuljka. Po običaju kada god je primao zapovesti od svoje male žene, podmetnuo bi ruke na slabine, ispućio usta poput dečačića i tužnim pogledom svojih velikih očiju, izbegavajući njen pogled, tražio kakav suv i bolestan list po voćkama.
- Ovde ćeš da mi postaviš klupu. – pokazivala je na mesto pod kruškom držeći u ruci iskidano parče tkanine kojom se brisala od znoja. – Ujutru će biti hlada od kruške, a poslepodne će biti od šljive. – dodade zatim pokazujući na takođe mlado i od ploda pretrpanog nakrivljeno drvo, zasađeno malo ukuso naspram kruške.
Znao je Veselin da to nije dovoljno hlada za klupu, ali ženi se nije smelo protivurečiti. Zašto, to nije znao, niti se ikada pitao.
Ne žureći otišao je ispred garaže. Utovario je na kolica unapred spremljene išmirglane i izlakirane delove buduće klupe, i zatim ih odgurao polako uz škripu i cviljenje točka ispred kruške. Cokla je u blizini čupkala travu oko cveća i šištala nekakvu melodiju. Veselin stade da sklapa klupu, kad ču Milodarkin glas preko ograde. Vikala je na psa jer joj je izgazio petuniju i ižvakao podmetače sa stolica dok je kafenisala po komšiluku. Stenjajući i oštro čupajući travu Cokla stade poluglasno da komentariše komšinicinu viku:
- Dernja se kao da je sama u selu! Jebali je i petunija i podmetači!
Veselin se napravi kao da ništa ne primećuje. Žmireći kroz tanke naočare pobodene na pola nosa, čučeći je stezao prvo rukom pa potom i klještima zavrtnje na klupi.
- Dabogda je ujeo za štrokavu guzicu! – klela je Cokla svoju komšinicu sa kojom su bili u dugogodišnjem sporu oko korišćenja zajedničkog bunara, a koja nije prestajala da psuje kera koji se na vreme sakrio.
Sunce polako potonu iza brda i nebo natkri predvečernji polu – mrak. Klupa bi skoro sklopljena i podmetnuta pod krušku koja joj je svojim čvoravim stablom činila potporu. Veselin pokuša da sedne na nju i proba je, ali zakači proćelavim temenom naleglu granu, ogrebavši se. „Klupa i nije za mene pravljena!“, pomisli u sebi trljajući šakom glavu i pušući ustima, pa pokupi klešta i višak zavrtnja i krenu polako ka kući da se sprema za počinak, ostavljajući ostatak posla za sledeći dan.
Ujutru porani ne bi li završio posao pre nego li mu žena ustane. Kako izađe iz kuće tako oseti da nešto nije kako treba. Kao da se čitavo dvorište nekako izokrenulo. Naviknut na prijatnu svežinu jutarnjeg hlada od kuće, primetio je da se skratio za više od pola. Veselin pažljivo istupi par koraka napred iz hlada, pa vide da Sunce umesto na istoku stoji na severu i direktno svojim sjajem tuče u klupu. Ne verujući svojim očima on pljunu na zemlju i prekrsti se. Čuvši Coklu kako iz kuće po običaju mrzovoljno gunđa ujutru, odluči da joj ništa ne kaže. „Valjda će sama primetiti!“, mislio je. Čučnu potom pokraj klupe pa stade da završava posao oko njenog postavljanja, usput se trudeći da shvati čime je poremećen prirodni poredak.
Ne interesujući se za sklopljenu klupu Cokla nije ni primetila da je Sunce promenilo mesto izlaska i da se čitavog dana ne miče sa istog mesta. Čeprkala je malko po cveću, capkala tu i tamo po zemlji, puhala od vrućine i uglavnom provodila vreme u kućnom hladu. Tek predveče zvezda stade lagano da klizi ka zapadu, da bi naposletku nenametljivo ustupila svoje mesto večeri. Tako bi i sledećih nekoliko dana.
Nedelju dana kasnije, jedno gluvo i vruće poslepodne, dok je nešto čačkao u garaži, Veselin iznenada ču Coklin vrisak. Skide sekiru sa zida pa pohita ka svojoj ženi. Izbezumljena Cokla sedela je na klupi i zaklonivši šakom lice gledala ka Suncu što je plamtelo sa severa.
- Jeste li se ovo ti i ona veštica preko puta dogovorili da me zajebete? – režeći upita Cokla svog muža.
Veselin ne odgovori ništa, već, držeći sekiru iza leđa, pokunjeno obori pogled ka zemlji i stade da ovlaš tapka vrhom cipele po mravinjaku.
Predveče Cokla nađe odsečene i pobacane ruže što je zasadila uz ogradu sa Milodarkom. Stade da gunđa i psuje komšinicu izazivajući je. Međutim, ova se ne pojavi, već ostade da čami u mraku svoje kuće gde pred ulazom nikada ne gori svetlo. Kupeći cvetne glavice Cokla potom ugazi u pseći izmet pa kliznu i pade na leđa. Koprcajući se poput izvrnute bube stade da viče i doziva Veselina koji posrćući dotrča do nje, podiže je i poput džaka je prenese do kuće.
Te noći Veselin nije oka sklopio. Ne mičući se ležao je na bračnom krevetu i slušao ženu koja je cmizdrela i klela komšinicu govoreći za nju da je veštica i da joj treba za kaznu spaliti kuću.
- Samo đavolji sluga može Sunce izmestiti na suprotnu stranu neba! Posekla mi je ruže i podmetnula pseće govno, a ti tu sediš skrštenih ruku. Ili me sveti, ili se razvodi Veseline Kostaniću! – cvilela je Cokla.
Prekrstivši ruke na grudima poput mrtvaca u izloženom sanduku, ležao je Veselin budan i miran, i razmišljao o onome što mu je žena kazala, sve dok prvi petlovi nisu pozdravili zoru.
Ujutru Coklu probudiše glasni povici i dozivanje njenog imena s’ vana. Ona se podiže hitro iz kreveta pa pohita napolje iz kuće. Tamo je dočekaše izbezumljeni pogledi ogaravljenih i musavih komšija, miris paljevine i malo nakoso polegnuto telo na travnjaku prekriveno jaknom ispod koje su štrčale noge. Cokla prepozna Veselinove cipele ali umesto da krene ka njemu ona se vrati polako u kuću i zatvori vrata sa sobom.
Još isto predveče Sunce po običaju sa severa stade da klizi ka svom večnom odredištu, ustupajući mesto Mesecu koji to veče beše drečavo zelen i romboidnog oblika.