петак, 31. јул 2015.

AFORIZMI U DANAŠNJOJ BEOGRADSKOJ "POLITICI" (2)



Милан Тодоров

Афоризми

*Док Србија не стане на своје ноге, сви ће да оду.

*Ми тврдимо да Србија није на продају, а муштерија да јесте. Муштерија је увек у праву.

*Није нам криво што власници страних фирми беже из Србије без збогом, него што ни сарму нису пробали.

*Монтирали смо еркондишне на средњовековном манастиру. И сад се пред њим крсти више посетилаца.

*Код нас су на власти јапијевци. Ја па ја!

*Чињеница да нам је Бог окренуо леђа, само показује да и он има поверења у нас.

*Нашим политичарима много тога фали, али се не може рећи да им било шта недостаје.

*Паметнији си кад ћутиш. А и перспективнији.

*У Јапану сомови предсказују земљотресе, а и код нас обављају значајне функције.

*За лекаре специјалисте овде нема места. Овој држави су потребни само специјалци!

*У листу нематеријаних добара светске баштине ускоро ће цела Србија.

*Сизиф је први пример измишљеног радног места.

*Не зна се да ли сит гладном не верује или гладан не верује ситом. Према томе, наш највећи проблем је поверење.

*План владе да живимо боље је службена тајна. Да не би изазвао панику међу грађанима.

*Закопали смо ранохришћанску базилику, јер смо ми стари хришћани.

*Оно што смо ми у својим најбољим тренуцима у стању да направимо, други народи не би могли ни у лудилу.

*И затвор је пословни простор. Ако се постигне одговарајућа концентрација тајкуна.

*Сваку машину пре рада ваља подмазати. Нарочито гласачку!

*Није тачно да нам се војска смањила. Сад смо сви војници својих партија!

*Сви који доносе клицу промене биће третирани као клицоноше.

*Информација никад не касни, ако новинар пише о бољем сутра.

*Све срећне породице личе једне на другу, јер сви раде у јавним предузећима.

*Ако се у перспективи све смањује, Србија има перспективу.

*Било где да човек оде, налети на неког Србина. И тај је крив за судар.

*Кад нам из света пошаљу поруку охрабрења, ми се смрзнемо.

*Људи постају стари када престану да иду у куповину. То значи да ће моја жена вечно остати млада.

*Наш народ живи далеко испод својих могућности, али то није његов крајњи домет.

*Ако у мени чучи геније, значи да сам ја већи од њега.

Милан Тодоров
објављено: 31.07.2015.
  

inShare

четвртак, 30. јул 2015.

MILAN TODOROV: VOZ

Redar je ispisao kaznu zelenoj gradskoj površini. Bila je nepropisno parkirana ispod službenog automobila.

Ambasadori stranih zemalja pri predaji akreditiva drže trominutni govor. Toliko  je dovoljno da domaćinu izdiktiraju zadatke.

Maketu Beograda na vodi smo napravili sami, ali u njenoj realizaciji će morati da nam pomažu  i deca.

Sanjao sam nešto ružno. Međutim, kad sam otvorio oči, shvatio sam da mi je bolje da spavam.

Cena hleba ostaje ista. Za one koji imaju para.

Rusi i Srbi su braća. Samo, Rusi su trenutno veća braća.

Mi smo sve radili po zakonu. Ali, ko se još radom obogatio?!

Državne igre na sreću su uzbudljive. Nikad se ne zna kad će izvlačenje biti regularno.

Ostavku je podneo iz moralnih razloga. Ne bi, da nije morao!

Prilikom presipanja iz šupljeg u prazno došlo je do prolivanja određene količine i tako je nastao manjak u kasi.

Nas nije imao samo onaj ko je žurio na voz. A poznato je da veliki državnici ne putuju vozom.


среда, 29. јул 2015.

MILAN TODOROV: SRAMOTA


Nema svetla ni na kraju tunela. Nije vreme za rasipanje električne energije.

Odlučili smo da srušimo državu. Sramota je da sama padne od iznemoglosti.

Treba da nas je sramota, ali ogromna je razlika između treba i mora.

Policija nema velika ovlašćenja. Zato  ne može da se kontroliše.

Nikada nećemo živeti kao sav normalan svet. Nemamo mi para za psihijatre kao oni.

Da bi se išlo glavom kroz zid treba imati onu stvar.

Trostruko ubistvo rešeno je za petnaest godina. Možete misliti koliko je onda  potrebno za masovni zločin.

Da nam je ranije bila ova pamet, još ranije bismo sve upropastili.

уторак, 28. јул 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: LOMAČA

Kad mi je rekla ništa pre braka, odmah sam joj priznao da sam oženjen.

Premeštajući se s kreveta na krevet, stigao ga je umor, pa je morao malo da prilegne.

Pošto nema vojsku, Srbija je policijska država.

Adam je Evi rekao: da, draga! Tako je sve počelo.

Zloupotrebio je slobodu govora. Naglas je razmišljao.

Sve one koji bi da nas vrate u srednji vek, ja bih spalio na lomači.

Poslednji tom knjige o našoj slavnoj istoriji nije završen. Ponestalo nam je krvi.






недеља, 26. јул 2015.

MILAN TODOROV: IMAM JEDNU ŽELJU

Niko ne može da kaže kud plovi naš brod, jer je naš brod na dnu.

Mi smo stari narod. Sad smo već zreli kao kruška.

Vlast nam se popela na glavu, da bi bolje videla put kojim nas vodi.

Poštedite nas udarnih vesti u tv dnevniku. Mi smo već udareni.

Ko izostane sa časa istorije, ima šansu da preživi.

Deca palih boraca nastaviće tradiciju. I oni će jednog dana biti pali borci.

Postoje ljudi koji imaju saosećanja. To su oni koji vam se izvine kad vas ubiju.

Televizijska emisija o totalitarnom režimu, nakratko nas je vratila u stara dobra vremena.

Demokratija je rođena na razvalinama komunizma, takoreći na njegovim otpacima.

I partijski kadrovi u preduzećima mogu da dobiju otkaz. Ako ne rade dobro, za partiju.

Želja mi je da živim 300 godina i da doživim ulazak moje zemlje u EU.

Prijatno je kad od stručnih ljudi  dobijete priznanje za svoj rad - rekao je osumnjičeni za korupciju  posle oslobađajuće presude.



ZORAN T. POPOVIĆ: BOSANSKI LONAC

Posekli su hrast od šesto godina, ali će na drugom mestu zasaditi, veći lepši i stariji.

Kad prorade političke kuhinje, uvek proključa bosanski lonac!

Lako je postati poznat van Srbije, jer niko ne zna gde su joj granice.

Kad je čovek u sosu, svi hoće da mu zabibere!

Pare nisu problem. Naštampaćemo ih.

Pojedini mediji vode zlonamernu kampanju, prikazujući naš mrak crnjim nego što jeste.

Mi ćemo ostati bez teritorije, jer mi sve svoje susede bezgranično volimo.







четвртак, 23. јул 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: DOBRA ORGANIZACIJA

Gladni imaju specifičan digestivni trakt. Oni hranu gutaju očima.

Njihova velika ljubav okončana je brakom.

Napravili su kompromis.Odrekli su se svoje vere, da bi sačuvali svoj nacionalni identitet.

Ja na sebi ništa ne bih menjao. Osim žene!

On ima visok koeficijent inteligencije. Još da ima malo mozga, gde bi mu bio kraj?!

Dobro sam organizovan. Sve stižem da ne uradim.


среда, 22. јул 2015.

RATKO DANGUBIĆ: TAŠTIN MONOLOG

Vidim da sve snimaš mobilnim. Snimaj. Upamti, dragi moj zete, Milomire. Mnogi onamo sebe nazivaju ljudima, ali većina su samo emigranti, oni koji su u nedođiju stigli izdaleka. Pa, pre bih se ubila nego mešala u tvoj i Mirjanin brak. I nismo mi tamo živeli na Mesecu, nego s obe noge na tvrdoj indijanskoj zemlji. Tvoj pokojni tast bi rekao da postoje misli koje se ne mogu savladati golim rukama. Tvoja supruga, a moja draga ćerka Mirjana, iako te nagovara da odmaglite, nema s ovim razgovorom ni zeru. I nema potrebe da je uvlačimo u ovu besmislenu priču. Mi smo se otisnuli u Ameriku 1982, nije se nesretni Broz ni smirio u grobu. Krenuli smo onako kako bi krenuli slepi mačići. Nismo ni znali kako se i koliko u kapitalizmu radi i kakav je osećaj kada ti poreznici i banke zakucaju na vrata. Ovde je onda carovao socijalizam, nije se radilo od jutra do sutra, pozajmljivalo se na sve strane-pa kada se vrati i ako se i vrati. Sada znam da je odlazak nas dvoje i dvoje lepe dece u Ameriku bio glupa stvar. Znam da postoji teorija da svako ko krene iz socijalizma u kapitalizam sanja da se tamo obogati. To nije ljudski propovedati, ali koga u kapitalizmu zanima ljudskost. Psihijatri vele da bežanje od stvarnosti označava strah od nečega. Kapitalisti moraju da lažu, jer ih je strah da ne ostanu bez profita i prave radne snage. Prinuđeni da prave propagandu u svoju korist i korist banaka i one njihove alave države. A čemu bi i služilo da izgovorim celu istinu zbog čega smo se vratili iz Njujorka i koji je razlog da nismo uspeli kako su navodno neki uspeli. Znam ja kako su oni uspeli i koliko su uspeli. Nemam šta da krijem, ali ako kažem da je tvoj pokojni tast Veljko morao da se vozi kolima dva sata i sat vozom da bi stigao u projektni biro u kome je radio, onda sam ti dosta rekla. Kolima je mogao da ide i do kraja sveta, ipak-tamo je parking preskup. To svako može da razume, bez ikakvih Marksovih teza. Ne umem da objasnim kako smo došli na ideju da posle Josipove smrti dignemo sidro i podvijemo rep. Ja jesam hrišćanka i taj moral koji dolazi s Bogom nije mi stran, ali ne volim aluzije da sam ja uvek uz crkvu, ma kakva god bila. Nisi od mene očekivao ovakav monolog. Ja se ne držim pred tobom kao neko ko je Ameriku stavio pod noge. I nismo mi tamo tražili ljudska pravai kojekakve azile. Pusti onog mog sina, on je brbljivac. Nije on samo brbljivac. Nažalost, on je gori od brbljivca: peder nad pederima, ali je dobar psihijatar i dobro je savladao engleski, ume budalama u Londonu da uzme pare. Sve nam je sada ovde dobro, kako ne bi bilo dobro kada imam unuke, tvoje dvoje lepe dece. I Mirjani i tebi je ovde dobro, a ona bi da ide tamo, u pizdu materinu, i odvede mi decu. Šta je to tamo dobro, a ovde nije? Posao asistenta joj je dobar na Pravnom fakultetu, i istina je da je tvoj bolji, i stalan. Pa zaposlen si u državnoj službi, ako ti se posreći uskoro evo i diplomatije i inostranstva. Ja imam pristojnu penziju, a ni Veljko mi nije ostavio prazan račun u banci. Pogodio si kao prstom u pekmez, takve pravnike kakav si ti jedva čekaju u Bostonu: fale im advokati kojima engleski nije maternji. Da ne misliš amandmane na američki ustav da pišeš? Što da ne, tebe bi i ovaj usrani Klinton, ovo zlo od čoveka, zaposlio. Ili Hilari, zmija nad zmijama? On tebi ne bi dozvolio da se ponižavaš kako se tvoj tast Veljko tamo ponizio. To kako smo se vratili ne može odjednom da se ispriča. Ti bi sada odmah uzbrdo. Istina je, nije Mirjanina spletka, ostavili smo ono malo stvari u onim jebenim boksovima, u jednom kontejneru u Las Vegasu. I videla sam takve srećnike kakvi smo i mi bili, ponovo, nakon toliko godina na njihovom TV ekranu, a to sada i ovde vrte: prikazuju ove sulude i surove emisije o tuđim nevoljama. Ko stavlja stvari u one „crne rupe“, ako ga ne goni kakva nevolja? Pa plakala sam, kako ne bih plakala, kada sam ponovo videla ono skladište u Las Vegasu. Koliko od tada ima godina? Stvarno trideset? Ja se zbilja stidim da nisam do sada mislila na ovo. Ostavili smo stvari u skladištu 2x3 metra, verujući da se uskoro tamo po njih vraćamo, samo da prodamo tetkin stan, ovaj salonac u Krunskoj. I nismo se  vratili, evo nas i sada u ovom stanu, neka je tetki Maji laka zemlja. Spasila nas je smrti njena smrt. Svoje stvari nisam videla, ni prepoznala ni u jednom od onih boksova, ali sam videla kako jedan debeli smrad, koji je skupo platio boks, iznerviran, razbacuje stvari: besan da nije u njemu iskopao nešto vredno. Pa neka ide da kopa opale po rupama u pustinji Australije. Tako je to bilo, a ti i Mirjana sada idite po svoj kontejner, koji ćete da napunite. Meni i sada, dok gledam neku od ovih emisija, krenu suze. Seku katance, a mene stigne bolećivo treperenje, s pitanjem: „Kakva je muka naterala one ljude da ne plate zakup za skladište, da sve ostave i nikada se stvarima ne vrate. Pare? Smrt? Ljudska prava?“ Prepoznalabih ja svoj katanac, kako ne bih prepoznala, ja sam ga kupila. Nije lako podviti rep i krenuti u svet. I uvek postoji nešto što čoveka uzbuđuje i zbog čega strepi.


уторак, 21. јул 2015.

MILAN TODOROV: NIJE SRPSKI OĆUTATI


Nisam velikosrbin, ali kad sam ja učio geografiju granice su bile udaljenije.

Izreka „Može da bude, ne mora da znači“ ne važi posle izbora. Tada nikad ništa ne bude!

Odlučili smo da sukob rešimo demokratskim sredstvima. I, predali smo se bez borbe.

Svi koji donose klicu promene biće tretirani kao kliconoše.

Ja verujem da će nas spasiti neka viša, kosmička pravda. A povremeno viđam i leteće tanjire.

U vreme kad je Nušić napisao: "U Srbiji prilike su take, babe slave, preziru junake" – nisu postojale NVO.

Nije tačno da nam se vojska smanjila. Sad smo svi vojnici svojih partija!

Rođen je u mestu gde se tradicionalno rađaju velike istorijske ličnosti. On je prvi među njima.

Svaku mašinu pre rada valja podmazati. Naročito glasačku!

Onima koji bi i danas rado ubacili svoj glasački listić u ćoravu kutiju, možemo da poručimo da se manu ćorava posla!

I zatvor je poslovni prostor. Ako se postigne odgovarajuća koncentracija tajkuna.

Srbija ne stoji u mestu. Naprotiv, vrti se u krug.

Šta vredi što naša koža pamti, kad ste nam je odrali?!

Kod nas kriminal nikada nije bio u sprezi sa politikom, Uvek je bilo obrnuto.

Ono što smo mi u svojim najboljim trenucima u stanju da napravimo, drugi narodi ne mogu ni u ludilu.

Neko vreme smo živeli u jednoumlju, a onda  je polako počelo da nastupa vreme maloumlja.


NINUS NESTOROVIĆ: MRAK I SLAVA

U privatnom sektoru preovlađuju male porodične firme, a u javnom i državnom velike.

Ove godine ću letovati u Srbiji, u svom stanu. Trenutno imam para samo za noćenje sa doručkom!

Njegov koeficijent ineteligencije mora biti izražen u kilogramima, jer on je glup koliko je težak!

Biljkama je potrebna svetlost da bi rasle. Diktatorima mrak.

U Srbiji se deca više ne plaše mraka. Samo odrasli.

Profesionalci ratuju za pare, amateri za slavu!

Ovde se o kriminalu i korupciji ne priča za okruglim,već samo za kafanskim stolom!

недеља, 19. јул 2015.

MILAN TODOROV: MI SMO STARI HRIŠĆANI

Dok Srbija ne stane na svoje noge, svi će da odu.

U listu nematerijanih dobara svetske baštine uskoro će  cela Srbija.

Zakopali smo ranohrišćansku baziliku, jer smo mi stari hrišćani.

Oni koji nam sve aminuju, ne boje se Boga.

Do posla je došao preko partijske knjižice. Od tada je ona  za njega  Sveto pismo.

Pošto meteorolozi najavljuju dugu i hladnu zimu, povećaćemo broj onih koji u preduzećima greju stolice.

Plan vlade da živimo bolje je službena tajna. Da ne bi izazvao paniku među građanima.

Osobe sa problematičnom prošloću su dokaz  da ko nema prošlost nema ni budućnost.

Zakažite pregled u Domu zdravlja za iduću godinu. Dotle će već nešto da vas zaboli.

Za lekare specijaliste ovde nema mesta. Ovoj državi su potrebni samo specijalci!

Sizif je prvi primer izmišljenog radnog mesta.

Ne zna se da li sit gladnom ne veruje ili gladan ne veruje sitom. Prema tome, naš najveći problem je poverenje.

субота, 18. јул 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: ČEHOSLOVAČKA

Ja sam totalno apolitičan. Mene uopšte ne interesuje ko je na vlasti, već kad ću da im vidim leđa.

Ja sa mojom Ružom vodim ljubav svaki dan. Neću da mi mlada uvene.

Najbolja radnja je foto-šop. Uđeš i izađeš kao nov.

Tender je završen vrlo transparentno. U četiri oka!

Za Srbiju zna ceo svet. Kao Čehoslovačku!

Tasovac diriguje kulturom!

Žrtva ometa istragu. Nije u stanju da otkrije ime ubice.




петак, 17. јул 2015.

MILAN TODOROV: VOĐA

Duhovi prošlosti su kod nas dokaz da je duh pretežniji od tela.

Kad hoće da ima poseban način mišljenja, naša vlada ne misli ništa.

Pametniji si kad ćutiš. A i perspektivniji.

U Japanu somovi predskazuju zemljotrese, a i kod nas obavljaju značajne društvene funkcije.

Svaki dan je novi izazov. Štaviše, ne samo da izaziva nego se i sprda sa nama.

Našim političarima mnogo toga fali, ali se ne može reći da im bilo šta nedostaje.

Svi ćemo jednog dana umreti. Ne samo da je to prirodno, nego je i demokratski.

Domanovićev Vođa je bio slep. A ovi današnji su i gluvi.

среда, 15. јул 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: NEMA ODMORA



Za Srbiju ne važi grčki scenario. Za nas se piše novi!

Mnogi njegovi aforizmi nastali su u kafani. Zato su veoma pitki.

Svi građani su pred zakonom trebali da budu jednaki, ali smo mi uspeli da izbegnemo uravnilovku.

U zemlji u kojoj i zidovi imaju uši, svaki razgovor je transparentan.

Celu noć smo vodili ljubav. Nema odmora, dok traje obnova!

Mađari podižu zid na granici sa Srbijom. Sa jedne strane će plakati oni, a sa druge mi.






VLADIMIR DRAMIĆANIN: POVOLJNIJI VETAR

Upаo sаm u loše društvo. I odmаh mi je krenulo nа bolje.
  
Hitler je preferirаo gаsne komore. Nije želeo dа istoriju ispisije krvlju nevinih žrtаvа.

Ženu kojа te prevаri sа prijаteljem trebа odmаh zаborаviti. Jer žene dođu i odu а prijаtelji su uvek tu.

Lud više ne jebe zbunjenog. Sаd gа sаvetuje.

U svetu postoje izvesne predrаsude o nаšem mentаlitetu. Nаime, svi misle dа smo tvrdoglаvi kаo mаgаrci а mi ustvаri sаmo nismo normаlni.

A nа pitаnje zаšto nаš brod ludаkа još uvek nije potonuo, kаpetаn je odgovorio: čekа povoljniji vetаr.


уторак, 14. јул 2015.

MILAN TODOROV: TWITTER 2.

Ulaz u Sabornu crkvu u Beogradu naplaćuje se 1 evro. Hrist, izgleda, nije izbacio sve trgovce i razbojnike iz hrama.

MILAN TODOROV: VOJNIKOV GROB

    Momak sa bagerom i kamionom mu se svideo, bar na prvi pogled. Bio je srdačan i zamolio je da ga samo odvede na plac, a on će već sve da završi u roku ne više od tri dana.
    Plac je bio strma zapuštena šikara, ali momku  to nije predstavljalo nikakvu smetnju. Ništa vi ne brinite, rekao je, biće to sređeno kao puslica. Ja baš volim ovakve džungle da raščišćavam, jer kad završim mogu da se divim razlici.
    Ostalo je da se dogovore o visini naknade i zato je Radmilo predložio da odu do kafane „Zavičaj“ koja se nalazila u blizini i uz kafu i to reše. Kad su seli, momak je zatražio konjak i kafu. Ja dobre stvari ne razdvajam, rekao je. Poštujem to, odgovorio je Radmilo, ali ja ću ipak samo kafu. Kad je porudžbina stigla momak je rekao da tu nema velike filozofije što se tiče cene. Zna se koliko staje sat rada bagera. Dvadeset evra. Ni manje ni više. I izručio konjak u preostalu kafu. Ja to tako radim, znate, rekao je momak. Radmilo nije voleo tako isključive tipove i momak mu se sad već manje dopadao. Naročito kad je naručio drugi konjak.
    Pa dobro, rekao je Radmilo oprezno, video si teren i sada možeš da proceniš koliko je to sati rada. Ne mogu to sada tačno da vam kažem, rekao je momak. Zemlja je to. Sa zemljom se nikad ne zna. Možda naletim na  kamen, stenu, odron, ne znam.
Makar orijentaciono, pokušavao je Radmilo.
Nema tu ništa orijentaciono! Bićete sa mnom sve vreme i videti da ja kad radim ne zabušavam. Pa...koliko bude.
Ja sam zaposlen, dodao je Radmilo, često na putu, tako da je neizvodljivo da budem sve vreme uz vas.
Onda mi verujete? pitao je momak.
Verujem vam, rekao je Radmilo, koji je ponovo počeo da momku govori vi, ne znajući ni sam zašto. Između njih je počelo da raste nešto što nije voleo.

     Bio je nestrpljiv da vidi šta je taj balavac sada izmislio? Kakvu nepremostivu prepreku? Kakvu zavrzlamu? Javio u se jutros usplahiren. Da odmah izađe sa posla i dođe. Zašto? Ne možemo o tome preko telefona, rekao je.
     Ljilji nije rekao ništa. Samo joj je poslao poruku, da ga ne čeka na uobičajenom mestu, da ima neplaniranih obaveza i da ona ode autobusom kući a on će doći čim završi.
     Nije ni mogao ništa drugo da joj kaže, jer ni sam nije znao više. Možda je u pitanju neki spor oko međe, mada je, kao saobraćajni inženjer sve proverio pažljivo u katastru. Utvrdio je da je plac, za čiju kupovinu su novac skupljali godinama i on i njegovi roditelji, na građevinskom zemljištu i potpuno legalan. Imao je crno na belo da je on sad vlasnik tog komada zemlje na šumovitom proplanku Fruške gore, tik uz asfaltirani magistralni put.
    Možda bagerista pokušava da mi dodatno zaceni svoj trud, pomislio je u jednom trenutku. Na to nikako ne bi smeo da pristanem. I ovako je svaki dinar već unapred potrošen. Kad su poslovi gradnje kuće u pitanju, novca nikada nema dovoljno.
    Objasnio je šefu da mora ženu da vodi ne dodatne preglede. Šef je bio dobar, čovek prošlog veka. Sve je mogao da razume, kako je govorio, osim ovo ludo današnje vreme. Daj Bože da bude muško, rekao je i namignuo Radmilu. Srbiju će spasiti samo muška deca, koja mogu da nose pušku.
Neka bude živo i zdravo, rekao je Radmilo, kome se ideja o nošenju puške otkako se vratio sa vukovarskog ratišta jednostavno gadila. Već tri godine kako pokušavaju da začnu dete, ali nešto im se ne da.
Sve je to posledica američkog bombardovanja, rekao mu je šef.
Valjda će biti sve drugačije kada više ne budemo podstanari, mislio je Radmilo. Psiha je čudo.
    Usput je, u pekari na ćošku, kupio burek i jogurt. Kad je plaćao, setio se momka. Onda je mladoj, avetinjski bledoj pekarici rekao da doda još jedan burek s mesom i jogurt. Poneće mu.
    Znači, komšija, jedan sa sirim i jedan sa mesom, plus jogurti? pitala je devojka.
Klimnuo je glavom. Imao je stalno osećanje da je potrebno da ga nekako udobrovolji.
    Stavite sve u jednu vrećicu. Hteo je da omogući momku da bira. Uostalom, mislio je, nešto mi se i ne jede. Obično je u ovo doba već bio gladan i uvek bi u onoj pekari na ćošku uzeo neko pecivo ii, najčešće, veliku debelu pogačicu sa čvarcima. Ljilja ga je prekrevala da će se nastavi li tako vrlo brzo ugojiti, što je njoj doduše svejedno jer će ga voleti i onako i ovako, rekla je.
    Dok je vozio ka placu, razmišljao je o tome. Voleti i ovako i onako. Šta to znači? Da li je ljubav toliko postojana kategorija? Jednom zavoliš nekoga i kraj. Za sebe nije bio siguran. Ali, njoj je verovao. Šta ako se ugoji? To ga je i ona pitala. Šta bi ti radio da se ugojim, ali onako baš da se ugojim kao što se žene ugoje u trudnoći i posle više ne mogu da skinu sve te strije i masne pojaseve oko struka? Ja bih to baš voleo, rekao je iskreno. Ti sad voliš debele žene kad sam ja mršava, zar ne? A kada bih bila debela počeo bi da zagledaš žgoljavice.
    Međutim, kada je stigao na plac, bagerista nije bio tamo. Nije ni izašao iz auta, samo je produžio ka onoj drumskoj birtiji. I zaista bio je u „Zavičaju“ sa bocom piva u šakama. Ponudio mu je burek. Momak je uzeo burek s mesom. Dobro je, pomisli Radmilo, ja i onako volim samo burek sa sirom. Dakle, upita, o čemu se radi?
Videli ste i sami.
Ništa nisam video. Meni se čak učinilo, prizna Radmilo i ujede se za usnu, da si skoro završio.
Neću ja to izgleda ni završiti.
Zašto?  pitao je Radmilo već unervožen.
Zbog groba, gazda. Naišao sam na nečiji ničiji grob!
Radmilo ga je gledao ne shvatajući: nečiji ničiji grob!
Da, dešava se to, naročito na takvom, šumskom terenu. Na vama je da odlučite šta ćete dalje radite. Da je to moj grob, ja bih...
Radmilo nije sačekao kraj rečenice i nije saznao šta bi sa tim grobom, koji je kako je postepeno shvatao, pronađen u šikari na placu, mladić sada uradio. A nije znao ni šta on da uradi.
Naravno da nije tvoj grob, mislio je da odgovori mladiću, ali svakako nije ni moj. Onda je shvatio koliko je to glupo i okrutno.
Platio je račun usukanom radoznalom kelneru, na izlasku. I samo dobacio mladiću: Sutra nastavljamo. Ovaj je odmahnuo glavom. Verovatno je sujeveran, pomisli Radmilo i malo se strese. A možda sam ja još sujeverniji?
    Znao je samo jedno, o tome ne sme ni reč da kaže Ljilji. Postala je strašno osetljiva posle smrti roditelja, koji su iznenada otišli, prvo majka pa za nepunih dva meseca i otac. A možda, pomisli nadajući se, možda je konačno u drugom, blagoslovenom stanju.
    Kad se vratio na plac, nije mogao da se načudi kako nije primetio taj grob na levoj strani, uz samu ivicu bagremara. Možda je zato i dobio taj plac po vrlo povoljnoj ceni? Videlo se da je bager pažljivo zaobišao ulegnuti grob na kome je stajao krst od žuto ružičastog kamena.
Radmilo priđe bliže. Krst je bio patiniran i napuknut tako da se na njemu nisu mogla čitati slova, ukoliko je uopšte na njemu ikada bilo slova.
Međutim, grob je nesumnjivo bio tu. Čak se Radmilu činilo da dominira terenom. Šta sad, pomisli. Kako da diže kuću na nekom grobu?  I čii je to uopšte grob? Šta se radi u takvim prilikama? Verovatno se čovek prekrsti. I Radmilo se prekrstio, ali mu posle toga nije bilo nimalo lakše.
     Odlučio je da se vrati u „Zavičaj“. Okrenuo je auto i pojurio ka kafani na raskršću. Jedva je našao mesto za parking. Kafana je bila dupke puna. Znao je ko su ti nepoznati ljudi. Pevali su neke njemu nepoznate pesme koje bi uvek završavale sa oj i joj. Izgledalo je kao da se međusobno tuku dok pevaju iako su zagrljeni, a glave uronjene u glavu su se ravnomerno trzale kao pri plaču. Međutim, mladog bageristu nije tamo zatekao. 
     Bilo je rano proleće i gust mrak se već spustio sa vrhova Fruške gore. Vozio se polako kući zaboravivši da upali svetla na kolima. Puštao je da ga vozila  pretiču. Poneki su mu svirali ili ablendovali. Ali, on se nije osvrtao.Mislio je kako bi bilo dobro da je večeras na televiziji prenos neke utakmice, svejedno da li fudbalske ili košarkaške, i da ne mora Ljilji ništa da objašnjava.
   Kad je došao, Ljilja je bila u kupatilu. Doviknula mu je da je večera u frižideru i da se snađe. Ona se, rekla je, sprema. Sutra rano ide na utrazvuk. Strašno se plašila lekara i istovremeno je bila zaljubljena u sve lekare sveta. Kad bih se ponovo udala, rekla mu je jednom, to bih učinila samo ako je u pitanju doktor. Naročito ako je hirurg! Ja mrzim doktore, rekao joj je tada. Ja posebno mrzim hirurge!
Uzeo je klekovaču iz friza i nategao iz flaše. Jedan dug guc, pa drugi još duži. I ginekologe mrzim, proderao se iz sve snage. I urologe! I ...i onog patologa koji mi je namestio grob, njega baš mrzim!  
Ti nisi normalan, dreknula je Ljilja iz kupatila.

   Sutradan je nazvao „patologa“ od koga je kupio zemljište za kuću.
Ne znam ja ni za kakav grob.
Da li je u blizini nekada bilo groblje, pitao je.
Čiča se kleo da ne zna. Posle se setio da je na brdu iznad puta nekada bilo nemačko vojničko groblje iz Velikog rata. Samo krstovi, bez imena. Mrtvi vojnici, rekao je, ti nikad nemaju ime.
Nije mi samo jasno kako je grob mogao da pređe put?
I ja se čudim.
To je to, dakle, pomisli Radmilo. Putujući grob. Grob vojnika koga ni u smrti ne drži mesto. Muške nesreće ne prestaju pogibijom.

    Prošao je još jedan dan. Ljilja mu je rekla da je zvao bagerista na kuću jer je izgubio broj njegovog mobilnog telefona.
Nije se usudio da je pita šta je hteo. U stvari, nije ni imao vremena, jer ga je Ljilja poljubila onako kako ga nije poljubila već neko vreme i rekla mu: Kaži dragička. Biće muško.
Otkud znaš?
Osećam!

    Zakazao je bageristi sastanak popodne, na placu. Trebalo je da ga isplati, bez obzira na nepredviđeno otkriće. Pre podne je pitao šefa šta se radi u takvim prilikama...kad grobovi krenu niz brdo.
    Sve se survava, pa i grobovi, jeknuo je šef. Samo da se ja dočepam penzije, pa neka se onda sve tornja u pizdu materinu. I još dodao: idi u upravu groblja. Pitaj. Šta ja znam!
    U upravi groblja su  mu rekli da oni nisu nadležni za stare napuštene grobove pored puta. Uputili su ga u katastar.
U katastru su mu preporučili da se obrati sudu. U svakom slučaju, rekli su, ne sme da oštećuje grob, da ga skrnavi ili pomera.

    Predveče je otišao na plac, seo na grob i čekao. Bagerista se nije pojavio ni posle pola sata. Opet je morao do „Zavičaja“.
Ja sam mislio da se podrazumeva da se nađemo ovde.
Šta da radim sa grobom, pitao ga je. Ne mogu da dižem kuću na grobu.
Ne znam, slegao je ramenima bagerista. Da je to moj grob, ja bi znao.
Pa reci, onda!
Pomislićete da hoću da vam uzmem pare.
Radmilo se obradovao. Mladić je ipak simpatičan. Mislio je na nešto gore.
Naš narod kaže da ne valja zatirati tuđi grob...
Pa?
Pa, zato narod, koliko ja znam, kad naiđe tako na grob na terenu za gradnju, ne kopa više, nego nasipa.
Zemlju?
Šta drugo? Dva metra zemlje preko groba sahrani čak i grob.
I ne vidi se?
Ne samo da se ne vidi, nego ga ni nema. On je sada u sloju prošlog vremena. Pa, zamislite vi, Radmilo, koliko je grobova duboko u zemlji, u naslagama njenih slojeva. Milijardu, najmanje. Mi gazimo po njihovim kostima bezbrižni kao anđeli. A tako će posle nekoliko stotina godina i po nama.Prašina veje iz svemira i sve nas polako ali sigurno zatrpava Božjom lopatom.
Radmilo je bio iznenađen mladićevom filozofijom. Pitao se: otkud mu to? Ali, činilo mu se da je to dosta razuman predlog.
I ti možeš da naspeš tu zemlju?
Mogu.
Razmisliću, pa ću ti se javiti. Najkasnije za tri dana.

Sledećeg dana je opet bio na placu, kraj groba nepoznatog vojnika.
Pruža ruku, opipava ožiljke na kamenom krstu. Oseća svaku pukotinu u kamenu. Oseća neko nejasno poluzadovoljsto dok ga miluje. I kao da ga iznutra, iz tog kamena, iz tih kamenih žilica dodiruje neka ruka. Mala nežna ruka.
Nije ga zanimalo kako je taj nesrećni vojnik poginuo.To sada, posle toliko godina koje je prekrio zaborav, uopšte više nije bilo važno.
Dok, milujući. opipava kamen ne može da se oslobodi pomisli da je vojnik nečije dete.
Odjednom je ustao i pošao kući ne osvrćući se, kao da beži iz košmara.

    Ujutro, posmatrao je kako momak jakom čeličnom kašikom vešto prebacuje zemlju s jednog kraja na drugi. Kao deca na plaži, pomisli.
Kad je sve bilo gotovo, ugasio je bager, izašao iz kabine i zapalio cigaru.
Gazda, nešto mi sad palo na pamet, reče ispuštajući zadovoljno dugi dim, ali... sad je kasno.
Slobodno kaži, reče mu Radmilo.
Ma kasno je.
Hajde.
Često, grob bude prazan.

    Zazvonio je telefon u džepu njegovih pantalaona. Radmilo je  hitro, ali sa zebnjom rasklopio Samsung. Klimao je nemušto glavom i posle nekoliko minuta se veselo obrati mladiću koji ništa nije shvatao.
Predosećaj, Ljiljin predosećaj je bio ispravan. Muškooo! Biće muškoooo!
     I ponosno ponavljajući tu reč „muško“, uz duboku sreću, oseti mali grč u grudima. U tom trenutku bio je siguran da svom sinu nikada neće ispričati priču o vojnikovom grobu.

петак, 10. јул 2015.

MILAN TODOROV: OTIŠO SI, SARMU PROBO NISI

Kod nas su na vlasti japijevci. Ja pa ja!

Činjenica da nam je Bog okrenuo leđa, samo pokazuje da i on ima poverenja u nas.

Nemamo novca da štitimo drevne spomenike kulture. Sve ode na nove spomenike.

Obešeni ne shvataju suštinu procesa. Oni od drveta za vešanje ne vide šumu.

Ne samo da vlasnici stranih firmi beže iz Srbije bez zbogom, nego ni sarmu nisu probali.

Mi tvrdimo da Srbija nije na prodaju, a mušterija da jeste. Mušterija je uvek u pravu.

Osuđeni na smrt ima pravo žalbe. Žalba ne odlaže izvršenje presude.

A kad je u pitanju volja za moć, uvek možete računati na našu dobru volju.

Optuženi je u sud doveden pod snažnom policijskom  pratnjom. Otuda modrice.

Mi znamo šta smo juče jeli. Ili je to bilo prekjuče?

AFORIZMI U DANAŠNJOJ BEOGRADSKOJ "POLITICI"

Милан Тодоров
Афоризми су роњење на дах


*Нико није луд да изађе из власти. Напољу је неподношљиво.

*Памет и даље одлази из Србије, а направили смо им две академије наука.

*Ове године одлично је родило и жито и воће. Због тога сељаци не могу да се надају доброј заради.

*Да за нас није чуо цео свет, наш углед у њему би био кудикамо већи.

*Политичари не иду у рај јер је у паклу друштвени живот много богатији.

*Страни војници могу ићи кроз нашу земљу само ако их позовемо. Или ако одбијемо да их позовемо.

*Да би се правилно оценио историјски догађај, понекад је потребно да прође и сто година. Док не липше и последњи сведок.

*Кад смо ми од Балкана направили буре барута, Нобел се још није ни родио.

*Најтеже је победити себе, али уз овакве политичаре нама ништа није тешко.

*Магарац иде у сватове из два разлога. Да носи воду или да се жени.

*Пас који лаје не уједа. Служи се говором мржње.

*Без тимског рада нема успеха, зато смо ми прибегли колективном лудилу.

*У туризму бележимо повећан број ноћења, захваљујући све већем мраку.

*Црвено, плаво, бело су наше националне три нијансе сиве.

*Знамо ми да би у свет коначно требало послати лепшу слику о нама, али шта да радимо кад министри воле лично да путују.

*Око мене су све сами монструми. Мораћу да отворим четворо очију.

*Не само да имам ренесансни дар него и живим као у 15 веку.

*Има нас све мање, зато што бити Србин није за сваког.

*Подигли смо још један споменик, са поруком да нам се то никада више не догоди.

*Волим књиге које стану у џеп. Као интелектуалцу импонује ми да људи мисле како имам пун новчаник.

*Улаз на књижевно вече је слободан, а организатори задржавају право да у салу приводе и случајне пролазнике.

*У телефонском именику половина претплатника је крајње неозбиљна. Умрли су, а нису нашли за сходно да се одјаве.

*Срби у просеку живе дуже од Рома. Али исто.

*Одлазак политичара на комеморације не може никоме да шкоди. А жртвама је свеједно.

*Неопходна је штедња на свим нивоима. Зато је краљ истовремено и дворска будала.

*Зна се тачан број народних хероја, али само са наше стране.

*Код нас се зна ко коси, а ко воду носи. Само се не зна чија је ливада.

*Други светски рат још није завршен. Међутим, трећи је свршена ствар.

*Моле се грађани да не скачу с новог моста, јер он још нема употребну дозволу.

*Све смо интересантнија земља за стране инвеститоре. Данас би да нас окупирају и они који то никад пре нису чинили.

*Уздржао сам се од коментара. Рекао сам газди да је у праву.

*Србију погађају само светске кризе, јер ми имамо руководиоце глобалног капацитета.

Милан Тодоров
објављено: 10.07.2015.

среда, 08. јул 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: MIRNA LUKA

Počeo sam da pišem aforizme, kad sam shvatio da sam čovek za velika dela.

Mi imamo više starleta u Vladi, nego u „Parovima“, što je za svaku pohvalu!

Kupovina diploma je stručno usavršavanje po hitnom postupku.

Da bismo živeli sve bolje i bolje, na dobro smo morali da zaboravimo.

Naš brod je našao mirnu luku. Potonuo je.



GDE SE I KOLIKO DANAS ČITA "PARADOKS"

Приказа странице по земљама:

Графикон најпопуларнијих земаља међу пратиоцима блога
СтавкаПриказа странице
Србија
31
Аустрија
21
Сједињене Америчке Државе
11
Црна Гора
6
Немачка
5
Русија
5
Хрватска
2
Босна и Херцеговина
1
Швајцарска
1
Француска
1

уторак, 07. јул 2015.

MILAN TODOROV: KAKO JE NAPOLJU

Niko nije lud da izađe iz vlasti. Napolju je nepodnošjljivo.

Ono kroz šta prolazi naša mala zemlja, pokazuje da veličina zaista nije bitna u seksu.

Strani vojnici mogu ići kroz našu zemlju samo ako ih pozovemo. Ili ako odbijemo da ih pozovemo.

Tuđe nećemo, svoje ne damo, a ostalo kako uzmete.

Najteže je pobediti sebe, ali uz ovakve političare nama ništa nije teško.

Magarac ide u svatove iz dva razloga. Da nosi vodu ili da se ženi.

Pas koji laje ne ujeda. Služi se govorom mržnje.

MILAN NEŠIĆ : TRI JABLANA

      Gruntovno gledajući njegov salaš i preko 70 jutara zemlje, sve u komadu od rečice Begeja pa do Aladara, centra socijalističkog poljoprivrednog dobra Jezero, pripadao je katastarskoj opštini Novog Miloševa, a ne Novog Bečeja odakle je Salašar bio i kuću tamo imao.
     Jezero je bio ambiciozan projekat komunističke vlasti sve do Beodre u Novom Miloševu pa preko Aladara i Kerektova do leve obale Tise; preko su bili i sad su Ada i Mol u Bačkoj. Sve je bilo njihovo sem četiri salaša sa zemljom koja će biti tek u dve reforme agrarne najvećim delom oduzeta, više onima koji su više imali i obrnuto. Bili su to salaši Mađara iz Mola,  Ferike i Matilke sa sve decom Jutikom, Karčikom, Jožikom, Belom (koji je bio potpuno retardiran) i najmlađim Pićukom koji je biodežurni prevodilac sa srpskog na mađarski, i obrnuto; sledeći je salaš bio onaj već pominjan, pa ona dva Maslarska, prvo Brataša, a u nastavku Joce. Maslarski, mada im je prezime Pejin.
      Ta četiri salaša usred Jezera bila su kao kost u grlu državnom aparatu nove vlasti i nije da zaostalim salašarima, nisu nudili nagodbu da se uliju u Jezero, čak su im i potpuno besplatno proređivali i skraćivali paorske im brkove u podrumu kaštela u Beodri.
      Nadomak međe s komšijom Mađarom Ferikom iz Mola, i ženom mu Matilkom sa svih pet đerekek, komšija Banaćanin, još dok mu nisu počupali brkove, koji su posle opet narasli, posadio je tri jablana, baš jablana a ne bagrema, vrbe ili topole. I što baš tri? Što bi Pavle Malešev, novosadski novinar i publicista „konstatovao da je sve na tri; tri metera somota“, „tri sam dana kukuruze brala“, „tri livade nigde lada nema“, pa čak i ona dalmoška pesma „tri sulara su“.
      Ta su tri jablana za desetak godina toliko izđikala da su se mogla videti izdaleka, zdesna iz Bačke, čak od Sente, sa severa iz Mađarske, s istoka iz Rumunije,i dalje od Žombolja,a s juga s Deliblatske peščare, pa i s one strane Dunava, s Avale. Dva su toliko porasla da je bilo nemoguće izmeriti im visinu, a i onaj treći bio je samo metar-dva manji, ali isto tako vidljiv iz daljina kao i ona jednaka dva.
     E baš je ovaj salašar „obeležio teritoriju“ govorili su komšije salašari a i Jezeraši uz verovatno preterivanje da se ova tri jablana, jedan istina malo manji, sigurno vide s onih ruskih i američkih satelita, pa i samog Meseca, gde su Ameri k’o bajagi, bili,  prošetali se i vratili, sve uprkos Rusima koji su tada još bili Sovjeti. A lepo je komšinica baba-Zorka ustvrdila da ti Amerikanci lažu, i da to što gledamo na televizoru jeste da jeste, ali negde u Sahari ili kakvoj drugoj pustinji na zemlji, a sigurno ima tih pustinjskih prostranstava, znaš li ti kolika je Zemlja!
     Svejedno, dal’ s Meseca, Sahare ili koje druge pustoši, tri jablana, jedan malo manji, videla su se možda čak s neba. I to pored salaša na Begeju, između Aladara i Kerektova, Begeja u kojem je bućur od pruća vrbinog, omazan skuvanim kukuruznim brašnom, bio poslenje stanište bele ribe, crvenperki, i po kojeg karaša, a potom na paorskom salašarskom astalu u vidu bele riblje čorbe koja je savršeno išla uz beli lebac od prošle nedelje.

      Jesu bila tri jablana, jedan malo manji, i dugo dugo dodirivali su nebo banatsko, kao da nebo može biti ičije, al’ ovo je baš banatsko i dodirivala su ga ta tri jablana.

( iz knjige "VRANJEVO KROZ VITRAŽ U 24 PRIČE", Prometej i Narodna biblioteka Novi Bečej, 2015.)

RATKO DANGUBIĆ: LOPATICA, KOFICA

Sve u svoje vreme, mislio je, a sve u moje vreme. Ubeđivao je sebe da treba da bude strpljiv. Sa trema barake čuvara plaže posmatrao je zalazak sunca s druge strane reke, iza Tvrđave. To nije izgledalo kao u onim holivudskim filmovima, sladunjavo, već nekako gospodski. Trebalo je pre pola sata da krene prema gradu i kupi lek za majku, a, on sed i ništa pametno nije smislio kako da krene. Govori sebi: „Ako hoćeš da donosiš nagle odluke, dospećeš u glupu situaciju.“ Telefonom je, majci, pokušao da objasni da mu nije stigla smena, a ona je govorila kako su u novinama objavili da uvode dodatne poreze. Nije mogao da je prekine i kaže da ga porezi ne zanimaju. Odakle njoj ideja, dok je bolest lomi, da misli o porezima. U poslednje dve godine ona se s brigama sklanja u stranu, brine o tuđim mukama. Ponovo je zvao Todorov broj, jer on treba da bude u noćnoj smeni. Kako to da nije čuo mobilni? Ko zna, mislio je, možda se i pojavi. Prethodne godine je imao drugog partnera, ali se ovaj odselio u Kanadu i sada je tamo negde usrani reper. Nasmejao se. Otuda mu je napisao samo jednu razglednicu  s porukom: „Otarasio sam se iluzija.“ Možda se Todor uopšte ne pojavi.
Kada bi on sve ovo sada ostavio, imao bi problem sa krađom mobilijara. Nije mogao da se seti kako se preziva zakupac. Ima neko bezvezno prezime. Mora da sačeka, i ako zatvore apoteku ima velika na Bulevaru koja radi 0-24. Bio je prilično ljut na Todora. On je brat njegove drugarice Milke, i ona ga je molila da ga uzme, rekla je: „Student je.“ Njemu znana devojka u jarko crvenoj haljini, sa belim tufnama, mahnula mu je dok je bosonoga gazila obalom uz vodu. Hteo je da je zove da popije sekt ili kolu, ali je odustao. Smrkavalo se brzo. Neće, valjda, ovde stvarno da osvane. Kada je sam popio piće, dlanom obrisa usta, i prebroja boce koje su ostale u frižideru. To mu, inače, nije bio običaj. Onda je spakovao stvari koje je hteo da ostavi Todoru da ih sredi. Udisao je sa zadovoljstvom vazduh, kao da ga prvi put udiše. „Sramota“, rekao je kada je video da Todor kasni skoro sat. „Prosto sramota“, mrmljao je. Todor studira medicinu, radi da namakne pare, rekla je Milka, a sada ovde kod njega ima uhljeblje: i gde sebe da smesti u ovome sranju? Ponovo je zvao, na drugi telefon, i Todor se nije javio.
            Nije mu jasno zašto ga majka tera da joj napiše nekrolog. Rekao joj je, samo da je se oslobodi, da on ne misli da će skoro na onu stranu vode, u podzemlje mrtvih. „Ako mi ne napišeš za života nekrolog da ga pročitam“, rekla je, „onda će mi biti svejedno šta si o meni rekao.“ Majka s njim razgovara kao da ne razgovara, stalno nešto objašnjava. Od kada je otac umro, promenila se. Prebacuje da je brljao za ovo ili ono. I kako da napiše taj suludi nekrolog. Ipak je on, kako je rekao Red, pisac za podlistak u Dnevniku. Majka smatra da, posle smrti Joakima, malo vodi računa o njoj. A ko vodi, onda? Sanjao je da postane slikar, ili bar kakvi su ovi u potkrovljima na Tvrđavi, kojima je država dala ateljee. Kao čuvar plaže uz most, ima potrebe da razgovara s ljudima, i voli da razgovara. Od ovog sranja, uz prodaju napitaka i sladoleda, on namakne pare da može da prezimi i zimi piše. Odjednom se pred njim pojavio zadihani Todor i trgao ga iz sanjarenja. U desnoj ruci je imao dečje igračke: lopaticu i koficu, a u levoj je okretao kolt. Osmehnuo mu se: „Ubio si nekoga.“ „Nisam još“, rekao je Todor. „Tek sam ga našao dole na plaži, pored igračaka.“ Kolt je bio pravi. Topla kiša je počinjala da  rominja.







недеља, 05. јул 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: SVE JE U GLAVI

Moraš da pobediš sebe, da bi se ostvario kao ličnost.

Slažem se da je ona lepa i zgodna, ali je za moj ukus ipak preterano slatka.

Mole se građani da se pre ulaska u bazen obavezno istuširaju, jer u njemu nema vode.

Sve je u glavi. Treba tu nekad nešto i pospremiti.

Kad vidim ko se sve izređao na vlasti, nije ni čudo što smo rodili mečku.

Radikalizovao sam protest. Rekao sam ženi, da ako nastavi da me tera da perem sudove, neću više da kuvam.               

субота, 04. јул 2015.

MILAN TODOROV: IDE GNJURAC, VIDI MU SE...


Likovi najvećih kriminalaca nisu na poternicama, jer ti tipovi jednostavno nisu fotogenični.

Bez timskog rada nema uspeha, zato smo mi pribegli kolektivnom ludilu.

Mi se u svojoj kući ponašamo domaćinski. Idemo bez gaća.

U turizmu beležimo povećan broj noćenja, zahvaljujući sve većem mraku.

Crveno, plavo, belo su naše nacionalne tri nijanse sive.

Oko mene su sve sami monstrumi. Moraću da otvorim četvoro očiju.

Ne samo da imam renesansni dar, nego i živim kao u 15 veku.

Ima nas sve manje, zato što biti Srbin nije za svakog.

Aforizmi su ronjenje na dah.


VLADIMIR DRAMIĆANIN: LAVIRINT

Punili su mi glаvu svаkojаkim pričаmа. Znаli su dа ne volim dа čitаm.

Nikаd nismo bili normаlni. Ali doći će i nаših pet minutа.

Retko koristim viljušku i nož. Sаmo kаd sаm nervno rаstrojen.

Srbijа nije klаsičаn lаvirint. Nemа izlаzа!

U rаtu sаm se pokаzаo kаo veliki humаnistа. Mnogimа sаm skrаtio muke.

Nikаd ne pаdаmo nа kolenа. Osim kаd prosimo.



RATKO DANGUBIĆ: DŽELAT I ŽRTVE

I ja sam pripadnik partije na vlasti. I šta vam fali.

Kako su oni došli na vlast, to je za posebnu priču. O tome ne sme reč da se progovori.

Ova vlast ne štampa pare. Ona ih samo pravi za sebe.

Ne mogu ni oni svaki dan da otvaraju nove fabrike. Prvo moraju da zatvore sve stare.

Istina je da ovaj put ne vodi nikuda, ali mu zato nema kraja.

Ne mogu se izjednačiti dželat i žrtva. Dželat može da bude samo jedan.

Najbolje je da preostale delove teritorije prepustimo Americi. Izgleda jedino ona zna šta će s njima.



среда, 01. јул 2015.

VLADIIR DRAMIĆANIN: DNO

Svаkа čаst ludаcimа. Prvi su poludeli.

Nije vаžno što niko ne znа štа sаm tim аforizmom hteo dа kаžem. Vаžno je dа sаm to izbаcio iz sebe.

Svаko trebа dа rаdi ono što nаjbolje znа. Evo jа koji ništа ne rаdim to nаjbolje znаm.

Voljа nаrodа se morа ispoštovаti! A mi nismo imаli volju zа životom.

Stigli smo nа dno. A tаmаn smo pomislili dа smo izgubili tlo pod nogаmа!