Devojke dolaze na plažu
Prostiru svoje šarene peškire
na pesak
Izvlače male flaše sa
vodom iz torbica
Devojke dolaze na plažu
Kao da su posvršavale sve poslove
Kao da su sazrele
Rađale decu
Sahranjivale roditelje
Rastavljale se
Gubile posao
Devojke dolaze na plažu
Oslobođene tog
Biča za samobičovanje
Za sada njima je potrebna
Samo potvrda
Da su lepe.
Fotografije srećnih trenutaka
Preseljenje na društvene
mreže
Deca pas roštiljanje
Slike na kojima slavimo
Poniznost
Nešto u kanti za smeće
Tako da je nemoguće
povezati stvari
Izgubili smo tlo pod
nogama
Ideja o disciplini je
propala
To što je bilo sad je puno
ispravki
Uspomene liče na kritike
Tvoj život više nije samo stvar
ljubavi
Sad predstoji još traganje
za dušom
Đavolski težak posao
Budiš se rano
Pitaš da li postoji svet
Ili spava u mraku noći nem
Kao oproštaj.
Starice na rečnoj plaži
Sa mladežima na leđima
Kao junske trešnje
Otklanjaju nelagodu od
bliske budućnosti
Znaju šta znači voleti i
brinuti
U generacijskoj praznini
One
Veštice iz srednjeg veka
Neverovatno svežeg laganja
Kao elektronsko pismo
Ali ta njihova poboljšanja
Razumevanja ljudi i dece
Ipak su samo elegičan
vrtlog
Sveta oko sebe
Oko svakodnevnog
postojanja
Kratki šok
Ili šou
Klasičan primer
Uzimanja zdravog za gotovo
Dok se ti pitaš gde je tu
Dobri stari bes sa malo
alkohola.
(iz
skica za predavanja profesora Majlsa Bartona, kučinara s Harvarda, lične
beleške)
Ovo
nije restauracija mojih misli, možda samo prebacujem sebi da o ovome treba
nešto da kažem, jer u vezi ovoga ja i ne mogu ništa da odlučim, previše je
zapetljno. Treba razmisliti o ovoj pojavi i njenoj sadržini. Kada sam prvi put
pomislio na kučinu, iskreno nisam ni razmišljao da je ona povezana toliko sa
životom. Ja volim da pravim individualni pogled na svet, priznajem, koji
odlikuje blaga ironija, o onome što za ozbiljno razmatranje nije značajno. Ne
vredi da okolišim, ovo se govori čoveku i sebi licem u lice. Razglabati o
kučini i uplitati drugog u kučinu, prevashodno se čini kao igra.
I
pomalo mi se čini čudnovatim da moje lično opažanje o ovom može drugima biti
važno. Treba da iznesem suvisle misli, spreman sam da se rugam. Ovo vreme nije
bolje ni gore od onih u kome su živeli ljudi vekovima, ali lebdi pitanje jesu
li više ili manje poremećeni prethodni odnosi, imaju li ljudi drugu svest.
Sedim u svom kabinteu na Harvardu, i precrtavam i dodajem reči koje ovde imaju
ulogu. U svakom vremenu postoje opasnosti, nivo i vrsta rizika življenja se
menja. I vožnja taksijem je rizik. Trenutno smo u vremenu kada nam se ukazuje
na kraj svega - kraja istorije, i kada strahujemo od onoga svega što dolazi
prema nama spolja, a sami pravimo zamke sebi iznutra.
Hajde
da okrenemo peščani sat, da ga položimo da pesak da ne curi: neka bude mera gde
jeste. Sreo sam čoveka koji veruje da je peščani sat, jednom dubi na glavi,
onda mirno stoji. Ima raznih priča, a ja sam sada izabrao da predajem o kučini.
Ne želim se dugo na ovom zadržavati. Mogu mnogo toga da izbrišem, razne
odrednice, ali umem da popunim i prazna polja. U ovome vremenu kučina je dobila
sulude uloge i razmere, i kučina je, odjednom, sinonim za mnogo toga: od nus
produkta iz raznih vrsta biljaka, do pojava u politici, reči na gomili. I, kako
stoje stvari globalno i lokalno s kučinom? Malo ljudi vidi kako je kučina,
produkt biljke, metafora i pojava, osvojila svet. Tu se javlja pitanje, kako je
prepoznati, kako iskoristiti, suprostaviti joj se, iskobeljati se iz nje.
Davno
je prihvaćeno, u laičkim i naučnim krugvoma, da se nalazimo u vremenu kudelje.
Spreman sam da pišem knjigu o njoj, da predajem u školi o ulozi kudelje. U
razvoju sveta, kudelja pokriva širko polje: od nje se prave vreće, stavlja se u
navoje na cevima, služi za pravljenje droge, kod tapaciranja fotelja, ona je
zakucala na monoga vrata i prozore. S druge stranem u najboljem slučaju može
samo da se kaže da se ona iskorišćava, toleriše, ali se sigrno ne poštuje. I
samo najveštiji, najobučeniji mogu da razlikuju o kojoj se kučini radi. Oni
koji je o ovome govore misle da je prekasno da se svet spasi, da je kučina, ove
i svake vrste, ovladala svetom. O njoj se ne govori u bogomoljama. Tu negde su
događaji krenuli svaki svojim putem: i dogodilo se da oni koji su upadali u
običnu kučini ostjali u njoj kao pile u kučini, a oni koji su bili u kučini
koja je je ostajala iza droge su sanjali svoje titrave snove. Ove stvari u vezi
kučine su još složenije nego se misli. Ne znm koliko je širenje straha od
kučine, kao i od njenih produkata, neophdno, ali svakako se tako umanjuju
rizici da ljudi upadaju u “stvarnu” kučinu.
Ponekad
se pitam, čije dostojansto kučina ruinira. Upadanje u kučinu je vrsta igre
potiranja svega. Niko ne gubi svoja prava kao onaj koji upadne u kučinu. A
upadanje u kučinu je neupitno. Ono ne mora ni da se zasluži. Bez ukazivanja na
kučinu ne bi ni znali da smo svi u njoj. Ne postoje uslovi koji se moraju
ispuniti da bi neko upao u kučinu. Naklonost ili nenaklonost prema kučini je
stvar pojedinca. U istoj kučini se nađu i najljući neprijatelji. Ne postoje
fakulteti, inistitucije koje se bave kučinom. A ne možemo svi unapred znati u
koju smo kučine upali. Današnji odnos prema kučini mora da se razlikuje od
onoga od pre sto godina. Ne može se više sa sigurnošću tvrditi da će
čovečanstvo pobediti kučinu. Većina ljudi ima poštovanje prema jednoj vrsti
kučine, a druga prema drugoj. Što više kučina prodire u našo život iz kudelje i
politike, manje je optimizma.
Danas
je kučina sinonim za mnoge stvari i, pre svega, odslikava prezir prema samim
stvarima. Kad god, svesno i nesvesno, upadne u kučinu, slučaj dovodi do
njegovog suprostavljanja stanju u kome se nađe. Ovo je, uostalom, filozofija
sveta u kome živimo. Kako se može rešiti širenje straha od kučine, od njenih
štetih uzroka i posledica. Uzmimo za primer običnu kudelja, ranije se nije
smatralo da njena kučina šteti zdravlju, šteti kao marihuana, droga, a sada je
sve pod lupom: medicina nije dovoljan razlog za sreću.
A u
istu kučinu ne upadaju ni svi koji se vole, ni koji se mrze. Ne moraju ovi ni
da se razumeju po pitanju šta sve znači dobra, ili ova i ona kučina. I to je
sjajna poruka. Neki kažu da ćemo se najbezbednije osloboditi kučine ako se
držimo načela predostrožnosti. Ovo načelo predostržnosti pominje se kod mnogih
autora koji se bave opasnostima, od onih ratnih, ekoloških, do ljubavnih, a
pozder malo ko spominje. Ovo načelo kaže da treba delovati protiv opasnosti. Ni
ovo načelo nije uvek korisno. Možemo jedni druge smatratiu prijateljima -
neprijateljima, ali kučina je kučina. To što živimo u globalnom vremenu kučine,
govori da moramo biti svesni da je sve prekrila kučina. Negde treba opreznost,
negde hrabrost, ali kučina je svuda, na zemlji i nebu. Ovde sam ja povukao
mnoge linije preko odrednice kučina, i ja svoje napredovanje obeležavam na
vidljiv način.
Ovde
na Harvardu najviše volim ovakve trenutke, kada precrtavam i dopisujem, ovaj
trenutak pripreme predavanja, koji obavljam s posebnom radošću. A posebna je
priča kuda sa pozderom koji ostaje, i može li se pozder sagoreti, ili od njega
praviti zidovi? A Čerčil je rekao, ako opskurni pisci memora ne lažu, da je u
politici kučina bogom dana.
I sakuplja ga već godinama
Gde god vidi oblutak ona ga podigne sa zemlje
Dugo ga prevrće u rukama
Potom ga briše od prašine ili blata
Stavlja ga u mali kožni ranac
Sa kojim hoda po gradu
Po hladovitim mega-marketima
U kojima pište senzori
Kad ona prođe kroz vrata
(Čudno da
Obezbeđenje ne reaguje)
Nedavno smo u jednom takvom
Kupili kofer za putovanje
Ali je on sad već prilično težak
Tako da je čak i meni gotovo
Nemoguće da ga pomerim s mesta.
Iz daljine dopiru zvuci veselja
Lepiš neistrošen sapun na
novi
Istražuješ dnevnu sobu
Da li ima nekog na ulici
Nekog neprijatelja već
A sveštenici su postali
elita
Prva profesija iznad klasa
Ali nema tu ništa lično
Moć je neizbežna
Trudiš se da pravilno doručkuješ
Za stolom kao da plutaš
Uvek si nekom potčinjen
Stran miris je u vazduhu
Miris života i smrti
To je početak dana
Kada stvari posmatraš kao na kraju života
Onda izlaziš
I počinješ da učiš sve
ponovo
Sve što te je juče
zbrisalo.
"Aforizam me je održao", uzviknu satira!
Kriminalcima je svejedno da li se ispovedaju u crkvi ili
u policiji.
I tamo i ovamo biće im sve oprošteno.
Za veselje i za rat ovde uvek ima zainteresovanih.
Treba samo naći povod...
Navukli smo zastavu na motku.
Da ne bude gola.
Ministarska fotelja je sedlo za jahanje naroda.
Kopači zlata u Africi
Oni koji umiru gladni
U tunelima
Ispod Johanesburga
Ili u međusobnim
obračunima
To su ljudi koji još imaju
nadu
Da će nadmašiti sebe
Svaka reč im je važna
Ali ne primaju savete
O životu i smrti
Poput nas
Jer nemaju srećna sećanja
Koja bi ih naterala da
zastanu
Da kontrolišu sopstveni
život
Ili svoju mahnitost
Njihov bol nije hroničan
Ne mogu se navići na njega
Rudari u Africi su predah
Glupa isplativost
Koja je bolja
Ili nije
Od mutnih lijandera
Čije otrovne cvetove
Osmatraš kroz zavesu
Jutra.
Prekoputa niče zgrada
Teretni brod od betona
Ljudi su stalno na krovu
Sirovi zvuci koje
proizvode njihove ruke
Roming bez brige
Čist govor tela
Daleko od nasilja grada
Kao sredstvo protiv bolova
Jednog dana devojka sa
velikim blistavim očima
Imaće besprekornu kosu
U tim sobama za sazrevanje
Za zadovoljavanje
najosnovnijih potreba
Za sada sve se odvija
iskusno
Napolju smo
Posmatramo prirodu
I prilazimo jedni drugima
Šetajući pse koji se
njuše.
Novo je vreme
Nema jednostavnih
emocionalnih odgovora
Posmatraš pegu na licu
Ona je nešto što ima
dublji smisao
U moru promenljivih stvari
U nijansama duha
U neredu svakodnevnog
života
U povučenosti od sveta
U kome se osećaš
nedovoljno dobro
U kome stiskaš u ruci
ciganski nož
Nađen pored puta kojim su
prošli
Majstori.
Neće ti biti ništa
Ako zalogaj koji je pao na
zemlju
Podigneš za to vreme
Ali šta je sa našim
Ispuštenim životima
Reklamni drveni časovnik
U tvojoj sobi žuri
On je u nekom srodstvu sa
drugim dobom
Sa vremenom u kojem ne
postoji
Sadašnje vreme
Samo taj osećaj biti između
Priklješten
Kao travka u rascepu
betona
Kao da bi se život
Mogao početi iznova
U tom centimetru
Tu gde ništa ne viče
Moli se ako misliš
Da budeš spasen.
Sa velikim raširenim
krilima
Pita me
Da li sam čudan
Da čudan si
Ali svi ostali su takođe
čudni.
Ipak izlaziš i posmatraš
Sad si zdraviji i živećeš
duže
Suština je u stalnoj
potrebi da budeš snažan
Ali ko može da veruje
slikama
Kad se pogledaš već si
pristrasan
Odvratan je nered u
gradovima
I sve je metafora
Predeli žene pogledi
Skoro bezosećajan odnos
Kao nagon
Prema sopstvenom neuspehu
Kad si policiji vratio
oružje
Pogledao si u nebo
Od tada stalno smanjuješ
potrebu da se sagledaš
Plašiš se
Sužavaš zenice
Sve je manja rupica kroz
koju možeš da iscuriš
Zato pričaš sve te priče
Jer ne znaš put
Sve je pomešano kao u
vestima na teveu
I neverovatno je da samo
ti stariš.
Retka vrsta alpskog papagaja
Koja živi na Novom Zelandu
Povukla se u planine
Da bi izbegla ljude
Mada nije sasvim jasno
Ako je alpski papagaj
Zar oduvek nije živeo u
Alpima
Gde je domovina o kojoj
dokon svet priča
Postoje ti beznadežni
delovi
Gde je mogao postojati
život
Ja i ti protiv celog sveta
U međuvremenu papagaji su pronašli
Te nebeske lestve
Dok smo se mi rvali sa
anđelima
Stojeći u mestu
Na zemlji opustošenoj
Suncem.
