недеља, 30. јун 2013.

MILAN TODOROV: NIŠTA NE BACAJ

           Tanka, sasvim tanka polukružna linija, koja se belinom razlikovala od ostale kože, usekla mu se od sredine nosa do usne žvale, na levoj strani lica. Neverovatno je ličio na Denija Trejoa, meksičkog filmskog glumca, poznatog po ulogama negativaca. Bio je crn, mršav, sa prodornim pogledom. Stajao sam u dugom redu, u maloj pošti u kojoj sam redovno plaćao mesečne račune. Voda, grejanje, komunalije, telefon, kablovska televizija. Ponekad bih preskočio telefon ili kablovsku. Pošta se nalazila u podgrađu Tvrđave. Miran kraj, uvek isti ljudi, posivela vojna lica, zdrave i debeljuškaste medicinske sestre Vojne bolnice u belim klompama i belim pantalonama. Spokoj debelih austrougarskih zidova. Zevao sam. Onda me je neko potapšao po leđima. Kada sam se okrenuo, opazio  sam nepravilno lice Bore Cvergla.
          Sećaš se kad sam te ono ujeo za rame? – pitao me je smejući se isprekidano, tankim krtim smehom.
          Sasvim sam zaboravio na njega. Bora Cvergl je išao  sa mojom sestrom u razred. Bio je stariji od mene dve godine. Oficirsko dete. Svi oni su tada stanovali u varadinskom podgrađu.          
          U jednom napuštenom stanu kraj vojne bolnice imali su teretanu sa bokserskom vrećom u sredini sobe. Vezivali bi ruke gazama koje su im roditelji donosili iz vojne bolnice u ogromnim dugim rolnama i udarali se do iznemoglosti. Jednom su i mene namamili tamo, upravo taj Cvergl Borislav, ako se još dobro sećam, i onda me je, već posle samo nekoliko izmenjanih udaraca ujeo za rame, a kada sam se izvio od bola jednim strahovitim levim direktom pogodio ispod pojasa, u meki trbuh.

         Ispostavilo se da je dugo bio u Sloveniji i da su ga u onim ratnim devedesetim godinama jednostavno izbrisali sa spiska žitelja dežele. Međutim, on se nije predavao. Nastavio je da živi u nekom malom selu pored Maribora a kad mu je umrla žena vratio se sa sinom u Varadin. Našao je stan u istoj zgradi u kojoj je odrastao.
                  Sasvim slučajno je na nekakvoj sajamskoj izložbi došao do posetnice momka koji je radio za neku nevladinu fondaciju koja je sprovodila program američke pomoći lokalnom stanovništvu posle rata.
          Uporan kakav je već bio uspeo je da, posle malo više od godinu dana, dobije  mali grant od njih. Većina ljudi u to vreme nije znala ni šta je to, ali Bora je verovao da ima zlatnog keca u rukavu. Pomoć koju je dobio nije bila u novcu, nego se sastojala od dva-tri polovna kompjutera TOSHIBA za koje je on s ponosom isticao kako su, vrlo kratko vreme doduše, korišćeni na ciriškom aerodromu za sekundarnu komunikaciju kontrolora leta sa pilotima u avionima koji su ko zna zašto ostajali bez redovne radio mreže.
          Za uzvrat Bora je morao da osnuje agenciju za reciklažu elektronskog otpada. Nazvao ju je „Dobro jutro, prijatelji“. Bio je vrlo ponosan na to ime. Domaćinsko, kako je govorio a istovremeno simbolično, jer nagoveštava novi dan, odnosno novi život starih, odbačenih predmeta.
          Ništa ne može da nestane tek tako, samo od sebe, rekao mi je  Bora Cvergl, docnije. Sve što smo stvorili a što nam postaje nepotrebni teret u nekom trenutku života, ostaje večito uz nas. Jedina šansa  da ga pretvorimo u nešto opet korisno, jeste da ga smišljeno uništimo. To ti se zove recikliranje.
          Još mi je govorio da se recikliranje može obavljati i dobrotom.
Nisam mu ništa verovao.
          Recimo kad pokloniš siromahu svoje odbačeno zimsko odelo da se ne smrzne – rekao mi je. – Amerikanci smatraju da je i to vid recikliranja. Zatim je dodao:
To ti je isto tako sa svim stvarima, pa ako hoćeš i događajima, iz prošlosti. Gomilaju se, gomilaju i čovek više ne zna šta bi sa tim. Preti opasnost da ga ta džungla uspomena jednog dana proguta!
         Moj žena je bila oduševljena.
         Odlično  kazala je, najzad ćemo osloboditi  vešernicu od onog krša.
Vešernicom je zvala poveću dvorišnu zgradu. Nekad je možda zaista bila vešernica. Mogao je u njoj veš da pere ceo kvart. Sada je obična šupetina za starudiju, za otpad koji nam se nagomilao sa godinama: stare pegle, šporet na drva „smederevac“, pa razrušena kaljeva peć, onda tosteri, jedan neupotrebljivi kompjuter sa ravnim ekranom i zastarelom tehnologojom, dva uništena mobilna telefona (koje sam ja uništio tako što mi je jedan upao u kadu punu vode a drugi sam demolirao prilikom pomaganja kumu u seobi, jednostavno sam ga zgnječio u džepu kada mi se trokrilni orman svom težinom naslonio na kuk), električna pisaća mašina sa memorijom iz koje nisam više znao da izvučem svoje rane priče. Bilo je tu još koječega, nekakvi  crni zvučnici SONY muzičke linije, električni kablovi, demodirani lusteri, dečje elektronske igrice, vaga sa starinskim tasovima, tabarka za rakijski kazan, termofor od gume za hladne noge...
          
Pozvao sam Cvergla. Javio se njegov sin. Isti glas, isti maniri, cvrktanje u slušalicu:
          Ćale je u deželi. Preneću.
Prolazilo je vreme, otpad se i dalje gomilao. Najzad se bog reciklaže javio:
          U problemu sam. Moram da se vratim u Maribor. Dobiću državljanstvo, ali moram da boravim tamo neko vreme. Imam i neki posao. Samo, problem je što sam se obavezao da minimum dve godine ovde skupljam elektronski otpad. Znaš kakvi su oni iz Fonda, sve vide, imaju elektronsku bazu podataka. Gotov sam, samo ako ih zajebem!
          Ipak je došao da pogleda šta to imam za njega.
Tvoja šupa?, pitao je. Uz pivo i kafu mi je priznao da je već dugo u potrazi za jednim takvim magacinom. Nagomilalo mi se otpada, ne pitaj koliko. A Bugari više ne primaju.
          Molio me je za strpljenje. On me ima u vidu. Toliko se znamo već.
          Posle drugog piva:
          Politika upravljanja otpadom je budućnost. U toj podeli upravljanja otpadom i mi ćemo imati zapaženo mesto u novom svetskom poretku. Samo retki to shvataju. Kod nas teško prolaze prave ideje. Iako je ovo još u povoju. Najvažnije je pozicionirati se na  vreme.
          Posle trećeg.
          Problem je u smeštaju otpada. Nema tačne evidencije. Ova država smrdi na trulo. Niko ne zna šta ima i koliko čega tu ima. Po kabinetima, magistratima, ministarstvima, eparhijama, zavodima, službama, upravama, zadužbinama. Ali, niko ne shvata da se više ne može po starom. Samo, mi se nikad nećemo naučiti pameti. Slepi kod očiju. Ljudski otpad, brate!
          Posle čevtrtog:
          Sve se čuva. Ništa se ne uništava a da se ne pregleda.Video snimci. Audio snimci. Datoteke, fajlovi, fanovi, fejsbuk, tviter, guglovanja, surfovanja. Bude tu svega. Kućni seks.  Pedofilija. Homoseksualci u  sobnim papučama. Voajeri. Zabavno je, brate, do bola. Kurdi. Teror. Bosna. Horor. Anus. Samo, nemamo mi uslove za detaljna proučavanja kao oni. Zato nam tako i ide. Radi ko šta hoće. Na svoju ruku. Jedan peder može da jebe celu državu. Kao što i jebe! Nego šta! A materijala na tone. Sve je iskoristljivo. Nešto za medije, nešto za vojsku, nešto za policiju, bezbednost. Memorisati pa izvući u pravom trenutku. Otpad je profit. Suvo zlato.
          Ona brazgotina na njegovom licu je sada ljubičasto crvena.
On je pravi Deni Trejo.
          Sledeći korak...Da li vi uopšte znate šta je sledeći korak? pita me Meksikanac.
Reciklaža ljudi!  Eto šta. Čista ekonomičnost na delu. Nijedan čovek nije za bacanje! Ali, o tome se još ne govori.
          Složio sam se.
         Tebe neću da zajebem. Ti slobodno skupljaj svoje đubre. Ništa ne bacaj! I ne pričaj puno okolo. Sve će biti u redu.
I onda se nasmejao, setio se onog pubertetskog ujeda za rame i udarca u jaja.
          Stara dobra vremena! Nikad se ne mogu vratiti. Tada je život bio drugo nešto, care!
          Otišao je neobavljena posla. Pokušao sam to ženi da objasnim. Rekla je da o takvim glupostima ne želi uopšte da razgovara.

          Sada je naizgled sve u redu. Predmete koje više ne koristim samo odlažem u onu već pretrpanu vešernicu. Kao u snu. Ponekad ipak zadrhtim kad vidim kako se gomila piksela  podmuklo uvećava. 

ZORAN T. POPOVIĆ: BRZA POŠTA

U Srbiji ima oko sedamsto hiljada gladnih, ali srecom to su za sada samo
izolovani slucajevi!

Misao je najbrza na svetu. Zbog toga mi cesto i pobegne!

Za nas PTT je i golub pismonosa brza posta!

Dokle god nasi politicari budu voleli Srbiju bezgranicno, mi necemo znati
gde su nam granice!

Sve je manje socijalnih razlika, jer je sve vise gradana koji nemaju sta da
jedu!


VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI: PRESELJENJE



Kad smo prvi put zakoračili u naš novi stan uhvatila me je neka nepodnošljiva tuga. Ne zato što se videlo da stan nije godinama bio krečen, da je većina radijatora u njemu glibava od nekakve masnoće i da gotovo svi prozori ne dihtuju kako treba. Ne, moja tuga bila je isključivo izazvana gubitkom prostora. Onog prostora koji smo imali u našoj porodičnoj kući u Mladenovcu. Violeta, moja supruga, tešila me je da će naše preseljenje u grad prijati klincima koji će se tako konačno „urbanizovati“. Tog izraza sam se oduvek pribojavao. Ne znam čega ima lošeg u tome da deca odrastaju u jednom malom i „neurbanom“ mestu kakav je Mladenovac? Tamo su imala prostrano dvorište i barem prividnu slobodu svakodnevnog kretanja zahvaljujući kome nisu morali svakog trenutka da nas pitaju smeju li da izađu napolje. Samo bi izašli, to se podrazumevalo. Nisam morao da brinem. Vreme su provodili igrajući se sa čupavim Rudijem, jašući ga i vukući ga za njegove klempave uši. Svakog drugog dana kosilicom sam održavao travu u dvorištu, pa je travnjak ispred kuće zaista, ne samo mene, podsećao na fudbalsko igralište. Moji klinci su obožavali taj travnjak, skoro koliko i Rudija.
„Urbanizovati“ decu po meni znači naviknuti ih na ograničeno kretanje, na ograničen prostor, na gvozdene rakete i ljuljaške za koje moraju da čekaju na red dok se druga deca ne izigraju. Takođe taj izraz liči mi na navikavanje dece na otuđenost. Violeta nije podnosila običaj nekih naših komšinica da sede po čitav dan na svojim terasama i odatle, dobro zamaskirane gustom lozom, osmatraju ko kada iz kuće izlazi, ko kome dolazi u goste, ko je veseo a ko tužan, ko nosi žutu a ko zelenu bluzu i tome slično. Nazivala ih je pogrdno „seljančurama“. Ipak te iste „seljančure“ su nam se redovno i ljubazno javljale na ulici, u prodavnici i na pijaci. Mogli smo da računamo na teta Lulu ili teta Smilju, koje bi nam se u svakom trenutku našle da pomognu, šta god da je trebalo. Lula se naprimer prva našla kada je Anđela pala na trotoar jureći za loptom. Da nije bilo teta Smilje razjareni pit bul bi nam uleteo u dvorište i verovatno rastrgao Rudija. Dobro, to jesu banalni primeri kojima često oponiram svojoj supruzi, ali suviše je takvih primera koji kada se svi saberu dovoljno govore u prilog tome koliko nam je značilo poznanstvo sa našim komšinicama. Suprotno tome, kada smo dopremali nameštaj u naš novi stan, prvo što mi je kazao naš budući prvi komšija iz zgrade jeste da ne lupamo ulaznim vratima i da budemo malo tiši dok prenosimo ormar i bračni krevet uz stepenište. Riđobradi gospodin nam se nije ni predstavio. Verovatno bih doživeo duboku starost u novom stanu a njegovo ime ne bih nikad doznao.
Traženje novog stana u potpunosti sam bio prepustio Violeti. Po čitav dan ona je uporno i sa strpljenjem vrednim divljenja „surfovala“ po Internetu tražeći najbolju ponudu. Za to vreme ja sam se tiho opraštao od svoje kuće. Bio sam čvrsto rešio da se sa svojom kućom i svojim dotadašnjim životom pozdravim na istinski i duboko ljudski način. Ujutru bih ustao polako, da ne probudim svoju usnulu suprugu, pa bih hodajući na prstima nečujnim šapatom razgovarao sa hodnikom. Znao sam da legnem na pod, da odmaknem tepih u stranu i da potom nežno ljubim parket. Njega smo postavljali još dok je moj otac bio živ. Sledeće godine biće petnaest godina. Ustao bih potom na noge pa bih lagano uvo prislonio uza zid i neko vreme osluškivao tišinu armiranog betona čija nas je konstrukcija tolike godine verno štitila. Produžavao bih onda ka kupatilu, gde sam gotovo svaku pločicu lično poznavao. Svaki ugao, svaki ventil, svaki sifon i česmu ja sam istinski zavoleo tih poslednjih dana boravka u našoj kući. Naprimer, ranije mi se dešavalo da se na tavan ne popnem godinama. A eto, tavan sam naposletku možda najviše zavoleo, više čak i od garaže koja je u razvoju mene kao muškarca odigrala verovatno najznačajniju ulogu. Kada bi Violeta samo znala koliko sam voleo tu garažu mislim da bi momentalno tražila razvod braka. Znate već kakve znaju žene da budu. One nikada ne mogu razumeti muškarčevu vezanost za kutiju sa alatom, sa ekserima, uzengijama, bušilicama, burgijama, kanticama sa farbom, četkama, kalem koncima, rezervnim gumama, kofama, starim i natrulim gajbicama prepunih ivericom... Sve to čini jedan poseban svet za mene, svet koji je iščezao onog trenutka kada me je Violeta, sva uzbuđena i usplahirena, pozvala da dođem do kompijutera i pogledam stan koji je pronašla na nekom sajtu koji se bavio prodajom nekretnina. Potom mi je tutnula u ruke telefon i kazala mi da nazovem prodavca. Dan kada sam se dogovorio sa prodavcem stana bio je najtužniji dan u mom životu.
Zaista pokušavam da se naviknem na život u blokovima. Mučim se. Slabo se snalazim među svim tim sivim i musavim zgradetinama, među svim tim pomokrenim prolazima i ulazima koji potpuno liče jedan na drugi, kao da su neki betonski, zli blizanci koji su pravljeni samo zato da bi zbunili svoje stanare. Ujutru kada krenem na posao bojim se da poslepodne kada se vratim sa posla neću uspeti da pronađem svoj ulaz. Neverovatno koliko u blokovima sve liči jedno na drugo! Noćima sanjam isti san. Ulazim u našu zgradu, penjem se na treći sprat ali tamo umesto na vrata  našeg novog stana nailazim na prazan zid. Potom bezglavo tumaram po zgradi shvatajući da sam promašio ulaz... Jedno jutro, kada sam išao do prodavnice, šetajući uz ulicu, neki auto zastade pokraj mene. Vozač otvori prozor pa me upita znam li gde se nalazi Jurija Gagarina ta i ta. Samo sam mu slegao ramenima. I ne sležem samo ja ramenima. Koga god da zaustavite na ulici i priupitate gde se nalazi Jurija Gagarina ta i ta, svi će vam sleći ramenima, bez obzira na to žive li tu godinama ili su se tek doselili.
Kada sam se raspitivao o kraju u kome ćemo se moja porodica i ja nastaniti, za neke stvari sam pomilsio da su šala. Naprimer, nikada mi neće biti jasno zašto nakon sedamdesetog bloka sledi četrdeset i četvrti blok? Ili, zašto se preko puta četrdeset i petog nalazi šezdeset i drugi blok? Violeta je bila oduševljena time što u našem kraju postoje čak tri velika supermarketa. U Mladenovcu je kupovala isključivo u prodavnici kod Bobana. Mnogo se nervirala jer nemaju uvek isti prašak za rublje i isti deterdžent za sudove, kao i zbog toga što joj teta Dunja, Bobanova majka, uvek dodavala rukom hleb sa police, pošto bi prethodno kažiprstom iste ruke otpušila uvo jer je bila devedesetogodišnja starica i slabo je čula. Verujem da moja supruga više tih problema neće imati, jer takođe verujem da velike supermarkete ne drže sinovi i njihove onemoćale majke koje uglavnom „gnjave“ svoje stalne kupce pitanjima tipa: „Kako su vam dečica i vaš dragi suprug?“, ili „Poklanjam vam ovih deset domaćih jaja da umesite tortu vašim slatkim ćerkicama!“.
Uporedo sa mojim navikavanjem na nov kraj traje i moje navikavanje na nov stan. To zapravo i nije nov stan. Zgrada je, kako je Violeta „izguglovala“, sagrađena još sedamdesetih godina prošlog veka. Dakle, to je četrdesetogodišnji dvoiposoban stan. Skoro da sam njegov vršnjak. Ne znam ko je živeo u njemu pre nas. Moj kum Bogdan pričao mi je da je u iznajmljenom stanu u kom je živeo godinama sa suprugom i klincem, pre njih živela neka baka. Umrla je sama u stanu. Trebalo je da prođe nedelju dana da komšije shvate da je nesrećna starica doživela moždani udar našavši se u kobnom trenutku verovatno na sred dnevne sobe. Svojoj supruzi to nikada nije bio ispričao jer nije želeo da je opterećuje. Pričao mi je i kako su neke stvari u dnvenoj sobi „dobijale noge“, i da su se same premeštale sa mesta na mesto. Kada god bi gledao neki horor film na televiziji hvatao bi ga strah zbog koga je preko noći ostavljao svetlo u hodniku. Kum je baš bio pod stresom.
Ja sam takođe pod stresom. Ne zbog duhova, već zbog zidova i radijatora u našem novom stanu. Dešava mi se da noću ne mogu uopšte da zaspim. Nešto neprestano kucka po radijatorima. Pokatkad ritmično, pa pomislim kako neko uporno pokušava da uspostavi kontakt sa nama. Drugi put dešava se da je kuckanje potpuno aritmično i pretvara se više u neko muklo zujanje koje me često podseća na duvanje u praznu cev. Iz dnevne sobe neretko do naše spavaće sobe dopire neko grebuckanje, a nije Rudijevo. Više puta sam ustajao da proverim o čemu je reč. Kao da dopire iz samih zidova. U sred noći kada me umor savlada i kada sam najosetljiviji na isprazna maštanja svog uma, tada zamišljam kako je naš stan živo biće. Organizam koji noću počinje da živi, da diše. Danju ćuti, verovatno spava, baš kao i sva noćna bića. Nakon što sve njegove prostorije prekrije mrkli mrak naš stan započinje svoj život. Violeti o tome nisam ništa pričao, da ne bi brinula. Mislim, ne bi ona brinula zbog stana, više bi brinula zbog mene, da nisam odlepio i tome slično. Dakle, zamišljam kako se naš novi stan obračunava sa svojim novim stanarima. Odlučan da ne služi novim vlasnicima koji se po čitav dan prepucavaju oko nekih sitnica i banalnih pitanja, naš stan odlučuje da likvidira jednog po jednog od nas. Moju suprugu savladava u kupatilu. Tamo mu je najlakše pošto Violeta najviše vremena provodi u svom keramičkim pločicama optočenom dvorcu. Za vreme njenog tuširanja u tuš kabini, dok sapunja svoje nago telo, naš stan koristi tuš kao svoju metalnu ruku, obmotavajući se poput kraljevskog udava oko moje supruge i potom je stiskajući sve dok nesretnica ne izdahne. Nakon toga usredsređuje se na dnevnu sobu gde glava porodice, tojest ja, provodi najviše svog vremena. Naravno, ja po čitav dan, turoban i depresivan, sedim na fotelji pred uključenim televizorom. Naš stan polako i nečujno odšrafljuje luster koji mi visi tačno iznad glave. Violeta mi govori još od prvog dana da je luster star i da se klati, zbog čega se boji da nekome ne padne na glavu. I eto, ko mi je kriv što je ne slušam. Luster se naravno otkačinje i pada mi na glavu, baš kao u crtaćima. Nakon što je sredio moju suprugu i mene naš stan odlučuje da ipak poštedi moje dve ćerkice i Rudija. Preuzima starateljstvo nad njima troma. Stan naravno ne razlikuje ljudska bića od pasa, pa misli da ima troje dece. Podiže ih i vaspitava ih, doduše tiho i nenametljivo, za razliku od Violete i mene koji ćemo verovatno jednog dana biti užasno naporni roditelji koji će im stalno nešto zvocati. Naš stan daje punu slobodu našoj, tojest u ovom slučaju svojoj deci da odlučuju. Anđela i Darja odrastaju uz svog dlakavog batu Rudija, razvijajući se u zrele i dobre ljude. Završavaju školu, pa fakultete, udaju se i potom postaju majke. Do tada su već potpuno urbanizovane (da ih vidi samo njihova biološka majka!), i zaboravljaju da su rođene u jednom malom, neurbanom mestu u kom su rođeni i njihovi biološki roditelji. Napokon, obe moraju da se odsele jer njihovi muževi imaju svoje stanove u strogom centru grada naprimer. Zato se odlučuju da prodaju svoj stan u blokovima. Stan to naravno shvata. On, baš kao i svi roditelji na ovom svetu, ne želi da izgubi svoju decu. Na sve načine pokušava da ih spreči u toj nameri. Ne bira sredstva...
Ali, to su već razmišljanja za neke buduće, besane noći u ulici Jurija Gagarina.





субота, 29. јун 2013.

RADE JOVANOVIĆ: STARO VINO

Otkad smo rešili da vodimo ljubav, a ne rat, niko nas ne jebe!

Pola miliona Srba napustilo je Srbiju. Ostale je napustila Srbija!

Srpska prošlost je kao vino. Što starija, sve bolja!

Aktuelni srpski političari i u odnosu na Karađorđa deluju kao bez glave!

Sa ovakvom vladom  Srbi mogu ući u EU jedino „nogama napred“!

Gubitak Kosova samo je potvrda srpske doktrine da mir nema alternativu!

Za nas je smrt oduvek velika žalost. Život srednja!


петак, 28. јун 2013.

ZORAN T.POPOVIĆ: NIRVANA

Napisao sam jedan aforizam za pamcenje, ali sta vredi kad ne mogu da ga se
setim.

Prestao je da upraznjava seks na radnom mestu, jer ne treba mesati posao i
zadovoljstvo!

Ja imam plemenito poreklo. Moji preci su uvek konzumirali najbolju lozu!

Doziveo sam nirvanu. Pustio sam mozak na pasu!

Moj otac je tukao moju majku, moja majka je tukla mene, a ja svog mladeg
brata, sve dok nas sve zajedno nisu smestili u sigurnu kucu!



                                                                       

четвртак, 27. јун 2013.

RATKO DANGUBIĆ: KEROVI I NJUJORK

Ne jednom sam slutila da on ne ide u dobrom pravcu, ali jedno je slutiti, a drugo je to videti. Ti si mu ujak, moralo bi negde i tebe ovo da dotiče. Sestra sam ti. Kada si se vraćao noću sa orgijanja, ja sam ti otvarala vrata, da majka ne čuje kada dolaziš kući. Nekada sam ti bila i desna ruka dok si pisao knjige. Nikada mi nisi rekao da sam omanula. Mora da pamtiš kako sam ti prekucala onaj roman za koji si dobio državnu nagradu. Pazi, ja imam samo njega. Tebi ne delujem ni kao ljuta, ni kao umorna, niti da sam spremna na sve. Postoje moji likovi koje nisi video ili si ih video i zaboravio. Ne bih dolazila kod tebe u Milano da znam kako treba da postupim. Znamo se kako se znaju brat i sestra. Predložila bih ti da se vratimo na stvar. Nikada me nisu zanimale sudbine druge dece i valjda sam i previdela niz sudbina oko mene: znala sam da se ti nećeš ženiti. Ne sumnjam da ima i brutalnijih sudbina od tvoje i moje, ali ja se ne mogu pomiriti sa ovim. On je jedini naša krv. Jednom sam pomislila da sam uspela da ga vratim u normalu. Koješta. Tada je upoznao nju. Sve mi je govorio. Nisam ga pitala zašto baš ona. Znala sam da me odgovor ne bi zadovoljio. Tebe i ne zanima kako je to počelo. Njih su upoznali kerovi. Naravno, postoje i druge njene verzije događaja, ali ja znam da je ova prava. Moram da ti ispričam šta u vezi s njim nosim u sebi; ti kakav si, i od toga ćeš uspeti da izvučeš korist, da sročiš priču. Ne zameram ti, samo te upozoravam da znam dokle si spreman da ideš. Nekako mi se i čini da je on nalik tebi, da je nasledio gene naše pokojne majke i da si ti za njega odgovoran koliko i ja. U više navrata sam odustajala da te zovem da o ovome pričamo, ali taj mučni splet slučajeva i razmišljanja primorava me da tražim da i ti o tome misliš. Na kraju, ti si moj brat: tvoja krivica nije manja ako mu se nešto dogodi. Tebi se čini da sam otišla u metafiziku. Ponekad mislim da ovo moje razmišljanje ne vodi nikuda, a onda se setim da su naši razgovori nekada bili duži od ovoga koji sada vodimo. Postoje i datumi na koje mogu da te podsetim. Ne jednom sam pomislila kako je beskorisno da se ovim bavim, da bi bilo bolje po mene i po njega da posvetim vreme nabijanju leptirova na čiode, a onda se setim: majka mi ne bi oprostila da odustanem. Njemu je bilo dvadeset godina kada je poželeo da ima kera. Moja glava je pružala otpor, kakav ker s pedigreom: neka juri cure. Negde prošlog leta sam uočila da sam rasuđivanje zamenila mrakom; posle bi mi se učinilo da on ne shvata da mu je sve namešteno. Tako do danas. Treba da ga zamoliš da ti ispriča sve o njoj. Ti si pre pet godina otišao u Moskvu u onu njihovu veliku naftnu firmu. Znam da si jurio pare, jer od pisanja se ne živi. Muke mi je zadao nakon Veljkove smrti. Gotovo je prestao da govori sa mnom posle smrti oca. Ti znaš koliko sam propatila kada je Veljko stradao u saobraćajnoj nesreći, a on se odao drogi. Ne poričem, pomagao si na sve strane. Trebalo mi je godinu dana da ga odvratim s te sise, a onda se vezao za kera koga sam mu, na kraju, kupila. Svaki dan ga je izvodio u šetnju na Tašmajdan, brinuo o njemu kao o čeljadetu. Ostavljao ga je meni samo kada nije imao kuda. U to doba jedan od njegovih drugova učio ga je da jaše na hipodromu. Tada mi se učinilo da mu se povratila odlučnost. Vešt je u sedlu, jednom sam tajno otišla taksijem do Careve ćuprije, da ga gledam. Ko me je upozorio na nju? Spazila sam ih pored ograde, uz štale, ljubili su se. Nekako me je to zateklo. S njom se, dakle, upoznao na Tašmajdanu, tamo gde šetaju kerove. Tada sam se udarila po ustima i rekla sebi: nemoj da smetaš. Ne mogu da kažem da je ružna, da nije obrazovana. I ona se nekada drogirala. Odvela mi ga je u Njujork i srušila mi snove. Tamo ona ima modnu agenciju, radi s manekenima i pederima, a on vodi kerove po parku. Nemaju nameru da imaju dece, stanuju u iznajmljenom apartmanu na sedamdesetom spratu s tri džukele. Uveravam te da bi bilo i za tebe zanimljivo da popričaš s njim o svemu. Njena majka je debela i rumena seljanka iz Kovina, u godinama, prilično prosta i ljubazna. Dovoljno mi je bilo da je vidim, pa da poverujem da ju je majka nagovorila pre nekoliko godina da se ovde vrati, pokupi kakvog pastuva i onda ode ponovo za Njujork.

(Objavljeno u NIN-u  број 3261, 27.06.2013.)



MILAN TODOROV: POKAZNA VEŽBA

Vlast se nije obračunala sa kriminalom, pa je narod pozvao kriminalce da podnesu ostavke.

Policija je izvela pokaznu vežbu. Pokazala je narodu šta ga čeka.

U svakom žitu postoji kukolj, a kod nas je žito baš rodilo!

Sodoma i Gomora su gradovi bogate istorijske prošlosti.

Nisam opčinjen sirenama. Ribe su tamo gde bi trebalo da su devojke, a devojke u delu koji bi trebalo da ćuti kao riba.

Mi znamo da ništa ne znamo, jer gledamo nacionalni tv dnevnik.

Srbi su težak narod, da bi bili faktor stabilnosti na Balkanu.

недеља, 23. јун 2013.

RATKO DANGUBIĆ: NAJVIŠI POLOŽAJ

Nije pred nosom samo šargarepa. Nama od gladi igra pred očima.

Kod nas kriminala ima tu i tamo. Kada dobro razmislimo, ima ga samo tamo.

Podneo je ostavku iz nužde. Nije mogao više da sere.

Izgleda da svi lažu, samo ja ne govorim istinu.

Ko puzi taj je stražnjicu izdigao na najviši položaj.


субота, 22. јун 2013.

RATKO DANGUBIĆ: UREZANA IMENA

I to je nekako za juče sve, uzdahnuo je, taj izgubljeni prijatelj na kraju sparne nedelje. Postala mu je navika, za ovih devet godina koliko je sam i ostareo u ovome stanu i gradu, da prvu jutarnju kafu popije za malim stolom ispod prozora. Tako, kada se sneveseli, pita se koliko ovakav život ima smisla i koja je misao koju on mora da dovede do kraja. I gleda opet kroz prljavi prozor u zid i opao malter i naglo ustaje. Omanji je, proćelav, sa licem koje su izrezbarile godine i brige. Nekako mu se sve preliva iz boje u boju, kao uspomene na filmskim trakama. I ponovo misli na Nenada, druga iz gimnazije, koji je odmaglio otuda za Beograd posle nedelju dana kako su se tamo javili glasnogovornici samostalne države. S njim se spakovala i njegova sestra i njen mlađi sin; stariji je (srećom) zaglavio u armiji, dole negde na jugu, gde je i preživeo. Tada je Nenad arhitekta rešio da se ne vraća nikada gde se rodio. Kupio je malu kuću u lepom selu ispod Bukulje. Uz pomoć prijatelja popravio je krov, izvukao vlagu iz temelja, napravio dva kupatila i garažu i uneo kakav-takav mebl. Muvao se po starinarnicama, buvljacima, pisao mu je, i sredio je kutak u kome su se on i sestra i njen mlađi sin skrasili. Uz malo sestrinih para uzeli su jedan vinograd i krenuli da ga sređuju.
Tako mu je rekao njegov Nenad u prvom pismu i upozoravao ga da krene i sam otuda na vreme. Nije ga poslušao, oklevao je, predavao je u tom malom gradu deci matematiku, nije umeo da se odvoji od krede, sunđera i table. Juče je on ispratio arhitektu Nenada na večni počinak; sahrana je bila u selu ispod Bukulje, gde je (ranije) Nenad preneo kosti predaka. I bilo mu je teško kada se vratio u ovaj njegov stan. Nije znao koga posla da se prihvati. Telefon mu nije radio,a hteo je da zovne majstora za klimu. Na kraju je legao, nije imao snage ni za gledanje TV. Hoda ovog jutra lagano obalom Save (prema Sajmu), između mosta po kome ide tramvaj, i Brankovog; zagleda „mrtve“ brodove i tegljače, barže i zarđale dizalice. Kada prođe kakav brži čamac ili tegljač, mutna voda reke lizala bi bokove olupina. Zastao je (i ovo mu nije prvi put) ispred broda „Tara“. Uvrtio je u glavu da bi na ovoj ruti trebalo da napravi crno-bele fotografije brodova i njihovih imena koja se lagano raspadaju, galebova.
U ruci stiska smotane novine, posmatra mrtvilo na suprotnoj obali. Nema žive duše ni na drugoj strani, tek se zaljulja koja kontura od splava-restorana. I kao u sladunjavim knjigama paperjasti oblaci su klizili nebom. I onda je pomislio kako je ova obala mesto gde najbolje može da se sakrije od sebe, od tuge. Nije uzdisao, ali je vukao noge. Danas je bio i u stanju pometnje. Pomerao je naočare za daljinu na nosu gore i dole. S naporom se spustio na „zelenu klupu ribara“ i otvorio novine od umrlica.Neko je na klupi, to je primetio pre koji dan, urezao, duboko i lepo, imena: „Sanja i Jovan“. Dugo je gledao u ova dva obična imena i nije otkrio ništa, osim da je i ovo samo poruka nade i ljubavi. Nije mu se javjao nikakav znak iz onog vremena kada je šetao uz jednu drugu reku s porodicom i sa arhitetktom Nenadom. Odavno kod njega nema veselosti. Melanholija ga drži u krilu (stalno je pod sedativima). Smiruje ga slagalica zeca za decu (ostala je iza nekog deteta u ostavi). I on (sada) živi daleko od svoga grada. U ratu koji je ostao iza njega, izgubio je (nisu pobegli na vreme) suprugu. Nije mu do razgovora. Sunce je ( i jutros) sve obasjalo. „Ko ime kuda da pobegne, beži“, rekao mu je Nanad pred smrt. „Beži se i od snova, oni su napuštena zemlja.“


петак, 21. јун 2013.

MILAN BEŠTIĆ: KANARINAC KIKI

Umoljavaju se oni koji su prvi upotrebili izraz "vlasnički pas" da mi kažu naziv i adresu njima slične nevladine organizacije kojoj sam nameran prijaviti slučaj  komšije Slaviše Jovića koji nije dovoljno primenio odgovorno vlasništvo nad svojim  kanarincem Kikijem. Taj Slavišin kanarinac je u četvrtak u 8:17 P.M.  na dva mesta pogrešio kada je cvrkutao jednu kompoziciju Gustava Malera. Kikija je hteo maler da Slaviša nije sa njime dovoljno uvežbavao. Umesto da uloži napore, bude uz njega i blagovremeno mu ukaže na greške, on mu pustio MP3 da svira po ceo dan, pa da, kao sluhista, zapamti. To tako ne može! Slaviša nije smeo da se toliko ogluši o pedagoška pravila. I do čega je to dovelo, pitam ja vas! Tako se ophoditi prema značajnom delu velikog kompozitora, to je udar na evropske vrednosti. Posle se pitamo zašto nas tamo neće.


MILAN TODOROV: PENDREK

Slava policije je sveta Trojica. Duh, telo i pendrek.

Stvari su izmakle kontroli, jer policija sve prisluškuje!

Ne znam šta je komšija poželeo pre nego što mi je crkla krava, ali se plašim da je u pitanju zarazna stvar.

Izvagajte svaku  svoju reč pre nego što je izgovorite. Jer, ko se važe taj na zdravlje polaže!

Razdvojili smo žito od kukolja. Izvezli smo žito.

Najsigurnije je čuvati novac u knjizi. To niko ne otvara!

RADE JOVANOVIĆ: ŽIVETI OD POLITIKE

Narod bukvalno nema ništa. Utoliko više cenimo vladu koja uspeva i to da mu uzme!

Vlast je rešila da se okrene kriminalu. To je dokaz da se ne može živeti od politike!

Kad je Bog delio pamet, mi smo je već izvozili!

I Srbija ima predsednika vlade. Za slučaj da prvi zamenik predsednika bude trenutno sprečen!

Sirotinja duguje zahvalnost vladi. Da nije vlade, ne bi ni nje bilo!

Mi smo u svim ratovima bili na strani pobednika. Još od Vuka Brankovića!

Ili je previše velikih Srba, ili Srbija nikad nije bila manja!

Ne razumem građane koji ne žele da plaćaju TV pretplatu, a gledaju RTS!




четвртак, 20. јун 2013.

MILAN TODOROV: ŽIVA MUZIKA

Fascinirao me je Rodenov Mislilac. Naročito ono kako drži ruku na ustima.

On je viđen čovek. Mnogi ga već vide iza rešetaka.

Poslednjih deset godina nisam nijednom zakasnio na posao. A onda sam to nadoknadio kašnjenjem na biro za nezaposlene.

Za mene se novac uopšte ne lepi, jer ja nisam čovek kome bi se išta moglo prilepiti.

Nezadovoljni građani su dvolični. Nije im dosta što su siromašni nego su sada još i gladni.

Nije problem što smo izgradili kuću nasred puta, nego što naš put nikud ne vodi.

Srbi su narod najstariji. Upravo nam ističe rok trajanja!

Na njegovoj sahrani je bilo mnogo zvanica, jer je svirala živa muzika.


уторак, 18. јун 2013.

VASIL TOLEVSKI: RAJ I PAKAO

Makedonija mi je majka. Očeva imam više.

Makedonija je istovremeno raj i pakao. Zavisi da li si  u vlasti ili u opoziciji.

Naš državni brod čas leti a čas roni. Zavisno od toga da li je kapetan orao ili som.

Makedonac bez ušiju i jezika – mrtav kapital.

Prvi napraviše da smo poslednji.

Predsednikov papagaj laže kao pas. Imitira gazdu.

Vođa nije bolestan. Takav je rođen!

Za dobar seks potrebno je dvoje.  Dobar narod i loša vlada.

Na sledećim izborima ću glasati za Crnce. Narod će bar imati za šta da se drži.

( Iz nove knjige „Biblija za nevernike“. Prevod i adaptacija: Milan Todorov)


RADE JOVANOVIĆ: NEKORIŠĆENA GLAVA

Naši političari ne kupuju novine. Jeftiniji su im novinari!

Srpska vlada je diskretna. Pravi neviđene greške!

Naši radnici nemaju sreće sa platom... Ne da im se!

Mi idemo Kolumbovim putem. Nadamo se da ćemo stići Ameriku idući na istok!

Da smo umesto pameti izvozili budale, bili bismo odavno u EU!

Dahije su izvele seču srpskih knezova... Knez Milošu je ostao samo kum!

Šteta što su demokrate izgubile glavu. Bila je nekorišćena!

Zašto ne bismo mogli živeti sa Šiptarima?... Kad možemo sa ovakvim platama!


Srbi su oduvek umeli da opevaju one koji su ih izigrali!

ZORAN T. POPOVIĆ: BOLJE JE BILO POD TURCIMA

Uzdigao se iznad uskih stranackih interesa. Sad uzima samo za sebe!

Bolje je bilo pod Turcima. Nismo placali, ni vodu, ni struju!

Sve sto sam imao potrosio sam, tako da je moj novac sad na sigurnom!

Raspisao sam se. Ne prode mesec, a da ja ne napisem bar jedan aforizam!

Sta se buni taj Sizif? On bar ima posao!

Zec je brza hrana. Tesko ga je uhvatiti!

Nije mu nista. Bolestan je u mozak!

Prodali smo se za saku dolara, jer nismo hteli da zivimo od tude
milostinje.

NAGRAĐENI AUTORI PARADOKSA

Dvojica stalnih saradnika PARADOKSA , Rade Jovanović i Ratko Dangubić dobitnici su dveju značajnih nagrada za svoje stvaralaštvo.
Rade Jovanović je dobitnik ovogodišnjeg TIPARA, na Danima humora i satire „Vuko Bezarević“ u Pljevljima.
TIPAR je najprestižnije priznanje u oblasti humora i satire na prostorima bivše Jugoslavije. Jovanović je nagradu dobio za knjigu aforizama „Samo da izdrži slamka“, objavljenu prošle godine u izdanju zrenjaninske Agore.

Ratko Dangubić dobitnik je nagrade za kratku priču „Košer biskvit Rokusen“ na konkursu koji su zajednički organizovali Mikser festival iz Beograda i izdavačka kuća Arhipelag a posvećen je pričama o legendarnoj beogradskoj Savamali.


среда, 12. јун 2013.

MILAN TODOROV: PONOĆ

Mi imamo visokokvalifikovanu radnu snagu. Čak i nepismeni imaju fakultetsku diplomu!

Pre nego što uđe u crkvu, vernik se prekrsti. Zna popa!

Klali su po kućama. Domaće je domaće!

Naše je samo onoliko koliko dajemo drugima. Ostalo nam otmu!

Nije trenutak da se raspravlja da li je pet do dvanaest, jer će uskoro ponoć!

уторак, 11. јун 2013.

RATKO DANGUBIĆ:NE ISPLATI SE BITI PATRIOTA

Ako je potrebno, mi ćemo se boriti diplomatskim sredstvima do poslednje kapi krvi.

Danas su samo budale patriote. Pa ni njima se ne isplati.

Kultura i treba da bude na poslednjem mestu u državi. Kome sam ja to sve govorio, bre!

I ja sam živeo od svog rada, dok nije moralo ništa da se radi.



недеља, 09. јун 2013.

RATKO DANGUBIĆ: POLA KRIGLE PIVA

To jutro je bilo neobično lepo. Taj fotograf Maksim, koje posmatra ljude i stvari, nije ovde redak gost. Stajao je jedno vreme u dovratku vrata koja iz kafane vode u baštu. Kelneri su se kretali po bašti restorana „Vltava“ s poslužavnicima ili kriglama piva u rukama. Pojedini gosti su listali tek pristigle novine, drugi razgovarali. Tamo su njih trojica (penzionera) stigli ovim redom: prvo je stigao Milan (u minut po dogovoru), posle se dogegao (koj minut kasnije) Veroljub i poslednji (zadihan, nije imao kome da ostavi kera da ga čuva dok mu se ne vrati kuvarica Julijana) Dejan. Tu (prvu) njihovu fotografiju napravio je Maksim anonimno (on snima zanimljive ljude i grad, lica, ptice i predmete). Milan je godinama radio kao novinar u poznatom dnevnom listu (i sada ima kod njih rubriku za zdravu ishranu), Veroljub je penzionisani profesor elektronike (trenutno se bavi pisanjem rada na temu: „Pupinova teroija prostiranja električnih struja“), a doktor Dejan je zoolog i predaje (honorarno) na privatnom univerzitetu o životinjskom svetu koji naseljava biosferu. Milan je, odmah kada je stigao, naručio kriglu piva, Veroljub se zadovoljio (kasnije) espresom i negaziranom vodom, a Dejan je uzeo koktu. Pre bilo kakvog razgovora Dejan je „morao“ da ispriča kakve mu muke zadaje pas Milorad kada ga ostavlja samog. U jednom trenutku je pokrio oči rukama, a onda digao ruke-kao da odustaje od razgovora. To je njihov redovni susret (viđaju se prve subote u mesecu i razgovaraju o pitanjima koja im izgledaju zanimljiva (i zagonetna). Ponekad razgovaraju i o zdravlju, o deci i unucima. Dejana posebno zanima kako psi osete da ih gazda ostavlja. Sva trojica su završila iste (davne) godine „Treću gimnaziju“, i ovo je osnov druženja (njih je život razbacao, iako su ostali u istom gradu). Imaju po sedamdeset i sedam godine (i koji mesec gore-dole), imaju članske karte klubova, razne kreditne kartice banaka i sva trojica i dalje (uprkos starosti) puše: Milan (kao i ranije) ne odustaje od „Drine“, Veroljub voli (druge cigareta ga guše) „Kent“, a Dejan „Malboro“. Veroljub je krenuo (s razgovorom) od Engleske kraljice Elizabete, a onda je raspredao kako je engleski kralj Henrik Osmi odvojio englesku crkvu od Rima, da bi mogao da raskine brak sa Katarinom i oženi se Anom Bolen (koja treba da mu rodi princa). Tako je Anglikanska crkva postala predmet razgovora, i rasparve kako se zajebao rimski papa Kliment Sedmi kad kralju nije dao blagoslov za razvod. Tada se Dejanu oglasio mobilni i razgovor je zastao. Trenutak je vladao muk, kao da su svi znali kakva vest dolazi. Javljali su Dejanu da je umro (jedini) preostali drug iz razreda, penzionisani general Radoslav, koji je (dugo) nepokretani. To je sve njih dobro potreslo. Red da plati račun je na Veroljuba, i on je zvao kelnera. Sudbina sve udesi. Sahrana je prekosutra na Topčidesrkom groblju, rekla je ta kuma Zorana Veroljubu. Iz bašte restorana „Vltava“ izašli su njih trojica pre vremena, gotovo bez reči. Znali su da  je sada na jednog od nih red. Posle je stolu prišao fotograf Maksim i napravio dve crno-bele fotogradije, i to one Milanove poluprazne krigle s pivom. Kelner Ivan je pospremao sto,  uzdisao, i nje mogao da se načudi kako su (takva) gospoda mogla u kriglu da bace tri opuška od cigareta (koji plivaju).

субота, 08. јун 2013.

RADE JOVANOVIĆ: BIRANJE VOĐE

Samoubice su dokaz da se u Srbiji može usrećiti ličnim radom!

Zločin se ne isplati. U nas nijedan zločinac nije dobio zasluženo priznanje!

Prosečni građani žive kao sav normalan svet. Po tome se razlikuju od političara!

Nikada Srbi neće imati Luja XIV. Pri izboru vodje, mi uvek polazimo od nule!

Nije tako opasno stanje na našim ulicama. Ne pogađa svaki metak!

Učlanio sam se u vladajuću stranku. Po cenu da postanem ministar!



MILAN TODOROV: ŽIRAFE

Naš narod živi izvan svojih mogućnosti. Niti živi niti mre!

On se obogatio preko noći, jer je znao šta nosi noć a šta nosi dan.

Mostovi spajaju ljude. Sve više lljudi spava ispod njih!

Na poslovnim ručkovima smo jeli nosoroge i žirafe, jer smo imali goste iz afričkih zemalja.

Mislili smo da će svi kriminalci biti uhapšeni, ali vlast je znala da je najbolje prekinuti kad je najslađe.

Živimo sve teže i teže. To je ta nepodnošljiva lakoća postojanja!

петак, 07. јун 2013.

ZORAN T. POPOVIĆ: PROBLEMI SA VARENJEM

Na nasoj estradnoj folk sceni, pojavila se jos jedna silikonska plavusa
zeljna probijanja.

Kucim se. Treba mi sve, od igle do lokomotive.

Nase sudbine su negde zapisane. Zato postoje dosijea.

Niko od nas nije svetac, jer su ta mesta odavno zauzeta!

Imam problema s varenjem. Zene, taste, sefa...

On zna zasto se borio. Danas je on ratni vojni invalid!

уторак, 04. јун 2013.

MILAN TODOROV: NAMEŠTAJ PO MERI

Mogli bismo da imamo dve žetve godišnje. Malo je jedna za ovoliko kukolja!

Slobodno možemo reći da smo pobedili na izborima. Nisu nas uhvatili!

Donedavno je narod imao najviše poverenja u crkvu, ali sad Bogu hvala nije tako.

Vlada ne poseže za nepopularnim merama, jer bi u tom slučaju morala da se bavi sobom.

Policija je protiv demonstranata upotrebila prekomernu  silu, pa su je ovi opravdano prebili.

Srbi žive kraće od ostalih evropskih naroda. Naročito kad ih ti narodi bombarduju.

Našim političarima je dupe sraslo sa foteljom. To se zove nameštaj po meri!

понедељак, 03. јун 2013.

ZORAN T. POPOVIĆ: DA ŽIVIMO KAO NORMALAN SVET

Mene zene prosto obozavaju, ali se s vremena na vreme zaborave, pa ja cesto
moram da ih podsecam na to

Mene zene opsedaju. Cesto mi dolaze u san!

Vremenska distanca cini svoje. Danas i ocevici istorijskih dogadaja, mogu
da posvedoce, da se oni uopste nisu ni desili!

Nema razloga za brigu. Jedna briga manje!

Mi ne mozemo da zivimo kao sav normalan svet, jer je svet poludeo!

Ovaj put je za zrtveno jagnje, vecinom glasova izabrano prase!

Moj ego je uvek uz mene. Zajedno smo jaci!




недеља, 02. јун 2013.

ZORAN T. POPOVIĆ. MARŠ GLADNIH

Ja sam uvek gladan, kad nemam sta da jedem. To mi otvara apetit!

Zatvor dobiju oni, koji se nisu dovoljno dobro otvorili prema sudiji!

Kosovo nam je prva briga. Brigo moja, predi na drugoga!

Vise ne mogu tri puta. Jedva uradim dva skleka!

Kad nemam sta da rucam, ja odem da prosetam i tako svaki dan ucestvujem u
marsu gladnih!

On je uvek imao razumevanja za sve. Zato je i prolupao!

U drzavi vlada opste sranje, mada mi nismo glasali za tu opciju!

Bili smo u takvom naletu, da je i provalija jedva uspela da nas zaustavi!

MILAN TODOROV: PARTNERI

Turci se nikada neće vratiti na ove prostore. Beogradski pašaluk im neće to dozvoliti.

Toliko volim pasulj sa rebarcima, da on kod mene može da prođe i bez pasulja!

Za mene pare uopšte nisu problem. Problem je što ih nemam.

Pop je zaslužio doživotnu. Umesto toga otpevali su mu "Mnogaja ljeta".

Imam toliko posla, da ne mogu glavu da dignem – reče poltron.

Doći će nam glave mangupi iz vaših redova!

Partneri u vlasti rade s pola mozga. Toliki je njihov koalicioni kapacitet.

Sahranila ga je žena,  još za života.