MILAN TODOROV: GROB BRANKA RADIČEVIĆA

 

 

Kao da sam danima jahao kroz pustinju. Usta puna prašine. Grad bez kiše je grad bez života. Radio se odselio. Studio M u mraku evropskih seoba koje, naravno, nisu ni dotakle seobu građana Ukrajine. U pozorištima gradskim dve premijere godišnje, umesto jedne nedeljno. Da se

razigramo.

Zatim te krupne žene sa jakim nogama koje gaze ulicama kao da ih osvajaju 1945.

Na kapijama fudbalskog stadiona golobradi mladići koji govore da nisu nikad ovo ili ono, brate. Giros u fišeku je sa isuviše malo mesa.

Imam utisak da je sve potrošeno. Star sam iako je moje kretanje kroz vreme još neodređeno. Uostalom, sad je lako napraviti kompilaciju sebe. CD rezači su tu, spremni. Ali, čemu?. Kako će taj drugi ja da izrazi ljubav, strah od zaborava i razlikuje požudu od naklonosti.

Svi igrači su već zauzeli mesto.

Tu su prijatelji, pratioci, nepoznati simpatizeri.

Akrobate neuhvatljivih ljubavi.

Da li pate?

Nekad je pisanje ljubavnih pesama trajalo po nekoliko godina.

Santa Marija.

Odlična kompilacija Erosa i hrišćanskog temeljca. Nosila je u dubinama taj večni nesporazum između uzavrele slasti i straha od smrti.

Ali, kad sam se ja rodio to je bio početak mog i kraj sveta pre mog.

Radio Temišvar je emitovao zurle i Staljinove pretnje, koje se nas nisu ticale jer smo imali žito na tavanu.

1989. kao novinar bio sam na onom krvavom trgu ispred centralne temišvarske crkve. Zapazio sam jednog mršavog psa koji se šunjao okolo. Puno krvi. Ništa se nije znalo. Niko nije prolazio trgom. Kao da niko na njemu nije prolio krv drugog čoveka.

Pričam to ženi koja u nekoj turističkoj turi obilazi Srbiju. Kaže da razume. Njen muž je tada bio policajac.

Kažem joj da je tada bio haos. Pijani vojnici na strmim okukama na Karpatu, graničari koji te puštaju da satima čekaš na praznoj rampi.

I tu je bio neki pas. Veliki beli kudravi ovčar. Samo što je ovaj spavao.

Sve je, uostalom, bilo potpuno amoralno.

Žena turistkinja kaže da bi volela da budemo prijatelji na Fejsu.

Zašto da ne?

Da, zašto da ne, premda širenjem virtuelnog sveta smanjujem sopstveni.

Od svog sveta očekujem da će me naučiti kako da prezimim ove smene primitivizma u gradu i svetu. Pontifaks.

Njegove nedeljne omilije ili kako se već zovu te lepe i mudre poruke pape Franciska koje sam prestao da pratim jer su postale tako neprepoznatljive
u insistiranju na opštoj moralnosti.

Da li imam probleme sa moralnošću?

Ko ih nema?

Sve više me privlači kliše večernje liturgije.

Njen šarm je zaslepljivao i moju majku. Ali, ne do kraja. Na kraju je postala sopstveni vernik i sopstvena ateistkinja.

Sutradan po njenoj smrti otišao sam kod mesnog sveštenikom sa molbom da joj održi opelo. Majka se plašila da mu se zamerila. Ali, nije bilo nikakvog problema.

Crkva je divna, jer zna da nikada ne treba da nas kažnjava.

Moj deda stric i baba strina su umrli u devedeset i nekoj godini u istom danu.

Kao da su izvršili samoubistvo u ljubavi, jer ne bi mogli da žive jedno bez drugog.

Opet ta Santa Marija!

Imena žena.

Marija je nada u iskupljenje. Ljubavnici žure. Iskupljenje je pažnja.

Mirišem na njih.

Ali, ja sada ne pričam o meni.

Ja sam postojao pre mene, pre nego što se pojavilo ovo osećanje privlačnosti i uzaludnosti istog osećanja.

Papa je na svoj rođendan  poručio ljudima da budu veseli pa dokle ide.

Imao sam druga koji je imao mamu i verenicu. On i mama su devojku svlačili do gola i oblačili pre izlaska u grad.

Bili smo na izletu. Bili smo veseli. One mučne vijugave stepenice do Brankovog groba na Stražilovu su mi stalno postavljale pitanje: šta radiš ovde. Imala je kristalno bele gaćice ispod minića. Po južnom vetru.

Uspinjali smo se ka grobu pesnika. Povremeno smo zastajali da uzmemo vazduh. Kako su izneli kovčeg do gore?

Snežno bele gaćice verenice najboljeg druga bile su orijentir zastava.

Znojavi pogledi.

Osim toga, bio je i neki praznik i svi su se tu penjali.

Da li sam zabijao drugu nož u leđa?

Elegantno, kao što se radi odskora.

Posvađali smo se zbog neke sitnice, nekog upaljača ili hemijske olovke koju sam ja njemu dao ili on meni pa smo zažalili oboje.

U međuvremenu ga je napustila verenica a majka umrla.

Nismo morali da se raskusuravamo.
Verenica za upaljač.

Ali, ipak on je u pravu što mi se više ne javlja.

Mi smo sada, kao i toliki drugi, prijatelji u zabludi.

Svaki u svojoj.

Branka su mrtvog doneli iz Beča. Penjali ga na Stražilovo i ponekad mi se čini, ne zbog te male erotizovane legende, nego zbog njenog glasa, glasa periferijske devojke koju niko ništa nije pitao, da je trebalo…

Ne znam.

Možda je ona htela da bude gledana.

Sve više osećam da nam nedostaju osećanja, ti otkucaji ne srca nego našeg brežuljkastog profila sa mnoštvom imaginarnih adresa na Fejsbuku.

Ti si?

Ja sam.

 

 

 

 

 

 

 

BOJAN RAJEVIĆ: DODIR

 

Ako je jednopartijski sistem jedno veliko zlo, koliko je tek višepartijski?

Ako je vjerovati vagi, ja sam dovoljan za kritičnu masu.

Ambasadori moraju biti podijeljene ličnosti jer treba da predstavljaju i svoje i našu zemlju.

Blago sinhronizatorima crtanih filmova! Oni daju glasove omiljenim likovima.

Bomba u paketu je poruka u uvijenoj formi.

Čovjek se osjeća kao kod svoje kuće svuda gdje mu mogu doći prinudni izvršitelji.

Čuvala bih djecu na teritoriji Njemačke ili Švajcarske. Odavde mi uvijek pobjegnu.

Ćutimo i trpimo kao što priliči junačkom narodu.

Da li je bar sir u mišolovci i dalje besplatan?

Da ljudima u postradalim područjima s vremena na vrijeme ne uputimo poneku poruku podrške, oni bi načisto presvisli.

Dan na koji ne pada nikakav jubilej zaslužuje da bude obilježen.

Dani su nam se odužili iako ih ničim nismo zadužili.

Dok traje kampanja od vrata do vrata, najteže je skinuti muku s vrata.

Don Vito Korleone je zaštitnik porodičnih vrijednosti.

Dostojevski bi ovdje napisao „Zločin i opomenu“.

Došli bismo sebi, ali nema ko da nas dočeka.

Dva i dva su pet. Uvijek je dobro imati alternativna rješenja.

Funkcioneri se nisu vjenčali sa funkcijama. Žive sa njima u divljem braku.

Građani pretjeruju u slušanju savjeta stomatologa. Oni im govore da ne jedu ništa samo dva sata.

Gvozdena zavjesa je prava stvar. Ne mora ni da se pere, ni da se pegla.

Hajde da se pravimo da ja ovo nisam vidio, reče svjedok učesnicima mafijaškog obračuna.

Imamo nove avione, a pravimo i papirnate brodove.

Industrija piva kod nas ima dugu tradiciju. Ječam žela Kosovka devojka.

Intervju sa predsjednikom možete pratiti i van granica naše države, ali ni tamo nije podnošljiviji.

Između dva zla, mi biramo kohabitaciju.

Jedno naučno istraživanje je potvrdilo da je Hitler definitivno umro 1945. Možemo da odahnemo.

Kad se dva jarca sretnu na brvnu, to je susret na visokom nivou.

Kad se uči istorija, svaki dan se nauči nešto novo.

Kad smo dotakli dno, mislili smo da će to biti samo dodir i ništa više.

Kad smo otišli dođavola, došli smo sebi.

Kako bezbjedno ukloniti mladež? Lako, samo je otjeraš u inostranstvo.

Kako je nastala pustinja? Tako što smo se previše opustili.

Ko jedanput slaže, i drugi put će dati predizborno obećanje.

Kosovo je naš Jerusalim. I pored njega je mrtvo more.

Kupci iz prodavnica iznose sve manje namirnica. Utisak je da ih izdaje snaga.

Lopta hoće u gol kad se dobro namjesti.

Mahovina raste na sjevernoj strani drveta. Vodi neprijateljsku politiku prema Zapadu.

Male ribe su stavljene pod lupu. Eto kako je došlo do hapšenja velikih riba.

Maratonci zavide političarima. Oni ne mogu toliko da pretrčavaju.

Mi smo zapad istoku i istok zapadu. Niko nas ne želi na svojoj strani.

Mito je sudijska nadoknada.

Mještani su s radošću dočekali vijest da je otvoren novi most. Neki su i skočili od radosti.

Molimo vas da nakon upotrebe čovjeka dezinfikujete ruke.

Na kojoj nadmorskoj visini se kod nas vodi visoka politika?

Na našoj političkoj pozornici, predstave se zbog bolesti glumaca ne otkazuju, već izvode.

Nas je bombardovao civilizovani neprijatelj. Bilo nam je zadovoljstvo.

Naš put evropskih integracija, koliko je to dana jahanja?

Naš svečani defile ispod trijumfalne kapije još traje jer nikako da ugledamo svjetlo na kraju tunela.

Ne izlazi mi se na izbore. Ukrali su mi izbornu volju.

Ne samo da se ne zna šta bi bilo kad bi bilo, nego se ne zna ni šta jeste kada jeste.

Ne sjećamo se jučerašnjeg dana, a slavnu prošlost pamtimo kao da je juče bila.

Nezamislivi zločin je počinjen za dobro žrtava. Da se ne naprežu da ga zamišljaju.

Nije bolest sve što boli. Medicina ima milosti.

Nije sve propalo kad propalo sve je. Uvijek može još da propada.

Nije to mrlja na obrazu, nego primjenjujemo terapiju blatom.

Ništa nije slutilo na zlo, a onda su se pojavili eksperti za bezbjednost.

Noćni obroci škode zdravlju. Pogotovo ako vas pojede mrak.

Nove plastične kese po parkovima. Priroda se obnavlja.

Njegoševa kapela je kao od Lovćena odvaljena.

Njegovom ludilu ovo nije debitantski nastup. I ranije je nastupalo.

Od vazduha se ne živi. Zato naš sadrži i povećanu koncentraciju praškastih čestica.

Oni koji su bacili mrlju na njegov moralni lik, u potpunosti su ga prekrili.

Osnovna karakteristika homosapiensa je govor, ali ne politički.

Ostavili su neizbrisiv trag. Peri, ribaj, ne vrijedi...

Osuđenom na smrtnu kaznu su pročitana njegova prava, jer neznanje prava škodi.

Ovdje je mnoge ulica školovala. Ona je naš najveći prosvetitelj.

Pacijente nije etično snimati nadzornim kamerama. Drugo su kamere javnog servisa.

Po jutru se dan poznaje. Dok ga još nismo upropastili.

Pokvareni televizor popraviću uz pomoć crvene vrpce. Njenim presijecanjem ću ga pustiti u rad.

Poseban značaj ima ljudski kapital, rekoše ljudožderi.

Posjetioci našeg muzeja mogu vidjeti čega sve u njemu nema.

Poslanici dobijaju mjesta po Dontovom sistemu, mada bi bilo bolje da ih dobijaju po Danteovom.

Prilikom posjeta stranih državnika, zemlja se gura pod crveni tepih.

Pristojnost nam ne dopušta da kažemo ko smo, odakle dolazimo i gdje idemo.

Prodali smo dušu đavolu. Naknadne reklamacije ne primamo.

Protesti su ključ za uspješnu borbu protiv nestašica. Mnogo je samo kad biju.

Psihijatri rade i na crveno slovo. Toliko imaju posla.

Puna su nam usta dijaloga, a ne priča se punih usta.

Ratni požari se ne razlikuju od običnih. I oni su najčešće podmetnuti.

Ratove treba ostaviti za mirnija vremena.

Razgovori se vode preko nišana. On je posrednik u dijalogu.

Retrogradni Merkur, retrogradna Venera... Zemlja se ne da!

Situacija se toliko brzo odvija da je uskoro više neće ni biti.

Skupština nije cirkus. Repertoar cirkusa se stalno mijenja.

Slavimo poraze jer znamo kakve su nam pobjede.

Slupane automobile treba izlagati u muzejima savremene umjetnosti. Imaju odlične performanse...

Sreća nam se smiješi. Na čemu je?

Stavio naočari ili ne, ne vidim dobro.

Svaka čast našem zdravstvu! Svaki čovjek ima dijagnozu.

Svaka ptica svome jatu leti, ali gdje naći jato dvoglavih orlova?

Svako ko hoće da se bori protiv korupcije od nas ima pruženu ruku.

Teku med i mlijeko. Protestuju pčelari i mljekari.

Toliko sam emotivan da sam plakao i kad je umrla Medlin Olbrajt.

Trka u naoružanju je nepravedna. Starter već na početku posjeduje pištolj.

Trula demokratija pokazuje visok nivo demokratske zrelosti.

Turci su ovdje bili petsto godina. Tada smo se uspješno promovisali kao turistička destinacija.

U Osmansko carstvo smo odmah ušli. Tad smo brže ispunjavali uslove za punopravno članstvo.

U rat nismo otišli obezglavljeni. Otišli smo s glavom.

U želji da se doškoluje, kupio je još jednu diplomu.

Ublažili smo retoriku prema neprijatelju. Sad ga zovemo strateškim partnerom.

Uhapšeni ne sarađuje sa policijom. Stalnim mijenjanjem ličnog opisa joj odmaže u prepoznavanju.

Umro je prirodnom smrću u toku informativnog razgovora. Vrijeme brže prolazi kad se razgovara.

Upisan je velikim slovima u istoriji. Caps Lock je ostao uključen.

Većinu ljudi uhvati jeza kad čuju sopstveni glas. A tek kad vide kome ga daju...

Višestrukom povratniku u vršenju krivičnih djela olakšavajuća okolnost je to što ni do sada zbog njih nije osuđivan.

Vjetroelektrane ne rade. Vjetar je iskorišćen za vijorenje zastava.

Zašto obolijevaju i vakcinisani? Zato što bolest ne poznaje razlike među ljudima.

Zašto se i dalje prodajemo? Zato što niko neće da nas kupi.

Zemlja traži vrijedne ruke i đubre, a mi joj samo polovično izlazimo u susret.

Zujanje u ušima nije bezazleno. Pogotovo kada zuje sirene za početak vazdušne opasnosti.

RATKO DANGUBIĆ: ZLATNI CRVI

 

 

 

A on je, davno je shvatio, od onih koji mogu da gledaju, a da i ne vide ono što gledaju. Pred nogama mu se stvori njegov ćudljivi pas Major: on ga ovlaš gurnu desnom nogom. A odavno dokolica ili neki njen đavo ubace u njegovu spisatljesku rutinu kakav mutan, tuđ događaj. Prijatelj mu je poslao korpu crvenih jabuka. Evo ga u sasvim prikladnoj situaciji, njega se neko lepo setio. Početak je raskalašnog septembra: sazrevanje ga na određen način i uznemirava. Sedi na tremu, zaista je lep jesenji dan, i on zagrize veliki, sočni plod. Pomislio je na ostarelog prijatelja i kako život brzo prolazi. Od uvek ga je zbunjivalo što je linija između sreće i ostalog tanana, nepouzdana, i njemu, kao piscu ovo smeta. Odjednom pod zubima oseti nešto tvrdo. Zaboravio se, kroz telo  mu prođe jeza. U jabuci je bio zlatana crv: rekli bi koji znaju, 24 karata na čudnom mestu. Malo je nedostajalo da crva proguta, bila je to vesela situacija, nesvakidašnja ali malo prkosna. Kada bi makar mogao da poveruje da prijatelj o tome ništa ne zna, i da nema šta da mu zameri. Prijatelj je bio profesor i alhemičar, a mogao je da laže za dvojicu.

Ipak, profesor je profesor i starac, a alhemija nedokučiva nauka. Gotovo sa asketskom strogošću isekao je sve jabuke iz korpe: u svakoj je bio po zlatan crv. Počeo je da duva blag vetar od Dunava. Imao je punu šaku zlatnih crva, koji su iznenada, u dodiru sa njegvom kožom, uz njegovu topotu i jesenje sunce, oživeli: gmizali su mu po dlanu. On požele da ovo fotografiše, ali nije imao filma u aparatu. Uvek je voleo da bude posmatrač određenog događaja, jdva, bezvoljno, učesnik: shvatao je da se neke pojave ne mogu prosto tumačiti. Kroz glavu mu prođe šta mu je otac na samrti kazao: “Podignuta glava mora jednom da klone!” Dok su se crvi uvijali u tegli u kojoj je ranije bio pekmez od šljiva, isečene jabuke bacio je kokoškama i morkama da kljucaju. Ponovo se setio prijatelja, profesora i alhemičara: i pitao se koliko je u profesoru ostalo od alhemičara. Ovo je bio događaj od koga bi, pomislio je, mogla da se napiše dobra priča. I onda se na na tremu pojavila njegova žena, zakopčavala je bluzu. “Juče si dolazili da te traže dvojica”, smešila se. “Jedan jako debeo, a drugi jako providan!” A ker Major zalaja.

MILAN TODOROV: POMERANJE

 (Posvećeno Virdžini koju sam upoznao jednog leta kraj izvora ispod Durmitora)

Uvek sam mrzeo pomeranja kazaljki i to petljanje sa vremenom na koje apsolutno nermamo nikakav uticaj.

Kinezi i njihove bateruje za satove koje traju najviše dva meseca.

Ruski sat koji sam dobio od teče Imrea iz Mađarske. Sat koji još kuca u nekom koferu ispod kreveta. Ružan, ali tačan kao smrt.

Kad bolje razmislim, nikad nisam pogledavao na sat kad sam bio opušten, miran i, možda, srećan.

Vreme je, ako me neko pita, dodatna obaveza životu. Dijareja na Rahmanijevom koncertu u pola devet.

Ipak, da bi opstao, potrebno je da glumiš poput tolikih drugih, da imaš brdo obaveza.

U stvari, imaš samo obavezu da popiješ flašu vina, pogledaš na društvenoj mreži žene kojesu strašno angažovanaedanju da bi lakše prepričale noć.

Ali, ti si kreten. Kao i svi muškarci. Ali, možda je to ono što tebi i njoj u ovim godinama baš treba.

Pravilna ishrana daje im telo mlađe od onog iz lične karte.

Zatim rekreacija. San. Hm. San je postao san od nekog vremena.

Plašiš se da odeš u krevet. Sklopiš trepavice, ne oči pobogu, ali vidiš da nešto nedostaje.

Da li bi vredelo da razgovaš sa njom.

Ali, pre svega, razjasni ko je ona.

Dobro, ona je u svemu tome potpuno čista. Ti si je zavodio ili pokušavao da je zavodiš. Ona se u početku izmicala. Bio si uporan. Činilo ti se da je sve to uzaludno. Nemoj ništa da očekuješ i neće ti biti žao ni zbog čega.

Sedite uz reku. Par piva. Ne smem više zbog policije i vožnje.

Ovo je najgore vreme. Nisu strašni ti prelazi iz toplih dana u hladnije, nego upravo ova nevidljiva noćna zahlađenja.

Ona izazivaju halucinacije.

Ja se pretvaram u nekog ko nosi tvoj donji veš. Istine radi, ja sam taj koji ga pere i sunča a zatim te navodi da ga obučeš.

Ti to odbacuješ. Mršava mlada žena se pita da li bi, u tvojoj situaciji, to učinila.

Na tvrđavi je roj muškaraca i žena koji nimalo ne brinu o takvim stvarima.

Moj mali pitomi podstanar ni danas nije bio na svom radnom mestu u javnom toaletu na vrhu tvrđave. Iznenadiću se kad saznam čime se bavi. Možda?

Telo mršave žene sa duguljastim grudima dopušta snu da te savlada.

Rano, oko četiri sati izjutra, odjednom je u tvom zagrljaju poznato telo.

MILAN TODOROV: ODJECI

 

 

Ako postoji samo ono što iskusimo onda ne vredi pričati o stvarima koje želimo.

Takođe, ne mogu da pišem o sutrašnjem danu.

S tim u vezi divim se osobama koje su usredsređene na svoje telo. Telo je motor svih očekivanja.

Nimalo me to ne čudi. Osoba koja vlada svojim telom u smislu održavanja snage, izgleda pa i dopadljivosti – zaslužuje poštovanje. Jer, to je izabrani put. Taj put je, svakako, uzbUdljiv. Tela, po pravilu, privlače druga tela.

Podstanar posle Trubača skuplja slike lepih ženskih tela.

Deluje mi kao vrlo fin momak. Preterano usamljen. Sve te devojke i žene, uglavnom lascivnog izgleda, koje on lovi u svojim kontaktima na društvenim vezama su jednako načete nekom novom, za sada još nejasnom vrstom bestidnosti koja te na pitanje šta bi ti sa mnom i ja sa tobom, tera da slegneš ramenima.

Naši svetovi su već izgrađeni. To što nismo preterano srećni u njima nije nikakvo opravdanje da pojedemo sreću onog drugog samo zato što smo ophrvani golom fizičkom željom.

Potrebno je nešto da nas zaustavi.

Ja sam Pesnik.

Ja sam zaustavljeni Eros svih mrtvih. I tebe i mene.

I mi dolazimo kao objava nekog proročanstva u koje ne verujemo. Jer proročanstva su poput semafora. Trepću i menjaju se.

Šta će pričati deca o nama?

Sve je misterija.

Možda upravo sada potkopavamo njihovu dobronamernost.

Mada, uvek sam se pitao  ko čuva naše anđele čuvare.

Od onog što sam niko neće napraviti mumiju koja je trajna. Namerno ne kažem večna. Uostalom, bio sam u Luvru. Toliko sarkofaga u svetu koji nimalo ne razume njihovo poreklo.

Ni ja tu ništa nisam razumeo. Da li su stari Egipćani mumificirali svoje vladare da bi osporili život posle uskrsnuća o kome govori hrišćanska vera kojoj pripadam?

Mislim da se i u tom pogledu bogati tuku na račun siromašnih.

Interesanto mi je da su manje bogati Egipćani zaveštali da im posle smrti balsamuju ne celo telo, nego samo pojedini njegov deo.

Tako da postoje balsamovani i savršeno sačuvani prsti, šake, pa čak i cele ruke mrtvih velikodostojnika.

Pesniku je dovoljna silueta na kamenu pored mora. Dugačke, još mlade noge, trup gibak i grudi nejasne veličine ali sa razdelom između kao znakom dugog nepripadanja drugom muškarcu.

Budalo, kaže mu lektorkinja i poklanja mu kutijicu sa prahom krila leptira.

On celu bogovetnu zimu pokušava da ih oživim duvajući u taj prah sa njihovih jednogodišnjih kriula.

Naravno da od toga nema ništa. Međutim, sadržaj kutijice se volšebno smanjuje.

Kako, pitaju ga kolege u radiju. Ili mu se pričinjava da ga pitaju.

Šta ja znam, kaže. Možda samo žalim za onim što sam bio ja.

Zatim odlazi na spavanje. Spava u sobi sa ogromnim ogledalom u kome se smenjuju sve žene koje je imao ili mogao da ima.

Kad se ujutro, težak, probudi - ne seća se šta je prethodne večeri video u ogledalu.

To je strašno. Ali ne može ništa protiv osećanja koje trule. Jedino da razdvoji, kao onaj pametni srpski geak, devojku za ljubav od devojke za ženidbu.

I?

Možeš da čuješ kako u mrkloj noći neki auto dolazi i odlazi.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: LISICA

 

U svetu traje pravi mali rat oko toga koja ko je kralj životinja. Dok germanska i keltska kultura smatraju da je to medved, Romani s druge strane smatraju da tu ulogu ima lav.

U košmaru civilizacije iz koga pokušavamo da se probudimo, životinje, bez imalo sumnje, imaju najveću ulogu.

Kad sam bio mali za mene su životinje bile samo ptice. Sećam se kako tamo, u starom zavičaju, idem po beskrajnom polju požnjevene pšenice i plašim prepelice na jajima.

One bi prhnule pred našim koracima ili lakim udarcima biča od vrbe a zatim se opet vraćale u svoja gnezda u kojima su se kostrešile pred nama koji bismo se vraćali i u čudu pogledavali na njihovu netom osvojenu pobedu.

Da, pobedu, jer pobeđivale su nas svojom predanošću da šire život kojim će se posle razilaziti, ali nema veze, važno je otpor njegovom uništenju.

Vraćam se kući. Opet između dva groblja, Starog i novog. Mada između grobalja nema razlike.

Važan je samo prolazak. U kasnim noćnim satima trudim se da projurim autom što brže. Ne, nisam sujeveran. Ali, uhvatio sam sebe da ako sporije vozim češće pogledavam na časovnik iznad volana.

Sada je 23 sata i 15 minuta.

Za dva minuta biću u svojoj kući. Upaliću, bez velike potrebe sva svetla u njoj i izvan nje. Prethodno ću se popeti stepeništem za koje sve više verujem da me prestiže. Ne mnogo. Za stepenicu ili dve.

Iznenada, na blagoj krivini u svetlu farova ugledam životinju koja pokušava da pređe liniju puta. Usporim, ali ona se trgne i krene unazad. Po dugom, širokom repu znam da je lisica. Sudeći po veličini, mlada je.

Odakle se vraća?

Čitao sam da su lovci prethodnih sezona ostavljali mamce u kojima se nalazila vakcina protiv besnila. To znači da su lisice sada bezopasna divlja stvorenja koje traže našu naklonost.

Ali ta stvar sa naklonostima u vremenu beskrajno raširenih društvenih mreža preko gradskog pejzaža je kao mrlja od mastila na belom papiru. Ako ne kapneš, neće se raširiti.

U svakom slučaju, desilo se noćas da je jedna slobodna životinja pokušala da mi pređe put i jedna sloboda je prestala da postoji.

Voleo bih da znam tačnu putanju mladih lisica na ovom brdu na kome živim.

Gde si bila danas?

Zašto?

Šta te je gonilo da ideš?

Instinkt čega?

To je kao odsecanje hleba.
Odrežeš šnitu, pa još jednu.

Da li je lisica bila gladna?

Ali, to nije pravo pitanje. Pravo pitanje je šta dolazi.

Šta je to što će ovaj moj mali ponoćni doživljaj između dva groblja izdvojiti od ostalih doživljaja dana?

Izdvojiti od prećutnog treptaja trepavica, brzog hoda niz kameno razdelje od stepeništa, pokret rukom da se vrate ključevi nečega za nešto…

Crte lica, na trenutak. Moj zabačaj glavom.

Zujanje insekata,

Kralj životinja je vreme naše neskladnosti.

Mlada lisica čeka.

Divna je.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ČAJ OD DIVLJE TREŠNJE

 

Ulice u ovom gradu postaju jedna ulica. Toliko su sve iste.

U svima se nešto radi, tako da čovek nema vremena da se veže za jednu sliku pošto je brzo smenjuje druga.

Čovek bi morao da bude ptica da bi se orijentisao. Ptice, naime, imaju prirodni algoritam u glavi koji im omogućava da registruju zemljine polove.

Tačnije magnetizam polova.

Magnet je telo koje ima osobine privlačenja.

Ako je to tačno onda je zaista porazno,

Uzmimo kao primer pčele i cvet. Ovo je vreme cvetanja hiljadu cvetova. Sedim u drvenoj stolici – plastiku ne podnosim – i posmatram kako na desetine pčela doletelih ko zna od kuda, kidišu na cvetove ranostasnih voćki. One su tu da ga oplode. Ne vidim, ali pretpostavljam da su cvetovu zbog toga srećni. Međutim, posle te nežne svemirske svadbe, čini se, svako odlazi na svoju stranu. Pčele na jednu, a cvetovi… Ostaju tu gde su.

Oprašen cvet. Poludela pčela koju sam kao mali zvao čpela.

Interesantni su nazivi. Sve žene koje su mi, na ovaj ili onaj način, zapale za oko – imale su imena koja su se završavala na A. Početno slovo abecede i azbuke.

Šarm njihovih imena proizilazio je iz semena tradicionalizma uvaljanog u sve veću potrošnost morala grada.

Stari roditelji koji ujutro po pola sata ne otključavaju vrata stana, jer uveče izvuku ključ iz brave da bi , ukoliko umru, deca mogla da otvore vrata rezervnim ključem bez razvaljivanja.

Moj prijatelj se razveo od žene. Nastavili su da žive u istom stanu. Samo, žena se uveče zaključavala u svojoj sobi. Onda je on razvalio vrata.

Mislio je da ga još voli.

Dve godine, uslovno,

Tako nam i treba.

Ali, da li one znaju da kada ga kažnjavaju, tog svog muškarca jednog bivšeg života, one hvale njegovu ludost ? Drugačiju od propisane.

Šta, uostalom, kada bi posle toga muški besprizorni siledžija izvršio, svima milo, samoubistvo?

Ne branim nikoga, da se razumemo.

Vezanost za drugo ljudsko biće dovoljno govori o oslobađujućim primesama u presudi: neko nam je potreban.

Posledica ovakvog razmišljanja je da više ne čitam novine.

Trudim se da što manje znam o svetu.

Kuda ide?

Da li još postoji?

Ako postoji, da li će i kada prestati da postoji.

Kao da na to mogu da imam uticaj.

Ali, posledice magnetizma koji vlada svetom ostaju.

Da li moram da volim?

Ne želim da znam odgovor.

 

Uostalom, nije li on u prirodi koju je potrebno razumeti?

Uzmeš žilet, staviš ga u prevoj kažiprsta i dlana. Potom stisneš šaku iznad cveta ili ploda biljke.

Kap krvi.

Drhtiš.
Šta bi bilo da sam više voleo?

Da li su pčele amoralne, a cvetovi nevine žrtve.

Skuvaj čaj, molim te.

Onaj od divlje trešnje?

Od divlje trešnje.

Znam da tako nešto ne postoji, ali čaj od divlje trešnje je stvarno dobar u neko rano proleće za koje niko ne zna kuda će dalje.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: TAČKA OSLONCA U KOJOJ SI TI

 

Svi smo nekad imali zavičaj.

Ali, ne bih o tome. Moj zavičaj je već dugo ovaj grad. To je grad od koga sam dobio sve i koji mi je to uzeo.

Ali, novi zavičaju – nisi me slomio. Nikad ti i ja nećemo biti isti.

U pola sedam uveče kratko zvone zvona na Sabornoj crkvi.

Zvone svako veče, pouzdano.

Ponekad, uđem. U stvari, uđem u crkvu kad god sam u blizini.

Ne znam šta me muči. Kad bih to znao da li bih ulazio u hram više ili manje?

Nedavno sam na te-veu gledao emisiju o kriminalnim prodavcima zaštićenih divljih vrsta: zmija, lavova i medveda. Reporter se krišom uvukao u njihov zabranjeni rezervat i snimio mnogo praznih kaveza.

U jednom je bila kornjača.

To je bilo sve.

Kornjača je jedva micala.

Pobrala je sve moje simpatije.

Odskora držim mobilni na vibro.

Danas sam bio na Dunavu. Ulaz u mali gat je presušio.

Uska voda u proleće nije najbolji znak.

Ali, ne učestvujem više ni u tome.

Nekad sam imao čamac, pramac, psa na njemu, kućicu u šumi i iluziju da je to dovoljno za raj.

Za mirno spavanje do kraja.

U mojoj zapadnoj sobi – zapadnoj jer u njoj sunce zri do mraka – osećam se kao da su nečije oči sve vreme na mom prozoru.

Sve je, shvatam sada, dockan, pitanje identiteta.

Stanište je identitet.

Stan, žena sa kojom se čovek porečka i zatim ode na dunavski kej. Tamo vidi čoveka koji skida svoje odelo i ulazi u Dunav da se osveži. Ništa posebno, ali za čoveka koji se gadno podžapao sa ženom taj ulazak un reku nepoznatog deluje kao izazov slobode. On, takođe, skida odeću, uredno je slaže pored odeće nepoznatog i uskače u hladni Dunav puštajući da ga njegova jaka voda nosi. Usput razgleda tvrđavu na drugoj strani. Kad posle izvesnog vremena skrene pogledom na kej, primećuje da  nepoznati kupač uzima njegovu odeću, majicu, pantalone u kojima mu je novac i dokumenti. Viče, mlatara rukama, pliva uzvodno, ali neznanac je uzeo njegov identitet.

Nije važno šta je posle bilo u ovoj divnoj priči, koju sam pozajmio od Tišme.

Važno je da je Pisac posle izlaska iz vode uzeo identitet neznanca koji se, najverovatnije, udavio, jer, videlo se, beše loš plivač.

Bilo je za očekivanje da se vrati kući, ispriča ženi šta je bilo, možda se izvini, zatraži oprost, ugladi stvar do večeri i kreveta.

Međutim, on, neočekivano, krene van grada nameran da nestane zauvek.

Čovekov život i njegova sudbina su, sve češće mi se javlja ta misao, poput opruge nekog živog mehanizma. Kad se napregne sledi odvrtanje bez kontrole.

Ali, ko kontroliše ovaj svet?

Sve je više dokaza da je zrelost u njemu izgubljena nepovratno.

I, šta je zrelost.

Moj otac je bio stariji od moje majke trinaest godina.

Govorim to svom poznaniku, svetski poznatom po naučnom radu o primeni mehaničkih zakona u medicini.

To je, kaže mi, stara stvar. Srce kuca van tela. Srce je kocka leda na poslužavniku. Tok svesti koji se topi.

Obale su veštački uzdignute.

Kanalizacija zviždi iz rupa za atmosferske padavine.

Prostori za život nam se stalno sužavaju.

Voleo bih da još jednom dotaknem dno koje moja slepa duša sad još jedino oseća.

Dno.

Dodir.

Dance.

Ispod mosta fotografije krhotine mostova. Dana kada su se oglasile sirene.

Bilbordi smrti nas još ne napuštaju, a tako bih voleo da nemam više mesta za skrivanje. Tu kuću, tu baštu sa malim, prolaznim cvećem.

 

 

 

 

 

DOBRIVOJE ANTONIĆ: KOŠMAR

 

Na ovoj planeti svi, sem nas, žive u kosmosu. Mi živimo u košmaru.

 

Penzioneri od usta odvajaju da bi kupili veknu hleba.

 

Našu svetlu budućnost vidi samo slepi vođa.

 

Zla kob izbeglica - od diktature pobegli u Srbiju.

 

Ostajte tamo. Nemate se rašta vraćati.

 

Moja žena u prošlogodišnju haljinu može da uđe samo pomoću foto šopa.