MILAN TODOROV: PITANJE

Dobro jutro,

Dobro jutro.

Tako se pozdravljaju

Čestiti građani

Ovog čestitog grada.

Ne pitaju jedno drugo

Koga ste ubili

Noćas u snu?

NINUS NESTOROVIĆ: OMČA

Svako od nas oko vrata nosi ono što mu finansijska situacija diktira: 

neko zlato, neko srebro, neko kravatu, neko omču...

ZORAN T. POPOVIĆ: POSETA

Idem  kod mog neuropsihijatra danas. Osećam da imam blagu psihološku prednost.

RATKO DANGUBIĆ: BABA

          

          A postoje misli koje umeju duh da razvedre, kao kad smo bili mladi. To kako ponekad pišem priče je krajnje besmisleno, poremećeno. A nije da nisam čitao priča i knjiga, i onih koje su se pojavile na vreme i onih u nevreme, koje su objavljivane u zlatnim i prilično teškim vremenima, i zaboravljane i pamćene. A od dve stvari na koje uvek treba mislit, život je uvek jedna-drugu donosi slučaj.

          I video sam, nekako u prolazu, kako su trojica zanesenjaka nabavile neke lake instrumente, i postavila na krov Savove garaže. I pokušao sam da savladam tehniku toka svesti, da vidim gde je ovde priča. I meni se ponekad i dešava da sam zarobljen u vlastitoj glavi, kao zatočenik svojih misli. I kao da je ulaz-i izlaz iz glave blokiran. I ne jednom sam tragao da nađem kakav postoji način da se izvučem iz svoje glave, da uteknem od određenih prikaza koji su stigli do mene. Jednom se dovuku na prevaru, drugi put na silu, i kod njih lepi reči ne pomažu. A onda pomislim da odem u drugu priču, tuđu ili svoju, da se kanem zanesenjaka i njihovog orkestra, ali ne uspevam. I radio sam na bežanju od ovog prizora čitav dan, rekli bi od jutra-do sutra, a onda pomislio kako iz svega stoji njihova baba koja je s njima na krovu. Teško mi je da sebi objasnim šta se sa mnom dešava, a još manje s pričom. Tu se misli pretvaraju u vojnike koji vršljaju po tvrđavi, i glava je, taman tako i osećam: kao tvrđavu. Postoje trenuci, svestan sam, gde čovek može da zove nekoga da pomogne, ali ovde je to jalov posao. I šta onda? Zažmurim i zamišljam ovaj orkestar od tri unuka koji imaju opasnu babu. I sviraju nešto što je, valjda, džez, i zamišljam kako se ovde, ispred garaže, skupio svet i krste se. Tu kao da je bilo i onih kojima se ovo dopadalo, dobrovoljaca, koji aplaudiraju. I svaki od ova tri zanesenjaka imao je svoje sulude ideje u muzici, i posebnu garderobu, ali okupljeni su gledali babu, sašaptavali se, smejali, stvarnost je nemilosrdna, nepopustljiva. I ti što su se sjatili, mogli bi se nazvati sledbenicima neobičnioh pojava, i odjednom su se ponašali kao da im se sve smučilo i u odlasku su tražili spasenje. Tako oni, odjednom, nestaju u punom mraku priče, i samo se čuje muzika. Tu je bio, na kratko, i fotograf s blicem, koji je prizor snimio. I poput izmišljenih posmatrača, ljubitelja muzike, i ja sam poverovao da je orkestar davno snimljena razglednica, a nikada ne poslata. I ovo bi, ako se nađe u priči, pomislio sam, sutradan, sve moglo da bude sasvim lepa fotografija: trojica u orekstru: baba okružena unucima. I vreme je da mislim na nešto drugo, jer ni sve što se izmisli ne može se progutati. Otvorio sam oči, i isključio se iz sanjarenja.

          I odlučih da ne budem više svirep prema viđenom prizoru, odlučih, ali sam svirep. Kad sam shvatio da sam daleko otišao u razglabanju, bilo me je i stid i vratio sam se mislima u glavi. Odjednom i moja ljubaznost prem sebi postade mamac da sve ovo zabeležim. I ovo je jedina usluga koju sebi mogu da učinim,  da se ovde zaustavim. „A šta radi baba u orkestru?“ Ništa posebno, baba svira bubnjeve!

NINUS NESTOROVIĆ: ČASOPISI ZA ODRASLE

Ako pisac sam,u roku od osam dana,ne bude želeo da izađe iz čitanke,

vlast će morati da pošalje izvršitelje, da ga izbace iz nje!

U časopisima za odrasle erotiku je zamenila politika,

ali je čitalačka publika i dalje ostala ista.Podrumi i šupe u našim gradovima su potpuno izašli iz upotrebe.

Mi u njima više čak ni političke protivnike ne držimo!

Ljude robote ne izvozimo.

Njih pravimo isključivo za domaće tržište.

Za razliku od hrabrosti i junaštva, deca kukavičluku ne moraju da se uče.

On je nasledan.

Uz pomoć običnih kutija mogu da se izvedu mali, sitni mađioničarski trikovi.

Oni, najveći, samo uz pomoć glasačkih.

Da ne bi uznemiravale našu javnost, sve pametne misli treba da se vrate tamo odakle su i došle,

pa nek tamo prave pometnju...

MILAN TODOROV: MNOŽINA DOBROG ČOVEKA

Umro je dobar čovek

Kažu dobri ljudi

Dok pale voštanice

Na njegovom pragu

Jer su njega odneli

I sahraniće ga tamo

Odakle je i došao 

Ali varaju se svi koji misle

Da oni pale sveću

Njemu. Ne, oni to sebi

Za života krešu žišku

Ne bi li dali primer

Ličnog humanizma

A  dobrom čoveku

Ti dobri ljudi nisu ni 

Tanjir vruće čorbe 

Dali dok je gladovao.

RATKO DANGUBIĆ: ODAVDE

Hodao sam, misleći kako da se otarasim jeftinog kineskog kišobrana za jednokratnu upotrebu. Najavljena kiša nije stizala u Beograd. Na sve strane skupi bilbordi, stranke zovu na parlamentarne izbore. Prolazim ulicom ispod Skupštine, gde je divlja berza udžbenika. Običaj je, proistekao iz siromaštva i drugih razloga, da se prodaju, kupuju polovni udžbenici. I nakupilo se I preprodavaca. Sve je nadrdano u ovoj zemlji,mislim,  pa i ovi ljudi. Povici, mrmljanje, materijalizam i gore dobri Bog.

Uputio sam se preko Trga, nekada drugova Marksa i Engelsa, kroz Bezistan u javni nužnik u podrumu restorana “Ruski car”, i mislim: na udžbenicima treba da piše s kojim je uspehom dete čiji je udžbenik položilo razred. Više bi trebalo da vrede oni gde su đaci odlični. Na vratima  javnog nužnika starica, koja ga održava, prepire se s mladićem koja nudi da plati hiljadarkom. Starica se nervira, misli da se ruga.

Momku je nelagodno, i snebiva se. “Nisam odavde, tek sam došao!” Starica pokazuje sitninu, hrpu metalnog novca. Plaćam za momka i sebe, koji zbunjen zahvaljuje. Dok momak grabi niz stepenice, starica gunđa: “Svi vi niste odavde, a svi ste ovde.” Ostavljam, začuđenoj starici, i kišobran. Idem Knez Mihajlovom, u ušima mi reči starice. Ulica se menja, stranci halapljivo grabe najskuplji prostor. A meni u glavi i njena druga staričina rečenice: “Svi niste odavde, dok se ovde ne poserete!”