MILAN TODOROV: FRIZERKE

 

Frizerka iz salona pokraj koga prolazim svako veče i njena pomoćnica, obe sa velikim napumpanim usnama i uvek u uskim zategnutim trenericama bele boje, sede na stolicama ispred radnje, puše, merkaju i uglavnom se bave ocrnjivanjem sveta u prolazu.

Pored njih prolazi hiljadu ljudi dnevno. Ti ljudi ne osećaju ništa prema njima, frizerkama. Njihova perspekktiva je srećno zakovana za istinu da će ljudi uvek imati potrebu da oblikuju ili skraćuju kosu, da se dopadnu sebi i drugima. One će se udati, kuvati, imati decu, prati veš, svađati se sa mužem, ponekad ga prevariti i znati da i on to njoj čini i tako do duboke starosti.

Mislim, možda su zbog toga, te izvesnosti, na neki način srećne. Ako ne srećne, a ono spokojnije od mnogih.

 Posao im, čini se, dosta traljavo ide, ali još se drže u gnezdu pored plavog salona u kome sam se nekada, dok sam bio radijski novinar, redovno šišao. Tada nisam razmišljao o njihovom poslu, premda je trebalo, jer moj deda je bio berberin i u Čigagu je stekao licencu za barberi najstora i brijao je Crnce koji su radili u obližnjoj čeličani i moja baba ga je molila da jednom recne obraz nekom crnom radniku da vidi da li mu je i krv crna. Deda je to učinio. Crnac se trgao. Iz obraza je potekla crvena krv.
Baba se čudila. Čudila se kao one dve devojke frizerke, jer ljudi i žene misle da mogu da prepoznaju ljude po fizičkom izgledu ili po ponašanju ili po ko zna čemu. Ali, ljudi se vešto kamufliraju, često i ne znajući da liče na one kojima se čude, a sve samo da bi opstali.

Tu skoro čitao sam o tome kako se okamenjeni fosili stari milionima godina, u suštini pretvaraju da su mrtvi i da je, sasvim izvesno da će okamenjeni morski crvi jednog lepog dana oživeti.

A moj nepoznati saputnik u istraživanju Marsa, koji me sve više okupira još nejasnom istorijom mogućeg života, objavjuje Nasine fotografije na kjima se fokusira isključivo na stenovite elemente koji liče na tehničke stvari, korodirale, pretvorene u jedva održivi mineral posle milijarde vekova triunjenja sopstvene istorije, tako da pretpostavku budućeg života sadašnjih frizerku bi trebalo uzeti sa velikom rezervom.

Moje lepe, bedrasto rasipne frizerke, sede u lošoj svetlosti grada na stolicama. Između je drveni stočić sa svežim voćem i čude se onim atraktivnim i neobičnim ženama i muškarcima koji izlaze iz svojih skupih automobila raznih registracija. Devojke imaju prekratke suknje.Muškarci su, uglavnom, pregojeni i ćelavi, na šta male frizerke zabrinute za svoj posao još žešće vrte glavom.

One, možda, nikada neće razumeti ljude izvan svog socijalnog fokusa. Ali, one su divne. Potpuno neinficirane. Izdajnički vrat kod žena im je još svež, ispeglan i čist kao beli ubrus na stolicama za šišanje. Ali, dupe je pomalo izdajničko. I pune noge. I one su spremne da ih izdaju. Te noge koje ih uskoro neće zasluživati.

Zbog toga sve više puše, ne znajući da je pušenje gora stvar od usamljenosti koja prethodi svakoj smrti.

A dotle... grad prolazi.

Za sada , ovo su ipak dani spokoja. Dani mrtvih i dani živih. Početak novembra, kada čarolija zelenih krošnji u parku u blizini nestaje list po list.

Frizerke se, može biti i zbog toga, sve manje rugaju starim ženama koje se oblače neodgovarajuće za svoje godine oblače.

Lepe frizerke sede na ulici koja pripada staroj generaciji. Nekad je tu bilo šetalište zaljubljenih.

I one znaju da se sve izmenilo i da se nijedna ljubav ni njima ni starijima od njih neće vratiti iz prošlosti.

Tromo premeštaju butinu s butine, ali se osećaju neželjeno, kao da im je nešto važno pobeglo daleko u budućnost i kad one tamo stignu, ako uopšte stignu, toga vrlo verovatno ni tamo neće biti.

Malo je potrebno da ukrote zavist, ljubomoru i bespotrebni strah da će za njih, koje sede i samo posmatraju prolazak sveta, biti kasno, ali te dolazeće menopauze, te ostipacije, ti padovi hormona, ti strahovi od mamografa i sistematskih pregleda...njihov svet drže u krleci poput ulovljene ptice.

One još misle na drugu polovinu sveta. One vide Rusa, njegovo dete i njegovu plavu nežnu ženu.

Ima dugu cvetnu haljinu, laku, koja joj prikazuje rascep među nogama, jer ima tesne gaćice.

Kako je nije sramota, kažu, a njihovi parnjaci tamo daleko ginu.

Onda jedne večeri odlučim da im postanem mušterija.

Dlake na glavi su pristojne veličine.

„Da li želite da vam skratimo obrve?“

„Skratite“, kažem stisnut u beloj ljujajućoj stolici, „želeo bih da sve pokušam još jednom.“

„Ko ne bi?“, kaže ona starija i deblja i sa malo mutnim očima i trlja se bedrom o moj lakat ili nogu koja se lagano ljulja u stolici dok svetlo spolja nestaje.

MILAN TODOROV: ŽENISEJA

 

*Napisao sam roman o ženama  i nazvao ga Ženiseja, po uzoru na Odisejeva lutanja među nimfama, Trojica urednika su mi, međutim,  rekla da je to naslov za poeziju i da ga promenim. Poslušao sam ih. Ali, ova priča je, verujem, ipak, napokon, zaslužila taj naziv

***.

Javljaju mi se sve učestalije stare usamljene žene sa zahtevom za prijateljstvo na nekoj od mnogih društvenih mreža. Pre nego što prihvatim pokušavam da saznam njihove razloge. U pitanju su strankinje koje ne razumeju naš jezik i, sudeći po fotografijama, pomalo tužne.

Pogledam još da li imaju objave, šta je u njima, da li postoji porodičan život, kuća, deca, unuci, pas, neko staro letovanje ili zimovanje.

Poneke imaju nešto od toga, ali većina nema nijednu sopstvenu objavu i odbijam ih.

Unam da su sve lažne.

Naročito odbijam ukoliko u prvim kontaktima pokažu zainteresovanost za mene lično.

Poneke mi šalju pozdrave ujutro i uveče. Žele mi prijatan i uspešan dan. Ili mirnu noć.

Često mi govore o svojim bolestima i o svojoj tuzi.

Ne poznajemo se.

Ne želim tu vrstu intime.

Puštam ih neko vreme, a onda blokiram.

Nijedna se nije žalila.

A i kako bi?

One lukavije, neizbrisane odmah, sačekaju nekoliko dana ili nedelja a onda mi napišu pismo u kome me obaveštavaju da su na samrti i da mi to pismo koje upućuju piše njihov verni i dobri advokat jer ih ni ruke više ne služe.

Posle te rečenice, prekidam i brišem ih.

Znam šta sledi.

Hoće da mi poklone ogromno bogatstvo, jer ne žele da tek tako pripadne nezahvalnoj državi ili vladi.

Traže od mene samo brojeve bankovnog računa na koji da mi prebace novac.

Ponekoj se zahvalim i kažem da sam veoma bogat čovek i pitam ih kako ja njima mogu da pomognrm.

 One, tada, po pravilu odustaju. Traže drugog jadnog čoveka kome bi ostavile svoje bogatstvo, jer, eto, umiru, natenane, godinama, gotovo hvalisavo, gotovo srećne što umirući  pokazuju milosrđe na daljinu, bezbolno, bez traga.

Svaka se potpisivala kao „Vaša“.

Možda je to biblijska igra sa ženama, mada znam da iza svega stoji muškarac ili banda muškaraca.

Ne znam kako me pronalaze.

Druge pak imaju savršene profile, plavu kosu, duge noge, manekenski stas, vrlo su pismene i čovek bi ih, kako kaže moj drug,  sutra ženio bez mnogo premišljanja.

To su ribe sa pornografskih sajtova i nude svoje usluge.

Tobože su udaljene samo sto metara ili sto kilometara. Izgledaju dražesno. One, takođe, ništa ne traže. Ja sam muškarac njihovih perverznih snova i govore mi na raznim jezicima isto : Dođi.

To je posao.
Ne veruju da neću ili da bar neko neće.
Muški su popustljivi. Žene su proračunatije, mada kad pređu tačku svog dostojanstvenog otpora - sve prihvataju.

A one budale koje misle da će se neko upecati na ponudu za besplatno preuzimanje njihovog kapitala ne znaju da se preobilje, kako kažu, stara za smrt.

Ali, sve je to ipak samo tembr ljudskih života i ja ustajem, ošamućen od noćnih slika, pišam, umivam lice i ruke šumno, hladnom vodom, zatim kuvam kafu sa vrućom vodom iz Ketlera, jaja na oko, ona najmanja jer su najuksunija i volim tople doručke na  crvenimi prugama platnenog stolnjaka... i pišem kratke priče za duge noći punog Meseca.

Ponekad samo polovinu.

Ponekad samo rečenicu.

Pritom slušam engleski na bubicu u uhu.

Reči se kupaju u jutru.

Znam, žene me čekaju u noćnom snu, tačno na vreme. U jedanaest ispred ponoći nudeći mi novi, užasni život  poroka koji, pretpostavljam, kunu kao i ja.

Ali ja sam mek. Mene uznemiri čak i rasplinuta aura punog Mesaca nad rekom, uz koju hodam u miomirisu gradskih fekalija kao i toliki drugi.

Onda šmugnem odatle i prolazim pored taverne koju je držao moj dobri poznanik Bata  zvani Pežo. Prvi strani automobil u gradu a zatim smrt u američkom kadilaku. U taverni su nove žene u staklu sa brzim pogledima.

Koga će voleti posle?

 

MILAN TODOROV: DEVOJKA STAROG ČOVEKA

 

 

 

Imao sam podstanara koji je bio blizu penzije i, uprkos mojoj zabrani, da u mali stan na stalni boravak dovodi bilo koga, dovlačio je brata. Brat je bio invalid. Mentalno poremećen. Prosjačio je ispred prodavnica. Bila je zima. Viđao sam ga kako spava u dovratku majurskih mini marketa koji su radili celu noć i čija vrata su povremeno, zavisno od ulaska i izlaska mušterija, propuštala topli vazduh.

Kad sam uočio da je brata primio u sobicu, iz pukog sažaljenja, nisam bio ogorčen. Ipak, pokušao sam da razgovaram sa njim, ali on se pretvarao da spava tvrdim snom.

Retardirani brat se upravo upišavao na fotelji za razvlačenje.

Popustio sam. Sve me je to ganulo. Okrenuo se i izašao iz kuće.

Jednog dana, tačnije u sumrak, kad sam ušao u kuću po neke zaboravljene stvari, video sam žensku siluetu u muzgavom prozoru podstanareve dvorišne garsonjere.

Uvek je odgovarao na moje telefonske pozive. Te noći se nije javljao. Sutradan, kasnog jutra, oko deset, nazvao me je da pita zašto sam ga zvao.

„Ko ti je ta?“

„Koja?“

„Ona.“

„Devojka.“

„Koliko ima godina?“

Znao sam, iz nekih njegovih ranijih priča da voli mlade devojke.

„Devetnaest.“

„Dogovorili smo se da ne dovodiš nikog. Ko je, šta radi?“

„Ništa.“

„Od čega živi?“
„Izbacili su je iz kuće. Sad je prostitutka. Radi za nas oboje.“

„Ej“ – rekao sam mu. „Odmah to prekidaj. Neću policiju u kući.“

„U redu, gazda.“

Nekoliko nedelja je bilo u redu. Posle se priča ponovila.

Ponovio sam mu da ću ga izbaciti ako me ne sluša.

„Ali, kako?“ – zavapio je. „Taman smo u kraju razradili posao. Ima sad stalne mušterije.“

Stajao sam u vratima te garsonjere i gledao  stare čarape, roze ženske gaćice, prazne pivske flaše, prljave košulje, češljeve sa polomljenim zubima, upišan nameštaj, usran madrac, polomljenu telefonsku slušalicu na stolu... I brata u uglu, skutrenog između drvenih invalidskih štaka; prostor u kome se dešavala najneobičnija vrsta ljubavi za koju sam čuo.

„Zvala me je telefonom. Hoće da  mi se vrati.“

„Ona prostitutka?“

„Da.“

„Plus što se drogira?“

„Da.“
„Šta će ti? Mogao bi deda da joj budeš.“

„Volim je“, ponovio je.

„A ona tebe? Zar veruješ da te voli? Pogledaj se u ogledalo.“

„Učinla mi je život boljim. Osećam se mlađe. A ovako, do sada nisam imao sreće sa ženama.“

„A brat?“

„I on je voli. Ali, ne može joj ništa. Pusti mi devojku.“

I pustio sam.

Šta sam drugo mogao? Da stvar bude zamršenija, sav taj razvratni nered, taj suludi bratovljev pogled, ta odlučnost i ta strast već starog čoveka na dnu – sve je to, čudnovato, ipak odisalo dubokom posvećenošću  nemogućem: vratiti izgubljeno vreme ranojeg života. Ali i još nečim; spokojem koji ja nisam imao. Ili sam osećao da ga, nepovratno, gubim kako i sam starim.

Nikad nisam upoznao tu devojku. Nisam ni želeo da je upoznam.

Video bih samo lako utabanu stazu na travnjaku kojom je, pretpostavljao sam, kasno noću, krišom prolazila mračnim dvorištem i ulazila u onaj  stančić da spava na razvaljenom ležaju sa starcem, hraneći ga svojim još bezvremenim telom.

***

I sada, posle svega, posle otkaza koji sam morao da mu dam jer se komšiluk bunio zbog nemorala, taj moralni svet, viđam ga ponekad u gradu.

Liči na brata.

Sedi na betonskoj ogradi ispred Maxija.

Uvek mu dam stodinarku za pivo.

Ne pitam ga za devojku.

On ustane, pokloni se pa sedne  i nastavi da posmatra sezonske guzice u prolazu.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: TUNEL

 

 

Tip je imao oko trideset godina. Stajao je pored kolica za nošenje smeća. Imao je na sebi uniformu crvenu, sa čini mi se, belim štraftama ili sedefastim.

Žurilo mi se.

Kasnio sam na voz.
Pitao sam ga za železničku stanicu koja se tu negde nalazila, a nije je bilo nigde.

Počeo je da mi objašnjava kako da se spustim do autobuske pa uhvatim neki autobus, sad on ne zna da li broj 23 ili 43...

Izvini, ako sam te prekinuo.

Šmrkao je nešto belo sa zelenog poklopca na kolicima.
Zajebi, rekao je.
I dodao: „Ako nećeš trolom ili busom idi tri ulice uzbrdo pa levo, pa desno, pa uđi u tunel, pazi samo da te voz ne pogazi, i već si na peronu. Ima struje, ali ti pazi.“

Vidimio se, buraz, rekao sam iako sam znao da se nikada nećemo videti. Kao što sam znao da ga neću poslušati.

Išao sam kao partizani. Orijentisao sam se u zamršenom i zapuštenom gradu po oblacima na nebu.

Međutim, zaista sam se našao u dugom prljavom tunelu bez svetla. Sa svodova je ponegde kapljala prljava voda.

Pripišalo mi se i stao sam uz betonski zid upravo kada je naišao brzi voz. Ne znam odakle je dolazio. Mašnovođa me je uočio i stao nogom na sirenu. Hitro sam zakopčao šlic.

Sa svodova je padala kiša prljavštine.

Ništa bolje nije bilo ni na podu. Stalno sma nailazio na neke rđavo betonirane prepreke ispod kojih su, očigledno vijugali debeli električni kablovi koji su napajali strujom vozove, stanicu i ko zna šta još.

Na tim džombastim prelazima je žutim ćiriličnim slovima pisalo: Oprez. Visoki napon.

Oni to tako rade. Ošljare posao i napišu ti da čuvaš svoj život ako ti je mio.

Opet mi se pišalo.

Nigde u tunelu nije bilo skrajnutog mesta, da ne govorim o drvetu ili žbunu iza koga čovek posle nekoliko sati mrcvarenja putem može da isprazni bešiku.

Pomislih i taj mračni tunel bez vidljivog svetla na kraju i ta nemogućnost da svoje potrebe zadovoljavaš u pravom trenutku, sve je to jedna vrsta disciplinovanja i smekšavanja roblja ionako oteklog od obaveza.

Najzad se ipak nađoh na peronu broj deset.

Moj voz je polazio tačno za tri minuta, ali sa perona devet.

Okrenuo sam se ka tunelu iza sebe.

Moj voz je stizao. Ostalo je samo da mašinovođa promeni svoju poziciju i iz prednjeg u zadnji vagon i da se vrati istim šinama kojima je malopre došao.

Tako se kreću sve stvari u životu. Napred i nazad.

Seo sam na prvo slobodno sedište. Uskoro je ušla devojka sa slušalicama u ušima i pitala me da li je slobodno sedište do mene.

Sklonio sma svoj putni ranac u kome sam imao telefon, novčanik i neko piće za kasnije i nekolike knjige.

Kad je voz krenuo otvorio sam ranac i izvukao novu, tek kupljenu knjigu.
Prelistavao sam je. Nije mi držala pažnju.
Plava devojka je dugim lakiranim noktima listala po porukama na mobtelu.

Povremeno bi se kolenom naslonila uz moju nogu.

Izgledala je umorno, uprkos divljoj kosi, uspravom držanju i krupnim, možda veštačkim grudima.

Gledao sam u stranu.

Mrak.

Poput mraka u tunelu.

Bila mi je jasna devojka.

Ona čeka i u jednom trenutku će, kao mala ajkula da krene u napad na nekog muškarca. Naravno, ne mene.

I mislio sam kako će ih osvojiti na prvi dodir, a zatim  ostavljati, jednog po jednog, ta mala kratka devojka koja se vraćala kući pokušavajući da ode iz nje.

Izašla je na nekoj usputnoj stanici. Sklonila nogu sa moje. Nex stejšn je bila Indjija. Skinula je i  sunčane naočare.Imala je prćast nos, telo prektratko, kosu umrljanu, ali je njeno držanje bilo držanje  Kleopatre.

Neks stejšn je mogla da bude i Indija.

Kad je izašla pogledala je u pravcu prozora i nestala.

Ova priča, znao sam, nije imala nikavo značenje ni za mene ni nju. Ali ponekad, kad čovek prođe kroz vukojebine, dobro je znati da postoje mogućnosti dok stanice u životu brzog voza lete.

 

 

MILAN TODOROV: SO

 

Ljudskost je pomalo sebična jer se svako rodi sa porcijom straha koju mora da pokusa. Kad tad.

Primećujem da sve mlade žene imaju lepe zube. One su svoj strah od zubara odmah potrošile za razliku od nas,  starije generacije, koja ga je čuvala ne želeći da se suoči sa mrgodnim zubarkama i njihovim koketnim pomoćnicama koje su svoju lepotu učinile hladnom za sve osim za stare ljubavnike, te pretrpele brodolome docnije, ali to je druga priča, ili ipak ista priča o kusanju straha iz genetske posude za kasniji jalovi mir.

Sin mog zubara je vozeći motorcikl obesno na pešačkom prelazu ubio mog prvog komšiju i to nije biio razlog za strah od zubara, ali ja nisam išao  čak i kad mi je daljna rođaka, ljubavnica mog ujaka govorila da mi neće dati svoju ćerku za ženu ako ne ispravim jedan mali krivo izrasli zub u gornjoj vilici.

Večeras, pak, spazih ženu u letnjim čizmama i izrezanoj haljini koja joj je otkrivala butine maltene do bedara, sa starijim likom u crveniom patikama; zategnut čova, sa plavom košuljom i sedim rpošnim dlakama  na prsima. Njegova žena me pogleda i ja videh da ima loše, krnje zube. Sve drugo, rekao bih, bilo je, sasvim u skladu sa godinama, čak mladoliko i na neki način emotivno podsticajno.

Pomislih, gde je i kako ona potrošila svoj strah?

I šta se to dešava sa mnom.

Vučem tu glupu traumu sa zubima od detinjstva.

Naravno da nisam oženio ćerku ljubavnice mog užasno posesivnog ujaka.

Nekoliko večeri su roditelji pokušavali da nas zbliže.

Sećam se da su nas ostavljali same u kuhinji u kojoj smo jeli barena jaja tako što bismo olupali ljusku samo malo u vrhu a zatim jaja solili previše i jeli njihovu unutrašnjost kašikicom za kafu.

Ona je bila fina, lepa, crna devojčica, sasvim prirodna i okrenuta nekim drugim mladićima a ne meni.

A umeće voljenja zavisi od obe strane.

I tako je stvar sa orođavanjem sa širom, mađarskom familijom, sa starim kapitalima ponetim još iz Prizrena pod Arsenijem Čarnojevićem i doneto do Sent Andreje propadalo svakog vikenda.

Zanimljivo je da dok smo jeli ona jaja uopšte nismo razgovarali.

Kad bimo pojeli sva barena jaja, sedeli bismo na velikim barskim stolicama u slabo osvetljenoj trpezariji i posmatrali riibice u akvarijumu.

Akvarijum je bio najsvetliji u toj prostoriji.

Posle, posle mnogo godina se ta devojčica udala za tipa koji je bio sušta suprotnost meni.

Ponekad bismo se sreli i osećao sam laku mržnju između nas, ali i neiskazanu potrebu da se detaljno upoznamo.

Jednog zimskog dana, kada smo oboje propali na političko poslovnom planu, nenajvljeno ja rano izjutra pozvonio na moja vrata. Bio sam bunovan. Nisam znao razlog posete. Osim toga, žena mi se oporavljala od neke duge bolesti i ležala je u dnevnoj sobi ispred televizora na kome je birala samo kanale o divljim životinjama, o Africi, pustinjama i načinima preživljavanja u ledenim zonama Antarktika.

Da joj ne smetamo, smestio sam ga u kuhinju, odnosno trpezariju i ponudio kafom. Otišao sam do šporeta, sunuo vodu u veliku čezvu, kad je provrila dodao sam ne dve nego četiri kašikice (one!) kafe i zatim kad se pena digla nasuo nešto iz jedne od malih crvenih posuda u kojima smo čuvali, baš ovim redom: so, šećer, alevu papriku i biber.

Greškom, koju pripisujem ranom ustajanju u naše kafe sipao sam so.

On je, kad se kafa ohladila, gutnuo malo slane kafe, lako se trznuo a zatim kao da ništa nije bilo popio nadušak ostatak.

Odlična, rekao je.

A, da. Pitao me je još  za savet čime da se bavi posle političke propasti. Dodao je da ima nešto novca u šteku. Znao sam da je to novac moje nesuđene Srpkinje iz Sent Andreje.

Gledao sam ga duže nego što bi trebalo.

Bili smo sada braća.

U tom trenutku ili tako u neko vreme počeo je da pada sitan, ledeni sneg. Bio je savršeno beo. Zubati sneg.

U susednoj sobi moja žena je gledala safari.

Njegova žena, sa lepim belim zubima...ha, ne znam šta je gedala.

Prozori su bili dobro zatvoreni.

 

 

MILAN TODOROV: SUŠI

 

 

 

 

Život nije istorija ma koliko to izgledalo tačno i stalno ponavljano kao bezazlena metafora u koju smo bačeni i ne možemo više ništa da učinimo.

Onda te priče o kraju istorije deluju zaista kao kraljev piš na prost puk. Nema početka ni kraja ljudskom lomatanju.

Dok sam hodao mirnom ulicom pored Saborne crkve i zavideo srednje starom uličnom sviraču koji je sa dve zaobljene mlade konobarice iz japanskog restorana sa sušijem sedeo na parkovskoj klupi ispred hrama i ispred suši restorana i hamama u njegovom podrumu sa temperaturom od prijatnih četrdeset stepeni kako su pisali na tablou kraj ulaza, iznenada je naišla kolona ljudi u maršu sa dobošima, upaljenim bakljama koje su gušile oči i onbeležjima komunističke države.

Nisam uspeo da se sklonim. Zaboravih da kažem nosili su natpis Crni ovan i puštali iz pokretnog razglasa neke grobljanski intonirane pesme.

U prvi mah je izgledalo kao da je grad u plamenu. Bilo je tu i mladog i starog sveta. Neke matore žene na visokim štiklama sa utegnutim guzicama mahale su zastavicama propalog sveta komunizma. Znao sam da dolazi nevolja.

Pokušao sam da se izvučem, ali masa me je nosila i našao sam se u neposrednoj blizini zgrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz koje je izašao mlad, slabašan čuvar i počeo da jebe majku svima u koloni.

Činilo mi se kao da to gledam na televiziji. Ili da sam već gledao u prošlom životu. Neki unapred napisani scenario na papiru na kome piše da veruju u bolji svet. I odista, odmah su se tu pojavile kamere i neke namrštene crne devojke sa mikrofonima koje su lovile svaku reč protagonista.

Pitao sam se zar je stvarno nekom stalo do ovoga.

Onaj neuspeli gitarista je verovatno zbrisao sa mladuim konobaricama u amam.

Dobro je uradio, pomislih. Koristi gužvu.

Neki mali zdepasti momčić krenuo je, najpre u verbalni a zatim u fizički sukob sa čuvarem Akademije.

Osećao sam se glupo. Pomislih biću svedok. A zastao sam samo da ih gledam kao čovek koji je odavno odustao, kao čovek koji samo zastaje da veže pertle na cipelama od stare kože, ali eto, sada, mora i dalje da, kako to biva ovde, hoda u koloni  (mirno, kao što se ide na streljanje) i da sučestvuje u nečemu što ga nimalo ne inspiriše.

Želeo sam samo da prošetam gradom koji me smiruje, a zatim da se vratim u stan i izležavam ne radeći ništa i ni o čemu ne misleći.

One dobre žene sa očuvanim guzicama sve vreme su ih vrtele ispred, toliko napadno, glave su im bile preblizu jedna drugoj kao sendvičare u istoj ulici a ja sam samo želeo da popijem svoje dve čaše vina i legnem u krevet, bez policije, bez velikog Vođe, bez crvenih zastava, bez objašnjenja.

Kako se to završilo?

Masa je ukrotila živce.

Čuvar srpstva je ušao u svoju kancelariju i telefonirao nekome koji očigledno nije razumevao o čemu ovaj govori jer je lik gestikulirao, crveneo i bledeo kao neonka na izdisaju.

Sve je bilo ljudski u pokušaju da se iskorači u nešto novo.

Svirac je ponovo seo na svoju rasklapajuću stolicu i pipkao žice gitare kao da su dlake neke ribe.

Video sam sve to, jer sam se okrenuo za sto osamdeset stepeni i želeo da još jednom ugledam taj prizor rane tople jeseni u kome zreo čovek i lepe devojčice piju japanski čaj i pričaju nešto bez drame. Za sada. Jer, za nevažne  stvari dao bih skoro sve vreme ovog sveta iako ni tu nema prostog, srećnog kraja.

 

 

 

MILAN TODOROV: ZIMA DEVOJKE S MORA

Neimenovani poznati slikar sa petrovaradinske tvrđave, koji mi je u

pola glasa davao savete, onako kao mimo volje, kao nešto što se podrazumeva; kazao mi je još nešrto, nimalo utešno, da poriv da crtam već sam po sebi nešto znači.

Nisam uspeo da iscedim nijedni suvislu rečo d njega o crtežima koje sam mu pokazao. U stvari, nisam mu pokazao direktnno. Zamolio sam svog prijatelja koji održava javni klozet na najvišem platou pored slikarevog ateljao da mi urami crteže. Dao sam mu sav potreban materijal i  flašicu od litre neke žestine. Znao sam da će to biti lepak za muve. Slikar je, svakako, video crteže, ali je sutradan nanovo ćutao.

Poriv.

Ha...naterao me je da razmišljam o suzdržanosti.

Nikad nisam mogao da sačuvam komadić čokolade za sutra. Smazao bih sve odjednom. Pojeo bih čak i sestrin deo, ako nije bila prisutna.

Uvek sam bio talac onoga „sad ili nikad“.

Znam. Isuviše brzam.

Nisam čovek koji će doći jednog dana. Možda je to samo Hrist.

Ipak, hteo bih da kažem urbi et orbi: ja sam tu, samo sada i nikada više.

Kao veliki cirkus iz Italije ili Belgije ili bilo koje druge lažne države.

Ne, neću da kažem: „Probajte me“, pa da nosim breme mlade anonimne devojke nedaleko od mog stana koju je na nekoj društvenoj mreži, navodno, prepoznala baba od sto godina, prepoznala po, zamisli, veštačkim sisama i crnoj dugoj kosi i, možda, genima majke koja ju je ostavila ocu radi drugog čoveka, kriminalca, kome je rodila sina a on je, naravno, tukao i zabranio da viđa ćerku, koja je postala ista ona i na toj društvenoj mreži postavila svoju fotku na kojoj ima nove grudi mnogo veće od prirodnih te dopisala poruku: Probaj me.

Nisam verovao u tu priču. Ni danas ne verujem, premda cenim sloboduomnost žena u biko kom smislu.

Prolazio sam jednom, docnije, kolima pored kuće u kojoj ista, ako je sudite prema babinom svedočenju, živi samo zimi, kad promet, kako baba kaže, na moru opadne.

Bilo je kasno jurro. Put loš. Spora vožnja. U otvorenom dvorištu kuće mlada žena u beli gaćicama i belom grudnjaku na sprženoj travi pravi mostove svojim telom.

Pomislih kako je u pravu, jer može sa svojim telom da radi šta hoće, za razliku od nas.

Telo je lišeno tereta obavezne elokvencije i naučene mudrosti.

I takvo telo ne računa na nestale ljubavi.

Ne zna za besmislene ratove koji se upravo vode.

Telo koje nikog ne pita zašto piješ više nego ranije.

Telo koje ne zna za snove u kojima su straćene godine ljubavi i smeha i žuči i pokajanja i politika i odlaska i patnji tobožnjih duša koje su, u stavari, duše konobarica u krčmama pored prolaznih voda velikih i malih reka uz koje najviše volim da pijem vino.

Vratio sam se.

Menjač kao prvu brzinu ali dublje.

Položaj za najzad se desilo nešto neočekivano.

I desilo se:  devojka je nestala, iščezla, povukla se,  pobegla,okrenula u stranu...

Baba.

Ista. Živa. Sa štapom kojim crta ništa.

Devojka. Njena kosa možda pada samo na svoj način. I to je nešto, što bi joj valjalo reći.

Međutim, da li svet do koga mi je stalo još postoji?

Ili je sve raspršivač ozona.

Pokušaj da   ne poludim prerano.

 

 

MILAN TODOROV: ULIČNE BORBE

 

 

 

 

Ja nikad nisam umro u Parizu...

Čovek umire i živi samo u svom životu.

Stvari koje mi nešto znače sada se  nezadrživo smanjuju da bi na kraju stale u uski foto album. Teško je pomiriti se sa sopstvenim životom. Ulični život je nešto drugo. Na ulici duva vetar, nosi prašinu, zadiže suknje mladim devojkama koje ih rukom sporo i nenametljivo vraćaju u fratarski položaj, doduše iznad kolena. Ponekad uočim neku veoma mladu devojku brižljivo obučenu, mada pomalo siromaški, kako čeka princa iz bajke ispod vertikalne katedrale. Te crkve, pomislim uvek, mora da imaju magnetizam spojen u starom i novom svetu, životu.

Ali, znam i to je samo mala ulična borba.

Odrastao sam u gradu koji se, mimo svoje volje, urušavao i stapao sa susednim većim gradom, koji je, inače, nastao zahvaljući njemu. To je sudbina gradova koji imaju istoriju. Gradovi bez istorijskog identiteta su uvek isti. Ma šta se u njima promenilo. Naravno, posle i novi grad dobije patinu. A mene je to odrastanje po zapuštenim šančevima stare tvrđave, parkovima tako bliskim i istovremeno dalekim, sa malom baroknom crkvom koja nije radila, što je bilo sasvim sizifovski, ali u redu, postojale su novine koje su bile čitane i mogao si ponešto da napišeš za njih i pruga do stanice Dunav i most koji će srušti i prizor u kome sam tog ranog jutra čučao pored slomljene gvozdene konstrukcije i dodirivao talase koji su poskakivali, ne verujući očima i sličica u kojoj me neki zabrinuti kapetan iz obližnje Vojne bolnice moli da odem jer će zbog mene, možda,bombardovati bolnicu i  deo kada sam polako, osvrćući se ipak otišao skoro zauvek...i ponovo se vratio kao most...

Ponekad mislim da su ta rana svedočenja nešto što je ipak previše za razumevanje.

Život bi trebalo da bude tajna. Ili bar da ima neki jasan izlaz. Neko putovanje, recimo. Nameravam da još jednom odem u Pariz. Prijatelj sa kojim sam tamo bio nekoliko puta kaže mi da je to vrlo jednostavno. Ima povoljnih letova. Agencije organizuju za prihvatljive sume novca četvorodnevne boravke. Trebalo bi otići. Najbolje, kaže, krajem zime. U martu kad deca sa mamama puštaju male bele jedrilice da plove po jezercima u parku ispred ulaza u Luvr.

I dok o tome mislim, u šoping molu dve devojke obučene kao stjuardese (zamenile su, očigledno, one promoterke fudbala obučene u plave šorceve, sa belim nogama kao lanjski sneg) nude mi da odgovorim na pet pitanja a zatim dobijam od njih ponudu za neku destinaciju.

Pariz, kažem.

A ne, kaže ona lepša, crna. vižljasta i likom vrlo slična Francuskinji.

Ne može Pariz, nego ono što mi izaberemo.

Odustajem.

Ne volim kad mi neko kaže: Ne može.
Jer, toliko toga se sada može.

Ona baraokna crkva…a da… ona se širi. Sveštenik ima veoma razvijen preduzetnički duh. Sad su tu i tri zvona koja me podsećaju na jerusalimska.

Bio sam tamo. Ostavio ceduljicu sa željom u pukotinu u zidu, cedulju među million istih.

I sad pamtim kako sam bio zapanjen kad mi se želja ostvarila.

Ne mogu  da odem u Džeruzalem. Tamo je biblijski rat. Okončaće se tako što će neko prepoloviti more i prevesti svoj narod iz pustinje u rajsku zemlju. Ne znam ko će to da bude.

Za sada sam u uličnim borbama. Na semaforu. I za to da ne povredim bilo čim ljude koji su tako zabavni i istovremeno očajni dok trube onima ispred sebe što ne startuju motor iste sekunde kada se upali žuto, a sve je to zapravo samo zato što se niko nije složio sa životom.

Popiću svoju večernju čašu belog vina na svojoj omiljenoj čardi (vreme je za vino!) pomilovati crnog mačora koji mi najzad prilazi, ali bojažljivo i uzdignutog repa spremnog za beg ili tuču i onda mu ja kažem,pola u šali, pola u zbilji, kao ljubavnik ljubavnici, nemoj da raskidamo više. I znam da će biti sve u redu, jer svet, uprkos svemu,  još sasvim dobro izgleda. Ljudi spavaju. Ljudi vode ljubav. Lavovi u zoološkim vrtovima su mirni. I većina nije poput mene. To je dobro, jer kao i skoro sve nema naročitog smisla.

 

 

 

IZMEĐU PRISILE I ČEŽNJE

 

 

(nad rukopisom romana „Najbolje godine“ Milana Todorova)

 

 

Pisac, rekao bih svaki, najviše voli da piše u prvom licu jednine. Međutim, to, naravno, ne mora da znači da je tu reč o autoru. Možda samo ponekad i usput. Pišući „Najbolje godine“ Todorov je imao na umu upravo potrebu i pravo pisca da indivudualno postojanje učini univerzalnim i obratno. Možda pritom nije sve rekao. Čini se da je računao kako neretko naglašena nerečenost i namerna tišina  govore jasnijim glasom od ostalih tehnika pisanja.

Okvirna priča o klubu Čarlsa Bukovskog, koji kao ilegalna birtija postoji u malom gradu, poslužila mu je kao transkript  uspomena.

Ali prošli događaji su zapravo epohe, odnosno kolekcija nataloženog vremena u posudi sa peskom i zemljom.

Stoga ova proza, osim  narativa, donosi i svež vazduh poezije u roman, jer se u njoj sve ljulja i  to se ljulja sve vreme između pripadnosti i nepripadnosti društvu. Između raja i pakla su sve naše, poručuje pisac, najbolje godine.

Lik glavnog junaka Predraga Krstića je vedar i nije, kako bi se moglo pretpostaviti, bolesno vezan za nostalgiju.

Naprotiv.

On se, u zrelim godinama, brine za svoje telo, odlazi redovno na plivanje na, takođe, neregulisanu plažu, prisećajući se roditelja, ali i stvarajući, najčešće u imaginaciji, snažne nove ljubavne veze. Ponekad stvarne ali kratkotrajne. Kao trzaj na licu lepe žene u prolazu, koja ga pogleda budeći u njemu nadu i ode svojim neznanim putem.

Grad zauzima posebno mesto u svim Todorovljevim romanima, ali na način izmicanja od njegove zgusnutosti u nervne čvorove savremenog prebrzog toka.

Glavni junak je, stoga, fasciniran crnim poludivljm mačorem zbog koga odlazi svako veče u krčmu uz njenu obalu da bi ga posmatrao. Crni mačor kao metafora strašne i čudne sile zvane smrt i željeno osećanje pripadnosti lebdi u centru ovog dela.

Dok sam sa uživanjem čitao rukopis „Najbolje godine“ neretko sam se prisećao Tišminog, malo poznatog romana „Ženarnik“. I u jednom i u drugom delu je, razume se različitim stilskim postupkom, opisan, vrlo uverljivo i nepatetično, odnos sa nekolikim ženama a sve je to pomešano u svojevrsni dnevnički hibrid koji bi se mogao svesti na krajnje ozbiljnu rečenicu koju svako od nas kaže jednom u životu: „Kako sam dospeo do ovoga?“

Sjajan roman, stilski besprekorno ostvaren i jezički zategnut između prisile mrtvog življenja i čežnje za lepotom i punoćom ljubavi.

 

Branislav Stojanović, oktobar 2023.

 

 

MILAN TODOROV: CVETANJE BAMBUSA U JAPANU

Crni bambus, koga zovu hačiku i koji raste, uglavnom, u Japanu – cveta jednom u sto dvadeset godina. Ko to vidi, po verovanju, živeće dugo i srećno. Hačiku posle cvetanja umire. I, što je najčudnije, u njegovom cvetu nema nijedne semenke za novi bambus.

Tako nestaju čitave šume bambusa.

Međutim, posle mnogo godina na mestu izumrlih bambusa ipak se pojavljuju novi. Bambusi su imali cvet za razmnožavanje pod zemljom.

Eto o čemu mislim danas.

Taj strah od ugrožavanja budućnosti. Zar je moguć i kod biljaka?

Zar se mora pod zemlju, kao prvi hrišćani da bismo ispovedali čistu veru u svoj opstanak?

Danas sam u gradu u trgovačkoj ulici video malog crnpuratsog dečaka. Pomislio sam da je Palestinac ili Sirijac. Nosio je flašu mineralne vode pod miškom i poskakivao s noge na nogu kao ja nekad u detinjem dobu kada sam tako išao do prodavnice i kada su nesreće, iznenadne i velike, kao ove sada, ratne, bile izvesne iako neočekivane poput onog zemljotresa u Skoplju.

Gde stanuješ, upitao sam ga, ne očekujući precizan odgovor.

„Tu, u centri“, rekao je iskrivljeno. „Tata ima stan, Imamo struju u stan. I vodu.Vruću!“

„Ti si srećan momak“, rekao sam mu iskreno.

Odskakutao je odnoseći svoju sreću u mrak koji sada već brzo pada na fasade.

Ljudi i deca beže od rata i žive neke nevidljive dane i noći.

I sve to se dešava dok bambusi miruju na način kako mi zamišljamo mirovanje.

Ali, ništa više nije tačno.

Možda će još biti dana za koje ćemo, pokušavajući da pobegnemo od depresije koja čuči u uglu mozga, reći: „Baš lep dan za ovo doba godine.“

Ili baš lepa žena raskošnih kukova.

To je tako dobar odmor od misli

o smrti bambusa, od pitanja gde

spavaju muve zunzare zimi, gde je mudrost zaboravljanja, šta ako ne postoji sudnji dan a ti se bojiš da pitaš zašto ne stiže vest koju čekaš, kako su prošli ljudi koji se nisu složili?

Moler i njegova mlada žena okrečili su nam stan. Uradili su posao odlično i sad sve miriše na belo, ali ono što je ostalo ispod novog kreča možda će kao podzemni cvet jednom, umesto mene, reći stvari koje mi nešto znače.

 

 

MILAN TODOROV: CRVENA ZONA

 

Knjige uzete iz biblioteke, knjige koje niko pre mene nije čitao, a verovatno neće čitati ni posle mene - uzimam u ruke sa posebnom pažnjom.

Maltene pobožnošću.

Pipam ih  pre spavanja. Ne podnosim televizijski prrogram na domaćim kanalima.

Dok listam pozajmljene knjige, obično,  jedem sendvič.

Hamburšku slaninu posutu kimom i ljutim estragonom kakav je nekad pravila fabrika Kulpin u kojoj je moj otac radio kao blagajnik. Često prolazim pored te ruinarane fabrike. Uvek pogledam prozor sa desne strane još jakih, prašnjavih ulaznih vrata. Na prozoru su rešetke, staklo je razbijeno a oni koji su uništili najveću panonsku fabriku za preradu povrća nisu se potrudili ni da skinu zavese, koje sada  kao prljave zastave starog sveta lepršaju umoljčane i flekave poput gaze na teškim ranjenicima.

Dok čitam, uglavnom stare romane mrtvih pesnika, savršeno pazim da dokona bibliotekarka, ukoliko kojim slučajem otvori vraćenu knjigu, ne primeti bilo koji trag da sam je otvarao.

Otvaranje je saznanje naravno

I ništa novo.

Ne postoji ništa novo ni na Marsu, čije kamenje pokušavaju da nam prodaju kao fotke okamenjenih ptica, riba ili pasa.

I tih večeri savršeno shvatam da stvari o kojima govorim, uspomene, obrisi, laži, zanosi i nade – u stvari nemaju ništa sa mnom i da sam ja isključivi krivac za to.

Uklopio sam se u društvo osoba koje samo obavljaju dužnosti ne umeći da se snađu u svetu ukaljanom grehom.

Idemo tamo odakle smo pošli.

Prijatelj koji se rastao od prve žene, Eve, i oženio drugom koja je posle samo nekoliko godina iznenada preminula, vraća se prvoj. Ona ga mrzi i ne želi da ga primi.

Omiljeni ljubavnik u mojim pričama, pesnik i istiniti  lik, pokušava sa drugom ženom ono što nije uspeo sa prvom, da napravi dete, a pritom još živi sa njom, tom prvom.

Ljubavne uvertire su semenke budućih laži.

I nije tačno da se samo jednom živi.

Jednom mi je jedna, čedna, plašljiva, kolebljiva, rekla da se samo jednom umire a živi svaki sekund.

Ili je tako nešto rekla. Ne sećam se više. Možda je ona bila neka knjiga, koju sam čitao pokušavajući da ne ostavim nikakav trag.

Bio sam večeras u biblioteci.
U mraku hodnika spotakao sam se o nevidljivi najniži stepenik.

Hteo sam da se vratim. Ali, već su me videli moji prijatelji koji su predstavljali svoje nove knjige.

Pričali smo nekoliko minuta a onda sam morao da idem jer mi je isticalo vreme parkiranja u crvenoj zoni.

U stvari, želeo sam da ostvarim kontinuitet sa vremenom noći, kontinuitet koji dajem samo sebi.

Izlazeći osećao sam krivicu.

Uvek taj osećaj sebičnosti.

Ali mi, pokušao sam de se iskupim uzaludno, ne znamo koliko ćemo živeti.

Zavese na prozoru fabrike za preradu povrća...

Bibliotekarka sa velikm dioptrijama koja me blago mrzi jer je zamaram elektronskim porudžbinama knjiga koje niko ne čita.

Riba koja je rekla da se samo jednom umire.

Bivši policajac sa ogromnim venama na nogama koji mi je, na izlasku sa kvanaške pijace, rekao, dok nas je zasipao miris fekalija iz kanalizacionog ispusta u reku, da ga ta voda leči. I da će plivati čim temoteratura vode oipet pređe 18 stepeni.

Frizerka, izbeglica sa radnjom u centru kojoj sam rekao da mi ne izbrijava područje oko ušiju, a ona je, revnosna, to ipak učinila i ostavila mi razmake kao da sam klopav; ona koja mi priča kako joj je sina ubio neki drogirani sin poltičkog silnika i plače dok moje dlake padaju po njenim mokrim šakama.

Prijatelj, poslanik u Skupštini koji mi je pričao o slikama kralja Tomislava u njoj.

I moj hrvatski izdavač, koji mi je potpisivaao svoje knjige.

I kokice, uzete usput, iako preslane za moj ukus, koje greju u džepu zimske jakne dok jurim kroz Dunavski park sa mnogim  studentsko igračkim uspomenama.

Sve to, svi mi, izgledamo živi još.

I pravimo se da to pomaže.