петак, 30. септембар 2011.

SATIRIČNA PESMA (17)

MILAN TODOROV
PIRAMIDE




Zašto samo daleke strane zemlje
Da imaju piramide i pustinje?
Zašto da naš svet troši vreme
I teško zarađen novac na putovanja
Kad sve to i više za manje para
Može da ima u rođenoj zemlji.

Kao da mi ne možemo da načinimo
Od bilo kog dela zemlje pustinju!
Kud god da krenemo nude nam se
Izvrsne mogućnosti za pustinju.
Ne bi tu ni trebalo raditi mnogo.
Svega što je potrebno za stvaranje
Pustinje mi već imamo na pretek.

Tu su napušteni prostori
Gde ništa već odavno ne niče
I ljude koji bi za tanjir čorbe
Dovlačili kamenje iz brda, imamo.
I kredite bi belosvetske dobili
Da izgradimo čudo neviđeno
Prve pustinje u Evropi ikada
Od kako je sveta i veka.
Dosta je kasnila Evropa
Više od četiri milenijuma
Za razvijenim pustinjama sveta.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (24)

ZORAN T. POPOVIĆ
SARDINE NA BUVLJAKU




Vlada sve čini za dobro naroda i građani se nadaju da će to već jednom da prestane.

Posle usvajanja zakona o restituciji zahtevam da mi političari vrate sve ono što su mi obećali.

Iako nisam vernik moram da priznam da neki đavo postoji.

Zašto sam ja ateista? Đavo bi ga znao.

Čuvaj se psa, jer je on najbolji čovekov prijatelj.

Hvala majci koja ga je rodila. Nije trebalo.

Danas je teško ostati normalan, naročito onima kojima to ni ranije nije uspevalo.

Što se više pere, novac je sve prljaviji.

Neću više da vodim zdrav život. Hoću malo da živim.

Ja sam individualac, ali nisam uspeo da odolim izazovu da dam svoj puni doprinos našoj kolektivnoj propasti.

Moj kum je stari morski vuk. On prodaje sardine na buvljaku.

U Srbiji nema mozga, što je nepobitan dokaz da je bilo vađenja organa na ovim prostorima.

четвртак, 29. септембар 2011.

NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (17)

SLOBODAN SIMIĆ
SUDBINA

Slučajno sam primetio tu bubu.
Sedeo sam na klupi pored šetališta koje je bubica htela da predje. Bilo je divno letnje vreme, šetalište puno šetača, ali hrabra bubicu to nije sprečilo da odlučno krene napred. Prošla je izmedju nogu prvog prolaznika, provukla se zahvaljujući visokoj štikli mlade gospodjice, onda naglo stala i izbegla točak bicikla. Ma koliko bila srećna i hrabra, nisam mogao da se otmem utisku da je osudjena na smrt, i da je to samo pitanje trenutka. Hteli mi to ili ne, zaista postoji nešto, zvano ,, sudbina,, što odredjuje put ljudi, životinja, bubica, Neko pravilo, zakon, neminovnost, nešto što upravlja i neprimetno vodi, gura ili zaustavlja, neobjašnjivo i nedokučivo. Da li je sudbina odgovorna za kosmički i zemaljski sklad ili jednostavno predstavlja osobenost svega živog, niko ne zna. Sigurno je jedino da život ne možemo zamisliti bez sudbine. A bubica je imala neku svoju, crnu sudbinu. Nešto ju je nateralo na samoubilački trk u gomilu smrtonosnih stopala.
Kakav je morala da ima motiv?
Da li smo uopšte sposobni da shvatimo motive jedne bubice u toplom letnjem danu? Reklo bi se da je trava meka i cveće cveta sa obe strane šetališta. A ona, očigledno, nije mislila tako. Po cenu života morala je na drugu stranu, u susret nekom nezadrživom zovu, nagonu , želji.
Možda ide svom dragom ili dragoj?
Možda omiljenom cvetu?
Možda je zove samo njoj znana, uzvišena ideja?
Šta može da goni jednu bubicu na žrtvovanje sopstvenog krhkog života? Nemilosrdna crna sudbina.
Zadubljen u misli, iznenadio sam se kad sam je video već na pola puita. Nad njom su se svakog trenutka nadvijale crne senke, ali ona se uvek ponovo pokretala prema cilju. Neverovatna snaga i upornost su izbijali iz tog malog bića. I uvek je išla nepokolebljivo pravo.
Bila je sasvim blizu. Uspešno je izbegla vojničku čizmu i jednu patiku, i dopuzala do mene. Uspela je!
Posmatrao sam je, verovatno zadovoljnu i umornu, i gotovo joj se divio. A onda je zgazio.
Od sudbine se ne može pobeći.

уторак, 27. септембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (23)

ZORAN T. POPOVIĆ

BRATSTVO I JEDINSTVO



Nije važno ni ko pije ni ko plaća. Važno je da si ušao u turu.

Nisam položio ispit iz besede. Pao sam na usmenom.

Ja ništa ne razumem šta me pitate, ali ću biti tako ljubazan da vam odgovorim.

Ja ne umem da lažem, ali sve se u životu da postići vežbanjem.

Kad Srbi i Hrvati budu primljeni u Evropsku uniju u njoj će zavladati bratstvo i jedinstvo.

Njega bi svaka majka poželela za zeta. Ne pije, ne puši i mnogo voli starije žene od sebe.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (22)

RADE JOVANOVIĆ
SVI NAŠI SAVEZNICI




Pre rata nismo imali ništa. Sad nemamo ni rat.

Kriza u Srbiji je trenutna. Dok trepneš prođe život.

Evropa nema ništa protiv Srbije. Moramo tražiti nove saveznike.

Srbija je ružna i dužna. Srećom, ružnoća nije nasledna.

понедељак, 26. септембар 2011.

NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (7)

MILAN TODOROV
KAMEN

Pre tri meseca, a možda i više, započeli su radovi u ulici kojom smo jedino mogli da priđemo do našeg kraja.To je jedna čudna ulica u Petrovaradinu, koja je još nekim većim čudom uspela da pretekne iz turskog doba, preko doba Marije Terezije, do današnjih dana. Za razliku od ostalih, da ih tako uslovno nazovem, normalnih i običnih ulica ova, Mažuranićeva, ima dva paralelna toka, koji su, da stvar za poštare i sve ostale namernike bude zamršenija, tekli paralelno, kao posvađani krakovi koji ne žele nikad i nigde da se susretnu. Jednom mi pade na pamet da ta ulica možda pokušava da pobegne iz našeg kraja, iz ovog malog grada, pa čak i iz ove zemlje. Jadna ulica! Zar za nekoliko stotina godina, koliko najmanje obitava, nije shvatila da se od sudbine sa Balkana ne može pobeći. Bilo je u tome svakako neke nedokučive simbolike.
Doselili smo se u ovu malu lepu varošicu na Dunavu kraj Novog Sada još dok su sve, pa i ta neobična ulica, bile prekrivene turskom kaldrmom. Pričalo se da je taj zeleno zlatasti kamen, na momente bakarno plave nijanse koje su se u ono vreme ranih šezdesetih prošlog veka još presijavale neprekrivene asfaltom, iz nekog zaboravljenog rudnika i da se radi o poludragom kamenu ahatu neobičnih svojstava. Kasnije vlasti su na tu staru dobru tursku kaldrmu, po kojoj smo suze kapali pet vekova, pred svake izbore navlačili tanku skramu asfalta. Mažu nam oči da ne gledamo čije ime zaokružujemo, govorili su svesniji građani. Jedino Debeli nikada ništa nije govorio. Kao da je imao zašivena usta, isto ko što su mu i noge, odnosno patrljci nogu, bili zašiveni. Došao je u Petrovaradin jednog ranog jutra vozom na Dunav stanicu, sav u opekotinama, čađav i krvav. Deca iz obližnje škole kada ga opaziše u Molinarijevom parku dadoše se u vrisku. Pričalo se da je to rudar iz Bosne koji je nastradao u nekom rudniku za vreme eksplozije metana. Uglavnom, pamtim da tog jutra, za vreme veilikog školskog odmora nisam mogao da popijem uobičajenu šoljicu bele kafe u prahu a tvrdi američki sir sam ipak poneo kući, jer besmo svi siromašni kao crkveni miševi. Kako je došao tako je nastradali rudar i ostao u Petrovaradinu,gde je zapravo iz godine u godinu postajao sve deblji, naročito od kao su mu u Vojnoj bolnici amputirali pregorele noge.Prošlo je od tada dosta godina i mi iz ulice smo stasali i promenili se.
Jedino je Debeli opstojavao jednako ćutljiv.
Od nekog doba, niko ne zna kako se to dogodilo, na raskrsnici onih dveju paralelnih ulica neko je dovukao ogromni kamen. Ličio je na nadgrobni stećak kakav su nekad podizali starim srpskim ratnicima uz puteve. Bio je masivan a visine taman da se omanji čovek uspentra na njega. Debeli je to prvi otkrio i od tada je neprstno sedeo na kamenu od jutra do kasne večeri. Leti bi se kamen zagrejao i do dugo u noć držao ugodnu toplinu. Neki tvrde i da je zbog toga Debeli i noću spavao na njemu, ali ne bih se kleo. U svakom slučaju, niste mogli otići iz kuće niti doći kući a da vas blage oči Debelog ne pomiluju pogledom punim nekog sveopšteg razumevanja ljudske patnje i dobrohotnog opraštanja. I tako svakog. Ništa nije govorio... ali kao da je sve što se dešavalo, vrilo, previralo i lomilo se oko njega - razumevao. Novostasala deca su pokušavala da mu izmeste kamenu stolicu, alii to nije bilo moguće jer je taj njegov poludragi tron bio masivan i težak i kako je vreme prolazilo ukopavao se sve dublje u zemlju. Debeli bi samo, sa pribižavnjem jeseni, iz obližnje radnje uzimao kartonske kutije, cepao ih i stavljao na kamen da mu bude udobnije. Rekoh već da nije imao noge i nije mogao nigde da ide, ali je putovao sa nama. Odlazeći na svoja letovanja, kod rodbine u selo, u bolnicu, na sahrane i svadbe, svugde smo nosili sa sobom u mislima i sliku Debelog koji blagim očima koje sve razumeju gleda u nas koji promičemo u žurbi pored njega. Ništa nije tražio od života i ništa nije dobijao. Bio je potpuno miran. Shvatao je, izgleda, ono što mi nismo a to je da se život, ma kakav bio, uvek svodi na isto: prosto, neumitno i ubitačno proticanje vremena. Drugačije nije moglo biti kad je Debeli i njegovo nemo višegodišnje sedenje na kamenu u pitanju. Sve više nam je ličio na spomenik a kad bi povremeno raširio ruke da se protegli zaista je ličio na krst na raskršću puteva i sudbina. Ponekad pak nismo obraćali pažnju na njega. Neki su se zezali da je Debeli Rodenov mislilac. Ali, svi smo ga na neki svoj način voleli. Osim toga, u njegovom upornom, mirnom, nepromenljivom trajanju , mi smo u noćima punim strahova i nesanice nalazili utehu koja nam je pomagala da makar pred zoru trzavo i na kratko zaspimo. Nismo o Debelom ništa znali, čak ni odakle dolazi na kamen, gde stanuje, ima li ikoga da brine o njemu. Mislimo da nije ni jeo ni pio od jutra do mraka. Imao je mala pomagala od kože i naglavke za šake pa se kretao vukući svoje telo po prašini. Zbog toga je bio nesrazmerno razvijen. Imao je mišice velike i snažne kao butine, a i ceo gornji deo tela je bio krupan, moćan. Stvarno je ličio na živu bistu i mi smo svi počeli da poštujemo njegov izbor: sedeti i ništa ne tražiti. Pričalo se da bi odbio i kada bi neko snishodljivo pokušao da mu pruži novine, hleb, burek. Debeli kao da je znao ono što ćemo mi tek sazrevanjem da otkrijemo a to je da čovek povećava mogućnost da izgubi nešto do čega mu je stalo ukoliko ima bilo šta do čega mu je stalo. Debeli je znao ono što mnogi od nas nikad možda i neće moći da prihvate do kraja: što manje imaš više si slobodan. Ako nemaš ništa, niko ti ništa ne može.Čovek kad-tad mora da izgubi ono što ima i ono što voli. Ali Debeli, ma koliko patio od nemaštine, sada je definitivno bio u prednosti u odnosu na nas koji smo ponešto imali. Mi smo mogli da izgubimo kuće, posao, prijatelje, najbliže...I gubili smo sve to, na žalost. Debeli je i to posmatrao svojim razlivenim toplim očima. Bože, kako smo mu zavideli u trenucima očaja! A onda je i Debeli izgubio ono što je jedino imao: kamen.
Rekoh već da su radovi na uređenju paralelne ulice koja se, gle čuda, nikada neće sresti sama sa sobom, uveliko odmakli kad jedno jutro neko primeti da nema kamena i nema, logično, Debelog na njemu. Bog zna kada se to desilo, ali na tom mestu je sada stojala raskošna bandera sa dva kraka i na njima dve moćne reflektorke koje su bacale snažne mlazeve svetlosti levo i desno. Ni pod tim jakim svetlom nigde se nije mogao nazreti onaj stari turski kamen od ahata ni blaga, umirujuća pojava Debelog.
Moramo da priznamo da je sve bilo lepše, osim što nas je ražalostila činjenica da više nikad neće biti debelog zaštitnika naših duša. Izgledalo nam je kao da je sve ono kamenje iz turske kaldrme u jednom trenutku okačeno o naš vrat dok pokušavamo da plivamo svako u svom pravcu, uglavnom neznajući kuda.
Kad smo se uveče okupili na pivu "Kod deve" kako smo zvali kafić u pustinji oko nas neko iz društva je rekao, misleći na ono na šta smo svi tog trenutka mislili:
- Mi smo fenomenalna zemlja!
- Zašto?
- Zato što jedino u ovoj zemlji čak i kad nemaš ništa, možeš da izgubiš ono što ti predstavlja sve u životu.

петак, 23. септембар 2011.

IZ NOVE KNJIGE (3)

MILAN TODOROV
MRAVI I OSTALI


Velike ribe jedu male ribe. Sa dolaskom demokratije ništa se tu nije izmenilo.Nama je to prirodno.Tako je u čitavom svetu. Čak i kad nije banalna metafora, nas to ne zanima nimalo. Kažemo: to je prirodan lanac ishrane, skoro beznačajan.
Anno domini dve hiljade i neke Srbiju su zahvatile nezapamćene tropske vrućine. Prvih nedelja maja mislili smo: proći će. Ali, Afrika je uporno gostovala u Srbiji i tropski dani su se nizali kao ulovljene ribice na povorci. Čak ni noći nisu donosile osveženje. Tada se nešto dogodilo u lancu prirode. Nešto je puklo.
Došao je i juni.
jedne večeri zaboravio sam da sklonim mrvice sa stola i ujutro sam na stolnjaku zatekao armiju mrava. Pokušavao sam da ih, da izvinu aktivistkinje pokreta za zaštitu životinja, zbrišem jednim potezom salvete, ali sam pritom nehotice zgnječio jednog ili dva mrava ili tri.Posle svega što nam se desilo ko još da prebrojava i mrave?
U svakom slučaju, bilo je tu nekoliko mrtvih mrava. Međutim, dok sam srkutao svoju prvu jutarnju kafu primetio sam da su se preživeli mravi pregrupisali ili tačnije vratili po zgnječenu sabraću. Mislio sam da se to zove solidarnost ili tako nekako.Uostalom, mravi su prava vojska a ovo su bili prekaljeni srpski mravi koji, mislio sam naivno, čiste bojno polje posle bitke. Zaista, dva ili više živih mrava uprtilo bi zgnječenog mrava i nosilo ga na suprotnu stranu stola. A tamo su, na moje zaprepašćenje, počinjali da drobe lešinu svog mravljeg sabrata i da je jedu. Jedino logično objašnjenje za ovaj kanibalizam bilo je da su mravi poludeli od žeđi.
Sutradan sam obratio pažnju na jednog guštera na terasi. Od kako su mi ljubazne komšije otrovale psa, na terasi su se odomaćile mačke koje su vredno tamanile guštere. Ponekom bi, kao ovom na koga sam slučajno obratio pažnju, uspele samo da odgrizu rep. I, šta se pčosle dešavalo? Kad mačke odu sa poprišta bitke, gušter bi se vraćao i počinjao da jede svoj otkinuti rep. Prosto nisam mogao da poverujem svojim očima, ali bilo je zaista tako. To znači da se ovog leta, evo sada je već polovina leta, nešto čudnovato desilo a da stvar bude još gora imam osećaj da u vazduhu visi još nešto. Ali,šta?
Pre neko jutro, sposoban i vredan, kakvim me je Bog napravio i majka rodila, uzeo sam da popravljam šalukatre na prozorima koje je poslednja oluja iskidala i prilikom te, za mene natčovečanske operacije, uspeo sam da majstotrski zasečem palac leve ruke, do koste što se kaže.
Krv je šiknula.
Mahinalno sam stavio palac u usta dok ne nađem hanzaplast. I, šta se tada dogodilo?
Osetio sam da je krv, moja krv, slatka, gusta, hladna i skoro...skoro prijatna.
Stresao sam se.
Bože, šta će se jesti ove zime u mom kraju?

(Iz knjige „BEZBROJ NAŠIH ŽIVOTA“, BAK, Beograd, 2011. Knjigu možete naručiti pouzećem posredstvom elektronske adrese autora: todorovm@neobee.net)

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (21)

ZORAN T. POPOVIĆ
GOSPODAR PRSTENOVA




Njutn je rođeni političar. On je vrhunski vladao masom.

Da nismo napravili odlučujući korak mi bismo još čučali na ivici provalije.

Venčani kum je gospodar prstenova.

Buduća vlast će morati dobro da zasuče rukave da bi nas izvukla iz govana.

Ko rano poludi, taj ima srećno detinjstvo.

Vreme prolazi a rezultata nema. Izgleda da nam vreme nije naklonjeno.

четвртак, 22. септембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (20)

RADE JOVANOVIĆ
ODRŽAVANJE MRAKA


Muslimani su nekad bili Srbi.
I mi smo.

Teže je Evropi nego nama. Mi znamo šta Evropa hoće.

Morala je da poskupi struja. Struja staje koliko održavanje mraka.

Izbeglice su završile u Srbiji. Bekstvo nije uspelo.

Opasno je ratovati protiv celog sveta. Uvek postoji rizik da nekog zapostaviš.

уторак, 20. септембар 2011.

SATIRIČNA PESMA (16)

RASTKO ZAKIĆ
MUŠICA I POLTRON

Letela je mušica od govna do govna
Dok kod jednog nalete na bednog poltrona.


Gledala ga dugo kako govno sladi,
I njoj se, iskusnoj, od te slike zgadi!


“O, čoveče bedni, zar ne znaš za meru
Već ti slasno jedeš što ti gazde seru?”


“O, mušice luda, odgovori poltron,
Pusti da pojedem, pa kritikuj potom.


Neprincipijelno je da me baš ti kriviš,
Kad ti od govana vekovima živiš.


I ja tebe gledam, ali te ne diram,
Od tebe sam bolji, jer ja govno biram.


Jer, zapamti dobro: zalogaje sočne,
Konzumiram samo iz guzice moćne!”

понедељак, 19. септембар 2011.

REČENICE KOJE VOLIM (7)

Molitva pobožnog zanatlije:
"Dobri Bože, podaj svim ljudima raj radi njihove pobožnosti, a mene baci u pakao zbog mojih grehova."

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (19)

MILAN TODOROV
DAJ SE, INES




Od kako smo se probudili kao Srbi, svet nam ne da oka da sklopimo.

Ko tebe kamenom, ti njega hlebom.
Isti je kvalitet.

Kad je rođena demokratija bili smo u punoj snazi, a kad je stasala počeli su zubi da nam ispadaju.

Televizija pripada svim našim građanima,
jer je televizor državni aparat.

Naša partija je poboljšala odnose sa javnošću.
Na mesto portparola došla je devojka sa više oblina.

Ne postoji nijedan problem o kome se mi ne možemo dogovoriti
da ga napravimo.

Srbija više nikad neće ratovati,
jer isto toliko može da izgubi i diplomatskim sredstvima.

Daj se, Ines!
Jer, samo ko daje dobija.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (18)

ZORAN T. POPOVIĆ

OBRAĐIVANJE ZEMLJE




Mi nikada nismo poželeli tuđu zemlju. Treba to obrađivati!

Vise ne hranimo kuče koje ujeda. Nemamo čime!

Albanci nam ne mogu ništa. Mi se i dalje prema Kosovu ponašamo kao da je
srpsko.

Naši stalni porazi dokazuju da nema nepobedivih.

Vlada ne pravi diskriminaciju medu građanima. Svaki pojedinac ima šansu da
postane socijalni slucaj.


Jirži Lec i Gabriel Laub bili su moji uzori u svetskoj satiri. Po tome su
oni danas poznati.

U tekstu nema ni tačke, ni zareza. Vidi se da je književnik pisao u jednom
dahu.

Prepisao je od reci do reči aforizam jednog svog kolege, i na taj način ga
stilski oplemenio i spasao od zaborava.

I da hoću ne mogu da budem skriboman. Ne mogu vise od jednog romana mesečno
da napišem.

Nekada su iz novina izbacivali tek po neki nepodoban aforizam, a sada
kompletnu satiru.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (17)

RADE JOVANOVIĆ
OVO JE GODINA KVALITETA




Preterali smo sa izvozom pameti. Ko je lud, može da se vrati!

Pametnim građanima se ne može pomoći. Oni sve razumeju!

Krajnje je vreme da se svet zamisli. Jedino on ne može sa Srbima!

Sad bi trebalo biti pametan. Nije vreme za razmišljanje!

Koalicija na vlasti ne želi da uvede vanredno stanje. Više joj odgovara haos!

Vlada je počela borbu protiv sitnih lopova. Ovo je godina kvaliteta a ne kvantiteta.!

недеља, 18. септембар 2011.

NOVA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (6)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI

TAKMIČENJE PEVAČA


Skoro sam imao prilike da prisustvujem takmičenju za mlade pevače u jednoj muzičkoj školi. Pored mnoštva mladih pevačica video sam i mnoštvo gospođa koje su uglavnom bile obučene kao mlade gospođice kakve viđam po ulicama našeg grada. Te gospođe su profesorke gore pomenutih pevačica.
Kako te gospođe većinom znam od ranije bilo mi je zadovoljstvo da ih vidim nakon mnogo vremena. To su zaista prijatne osobe sa puno duha i plemenitosti koja prosto izbija sa svakom njihovom izgovorenom rečenicom: „Dugo se nismo videli, jeste li propali u zemlju! Smršali ste, jedete li Vi išta? Pustili ste bradu, mora da ste u žalosti!“ Na ta pitanja sam uglavnom odgovarao osmehom i komplimentom na račun neke od tih zaista dobrodržećih dama: „Divan vam je broš gospođo, ide Vam sjajno uz taj džemper! Držite se kao prava dama, od takve profesorke đaci ne mogu biti rđavi!“ kao i mnogo sličnih odgovora.
Odslušao sam uglavnom sve takmičarke. Pevale su po dve, tri ili više kompozicija, u zavisnosti kojoj grupi pripadaju. Bile su obučene u prelepe haljine. Neke su imale šešire sa velikim obodima, a neke šešire sa čipkanom mrežicom koja im je skrivala stidljive oči. Poneka od mladih pevačica je imala i rukavice do lakata, a svaka je imala ešarpu koja je u boji drugačijoj od haljine pokazivala istančan ukus tih maladih devojaka. Preovlađivale su uglavnom kombinacije crvene i zelene, grao i zelene i moja omiljena kombinacija ljubičasta i tamno braon!
Najviše su mi se dopale njihove korepetitorke koje su me, mada su imale velike rivalke u već pomenutim dobrostojećim gospođama, u par navrata potpuno opčinile svojom lepotom i gracioznošću! Jedna mi se toliko dopala, fizički naravno, da sam joj prišao nakon njenog nastupa, mada je devojčica koju je pratila prećutala obe pesme. Čestitao sam pomenutoj korepetitorki, a da bih joj se dopao čestitao sam i njenoj učenici kojoj sam rekao da ima divna „piana“. Lepa korepetitorka me je, za vreme mog „nastupa“ posmatrala svojim ogromnim, tamnim očima poput uplašene srne, rekavši mi umilnim i tihim glasom „Hvala, jeste sigurni da je tako bilo?“. „Naravno, u meni imate iskrenog prijatelja od sada pa do kraja ovog sveta!“ odgovorio sam, na šta se ona postidela i nije progovorila više ni jednu reč sa mnom.
Inače, malobrojna ali verna publika je za vreme nastupa mladih pevačica pokazala izrazitu kulturu ponašanja. Potpuno je izignorisala (baš kako i treba) momka koji je prodavao viršle i „taze“ krofne. Ipak, jedna ne baš vaspitana majka jedne takmičarke nije mogla da odoli mirisu viršli pa je naručila jednu, rekavši: „Sa dosta senfa!“ Prodavac je ostao bez istog i zato je gospođa morala da se zadovolji sa „suvom“ viršlom. Nakon svake otpevane kompozicije publika je aplaudirala sa takvom merom da su neki prokomentarisali, na pauzi, da je „naša publika zrela za Evropu!“
Komisija sastavljena od eminentnih poznavalaca pevačkih tendencija i pevačkih „caka“, pomno je pratila nastupe pevačica, zapisujući nešto u svoje beleške (uobičajeno je među članovima komisije da igraju „podmornice“ ili „iks oks“, a među visprenijima i da popunjavaju „osmosmerke“; treba napomenuti da do sada nisu zabeleženi slučajevi rešavanja „sudoku“ slagalice). Kasnije sam saznao, na pauzi, da su se članovi komisije odrekli „dodatnih“ honorara u korist zajedničkog ručka na kraju dana, što samo govori o druželjubivosti tih pevačkih znalaca, osobini koja polako izumire u našem lepom gradu.
Ranijih godina pobednici takmičenja su dobijali po diplomu i neku vrlo korisnu i „edukativnog karaktera“ knjigu („Umetnost branja gljiva“, „Lječnik na putu i uz put“, „Smelost i nada“...), dok su ove godine planirane mnogo vrednije nagrade, što zbog odricanja komisije od dodatnih honorara, a što zbog skupljih kotizacija. Tako da će ove godine pored prvoplasiranih pevača koji će dobiti diplomu, knjigu (najverovatnije pod naslovom „Geopolitička strujanja“) i komplet pisaćeg pribora ( plava hemijska olovka koja piše plavo i još jedna plava hemijska olovka ali koja piše crno), i drugoplasirani pevači dobiti pored diplome i knjigu (zahvaljujući prošlogodišnjoj kvalitetnoj nabavci knjiga ove godine je ostalo još njih sa naslovom „Umetnost branja gljiva“).
Napuštajući salu u kojoj su se „odigravala“ nadmetanja između talentovanih pevačica, naleteo sam u hodniku na tetkicu koja je držeći metlu u ruci čistila pod i pevušila neku pesmu. Načuljio sam uši da bolje čujem šta peva. Nakon nekoliko trenutaka uspeo sam da razaznam melodiju jedne od pesama koje su se često ponavljale među učesnicama takmičenja. Rekoh zato sebi: „Ova tetkica zaista ima talenta! Možda bi trebalo da se prijavi za takmičenje sledeće godine.“ Sa tom mišlju krenuh ka njoj da joj to i predložim, međutim setih se da je gornja granica za prijave dvadeset i pet godina, a tetkica je bila žena u zrelim četrdesetim.
Nakon završetka takmičenja objavljeni su rezultati. U jednoj od kategorija koliko se sećam bilo je trideset i sedam prvih nagrada i samo dve pohvale. U drugoj je pak bilo svega dvadeset i devet prvih nagrada i čak, verovali ili ne, četiri druge nagrade i ni jedna pohvala, što kako sam čuo kasnije nije uobičajeno. Na kraju mislim da sam izbrojao ukupno devedeset prvih, dve druge, pet trećih i sedam pohvala. Setivši se da sam u osnovnoj školi imao „poklonjenu“ dvojku iz matematike i da je moguće da nisam negde valjano izvukao koren, zanemario sam svoju računicu.
Prvonagrađene učenice nisu krile razočarenje što nisu jedine koje su dobile prve nagrade već su morale da ih dele sa ostalim takmičarkama. Uplakanih i umazanih očiju od razlivenog kreona, sa nevericom su posmatrale istaknute rezultate na oglasnoj tabli. Žalile su se jedna drugoj kako nije fer da sve budu prve i da bi trebalo da postoji samo jedna prva nagrada. Ovako će sve dobiti iste knjige i iste hemijske olovke i neće se ni po čemu razlikovati jedna od druge. Neko je to sve prokomentarisao: „Dečija posla!“.
Njihove profesorke, koje su takođe, mada mi je to teško da zamislim, nekada bile deca, su za to vreme uglavnom pušile cigare, a one koje nisu pušači gunđale su da im smeta dim. Jedna od profesorki pušila je na toliko dugačku muštiklu da joj niko nije mogao prići bliže od tri metra zbog bojazni da bi im žar sa vrha cigare mogao završiti u oku. Nisu komentarisale ni takmičenje niti rezultate već su se uglavnom žalile na „teško“ vreme, bolove u svojim vratovima i krstima, kao i na sve manje kvalitetne kafe u maloprodaji!
Na izlazu iz muzičke škole sreo sam već pomenutog prodavca viršli i krofni. Kupio sam krofnu jer za nju ne treba senf. Zagrizao sam je i osetivši džem od kupina na nepcima samo što nisam poskočio od sreće. Sa osmehom na licu rekoh sebi: „Baš ona deca lepo pevaju!“

субота, 17. септембар 2011.

SATIRIČNA PESMA (15)

MILAN TODOROV
NOŽ




Probudiš se tako jedno jutro samo
A leta nema, kao da je nožem odrezano!

Uveče legneš, prija ti svežina,
Al’ celu noć spavaš kao zaklana živina.

Bože, kakav smo to narod, kakva vera –
Kad nam je nož za sve što dođe mera?

Uoči Velike Gospojine, 2009.

(Iz knjige „PRETAKANI SRBI“, Alma, Beograd, 2009.)

IZ NOVE KNJIGE (2)

MILAN TODOROV
ŠAKA GROŽĐA


Ako je Dunav samo duga plava vlat kose, nehotice pala po ovoj našoj zemlji, onda bi se moglo reći da su stranci, taj čudni i nerazumni zapadni svet, najzad počeli da nam idu niz dlaku.
Oktobar je mesec kada, ustrašeni od neizbežne zapadne zime, čine poslednje pokušaje da zavaraju sebe, prostor i vreme: uzjahuju svoje, suvišnim prtljagom pretrpane bicikle, da bi se njima spustili niz Dunav, ka toplom Crnom moru. Poslednja varka leta!
Posle samo nekoliko dana od polaska iz već namrgođene Holandije ili skiseljene Danske, evo ih u našoj, miholjskim suncem okupanoj, zemlji. Oznojeni i pregoreli (čemu se, uprkos bolovima, neobično vesele) unezvereno vrte pedalama svojih dvotočkaša. Biciklističke staze uz Dunav bile bi puste sada bez njih. Mi smo svet koji nikad, bez osećanja greha i krivice, nije znao da uživa u lepotama svojih reka. Osim iz nužde, ponekad leti,pritisnuti užasnim iznenadniom junskim vrućinštinama. Odlazili smo na reku kao u životno iskušenje. Malo je ko znao da pliva. Sećam se svojih prvih susreta sa velikom rekom, zabranjenih dečačkih kupanja, osećanja užasnog, smrtnog straha od majčinih reči u kojima se mešala jeza moguće zbilje sa duhom porodične, zaštitničke šale:
- Ako se udaviš, nemoj mi dolaziti kući...

Oslobođen svih tih predrasuda ovaj strani svet ipak sa skrivenim osećanjem strepnje i neke prigušene neverice, gleda zemlju i ljude, koje su do juče njihovi avioni zasipali bombama.
Ali, kao što reče Propovednik:Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mjesto svoje odakle izlazi i vjetar ide na jug i obrće se na sjever; ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se – tako nas prošla i mržnja prema njima.
Vozeći svojim malim već razvaljenim crvenim pikapom ovogodišnju berbu grožđa, na putu iz vinograda, sretoh trojicu stranaca na biciklima kraj karlovačke česme.
Stoje u nedoumici. Svi putokazi išarani crnim grafitima u stilu „Mnogo smo jaki“, „Grobari“, „Niko nam ne može ništa“. A da stvar bude još više naša, tek postavljene plave biciklističke putokaze, neko izokrenuo, pa se putevi i steze ispresecali. Strelica za Beograd pokazuje vam kako da najbrže završite u dubokom i mutnom šlajzu uz staru ciglanu.
Vide stranci, nisu oni nimalo glupi, kako mi mislimo, da nešto nije u redu. Konsultuju svoje male priručne satelitski navođene navigatore i shvataju da ih neko opet, kao u ratu sa partizanima, namerno zbunjuje, upućujući ih iz njima nerazumljivih, a nama tako patriotski prepoznatljivih, razloga u nedođiju.Idite, nije trebalo ni da dolazite...
Zaustavio sam kombi i iz pretrpanih gajbica izvukao šake pune crvenog, od sunca i meda slepljenog grožđa. Usta su im se razvukla u osmeh. Žedno su trpali krupne bobice modre frankovke u usta dok sam im u prašini, na zemlji, crtao kako da nastave put. Zahvalili su se i vrteći opet pedale put toplog mora, dugo nam mahali, okrećući se, ravnomerno, čas jedno pa drugo.
-To želim i ja jednog dana da uradim – rekoh svom pratiocu, beraču umornom kao što sam i sam bio. - Jednom, ko zna kad, ali svakako...Možda čak kad budem imao stotinu godina – rekoh šaleći se – imaću sve vreme ovog sveta i malo novca, valjda, pa ću isto kao i oni niz Dunav...do kraja...bez povratka.
- Pusti ih – reče berač. – Nisu oni ni za šta. Uvek su nas mrzeli a mrze nas i danas.
Nisam ga dobro razumeo.
- Zašto? - upitah besmisleno, još veseo.
A on beše čovek koji se nagledao rata.
- Zato – reče.
Zatim pripali cigaru.
- Zato što smo sve imali bolje i danas imamo sve bolje od njih! Jesi li video onu pegavu skvrčenu na bicikl. Zar je to žena? Mrze nas zato što su naše žene lepše. Ali i uopšte. Naša zemlja je lepša. Naše grožđe je slađe. Naša vina su bolja. Naš vazduh je čistiji vazduh. Naše nebo je više nebo nego njihovo nebo!
Zgnječi cigaru i vešto je palcem i domalim prstom, kao metak, ispali kroz otvoreni prozor.
- Samo – reče – nije to, ipak, bio razlog što su nas onako pretukli u poslednjem ratu.
Ja se zaprepastih.
- Nije, dakle?
- Nije – reče berač.- Prebili su nas što smo stoput bolji borci od njih. Sve su mogli da nam oproste, samo to nisu mogli.

(Knjigu "BEZBROJ NAŠIH ŽIVOTA", BAK, Beograd, 2011.prvo izdanje, možete naručiti pouzećem)

петак, 16. септембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (16)

BORISLAV MITROVIĆ
DOGODIĆE SE NEŠTO LIJEPO



Vječni mir je pobijedio. Čekamo četrdeset dana pa da proslavimo.

Doktor traži da mu platim prije operacije, jer će poslije biti kasno.

O mrtvima sve najljepše, pogotovo što su politički još aktivni.

Dogodiće vam se nešto lijepo, tu i tamo. Naročito tamo.

Kupio sam radno mjesto, ali mi je srećom ostalo još nešto para da sam sebi uplaćujem platu.

четвртак, 15. септембар 2011.

OBJAVLJENI AFORIZMI U INOSTRANSTVU (1) Italija

Aforistica/mente Blog
L'aforisma, gli aforismi. Letture e scritture aforistiche contemporanee
HomeChi sonoAbout meLista aforistieBook gratuiti di aforismiAforistica/mente Rivista

L’aforisma in Serbia, Milan Todorov
Milan Todorov nasce nel 1951 a Arandjelovo nella regione di Vojvodina, in Serbia. Si laurea presso la Facoltà di Lettere e Filosofia di Novi Sad. E’ scrittore di aforismi, critico letterario e drammaturgo (l’opera teatrale Kuninsko Leto è stata portata in scena nella stagione 1985/86 presso il teatro nazionale di Novi Sad). Tra le sue sillogi aforistiche si segnalano Crveni i plavi (1981), Sirotinkska zabava (1990) e Ostrvo bez blaga (2003).


Milan Todorov
Milan Todorov ha scritto anche poesie e racconti satirici. Per la sua opera ha ottenuto numerosi premi e riconoscimenti. I suoi aforismi sono apparsi in diverse antologie e sono stati tradotti in inglese, polacco, russo, rumeno, italiano, greco, francese, sloveno, macedone e tedesco. Vive a Petrovaradin, una piccola città sul Danubio, vicino a Novi Sad, dove esercita l’attività di enologo e viticoltore.

I temi presenti nell’opera di Todorov sono quelli che il lettore del mio blog ha già avuto modo di conoscere leggendo gli altri scrittori di aforismi serbi: il culto della personalità in una società totalitaria, la guerra civile e il genocidio (“La famiglia in lutto è la cellula fondamentale della nostra società”), la crisi economica, la corruzione politica, l’abuso di potere della polizia, la perdita dei valori morali, la stupidità e l’ipocrisia dominante. Negli aforismi di Todorov c’è un umorismo davvero nero e un senso paradossale della realtà, ottenuto attraverso una lieve variazione del linguaggio. Ecco alcuni esempi: “La faccia è salva. E’ stato preso un pezzo di pelle dalle natiche” e “Molti giovani non sono tornati dalla guerra. Ai giovani, tutto è permesso” e anche “I rifugiati che desiderano tornare alle loro case dovranno bussare a una porta sfondata”.

Presento qui di seguito una selezione di aforismi di Milan Todorov. Ringrazio Milan Bestic per avermi segnalato l’autore e per avermi fornito il materiale e Olja Arsic per avermi aiutato nella traduzione di alcuni aforismi:

**

Milan Todorov, aforismi scelti

Obraz vam je sačuvan.
Sa stražnjice je uzeto parče kože.

La faccia è salva.
E’ stato preso un pezzo di pelle dalle natiche.

**

Dželat će besplatno izvršiti narednu egzekuciju.
Prihod ide u humanitarne svrhe.

Il boia effettuerà gratuitamente la prossima esecuzione.
Il ricavato sarà devoluto in beneficenza.

**

Nisam baš oduševljen disidentima.
Stvaraju se decenijama, a nestaju preko noći.

Io non sono entusiasta dei dissidenti.
Lavorano decenni e poi scompaiono dall’oggi al domani.

**
Ožalošćena porodica je
osnovna ćelija našeg društva.

La famiglia in lutto
è la cellula fondamentale della nostra società.

**

Prognanici koji bi da se vrate u svoje domove
kucaju na širom otvorena vrata.

I rifugiati che desiderano tornare alle loro case
dovranno bussare a una porta sfondata.

**

Ja i predsednik smo išli u isto zabavište.
Ništa se nije promenio

Io e il Presidente siamo andati allo stesso asilo.
Non è cambiato nulla.

**

Zbog velikog interesovanja građana za uvid u policijske dosijee
prinuđeni smo da otvaramo nove.

A causa del grande interesse dei cittadini
per l’accesso agli archivi di polizia
siamo costretti ad aprirne uno nuovo.

**

Mnogi mladi se nisu vratili iz rata.
Mladosti je sve dozvoljeno.

Molti giovani non sono tornati dalla guerra.
Ai giovani tutto è permesso.

**

Ovde još niko nije umro od gladi.
Ovo je policijska stanica.

Qui nessuno è mai morto di fame.
E’ una stazione di polizia.

**

Poslanici su odlučili da se međusobno poubijaju u Skupštini,
jer su protiv vanparlamentarnih metoda političkog delovanja.

I Parlamentari hanno deciso di uccidersi a vicenda in Assemblea, perché sono contro i metodi di azione politica extraparlamentare.

**

Koliko je rukovodilaca potrebno uhapsiti
da bi se u zatvoru osnovala partijska ćelija?

Come può un dirigente arrestato
creare un partito politico in una cella di prigione?

**

U socijalizmu su dva i dva četiri.
U kapitalizmu takođe.
Ali, kakva razlika!

Sotto il socialismo due più due fa quattro.
Sotto il capitalismo anche.
Ma che differenza!

**

U dosadašnjem razvoju ostvareni su fantastični rezultati,
što nas obavezuje da i dalje negujemo nadrealizam u radu.

Negli sviluppi precedenti sono stati raggiunti dei risultati fantastici, questo ci obbliga a continuare ad alimentare l’opera del surrealismo.

**

Kod nas nema fatamorgana,
jer smo mi svoje pustinje zasnovali na dijalektičkom materijalizmu.

Noi non abbiamo dei miraggi,
perché abbiamo fondato il nostro deserto sul materialismo dialettico.

**

Kod nas postoji apsolutna sloboda govora.
Ako dozvolite, ja bih o tome rekao i nešto više.

Da noi esiste l’assoluta libertà di parola.
Se mi permettete direi di più in proposito.

**

Primeri zbratimljenih gradova postoje još od davnina.
Recimo, Sodoma i Gomora.

Esempi di città gemellate sono esistiti sin dai tempi antichi.
Per esempio, Sodoma e Gomorra.

**

Svi smo mi jednaki pred zakonom,
što umnogome olakšava posao zatvorskom krojaču.

Siamo tutti uguali davanti alla legge,
il che riduce notevolmente il carico di lavoro del sarto della prigione.

**

Tek kada je milicija upotrebila suzavac,
videlo se da je narodu žao što je izašao na ulice.

Solo dopo che la polizia ha usato i lacrimogeni
si è visto che anche al popolo dispiaceva di essere uscito in strada.

**

Ponekad pomislim da nisam u pravu.
Ali, ko sam ja da o tome prosuđujem!

Penso talvolta che mi inganno.
Ma chi sono io per accorgermi di questo!

**

Posledice krize se ublažavaju,
što je jasno svakom ko čita novine.

Le conseguenze della crisi si stanno attenuando.
Questo è chiaro a tutti coloro che leggono i giornali.

**

Što da pokrećemo istragu?
To je mogao da uradi samo ubica i niko drugi.

Perché avviare le indagini?
Questo poteva farlo solo l’assassino e nessun altro.

**

Srbija se iz dana u dan smanjuje.
Time se izbegava katastrofa većih razmera.

La Serbia di giorno in giorno si sta rimpicciolendo.
Questo consente di evitare catastrofi di più grandi dimensioni.

**

Ubica i žrtva se ranije nisu poznavali,
ali je potreba za ljudskim kontaktom učinila svoje.

L’assassino e la vittima non si conoscevano in precedenza,
ma il bisogno di contatto umano ha fatto il resto.

**

Pre nego što je potonuo
davljenik je više puta izlazio na bis.

Prima di annegare
l’annegato ha fatto più volte il bis.

**

Vladajuća stranka se ne meša u posao sudija.
Ona veruje u profesionalnost sudija
koje postavlja i razrešava.

Il partito al potere non si intromette mai nel lavoro dei giudici.
Crede nella professionalità dei giudici
che vengono eletti e destituiti da esso.

**

U poslednjem ratu srušena su mnoga srednjovekovna crkvena zdanja.
Zub vremena nije poštedeo ni najnovije građevine.

Nella seconda guerra mondiale sono stati distrutti numerosi edifici delle chiese mediovali.
Il passare del tempo non ha risparmiato neanche i più recenti edifici.

**

Ne znamo da li da se smejemo ili da plačemo.
U ovoj zemlji ima toliko mogućnosti.

Non sappiamo se ridere o piangere.
In questo paese ci sono tante possibilità.

**

Policija je uzalud tražila da se narod raziđe sa mesta nesreće.
Narod je znao da ga ni kod kuće ne čeka ništa bolje.

La polizia ha tentato invano di disperdere la gente dal luogo dell’incidente.
La gente sapeva che anche a casa non poteva aspettarsi qualcosa di meglio.

**

Država je penzionerima otela i poslednje pare koje su čuvali za sahranu.
Prednost je data životu nad smrću.

Lo Stato ha recentemente preso ai pensionati i soldi che avevano conservato per il funerale.
E’ stata data priorità alla vita sulla morte.

**

Već godinu dana nismo primili plate,
ali nas poslovodstvo nije zaboravilo i juče nam je uručilo otkaze.

Da un anno non riceviamo gli stipendi,
ma la gestione non ci ha dimenticati e ieri ci ha consegnato la lettera di licenziamento.

**

Nevino optuženima je danas kudikamo lakše.
Protiv njih se vode isključivo demokratski procesi.

Per gli imputati innocenti ora è molto più facile.
Contro di loro vengono fatti dei processi esclusivamente democratici.

**

Prijatelj se poznaje u nevolji.
To je onaj što se najviše raduje.

L’amico si riconosce nelle difficoltà.
E’ colui che ci gode di più.

**

Imali bi i naši novinari šta da kažu,
ali su zauzeti pripremanjem informativnih emisija.

Anche i nostri giornalisti avrebbero qualcosa da dire,
ma sono troppo impegnati a preparare i telegiornali

**

Dobro smo se maskirali u ratu.
Neko u lišće, neko u travu a neko u humku.

Siamo ben mimetizzati nella guerra.
Qualcuno nelle foglie, qualcuno nell’erba e qualcun altro dentro i tumuli.

**

Prilika čini lopova,
a prilike u Srbiji su iz dana u dan sve bolje.

L’occasione fa l’uomo ladro,
e le occasioni in Serbia migliorano ogni giorno di più.

**

Učestvovao sam u mnogim ratovima.
Kao pacifisti teško mi je da kažem koji mi je najdraži.

Ho partecipato a molte guerre.
Come pacifista è difficile dire qual è la mia preferita.

**

Srbija ima najbolji geostrateški položaj u regionu.
Okružena je zemljama u kojima može da se pristojno živi.

La Serbia ha la migliore posizione geografica della regione.
E’ circondata da paesi dove è possibile vivere decentemente.

**

Privatna inicijativa u Srbiji uzima sve više maha.
Pored državnih sve je više i privatnih zatvora.

L’iniziativa privata in Serbia si sta sempre più diffondendo.
Per questo ci sono sempre più prigioni private.

**

Kad sam se vratio sa informativnog razgovora,
majka me je odmah prepoznala.
Srce joj je govorilo da sam to ja.

Quando sono tornato dall’interrogatorio
mia madre mi ha subito riconosciuto.
Il suo cuore le diceva che ero io.

**

Na izbornoj listi je više kandidata.
Narodu neće biti nimalo lako
da pogodi ko će biti izabran.

Sulla lista elettorale ci sono diversi candidati.
Non sarà facile per il popolo
indovinare chi sarà eletto.

**

Tačno je da je humanitarnoj pomoći koju nam Zapad šalje
odavno prošao rok trajanja,
ali ni mi više nismo u cvetu mladosti.

E’ vero che l’aiuto umanitario inviato a noi dall’Occidente
è a medio-lungo termine,
ma noi non siamo più nel fiore della giovinezza.

**

Triput ponovljena laž postaje istina.
Dakle, ovo je demokratija,
ovo je demokratija, ovo je demokratija.

Tre volte ripetuta una bugia diventa verità.
Quindi questa è democrazia,
Questa è democrazia, questa è democrazia.

**

Kad su mi gurnuli cev revolvera u usta
pomislio sam: Zbogom oružje!

Quando hanno spinto la canna di una pistola in bocca
Ho pensato: Addio alle armi!

**

Danas sam oteo kosku svom psu
a juče on meni.
To se zove prirodni lanac ishrane.

Oggi ho rubato l’osso del cane
e ieri lui il mio.
Questa è chiamata la catena alimentare naturale.

**

Iako sam se sa svojim protivnikom
upravo razišao ideološki
redovno ću posećivati njegov grob.

Anche se mi sono appena separato ideologicamente
dal mio avversario
visiterò la sua tomba regolarmente.

**

Amerika može da proširi demokratiju
u bilo koji deo sveta.
Šesta flota je vrlo pokretna.

L’America può espandere la democrazia
in qualsiasi parte del mondo.
La Sesta Flotta è molto mobile.

**

Hranimo se po svim pravilima.
Jedemo polako i između zalogaja
pravimo pauze od nekoliko dana.

Ci sediamo a tavola con tutte le regole del galateo.
Si mangia lentamente e tra un boccone e l’altro
facciamo una pausa di alcuni giorni.

**

Sin mi je diplomirao, ali ovde nema za njega posla
jer je još slab da nosi pušku

Mio figlio è laureato, ma non c’è lavoro per lui
perché è troppo debole per portare un fucile.

**

Redovno obavljam građanske i bračne dužnosti.
Svakodnevno idem na neko glasanje
a svake četvrte godine spavam sa ženom.

Come cittadino svolgo regolarmente il doppio dovere.
Ogni giorno vado al voto
e ogni quattro anni vado a letto con mia moglie.

**

Unapredili smo odnose sa svetom.
Prihvatili smo da budemo njihova kolonija.

Abbiamo migliorato i rapporti con il mondo.
Abbiamo accettato di essere la sua colonia.

Share this:
Facebook
Email
Stampa
Twitter

Like this:
Like
Be the first to like this post.
Questo post è stato pubblicato il mercoledì, 14 settembre 2011 alle 7:08 am ed è archiviato in L'aforisma in Serbia. Segui i commenti a questo post con il feed RSS 2.0. Puoi lasciare una risposta, o mandare un trackback dal tuo sito.

Una risposta a L’aforisma in Serbia, Milan Todorov
luca ormelli scrive:
settembre 14, 2011 alle 8:57 am
Al solito: la fantasia non è di certo al potere ma tiene gli occhi bene aperti. Grazie Fabrizio.

Replica
Lascia un Commento

Enter your comment here...

Guest
Accedi
Accedi
Accedi



Sito web

Avvisami via e-mail della presenza di nuovi commenti a questo articolo

AFORISTICAMENTE
Aforisticamente è un laboratorio di letture e scritture aforistiche "contemporanee" a cura di Fabrizio Caramagna

Aforisticamente nasce nel gennaio del 2010.

Email: fabrizio.caramagna@gmail.com

FOTOGRAFIA DELLA TESTATA
Monte Bianco, 4748 mt. di altezza (fotografia da me scattata nel 2005)

Veduta del mondo da una finestra di ghiaccio.
"Delimitare - aphorizein - per ampliare"

SATIRIČNA MITOLOGIJA (2)

ANĐELKO ERDELJANIN
CRKO SLON U TELEFON


Glava I

- Halo! Molim Filfarmona!
- Javlja se iz telefona. A s kime čast ima on?
- Ovde drugar Feferon, upravnik iz region.
- Zdravo, zdravo, Feferon! Kako je region?
- Napreduje region, al’ ne valja nacion.
- Nacion? Šta bi on?
- Ne bi ništa, al’ je sklon da usere gaće on kad se nađe ispred slon.
- Kakav slon? Otkud slon?
- Takav slon. Otud slon. Posetio region.
- Stigo slon u region? Usrao se nacion?
Nek se odmah otaj slon zatvori u zoolon!

Glava II

- Halo! Drugar Filfarmon?
- Baš vam je u telefon.
- Ovde opet Feferon, upravnik u region.
- Zdravo, zdravo Feferon! Opra li se nacion u dični nam region?
- Tužan mi je nacion: juče nam je crko slon.
- Crko slon? Jadan slon!
- Smrko mu se zoolon.
- Što ti krči telefon?
- U njemu je mrtav slon.

среда, 14. септембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (15)

RADE JOVANOVIĆ
VREDELO JE




Naši građani bukvalno nemaju ništa. Srećom, vlast ume i to da im uzme.

Nisu toliki Srbi badava izginuli. Vredelo je ovo izbeći.

Naš san je uređena pravna država. No, volimo i Srbiju.

Vlada se bori protiv sila mraka i haosa. Ne podnosi konkurenciju.

SATIRIČNA PESMA (14)

ANĐELKO ERDELJANIN
SLAVA SRBINU


Slava, slava, slava Srbinu,
janičaru, kvislingu, govnaru,
prezrenom, ubijenom pasjem sinu,
mufljuzu, izdajici, lažnom caru.

Slava, slava, slava Srbinu,
grešnom srcu palom u lednu santu,
jašenom što jašio je tuđu grbinu,
Srbinu dronji, politikantu.

Slava mrtvome ko izgorelo drvo,
Srbinu koga su ubili životom,
slava na koju posrao se prvo
i pijan slavio je potom.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (14)

MILAN TODOROV
MOJ PRIJATELJU



U jeku predizborne kampanje dobićemo kanalizaciju.
Prava stvar u pravom trenutku.

Sve više kriminalaca želi da kaznu zatvora služi u svojoj kući, jer su to sve porodični ljudi.

Srpska raja veruje da danas živi bolje nego pod Turcima.

Vreme radi za nas, samo nas ubiše ove klimatske promene.

A da ti budem iskren, moj prijatelju: slagaću te.

Nije tačno da onaj ko laže i krade. Ja radim u Zavodu za statistiku i još nikada nisam ništa ukrao.

понедељак, 12. септембар 2011.

NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (6)

MILAN TODOROV
LjUDI KOJI SE BACAJU


Verujem da ćete se složiti sa mnom bar u jednom: ne živimo u srećno vreme. Pa, kad je već tako, red je da mudro iskoristimo svoj trenutak nesreće. U početku, poput većine , ni ja nisam shvatao zašto nam dobri Boga šalje sve ove nesreće
Pođimo od srpskih krađa i prekrađa. Svakog dana bih išao uobičajeno pogružen i pognute glave brojao ukradene poklopce sa šahtova. Tog spasonosnog dana, izbrojao sam da su prethodne noći u našoj ulici šahtožderi ukrali ravno sedam teških tučanih rešetki sa kanalizacionih otvora. Verujem da to rade u dogovoru sa nekim iz vrha uprave Vodovoda i kanalizacije i da nam pokazuju smrdljivu utrobu grada, radeći za procenat. Novi šaht, novi procenat. Plus, lova od starog gvožđa. A onda, iznenada pade mi na pamet ono kad sam poslednji put prijavljivao da su mi ukrali šaht i još nadležnom tvrdio da neko može da upadne u...razumete šta.... on me je ushićeno pogledao i rekao:
- Joj, što to neće, kojim slučajem, meni da se desi? Prošli put smo jednoj babi od šezdeset godina platili sedamsto hiljadarki samo zato što je prilikom pada u neobezbeđeni kanalizacioni otvor slomila Ahilovu tetivu pri mekom doskoku.Šta će babi Ahilova tetiva, kažite... Kao da će na maraton!
Ali, ja ga već više nisam slušao. Odmah mi je sinulo! Što ja ne bih zaradio koju stotinu hiljada strmoglavljenjem u šahtove. I taman krenem prema jednom, kad primetim profesora iz moje zgrade kako se izvlači iz njega, kumeći me da mu pomognem da se još malo više ubogalji. Šta sam mogao, šutnem ga iz sve snage nogom u potiljak.
- Jače, komšija, udri jače. Ovo mi neće priznati!
- Ne mogu, profesore, tri dana nisam jeo – rekoh, ali ga ipak potkačim iz voleja još jednom, krvnički, iz poštovanja prema njegovoj sedoj pojavi.
Posle mi je bio beskrajno zahvalan. Uostalom, i ćerki je bila potrebna prelazna ocena iz hemije u njegovoj školi. Bila je to moja prva sreća u nesreći, a i njegova.
Poučen tim, ipak sam morao da promenim svoj poslovni plan. Jer i u ovom poslu, kao i u svakom drugom danas, konkurencija je nemilosrdna. I od tog dana počeh udarnički da se bacam pod automobile. Uopšte nisam birao. Zagazim na pešački prelaz i bacam se pod autobuse, hladnjačnje,kamione, džipove, putnička, vojna vozila, policijska, traktore, kombajne, motorbicikle...Međutim, dođoše neki mršavi dani. Svi pažljivi. Čim vide da se, bedni i na sve spremni pešak, približava zebri, zaustavljaju se, koče manijački, otvaraju prozore i velikodušno predlažu pešaku da bezbedno pređe ulicu. Neki uključe sva četiri svetla, izađu i na rukama vas prenesu preko pešačkog. Ali, ja ne odustajem tako lako kad je egzistencija u pitanju. I dalje se bacam pod sva vozila, naročito službena. Više, uostalom, ne biram sredstva da ostvarim svoj cilj, a to je tako malo: normalan život dostojan čoveka. U skladu s tim, ne izbegavam ni otvorene šaht jame. Uvek mislim: možda mi ovaj spase goli život. Zato, ako vidim negde otvoren šaht, odmah pravim salto mortale na glavu. Ako ne uspe, nikom ništa. Izvinite, kažem lafu koji je pre mene uskočio u govna, i on, onako sav nikakav, ali srećan, kaže: ništa, ništa, pokušaj, brale, u nekom drugom šahtu ...
I u pravu je. Nikada ne treba gubiti nadu. Dogodiće mi se možda već sutra da mi, može biti, padne crep, dimnjak, oluk ili gipsani kip sa neke kuće na glavu. Odlomiće se parče grba sa lepo propale barokne fasade Gradske kuće, fijuknuće žica sa dalekovoda kroz koju teče sto hiljada volti baš kad ja prolazim ispod njega. Optimista sam. Biće nešto! Nikad nije bilo da nekako nije bilo. Živeće ovaj narod! Ovde bar nesreća ima koliko hoćeš. Samo ako uspete da nesreću, unosno i brzo, naplatite sudskim putem. Pre nego što krepate od gladi.

недеља, 11. септембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (13)

ZORAN T. POPOVIĆ
ZA ŽIVOT TREBA BITI ROĐEN




Sve smo bliži EU. Već smo im na puškomet.

Po svemu sudeći Srbija nikada neće ući u EU, već samo njeni posmrtni ostaci.

Nije pravo vreme za demokratiju. Izgleda da će popodne kiša.

Pas laje - vetar nosi, tako da sloboda govora besprekorno funkcioniše.

Naši građani pokazuju visoku ekološku svest. Bacaju đubre i sa sedmog sprata.

Ako vam žena rodi crnče, znači da vas je sve vreme farbala.

петак, 09. септембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (12)

MILAN TODOROV
U SRPSKOM ETNO SELU


Još trošimo više nego što zarađujemo. Ima se, može se!

Da li je moralo da dođe do rata?
Ako se uzme u obzir da se jedino mora umreti, odgovor je potvrdan.

Deco, ne plašite se mraka jer tamo nema ničega čega nema ovde kod nas.

Bio sam u srpskom etno selu. Najviše su mi se svideli:
sauna, tekila i kavijar.

Nikad nećemo priznati nezavisnost Kosova,
jer nikad ne treba reći nikad.

Nismo mi izazvali svetsku ekonomsku krizu. Naš ugled u svetu još nije toliki.

SATIRIČNA PESMA (13)

MILAN TODOROV
CEPANICE

Cepanice se mogu lepo složiti
U šupu ili kao nekada u plast
Ali treba naoštriti testeru
Poseći šumu i doneti drva
Pa onda još nasaditi sekiru
Iscepane panjeve složiti ...
Jer cepanice su kao i ljudi
Ne umeju one same da se slože.

Počnemo da oštrimo testeru
Ali pri tom polomimo oštrač.
Dok nasađujemo sekiru pukne držalje.
Udarimo po cepanici muški
Ali se otkide ušica od sekire
Te nas zvekne direkt među oči.
Dobro je što drva ne složismo u šupu
Još bi nam mogla zapaliti kuću.

REČENICE KOJE VOLIM (5)

REČENICE KOJE VOLIM



Horhe Luis Borhes
MAŠTARIJE

U stara vremena postojao je u kraljevini Andaluziji jedan grad u kome su obitavali kraljevi i koji se zvao Lebit ili Seuta ili Džaen. U tome se gradu nalazila jedna tvrđava čije dvokrilne vratnice nisu služile ni za ulaženje ni za izlaženje. Bile su namenjene da ostanu zatvorene. Svaki put kad bi jedan kralj umro i kad bi drugi kralj nasledio njegov uzvišeni presto, svojim bi rukama dodavao novi katanac vratnicama.

среда, 07. септембар 2011.

NAGRAĐENE PRIČE ( Prva nagrada, Žikišon 2011.)

VLADIMIR BULATOVIĆ BUČI
DUHOVI SATIRE







Za života bio sam pisac, satiričar. Imao sam drugara, komšiju, takođe pisca. Kao i ja i on je pisao satirične priče i po koji nazovi aforizam. Nije bio ništa posebno ali je stalno dobijao nagrade po konkursima. Napiše osrednju priču i za nju dobije nagradu. Napiše neki nejasan i banalan aforizam i opet dobije nagradu! A ja, ništa. A što sam imao priče, samo da znate! To su bile sve same par exellence teme! Bogato opisani likovi, radnja koja teče – ne staje, bez mnogo nebitnih detalja, bez patetike i izveštačene lirike. A kakve sam tek pisao aforizme! Kratko, jasno i u centar! Meni je još za svog života književnik Borko Začeljak, takođe talentovan ali neshvaćen od sredine, kazao da ću biti dostojan naslednik Domanovića i Viba. Ali šta je to vredelo kad je moj drugar pokupio sve nagrade, kao da se pretplatio na njih. Šta su ti ljudi iz komisija u njemu videli nije mi uopšte bilo jasno. Slao sam i dopise u kojima sam im otvoreno postavljao pitanje šta to moj drugar ima što ja nemam. Međutim, bio sam uskraćen za odgovor. Žarko sam želeo nagradu. Makar i treću, pa čak i da budem samo u zborniku. Ali, ništa.
Pošto mi je drugar, kako sam već kazao, bio komšija, jednom prilikom sam čak napisao njegovo prezime na svom sandučetu. To bi navelo poštara da pismeno obaveštenje o nagradi umesto mom drugaru isporuči meni. Maštao sam kako bi izgledao naš susret, ujutru ispred ulaza. Sreo bih ga skroz „pokislog“ i neveselog jer nije dobio očekivani dopis. „Jesi li dobio obaveštenje od konkursne komisije?“, pitao bih ga. „Nisam.“, pokunjeno bi mi odgovorio. „A ja, zamisli, dobio prvu nagradu!“, kazao bih ponosno držeći pismo namenjeno njemu skriveno među svojim nedrima. „Čestitam ti, ali iskreno!“, rekao bi mi verovatno neiskreno, stisao mi ruku i potišten otišao u svoj stan da plače od muke i ljubomore. Međutim, sve to je bila samo moja mašta. I ko za baksuz u to vreme nije dobio ni jednu nagradu!
Vreme je prolazilo a ja sam sve više pisao, i sve više slao radove na konkurse. Ali, nagradu nisam nikada dobio. Drugar se odselio. Čuo sam da je i dalje dobijao nagrade, i to za svoje osrednje, satirične priče, kako sam čuo od nekih drugih kolega satiričara.
Prođe tako još neko vreme. Umre moj drugar. Prođe još neko vreme i prođe moj život. Umrem i ja.
Odem kod Boga na ispovest, kad tamo gužva. Kao kod doktora opšte prakse u Domu zdravlja: sede mahom penzioneri pokunjenih lica, po koje dete ili omladinac a bila je tamo i jedna zgodna lepojka koliko se sećam. Čujem razgovor dvojice krkljavih staraca da pričaju kako se čeka i po godinu dana da se dođe na red za ispovest. Inače, na nebu je jedna godina kao hiljadu godina na zemlji. Uhvati me panika. Ko će da čeka na ispovest godinu dana?! A hteo sam Bogu da se požalim kako sam za života bio oštećen, i kako nisam nikada dobio nagradu na konkursu. I tako, dok sam ja pričao sam sa sobom i pravio kalkulacije u svojoj glavi, priđe mi neki čovek. Pogledam ga dobro ali mu ne vidim lice. Ima noge, ruke, telo ima i glavu čak, ali lica nema. Vidim i nekakav repić kako mu viri i maše iz dupeta, da oprostite na izrazu. Pita on mene: „Da li bi voleo da se vratiš dole na zemlju i saznaš jesi li postao slavan nakon svoje smrti?“ Dodade još: „Mnogi su pisci za života bili nepoznati, ali su posthumno postali slavni!“ „Ima pravo!“, kažem sebi sav uzbuđeno. „Hoću! Samo recite šta treba da uradim!“, odgovorio sam sav radostan. On mi reče da ne treba ništa da učinim, sem što treba da znam da ću nakon što odem sa neba ostati duh koji će lutati svetom bez prava na ispoved pred Bogom i bez prava na smirenje svoje duše. „Ma dajte molim vas!“, skoro sam zacvileo. „Pa ja ako se ne uverim da sam postao slavan nakon svoje smrti, nikada neću naći mir svojoj duši! Pristajem, vodite me.“
I tako odosmo nas dvojica dole na zemlju. Tamo beše prošlo već pedesetak godina. Idemo ulicom a niko nas ne primećuje. „Baš je zanimljivo biti duh!“, pomislih. Uđem u prvu knjižaru sav ushićen što ću na rafovima videti knjigu sa svojim imenom, ali ništa. Od knjižare do knjižare ni jedna jedina knjiga sa mojim imenom nije postojala. Pomislio sam da mora postojati barem neki dokaz o tome da sam postao slavan nakon svoje smrti. Da me barem mogu videti ljudi na ulici, odmah bi me prepoznali i prišli mi tražeći autogram! Tu mi se čovek bez lica odmah našao rekavši da će mi pomoći. Otišli smo kod jednog njegovog drugara koji takođe nije imao lice ali je takođe imao repić kojim je mahao iz dupeta, da ponovo oprostite na izrazu, a koji se bavio praćenjem ljudske istorije svih duhova na zemlji. On reče da postoji stotinak knjiga sa jednom pričom koju sam ja napisao. Ne mogu vam opisati ushićenost koju sam osetio nakon što sam to doznao! Stotinak knjiga sa mojom pričom, zamislite! Odmah, po njegovoj preporuci, otiđoh na najbliže mesto na kom je bio jedan primerak te knjige. Bila je to neka stara, trošna kuća u kojoj je živela neka nepokretna starica. Na jednom ormaru behu poslagane prašnjave i stare knjige. Ja izvadih jednu. Bio je to požuteli zbornik sa nekog konkursa. Otresoh ga od prašine, otvorih ga, prelistah ga i videh svoju, po mom skromnom mišljenju, možda i najslabiju priču koju sam ikada poslao na neki konkurs. Ruke mi zadrhtaše i ja skoro što ne zaplakah. Pročitah zatim datum štampanja i tiraž. Štampano je sto primeraka zbornika, pre osamdeset godina, i to činilo mi se baš u vreme dok sam na sandučetu držao drugarovo prezime. Zato nisam ni mogao da saznam da mi je priča ušla u zbornik! Tada se setih i svog drugara. Pozvah čoveka bez lica da mi pomogne da saznam je li moj nekadašnji komšija postao slavan nakon svoje smrti. On mi reče da inače pomno prati književnu scenu ali da za njegovo ime nije nikada čuo. Pitao je i ostale svoje drugare bez lica i sa repićima da li su čuli za njega, ali mu ovi odgovoriše da nisu. „Eto, lepo sam govorio da je prosečan pisac!“, rekoh sebi, zahvalih se obojici na pomoći, pa krenuh dalje.
I eto, sada lutam ulicama gradova i tražim svog bivšeg drugara i komšiju. Poznajući ga, verovatno je i on postao duh i spustio se na zemlju ne bi li proverio da li je postao slavan nakon svoje smrti. Da samo znate koliko žarko želim da ga vidim „pokislog“ i neveselog kada mu budem kazao da nije postao ništa bolji od mene! A to po logici znači da ni za života nije bio ništa posebno, niti je bio bolji pisac od mene. Samo da ga sretnem, jer se bojim da neću drugačije naći smirenje svojoj duši...

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (11)

ZORAN T. POPOVIĆ
KARTA ZA DANSKU


Problema nema. Ali, kako kaže naš narod, daće Bog.

Mi ne treba više da brinemo za našu budućnost, jer je nemamo.

Ima političara koji pljuju po svemu što je srpsko jer ne mogu dalje da dobace.

On je izuzetno tolerantna osoba. Sebi previše dozvoljava.

Ima nešto trulo u državi Danskoj, a i kod nas se osećaju demokratske promene.

Borimo se protiv siledžija i huligana. Svakog dana ponekog prebijemo.

Kupio sam kartu u jednom pravcu. Jedino još ne znam kuda ću.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (10)

RADE JOVANOVIĆ
SRPSKA ŠKOLA JAHANJA


Život je lep. Samo treba savladati strah i odvratnost.

Rat je bolje rešenje. Daje šansu da neko preživi.

Zalud preti ponor pakla. Mi stižemo.

Malo smo odstupili od plana, a planirali smo da preživimo.

Upisao sam se u školu jahanja. Na zahtev džokeja.

Turci su mogli da vladaju još petsto godina. Da su dali narodu da bira.

Vlada će dati ili neće dati ostavku. Sve ostalo su nagađanja.

уторак, 06. септембар 2011.

SATIRIČNA PESMA

MILAN TODOROV
U SLAVU ZABORAVLJENOM HEROJU


(POLITIKA, 06.09.2011. - "Danas je u Beogradu sahranjen pilot Ilja Arizanov"... koji je 24. marta 1999. godine, prvi uzleteo da brani nebo nad Srbijom i suprotstavljajući se daleko nadmoćnijoj eskadrili NATO letilica bio oboren iznad Drenice na Metohiji. Odmah po završetku rata, poslat je u prevremenu penziju. Heroj koji domovini više nije bio potreban.)

DRŽAVNA VELIČINA

Srbija je odlučila da oprosti!
Svojim dezerterima, Bože prosti!

A onima koji su za nju prosuli kosti,
Sve i da hoće, ne može da oprosti.

Jer ni junak što je za nju kosti dao,
Iz groba ne bi, da može, Srbiji praštao!

Ostaje da se veličina Srbije meri
Oprostom koji od nje dobijaju dezerteri.

Ta zar nije u tome snaga svakog društva:
Da u njemu bude sigurna i kukavna uštva?

Da su sigurni svi koji se za svoje dupe plaše,
Zar nije u tome veličina i države naše?

понедељак, 05. септембар 2011.

ZABORAVLJENI AFORIZAM (1)

MILAN TODOROV
PADAJ KIŠO, RASTI ŽITO, DA NAM ŽIVI NAŠ DRUG TITO...

Sasvim sam nemaran u pitanjima stvaralaštva. Smislim nešto, zapišem i onda zaboravim kao da toga nikad nije bilo. Pokušaću, mada slutim uzaludno, da deo toga spasim od sopstvenog zaborava. Evo jednog od stotinu aforizama koji su mi se „negde“ zagubili:



Ako ove godine ne izvezemo žito, nećemo imati hleba da jedemo.

SATIRIČNA PESMA (11)


MILAN TODOROV
SRBIJA


Visoko u planini
Pitak izvor, potočić.
A za žednog putnika
Uz vodu i lončić.

Al’ kako to kod nas biva
U strahu od neznanca
Domaćin metalni lončić
Vezao komadom lanca.

Kakve bande Srbijom plaze
Još je domaćin neoprezan,
Jer mu je samo lončić
A ne i izvor lancem vezan.


(Iz knjige pesama PRETAKANI SRBI, Alma. Beograd, 2010. Knjigu možete da naručite pouzećem po ceni od 5oo dinara sa uračunatim poštanskim troškom.)

SATIRIČNA PESMA (10)

RASTKO ZAKIĆ
ŠETNjA

Sretoh u Knez-Mihailovoj slučajno
Velikog pisca i poliglotu N.N.
Koji mi predloži da prošetamo malo
A onda da svratimo do njega na čašicu žestokog
(Posle čašice razgovora u šetnji) -
Te pristadoh.


Ubrzo videh da me opkoljava temama,
Puca iz svih oruđa elokventno i znalački,
Malo jezikom jednim, pa drugim, trećim
I tako dalje, hoće da me zbuni do kraja.
Ama se ja ne dam, odgovaram na svaki izazov,
Svakim jezikom koji počne
Ja odgovaram bez zastoja
(Kao nekad u bivšoj JNA što smo govorili za
Pušku M-48: Radi bez zastoja u rukama
Dobro obučenog strelca!).

Neću da kažem, ja više navrćem na naški,
Ali on štekće bogami svim svojim arsenalom:
Te bosanskim-bošnjačkim, te hrvatskim i crnogorskim,
Sve samim svetskim jezicima, ponajmanje srpskim,
No ja mu se ne dam,
Hoću da vidim dokle će.
Okreće se on onda lukavo čačanskom, užičkom,
Kragujevačkom, a i lokalnom beogradskom,
Ali mu ja pariram kao da sam
Završio doktorske studije svih ovih jezika
Po standardima i programima same Bolonjske deklaracije!

A teme nam normalno glavobolne, kao što je nužno
Među intelektualcima u ovim teškim vremenima
Kad imperijalističke sile više ne znaju šta će
Nego da pobeđuju slabe i da siromašnima
Otimaju sva bogatstva,
I sve to bez ikakve pravilne preraspodele,
Kao što bi bio red
Među civilizovanim i kulturnim narodima,
Koji su učili i veronauku i marksizam,
Ali i građansko vaspitanje, čime smo se i mi demokratski
Upisali u napredan svet.

Tabanasmo tako do iznemoglosti,
On sve skačući s teme na temu,
Da me dokrajči što politikom, što
Istorijskim podacima o znamenitostima kraj kojih prolazimo,
Što sportom i sportskim dostignućima naših orlova
Na najvećim nebeskim visinama.
S vremena na vreme stičem utisak
Da on samo utucava vreme kako bi
Svoju krhku ženicu držao u neizvesnosti
(Kao: švaleriše se neograničeno, pa se zato
Neograničeno zadržava,
Pošto intelektualni napor traži
Paralelno pražnjenje seksualne energije,
Čime se odlikuju geniji,
Sem ako svoj eksplozivni naboj ne sublimišu
Kaluđerskim podvigom, postom i molitvama).


Izdržavam bogme poslednjim snagama,
Ali mu se neću dati do potpune iscrpljenosti,
Jer ako može on mogu i ja,
Nisam ni ja ništa manji pisac, a o poliglotizmu
Da i ne govorimo.
Ako on misli da će me skupo koštati ta čašica žestokog
U njegovom gostoljubivom domu
(Ukoliko uopšte do njega stignemo i svratimo),
Onda se on grdno prevario.


I tu se ja iznenada praćaknuh u hodu,
Kako sam kao dete uvežbao kod strašnih snova -
I probudih se!

Ostavljajući velikana N.N.
Apsolutno na cedilu!

недеља, 04. септембар 2011.

IZDAVAČKA KUĆA "PARADOKS"

PARADOKS ima nameru da do kraja ove godine pokrene satiričnu ediciju u okviru izdavačke kuće PARADOKS.
Knjige će biti štampane u klasičnom grafičkom obliku, ali i objavljivane u elektronskom izdanju. Prodaja će biti omogućena i elektronskim putem.

REČENICE KOJE VOLIM (4)

NIKOLAJ BERĐAJEV
O DEMOKRATIJI



Demokratija se javlja kad se raspada organsko jedinstvo narodne volje, kad se društvo atomizira, kad ginu narodna verovanja koja su sjedinjavala narod u jednu celinu. Ideologija koja priznaje vrhovnost i apsolutizam narodne volje, javlja se kad narodne volje već nema. Demokratija je ideologija kritičke, a ne organske epohe u životu čovečijih društava.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (9)

RADE JOVANOVIĆ
MI SMO IMALI SREĆE





Nemam poverenja u strane posmatrače. Ovde bi, možda, pomogao jedino Frojd.

Srpska prošlost bi mogla biti i slavnija. Ali, ima vremena.

Nije svaki ovan predvodnik. Mi smo imali sreće.

Vlada opstaje zahvaljujući nepoverenju naroda.
Ne verujemo da je toliko nesposobna.

Pola Srba zapuca kad se veseli, a polovina se veseli kad zapuca.

Pre rata nismo imali ništa. Ali, u mnogo manjim količinama.

Sloboda bez oslobodilaca? To bi bilo previše slobode.

Nemam pravosudni ispit, ali sam stekao internu kvalifikaciju učešćem u nekoliko linčeva.


SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (8)

MILAN TODOROV
NARODNI KUVAR


Na samitu lidera zapadnog Balkana svi su govorili srpski, što je ovaj skup učinilo multijezičkim.

Ako kažem da sam Srbin to ne mora da vređa ostale narode.
Može samo da ih boli.

Nezavisnost Kosova je unutrašnje srpsko pitanje.

Nije tačno da je izgubljen ijedan deo Srbije.
Svi su oni tu negde, samo nisu na okupu.

Ako smo osiromašili deset miliona građana, na osnovu čega tvrdite da smo se bavili jeftinom demagogijom?

Pošto zločini nikad ne zastarevaju, znači da su žrtve ubijene u garantnom roku.

U jedan mah je izgledalo da su žrtve u pravu, a onda se pokazalo da ti ljudi nemaju blage veze sa životom.

I da budem jezički sasvim precizan:
demokratija se kod nas baš zapatila!

Kad bi neko napisao koliko u Srbiji ima gladnih, bila bi to knjiga debela kao Narodni kuvar.

Članovi vladajuće stranke ne bi trebalo da budu zadovoljni postignutim, nego da i dalje rade na pospešivanju nezadovoljstva.

Sve što je urađeno u ovoj zemlji uradila je vladajuća partija. Oni su naša i radnička i seljačka klasa.

Oni koji tvrde da smo opet promašili cilj baš su nam se nacrtali.

субота, 03. септембар 2011.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZAM (7)

MILAN TODOROV
SEZONA PARADAJZA U SRBIJI


Mi ne znamo šta svet hoće od nas. Oni svaki čas nešto odlučno i precizno traže.

Povlačenje Srbije u sebe pojačava rad unutrašnjih organa.

Policajac koga je na ulici teško ranio kriminalac primljen je kod ministra policije koji mu je tom prilikom čestitao rane.

Pravo vreme za kuvanje paradajza je kad seljaci počnu njime da gađaju kamermane državne televizije.

Naši novoizgrađeni objekti su najskuplji na svetu jer se ne štedi na materijalu. Čak se i ministri ugrađuju.

Izgradnja kapitalnih objekata u Srbiji opravdano kasni. Želimo da ti objekti budu novi kad stasaju buduće generacije.

Oni koji su nas pregazili na izborima iza sebe nemaju rezultat kojim bi mogli da se hvale.

четвртак, 01. септембар 2011.

REČENICE KOJE VOLIM (3)

PLATON
ODBRANA SOKRATOVA

Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah či¬njenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besed¬nik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu.

NOVA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (5)

MILAN TODOROV
SEOBE

M smo na ove prostore došli idući za ovcama!
Ovca je dobra životinja. Ona nam je davala vunu za džempere da se ne smrznemo od zime. Od ovce smo dobijali mleko. Od ovčijeg mleka pravili sir. Tako da nije postojala mogućnost da umremo od gladi. Takođe, ovca nam je davala i meso, što je posebno značajno jer je naše pleme sastavljeno od mesoždera.

Pleme koje živi do nas je u ove krajeve stiglo otprilike u isto vreme kad i mi. Ali,oni su došli za svojim kozama. Zato je kod njih koza bila najcenjenija životinja. Davala im je mleko, sir, meso a od kozijih rogova izrađivali su oštre noževe.

Na našim novim staništima još su se mogli naći ostaci plemena koja su tu živela dok mi nismo pristigli. Bili su veoma zaostali . To se najbolje videlo po tome što su gradili akvadukte iako su svuda okolo imali divne izvore i rečice sa pitkom vodom. Imali su i nešto sasvim suprotno od tog akvadukta. Oni su to nazivali kanalizacijom. Tako su prljavu i zagađenu vodu vraćali u reke i potoke. To pokazuje koliko su bili primitivni i nazadni.
Nama nije bilo do mešanja sa takvim naopakim svetom. Posle nekoliko vekova uspeli smo da ih proteramo. Tako smo nastavili da u miru gajimo ovce i koze. Ali, to je sasvim svejedno bez obzira što su oni nas povremeno klali noževima od kozjih rogova a mi njih davili užadima od ovčje vune.

Pašnjaci su nam bili veliki i nepregledni. Stoka se množila. Bilo nam je prijatno na poljima punim divljih cvetova sa dobrom vodom i blagom klimom. Ovce i koze su bile najugledniji članovi našeg društva, ako tako uopšte može da se kaže. Za pojam magarca kao predvodnika stada mi nismo znali. Štaviše, san svakog od nas je bio da postane ovca ili koza.
Govorili bismo deci:
- Učite škole, idite na fakultete, magistrirajte i doktorirajte da bi od vas jednog dana postala ovca ili koza.
Zahvaljujući tome smo posle izvesnog vremena dobili prve školovane ovce i koze.
Bili smo veoma ponosni na njih. Svakom roditelju bi srce zaigralo od miline i blaženstva kad bi video kako mu dete, posle šesnaest godina marljivog grejanja stolice i mukotrpnog učenja latinskog, matematike, informatike, geografije, istorije, teorije ekonomije...predano pase travu na livadi ispred kuće.

Ali, ovce kao ovce, odnosno koze kao koze. Sele se sa pašnjaka na pašnjak.
I jednog dana se naša stada nađoše u krajevima u kojima su živela plemena koja smo svojevremeno proterali.
Imali su akvadukte, kanalizacije i sve blagodeti prljave industrije.
Jasno je da su nam se svetili za sve nepravde koje smo im učinili u prošlosti.
Sad je, međutim, kasno za kajanje.
Ali, mora se priznati da mnogi od nas u dubini duše misle da bismo prošli bolje da su nas od početka predvodili magarci.