MILAN TODOROV: IZA UGLJA

 

Ne znam da li ima smisla da pričao o tome,

Jednu ili dve sezone snabdevao sam vinom Klub književnika u Beogradu. Preporučio me je jedan poznati zemunski enolog rekavši Budi, koji je vodio tu čuvenu kafanu da bi vilo dobro da u ponudi ima i neko lako fruškogorsko vino.

Ja sam u to vreme, ostavši bez posla počeo taj posao sa vinima i upravo tih dana obilazio sam beogradske kafane nudeći svoja bela, ružičasta i crvena vina.

Nije bilo lako. Naprotiv. Većina menadžera, jer gazde se, po pravilu nisu nikad pojavljivale, bile su prevejane hulje. Uzeli bi uzorke, tobože za probu, popili ih uveče sa, pretpostavljam svojim kurtizanama, i nikad se nisu javljali.

Sa Budom je bilo drugačije. Zatekao sam ga u kuhinji, pored njegovog čuvenog četvorostrukog smederevca, sa zavrnutim rukavima kako mesi meso za roštilj. Mesio je, brat bratu bar tridesetak kilograma. Povremeno bi brisaoruke o belu kecelju koju je stalno nosio i prilazio smederevcu da promeša sarmu u zelju ili viljuškom proveri koliko su kuvane svinjske butkice i pride da okrene crvene babure i ljute paričice koje su crvrčale na plotni ispod koje je dimio ugalj tipa nesušeni vreoci ili tako nešto.

Hoću da kažem kako je sve bilo domaćinski, nadgledano i bez rasipništva.

Kad sam mu ispričao priču o našem rizlingu samo je klimnuo glavom starijoj gospođi, koja je sedela u uglu kuhinje nad knjigama ulaska i izlaska robe.

Plati mu.

Koliko?

Dva kartona za početak.

Platila mi je u kešu.

Bila je to njegova prijateljica sa kojom je živeo postavši udovac.

Donesi za dve nedelje novu turu, rekao je Buda.

Šta ako ne popijete?

Popićemo.

Evo mene za dve nedelje.

Iz dvorišta, uskim betonskim stepeništem spuštam se do magacina Kluba književnika. Sećam se one nečije rečenice: „Nikad ne reci da si književnik“ i ja to ne govorim. Ja sam sada vinogradar i vinar. Dočekuje me Budi menadžer. Glasno pita Budu, koji je sprat iznad u svojoj kujni, gde da smesti ovo fruškogorsko.

Iza uglja, kaže Buda.

I ja mu donosim dva kartona brižljivo punjenog vina u ugljenu prašinu. Buda silazi, pogleda kartone i daje mi novac u kešu. Dobro je vino, kaže. Ima neka mala grupa koja se navadila na njega.

Sledeća tura je već tura od poverenja. Odnosim kartone sa bocama, mladi menadžer Crnogorac ih preuzima i daje mi novac. Ostavljam mu dobar bakšiš sa željom da forsira moje vino.

Sledeći put , kaže, donesi četiri kartona. Vino dobro ide.

Posle dve nedelje evo me opet tamo. Spuštam, hukćući, četiri kartoba sa vinima u podrum sa ćumurom i Crnogorac mi kaže da ostavim samo dva jer su mu dva još ostala a on će platiti četiri.

A Buda, pitam.

Buda nema pojma.

Ostavljam dva kartona i on mi daje novac za četiri. Da bi mi savest bila mirna novac za dva kartona ostavljam njemu.

Zašto toliko? Da podelimo?

Išlo je to neko vreme a onda stalo.

Budina prijateljica koja mu je vodila knjige je umrla.

Buda je, po svemu sudeći, shvatio da ga menadžer potkrada.

Otpustio ga je.
Porudžbine su bile sve ređe.  Klijentela se menjala.

Imam još tvog vina iza uglja, govorio mi skoro zgaslim starinskim glasom preko telefona.

Lepotice noći su pile samo strana pića. Francuski konjak na tuđ račun.

Mira mi je umrla, rekao mi je.

Čuo sam, Moje saučešće.

Ovde svako veče dolaze lepe mirisne žene a ja vidim samo nju.

Vrlo brzo prestali smo da sarađujemo.

Kao da je sa onom belom, pomalo zaprljanom krpom obrisao sve što je do tada bilo i nije se više ničega sećao.

Otišao sam tamo posle nekoliko meseci. Klub je bio potpuno renoviran. Novi vlasnici zadržali su samo Budin četvorostruko smederevac, konzervirali ga i kao eksponat izložili kiši i snegu na dvorištu. Budi, su dali dobro otpremninu i plus bogat honorar samo da u lakejskoj livreji stoji na ulazu i pozdravlja goste.

Kad sam se pojavio nije me poznao. Klimnuo je glavom i rekao mi klišetirano: Dobrodošli u klub pisaca.

To više nije bio on. Bio je maskota.

Budo, rekao sam mu, zar me se ne sećate?

Imao je na glavi neki srebrni cilindar i samo je lako klimnuo glavom. Ni danas ne znam šta mu je to značilo.

Da ili ne?

On, koji je za trpezom, jelima svojih ruku i pićima po svom ukusu, spajao dve polovine Srbije, posle koji mesec umro je od kapi.

Ova priča nema nikakvu poruku. U tome je, možda, njena suština. Radimo mnoge stvari sa žarom i dajemo svaki damar sebe da uspemo. Ponekad, kako to kaže Silvija Plat, ako se ne varam, dovoljno je samo da okrenemo dlanove na gore i budemo sasvim prazni.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: FOTKA

 

U holu velikog tržnog centra, čini mi se baš na drugom nivou a tamo su nivoi potpuno spetljani, kao što su i ulazi sa smešnim papirićima na kojima su uslikani bar kodovi koje morate da ubacite u plastičnu kutiju sa nagibom. Nagibi su takvi da morate prstom da pridržavate papir a tada skener ne očitava kod, ako sklonite prst papir obično padne na pod dok vozači iza vas besomučno trube.

Trudim se da ne budem mrzovoljan i govorim sebi da su projektanti znali šta rade. Opraštam čak i to što, ukoliko parkirate na nekom nivou, morate da kružite po okolnim spratovima da biste došli do izlaza, jer nema svaki nivo sopstveni izlaz.

Novi svet, kažem sebi, nudi nova pravila. Verovatno je sve tako smišljeno da se ljudski mozak opterećuje čak i kad ne mora, jer, čitao sam, neuroni se oživljavaju stalnom vežbom.

Na jednom spratu mesecima je parkiran ogromi sivi džip na kome je umesto registracionih tablica stajao logo prodavca.

Obilazio sam ga u širokom luku. Nije me zanimala ta priča ili filozofija ukoliko je uopšte stajala iza nje. Nikad, mislio sam, ne bih vozio kuću, jer taj auto lepotan je, pretpostavljao sam, vredeo koliko i prosečna kuća na periferiji ili čak u centru grada.

Lagano sam hodao oko njega, trebalo je to zaobići, kad se ispred mene pojaviše dve žene, majka i ćerka osmehnute skromno, molećivo.

Ćerka me, pružajući svoj mobilni telefon bojažljivo upita da li bi hteo da ih škljocnem dok stoje naslonjena na džip.

Ne volim to da radim, ali nisam mogao to da im kažem. Uostalom, to je samo minut lakog poslića. Međutim, osećao sam laki sram ispod kože. Šta ako me neko vidi, prepozna, zapamti i posle kad se  sretnemo na nekom drugom mestu pomisli to je onaj koji pristaje na lažni, tuđi, uspešni život, ili ako je pravi da sam kriminalac, lopov, ubica, vlastima ulizica,

Žene su se nalaktile, isturile noge, isprsile a ja sam još posmatrao tutnut mi mobilni telefon ne znajući da li ću ga upotrebiti.
Nestrpljenje je raslo i ćerka se odvoji od sivog džipa, pomalo ljutita i pokaza mi ono što sam znao: beli krug koji je trebalo da stisnem kažiprstom i snimim fotografiju na kojoj su ona i majka i džip.

Da, da, znam, uveravao sam je.

Ona se vrati i privi uz džip, tuđi, reklamni, nevožen. Majka se takođe ulubi uz vetrobran pokazujući dobro razvijenu zadnjicu.

Hajde, doviknu ćera.

Podigao sam telefonski aparat u nameri da

ih slikam i odmah spustio.

Nisam mogao. To ne bi bile one. Bogatstvo nije bilo njihovo. I to ne bih bio ja. Ali, nije bilo ni vremena ni prilike da im to objasnim.

Dajte mi telefon, reče ćerka kivna na mene. Što niste rekli da ste nesposoban da nas uslikate?

Pružio sam joj telefon. Okrenula se na visokim potpeticama i odšetala isturajući na isti način stražnjicu kao i majka.

Nastavio sam svoju šetnju od 5300 koraka svake večeri. Zaobišao sam sivi džip u velikom luku, pa opet…pa opet izgledalo mi je kao da me iz njegove unutrašnjosti gledaju neke oči podsmešljivo. Da stvar bude neverovatnija bile su to moje oči.

Osvrnuo sam se. U vratima automobila nalazio se ključ, onaj kockasti koji se samo uvuče u neku pregradu unutra i auto sam menja brzine, vozi, koči, bira puteve…

Uzeo sam ključ, otvorio vrata, seo na vozačevo mesto. Utom su se ponovo pojavile majka i ćerka. Bila je to čista slučajnost.

Uđite, doviknuo sam im, napravićemo jedan mali krug.

Ne odgovaraju.

Ne plašite se, nijedan auto ne ide ovim putem.

Prošle su ne obraćajući pažnju na džip i mene u njemu, ako sam uopšte bio u njemu.

Bilo mi je krivo što sam im pokvario sliku.

Izašao sam iz auta, lako zatvorio vrata, ključ vratio na mesto.

Hodao sam još tačno 1200 koraka pretvarajući se da sam veseo, misleći sve vreme kako ti neko, neočekivano, tek tako, uskrati postojanje.

MILAN TODOROV: JABUKA

 

 

Povremeno, ne preterano često odlazim na groblje i na grobove onih koje sam voleo ostavljam jabuke.

Na svaki grob jednu. Uvek za tu priliku biram najveću i najrumeniju.

Prekrstim se, poljubim koru, dotaknem krst i stavim jabuku ispred slike na spomeniku ili ispod krsta.

Posle dan ili dva obilazim grobove. Ni na jednom nema jabuke.

To me čini srećnim.

Neko je uzeo i pojeo lepu voćku. Onu zbog koje smo izgnani iz raja.

Možda zec koji se krije u šipražju od ubica lovaca.

To bi, mislim, bilo divno.

Inače, nisam mnogo upućen u crkvene i pogrebne običaje. Kad mi je umrla tetka, moja poslednja veza sa severnim Banatom, otišao sam na sahranu i usput kupio venac, razume se, prirodnog cveća. Položio sam ga na mali, grubo klesani sanduk položen na kuhinjskom stolu. Sanduk su posle izneli u dvorište i postavili ga na tetkine isušene kuhinjske hoklice. Pop je očitao ono što sleduje i rekao: Pođimo s mirom.

Pošli smo za kovčegom.

Tetka je poslednjih godina patila od demencije i čsto bežala od kuće tražeći neku svoju staru kuću, verovatno kuću detinjstva. Sada je išla u nju, Mirna. I svi smo mirno, zaista smireni išli za njenim malim isušenim telom u malom neofarbanom drvenom sandučetu. Iznenada, visoki korpulentni starac koji je do tada spuštene glave hodao ispred mene se izdvoji, prosto, iskoči iz reda i utrča u kuću pored koje smoprolazili.

Vrlo brzo nas je sustigao i opet hodao ispred mene spale sede glave, samo sa jednom razlikom: u ruci je držao jabuku. Bila je, primetio sam sitna, divlja, žuta, ali beše jabuka.

Kako mi je sada to divno u ovoj smušenoj zemlji, koja ne zna kojem svetu vrednosti da se okrene. Ali, rekoh sebi, politika me odavno ič ne interesuje.

Zanimaju me jednostavne stvari: voće, povrće, laka jela, život, vino, žene, sumrak, reka, psi, terpentin dok mažem sveži astal za prolećno jelo od maslačaka, pečuraka i kokošjih bubaca, srce konja koje sam video u Luvru i, ne na poslednjem mestu, usamljenost ljubavi.

Na kraju, rekao je Odisej proscima koji su kidisali na njegovu Penelopu, ostaješ sam.

Možeš da zategneš luk do pucanja, možeš da izvučeš mač iz tvrdog drveta ili stene, ali samo zahvaljujući tome što je taj savršeni oblik voćke koje si viđao putujući raznim zemljama i raznim morima sa ostrvima na kojima je osim nimfi bilo raznog voća; isto što i savršenstvo žene.

Ali, jabuka nije dovoljna.

To je sve lepo.

Međutim, postoji bicikl koji spremam za proleće. Zadnja guma je izduvana.

Onda sečenje noktiju na nogama. Hoću da kažem: ići ću bos.

I onda se setih grobara iz gradića ispod tvrđave. Išao je celo lepo bos, zatim je nagazio na narkomansku iglu. Od tada ne ide daleko. Živ je. Stoji na uglu ulice Beogradske i Lisinskog. Gleda prolaznike.

Koliko je jabuka video na grobovima?

Koliko pojeo?

Sve je to sad sabijeno u to malo raskršće koje skoro ni za koga nema značaja.

 

MILAN TODOROV: OBLACI

 

 

Često je, ne baš sasvim svesno, pomišljao kako je sila privlačenja najzamršenija stvar na planeti.

Ikaru je jedna takva, zvana privlačnost leta, spržila krila. Poznati su slučajevi alpinista koji se popnu  na najviše vrhove sveta a posle, godinama docnije skončaju tako što padne lift u kome se nalaze jer su pošli da izbace smeće ili skoče sa terase bez povoda, zdravi, pravi veseli.

Kad je bio mali tetka i teča su mu poklonili keramičko belo slonče za čiju surlu je bio vezan končić sa tegom na kraju. Slonče bi se kretalo lako po poliranom stočiću a kada bi došlo do njegove ivice i kada bi se konac sa tegom postavio u potpuno vertikalan položaj slon bi se naglo zaustavio i ukipio pred  provalijom. Nije pao, shvatio je, jer je sila koja ga je vukla ka ponoru odjednom prestala da deluje, odnosno sila zemljine teže je, zahvaljujući okomitosti svoje pozicije, samu sebe progutala. Jutros je uz kafu čitao vest o svom omiljenom Jeruzalem postu da istraživač lekova za neizlečive bolesti Jozi Jamin već uveliko radi na ispitivanju ponašanja obolelih ljudskih ćelija u svemiru, odnosno tamo gde nema sile privlačenja zvane gravitacija. Rezultati su, pisalo je, vrlo optimistični.

Vest ga je oduševila. Konačno sam u pravu.

Svemir je naša prava kuća. Iz nje smo potekli. Zbog svega toga je voleo svemir. Tu nema nikakve sile ni prisile, nema gravitacije. Lebdiš, mislio je, kao u toplom ženskom zagrljaju, ne obavezno majčinom.

Jednom je jednoj, srećom ona to nije razumela, rekao da će biti njegova makar u svemiru. Nije voleo ono otrcano: „Makar u staračkom domu“…

Kad umrem i odletim u oblake, misliš -pitala je kikoćući se.

Ne, ne kad umremo – rekao joj je – nego kad budemo sposobni da hodamo po oblacima, makar onim najnižim.

Ispratio je do vrata kancelarije i stavio joj ruku na leđa, upravo na onaj deo gde se nalazi kocka grudnjaka.

Nije se trgla, niti ulegnula leđima, ali je, shvatio je da je to primila kao mušku želju sa kojom ne zna šta će.

Ta, pomislio je, toliko su joj

 to činili do sada i činiće od

sada, tako da nema smisla o

tome opšte razmišljati. Ono što

 je mislio da će biti lepa letnja

veza postalo je sranje.

Više je nije viđao.

Posle je imao druge žene, ne

 mnogo njih, ali se sa svakom

 emocionalno iscrpljivao. Nije

 mogao da pronađe ništa što

 mu je odgovaralo.

Nije već odavno mislio ni na

onu koju je kradom milovao po

leđima i pipkao joj kopču na

grudnjaku.

Umesto ka introspekciji

usmerio je svoj pogled ka

spoljašnjosti.

Povezao se sa jednom starom

 prijateljicom iz gimnazije i sa

 njom krenuo u avanturu.

Sviđala mu se njena iskrenost.

Koliko si muškaraca imala pre

mene?

Odgovorila je kao iz topa tri i

po.

Svidela mu se polovina

muškarca.

Mislio je: ako je jedan, kao što

 reče Brana Crnčević, najveći

 broj, onda je pola broj taman.

 Ni ovamo ni onamo.

Uostalom takvo je ovo doba i

ja, mislio je, ja sam kao vreme.

Bio je u fazi resetovanja svog

tela i načina razmišljanja. On i

kućna mama, kako je zvao,

uživali su u pripremi hrane,

izboru pića, baštovanstvu. On

je nju zvao sestro a ona njega

brate.

Svuda su išli zajedno. Da se ne

 izgube, jer behu prilično

izgubljeni na poseban način.

Jednog dana on oseti da se

 boji. Ne nje, nego kuće u kojoj

su živeli.

Izgledalo je kao da je obuzeta

demonima.

Osećao je da nešto kreće

naopako. Odlučio da što više

vremena provodi izvan kuće,

Obilazio je piljarnice,

ranojutanje gradske pijace,

kvantaše i najlon tržnicu.

 Ako u prirodi postoje lekovi

 za sve, onda to postoji i na

 pijacama.

Lek za sentiment?

Glupo je bilo da to pita.

I tako jednog prepodneva, jutro već beše izmaklo, neočekivano, na kvantašu uđe u neku improvizovanu baraku da kupi limun ili tako šta i ne sluteći ništa plati krupnom novčanicom.

Da li imate sitno, upita prodavačica i pogledi im se sretoše.

Bila je to zrela pedesetogodišnjakinja, ondašnja devojka iz oblaka.

Na žalost, nemam.

Ništa, ćao – odjednom je prešla na ti. – Snaći ću se već nekako.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: KAO SMRT DOSADAN

 

Slučajno je naleteo na nekoj društvenoj mreži na fotografiju na kojoj su pet odraslih ljudi sa čašama u rukama. Ispod slike je pisalo; "Staro društvo iz detinjstv"a. Jedva ih je prepoznao. Da, bili su to njegovi, nekada najbolji drugovi. Ispod teksta je neko dodao komentar: Drugarstvo koje traje večno.

I sve bi bilo u redu sa tom fotografijom, kakvih ima bezbroj na mrežama da je i on bio na slici. Osećao se isečeno.

Međutim, niko ga nije pozvao. Ne seća se da su ga pozvali. Doduše, zvali su ga pre nekoliko godina, ali tada mu se nije išlo. Nije ih odbio. Rekao je, videću. To „videću“ je, znao je  a znali su i oni značilo da neće doći. Ipak, sada mu je bilo krivo što ga nisu zvali. Da li bi otišao na druženje u tu kafanicu, koju je poznavao još iz mladih dana?

Ne zna. Ali, oseća se kao da je umro prerano.

Kažu da za smrt nikad nije kasno, ali nikad nije ni rano. Jer smrt nije časovnik čije se kazaljke obrću unapred, nego trajni nestanak.

Može se otići na razne načine. On je, evo, otišao solo.

Ponovo je, ovaj put pažljivije, pogledao fotografiju. Tri boce piva na stolu i flaša fante dopola ispijena.

Zar i oni, pomisli, dirnut?

Joca Mojsilović, kasnije prozvan Joca Doca, vaskularni hirurg kod koga je, dok su oboje radili, odlazio u kabinet sa kobasicama i domaćim vinom i čekao ga da se vrati iz operacione sale.

„Sedi tu i ne mrdaj. Samo da nekoj babi odrežem nogu.“

Kad bi se vratio nalivali su se do kasno u noć.

Ili Pera Jovanov, poznat kao Puhač, onaj koji je dok su u bioskopu svi plakali dok je sa velikog platna curila „majko slušaj moju pesmu, u prvom redu partera, glasno prdnuo. Posle sa vadio da nije reč o pravamo ispuštanju gasova, nego lažnom, onom ispod pazuha.

Njih dvoje sada piju nešto tako glupo kao fanta…

Preostala trojica, očigledno, još veselo pijuckaju pivo, to odurno piće sa malo alkohola.

Više mu nije bilo krivo što nije tamo, sa njima. Mrzim razblaživanje života, pomisli. To postepeno odricanje od jakih, ubitačnih stvari a onda te skenja nešto sasvim drugačije, nešto, učtivo, blago, kontrolisano kao ravnodušnost.

A videlo se, lepo se videlo, kako svi, čak i poslednji plemeniti alkosi među njima klize u najgoru vrstu umiranja; umiranje od dosade.

Čak i Vidosav Stanković, za čiju devojku smo skupljali novac da bi posle abortusa, mimo zna ja roditelja, mogla da boravi par dana u hotelu na Vencu. Čak i taj Vidosav koji je i posle toga rekao da kondom neće da vidi u životu, tako da smo, sećao se dobro, te iste godine dvaput plaćali Venac zbog njegovih ljubavnih eskstravagancija.

Možda to nije bio  ispravan život, možda je to samo bio uvod u ovo u čemu smo sada a to je da ljudi do neke mere rastu jedni prema drugima, ali  vreme svojim rasplinutim  čudima  čini sa ljudima šta hoće. Odjednom mu pade na pamet drvo, koje je cele zime, ne znajući zašto, posmatrao kroz zamagljen prozor.

Drvo, neki divlji beli brest ili javor izgledao je mrtav, suv, ogoljenih štrkavih grana a ovih dana je odjednom počeo da sazreva nanovo i najtanje grančice puni zelenim sokovima života. Nije odoleo. Izašao je, otkinuo jednu i stavio je u usta.

Ovo je pomisli kao majčino mleko…taj ukus beskonačnosti drveta.

Hteo je da tu misao kao komentar stavi ispod one fotke, ali pomisli nije potrebno, nikako to ne sme da uradi. Sve ono što smo mogli da proživimo a nismo i sve što smo propustili i što propuštamo baveći se savetima za dug, srećan i miran život nije ništa drugo nego odložena dosadna smrt.

****

Uzgred, odavno sam shvatio da se dosadni ljudi lakše prepuštaju smrti, ali to nije tema ove priče.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: LOKALNA ANESTEZIJA

 

 

 

Kad se neko opusti i kaže sebi: „Dobro je, moglo je biti i gore“ – to je sigurna smrt.

Možda preterujem, a možda i ne preterujem. O smrti čovek uvek razmišlja kao o nečem za njega neostvarivom. Uspavljuu ga ritam i rutina života.

Protiv te gvozdene granice su dozvoljena, ma šta dozvoljena, poćeljna sva sredstva.

Uvek je potrebno prevazilaziti sebe, hoću da kažem tražiti više nego što možeš da dobiješ.

E sad, to možda ne zaslužuješ. U stvari, sasvim sigurno ne zaslužuješ. Međutim, moraš da tražiš. Na to imaš pravo. I ne smeš da zaboraviš da spasilac, a ti si davljenik, uvek dobije šamar.

Jedan moj ispisnik po peru, Radoje,  je svojevremeno pisao kako bi mogao da otvori korparsku radnju od korpi koje je kao odbijenice dobijao od svojih simpatija.

Ponekad smo zahvalni onima koje su nas odbili.

Kad vidim u šta su se neke mlade, vitke plavuše sa srnećim očima pretvorile samo desetak godina posle udaje, osetim blagu jezu, kaže mi.

Bolje je da ostanu senke.

Senke?

Da, senke, one nemaju nikada konačan oblik. I da znaš, ja nikada ne ismevam prošlost, jer ona je skrojena prema obrisima naše duše. A duša je čežnja. Ništa manje ni više.

Ne javlja mi se Radoje već dve godine. Ja ga ne zovem. Traje to. Šta da mu kažem. Ša ima ili jbš li šta? Ponekad pogledam njegov profil na fejsu. Poslednja objava iz pretprošle godine. Nekolicina prijatelja mu je čestitala rođendan, Nikome nije zahvalio. Jedan mu je poslao tri krstića.

Pitao sam se šta to znači.

Nisam se usuđivao da ga nazovem. Šta ako je umro? Počeo sam da mislim o tome kako mi je, baš u vreme njegovog medijskog nestanka, a beše novinar, jedan penzionisani udbaš, koga smo oboje poznavali, tajanstveno saopštio da je video Radoja i da je sama kost i koža.

Zbog čega, pitao sam policajca.

To moraš da pitaš njega.

Logika tipa koji je završivši Pravni fakultet, moja generacija, odjednom postao dalek i tajanstven. Zaposlio se u MUPu.

I šta sad?

Žene koje smo ponekad pominjali su iščezle. Šetam svako veče gradom i povremeno diskretno, u mimohodu, pogledam lica prolaznika i prolaznica.

Ništa neobično. Na keju uz Dunav samo jedna koja nadima grudi,  plava sa crnim krupnim očima, brzo hoda u plavoj trenerci po crvenoj sunčanoj stazi. Pogledam je, samo zato što se izdvojila. Drugačija je. Pomislim šta je ona sve spremna da uradi, Hoda stazom po kojoj svi trče. Ipak, imam utisak da zna šta želi od sebe i drugih.U povratku  sevne pogledom na mene. Kukavički, trgao sam pogled.

Ona ga odmah , nekako besno, skloni.

Nekad smo, na osnovu načina na koji žena trgne očima, znali na čemu smo. Nizale su se epizode s ove muške i one ženske strane.

Jednom mi se jedna toliko sviđala…toliko nenormalno. Ali, stalno mi je slala korpe.

Jednom prilikom zamolio sam je da mi preporuči neku svoju drugaricu za, kako rekoh, lokalnu anesteziju.

Sa zebnjom sam očekivao šta će reći.

Nisam ja makro.

Ne, nije to rekla.

Potraži je sam.

Ni to nije rekla.

Ćutala je. Ćutanje je najgora vrsta korpe.

Mogao bih njegovoj dilemi da dodam svoju.

Ali, kako ako je mrtav? U poslednje vreme mi s eu glavi stalno mešaju Eros i Tanatos. Ovaj drugi je budala, ali budale su uporne.

Žene se, govori mi, ponekad pretvaraju da im je svejedno. Zato, brate, ne odustaj nikad.

Odlučio sam da ga, tako oko dva iza podneva nazovem. To je idealno vreme za razrešenje dilema. Čovek još nije preterano zamoren, mozak i srce su još sveži zahvaljući dubokom snu, o kome čitam u poslednje vreme kao o čudotvornom leku za zaboravljanje.

Biram broj.

Pozvani pretplatnik nije dostupan.

Znao sam da uvek ima bar dva telefona. Jedan vrlo ličan.

To je za kurve, govorio mi je. Ali ne za svaku. Samo za posebne, koje me zaslužuju.

Ne dajem ga nikom. Lagao je. Nikad nije imao nijednu drugu ženu osim svoje.

I tako, nisam imao broj za nepostojeće kurve. 

A, ukoliko j neka postojala, nadam se da je  sačuvalamistični broj i da ga zove povremeno, kao vrsta lokalne anestezije.

A korpe, one o kojima smo pričali?

Ne poželi tuđe ako nisi spreman na njih.

Ti mi to kažeš? - pitam ga misleći na sva naša loša iskušenja, osim poslednjeg, neponovljivog iskustva,  iskustva  odlaska.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: KAKO GNJILE JABUKE

 

 

 

Zimi uvek imam u podrumu gajbu crvenih jabuka, koje delim namernicima. Delim ih dok ne počnu da trule. Gnjile  skoro neprimetno. Prvo se pojavi mala tamna mrlja, koja još nije razlog za zabrinutost a zatim se raspad širi u dubinu i u jednom trenutku se, gledano spolja neupućenom učini da je sve u redu, da je to prirodan proces zrenja jabuke…sve dok je ne zagrizete.

Tako je, valjda i sa nama.

Ne bih da pričam o tome kako sam uvek voleo voće i umeo da pojedem dva i više kilograma krupnih delišes jabuka, koje je deda donosio sa segedinske pijace.

Jedi koliko ti srce ište, rekao bi prostodušno sa osmehom dobrog debelog dede.
Ja bih pojeo sve.
Baba se ljutila.

Moja lepa baba.

Teško mi je bilo da to shvatim.

Voleo sam je na čudan način, sa strahom. I to je izgledalo zaista komplikovano.

Jednom sam se, kao mali, upišao u snu, zarobljen u zajedničkom dečjem krevetu kod ujaka, koji je takođe bio malo na svoju stranu, a baba je, došavši ujutro uzela onaj čaršav sa žutom flekom, izašla u dvorište u svima govorila da sam upišanko. Imao sam tek šest ili sedam godina. Kad je umrla od raka, čije surove izvesnosti su je ćerke, tetke i moja majka, poštedele govoreći da je benigan, zaplakao sam.

Onda sam se trgao. Upišanko, ne plači.

I tako sam, na veliku žalost moje majke koja je to docnije na nepoznat način doznala (majke sve znaju o nama),  otišao  na igranku. Pre toga sa drugarima sam popio nekoliko čaša vina u kafanama oko studentskog grada, zatim prišao devojci koja mi se odavno sviđala i plesao cele noći njom.

Sviđa mi se što si crn i imaš tužan izraz lica.

Bila je to rečenica koja otvara novi svet mogućnosti, koji mi je te večeri bio tako potreban.

Moja partnerka se sve više pribijala uz mene.

Interesantno je da drugačije svira muzika kada si dobar sin i unuk, a drugačije kada si nešto kao amorfna masa budućnosti uplašen od činjenice da život može da stane.

Mislio sam na pokojnu babu. Ja plešem za nju, moju lepu babu sa devojačkim prezimenom turskim, koja je bila  istovremeno vesela i tragična figura.

Jedna od njenih ćerčica je, nesmotrenošću majke, to jest naše babe, jednog tužnog avgustovskog kraja naletela na kazan pun vrele čorbe paradajza i preminula od opekotina.

Živeti posle toga, hm? Rugati se detetu, hm?

Sve je bilo tabu. Samo da bi se živelo skladno, veselo, porodično.

Stalno smo se trudili da sve izgleda onako kako bi trebalo da bude, da se živi normalno.

Ujak, iako već oženjen bi u pozno jutro dolazio kući trešten pijan i u zajedničkom dvorištu vršio veliku nuždu pa odlazio da spava.

Neko je jednom zaboravio da počisti za njim, što je bila velika tragedija. Trebalo je sve tragove slabosti i poroka uništavati pre zore.

Trebalo je da moji preci u Ugarskoj budu Srbi iako su to prestali da budu, na izvestan, mali način.

Jednog dana, najaviše da već koliko sutra dolazi u lokalnu pravoslavnu crkvu vladika bački i moj ujak predloži da ja, dečak koji je odlično govorio srpski, odglumim srpskog dečaka rođenog u Mađarskoj, u trećem kolenu. Nije, naime, bilo vremena da neko od lokalnih, dečak ili devojčica, nauči poduži tekst koji je ujak nameravao da napiše.

-Zajebaćemo vladiku.

-Važi, ujače.

Osećao sam da postepeno ulazim naopaku spiralu genetike. Bio sam mlad i nisam razmišljao kako da se izvučem iz toga. U redu, odglumiću i posle ići sa ujakom na koncert gostujućih beogradskih sisatih pevaljki. Ujak to nije propuštao.

Sledećeg dana, već od ranog jutra obučen u malu srebrnu mantiju sa lažnom krunom od medi stajao sam u porti crkve, na golom suncu, čekajući da se vladika pojavi. On je, doduše, trebalo da dođe oko jedanaest sati, ali je ujak rekao da se to nikad ne zna i da moramo da budemo spremni za sve.

Bilo mi je užasno vruće i teško da stojim na istom mestu, ali nisam želeo da budem upišanko.

Nisam mogao da razumem šta ću ja tu. Tekst koji je ujak napisao na mešavini srpskog, staroslovenskog i mađarskog sam skoro zaboravio.

Sunce je udaralo u moju golu glavu.

Mozak mi je saopštavao da je sasvim iscrpljen.

U jednom trenutku ipak se ukazaše nekoliko njih u crnim odeždama. Pritrčah prvom, klekoh, celivah mu ruku im počeh da recitujem ujakov tekst.

-Polako, dete, vladika tek treba da stigne. Ja sam đakon.

Potražio sam pogledom ujaka.

Video sam ga u maloj grupici  parohijana okupljenih ispred ulaza u crkvu, u neodgovarajućem prevelikom crnom odelu.

Gledao me je izmorenim pogledom. Nisam više znao šta želi od mene.

U tom trenutku zvona crkve najaviše dolazak vladike koga je,  po ujakovoj zamisli, trebalo da kao dvojnik mađarskog deteta – zajebem.

Razmišljao sam da li to treba da uradim ili želim da uradim. Nisam želeo.

I tako je stvar propala.

Ispričao sam to devojci koju sam sa igranke pratio do kuće,

Mirno je sedela u minijaturnoj suknjici na gvozdenoj ogradi ispred zgrade u nekakvom radničkom novosadskom naselju (Možda Detelinara).

Skini gaćice, molim te i pokaži mi je. Tako mi je to potrebno baš ove noći.

Neću, rekla je.

Bio sam uporan. Klekao sam u prašinu.

Dobro, rekla je i skinula gaćice.

Ugledao sam nešto kao jabuku presečenu na pola.

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ŽABE

 

 

Imali smo nekada mnogo podstanara u kući. Vlada Sunzer je bio jedan od originalnijih likova. Naravno, bio je pijanac sklon sportu, tačnije biciklizmu. Bio je drugar, ribokradica, lak na žene. Živeo je u pokrajnoj sobici sa Suzanom, vodnjikavom debelom plavušom, ali plavušom od onih zagasito prljavih tonova, za koje one nisu bile krive, ali su ih ti nanosi jeftinoće, da to tako nazovem, izgleda činile pokornijim.

Vlada je nasrtao nemilosrdno i redovno. Suzana je, čulo se kroz tanki zid od šupljih blokova, plakala i govorila mu da je ne razvaljuje toliko, da je njoj njen život potreban čak i ako umre i slične budalaštine koje žene pomirene sa  sudbinom i inače govore muškarcima.

Osim što je bila podatna mimo volje, Suzana je bila i dobra kuvarica. Naročito je bila vešta u spravljanju pohovanih žabljih bataka s proleća.

Moja majka se grozila te vrste hrane: puževa, zmija, žaba, pečuraka…

Vlada podstanar je uživao upravo u tome da nabavi besplatnu hranu. Imao je svoje omiljene jarke i bare pune do pola muljem a u drugoj polovini žabama.

 

****

 

I tu sam zastao, pročitao napisano još jednom i pomislio da ne znam zašto sam to napisao.

 

 

Svi su bili odavno mrtvi. Moje sećanje na njih nikoga ne bi zanimalo.

 

****

Jedne večeri izašavši u dvorište. Moja majka iznenada oseti miris pohovanih bataka.

Komšinica Suzana je ponudi, tvrdeći da su pileći. Odista, bili su meki, ukusni i bez mirisa koncentrata, tako omiljenog u tovu pilića tih godina.

Tek posle nekoliko dana majka je shvatila prevaru. Ali, kako to već biva, kad se zločin ohladi, čak ti se i ne povraća.

 

****

 

Ponekad bih pomislio na tu anegdotu i na pokojnog Vladu Sunzera. Ipak, moram da mu odam to priznanje, ipak beše on prvi zagovornik povratku prirodi i zdravim jelima iz nje.

Uostalom, danas se radi unosa proteina stanovnicima sveta nude jela od crva. Prerađevine prerađenih, starih stvari.

U međuvremenu, kako to zakon ponavljanja nalaže, angažujem nekog mladog čoveka i njegovu pomalo sumnjivu ekipu da renoviraju stanove u toj, sada nasleđenoj kući.

Odmah moram da kažem kako mi nisu ulivali nimalo poverenja i da sam morao da stalno zahtevam nove i nove prepravke u onome što su uradili. Razglabajući tako o svemu i svačemu, da bih ih ipak umilostivio, jer danas je teško doći do solidnog majstora, upitah momka da li je znao Sunzera.

Kako da me, reče. To mi je deda ujak.

Zar je živ?
Da.

Odjednom sam se osećao dobro, samo dobro.
Šta radi, čime se bavi?

Ide po barama.
Peca?

Ma ne, samo tako hoda okolo, gaca po mulju, nedavno je nagazio na neko zarđalo gvožđe u vodi i još prima peniciline, tetanus i te zajebane stvari.

Sve mi se iznenada sklopilo.

Žablji bataci.
Neshvatanje.

Prisilna ljubav.

Zatvorena vrata kuće.

Istraživanje dvorišnog svemira.

Priče iz velike daljine.
Majka čiju sam meru osetljivosti na nepripadanje grupi poneo u svom karakteru.

 

****

 

Tu prestajem da čitam svoju, ledenu koloniju neuspelih priča.

Šta bih, uostalom, mogao da dodam? U poslednje vreme insistiram samo na najobičnijem fizičkom blagostanju. Bez velikih ideja.

Silazim u podrum po svoju „kupicu ili dvije vina“ kako je govorio neki franjevački kaluđer u svojoj devedeset i devetoj godini.

U malom podrumu na zidu, ikona majke sveta.

Pošto naspem u čašu vino, zastanem pred ikonom, prekrstim se i, ne znam zašto, nikad pre ovoga to nisam činio, sagnem se i prstima dotaknem pod na kome su ostaci blata.

Žabe, kažem, i osećam da je tog trenutka svet opet u svojoj ljusci.

 

 

MILAN TODOROV: JEZIK KUĆA

 

 

Ja nemam svoj rodni grad. Došao sam u ovaj grad kad sam imao devet godina. Tada nisam mislio o tome, o pripadništvu. Zar mi je sad to potrebno?

Ipak,  kad prođem pored kuće u nerodnom gradu, u gradu mog zrelijeg dečaštva, momaštva i odraslog doba, ja joj, toj kući pored parka kažem: Mrzim te.

Dala si mi lepe dane da bih sada patio. Ribe, zlatne karaše, iskusne devojčure, prvo piće, odelo, najzad prvi konkurs za posao koji sam pročitao u tvom hladu ispod drvenih šalukatri i  na kome sam uspeo.

Mogu ja bez tebe, kažem joj u prolazu. Uostalom, ako mi prekipi, a veruj, kućo stara, blizu je: daću te čergarima. Onima koji, avaj, dobro plaćaju za predobre stare stvari i na tvom mestu ustaće bezdušna siva zgrada sa malim balkonima zvanim peškiruše na kojima će male žene sušiti žućkaste pelene i gledati plačnim očima u zeleno, ne znajući zašto.

Znam da nisam u pravu. Ali, znati ko je u pravu nije važno ako se  stvari u ljudskom životu samo sabiraju: levo patnje, porazi, sramota a desno…ha, ha ha.

Jezik starih kuća je neponovljiv jer je on jezik umrlih duša.

Godinama pokušavam da zavolim novu kuću.

Još dok sam je gradio ponekad bih ležao na uredno poslaganoj građi za njen krov i maštao o sobi za decu, kupaonici, ostavi, vešeraju… hej vešeraju…

Ležao sam leti pri poslednjim zracima sunca na ležaju uredno poslaganih bivših šuma i već tada, bože, osećao da će me u njoj čekati običan život.

Pričanje o malim događajima. Saosećanje sa ljudima koje jedva poznajem. Duhovni dani kada stare udovice idu na obližnje groblje laka koraka.

A da li se me ti ikada volela?

Imala si samo akumuliranu toplotu sunca, tokom sve znojavijih leta.

I tada sam, možda, kažem možda osećao da me niko ne voli i ne razume, osim malo ti...Možda.

To je ipak bilo tako dobro.

I sad mi čak i ta nepouzdanost ljubavi tako nedostaje.

Šizofrenija, ludilo, opsesivno kompulzivne misli, zolofti, risari, lažni učinci šumećih vitamina…

Sve je samo usporavanje konačnosti.

Bila neka dobra riba u komšiluku pa mi dolazila svako jutro na kafu, onako u šorcu plavom, obliguzasta. Ja posle oženio drugu, kaže mi brat.

To je život u gradovima, kažem mu. To uvek teško pada nama koji nismo iz rodnog grada.