MILAN TODOROV: KAO SEPTEMBARSKA ZORA

 

 

Čitaoci misle da su sve te žene koje se pojavljuju u našim pričama realne i da je život u odnosu na literaturu postavljen na semaforu 1: 1.

Na sreću ili nesreću, nije tako. Književna erotika je naprosto stvar telesnog ubeđivanja. Slike doživljaja su često ono što se zove opseg ličnih knjigovodstva koje se kao nekakav magični završni račun štimuju da bi se platio manji porez.

Sve vreme osluškujemo tresak vlastitih poraza.

Stari, izlizani lokalni frajeri su nas učili da muškarac uvek mora da proba. Od pet dobijenih korpi, govorili su, jedna mora da bude tvoja.

Ali, šta je u toj korpi nisu nam nikada otkrili. To smo morali sami.

Porazi su nam smanjivali snagu i trošili vreme.

Imena ljubavnica su urezivana u krevete pamćenja. Nije bilo zapisivanja. Nož, nož u recku... virtuelnu.

Stranica, ispisana, samo bi se okrenula kao slikovnica na vetru.

Da li to donosi promenu?

Pokušavam to da saznam. Pišem dnevnik sopstvenog 

iskustva unazad.

Pravim grube greške i previde. Hoću više? Neću ništa? Vreme, naravno, svima protiče ili kao što reče jedna od njih: niko nije konzerva.

Pisanje je, zbog toga, kao izbegnuta smrt. Nepredvidljivost, bez koje nema života. 

Svi ljubavnici su u noći. Ili prvom sumraku.

Stajao sam ispred seoskog Doma kulture i čekao dogovorenu devojku.

Bio je početak novembra,ali je već bilo hladno. Ona nije dolazila. Nisam se, doduše, čestito ni upoznao sa njom. Trebalo je da je prepoznam u masi jednakih seoskih devojaka koje su pristizale.

Tada je bio običaj da sve devojke koje dođu prvo idu do poljskih klozeta udaljenih nekih pedesetak metara od doma.

Pomislih da je i moja devojka možda tamo. Možda je došla nekom prečicom te je nisam video.

Zašto sada restaurišem taj san?

Devojka je bila hroma. Izlazila je iz klozeta. Gizdavo ukrašena.

Sklonio sam se u senku obližnjeg spomenika na kome će docnije biti urezano i ime mog dede, solunskog dobrovoljca.

Osećam ukočenost pri pomisli na odgovor.

Sad shvatam da sam se, sve vreme svog života, najviše plašio užasa  neizbežnosti.

Ali, običan život nije mi bio naročito omiljen nikad.

Pobegao sam iz tog ogromnog seoskog dvorišta.

I još bežim, mada me, pretpostavljam, niko više ne juri.

Loše priče, kao što vidimo, ne zavise samo od pisca. Lošeg ili ne.

Loše priče su besmislene kao poricanje religije.

Jednom davno, kad sam bio stariji nego sada, pisao sam svako veče priču za devojku koja mi se dopadala.

Bio sam, valjda, obrnuta Šeherezada.

Ona je to čitala i nikad ili skoro nikad mi nije rekla da joj se ijedna priča dopala.

Tada nije postojala online fioka za priče. Sve su nestale. Uostalom, šta bih sa pričama koje leže u ormaru pedeset godina,

Ali, šta ako su priče kao šumsko voće i zriju u neprepoznavanju?

Uvek sam bio veoma stidljiv.  Verujem da sam i sada, uprkos malim ispadima, takav.

Počeo sam da bežim u livade, šune, otkose polja.

Odjednom sam shvatio: ovo je jedna od najboljih veza pomoću kojih se mogu vratiti u svoje dobre godine.

MILAN TODOROV: PAD LETA

 

 

Leto polako pada. Dani na plaži postaju škrti. Sve manje nam daju. Kao povređena žena. U svojoj srdžbi ona odstupa od lika na sopstvenoj razglednici.

Iznova me hvata potreba za svetom. Biti drugačiji. Kupiti teget majicu sa tri dugmeta ispod vrata, ali da prva dva budu bela a treće neke sasvim bez veze boje. Recimo, crvene kao karmin na usnama toreadora.(Uzgred, nikad mi nije bilo jasno zašto se ti mačo tipovi šminkaju). Ako je zbog blizine smrti, onda je u redu, jer tada je svaki oblik zavođenja dozvoljen.

Otkud mi to saznanje?

Vazduh je još topao i mokar, poput upotrebljenog peškira.

Ipak otvara mi sva čula.

Jednog takvog dana obreo sam se u malom letovalištu. Bio je to mali, sasvim mali izlaz na more, vrlo jeftin što beše njegova jedina prednost. Ulice, a bilo ih je najviše dve ili tri mirisale su an ovčetinu. Devojka sa kojom sam bio je govorila samo makedonski.

Sa brda je dolazio miris paleži, tako karakterističan za ranu jesen.

Devojka u čiju sanjivost pogleda sam se odmah zaljubio je preko lake lanene košulje nosila neki bakarni nakit koji je na suncu blještao  beznadežnim odsjajem.

Tog leta me je prevarila prva ozbiljnija devojka i želeo sam da se nekoj osvetim.

Stalno je padala neka topla kiša ili se meni tako činilo pa smo po ceo dan ležali pod malim šatorom i pili pivo.

Ja sam bio još nevešt u tome. Brzo bi me hvatao dremež. Ona je, pak, pila kao sunđer.

Osećao sam kako nam vreme izmiče. Imali smo plaćenih samo dvanaest dana a računali smo da ćemo se u tom ferijalnom odmaralištu švercovati bar dvadesetak.

Priroda našeg odnosa je postajala sve više prijateljska, uprkos mojim povremenim navaljivanjima.

Sada, sa ove distance, znam da je sve vreme igrala dvostruku igru. Zavodila me je i istovremeno bežala od mene.

Ležali smo ispod šatorskog krila i kad je sunce nemilosrdno peklo ono neverovatno ružno stenje okolo.

Otada sa mučnim oprezom gledam na izraženo prijateljstvo između muškarca i žene.

Zaboravio sam da kažem da je bila pet godina mlađa.

Kad bismo uveče izmileli ispod šatora po pljeskavice od ovčetine nosila je kratku suknju na crvene cvetiće, usku u kukovima.

Kačila se o mene tim svojim bokovima.

Ali, posle toga – niks.

Zašto se uopšte toga sećam?

Čemu vraćanje u ranu ili staru prošlost?

Zar nismo dovoljno dramskih zapleta nakupili sve ovo vreme?

U toplom šatoru…

Susret koji nije bio upriličen, ali se dogodio.

Dok sedim na predjesenjoj plaži, grmi.

Čuo sam da je moja mala Makedonka umrla. Bilo je neko rođendansko slavlje i predozirala se.

Sve to sa osvetom zbog prevare neke bivše otišlo je u beskraj.

Očajan sam. Umiru vršnjakinje mog zlatnog doba.

Možda su sada negde još vitkije i mlađe?

Između naša dva života ja biram ovo sada.

I ne sećam se više. Ali, da sam imao više vremena da je ohrabrim da me voli, sasvim sam ubeđen da bi, imajući više načina života, bila srećnija.

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: BISTA

 

Pre nekoliko godina napisao sam pismo predsedniku ove države. Poslao sam ga šefu njegovog kabineta. Nisam gajio nikakve iluzije da će pismo biti pročitano.

Prolazili su dani i nedelje.

Bez odgovora. Smatrao sam da je to sasvim normalno. Predsednik ima važnija posla od toga da meni odgovara zašto bista pesnika Vladimira Nazora ne može da bude vraćena na travnjak ispred osnovne škole koja se zvala njegovim imenom kada sam je pohađao.

Iz sopstvenog nevelikog iskustva sa visinama i padovima znam da se svi sveci, kad tad, nađu na stubu.

Osim toga, poznato je da svaki svetac, bar za ovozemnog života, nosi pozamašan prtljag na nejakim plećima.

Uprkos uverenju da su sveci, a pesnici su svakako neka vrsta svetaca, puni dovitjivosti – pesnik moje osmoletke očigledno nije bio takav.

Jedan prijatelj, čije ime ne smem da odam jer me je zakleo, odao mi je tajnu da se bista za kojom tragamo čuva u lagumu gradskog muzeja na tajnom mestu.

Među sovama, rekao je.

To je bilo dovoljno za duga razmišljanja.

Koliko žive sove?

Zna se da gavrani mogu da pamte Turke.

A sove?

One su mudre. Znaju da nije stvar u dužini života nego u nečem sasvim drugom.

Ali, odlučujem da ne mislim o tome.

Sedim u svojoj ljubičastoj platnenoj stolici na plaži. Stolica je idealna. Može u njoj da se sanja satima. Psihijatri su, čitah jutros u omiljenom mi Observeru, otkrili novu opasnu psihičku bolest. Nazvali su je kliničkim poremećajem a odnosi se na ljude koji boluju od neprilagođenog sanjarenja.  Odnosi se na ljud koji žele da sanjaju čim se probude. Bolest je nazvana maladaptivno sanjanje.

Znaći, nešto bolesno.

Hm, profesore?

Dakle, sedim u svojoj omiljenoj stolici za plažu i plovim maladaptivno.

Odjednom, neka žena, mlada baka dva dečaka, prilazi i kaže:
Da li biste pripazili na njih, samo za tren dok obavim neke stvari?

Naravno, kažem.

Volim te meke šešire od rogoza na glavama žena na razmeđi starosti i duboke starosti.

U međuvremenu čule su se sirene vatrogasnih kola, policijskih kola i kola hitne pomoći. Sve na drugoj strani reke.

Mislim, čemu da stalna strašenja?

Vreme će biti u crvenom meteo alarmu.

Ultravioletni zraci su visoki.

Ne izlazite iz svojih molitvenih zemunica između 11 i 17 časova.

Sutra će meteorit veličine osrednje varoši proći na najmanjoj, ikada izmerenoj, udaljenosti od Zemlje.

Bežim na čardu.

Iznenadni pljusak potopio je podvožnjak kod bivšeg indu giganta zvanog Pobeda.

Imam dizelaža i lagano gacam njime kroz vodu duboku pola metra. Sve prolazi u najboljem redu.

Pritom razmišljam o dolaženju i odlaženju.

Nema vesti o povratku pesnikove biste na travnjak pored ulaza u školu koja sad nosi ime drugog pesnika.

I sad, ko da me odvikne od  višečasovnih snova u budnom stanju?

Moja misija je smešna. Može samo, osećam, da mi navuče neku politikantsku bedu na vrat.

Kunjam u plavoj stolici. Mravi, osećaju promenu vremena i gamižu mi ispod nogu. Poneki me pecne ujedom.

Mravi, jaki ste!

A ja sam tableta pod jezikom.

Koja tableta?

Ne znam.

Čuo sam da je neko oživeo od toga.

Varadin je lep grad, ali uskoro ću otputovati.

Vreme je da zbrišem i da raspodelim brigu o prošlosti i brigu o budućnosti na jedan krevet u planini.

Dolaze kiše.

Trebalo bi pobeći na vreme.

Jer, ako ostanem biću bespomoćno bolestan.

Odgovor iz kancelarije nikada nije stigao direktno.

Tražio sam ga dugo.

Najzad, saznah neposredno, predsednik je rekao da oni koji su pisali ode  slugama nacista (jasno je bilo da se to odnosilo na mog pesnika koji je napisao odu poglavniku) nema mesta u našim školama.

Pre nego što spavam, sanjam više.

Neuspele stvari, kao i nedohvatljive žene, treba ostaviti kao kad nešto zaboraviš da platiš.

Greške, zla, ljubomore… i ko zna šta još svedoče o meni.

Sveti Petre, hm, sveti Petre…

 

 

 

MILAN TODOROV: AVGUST GLUPI, AVGUST PAMETNI (IZ SERIJE PRIČE SA PLAŽE

 

Kolika sam budala?

Čežnja već sada a još ništa nije prošlo.
Čežnja za letom, koje se mrvi u oskudici kao kod Hemingveja u njegovim poslednjim romanima o toreadorima.

Voda raste. Vozovi su sve brži i čujem njihov bespotrebni upozoravajući zvuk. Kao i tolike sirene kola hitne bespomoći.

Ako je miris mora, miris budućnosti, kako neko reče pre mene, onda je miris reke, koji osetih prvi put pre šezdeset godina uvijajući se oko očevog tela u vodi, miris odvajanja.

Brze molitve ispod ikone majke Bogorodice, koje sam uobičavao da upražnjavam, postale su nedoumica.

Šta želim?

Da li je moguće reći: šta zaista želim?

Koliko se zaista razlikuje od jednako iskrene, velike želje?

Želim da pijem vino.

I pijem vino. Noćas.

Vratio sam se, najzad, kući. Ali, u njoj sam samo da prespavam.

Večeras sam na čardi upoznao čoveka mojih godina.

Hramao je između stolova.

Crni mačak sa zelenim očima je bežao od mene.

Čovek je zastao i pogledao me.

Da li se znamo?

Ne. Ne verujem. Imate velik brod, dodao sam. Da li živite i zimi u njemu.

Pas ga je pratio.

Doviknuo je konobaru neku nardžbinu.

Zar toliko, pitao je kelner.

Čovek je ljutito udario štakom kojom se poštapao.

Tu sam do decembra. Još nisam rešio grejanje.

Grejanje…

Za njim je došla ljupka mlada žena i poželela dobro veče.

Šlepovi na reci su čekali. To su gomile teškog metala koje mesecima posmatram.

Ponekad neki bude odguran u kanal.
Većina dugo čeka.
Gvožđe.

Kod tih teških stvari uvek me je užasavala nemogućnost izbora. Ništa ne možeš sam ako si gvožđe na vodi.

Na plaži žene preovlađuju. Uglavnom se takmiče u debljini.

Vesele su i sigurne u sebe.

Plivam peti put dužinom plaže.

Žene gledaju.
Te majurske žene gladne priča…

Kad izlazim iz vode, obavezno rastegnem šorc. 

 

 

MILAN TODOROV: SPIRIT OF THE DANUBE (iz serije Priče sa plaže)

 

 

Šta je duh neke reke?

Ko to zna?

Ovo je najtoplije leto koje pamtim.
Na  čardi novi, stari lik.

Ja vas znam. Imali ste pre trideset godina Džonosona od dvadeset konja.

Viđali smo se na Dunavu.

Trideset godina nisam bio na reci. Sad sam se vratio.
Da li zauvek?
Ako je svaki dan vek, onda je odgovor potvrdan.

Čitam neke eseje i nailazim na sintagmu „svežina sveta“. Ništa, ama baš ništa se nigde ni u pesmi, ni u priči, ni u romanu ne može reći o svežini sveta bez dugog, možda i doživotnog boravka na nekoj velikoj vodi koja uvek nešto nosi i na kojoj uzalud ispisuješ reči poput reči ne smeš itd…

Ne smeš je mnogo bolje od Zmajevog ne sme, ne sme…Dok ne smeš, znači da si jak.

Samo kukavice sve smeju.

U snovima, ili tik pre njih, reči su ukrštene. Ne razumemo se. Tražimo se. Svako je u svom interesovanju.

Devojka na plaži tik ispred mene presvlači donji deo bikinija prekrivena malim suvim grudnjakom. Kad svuče mokre, brzim pokretima oblači suve, narandžaste gaćice tako što tok pred međunožjem skida grudnjak i neverovatno hitro uskače u novi donji veš ili donji deo bikinija.

Svesna je povremenih pogleda.

Sa ženama je to često igra.

Erotizam tih lakih letnjih rituala je sasvim dozvoljen.

Uostalom, prevari se i Suljagina Fata.

Danas bi Mujaga završio u bukagijama.

Gdje je, Mujo, moje zlato obećato?

Eh, Fato, eh Fato…

Ali, gle, glavni junaci mojih snova nisu Fate. 

Meni je u snovima Laze Kostića, kako je to već primećeno, najlepši Lekin posmrtni pristanak na ljubav:

Hoću, ali ne mnogo.

Ludi Laza.

Trčao je oko Kovilja.

Ništa nije pomagalo.

Plivam besomučno.

Svaki dan od 15. maja kada je temperatura vode u Dunavu bila osamnaest stepeni do danas  26. glupog  avgusta.

Da li pomaže?

Ne znam. Lazi se Lenka u poslednjim snovima javila kao zbrčkana starica od pedeset godina.

Šta želim?

Sve manje sanjam.

Vrtim se u krug.

Džonson je bio dobar.

Bio sam najbrži, ali bez potrebe.

Međutim, reka za mene više nije povratak.

Devojke se vuku u tangicama sa vrlo sličnim stražnjicama kao bube.
Šta želim?

Cela planeta je dupe i pohlepa i želja koja se ne ostvaruje.

Kako smo samo sjebani a da to ne znamo odistinski?

Žene se krajem avgusta još uvijaju u pesku.

I dok to posmatram, voajer, ne voajer, obuzima me osećanje koje ne mogu još da odredim.
Nije tuga.

Zašto bi?

Nije melanholija.

Praznina?

Ne, neću konačan odgovor.

Kad umrem, upotrebite moju kožu kao kožu jelena za naočare.

Da vidite glavnog junaka na koga se upravo pomokrio pas devojke koja se presvlačila bez zazora.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ODREŽI PRST, IMAŠ IH JOŠ DEVET

 

Posekao sam palac na nozi, slučajno, na plaži. Ušao sam neoprezno u vodu. Mrzim ono hlađenje žila na rukama i nogama pre nego što se bacim u reku zvanu Dunav, mada bi joj prikladnije bilo da se zove Crna, jer dolazi iz Crne šume i nestaje u Crnom moru.

Posekotina je bila zanemarljiva. Po dolasku kući dezinfikovao sam je alkoholom, stavio flaster i nastavio da se njišem u krletki prerano okončanog leta.

Malo sam pisao. Čitao nisam ništa. Uostalom, sve je već i pročitano i napisano.

To mi daje osećaj sigurnosti. Osećaj da ja tu ništa ne mogu. Ni da se osramotim ni da se uzvisim.

Dešava se da mi se poneki čitalac mojih priča i romana javi i kaže da je veoma zadovoljan.

Meni je i samo jedan ili jedna takva dovoljna.

Kad smo izvodili Patku, kolektivni kabare za koji sam napisao pregršt songova i lakih proznih flertova, igrali smo predstavu u garni hotelu i za desetak gledalaca. Posle se tražila karta više, ali to nije tema.

Tema je taj stalni osećaj da mi nedostaje celina.

Zbog toga sam mnogo hodao. Dok voziš auto, ma koliko on velik bio, uskraćen si za prepuštanje onom divnom čudu: šta bude da bude.

Kad će se rat završiti?

Kad ću umreti?

Da li sam još živ?

Kako da to znam?

Koliko mrvica hleba za gladne ptice ima u mojoj tastaturi za laptop?

Da li je laptop zamena za lapot?

Osim toga, stalno imam osećaj da kasnim.

Prst na okidaču je postao mek i neodlučan.

Gnoji se.

Jebo prst, rekao mi je moj novi prijatelj, debeli Miranović iz Berana, koji ilegalno, kao u prohibiciji, toči alkohol na plaži.

Svideo mi se.

Čistio je plažu kao plaćenik, na glavu,  po izlasku iz legije.

Ja ću ti ga odrezati, rekao je. I, slušaj šta ti kažem, ni slučajno da ga lečiš. Moraš da ga izgubiš. Tako ti je to.

Spavao sam trzavo. Noći su mokre. Jedina uteha mi je bila kesica lavande koju bih u trenucima kada me, oko ponoći, uhvati kriza, trljao o nozdrve.

Prst mi je otekao.

Ako, rekao je Beranac. Popi pivo, ma šta jedno, popi dva na moj račun.

Bio je siromašan kao crkveni miš. Grabuljao je sve vreme pesak ispred svoje niše.
Uprkos tome popio sam tri piva na njegov račun.

On je samo prečišćavao dunavski pesak. Pustinju u koju tonemo sa svim našim tovarima tobože zlatnih emocija

Skoro da nije bilo nikoga na plaži. Sunce, taj naš zaštitmiki ubica se negde kurvao na naš račun.

Imao je opravdanje. Približavao se kraj sezone.

Pomalo je duvalo sa Karpata.

Pitali smo se da li će i ovde biti rata.

Beranac se kladio da hoće.

Žena nije bilo. Ili ih je bivalo sve manje. Poslednje guzice koje se, sasvim svesne naše glupe usredsređenosti na taj oblak sala, upinju iz sve snage da nas megnetišu.

Na vrbama se hvata zelena mahovina. Prišao sam jednoj. Nije bila mahovina, nego zelena boja za drvo i metal.

Svaki pokušaj revolucije su, pomislih, ubili da dostupnošću lakih droga.

Tako to, valjda, ide.

I tamo gde me je ugrizla meduza Atlantide kao da se sve smirivalo.

Ugrizlo me je nešto nepoznato.

Dok se ne povrati, pomislih, neću znati šta me je ugrizlo. Praistorija, zabluda medicine, kenjanje o narodnoj alternativi i sličnim idiotlucima tipa što me ne ubije to me ojača ili ojkača da pevam i plačem…

Za sada je to mali rez, rov u ratu na pragu moje lažne, dobro čuvane i ušuškavane sreće.

Ipak, bile su to besmislene bajalice.

Morao sam kod lekara.

Nisam hteo.
Probao sam sa vrelom čiodom.

Nadražaj u kome je bilo svega osim mene, pulsirao je i dalje veoma bolno.

Umreću.

To je sigurno.

Uostalom, svi umiru.
Šta bih mogao da uradim da me bar neko pamti?

Pamćenje ne boli.

To nije dobro.

Nedavno me je jedna čitateljka pitala da li se sećam svih svojih ljubavi. Pravih i onih pod znacima navoda.

Nisam znao gde sam.

 

 

MILAN TODOROV: PRE ZIME

 

 

Dešava se, može biti i sve učestalije, da me iznenadi život i filozofija života neke osobe.
Zovimo je N. kao nepoznato ili još neupoznato.

Slučajno, u neobaveznom razgovoru saznajem za njihova zadovoljstva, želje, dobročinstva.

Takve osobe nas podstiču da budemo bolji danas nego juče.

Upoznao sam N. Prezimena joj se ne sećam.

Nikad nisam razumevao šta je tu starije. Ime, ili, kod žena promenljivo, prezime.

Pre zime.

Nosila je tesne kožne pantalone i mučila se da otključa auto.

Obično izbegavam takve situacije, jer mislim da su nameštaljka.

I tu ne želim ništa da menjam. Kao ni u još nekim drugim stvarima intime.

Ne želim da menjam sebe da bih se delio na manje parčiće.

Naravno da nisam zadovoljan ovim svojim komadom kolača.

Kao da su mi ga sekli tanki hladni prsti nezadovoljne male prodavačice sladoleda kraj  gradske pijace.

Žurio sam na obalu Dunava, na svoju omiljenu čardu i uobičajeno večernje piće. Tamo bih, kao kod kuće, mahnuo psima, mačorima i galebovima na ukotvljenim šlepovima, zavalio se u tvrd naslon drvene klupe prstima umornom starom kelneru pokazao Viktoriju. Dva ista pića.

Bio je srećan što ne mora da šepa do mog astala uz trsku.

Svet elektronike je za mene Sezamova pećina. Ona se samo u bajkama otvara na poziv.

Ta mlada žena i ja smo se gledali kao  dve ribe koje je neko ulovio pa  pustio u plićak bez nade da ćemo otploviti dalje.

Pomislih, bilo je toliko prilika da ta lepa, očigledno negovana žena upozna mene i ja da upoznam neku drugu ženu u nekoj mnogo izglednijoj situaciji.

Osmehnula mi se molećivo ili bojažljivo. Time me je kupila.

Pomislih, šta sada. Ti bivši  ženski osmesi,upotrebljeni naknadno, u nuždi, poslednja su stvar koju želim da sretnem.

Ali sa ženskim pristupima čovek nikad nije načisto. Ponekad su zaista pristupačne, a ponekad te iseku žiletima.

Ali, pomislih, šta mari?

Nisam gajio nikakvu nameru.

Prilično sam star. Pokušavam da to zanemarim. Moja majka je govorila da su joj najbolje godine bile one posle sedamdesete.

Ne znam koje su najbolje godine.

Možda one u kojima se sretnete sa sobom.

Ipak, nešto me je vuklo da pokušam da joj pomognem.

Baterija, pitao sam.

Slegla je osunčanim ramenima, koja su me podsetile na neke rasparene veze.

Dajte mi ključ.

Sa izrazom nepoverenja mi ga je pružila.

Nasmejao sam se. I sam sam bio u nelagodi. Moja supruga, koja je do tada strpljivo sedela u našem autu, je podigla obrve.

Pokušao sam, stiskom na gumb sa gifom otključanih vrata, ali nije išlo.

Pogledali smo se.

Nešto je nedostajalo i meni i toj maloj novosadskoj gospođici sa negovanom guzicom, kako primetih u trenu, bez  mozga.

Dajte da probamo još jednom. Stisnuo sam oznaku za zaključavanje i Sezam se otvorio.

Jedno neispunjeno obećanje manje, pomislio sam.

Ne znam šta je ona pomislila.

Koliko je još nezavršenih obećanja bilo pred njom.

Da li su stvari koje su nezavršene a kojima se nadamo uteha ili štit?

Ja se uvek nadam, rekla je mlada dama.  I, znam, volela bi da sluša iz mojih usta, usta neznanca i zauzetog muškarca, da je mlada.

Promrmljah, odlazeći: Letum non omnia finit.

Daleko sam bio od celine onog što osećam poslednjih meseci, možda godina.

Znam da je propuštanje ravno smrti dobrodušnih luda.

Svaki dan prolazim pored groblja. Prinuđen sam, jer drugog puta do i od kuće, nemam. Kad naiđe neko u susret, mahnem ili ablendujem.

Svoji smo.

A ako nismo, budimo.

Budimo na kraju sveta.

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: CRNI MAČOR SA ZELENIM OČIMA

 

 

Volim mali život. Nekada se za njega govorilo život u lokalu. Poznati prostor. Nema dalekih putovanja. Nema čežnje za neviđenim. Možda samo malo u pazuhu noći, ali kao i sve i to se sleže u neku vrstu potrebe da me neko prihvati, da budemo svoji posle toliko godina glumljenja u praznim letima i jesenima naročito kada devojke sa radoznalim očima u strahu od nadolazeće zime prekrštaju noge na visokim kafanskim stolicama, piju neki svoj alkohol, puše nevešto cigaretu i kradomice šalju signale muškima, ali bez istinske želje za podatnošću, više kao sondiranje emotivnog terena za ko zna kad i zašto.

Uostalom, kaže se, flert ne jede hleba.

Jedne takve jeseni bio sam u Holandiji. Kiša je padala na svakih petnaest minuta. Ništa. Svi su bili puni optimizma. Mali trgovci bi čim bi kiša prestala istrčavali na ulicu sa četkom i farbom te se dali na lačenje svojih vrata i prozora.

Čak su i čamci u mutnim kanalima blistali u novoj farbi.

Boravio sam u Amsterdamu na nekom studijskom putovanju ravno tri meseca.

Boraviće u njemu shvatio sam da mi ovde, u Brbiji, u maloj bari koju čak nismo ni oteli od mora, patimo od sindroma premalo želja koje želimo da ostvarimo.

Ali, nije to bilo tako samo u Nizozemskoj.

Svugde, svugde u svetu… taj osećaj da mi želju dobijamo samo kad smo pritisnuti nekom velikom mukom.

Običnim danima ona se ne javlja.

Obični dani, oni koji čine većinu ako ne i sav naš život, rezervisani su za mlakost, bezvolju, ludost, stid i pokornost.

Sedim na terasi svoje omiljene dunavske čarde i osećam miris buduće zime i šest meseci okovanosti u prostoru.

Ona devojka, na visokoj stolici preko puta ukršta noge i okruglim očima pokušava da otkrije ko sam.

Obučen sam u tanku belu pamučnu majicu i nabacujem ranac na leđa da me zaštiti od hladnoće koja duva sa mokre reke.

Kraj karijere?

Kraj ljubavi prema ženi i ženama?

Crna mačka za koju se veruje da donosi nesreću mota mi se oko nogu, prede i umiljava.

Prepoznali smo se.

To je onaj mladi crni mačor sa zelenim očima koga sam želeo da ukradem.

I jedne večeri sam…

Posle dva dana evo ga opet na istoj čardi. Umiljava mi se.

Da nije mačor, pomislio bih da je žena koja se igra sa mnom na nepoznatim putevima okasnelih strasti.

MILAN TODOROV: DRŽAVA UBIJA ŠARANE

 

Pune dve nedelje, bezmalo svakog dana odlazio bih u super market u industrijskoj zoni grada samo da vidim tu ribu.

Posle ove rečenice priča bi mogla da krene u  izvesnom ljubavnom smeru, ali reč je o rečnoj ribi.

Šaran ili na latinskom Cyprinus carpio.

Bio je u prvo vreme sam u muzgavom akvarijumu i doslovno se moglo videti kako diše na škrge.

Pitao sam poslovođu šta je sa rečnim ribama i zašto ih nema više u ponudi.

On se vajkao da ni ovog, mog, već sam ga prisvojio, šarana, ne može da proda zbog visoke cene.

Država ubija šarane, rekao mi je u poverenju, osvrćući se.

Posmatrao sam ga danima. Bio je to šaran, oko dva kilograma, oljuštenih škrga. Podsećao me je na mog profesora istorije i njegovu ćelavu glavu. Bio je nervčik. Ali, to ne bi bio problem da nas, decu, nije uvlačio u svoje strahove od smrti.

Predavao nam je istoriju nemačkih ofanziva. Povremeno bi se trzao, zastao u prolazu između klupa i nemo, grčevito stiskao levu šaku.

Srce.

Svi smo verovali da je težak srčani bolesnik i da će umreti za vreme neke od neprijateljskih ofanziva.

To je neprijateljskim ofanzivama davalo poseban zlokobni pečat.

Istorija Balkana je sluzava, baš kao i voda u akvarijumu u super marketu.

Uzgred, mrzim super markete. Od njih više mrzim samo mega markete.

Čitao sam da se njihov izumitelj, neki nemački Jevrejin, pokajao što ih je izmislio.

Ubili su duše gradova. Male bakalnice, male flertove u redovima za komad mesa kod lokalnog kasapina.

Uhvatio sam sebe da se radujem odlasku pred akvarijum sa šaranom koga sam, ne znam zašto, zvao Adonis.

Nije u tom imenu bilo ničega ovozemaljskog. Možda mi je zato bilo drago?

Strašno sam, međutim, želeo da zavučem ruku u tu mutnu klokotavu vodu i dodirnem ga.

Adonis me je sve vreme gledao onim svojim sitnim crnim očima kao da me pita zašto baš ja.

Ne znam , Adonise. Ne znam nijednu tajnu života. Da znam sada bih živeo u Čikagu, tamo gde je moj otac pohađao osnovnu školu, moj deda brijao Crnce pored čeličane a baba mutila sladolede za njihovu decu.

Jebao bih Crnkinju. Deca bi mi bila melezi. Sinovi bi imali veliki. Svet bi… Ne znam šta bi svet, jer ipak ne znam mnogo o njemu.

Tu smo, gde smo.

Šaran mojih dana i ja njegovih.

Posmatrajući ga primetio sam da nikada ne trepće.

Šefe, kako postižeš nirvanu?

Voleo bih da ga upitam na nemom jeziku riba.

Šaran pliva uzduž bazena. Nikad popreko.
Možda je to njegova poslednja mogućnost slobode: plivati i otplivati što dalje?

Imam utisak da primećuje da ga posmatram.

Hteo sam da mu kažem da ti pokreti, uvek isti, tamo, ovamo, gore, dole – nisu dobri. Da mu kažem da svet ima više strana? Ne vredi. Ni ja ne znam na kojoj sam strani sveta. Razvlače me. Istok, zapad, svemir, bog. Život i njegov početak me, takođe, razapinju. Darvin, čiji je on sin?

Za šest hiljada godina hulja nijedan polumajmun.  Ha, da znam da su poptrebni milioni godina za evoluciju, ali ja nemam, što rekla ona pesnikinja od devedeset i nešto godina, više vremena, mada je posle živela još niz lepih godinica.

Ali, voda u akvarijumu je sve teža.

Svi to vidimo.

Šef mi kaže da će šarana sutra da istranžiraju i prodaju u šnicle.

Jeftinije je.

Kupiće ga već neko.

Kažem mu da uradi što mora. Umoran sam od slobode izbora. Kao da sloboda postoji.

Recimo, volimo se sto godina i onda se ne volimo, u stvari nema više strasti, sokova, trava, mrava, trnaca, ugriza zuba ispod kose na vratu…

Opraćemo taj bazenčić, kaže šef. To ni na šta ne liči.

Ćutimo.

Sutradan supermarket je hladan i tih.

Gde je šef, pitam kasirku, skoro nezainteresovan.

Ne znate, pita me šapatom. Umro je nesrećnim slučajem. Imao je ljubavnicu i… nije to bilo lako.

Ljubavnice su, pomislih iako ih nikad još ne upoznah, lepe i opake.

A šta ako su semenke iz kojih niče onaj beskrajni pljuc evolucije? Ljubavni sok sveta.

Otišao sam do akvarijuma. Želeo sam da sve to, taj sunovrat lažne moći, taj strah živog bića od nas jednako živih, samo jedućih bića, vidim još jednom izbliza.

Akvarijum, jedan sa jedan. Staklo koje pokušava da odglumi neomeđenost zatvora.

Osećam da sve to baca  neku, za sada nevidljivu, bolesnu maglu, plesanj, buđ i na mene.

Krv mi udara jače.

Kako je na dnu mora kad si u olupini potonulog broda?

Prilazim akvarijumu.

Šaran me gleda. Leži u sredini vode. Da li se navikao na prolaznost života?

Njegova jednobojna senka klizi niz muzgave staklene zidove.

Kad sam ga ugledao, trgao sam se a onda se naslonio na tu sliku kao na brata.

Pomislih na mrtvog šefa. Pomislih na ljubavnicu. Toliki stariji muškarci su umrli u sedlu.

Pomislih kako je važno biti protiv svega.

Da, šaran je bio živ. 

Još. 

Verovatno.

Da li je to sada važno?

 

 

 

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: ODLASCI

 

Za mene je najlepša priča u moru priča Hulia Kortasara ona o zaposednutoj kući.

Ko je nije pročitao, ostao je uskraćen za meru nežnosti dva bića, muškog i ženskog, u doba straha.
Smatram da ovu moju opasku, možda nepotrebnu, ne menja  podatak da se radi o bratu i sestri.

Oni žive kao muškarac i žena koji, bez fizičke ljubavi, nastoje da održe dom. Međutim, pojavljuju se stvorenja, nevidljiva  ali čujna, koja osvajaju metar po metar njihove porodične vile, ne kuće.

Zašto to volim?

Nisam se odrekao doma. Ali, šta je u mom stalnom izbivanju iz njega, sve češćem i dugotrajnijem, važno u mom, ha,  postojanju?

Nesumnjivo je da sam domaćin. Ne tvrdim – idealan. Međutim, trudim se da stvari koje se pomeraju mimo naše volje, baš kao u kući Kortasarovih, postavljam na svoje mesto.

Kortasarovi junaci problem sa gubljenjem doma rešavaju (ili ne) tako što se zaključavaju. Međutim, to im ne pomaže. Iz sobe u sobu, progonitelji su sve bliže.

Ja, kako to zvuči bzvz, ne bežim iz jednog prostora svog doma u drugi. Bežim u svoje meso. Sopstveno meso sa svim žilicama, prevojima, gukama, naborima, mladežima i koještarijama koje me se sećaju sve više.

Verujem da smo svi mi stvoreni tako da jedino u sebi možemo da nađemo dom, spokoj, sreću i da ne nabrajam dalje jer ko zna kud bi me to odvelo pa ne bih znao da se vratim.

Da se vratim?

Kome, čemu?

Ja sam povodljiv. Ne umem da se opustim i uživam u kratkim trenucima čavrljanja, recimo, sa ženama, sa prijateljima.

Interesantno je da prilikom bekstva iz svoje zaposednute realne kuće ne osećam nikakav strah.

Ako izgubim ono što sam stvorio, opet ću biti na tački na kojoj sam bio najjači.

Ima tu i pohvala lepoti prastarog skitničkog života u kome čovek odbija da bude upotrebni predmet ovog sveta.

Ja, hoću da kažem, sve više nisam ja.

Možda sam izvrnuta čaša.

Hleb postavljen tako da krstaši, ubice u ime Hrista, ne dožive baš potpuni debakl.

Ali, ako moj duh beži od duhova moje kuće, da li je moguće da je unutrašnji strah veći od straha svemira?

I šta je sa doživljajima lepote?

Ja ih skupljam kao ljubitelj leptira.

Moje čizme od sedam milja su kratke za moje neuspele pokrete.

Stvari, ljudi, žene…osećam …nagomilavaju se kao da je u pitanju večnost.

A ja ne volim večnost.

U njoj, na nasreću, nema stalnih a malih gubitaka.

Predmeti želja su daleki.

Vreme, i one, su predmet jedinice vremena.

Ona postoji, kažeš sebi.

Neka đavo nosi sve demone koji opsedaju naše kuće jer lepo je živeti lepo, uzimati sve što je dato, adresa, šta je to?