понедељак, 30. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (123)

RADE JOVANOVIĆ
POTPUNO UBEĐEN






Od kako mi je crko televizor ne deluje mi tako pokvareno.

Sreća je da samo 10 odsto građana zna da onih 90 odsto živi bedno.

Pre posete isledniku niko me nije mogao ubediti da je vlada poštena.

Stranim posmatračima ništa ne verujem. Ni jedan ne gleda Dnevnik RTS.

Predsednik je obišao počasni vod u pratnji čete telohranitelja.

Ubedljivo smo dobili i ove izbore, kao što će se videti posle glasanja.

Bolje grob nego rob. Grob može da se proda!

недеља, 29. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (122)

ZORAN T. POPOVIĆ
PROPUŠTENO GRADIVO





Pod stare dane uzeo je da čita „Kamasutru“. Pokušava da nadoknadi propušteno gradivo.

Istina je uvek negde na sredini. Između rekla – kazala.

Nije vest kad Srbin ubije Srbina, jer to nije zločin iz nacionalističkih pobuda.

Učestvovao bih ja u emisiji „Menjam ženu“, ali se bojim da će ova moja da se vrati.

Volim sve ono što vole i mladi. Zaostao sam u razvoju.

Niko ne umire dok ima onih koji ga se sećaju. Zato mi Srbi imamo kratko pamćenje.

Don Žuan ne bi bio veliki ljubavnik da nije bio slab prema ženama.

петак, 27. април 2012.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (84)

RATKO DANGUBIĆ
OLOVNI VOJNICI



Njima je na kraju bilo najžalije što se nisu setili da fotografišu tu silnu olovnu armadu. Kada se događaj odigrao, najmlađem šegrtu bilo je petnaest godina. I događaji mogu da budu nalik na usamljene hrastove u nedođiji, rekao je kasnije majstor Arkadije, nemaju adresu, a do njih se ne može ni posredstvom telefona.
Tog lepog jutra javili su preko Radio Beograda, u vestima u devet i trideset, da je u nesreći na Tihom okeanu potonuo teretni panamski brod s dvadeset tri člana posade i da nema preživelih. U topionici obojenih metala Arkadije&sin pili su prvu kafu i razgovarali o nevoljama mornara na okeanima i njihovom sujeverju. Topionica se nalazi u staroj fabrici testenina, odakle je lep pogled na grad i na Dunav. Za taj mesec ogromna narudžbina je bila izlivanje u bronzi malih poprsja Maršala, koja se dodeljuju za njegov rođendan srećnicima i ustanovama za doprinos u kulturi. Tri radnika i tri šegrta radili su bez prestanka, pa se jedan šegrt i dobro opekao.
Debeli Muta brisao je neprestano vrat sivim peškirom, govoreći: “Samo da je ovde kod nas sve potaman.” Muta je znao da je Tihi okean daleko, veoma daleko. Za njega je postojala njegova stvarnost: livenje, ždranje i nužnik. Arkadijev jedini sin je zaglavio negde na obučavanju u Italiji, navodno je proučavao i kako bi se murano staklo proizvodilo ovde, pa se i njegov deo posla prevalio na Mutu.
I sutra ujutru sve će se, na ovaj ili onaj način, ponoviti ovde. Negde oko deset, jedan krivonogi starac je došao s korpom za jaja, napunjenom olovnim vojnicima: bio je, navodno, iz Petrovaradina. Kada je otvorio oderana vrata na Arkadijevoj kancelariji, zamirisalo je na svež, pečeni hleb, i bogzna odakle je ovaj miris dojahao s njim do Arkadija: u kancelariji je svetlela majstorova lampa, sa zelenim abažurom. Krivonogi starac je bio nasmejan, zamolio je majstora Arkadija da mu se olovo pretopi u jednu kocku: svi vojnici, sva ona oficirska oligarhija, svi toplovi. “Ne znam da se igram sa ovim, a pojma nemam odakle ovo na mom tavanu”, rekao je.
Usamljeni ludaci bili su omiljena razonoda majstora Arkadija: na drvenom stolu od tesane hrastovine, u maloj hali sa čađavim prozorima, na kome se drže drveni modeli kalupa, krivonogi starac, Muta i šegrt koji se dobro opekao, imao je zavijenu ruku, poređali su olovne aramije, stavljajući poslednji put jednu naspram druge. Muta je morao do grada i nije ni stigao da vidi svu ovu armadu u redovima. U korpi je bilo, ovo su izmerili, jedanaest kilograma olova i 28 grama: krivonogi starac je, pre odlaska, ne zanimajući se kako se šegrt igra, zamolio da livenje bude gotovo za dva dana; ni cena posla ga nije zanimala.
Majstor Arkadije, visok i lep sedamdesetogodišnjak, hodao je dugo oko stola krsteći se, povremeno s rukama na leđima, trzajući desnim ramenom. Zanimalo ga je kuda krivonogi starac misli sa ovom izlivenom kockom, neće je, valjda, obesiti oko vrata, pa s njom u mutnu reku, promrmljao je. Muta je, dok je skidao kožnu kecelju, dodao i ovo: “Svako mora negde da se oslobodi detinjstva.” Arkadije je bio prilično sluđen, jer slučajevima se ne može ništa, oni uvek rade ono što žele. Ruzmarina, koja je kuvala kafu i spremala Arkadijevu kancelariju, dugo je zevala u poređanu vojsku, sa svim onim silnim topovima koji su je krasili.
Šegrt sa opečenom rukom razvijao je, taj dan ga je Arkadije poštedeo od livenja, samo njemu znanu bitku između plavih i crvenih, gotovo sa zavereničkim izrazom na licu. Mene je teško iznenaditi, smešio se majstor Arkadije, možda i zato što sam beskrajno odan svom poslu.
Od dalje rasprave, kolika je glupost pretapati olovne vojnike, valjda je bolje i da se poklone kakvoj ustanovi s decom, spasio ih je odlazak na doručak u Sokolovljevu pekaru.
Preko Radio Beograda su ponavljali vest od pre sat vremena, o nesreći na Tihom okeanu: potonuo je panamski brod s dvadeset tri člana posade, nema preživelih. Telefon je zvonio u Arkadijevoj kancelariji, ali on nije hteo da se vrati: nejasno je odmahnuo rukom i jednostavno opsovao.

четвртак, 26. април 2012.

SAVREMENA SRPSKA SATIRIČNA PRIČA (83)

MILAN TODOROV
IME



Zovem se Predrag Lizobulj.
Na prvi pogled, reklo bi se, dosta neobično ime za ove krajeve. Neki kažu da je, u davnoj prošlosti, bilo mnogo ljudi koji su se prezivali Lizobulj. Vremenom, prezime je, na žalost, dosta proređeno. Mi potičemo od starina iz Francuske. Postoji predanje koje potvrđuje da smo plemenitog roda čak, ali ja mislim da je to obično malograđansko preterivanje.To što smo se u nekoj francuskoj provinciji, tamo negde pre Francuske revolucije, zvali Lissobuile, ne znači danas ništa. Verujte mi. Revolucije su takve. Često menjaju i ono što ne bi trebalo. Međutim, ako smo nestali kao Lissobuiles, ne smemo dozvoliti da nestanemo kao Lizobulji.
Predlagali su mi da promenim ime. Znate li kako me svi u društvu zovu? Pa, naravno, zovu me Peđa. A mene baš vređa kad me neko zove Peđa!
Imam ja svoje lepo ime i iza sebe neko poreklo, valjda. Mi smo Lizobulji od starine. Zato, ne dozvoljavam da me krsti ko i kad i gde stigne.
Pre nekoliko godina, od kako sam počeo da poboljevam, odlučio sam da napravim geneološko stablo, odnosno rodoslov porodice Lizobulj i da tu uvrstim čak i one koji se danas, naravno, kite drugim prezimenom a potiču od starih poštenih Lizobulja.
Takvih ima u svim strukturama našeg društva, kako statističari vole da kažu.
Istraživao sam i utrdio da najveći deo pripadnika moje familije danas pripada vladajućoj partiji. Ima ih u vladi, među akademicima, među vodećim menadžerima u zemlji. Neki od naših Lizobulja su napravili uspešne karijere i u inostranstvu. Ima ih u Kanadi, u Australiji, na Novom Zelendu. Jednog sam pronašao na Južnom polu, deluje kao misionar. Verovatno pokrštava foke i pingvine. Iznenadilo me da više nismo ista vera, ali to sam mogao i da pretpostavim.
Neki od naših Lizobulja su čak u Ujedinjenim nacijama. Prave svetsku karijeru. Neka im ga. Samo mi je žao što sakrivaju svoje pravo prezime. Ja to ne bih nikada. Predlagali su mi da se zovem Petrović, Jovanović, Protić,Živković,Nikolić,čak Nikolićan, da izvinite, ali me je bilo sramota.
Kako da izneverim lepo staro francusko prezime?
To smo, braćo, što smo!
Mi smo, dakle, Lizobulji!
I ponosan sam što je to sa velikim L a ne sa malim.
Zbog toga sam odlučio da iniciram redovno godišnje okupljanje svih koji se prezivaju ili osećaju Lizobuljima. Da zakupimo Sava centar u Beogradu, kao najveće srpske političke partije, pa da izdamo monografsku studiju. Da televizija sve to snima i prenosi, kao značajan događaj, ionako im je program ubi Bože.
Nedavno me zvali u policiju i pitali, ono njihovo glupo, ko stoji iza mene.
Kad sam im rekao, glavni inspekor samo zinuo. Odmah me odvezao od radijatora.
Lažeš, kaže!
Ne lažem, kažem mirno.
On? - pita.
On.
Lično?
Lično.
Lizobulj?
Lizobulj, druže inspektore, itekakav!
Kad me inspektor sastavio, znao sam da je i on, inspektor, Lizobulj.
Tako može da odrapi samo svojta!
I bilo mi toplo oko srca, samo mi tri dana zujalo levo uvo.

среда, 25. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (121)

RATKO DANGUBIĆ
KORENI





Za progonjenog ne može da se kaže da je prepušten sam sebi.

Niko ne može da kaže koliko su duboki koreni naših sukoba. I mi i oni smo u govnima do guše.

Izgleda da islednik zna svoj posao. Kod njega je pametniji na vreme popustio.

Javlja se ozbiljan poremećaj tokova novca. Više se krade nego što ima para.

Svaka luda može da postane kralj, ali ne može da bude dvorska luda.


уторак, 24. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (120)

RADE JOVANOVIĆ
IMAMO MI SVOJE BUBICE



Teško ćemo omogućiti besplatno školovanje. Jedva smo i posao.

Mogli smo da biramo između demokratije i bombardovanja. Odlučili smo se za manje zlo.

Plate ne stižu ni za puko preživljavanje. Ali uvek stižu za izbore.

Kupićemo samo tehnologiju za proizvodnju svile. Imamo mi svoje bubice.

Sreća što nismo vodili ljubav nego rat. Ne bi bilo nevinih.

Srbima je spas beneficiran radni staž. Godina u miru kao dve u ratu.

REČENICE KOJE VOLIM (11)


MILAN ĆURČIN
(1880 – 1960)
"PUČINA JE STOKA JEDNA GRDNA"



Ja demokrata nisam nigda bio,
Mada sam nekad i sam drž’o da sam;
Ali tek danas smem priznati šta sam,
I reći što sam i od sebe krio:
Ja strepim od ovog divljačnoga puka,
I s osećajem večnim, iste vrste,
Što dete ima kad ukoči prste,
Pa pruža ruke plašeć’ se bauka.
Ja žudim samo da me ne dodirne.
Ah, da mi nije mlade snage ove,
Što mrzi mlaki nerad duše mirne,
Sve bih mu dao, da ne bunim snove.
Mi nismo isto. Ni srce ni glava.
Moje su misli nestalne i nove;
Ja imam snova, a puk mirno spava.

недеља, 22. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (119)

ZORAN T. POPOVIĆ
GLADNI VLASTI



Nas kriza nije mogla da zaobiđe, jer smo joj mi stali na put.

Vlast je ispunila naša očekivanja. Nije ispunila nijedno predizborno obećanje.

Žene vole loše momke. Naročito one koji se bave politikom.

Jedna od neophodnih mera za smanjenje troškova je i ukidanje naroda kao institucije.

Zbogom Barbike. Imam dečka.

Ubica nije pobegao sa mesta zločina već se samo udaljio na pristoju razdaljinu, da ne bi ometao istragu.

Pred očima hiljadu svedoka zločin su učinili nepoznati počinioci.

Oni koji su gladni vlasti idu kod Obame na molitveni doručak.

петак, 20. април 2012.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (82)

RATKO DANGUBIĆ
TITANIK

Kao dete veoma je dobro svirao violinu. Po planu njegove majke Savete, on je trebalo da savlada sve tajne ovog instrumenta i da se jednog dana, negde pred onaj Veliki Hitlerov rat, pojavi u Karnegi Holu. Tamo gde je muzicirao i veliki Rahmanjinov.
No, kako sudbina nije majka, život Dragomira T. se prelomio na drugu stranu. Tako da od Hitlerove kapitulacije postoji sumnja njegovog najbližeg rođaka Joakima da mu je dušu, kao momku i povratniku iz logora, uhvatila nekakva paraliza. I u predratnoj gimnaziji je, mimo drugih đaka, proučavao enciklopedije koje govore o gmizavcima: oko njega su se, umesto devojaka, kretale blede senke reptila. Na kraju krajeva, umešao se u nešto, valjda, mimo volje, što nije moglo da prođe bez posledica: da mu snovi postanu realnost. Proučavanje enciklopedija nije zanimanje, rekao je ostareli Joakim: morao je jasno da vidi šta će se dogoditi s njim kad-tad. Svedoci, oni koji su ga dobro znali, tvrde da je bio opsednut i crvima: koje je nalazio u jabukama, leševima polutrulih ptica i kerova. Zamišljao je, poverio se jednom Joakimu, da se pretvara u maglu ili belu glistu; pokušavao je u mašti da sledi sudbinu junaka iz knjiga i familije: prevrtao je požutele listove fotoalbuma predaka. U takvim prilikama uvek je skidao s nosa okrugle naočare.
No, i u drugim pričama ima neobjašnjivih stvari, pa i u ovoj Joakimovoj: umro je Dragomir T., iznenada. Svet se spremao za proslavu kraja milenijuma, i ovo je bio dan odmora u Centralnom zatvoru, gde je radio kao psiholog: i država je proslavljala nekakav svoj dan nastajanja. Kao da je neko negde pritisnuo taster za prekid Dragomirovog života. Sahranili su ga na gradskom groblju: zajedno s fotografijom psa, navodno mu je ovo bila poslednja želja. Nije bilo mnogo sveta.
Malo docnije, kako nije imao bliže familije osim Joakima, prepušten je zaboravu i proceduri koja svakog čeka na nebu. On se, oduvek, teško predavao sudbini, rekao je Joakim, mekšao je sporo. Postojale su stvari koje je čuvao kao da su živa bića: Andersenove bajke, očeve trofeje iz lova. Nije bio od onih kojima treba da se sudi naknadno, ali ne može se ni sudbina uvek opravdati pred sobom: rad sa zatvorenicima od njega je stvorio čoveka koji retko govori istinu.
Iza njega je ostala biblioteka s knjigama koje su omeđavale njegovo polje interesovanja. Posebno je popisivače stvari iznenadilo saznanje koliko ima knjiga koje govore o umeću ljubavi, o smrti. Bilo je tu i raznih posveta provincijskih pisaca koje mogu da rastuže svako ljudsko biće. Izgleda da ga je više ljudi volelo i cenilo nego što je zasluživao, rekao je Joakim. Navodno je imao sina bogalja sa Švabicom Johanom, kojoj se iza Velikog svetskog rata, zajedno sa sakatim detetom, gubi trag.
Imao je običaj da miriše nadlanicu desne ruke: uvek kada nešto dodirne. Ostala mu je, kako je beležio u dnevniku, na papirima s linijama, u omotu iz Centralnog zatvora, neispunjena želja da tuđim očima pogleda sebe i svet. Najviše se bojao sažaljenja i plavog kamena. Jednom su, zapisuje, on i neki njegov prijatelj stajali pred poražavajućom slikom: beskućnik, pomodrele kože, šetao je po tvrđavi Kalemegdan, na minus sedam stepeni. Prijatelju je sve ovo, ime mu je bilo Ozren, ostala je rečenica sa znakom usklika, bilo smešno, i nije se uzdržavao od kikotanja, govoreći da ovako nešto treba da se desi svakom ko ne veruje u kraj civilizacije.
Joakimovog stogodišnjeg dedu su, otuda i njegova želja da složi ovu priču, tri dana nakon Dragomirove sahrane, posetili mršavi ljudi, s licima boje peska i praznim aktovkama. Niko ne zna šta su rekli starcu: on bio gluvonem, i gledao ih je širom otvorenih očiju. Navodno, tražili su nekakvo pismo iz Berlina: pod nos su mu poturali odrezak potvrde da je Dragomir primio pošiljku. U mesecu oktobru biće deset giodina kako ga nema među živima: san mu je bio da umre na palubi broda, na moru.
Na ormanu, u njegovoj kancelariji u Centralnom zatvoru, stajala je jedna posebna stvar, poklon robijaša: maketa broda Titanik. Dragomir je od zatvorenika mnogo tražio i bio ispravno nemilosrdan prema njima, kao kriminalcima, rekao je Joakim.

("NIN", Beograd, 13.04.2012.)

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (119)

RATKO DANGUBIĆ
ZA SVA VREMENA





Protiv našeg naroda postoji zavera svetskih razmera. Prognali su nas i sa teritorija na kojima nikad nismo živeli.

Vlast bi trebalo da osudi svako protestno spaljivanje. To je samo nepotrebno rasipanje energije.

Tvrdnje da kod nas nema slobode kretanja su netačne. Ko nije s nama, uvek može da pređe na našu stranu.

Da nije većina glasala protiv njih, pobeda im ne bi bila toliko slatka.

Mnogo se bolje živelo u kapitalizmu u vreme kad je komunizam bio svetski proces.

Izabrali smo predsednika za sva vremena. Jednom se živi.

четвртак, 19. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (118)

ZORAN T. POPOVIĆ
ŽENE SU KAO VINO



Mi se ne učimo na tuđim greškama. Mi poštujemo srpsku tradiciju.

Od onoga što vidim, ja verujem samo polovinu. Jer me plaća ona druga polovina.

Učvrstio je kumovske veze. Kuma mu je ljubavnica.

Žene su kao vino, što su starije sve više liče na bure.

Oralni seks je kad vam žena po čitav dan ne zatvara usta.

Ima žena koje jako paze na sebe. Ne dozvoljavaju mi da im priđem.

среда, 18. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (117)

RADE JOVANOVIĆ
PLANOVI ZA BUDUĆNOST



U planovima za budućnost pomišljam i na samoubistvo. Mora se od nečega početi.

Sumnjiv mi je ovaj bratoubilački rat. Bojim se da ne eskalira u bratstvo i jedinstvo.

Ta partija ima najveći koalicioni potencijal. Oni mogu i sa crnim đavolom.

Penzionere niko ne bi čuo da nemaju glasove.

U Srbiji je alkoholizam nerešiv problem. Kako se sa ovim platama napiti?

уторак, 17. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (116)

MILAN TODOROV
REČI BEZ SLOVA



Zbog velikog zanimanja građana za tajna dosijea, prinuđeni smo da otvaramo nova.

I predsednik greši. Za to mu svake pete godine odajemo priznanje.

Ljubav prema vođi je bila do groba, sve dok nije objavljeno da je kraj stranačkom zapošljavanju.

Prinuđen sam da pišem aforizme, pošto srpski kao mali jezik nije podesan za veće forme.

Ovde nema ni D od demokratije, a što se tiče reči kao diktatura ona ima D.

понедељак, 16. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (115)

ZORAN T. POPOVIĆ
KOKODAKANJE





Krivci su među nama. Tu se najbezbednije osećaju.

Jedva čekamo potop, jer je ove godine bila takva suša kakva se ne pamti.

Ima samo jedan pametniji od mene. To je moj ego.

Ako glavni urednik nema muda, čitaoci dobijaju mućak od informacije.

Svet misli da smo mi ružni, prljavi, zli...ali debelo greši. Izgleda da su nas oni pomešali sa nekim drugim Srbima.

Danas mi je bezmesni dan. Jedem prazan kavijar.

Našu situaciju ni Bog ne može da reši. Zato smo sve prepustili
đavolu.

Neki ljudi ne razumeju moje aforizme. Njima ću morati da ih crtam.

U Hrvatskoj je izbore dobila KUKURIKU koalicija. Naše koalicije za sada samo kokodaču a šta će da se ispili videćemo.

KRATKA PRIČA (81)

RATKO DANGUBIĆ
NESTAJANJE

I dok sam slušao priču o njemu, začudile su me dve stvari. Prvo, nije bilo sažaljenja u priči o njegovoj sudbini; drugo, koliko su ljudi lakoverni i gladni tuđih nevolja... Proveo bi on po dana ili pet u oronuloj psihijatrisjkoj bolnici, a onda bi ga oni otpustili, dobro nakljukanog lekovima. Nastavio bi jadnik gde je stao, da određenim službama bezbednosti dostavlja zapažanja. U njegovim rastrzanim beleškama, među onima za koje se ne zna zbog čega su uvek gde jesu, nalazio se opis dečaka bradonje: uvek ga je prikazivao na mestima na kojima je kakva velika bruka ili pir. Voleo je da cinkari ljude koji sede i u otmenoj tišini i nešto čekaju, na primer, i nekoga iz čekaonice prve klase na železičkoj stanici. Neko vreme se bavio drugom Lenjinom i kazivao javno kako je Ujanov gledao na posedovaje zemlje u carskoj Rusiji. Navodno je o ovome on sam držao predavanja u Domu vojske, daleke 1963. Hvalio se uticajem Staljina na njega samog, da mu je ovaj promenio intelektualni identitet. Kroz sto godina neće ostati traga od komunizma, rekao je, navodno, sam Staljin. Niko mu nije prigovarao, niko odgovarao. U novčaniku ima fotografiju Generalsimusa, istrgnutu iz knjige koju je drukala Kultura. Najtužnije je, poverio se Senki iz trafike kod pijace, da u službama bezbednosti o njemu imaju rđavo mišljenje. Dečak bradonja, koga je gurao u razne svoje spise, i gde treba i ne treba, odgovara liku iz bajki od pre par vekova i ispadalo je da ovo radi namerno, da se nekome ruga. U holu luksuznog hotela Mažestik, gde svi sede ili koračaju, mogao se redovno sresti kada pijanista, debelim i kratkim prstima prelazi preko požutelih dirki klavira. Stajao bi kraj šanka skamenjen, navodno je bio gluv od lekova... U ludnicii su zabeležili da je originalno shvatio nestajanje ljudi. Nije govorio o priviđenjima. Ljudi prvo, ispovedao se, postaju lenjivci... Bila je jesen, kada je u sobi, u potkrovlju pansiona u Somboru, uz prisustvo dečaka bradonje u njegovoj glavi, podvlačio debelu liniju ispod svoga života. Neki su i o ovome lagali iz navike, iz straha, bez razloga. Poslednji put je viđen na malom balkonu, video ga je sodar Kiš. U dugoj košulji, nalik na mužika, igrao je, bez muzike, na mesečini Kaljinku.

недеља, 15. април 2012.

NOVA PESMA (38)



MILAN TODOROV
LUKOVI

Nove se crkve dižu
Za vernike kojih neće biti
Kojih neće biti ni više ni manje
Koji će svoje strahovanje
Koje je uvek veće od nade
Vezivati za ikone u crkvi
Ne pomišljajući na prazne
Crkve u istom Varadinu
Koje nekoć opsedaše
Vernici kojih više nema
I čija je nada u premoć
Vlasti dobra nad zlim
Još u lukovima kao eho
Koji iako slabiji od zvuka
Ipak duže odzvanja u njima.

уторак, 10. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (114)

MILAN TODOROV
DO YOU SPEAK ENGLISH





Građani na izborima biraju između prošlosti i budućnosti. O boljoj sadašnjosti niko ne vodi računa.

Izbori su skupi. Ali,u poređenju sa izabranima, to je prava sitnica.

Braćo i sestre, mi nismo nikakav rod.

Revolucija više ne jede svoju decu. Ne prija joj toliko masno.

Da bi čovek u Srbiji uspeo mora da govori engleski. Samo tako može da ode iz nje.

Niko nam nije pomogao kad nam je bilo najteže. Ne može se nama ceo život pomagati.

Član vlade može da bude pametan, ali je onda veliki rizik od sukoba interesa.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (113)

RADE JOVANOVIĆ
MIR TEŽI OD RATA




Sa ovom vladom svi ćemo imati isto. Neće samo polovina građana gladovati.

Nama je mir teži od rata. Tu ne zavisi ništa od neprijatelja.

Dok nije zaživela demokratija u nas se za sve pitao narod.

Mladi masovno napuštaju Srbiju. Nemaju kud.

U Srbiji živi pola miliona izbeglica i osam miliona onih koji nisu uspeli da pobegnu.

Od kada je ukinuta smrtna kazna, svaki naš građanin je primoran da brine o svojoj budućnosti.

понедељак, 09. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (112)

RATKO DANGUBIĆ
ANTOLOGIJA AFORIZAMA




Našao sam se u antologiji aforizama mimo svoje volje. Policija pravi najbolju selekciju.

Nismo ni znali da oni postoje, dok nam nisu priznali državu.

Nas može da prisluškuje samo neko ko nema mozga.
Odavno mi nemamo šta da kažemo.

Policija je prinuđena da ode korak dalje, ako namerava da upotrebi pendrek.

петак, 06. април 2012.

SAVREMENA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (79)


MILAN TODOROV
GLAVA NA RASTEZANjE

Moć znanja je velika i zato opasna. Moć neznanja deluje sasvim očaravajuće. U Radiju, valjda, još radi majstor Jordan Lukić, koji savršeno govori mađarski jezik, mada je iz topličkog kraja, iz duboke Srbije. Majstor Joca ima izvanrednu dikciju, ubedljiv naglasak, ispravan akcenat, govori razgovetno, artikuliše bez greške, brzina kojom govori je neverovatna. U stanju je satima, bez zastoja da govori mađarski. Prava je šteta samo što majstor Jordan, za koga su svi ubeđeni da bi sutra mogao da uđe u studio i u najtežim deonicama kakvog važnog prenosa zameni najboljeg spikera na mađarskom jeziku, zapravo ne zna nijednu pravu mađarsku reč.On, naime, samo poseduje savršen imitatorski dar.
Nedeljom, zabave radi, prenosi utakmice izmišljene italijanske lige na izmišljenom jeziku za koga biste se zakleli da je pravi mađarski sa lakim peštanskim slengom. Zvali su ga da gostuje i u nekim šou programima, ali je odbio. Lepše mu je u svetu svoje izmišljene strane zemlje. Sa Mađarima, naravno, neće moći da se sporazumeva na mađarskom jeziku, ali zato sa nama ostalima i dalje živi u srećnom, savršenom i obostranom nerazumevanju.
Ipak, vrhunac priče o šarmu življenja u neznanju je svakako priča o šeširu gospodina Pintera, koji je takođe radio u novosadskoj radio stanici. Svojevremeno dogurao čak i do šefa odeljenja i nekakvog partijskog rukovodioca, što je sve pomalo zbunjivalo, a njega naprosto obeznanilo. Jednog dana se, dakle, gospodin Pinter, novopečeni rukovodilac pojavio u odeljenju sa novim borsalino šeširom broj četrdeset četiri na glavi.
Odlično ti stoji, primetile su kolege muzičari, namigujući. Gde si ga kupio, ima li još?
On, jadnik, ne izdrža i ne sluteći da već ulazi u legendu, prizna da je šešir kupio u Pašićevoj. Zatim ostavi šešir na vešalici i žurno ode na drugi sprat na nekakav važan sastanak. Kolege, razume se, odmah odu kod šeširdžije u Pašićevu, pa kupe isti takav šešir samo dva broja veći i zamene šešire na vešalici u odeljenju. Možete pretpostaviti šta je narednih dana bilo. Sastanci za sastancima, sve jedan važniji od drugog, a kad se vrati sa njih, gospodina Pintera uvek na vešalici sačekuje šešir druge veličine, ali istog kroja, iste boje.
Prvi dan, tako, šešir mu pade na uši. Gospodin Pinter prikri sramotu, sleže ramenima i šmugne, onako premoren, kući. Sutradan dođe na posao sa šeširom u koji mu je žena nagurala desetak presavijenih novinskih stranica da bi mu opet bio potaman. Kad se popodne vratio sa, možete misliti koliko važnog sastanka, odmah stavi šešir sa novinskim ulošcima na glavu, ali na svoje zaprepašćenje, utvrdi da mu je šešir premali. Morao je, dakle, da izbacuje i ubacuje novine u njega svaki čas, a u novinama naravno svašta.
Tako se ta vesela igra sa šeširom i važnim sastancima igrala skoro mesec dana, dok g. Pinter ne donese istorijsku odluku da se ispiše iz Partije.Kao razlog naveo je zdravstvene probleme.
- Meni se, drugovi - priznao je - od tolikih sastanaka glava čas širi, čas skuplja!

Ni danas se, posle toliko godina, izgleda kod nas ništa nije promenilo.
Na ramenima su nam glave na rastezanje.
Ujutro ustanemo sa svojom glavom normalne veličine, a legnemo sa mnogo manjom, kao da su nam je na pustinjskom vetru sušili pripadnici Zulu plemena.
Zašto je to tako?
Ne znamo.
Šta će biti sa nama?
Ne znamo.
Kuda sve ovo ide?
Ne znamo.
Možda baš tako treba?
Pojma nemamo!

(Iz zbirke kratkih priča "Bezbroj naših života", BAK, Beograd, 2011.)

среда, 04. април 2012.

SAVREMENA SRPSKA PRIČA (78)

RATKO DANGUBIĆ
I JEDAN KRATKI ROMAN


U vreme kada su počele bežanije iz raspale Jugoslavije on je umeo da pati, da razgovara telefonom sa uteklom rodbinom i prijateljima. Govorio im je da se niko od nevolja nije spasio bežanjem. Često se u njemu javlja poseban osećaj izgubljenosti koji ne liči ni na jednu od njemu poznatih vrsta samoće. Nekako se oseća kao da je od svega po strani. Kažu da u tome i jesta sva draž fikcije postojanja. To nije ni san, nije ni stvarnost, to je nesigurnost u nogama. Ne može da se seti da ga je nekada neko mrzeo. Njegova mašta skoro da je usahla. Neprijatno mu je dokle se dokotrljao. Sa masnog tiganja na veliki tanjir nesvesno prebacuje tri ispržena jaja na oko i slaninu. Odavno ne jede kao drugi ljudi, ima osećaj da žvaće slamu. Na barskoj je stolici u kuhinji, satrven i usporen. Ne ume ni da sanja, ni da kuka.
Nije bilo tako davno kada je shvatio da je njegov život ispunjen bespotrebnim poslovima, da iluzija slikanja i pisanje samo popunjava prazninu. O svim svojim mukama, nemirima, i o nadi koja se gasila, i o zlobi sudbine, i o koristoljublju smrti, o svemu je nekada nameravao da piše; nije umeo da stane u nabrajanju portreta koje je planirao da naslika. To je bilo samo predivno maštanje, tako je pojeo godine, u buncanju, kao da neprekidno jede presan krompir. Mesecima bi ispred njega stajalo prazno platno, koje boje nisu umele da osvoje. I kao da je utonuo u neku letargiju, prolazile su godine. Ne stvarati ništa je najjednostavniji način udaljavanja od sebe, valjda će mu to doneti neki mir, mislio je. Nekada mu se činilo da sve reči iz engleskog enciklopedijskog rečnika nisu dovoljne da zabeleži ono što misli o prokletstvu koje je priroda bacila na čoveka. Ta beskrajna praznina koja ga je privlačila, kao da je crna rupa, deluje mu danas i kao raskalašna ljubavnica. U prisustvu ljudi ostao je povučen, bezrazložno, rekli bi. Oni skloni ironiji nazivaju ga vlasnikom izduženog lica. Sagovornika ume da gleda ispod debelog stakla naočara, tako da svako mora da se naježi. Neprekidno umače hleb u jaja na oko, polutečno žumance uvek čuva za kraj; belanca i slaninu je pojeo ranije. Ovo razdvajanje belog i žutog mu je poslednja radost dok jede. Njegove trake sećanja nalik su na trake od nervozno iskidanih novina. Ima u njima svega, pomislio je, a najviše teških, nedovršenih rečenica. S njim je normalan razgovor nalik na saslušanje, kao da je nekada bio islednik. Sagovornik mora da se nasmeje. U svemu ovom razmišljnju svestan je da je zaboravljen i pre nego je postao slavan. Ostao je sam, bez porodice i ljubavnice. Odbija nasrtaje ljudi i voli da kaže: Laž je najlakše izreći pred ogledalom. Poželeo je da popije toplu čokoladu. Uvek neka sitnica pokvari njegovo kretanje unazad. Odavno nije opušten, ima veliku tajnu: umire polako, neposredno. Termometar pokazuje da temperatura njegovog tela raste iz dana u dan, uveren je da će da sagori u samom sebi. Za sebe misli da je oduvek zvezda padalica. Iza njega će ostati dvadesetak priča, tanka mapa nepotpisanih crteža, nešto uvelih pesama, dvadesetak uljanih pejzaža, knjiga eseja i jedan kratki roman. Prijatelji po kuloarima govore da im je žao što nije više napisao, naslikao. On se pravi da ne vidi ono što se oko njega dešava: bolest je za njega privatna stvar. Uzak je krug ljudi koji ga znaju kao pravog pisca, slikara: poznatiji je kao profesor muzike u školi „Franc List“. Zna da će brzo doći dan kada neće moći da ustane iz kreveta, dan u kome se neće probuditi iz dubokog sna. Ima meki osećaj da se kreće po polumračnim hodnicima koji se sužavaju: još malo pa se kroz njih neće moći provlačiti. U dugim noćima tresa ga groznica, a ponekad mu pred očima slova skaču kao buve. Uveren je da je unutar njega velika praznina, a u toj praznini ponovo se nalazi on, nalik na lutku, sa svim svojim dobrim i rđavim osobinama. Ovako je sa svakim piscem i mazalom, rekao je, ako vole život. Samo su pisci i slikari sposobni da veruju kako duša plače. Radije će ostati nesrećan, samo da postane slavan, da mu se svi dive, i takve trenutke razmišljanja najviše voli. Jednom je sanjao kako iz njega izlaze, iz one njegove praznine, kao iz Trojanskog konja, male kopije njega. On ume danima da sedi i nešto čeka, da misli kako anonimnost nestaje, a slava nadire kao velika reka koja plavi sve u nedogled. Sanjao je kako mu se kosa od bolesti proredila, a u džepovima nosi šljunak: svakoga nudi da igraju piljaka. Hteo bi da donese neke velike odluke, ali nikada nije bio u prilici da sam o nečemu ljudskom odlučuje. Poznat je, među ribarima na obali Dunava, još po jednoj rečenici: Ne treba meni više nego ostalima, ja nisam druželjubiv. Jaja je presolio, morao je da popije kriglu piva. Povremeno ga obuzima panika pred verom da od slave nema ni traga, da je sve pogrešno izabrao. Kako mu onda odugovlačenje izgleda lepo. Ne zna šta sve može da mu se desi. Može da umre od preterane upotrebe alkohola, da ga na pešačkom prelazu udari auto, da ga pogodi zalutali metak.
Kazao je popu Radosavu: Kada dođe smrt i zatraži moj usrani život, nemoj pope da se kolebaš, molim te, u ime Boga, ne inati se, daj joj ga sa osmehom. Pop je slegnuo ramenima. Hoće da umre dostojastveno, jer crno je njegova najdraža boja. Posle vrludavog razmišljanja, shvata da ovo i nije poseban dan. Iznenada je pomislio: A šta ako je sve ovo san u kakvom drugom snu? Ako se on sada probudi, protegne se, i nikada ne dobije odgovor na pitanje ko je on, ako on kao pesnik i slikar ne postoji? Najbolje bi onda bilo da se i ne probudi. Ako umre, neka umre u podivljalom snu. Ne oseća hrapavost kože, njenu toplotu. U jednom trenutku spušta ruku kao da menja brzinu na autu. Paperje lebdi u njegovom umu, a između paperja javlja se sunce, ne jedno nego tri; sva su nalik na ispržena jaja na oko.

уторак, 03. април 2012.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (111)

MILAN TODOROV
ŽABLJI SKOK




Mnogi glasači će i ovaj put na izbornim listićima crtati gole žene. Očigledno, nedovoljno je žena u visokoj politici.

Kod nas je poslovni ambijent dinamičan. Svake godine sto hiljada novih ljudi ostane bez posla.

Do juče smo čvrsto stajali na zemlji, a danas smo već ukopani.

Tačno je da od tog ministra ne očekujemo ništa dobro, ali u vladi nećete naći boljeg od njega.

Članovi vlade su radili uobičajeno loše i da nije došlo do svetske krize mi to ne bismo ni osetili.

Lako je žabi u vodi uterati ... ili kako već glasi ta narodna mudrost.

SAVREMENI SRPSKI AFORIZMI (110)

RADE JOVANOVIĆ
DVA PUTA DOŽIVOTNO




Ne stižemo da se posvetimo radu. Toliko je prečih poslova.

Nije mi žao penzionera. Zaslužili su penziju.

Lekove morate redovno uzimati. Kad god ih nađete.

U svakom žitu ima kukolja. No, to su samo početni rezultati.

Predsedniče, može i doživotni mandat. Ali, najviše dva puta uzastopno.


понедељак, 02. април 2012.

SAVREMENA SRPSKA HUMORISTIČKA PRIČA (77)

MILAN TODOROV
ČETRDESET TRI ČAČKALICE

Nema grada, varošice, sela, pa i zaselka u ovoj zemlji a da se u njemu ne održava neka turističko privredna manifestacija. Te priredbe, po pravilu, okupljaju veliki broj posetilaca a izlagačima donose pristojnu zaradu od koje mogu da žive čitave porodice. Neke od ovih manifestacija su toliko poznate i atraktivne da su se našle i u Ginisovoj knjizi rekorda. Takve manifestacije se u svetu održavaju već stotinama godina a kod nas je za njima nastala potreba kad je propala stara država. Pošto su naši ljudi dovitljivi, a naročito kad pritisnu muke i nevolje, ne treba da čudi što su razne pasuljijade,pihtijade,lubenicijade,kobasicijade,fijakerijade,paprikašijade,
škembijade,džigericijade i druge sada već svetski znamenite kulturno-turističke manifestacije... označile pravu trku za originalnim priredbama koje će nas predstaviti kao narod i zemlju velikih mogućnosti. Pobednici na takvim, naročito atraktivnim takmičenjima, neretko postaju slavniji od književnika i glumaca. Maltene: novi narodni heroji. Doduše, priznajem da su takve priredbe za ekonomsku politiku nove države vrlo značajne. Da ne pocrkamo od gladi u dvadeset i prvom veku. Nevolja mene, kao sekretara mesne zajednice je bila totalno odsustvo inspiracije.Održali smo bezbroj sastanaka u našoj maloj, ali nerazvijenoj mesnoj zajednici, nekima je prisustvovala čak i supruga predsednika M.Z.u tesnoj haljini, ali ni to nije pomoglo. Sve čega bismo se setili, već su drugi imali. U njihovim mesnim zajednicama je to bilo čak tradicionalno. Predlagali su mi da organizujem pekmezijadu uz prisustvo poznatih pevačica narodne muzike, čvarkijadu na kojoj bi se najpametniji studenti takmičili u tome ko će za kilo čvaraka pristati da potpiše kako posle fakulteta ostaje u Srbiji...Zatim, baklavijadu uz trbušne plesove poznatih javnih radnika i radnica sa područja šire opštine. Ali, ili su to sve već imale druge razvijenije sredine od naše ili se nije dopadalo Supruzi. A znalo se da ona odlučuje o svemu.
Mučio sam se kao niko moj. Noćima sanjam: kao jedem bandere na nekom takmičenju a prati me ženski hor Velikog mornaričkog orkestra. Potpuno blesav san, verovatno REM faza, jer niti imamo more, niti hor pevačica u matroz suknjicama a da stvar bude uvrnutija sličnu kulturnu priredbu već su imali na petnaest minuta od nas. Samo su glodače bandera bodrili bleh muzičari iz Pogrebnog. Onda mi jedne divne kasne večeri, posle pete ili šeste čašice, slagaću vas, u kafani, dok sam lizao slanik pre nego što konobarica donese novu turu, pade pogled na čačkalice. Zbilja, šta se sa čačkalicama može uraditi u zemlji neslućenih mogućnosti?! Svašta mi je padalo na pamet, onako blago pripitom, čak i, da prostite, neke erotske varijante takmičenja u nabadanju. To, naravno, nije dolazilo u obzir. Postepeno sam shvatao da mi, kao mala mesna zejednica, nikako ne možemo da uhvatimo korak sa razvijenijim i, očigledno, talentovanim pojedincima obdarenijim sredinama. Osim toga, suprugu predsednika naše mesne zajednice, ništa nije moglo zadovoljiti. Pogotovo ne čačkalica! Jednostavno, takva je to žena. Đavo i po.
Dakle, pojeo sam te večeri četrdeset i tri čačkalice, sa napomenom da sam neke samo izgrickao. Nisam znao za njihovo natprirodno, terapeutsko dejstvo.
Kad sam se ujutro probudio, žena već skuvala kafu. Supa miriše na šporetu. U rerni bundevara. Setih se takmičenja proizvođača bundeva u obližnjem selu. Bože, rekoh sebi, šta će nama takmičenja, a pogotovo nove pobede i novi pobednici pored ovoliko dosadašnjih pobeda i pobednika?! Važno je ovo. Ovo što blago cimetno miomiriše u skromnom nedeljnom jutru. Tople obline žene o koju se i nehotice češem. Ja za bolje i nisam.

(Iz knjige "Bezbroj naših života",prvo izdanje, BAK, Beograd, 2011.)