MILAN TODOROV: VEČERNJA SLUŽBA

 

 

Kako misliti o budućnosti kad ni staru drvenu šupu zvanu prošlost, nismo pošteno raskovali.

Elem, britanski naučnici su ponovo uzburkali mrtvo more tezom da neki ključni elementi, Darvinove teorije ne drže vodu. Reč je o problematičnim evolutivnim procesima koji nekad bivaju a nekad ne. Potomak čoveka je evolucijom dobijao sve savršenije oči, ali boja očiju, zar ne, nije ni kod koga evoluirala.

Boja očiju, pomišljam, zar je to važno? Za bezmalo četiri miliona godina, koliko je procenjeno da su stare nedavne fosilne iskopine u južnoj Africi, nijedan čovek nije evoluirao u drugu vrstu. Ljudska koža je najiznošeniji model svih istorijskih revija.

Moje iskustvo življenja je skromno. Hranim se, na moju žalost, vrlo često tuđim mrvicama.

Moj prijatelj, trgovac nekretninama u Beogradu je spavao sa udatom službenicom u svojoj firmi dva puta. Kada je poželeo i treći put, rekla mu je:
„Nemoj da si bezobrazan. Prvi put sam nasela. Drugi put sam želela da vidim da li mi odnos sa tobom odgovara i shvatila da je sve što radimo pogrešno. Treći put ne dolazi u obzir. Hoću da, od sad do kraja života, budem verna svom suprugu.“

Postoje razna iskustva. Tuđa deluju kao moguća, za razliku od sopstvenih koja je tek potrebno upristojiti ali se nema kad.

Kad se moj najbolji drug upustio u beznadežnu vezu sa sisatom Sekom, tek smo nabavili pištolje za … Niko nam nije rekao za šta. Počinjali su ratovi na Balkanu, a oružje ionako nikad nije jelo leba za džabe.

Seka je bila blagajnica u nekada velikoj trgovinskoj kući koja je nosila naziv angro.

Uostalom i kod nje je sve bilo angro.

Od prve mi se nije dopala. Bila je isuviše glinasta i sklona oblikovanju.

Osim sisa nije imala ništa. Čak ni dupe.

To su, izgleda, najopasnije ženske.

Imaju nešto a sve drugo nemaju. Kompleksi ubijaju naveliko.

U početku moj drug je odlazio kod nje samo na kafu.

Kad je ubrzo počeo da spava sa njom ona je još imala nekog apotekara koji joj je plaćao zakup stana u gradu.

Delili su je napola.

Meni to ne smeta, rekao mi je R. Ona je čista žena.

U seksu se često zaboravlja na tragiku svakodnevnog tavorenja u muci, kalu i bezverju.

Imao sam tada nekih porodičnih problema vezanih za zdravlje članova porodice i, kao što to činim u takvim prilikama, okrenuo sam se odricanju.

Potpuno sam eliminisao sve želje, ali žudnja, ona potmula, tišmina, ostajala je u meni kao skrivena mogućnost da se šumskom gljivom zvanom trud upali lula.

Ličio sam samom sebi na opsesivne gradske likove sklone padu.

Neki skladno građen, koščat muškarac sinoć je pao u Sabornoj crkvi licem lupivši o pod. Iznet je ukočen kao kip iz  crkve tako što su ga četvorica muškaraca držala za ruke i noge. Zatim su ga spustili na beton u koji je on potonuo kao plivač. I to je trajalo. Nisam mogao da priđem ikoni kojoj se molim skoro svako veče.

Hitna pomoć nije dolazila. Policija je tvrdila da jurodivi nije u njenoj nadležnosti.

Čovek koji se prethodno pet sati molio u crkvi umislio je da je Isus, rekla je žena koja prodaje sveće.

Čovek se lako navuče na veru.

Prvi čovek nije imao veru.

Prvi čovek je bio navučen na muški, dakle najstariji instinkt.

Poput mog druga koji je zbog sisa broj pet, morao da se ubije iz pištolja Cz 65. Teško je u svemu utvrditi tačne uzročno posledične veze.

Nema božjih miljenika u Darvinovom svetu.

Jezik nagona nije evoluirao. Ostao je isti milijardu godina. Danas patim bez rano otišlih prijatelja. Glupo je da sad kažem kako je sa njima otišao i deo mene.

Nije i ja tek sada, kao pripadnik reda prosečnih,  moram da iznosim žig svoje prosečnosti na trg robova, danas zvanim Trg slobode.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: SVRAB

 

 

Postoji način da se život pojednostavi, kao što se  sve može pojednostaviti. Kad čovek to jednom učini, onda je spreman da mirno i čiste savesti umre.

Na pitanje svetog Petra da li je grešio, ima lepo spremljen odgovor.

Bilo je i toga i nikad nisam grešio sam.

Grad je za mene oduvek osvajanje.

Došao sam u njega i pokušao da ga osvojim kao da je mlada žena.

Ni na jedno pitanje ti ne odgovara direktno. Kad mu/joj kažeš „Reci hoću“ on/ona to prećuti i postavlja ti nova pitanja na koja odgovor još ne znaš sasvim.

Iznad grada je ujednačeno plavetnilo neba, pokoja lepa stara fasada, oblaci lutalice… ništa ne opominje, za sada. Dok predveče hodam njegovim ulicama, koje sam davno ukrao od tromih starosedelaca i kradem ga sve vreme uporno kao urbani magarac, stalno gledam u nebo u, maltene,molitvenom stavu.

Ali zgrade su nemi oltari, terase hostela su prepržene, stanovi na dan su kutije sklopljenih žaluzina. Neko se voli.

Kako je to moguće u ovakvom ružnom novom zdanju? Ali, to je život. Tako se rađa život. Novi se rađa a stari umire.

Dobro je i jesti voće. Kajsije, starac Pajsije, ringlovi koji padaju sa  garaže preblizu podignute tako da kvari sliku mogućeg horizonta.

Dakle, još posmatram zgrade. Njihova visoka čela. Ne postoji poriv da skočim sa bilo koje od tih lepotica.

Bestelesnost me trenutno okupira ili kako bi to rekla, junakinja mog romana, Anel – fiksira.

Kažu da čovek koji u snovima propada u vodu ima loš predznak.

Ali nemoguće je predvideti vreme i smrt. Sve su to tlapnje.

Neki moj prijatelj iz televizije je uspeo da, obećavajući joj posao, osvoji gracioznu ženu, arhitektu, mlađu od njega petnaest godina. I šta je uradio?

Odvezao se novim Volvom sa njom izvan grada i pokušao da je obljubi na gradskom smetlištu.

Gde si me doveo?

Ali, dušo, sva su mesta ista.

Ipak, ceo kosmos se okreće kao baloni sapunice na trgu, komercijala za decu.

Ti baloni, kratkotrajni, baloni detinjstva nisu li tu samo da bismo jednog dana, kao odrasli, kao zreli, kao stari ili kao vrlo stari prihvatili ništavilo kao konačnu epizodu sebe?

Edvart Bauton, Austrijanac jevrejskog porekla koji je izmislio prvi veliki trgovinski centar na obodu grada posle svega je izjavio da je to njegova najveća životna greška.

Svesti sve pod jednu kapu. Uništiti sve ostalo.

Kad uđem u neki šoping mol ili tako nešto, ne znam da li sam u Parizu, Amsterdamu, Šangaju, Atini ili u Novom Sadu.

Odavno je rečeno da su sva mora slana, a moj pokojni prijatelj Petko je ustvrdio i da su sve žene kao mora.

Podudarnosti su donekle dozvoljene, ali poistovećivanje jedne žene sa morem žena rađa u njoj otpor.

Ponekad večeram s pogledom na fotografije mora.

Zaista, sva su mora ista.

Ali postoji neka skoro mistična stvar, možda misao, koja oblikuje prostor u ono što jeste.

More u more.

Lepu ženu u čežnju.

Možemo da pričamo priče koje su sada poruke od nekoliko reči koje se automatski brišu u sistemu „prozora za nestajanje“ na društvenim mrežama, ali moramo se negde usidriti, iz kofera izvaditi svoju čistu, ispeglanu posteljinu, otresti prašinu sa cipela koja nije samo prašina nego sva rastojanja koja nas dele i leći.

U nepoznatom gradu, na obali nepoznatog mora koje huči u našem polusnu kao odron posle pljuska.

---

Divna, elegantna gospa, koleginica iz radija poklonila mi je svojevremeno, davno, crteže gradskih ulica i trgova koje je načinio njen netom preminuli suprug.

Pogledao sam ih i sklopio fasciklu.

Otvorio sam tu fasciklu nedavno. Grad je bio živ.

---

Ne znam. Ponekad mislim da je sve ovo sa tobom i sa mnom i sa svim ostalima otišlo predaleko.

Ne verujem da to može zarasti samo od sebe. Krasta koja se stalno češe nikad ne zaraste. Bio sam, začudo, mirno i neposlušno dete. Jedne rane godine isekao sam se po mišicama plivajući kroz drezgu u nekim dunavskim rukavcima. Moj razredni, divan čovek Pekarić, nastavnik fiskulture mi je rekao da ni po koju cenu ne kidam kraste koje su se počele hvatati na liniji rasekotina.

Ali, mene je svrbelo.

Kao što me sada svrbi sve.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: LAKO JE IĆI PORED REKE

 

Išao sam ka biblioteci Matice srpske sa namerom da zemenim pročitane knjige za nove. Godinama unazad tako činim. Četiri knjige mesečno. Ponekad osam. Prilazeći starom zdanju Marije Trandafil uočio sam neuobičajenu gužvu. Pred ulazom su stajali svečano odeveni ljudi na jakom suncu. Parking mesta ispred biblioteke su, primetio sam tek tada, oslobođena za važne goste 

Dok sam laganim hodom, jer bio sam  ošamućen vrelinom, prilazio korifejnom ulazu, crna službena limuzina se baš uparkiravala pred njim. Zastao sam ne želeći da remetim protokol koji, pretpostavljao sam, obezbeđenje praktikuje.

Stajao sam na suncu i drhtao.

Imao sam utisak da neko ispumpava vazduh namenjen svima nama i da ne mogu da dišem.

Iako mi svi idemo pravo, nekom svojom putanjom, često se nađemo u tom bezvazdušnom prostoru koji nam govori da su sva mesta već zauzeta i da ćemo možda stići tamo gde smo krenuli, ali sa ogromnim i katastrofalnim zakašnjenjem.

Mogao sam da odustanem od ulaska u biblioteku koja je slavila jubilej. Mogao sam da se vratim. Ionako sam imao te knjige na raspolaganju još nekoliko dana. Međutim, u meni se sve bunilo protiv remećenja svakodnevnih rituala zarad davanja prednosti ispraznim političkim oreolima.

Činilo mi se, štaviše, da je biblioteka, taj, da upotrebim oveštali izraz, hram kulture i postojanja jednog naroda poput pešačkog prelaza na kome nas gaze samoživi vozači u dugim crnim automobilima.

Moj drug je tada jebao jednu službenicu tamo i ona mi je, prepoznavši me, rekla da je bolje da se vratim kući jer je tu ministarka.

Nisam je poslušao.

Mislio sam, šta zna udata službenica koju jednom nedeljno na parkingu iza obližnje urušene fabrike stakla jebe moj drug.

I tada, hodajući pomalo pogrbljen kao što uvek činim, ka tom hladovitom ulazu  na kome me dočekuje miris presovanih knjiga, miris smrznutih grana ariša iz Solženjicinovog Gulaga, osetih da mi proračunata odmerenost, kojoj inače nisam sklon, daje hrabrost.

Prilazio sam strahovito lagano tim vratima hrama knjige u odmerenosti na koju su obavezivale stranice knjiga kao granice.

Ušao sam u hol. Ministarka je bila tamo i skidala neki braonkasti bapski mantil. Kad je videla da prilazim nabacila je na lice osmeh broj 02 miliona. Čini mi se da je čak ispružila ruku u nameri da se rukuje sa mnom, njenim, kako je verovala, obožavaocem.

Ljubavnica mog druga je stajala postrance i migovima očiju mi pokazivala da bi trebalo da priđem ministarki i, valjda, joj celivam ruku.

Da je u Maticu postojao drugi ulaz nema dileme da bih otišao do njega.

Nekoliko puta pre ovoga pokušavao sam da uđem u biblioteku sa severne strane. Tamo je raslo, kako sam ga nazivao, drvo iskušenja. Divlja jabuka.

Međutim, vrata nije bilo. Eva je Adamu, izgleda baš na tom podbarsko almaškom kraju grda, ponudila jabuku sa drveta znanja. On je prihvatio. Vidim ga i čujem kako govori: Iz tvoje ruke i otrov.

I otrovala ga je.

Kao što je sustanarka u našoj staroj kući otrovala muža koji se mesecima mučio sa rakom pluća. Šaka mišomora i poziv lekaru opšte prakse sa uzdahom: Jao, sve je gotovo, hvala ti bože.

Ali, da se vratim priči. Smisao dolaska u biblioteku ležao je u toj harmoniji običnosti. Dolazim lako obučen leti, pružam knjige dežurnom ma šalteru, razmenimo koju neobaveznu reč o vremenu i ja izlazim sa tovarom tuđih priča pod miškom.

Moje telo, naviklo na taj ritual, opiralo se sada toj nametnutoj promeni.

Idemo, Miško, rekao sam.

Došli smo, ja i moje telo do Sfinge. Zatreptala je očima, što je ispod debelih naočara trebalo valjda da znači: ja sam profesija.

Utegao sam telo. Izdrži, rekao sam mu. Mi smo svrha van svakog velikog postojanja. Sve će to proći. Na kraju te možda počastim.

I prošli smo pored ministarke kao pored loše sklopljenog panoa za pomoć gladnima.

Zanimljivo je, mada je digresija, da još ne skupljaju pomoć za žednu decu.

Posle sam počeo da radim na tome, na vežbama svog tela za prolaznost i potrošnost i dane bez kontakata. 

Nisam asketa.

Gledam mlade mužjake na plaži. Trojica, niskonogih doduše, vežbaju na pesku pored vode svaki dan. Imaju atletski torzo. Verovatno su privlačni ženama.

Ruke, noge, oslobađanje od ukočenosti…

Kad bolje razmislim, svuda oko nas su samo tela. Ona zbog kojih trošimo oči ili ona druga u kojima nam je loše.

Idem šumom uz reku u potrazi da bukovačama koje posle kiše bujaju na vrbama. Ima ih mnogo. Nisam siguran da su bezazlene. Prolazim pored njih, poneku fotografišem i šaljem poznaniku gljivaru da mi kaže da li su jestive. On se ne javlja. Možda je i on pojeo nešto ovakvo?

Ili se ljuti na mene, jer sam svojevremeno kao član Mešinog žirija odbio da predložim porodični višetomni roman njegove žene za nagradu?

Ipak, lako je ići pored reke. Razmišljaš o telima žena koje poznaješ ili želiš da upoznaš.

Svako, valjda, ima u glavi tako nešto.

I osećaj greha je tu uz vodu opran kao na krštenju.

Ta ludila sa ženama, njihovim telima o kojima one ne smeju da odlučuju, ta ludila sa kontrolisanim strastima, zabranama abortusa u najdemokratskijoj zemlji na svetu… ha…

Jasno je da, u izvesnom smislu mi i ne znamo šta je naše telo i kome pripada.

Upravo sam o tome mislio kad se iz šipražja ispred mene pojavio potpuno obnažen muškarac i ne obazirući se na mene išao ka vodi, preprečujući mi put.

Na vodi se upravo šepurio beli labud.

Ne volim muška tela i skrenuo sam pogled nastavljajući da zagledam poleglo divlje drveće vodenih vrba.

Ipak, u magnovenju, primetio sam da mu je ud delimično uzdignut i prilično velik.

Pomislio sam da je reč o prevarenom suprugu, samo na način novog Molijera.

Ili je možda reč o zapostavljenom muškarcu koji se okreće svom telu jer ne želi da bude svetac u njemu?

Pri povratku, još sam mislio o tom golom muškarcu koji je odjednom nestao. I o labudu koji je nestao a veriovatno je simbol.

Telo sam škartirao. Duša? Pustimo to.

Šta mi, dakle, ostaje?

Ćutanje.

Garta, erotski junak Kafkinog romana, označen kao svetac našeg vremena, je svima opterećenim ljubavnim jadima preporučivao ćutanje jer nije imao nikakvih iskustava sa ženama.

Ali ja sam stvaran.

U Sabornoj crkvi, tamo, kad se uđe sa severne strane, u levom uglu nalazi se ikona svete Petke, zaštitnice žena.

Stavio sam dinar na ikonu.

Hoću da ponovo kažem: lako je ići pored reke, a teško ostati.

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: LEPA SI

 

 

„Poslednje žene u mom životu.“

Kad je to nekako mucajući izjavio zazvonilo je na crkvi Imena Marijinog dvanaest sati.

Katolička porta je, inače, zgodna za sentimentalne razgovore. Kao da se nalazi u paperjastom pazuhu anđela. Pazuh je sklon raznim mirisima. Ništa nije neobično.

„Sad smo najluđi“, rekao mi je, „sad kad nam se mač smanjuje i kad se zemlja otvara pod nama kao budući grob“.

Imali smo zajedno više od sto godina.

Bio je razveden i često je menjao partnerke. Priznao mi je i da je počeo da piše.

Na sajtu za istinite erotske priče, čijeg imena u ovom trenutku ne mogu da se setim, objavio je nekoliko svojih dogodovština sa ženama.

„Reci mi, molim te adresu sajta na kome objavljuješ.“

„Ne mogu. Poslednja partnerka mi preti da će me tužiti, jer se prepoznala u priči.“

Pomislih, i ja imam isti problem. Žene sa mnom pričaju na jeziku koji ne razumem.

Zbog toga, a možda i ne, bilo mi je drago što se moj stari prijatelj koga sada retko viđam, odlučio da piše o svojim intimnim kovitlacima.

Uvek sam, naime, smatrao da pisac ne može da bude zakopčan šlic, nego mora da se razgoliti na ulici, šta ulici, bulevaru punog radoznalog sveta i kaže: Evo me, prljav sam, ko želi neka me slobodno zadavi sultanovim svilenim gajtanom i probode glogovim kocem, za svaki slučaj.

Nikad se niko od tih čistunaca ne javi.

Popili smo svako svoje piće, platili zasebno i izašli.

„Dakle, brate“, ponovio sam, „ako hoćeš da znaš šta mislim o tvojim pričama, pošalji mi jednu za uspomenu i dugo nesećanje“.

Toranj katedrale je bio i dalje visoko u nebu. Nebo je bilo bez oblačka, nedeflorisano, spremno za raj koji nam je izmicao zajedno sa četrdeset ili možda za nas hrišćane i više devica koje nas tamo čekaju.

Nije mi obećao ništa.

Posle nekoliko dana imejlom mi stiže sledeća njegova kratka priča. Prenosim je bez cenzure. Molim čitaoce čeličnijeg morala da ovde odustanu od čitanja.

Priča je naslovljena kao „Devojka koju sam popio“.

Zanimljivo, pomislih.

Da li sam ja popio poneku devojku?

Svakako.

Ali pile su i one. Hvata to kad krene.

Elem, evo najzad priče:

„Poznavao sam je delimično i nepotpuno, ako tako može da se kaže.

Viđao sam je povremeno na nekim javnim mestima i tada bismo samo klimnuli očima jedno na drugo. Nisam mislio da sam joj zanimljiv. Ipak, jednog dana sam joj prišao i bez okolišenja pitao da li bi želela da sa mnom popije čašu nekog dobro ohlađenog vina.

Gde, pitala je.

To je bio polupristanak i ja pomislih da nema od toga ništa, da je to opet onaj nemušti muško ženski razgovor koji nijedan prevodilac ne ume doslovno da prevede.

Rekao sam joj: Ispod kamenoloma.

Zatreptala je.

Zezaš?

Ne, to je moja omiljena kafana. Nije daleko od centra grada a naziv je dobila po prethodnom poslu njenog vlasnika. On je, naime, drobio kamen u Beočinu za cement, ceo život i od toga su mu čak i oči postale bele.

Još jednom je zatreptala.

Dakle, ništa. Ne daš.

U redu, rekla je. Vodi me tamo. Ali, samo na lepo vino i posle ostajemo prijatelji. Razumeš?

Sve sam razumeo i ništa nisam razumeo. Osim toga, to je bilo vreme zvano poluvreme u mom životu. Rastajao sam se od svoje najveće ljubavi u životu,  koja upravo prolazi, kao voz kroz poslednju železnički stanicu.“

To sa vozom mi se dopalo. Ali, sada je još i gore. Poslednji vozovi nam odlaze i nema nade da će novi doći, jer odmah za vozom ruše stanice.

Ali, da se vratim priči.

„Devojka je došla tačno u osam na dogovoreno mesto. Odmah sam primetio da je svečano obučena i pomislio da od seksa neće biti ništa i da će se sve svesti na još jednu neuhvatljivu ženu.

Naručili smo pečenu rečnu ribu, krompir salatu koju nam je preporučio konobar i litru belog vina. Šardone koji sam ja  ironično zvao pardone, jer mi je uvek smetao njegov pomalo caklast miris. U to vreme vodio sam dnevnik svojih veza  sa ženama, koje sam zbog džentlmenske prirode svog bića,  imenovao izmišljenim imenima. Dosije mojih uspeha kod njih se slabo punio. Razume se, mogao sam da izmišljam, ali čemu i kome bi to išta značilo. Preostalo mi je samo da budem trpeljiv. Ipak, devojka koju ću zvati Anel bila je zanimljiva. Njena zanimljivost kao da je izlazila iz njenih dubokih („Prijatelju, to je banalan epitet!“) crnih očiju. Sve vreme sam se pitao da li je nevina. Mislim, to mi nije mnogo značilo u pogledu njene moralnosti. Ako je još devica, onda od mojih zamisli neće biti ništa. Ukoliko nije, to povećava šanse.

Ispili smo prve čaše i video sam kako joj se oči pomalo cakle.

Pomislih, možda ona i nije bezdušnica poput toliko drugih.

Utom je stigla večera. Lepo pečen smuđ. Šteta što nisam bio gladan. Ni ona nije bila gladna, rekla mi je.

Ispijali smo drugu čašu kada sam je lako kažiprstom dotakao po kolenu, prethodno blago zadigavši krajeve njene lake svetloplave letnje haljine. Nije se usprotivila. Povukao sam prst usled urođene stidljivosti, ali osećaj da se nešto pomera me je lako protresao.

Ipak, plašio sam se ćorka i ništa nisam preduzimao, samo sam lagano ispijao prehladni i bezosećajni šardone. Ona me je gledala onim očima. Sad, teško mi je da opišem kakve su to oči. Uglavnom, to je netrepćući, nemi, dugi, vrlo dugi pogled.

Nije u tome bilo ničeg bestidnog, ali onaj moj se počeo buditi. On, naime, uvek pre mene predoseti događaje.

Sad, ne mogu da tvrdim da je uvek u pravu, Pogotovo u ovom slučaju kada događaja nije ni bilo. Ili ga je bilo više nego da ga je bilo realno.“

Razvukao si to, prijatelju, mislim. Nema tu ništa od akcije.

On ipak nastavlja:

„Zamolio sam matorog, ćoravog konobara čija je smena upravo počela da nam donese još jednu buteljku pardonea, ali za onaj tamo sto, rekao sam. Sto je bio u usamljenom uglu. Hranu, netaknutu, rekao sam može da skloni ili pojede. Naručio sam mu i jedno pivo pride, pošto je rekao da od vina dobija žgaravicu. Devojka je rado prihvatila moj predlog. Otvorili smo novu prvu čašu, kuckajući se  A votre sante – iako nismo bili na vi. Naprotiv.

U nekom trenutku se pojavila crna devojčica na vratima sa ružama. Da li da joj kupim kič ružu. Odmahnuo sam. Devojčica je prišla devojci sa kojom sam sedeo i dugo je nemo posmatrala a zatim rekla:

„Ala si lepa, pička ti materina“.

Smejali smo se.

Kad je dete otišlo, opet sam spustio ruku ispod stola i uhvatio je za butinu leve noge. Malo se trgla, ali nije pomerala nogu. Pili smo. Išao sam sve dalje. Moj kažiprst je klizio preko prevoja njenih svilenih gaćica a onda sam… Izvadio sam ga i umočio u čašu sa vinom i popio nadušak.

Ona se nasmejala.

Može i meni jedna takva.

Moj prst je ponovo pošao u slatku avanturu.

Popili smo celu bocu, sve tako sa začinima njenog tela.

Izašli smo.

Da li ćemo se još videti.

Ne, rekla je.

Sve smo popili prvo veče.“

Prilikom sledećeg susreta pitao me je da li sam pročitao njegovu priču.

Jesam, rekao sam.

Šta misliš?

„Pa znaš…kao ideja nije loše, ali u zanatskom pogledu moglo je to mnogo bolje…“

Pogledao me je krvnički.

Ćušnuo sam ga po lopaticama.

„Lepa je, pička ti materina!“

 

 

 

 

 

MILAN TODOROV: MUŠKI PRST

Volim džipsi nakit. Ono prstenje bez vrednosti u materijalnim smislu. Šlajšti a zna da šljašti za svoj račun i nije ga briga kome sija u oči.

Pre neki dan sam našao jedan takav prsten za muški prst.

To mi je sada potrebno.

To odsustvo licemerja i onog „neće se meni ništa loše nikada dogoditi“.

Slikaru koji ima atelje na tvrđavi, tamo gde je moj ujak stanovao hladne zime 1960 dok je studirao poljoprivredu,  jutros sam odneo vino.
Bilo je lepo ohlađeno i popili smo nekoliko čaša lamentirajući nad ljubavnim podvizima nedavno preminulog Ž. M. koji je dobio dete u sedamdeset drugoj i uzimao im pred nosom najlepše studentkinje sa likovne akademije.
Tehnika. Zaključili smo da je svakako u pitanju tehnika. Osim toga Ž.M, je dugo boravio u Africi i stekao uvid u tajne ljubavne magije koje ne počivaju, kao u našim zabludama, samo na veličini muškog organa.

Naredna dva dana proveo sam za volanom. Vozio sam u razmaku od 24 časa oko hiljadu kilometara.

Vozio sam drumom Miloša velikog. Vetar ispod haube svirao je čas harfu a čas zavijao kao pretučeni pas.

Uključio sam radio, ali nisam mogao da izbegnem neizgovorene kletve neimara koji su radili na njemu. Još jednom sam pomislio kako je Andrić u pravu kada kaže da nema velikog poduhvata, gradnje mosta, ili u ovom slučaju autoputa, bez nevinih žrtava.

Ti tuneli, različiti nivoi osvetljenosti u njima koji se kreću od potpunog mraka do neonskog bljeska, u zujanju starom trideset tri kilometra na protičući sat života je primer obrnute slučajnosti. Sve smo predvideli i sve se okrenulo protiv nas, ali iz najboljih namera.

Tako to, izgleda, biva uvek.

Ljubav ne prolazi, nego odjednom shvatiš da je baš tog trena prošla. Kao sena. Vidi, ovo se čak i rimuje, nehotice.

Ali, pomisliš, ne ono glupo kako je život jedna i kako je jedna čaša i kako je jedna banda tamburaša i kako je vrisak jedne žene  (da li sa kolena ili u drugoj pozi) – predmet koji polažeš i padaš, nego kako zadovoljstvo životom ide iz čestice, iz trunke, iz praha prašine, u stvari „iz ničega“ ili pravilnije ni iz čega..

Ali, živiš od ničega.

Svako od nas u većini živi od svog nepostojanja. Jer postojanje, spavaš, jedeš radiš, vodiš ljubav, neguješ zdravlje, lečiš se – sve to kao postojanje ulazi u računar svetog Petra.

A on te pita da li si grešio.

Odgovaraš onako kako su te učili lukavi, takođe grešni sveštenici:
„Bilo je i toga“.

To je aksiom. To je potrebno vežbati. Šta znaš u šta će ti se život preobraziti.

Bilo je i toga.
Dobro je da sadržaji budu skriveni. Ne mora svako da zna naše tajne, naše strasti, naše nemušte razgovore u gluvo vreme.

Slikari, kao i onaj sa početka priče, znaju da zadovoljstvo dolazi iznutra i da ga je, gle prokletstva, nemoguće u najznažnijem izrazu doneti na belo jedro platna.

Na vrhu Husein pašine džamije koju ugledah posle šest i malo više sati vožnje Milošem (koliko) velikim, pri odbljesku sunca ugledam za polumesec prikopčanu pocinkovanu traku uzemljenja za gromove.

Okolo su se njihale krošnje borova, neosigurane, kao da su neveste dobrih vetrova.

Ja sam, pomislih, Mehmed Osvajač onoga što je neko pre mene već osvojio.

Ali, okej.
Ruže su bez mirisa.

Pokušali smo svi jednom.

Posle je bila duga pauza.

Ali, drvo na ulazu u džamiju raste. Njegove grane udaraju o kapiju. Kapija je teška, debela, često zakovana, ali rast bez oproštaja je jedini rast.

Usput, šumica borova, prazna hladovina, okolo papiri i govna. Usamljena mesta su samo za nevidljivost.

 

 

 

 

. 

MILAN TODOROV: TANKI SVET

 

#fikcija

Zaustavili su me ispred hotela Putnik. Toga se sećam. To su oni divni arhaični nazivi iz doba umiranja socijalizma koji su jasnom marketinškom porukom i nazivom na našem jeziku pokušavali da obezbede goste.

Ne znam da li je bilo gostiju u sobama, ali posetilaca u donjoj sali sa bifeom u kome je radila lepo obdarena plava Milena (opet)  bilo je uvek u izobilju.

Navraćao bih u tu hladovitu zgodu obično posle dežurstva u jutarnjem programu radija. Bio sam pripravnik i posle prve škole u gradskoj hronici, koju sam uspeo da prođem, dopalo mi je da budem dežurni novinar u jutarnjem programu koji je počinjao u pet sati.

U to vreme u sobi sa teleprinterom niko nije radio noću i ujutro, kad bi se bunovan pojavio oko četiri sata, morao sam da razmotavam biltene duge po nekoliko metara sa vestima iz zemlje i sveta i moje nesvesti.

Trebalo je, naime, da pripremim prve vesti za pet sati. Ljudi su ih, znalo se, čekali i sa njima počinjali novi dan.

U to vreme urednici su bili odista revnosni i kontrolisali su svaki naš potez.

Da li ću pravilno odrediti vest koja će biti prva pročitana.

Spikeri su, takođe, bili kasta koja nas je, na izvestan način, prezirala. Imali su duboke baršunaste glasove, perfektnu dikciju i držali nam neme poduke o važnosti glasa.

Ja sam u to vreme imao neku žensku na drugom kraju grada. Bila je starija od mene i strahovito opuštena. Ta njena opuštenost, slična ravnodušnosti, uz telesnu obdarenost sklonu da se prelije u debljinu, u to vreme držala me je u njenom frizeraju do kasnih sati skoro svakog dana.

Vraćao sam se kući poslednjim busom i spavao jedva tri ili četiri sata, zatim skakao iz kreveta, prao zube na suvo kalodontom, oblačio se u mraku i, začudo svež, trčao kroz park za autobusom broj 3.

Kolege iz radija skoro da nisam viđao.

Posle smene, otišao bih do sobe glavnog urednika, koji nikad nije imao vremena za mene. Sedeo bih malo tik uz njegova vrata, ćaskao sa sekretaricama i odlazio u bife Putnik.

Tu su me, kako se to danas kaže, startovala dvojica, koji su se predstavili kao kolege radijski novinari.

Moram da kažem da se radijsko novinarstvo razlikovalo od novinarstva u štampanoj formi. U radiju je bio prisutniji eho. Šta si čuo? Šta kažeš? Ponovi. Da li me slušaš? Kako govorim posle onog sinoć?

Ispostavilo se da su mladići koji su mi se predstavili kao kolege bili pripadnici tajne policije.

Posle druge čaše, tada sam pio samo džin sa ledom, mali džin zvani div, rekli su mi da mi, ako želim da budem posle pripravničkog staža primljen za stalno, mogu pomoći.

Uslov je bio da i ja njima pomognem. Milena je donela treću turu.

Rekao sam da se slažem, da je pogodba u redu i da ja idem a oni neka plate piće.

Video sam na njihovim licima izraz koji ne mogu da opišem, ali koji je u meni izazvao nemir. Kao da se neka senka nadvila nad mojom budućnošću. I ta senka je bivala sve veća kako su jutarnja radijska bdenja odmicala.

Moja frizerka je bila oduševljena.
Jebote, rekla je, misle da ćeš biti neko.

Nisam nikad mislio da ću da budem neko.

Dovoljno mi je bilo da budem između onog što bi zabljesnulo između njenih dojki. Ne grudi, nego majčinskih dojki koje će  mlekom hraniti nekog. Možda bi moja ljubav prema ženskim grudima mogla da bude opravdana činjeniocom da sam sisao do treće ili, čak, četvrte godine. Morali su da me plaše stavljanjem majci crne četke za viksanje cipela među grudi. Izgleda da u tome nisu sasvim uspeli.

Lažne kolege su me pozvale da ih posetim. U stvari, dobio sam pismo od njih u kome je pisalo da se javim u policiju na Bulevaru oslobođenja, treći sprat, soba ta i ta u 16 ili 17 časova.

U to vreme imao sam ogromnih porodičnih problema. Otac mi je pušten iz bolnice u kojoj je boravio tri meseca. Lekari nam nisu rekli o čemu se radi. Mi nismo smeli da pitamo. On je kopnio. Vreme nije moglo da se zaustavi. Sve što sam mogao je da prestanem da jedem. Jeo sam sve manje. Ona moja frizerka mi je rekla „Ko si ti da misliš da si plemenitiji od nas“?

Prestao sam da odlazim kod nje.

Otišao sam na razgovor u policiju.

Tražili su da im povremeno, uglavnom jednom u dve nedelje podnosim pisani izveštaj o tome šta se priča u redakciji radija, ko je protiv ove vlasti, ko pominje Tita u negativnom kontekstu, šta novinari pričaju o našoj armiji i te stvari.

Zauzvrat učiniće mi sve što želim.

Ponudili su mi čak i da potpišemo svojevrsni, razume se, tajni, interni ugovor. Ja njima izveštaje, oni meni usluge.

Potpisao sam bez mnogo predomišljanja.

Biću cinkaroš. Goreću u paklu.

Ipak,zahtevao sam, u stvari, molio od njih protivuslugu.

Spasite mi starog!

Obećali su da će učiniti sve što je u njihovoj moći. A mogli su sve.

Moj otac je nastavio da propada.

Doneo bih mu pečeno pile iz Putnika. Molio ga da jede. On bi pojeo batačić i zatim sve povratio.

Znači, rekli su policajci, ne želiš da sarađuješ „po pitanju državne bezbednosti“?

Ne, rekao sam, ja ću uvek prijaviti svaku takvu aktivnost.

Ha, ha…

Poturili su mi pod nos papir i olovku.

Potpiši?

Šta?

Potpiši da si odbio saradnju sa državnom bezbednošću.

Nisam potpisao.

Rekli su da ćemo se još videti.

Posle toga imao sam osećaj da me hiljadu očiju prati, ali nije bilo tako. Bilo je vreme smrti. Umro je generalisimus Franko. Umro je moj otac.

Poziv iz policije nije stizao.

Ja sam postao mršav kao sablast.

Frizerka se javila telefonom da mi izjavi saučešće.

Mislio sam gde ću stići ako nastavim ovako.

Osećao sam se loše. Imao sam utisak da sve znaju o meni.

Živeo sam pod pritiskom. Nisam znao da me niko ne pritiska.

Upoznao sam neku novu žensku. Nije mi bilo ni do čega. Ona je govorila da razume moju utučenosti i da joj se sasvim prepustim jer sam u dobrim rukama.

Upoznao sam je tako što sam neoprezno u toplo majsko jutro posle tuširanja neodeven izašao na terasu pod seuncem.

Ona je nešto krčkala u svojoj kuhinji naspram mene i ugvrila me kroz poluotvoren prozor. Zvuči prepotentno, ali progonila me je narednih 365 dana.

Policajci su, na svu sreću, odustali.

Radeći u radiju bezmalo trideset godina, muljajući se  po onim tmastim ljubavničkim katerima, po katakombama koje su delile muzičke redakcije i studija, po hodnicima zakovanim isključivo za jutarnje dopisničke mreže ili dramskim radionicama koje su uvek mirisale na mošus i ocvale prvakinje drame Srpskog narodnog pozorišta, nisam imao drugog izbora nego da pristanem na ovakav život.

I, evo me. Raspetljavam creva. Počinjem da jedem. Spopadam divne osobe dugih, tankih ivica kao ivica belih sveća koje se pale za askezu, odricanje od svih strasti ovog prljavog a mog sveta.

 (Odlomak iz novog romana # Kukavičke junačke pesme)

 

MILAN TODOROV: KAP

 

 

U poslednje vreme (kakav krik tautologije!) sve više razmišljam o stranama sveta. Ne, ne mislim da postoji peta, kako bi rekli humoristi, moji prijatelji. Štaviše, uveren sam da strane sveta ne postoje. Svet je ono što je u nama. Svet vode. Iz vode je, smatra se, nastao život. Zatim svet kopna i svet vazduha. Tri sveta. Ah, ipak postoji i četvrti svet. Onaj u nama. Moj svet, onaj u kome volim najbolje.

Ali to je sad sve više kao kafana Zavičaj pored koje sam jezdio dvadeset i pet godina okopavajući vinograd. U zavičaju su tada, a verujem i sada, sedeli ljudi koji su izgubili zavičaj, koji, dakle, više nemaju taj komad utabane zemlje.

Gubljenje je istinsko tek kad počneš da se moliš Majci božjoj trojeručici.

Na stazi, tik uz park, stariji čovek u belom letnjem odelu, tek izašao iz Doma zdravlja u kome se obavljaju laboratorijske analize – čita tekst na podužem papiru.

Njegovo lice je kao pergament. Belo i bez osećanja. Užasavam se takvih lica. Ali, čovek ustaje sa klupe i nekom nešto govori posredstvom mobilnog telefona. Ne znam da li je očajan ili radostan. Motociklisti upravo izvode svoj smrtonosni defile gradskim ulicama.

Nemam ništa protiv. Tutnji bes protiv ovakvog sveta.

Sedobradi čovek, malom poguren, ide ispred mene kao da mi krči put u moju, takođe, neizvesnu budućnost.

Povremeno zastaje da bi uzeo vazduh, Omorina je. Zastajem i ja.

Da li se, u tim carskim satima, seća lepote i ponosa i utučenosti koju ona, naročito ženska, lepota proizvodi?

Kažu da će ovo leto biti paklenije od prethodnog. Devet Danteovih krugova pakla su igra za malu decu.

Posmatram sebe kao kroz obrnuti dvogled, ili još bolje: dalekozor,

Smanjujem se. Definitivno se smanjujem.

Dokle to može da ide?

Niko ne zna šta je posle.

Lepotica iz moje ulice sa divnim osmehom. Ali taj osmeh je na mom licu, licu stalnog došljaka u ovaj presušeni grad, uvek poziv na budućnost.

Da li budućnost može da bude strasnija od prošlosti?

Ulični muzičar uz pojačalo svira na gitari: „Ja ću ti doći…“

On tuguje za pokojnim narodnjacima i pop hitovima.

Da li ću doći?

Potrebno je, pre takvih dilema, da izmerim sopstveni život. To su one, sve popularnije priče o dvema vrstama starosti, biološkoj i hronološkoj.

Biološka starost nije samo ono kako se čovek oseća. Sada je to moguće izmeriti analizom krajeva hromozoma.

Šta zatim? Znaš kad će se tvoj život završiti a ne znaš kako da ga na maloj plaži sačuvaš od vetra, zrnca peska, usamljene ptice u niskom letu, psa nejasnog pogleda i žene. Tvoj život –kap vina na kalendaru.

MILAN TODOROV: KUTIJA SPASA

 

Povremeno se pojavljuju neke životinje oko kuće. Uglavnom, ptice. Plavi golub koji kandžama lomi grudve mahovine sa krova stvarane godinama. Kao da nov život nema razumevanja za prethodni, koji ne mora da bude sasvim potrošen.

Svojevremeno sam zamerio svom prijatelju koji napustio ženu u terminalnoj fazi raka. On je, razume se, imao opravdanje koje se svodilo na to da ga ona koristi kao maskotu da bi napakostila mužu koji ju je ostavio. Upoznao sam tu ženu. Bila je lekar. Jedno veče u njenoj kući u Nemačkoj smo jeli sremske kobasice, pili rizling i opili se. Sutradan, sve je opet bilo loše.  Ujutro nije imala snage da ode na posao. Prodavala je lekove za neku farmaceutsku kuću. Još imam tu negde elektronske termometre koje mi poklonila. Ne merim s njima temperaturu. Ponekad mislim da je bolest samo jedan od ključeva za mučenje.

I ponovo moram da se vratim prijatelju, onom koji je ostavio svoju na smrt bolesnu ženu i koga uprkos svemu volim. On se sada svim silama zalaže da se i kod nas ozakoni eutanazija.

Hm?

Ne zna se kad će i čija krv da prevrne.

Ako smo svi gladni života, a jesmo, trebalo bi da se setimo Hrista i njegove žrtve.

Da li sam zbog toga u sedamnaest i trideset, kada je odzvonilo na Sabornoj crkvi već bio u njoj, seo u stolicu u uglu. Te stolice, na kojima ne može da se sedi, nego si uvek u polustojećem napregnutom stavu koje se, kako sam čuo zakupljuju na doživotno od strane žilavih starica i staraca uvek bi učinile da se narogušim. Sada, pak, sedeo sam mirno, potpuno iscrpljen. Ispred je bila neka ikona. Iznenada se tu pojavio mladi, uredno podgojeni sveštenik. Obazirao se diskretno okolo. Nije mu bilo milo što neko zauzima klupu ili mi se samo činilo. Uskoro su se pojavili mladi roditelji sa detetom u kolicima. Detence je spavalo. Sveštenik je upitao roditelje kako se zove.

Rekli su, čini mi se, Sofija.

Zatim je počeo da čita molitvu za, kako razumeh, zdravlje Sofije.

Sofija je spavala. Ispred nje je bio ceo nepredvidljiv život. Ona o tome, razume se, nije znala ništa.

Pop je dugo mrmljao reči molitve. Kad je završio, rekao je roditeljima da pognu glave. Oni su to učinili. Krstom koji je imao u ruci prešao je preko njih. Čuo sam kako ih pita da li imaju još dece. I čuo sam kako, tiho i pogruženo, odgovaraju da su imali pre dve godine još jedno, ali im je preminulo posle deset dana.

Sveštenik više ništa nije pitao. Mlada majka je otvorila tašnu i pitala koliko to sve staje.

Ništa, koliko date.

Kad su otišli, prišao sam prozoru sa vitražom. U njemu je bila mala drvena kutija za priloge i želje. Pored je bila posuda sa desetak olovaka. Uzeo sam jednu nasumce i papirić koji je ležao na gomili slično iskrojenih belih hartija.

Razmišljao sam šta da napišem. Neki indiskretni starac je prolazio pored i rekao mi da ubacim papir u kutiju. Mrzeo sam ga u tim momentima. Mrzeo sasvim nehrišćanski. Ponekad sam netrpeljiv.

Hteo sam da odustanem.

Hteo sam da ga pitam šta sam ja. Sprava za ubacivanje papirića prema tuđim nahodima. Uopšte, crkvu su okupirali primitivci. Njihova potreba za čistotom je agresivna i to mi ide na organ.

Nisam ni slutio da će mi se u crkvi ukazati ta drvena kutijica za molbu bogu i anđelima. Obično pišem isuviše brzo. Ponekad se kajem zbog napisanog. Ali, bezmalo trideset godina sam radio u radiju i nešto malo u televiziji, tako da znam da sve što je napisano i izgovoreno, ma koliko nama bilo važno, odlazi zaista u vetar a ne samo u etar.

Onaj lik koji mi je savetovao da ubacim prazan papirić u drvenu kutijicu se ponovo došunjao do mene. Osećao sam krivicu. Nisam ništa napisao. Mislio sam o prijatelju i njegovim razlozima za ostavljanje žene. Ali, pomislih, šta sve ja umem i ne umem.

Pustimo druge.

Vreme je, rekoh sebi, da se vratiš u drevna vremena sopstvenog. Kad sam isteran iz raja? Ne znam.

Da li je to bilo kao sada već uobičajena predvečernja šetnja starim gradom pri kojoj mislim da li bi svet izgledao nevinije da ga posmatram iz vizure malih belih pudlica koje trčkaraju uz noge vlasnica.

Zatečen sam lakoćom sa kojom sam spreman da se premestim u drugo. To je kao u mojim divljim snovima. Vi ne vladate sobom. Sanjate nešto tuđe. Kamenički park, uvek neobjašnjiv i divan. Plovidba do njega sa keja trajala je trideset minuta uzvodno. Tamo nas je čekala hladovita kafana. Moj stric bi rekao konobaru Ne pitam šta košta.

Dakle, uzimajući sve u obzir, eutanaziju, ptice, reku, čežnju, to što me tera na blud.
Kakva reč?

Kakva besmislica?

To je kao prljava osvežavajuća kiša. Rominja i nikada ne prestaje.

Najzad, kad su svi mudraci sa Istoka „onizašli“, napisao sam na papiriću: „Oslobodi nas demona“ i priložio odgovarajuću novčanicu.

Čekam.

 

 

 

 

MILAN TODOROV: NETAKNUTI SVET

 

 

Neobično je teško pisati u prvom licu. Nemci to zovu Ih formom a meni se ponekad čini Ah forma.

Uglavnom, stvar se svodi na to da svi misle da si ti glavni junak a ti obično ne znaš ko si u svemu tome.

Sve se višestruko komplikuje.

Prvi put sam sa ženom bio kad sam imao šesnaest godina i išao u prvi razred gimnazije. Bila je dvadeset godina starija od mene. Stanovala je kao podstanarka u kući mojih roditelja. Prišla mi je sama, u nedeljno popodne, kad su moji bili na uobičajenoj nedeljnoj kafi kod kumova u gradu. Ležao sam na kauču u sporednoj sobi i čitao neki strip. Sela je pored mene i polako počela da mi otkopčava šlic na pantalonama. Do tada nisam imao pojma kako i šta se radi sa ženama ili devojkama. Rekla je da će me svemu naučiti. Tog popodneva upropastio sam joj letnju platnenu haljinu. Nisam izdržao do trenutka kada je trebalo da je svuče preko glave. Pogladila me je po leđima. Neka, rekla je, muškost dečaka je takva, ali to je za sreću.

Dolazila mi je u sobu svake nedelje tog dugog leta i posle, tako nekako godinu dana, osim onih dana kada je imala kako je govorila „posetu tetke iz Crvenke“.

Nikad je neću zaboraviti. Čuo sam da se posle, drugi put, udala i da je vrlo brzo posle toga poginula u saobraćajnoj nesreći u blizini Slankamena.

Bila je iz Slankamena. Vraćala se kući.

Nosila je koštane naočari. Ne znam koja dioptrija je bila. Uvek bi ih skinula i odložila na stočić. Jednom ih je zaboravila a moji su se već vratili iz nedeljne posete prijateljima.

-Otkud ove naočari, pitala je majka.

Ja sam ih tek tada video i nisam znao šta da odgovorim.

Mislim da je sve shvatila. Podstanarka, crna Ruža, morale je da se odseli u roku od nedelju dana.

Zaboravio sam je, ali ponekad telo bi je se setilo, makar u snu i zadrhtalo.

Lažem.

Ili: ne mogu da odbacim kajanje. Ali, morao sam da bi mi se ukazala lepota novih strasti, iščekivanje njihovih pljuskova kao u ovo rano veče dok pišem u Ja formi nešto što nije moje iskustvo ili jeste samo u nekakvoj oblačinski zgusnutoj poluistini.

Ja, koji sam tada verovao da će lepota napustiti veru u boga ako izneverim onu koja mi se davala u mojim dečačkim snovima. Ponekad vidim oreol oko njene glave. Ili je to samo moja želja da vidim svetlost koja se nikad ne gasi u niskom obzorju nad krovovima grada.