среда, 30. новембар 2016.

GOJKO BOŽOVIĆ: MOGUĆI I STVARNI ŽIVOTI


(nad romanom Milana Todorova LEK PROTIV SMRTI, Čarobna knjiga, Beograd 2016.)


Petrovaradinski i novosadski roman Milana Todorova Lek protiv smrti protiče u znaku evokacije i elegantno posredovane nostalgije.
Na jednoj strani, ovaj roman, sačinjen od preko 180 kratkih i ulančanih fragmenata, pažljivo oživljava nepovratno minulo vreme – od detinjstva, odrastanja i mladosti glavnog junaka do vremena devedesetih i sasvim savremenih događaja.
U iskustvu glavnog junaka, koji je u isto vreme i melanholični i zapitani pripovedač, dakle, pripovedač koji je odustao od sveznanja da bi ostao zapitan pred sobom i drugima, to nije izgubljeno vreme, jer je ono svojim probranim izrazima stalno uz njega, uvek učestvuje u njegovom trenutnom životu. Ali je to minulo vreme i postojani uzrok stalnih preispitivanja, sumnji, nimalo lakih susreta sa sobom i drugima.
Okrenut svakodnevici i intimi, osobito erotskom sazrevanju i iskušavanju, pri čemu je erotsko, zapravo, način da se osmisli svakodnevica i izbegne njena siva pustoš, glavni junak romana uviđa kako njegov život neprestano protiče u senci istorije – od petrovaradinske istorije u Drugog svetskom ratu i njenih odjeka u kasnijim decenijama, kada junak odrasta i sazreva iznova se suočavajući sa senkama, akterima i saputnicima te istorije, do novosadske istorije devedesetih, u kojoj sam junak postaje akter i saputnik, a nekada i sama senka jednog ispražnjenog života u kome nije lako ni opstati ni naći nužni smisao.
Junak romana Lek protiv smrti svedok je kako se rastače svaki oblik života. On nam kazuje upravo o tome. Istorijski život rastače se u porazu smisla i u gubitku oblika koje želi da učini opštim i važećim za sve. Porodični život rastače se mnogo tiše, ali svakako neopozivo i, kako se kaže na kraju romana, „polako, kontrolisano nevidljivim silama samoga života“. A erotski život traje i zamire u slabostima i izneveravanjima, u sumnjama i bekstvima, u nesporazumima i trvenjima, u odbacivanjima i negiranju ljubavi i dobrote.
Jedna junakinja romana, čija lepota i tajanstvo plene na mnogim njegovim stranicama, gotovo profetski objavljuje iskustvo svog života: „Svet se zaista, zaista vam kažem ne može izmeniti nikakvim pisanjem.“ Svet je takav kakav jeste i traje pred našim varljivim očima. Ali samo u duhu priče taj svet se rekonstruiše da bi se sačuvao u nekom liku i detalju, u nekoj epizodi i proplamsaju dublje vrednosti.

Izazivajući tu nemogućnost da se svet izmeni pisanjem i rešen da od njega sačuva moguće i stvarne živote Petrovaradina i Novog Sada, u kojima prizore svog iskustva mogu prepoznati i oni koji nemaju nikakve veze sa ovim mestima, Milan Todorov je napisao zanimljiv i čitljiv, tematski upečatljiv i stilski zaokružen roman.

недеља, 27. новембар 2016.

MILAN TODOROV: HA...


Sad se vidi da nisu u pravu oni koji su tvrdili da demokratija nije za Srbe. Na sve se živ čovek navikne.

U devedesetoj je otišao Kastro, a kad će Đekna ne znamo.

Ne zna se ko je prvi zapucao u bratoubilačkom ratu. Puška je sama opalila.

Serijski ubica se nagodio sa sudom. Obećao je da će od sada ubijati pojedinačno.

Nije tačno da mi od  prestolonaslednika nemamo ništa. A Karađorđeva šnicla ?

Sad već ne samo da je pametnom dosta, nego je i budalama preko glave.

Ušao sam u treće doba. Treća, sveća!

Ovde nema presipanja iz šupljeg u prazno. Sve je prazno.

Kad ateista  kaže „Hvala Bogu ja sam ateista“, da li je to potvrda da ima Boga ili da nema ateista?

Zahvaljujući političarima narod je izgubio predstavu o stvarnosti. Ali, nema veze. Stvarnost nam je ionako nikakva.


субота, 26. новембар 2016.

REČENICE KOJE VOLIM (50)



„Bilo je još suviše rano kad sam stigao tamo, pa sam samo seo na jednu od onih kožnih sofa, odmah ispod sata u foajeu, i posmatrao devojke. U mnogim školama raspust je već počeo, i bilo je mali milion devojaka koje su sedele i stajale naokolo, čekajući da se pojave njihovi mladići. Devojke sa prekrštenim nogama, devojke sa neprekrštenim nogama, devojke sa neviđenim nogama, devojke sa nikakvim nogama, devojke koje su privlačno izgledale, devojke koje su izgledale kao da bi, kad ih upoznaš, bile prave veštice. Bio je to zaista lep prizor, ako znate na šta mislim. Istovremeno je nekako i deprimirao, jer si se stalno pitao  šta će se kog đavola desiti sa svim tim devojkama.“

(Dž. D. Selindžer: Lovac u žitu)

петак, 25. новембар 2016.

MILAN TODOROV: STVAR JE U ZAMENAMA TEZE




Zapad se ne meša u naše izbore. Oni sve to reše još pre izbora.

Zašto su u ovoj zemlji plate i penzije toliko bedne? To je teorija velikih brojeva.

Sramota je šta radite sa ovom državom. Dovoljno je stara da bi mogla majka da vam bude.

Građani na izborima biraju onog u koga najviše veruju. Ako je tako, zašto nema Boga na listama?

Zbog nekih misli danas sam sebe ošamario. Ali pogrešio sam, jer sam nastupio sa pozicije sile,

Zašto političari ne lete s vlasti? Zato što nema leta iznad kukavičjeg gnezda.

Zahvaljujući efikasnoj medicinskoj intervenciji kratko je bolovao pre nego što je umro.

ZORAN T. POPOVIĆ: PREČICE



Nije umro u neznanju. Za života je kupio diplomu.

Do rata je došlo kada je među bratskim narodima eskalirao patriotizam.

Kupio je grobno mesto. Platio je svoj mir.

Izabrani lekar me je poslao kod psihijatra. Čisto zaluđivanje!

Svaki sentimetar je prečica do ženskog srca.

Ništa više nije kao što je bilo, ni kako će biti.


Knjige su zabranjivane i ranije pre dolaska demokratije, tako da za nas ništa nije iznenađenje.

среда, 23. новембар 2016.

MILAN TODOROV: DA BOG POŽIVI AMERIKU



Bog je ni iz čega napravio nešto, a mi smo otišli korak dalje. Od nečega nismo napravili bogznašta.

Imamo mi šta da ponudimo svetu. Ali, ne bi to baš bilo pristojno.

Srpski jezik je zanemaren. Ja, na primer, danima ne razgovaram sa ženom.

Srbi cene Kusturicu. Njegov Dom za vešanje je popularan u svakoj našoj kući.

Neki mi zameraju da objavljujem sirove aforizme. Po njima, trebalo bi da malo odrtave.

Kod nas svi rade sve. U tome prednjače nezaposleni.

Kuckanje triput u drvo  je pomoćno lekovito sredstvo.

NATO se izvinio zbog nevinih žrtava. Hvala im do neba, a posle ćemo da vidimo.


уторак, 22. новембар 2016.

MILAN TODOROV: S KONjA NA MAGARCA



Razbio sam ogledalo. Iz godine u godinu, sve je starije i ružnije.

Šeherezada je pričala hiljadu i jednu noć. Hiljadu i druge je shvatila šta je šahu najzanimljivije.

Političari su pametni ljudi. Za sebe.

Imam mirnu savest, ali ne mogu da spavam kad pomislim šta sam sve zbog nje propustio.

Šta će nama svetlo na kraju tunela dok možemo da puzimo i pipamo?

Vođa se često spušta u narod, jer je njemu narod na najvišem mestu.

Naš premijer ni ne razmišlja o tome da se kandiduje za predsednika države. Neće da s konja spadne na magarca.

Kod nas profesionalci imaju poslednju reč. Oni overavaju žrtvu.

Otkako je ušao u klimakterijum postao je vlasnik još jedne nekretnine.


понедељак, 21. новембар 2016.

NAGRADA KRITIČARU MILANU R. SIMIĆU



Milan R. Simić dobitnik je nagrade MILAN BOGDANOVIĆ  2016. najprestižnijeg  priznanja  za književnu kritiku u Srbiji – saopštila je Kulturno prosvetna zajednica Srbije.

Nagrada je dodeljena Simiću za tekst „S naše tačke motrenja“ objavljen u beogradskom listu Danas, novembra 2015. o romanu „Putnikova ciglana“ Radovana Belog Markovića.

недеља, 20. новембар 2016.

САЈАМСКА ПРЕПОРУКА: ИЗБОР КРИТИЧАРА МИЛАНA Р. СИМИЋА

(preuzeto iz beogradskog nedeljnika PEČAT, 04.11.2016.


ЖИВОТНЕ МОЋИ СУ ПОТРОШЉИВЕ
Милан Тодоров, Лек против смрти, „Чаробна књига“, 2016

Тодоров је стекао књижевно име пишући сатиричне приче и афоризме. Својим афоризмима заступљен је у више антологија приређених код нас и у свету. Последњих година, више него успешно, опробао се и као приповедач. Објавио је књиге прича Безброј наших живота (2011) и Не могу овде да дочекам јутро (2014). Лек против смрти је његов први роман. Тодоров, храбар као сатиричар, такав је и као романописац. Тачка око које се све врти у његовом рукопису јесу „брзо потрошљиве животне моћи“. У вишеслојној причи Тодорова читаоци ће препознати и неке фрагменте сопствених судбина. Роман говори и о растакању породичних вредности, о мало познатим сеобама Срба после Првог светског рата, а ова прича се протеже све до ратне трауме деведесетих година прошлог века и даље. И поред свега, Лек против смрти јесте и писмо о нади у бољи и праведнији свет.

петак, 18. новембар 2016.

MILAN TODOROV: ČAST I MAST




Mi ne nosimo gaće na štapu. Bolje se provodimo bez gaća.

Ne bih da umrem za domovinu. Ako svi umremo za nju, ko će je braniti?

Srbija je proglašena za jednu od najboljih zemalja za snimanje filmova. Hororaca.

Sa Titom je bilo časno živeti, ali ko je blizak ovima ima i časti i masti.

Upoznao sam različite  svetske kulture, ali naše kulture  nema nigde.

Poezija umire pevajući.

Nagrađeni rad tera nas na razmišljanje: da li je uopšte zaslužio da bude štampan?

Ne bi se feniks digao iz pepela, da mi nismo od svega napravili  zgarište.

Batina je izašla iz raja i na zemlji dobila rajsko naselje.

Pravda je spora. Nema nama s njom napretka.

Ja mogu komšiji da oprostim što mi godinama duguje sto evra, ali ne mogu to da mu zaboravim.

четвртак, 17. новембар 2016.

BOJAN RAJEVIĆ: GLEDANJE


Bio sam u bunilu. Ni tamo nije ništa bolje nego kod nas.

Da bi Dnevnik počeo da se emituje, nije dovoljno da se uljepša voditeljka. Treba uljepšati i istinu.

Glad kuca na naša vrata, a mi smo izuzetno gostoljubiv narod.

Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, ali mi, nažalost, imamo samo tri dnevnika.

NATO od nas nije tražio odštetu kad su mu za vrijeme bombardovanja postradale onolike bombe.

Ništa ne može ugroziti naš atlantski put, reče kapetan Titanika.

Pravi se pita od govana. Naša kuhinja, naša pravila.

Voditeljka Dnevnika je izuzetno lijepo vaspitana. Nakon što nam saopšti gomilu laži, uvijek nam se zahvali na pažnji.

Za premijera se nije našlo mjesta u junačkim pjesmama. Ni guslari nisu više slijepi.


среда, 16. новембар 2016.

NINUS NESTOROVIĆ: GLAVE



Svaki put kad kolegi zazvoni telefon, ja bih da ustanem, jer himna svira.

Ne isplati vam se da radite po ceo dan, jer ovde se možete obogatiti samo preko noći!

U prazne glave niko ne puca.  Prvo moraš da ih napuniš...

Da smo skinuli gaće i stavili ih na štap pre deset dana bila bi to bela zastava. Sada više nij

Posle rata podeljeni su ratni trofeji na ravne časti: žrtvama su pripali venci, a političarima slava!


Sačuvali smo obraz, ali bubrege nismo. Nešto od ta dva smo morali da prodamo!

BOJAN RAJEVIĆ: PSEĆA VREMENA

A otkud mi znamo da sve što je lijepo ima kraj?

Čovjek je samo šraf u mehanizmu vlasti. Zato ga je lako zavrnuti.

Dubrovnik je i dalje jedna od omiljenih destinacija za mnoge Crnogorce, a devedesetih je bio i prvi na top listi.

Epitaf: Ne mogu da vam opišem koliko mi se život promijenio.

Jeste da glave lete, ali let je dozvoljen samo ako su letjelice u ispravnom stanju.

Ko je popio svu pamet ovog svijeta, toga je uhvatilo piće.

Mi se, uz dužno poštovanje domaćinima, svuda u svijetu osjećamo kao kod svoje kuće.

Mladi sve ranije odlaze u inostranstvo. Nema sveta, ni planete gde ne može stići dete.

Nakon izlaska iz policijske stanice ne ličim na sebe. Mene su, izgleda, zamijenili u porodilištu.

Naša demokratija je naprednija od američke. U Americi se izbori održavaju poslije žetve, a ovdje niko ne može da žanje dok ga mi ne izaberemo.

Obračun u školskom dvorištu je sukob dvije škole mišljenja.

Odrekli smo se istine preko novina.

Omrznuo je šah zbog šahovnice. To ga je spriječilo da postane velemajstor.

Ovdje mašu repom samo oni koji su ga podvili.

Postoje sumnje da je za poraz naše reprezentacije kriv inostrani element?

Pregovarali smo bez noževa u zubima, a to je ugrozilo našu pregovaračku poziciju.

Sudeći po tome kako je izvela napad na Crnu Goru, Rusija i nije neka sila.


Turska noga nikad nije kročila na Cetinje. Eto kakva nam je Turistička organizacija.

понедељак, 14. новембар 2016.

MILAN TODOOROV: RIBA


Mi ne znamo da li je međunarodni telefonski broj za Kosovo naš ili njihov. Mi sa njima ne razgovaramo.

Pa šta ako smo preduzeća prodali za tepsiju ribe? Riba je najzdravija namirnica.

Ko kaže da država ne stimuliše rađanje? Pa ko nas više tuca od nje?

Svaki treći muškarac zataji u krevetu. Srećom, ženi je svaki muškarac drugi.

Oralni seks je svojevrsni verbalni delikt.

Plastične lutke gube trku. Žene su nam sve plastičnije.

Položaj Srba je u okolnim zemljama  sve bolji. Samo je u Srbiji zabrinjavajući.

Mi smo surovi profesionalci. I kad ne radimo ništa to činimo sa kranjim naporom.

недеља, 13. новембар 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: ZAUSTAVNO VREME



Nije više minut do dvanaest. Ovo je već zaustavno vreme.

Nemam dosije. Mene su pratili oni koji pamte.

Bosanski jezik ne postoji, ali zlu ne trebalo i njime se služim.   

Izjava jednog političkog analitičara: svi nam zavide na Trampovoj pobedi!

Mislili smo da to majka više ne rađa, ali izgleda da nam se posrećilo.

Nekad sam bio lep, mlad i pametan. Nažalost, u ovom slučaju istorija se ne ponavlja.

Potresna ispovest jednog Srbina: moram da radim da bih preživeo!




субота, 12. новембар 2016.

MILAN TODOROV: NEVREME


Nevreme volim!
Ono, kad se naglo smrači.
Kad su prognoze loše
I kad smo slabi, a ne jači.

Volim kad vetar trese kapke,
Dok se brzo suši izriđali veš
U predgrađu gde moj drug
U sećanju je još svež leš.

Kad neoprezni počnu da strepe,
Kad se oglase sirene sigurnosne
I kad ništa nije pod stegom jave
Već sve može još da nas kosne.

(Slika: Egon Šile)

MILAN TODOROV: NISAM DOVOLJNO BOGAT


Mi smo kao narod vrlo naivni. Verujemo svakom, a trebalo bi da verujemo samo našim vlastima.

Nisam dovoljno bogat da bih kupovao od Kineza.

I ovaj kamen zemlje Srbije može biti kamenica.

U Srbiji ima demokratije u tragovima. Policija će ispitati kuda tragovi vode.

Srbiju treba voleti, a to nije lako. Matora je.

Nekad nam je pas donosio novine, ali to je bilo dok još novine nisu lagale kao pas.

Demokratija nam je došla kao lek, a za lek se ne kaže hvala.

Nije nam bilo svejedno kad je vođa rekao da ima samo nas na umu. Mislili smo da ima i viziju.

Već na cilju smo shvatili da naš put nikud ne vodi.

Za ovakvu državu dao bih i krv ako treba, ali nismo ista krvna grupa.

четвртак, 10. новембар 2016.

MILAN TODOROV: DA SMO SE RANIJE SRELI



Posebna kobasica staje samo 160 dinara. A zašto, to prepustite patologu.

Morali smo da posečemo granu na kojoj smo sedeli, da ne bi pala i povredila slučajne prolaznike.

Srbi su prespavali dvadeseti vek. Kao zaklani.

Politika je čisti seks. Kad izgubiš moć, možeš još samo da ližeš.

Mi smo za globalizam, jer naše ludilo nema granica.

Da smo se ranije sreli, gde bi nam bio kraj?

Srbi znaju sve, ali neće da kažu u inat.

Ono što vole mladi, privlači i mlado i staro.

Kolo sreće se okreće, reče razapeti na točak.


уторак, 08. новембар 2016.

MILAN TODOROV: LIŠĆE OPALO

Kod nas nema praznih priča. Kod nas su sve priče pune laži.

Čikago je najveći srpski grad posle Beograda. Jedino je u njemu više gangstera nego u Beogradu.

Ko bude novi stanar Bele kuće, ima da se nakreči.

Ja nemam ciljnu grupu. Meni su svi ljudi isti, reče snajperista.

Amerikanci su najbolji eksperti za otkrivanje masovnih grobnica. Oni ih kopaju još pre zločina.

Nezadovoljstvo intelektualne javnosti je potrebno svesti na razumnu meru. Razum je ono što ti ljudi jedino prihvataju.

Pritisak mi se stabilizovao. Posle iznenadnog pada, opet je visok.

Ja sam dobar, loš, zao... Već iz ovoga se može zaključiti da napredujem.

Običan građanin se u Srbiji može osećati bezbedno, dok ga ne uhvate da krade paštete u megamarketu.

Mi uvek kažemo: Sram nas bilo. Kolektivna krivica manje boli.


REČENICE KOJE VOLIM (49)



" Bio sam ogorčen kad sam saznao da moj sin pije. Ne zato što pije. To ne! Svi mi Savini smo pili. Ne preterano, ali redovno. Međutim, krivo mi je što je moj sin počeo da pije pivo. A deda, otac, i ja smo uvek pili samo vino. Vino i ništa drugo."
                                                                                                Bogoljub Savin, poznati srpski arhivar, istoričar i moj prijatelj

понедељак, 07. новембар 2016.

RATKO DANGUBIĆ: LAJANJE

Ne znam da li je ova vlast zrela da ide ili da otpadne. Nikada nisam video plod koji hoda.

Koliko se na sajmu knjiga vidi da narod voli da čita, isto toliko se vidi da voli i da krade.

Mi smo vekovima u situaciji da biramo između Rusije i Zapada. I oni nikako da se odluče.

Tek privatizacijom smo uništili sve fabrike, pošto se socijalizam pokazao nesposbnim da to uradi.

Poštujete i cenite napore moga oca, i nemojte i vi od mene da pravite budalu.


Jednom je Srbija među šljivama, drugi put među govnima, i sere li se sere.



Pas je i dalje najbolji čovekov prijatelj, sve dok ne zalaje tamo gde ne treba.


ZORAN T. POPOVIĆ: ZAŠTO


Pitate me, zašto? Zbog sira i vojne muzike!

Nije država deo mafije. Neki misle da je sasvim je obrnuto.

Pola ljudi radi u sivoj zoni, a pola na crno. Treća polovina je nezaposlena.

 Ja sam u seksu uvek dole, da ne bih bio na teretu mojoj partnerki.

Neće ni ova sirotinja doveka. Naći ćemo mi načina da je se rešimo.

Moj kum nema poverenja u banke. On čuva pare među pevaljkinim sisama.

Ja sam  lokal patriota. Ostao sam u Srbiji, zbog kajmaka i ajvara.


недеља, 06. новембар 2016.

MILAN TODOROV: MOM PRIJATELJU KOGA VIŠE NEMA



Kad sam pisao nedavno objavljeni roman, podsvesno sam ga naslovio kao LEK PROTIV SMRTI. Za mene je to trajanje u okviru porodice, priča o upornom trajanju uprkos životnim stramputicama i havarijama. Moj višedecenjski, najodaniji prjatelj ih je imao na pretek. Mislim, da ga je to i ubilo.
Nikad nisam smatrao da napisano menja svet, nego da svet menjamo mi  sami svojim menjanjem.
Ali, na žalost, leka protiv smrti nema.
Ima samo uzaludnog kajanja.


MILAN TODOROV: SMRT JE PRIVATNA STVAR (Posvećeno mom najboljem drugu Petru Stojanoviću, koji se ubio prekjuče)

Jako teško mi je pao pakao. Plašim se: šta će tek biti kad umrem.

Englezi redovno piju čaj u pet. A i mi redovno pijemo.

Na svim televizijskim kanalima nešto kuvaju, ali nacionalna televizija kuva najbolje.

Naši radnici ne dižu ništa teže od kašike, pa i nju retko dižu.

Ja sam ateista, ali život u Srbiji me postepeno vraća veri. Sve više se krstim.

Ponudio joj je cigaretu posle seksa, pošto nije uspeo da je ubije kurcem.

Zsšto u ovoj zemlji sve mora da bude privatno?
To je naša privatna stvar.

Zašto pokojnici ne bi imali svoju partiju. Em su u većini, em redovno glasaju.

Nekad je ovde postojao surov običaj zvani lapot. Starom članu porodice koji ne može da privređuje stave hleb na glavu i udare ga maljem. Danas, srećom nema hleba za bacanje.

BOJAN RAJEVIĆ: OPSTANAK VRSTE

Dame imaju prednost, ali neka znaju da to nije član Zakona o saobraćaju.

Država nije zavijena u crno. Dizajnirana je privlačnija ambalaža koja će osigurati prodaju.

Eh, da nam je da izađemo iz ovog vrtloga, pa da uđemo u novi civilizacijski krug.

Identifikovana je grupa ljudi koja je detaljno pratila kretanja premijera. Riječ je o njegovim sledbenicima.

Imam hrišćansko poimanje svojih grjehova. Mislim da mi ih treba oprostiti.

Kad umre ovaj diktator, izabraćemo novog. Niko nije nezamjenljiv.

Mladi, pametni i obrazovani odlaze iz zemlje. Ti ljudi će nas upropastiti.

Možete li mirno da spavate dok vam kaplje sa svih strana?

Ne mogu sam sebi da objasnim neke stvari jer se radi o užasno kompleksnoj problematici koju jedva i ja razumijem.


Ne raspolažemo nikakvim podacima jer su oni prilično zabrinjavajući.

Ne vidim problem u velikom broju zaposlenih u opštini. Više ljudi više zna.

Onaj na lomači je dobar čovjek, ali lako plane.

Opstanak moje vrste doveden je u pitanje jer sam ja samo jedan.

Pogrebna preduzeća stiču mušterije tako što ih gube.

Putuj, igumane, i ne brini za manastir. Pod zaštitom je KFOR-a.

Sitni kriminalci se hapse, a to znači da kriminal ima i svoju mračnu stranu.

Sjaši, Kurta, a ti, Murta, odmah uzjaši, da neko ne bi iskoristio pauzu da nas nasamari.

U apoteci sam vidio ženu koja kupuje vještačke suze. Nisam znao da one to kupuju.

U gradu ima mnogo pasa lutalica, ali nijedan nije zatražio azil. Zato ga nisu dobili.


четвртак, 03. новембар 2016.

ZORAN T. POPOVIĆ: SELFI



Napravila je selfi u kupatilu. Po blaženom izrazu njenog lica može se pretpostaviti da je na wc šolji.

Naši političari moraju da se prave i gluplji nego što jesu, da bi narod imao vlast kakvu zaslužuje.

Osuđenik na smrt ima pozitivnu tremu pred vešanje. Prvi mu je put, a ne bi  hteo da se obruka pred publikom.

Mi naše mrtve ne zaboravljamo. Sećanje na njih čuvamo u biračkim spiskovima.

Građani su nam goli i bosi, a niko da im kaže da tako mogu da se prehlade.

Ja sam uvek u pravu. A čime se vi bavite?

Ja sam dete uz mešovitog braka. Otac mi je komunista, a majka pravoslavka.


уторак, 01. новембар 2016.

MILAN TODOROV: SPINOZA U MINHENU

Posle vođenja ljubavi Nemanja je uvek, u manjoj ili većoj meri, osećao grižu savesti i kajanje. Često bi mislio da je samo zbog požude učinio  velik i neoprostiv greh.
Osećanje krivice ga je naprosto grizlo iznutra.
Ali, svaka priča mora da se priča od početka.
Elem, Nemanja je bio peto dete u skromnoj činovničkoj porodici. Otac je radio kao knjigovođa u obližnjem elektroservisu a majka, domaćica, bila je zadužena za brigu o prehranjivanju i odgoju dece.
Smatrao je da je došao na svet slučajno, jer roditelji su imali već četiri devojčice, sve jedna drugoj do ušiju.
Najstarija Nada, zatim Klara, Jelena i najzad mala Nikolica.
Nikolica je, po svemu sudeći trebalo da se zove Nikola i da bude konačni naslednik porodičnog imena – ali sudbina je htela da i ona, četvrto dete, bude žensko. Onda se, najzad, ipak rodilo muško i roditelji, Zlata i Ilija, dadoše mu neobično ime: Nemanja.
Zašto su mu nadenuli to ime, može se samo pretpostavljati.
Verovatno su, mislio je Nemanja, želeli da se toliko rađanje samo ženske dece zaustavi.
Ali, ne samo u njihovoj porodici, nego i u celoj državi, kako se moglo čuti, tih godina rađalo se mnogo više ženske dece nego sinova.
Na primer, zapamtio je, one godine, kada je završio osmoljetku i prošarao gornju nausnicu crnim još retkim ali ipak jakim maljama, samo u njihovom mestu rodilo se tačno tri stotine šezdeset i pet ženskih beba više nego muških.
"Pomisli, svaki dan u godini, jedna više. Da čovek ne poveruje", rekao mu je tata Ilija pošto je tu vest upravo pročitao u novinama.
"Ali", dodao je, dižići tobože značajno kažiprst uvis: "u životu se uvek sve nekako složi i sklopi. Postoji sila koja brine o životnoj simetriji. Mi o tome ne moramo da razmišljamo. Neko ili nešto izvan i iznad nas, zadužen je da sve stvari postavlja na svoja mesta. Sve je pod kontrolom svemoćnog nevidljivog kosmičkog stvoritelja. Boga."
I Nemanja je verovao u ono što mu je otac govorio. A onda mu je, kada je već uveliko bio đak Srednje poštanske škole, u školskoj biblioteci u ruke slučajno stigla "Etika" holandskog filozofa Baruha de Spinoze. Bila je to debela, požutela i prašnjava knjižurina, koju izgleda niko nikada nije pipnuo a kamoli otvorio. Uostalom, Spinoza nije imao bilo kakve veze sa načinom brzog sortiranja pisama ili slanjem diskretnih telegrama ili rukovanjem dragocenim paketima koji podležu strogim carinskim pravilima. Premda, knjiga je u svemu ličila na veliki paket pun neistraženih i opasnih stvari.
Baruh de Spinoza je, kako je pročitao u uvodnom delu knjige, bio biblijski kritičar. Zbog svojih oštrih, ali principijelnih stavova izbacili su ga ne samo iz židovske, nego docnje i iz katoličke verske zajednice te se posvetio, gle čuda, pravljenju sočiva za naočare.
Bilo kako bilo, u knjižurini nezavodljivog naslova, na jednom mestu Spinoza je postavio veliko, mučno, odvratno ali neizbežno pitanje.
Ako su Adam i Eva, prvi ljudi na Zemlji koje je Bog stvorio, imali samo dva sina: Avelja i Kaina – s kim su se oni oženili i s kim imali decu od koje svi mi potičemo?!
Nemanja, naravno, nije znao odgovor na to teško, užasno pitanje.
Ali, mislio je, možda je to razlog zašto se sada više rađaju devojčice. Da se početna nepravda, greška ili omaška majke prirode postepeno i neprimetno ispravi. Možda je to neka vrsta iskupljenja? 
Ali, kakva? 
I zašto tek sada?
Možda pokušaj da se zaseni zagonetna praočeva namera koja je i dan danas u domenu tajne nedostupne ljudskom biću?
Možda je ta tajna vikala na sav glas a da je niko nije čuo vekovima: tu smo, ima nas, ne verujte nikome ni gram da je život moguć samo plođenjem, tačnije prostim fizičkim opštenjem.
Ali, avaj, kako da poveruje u tako nešto kad je Nemanji upravo to „prosto fizičko opštenje“ postajalo sve veća opsesija.
Bio je, kao jedino muško dete  mezimac cele porodice.
Kao mali spavao je u istom širokom bračnom krevetu svojih roditelja sa sestrama i dugo vremena nije primećivao nikakvu razliku između  njega i njih.
Ipak, to je bio samo u najranijoj mladosti, u zlatnom Nemanjinom dobu koje se sve više krunilo.
Jer, kad su sestrama počele da rastu grudi, što je jednom prilikom noću, kradom se privlačeći do svake od njih osetio mazeći ih nežno i plašljivo, sa ogromnim uzbuđenjem je shvatio da su oni od sada dva sveta. Naročito se izdvajala Nada. Bila je najstarija i, razume se, najrazvijenija. Kad joj je nespretno poduhvatio krupnu sisu ispod posuvraćene majičice, Nada se promeškoljila kao pred buđenje i Nemanja se zbunjen i uplašen hitro povukao, ali je u isti mah shvatio da je upravo, prvi put u životu, dotakao jabuku iz zabranjenog vrta.
Majka Zlata kao da je nešto naslutila. Nedugo potom, Nemanja je dobio svoj zasebni sobičak načinjen pregradom povelike tople kuhinje, te u dugim besanim noćima, dok se vatra stenjući gasila u toplom kuhinjskom šporetu trnući poslednjim plamičcima, počinjao bi da pati. Osećao se izgnanikom. Bio je onaj koji je, bez razloga, najuren iz prvotnog raja.
U svet sestara nije više mogao da se vrati, iako je pokušavao. One su, što su postajale zrelije, prema njemu sve više ispoljavale zaštitničku ulogu, koju on nije niti želeo niti voleo. Istovremeno, ogrtale su se svojim ženskim tajnama, odlazile od kuće, vraćale se sve češće kasno noću da bi zatim do zore nešto šaputale jedna drugoj kikoćući se sa blagim prizvukom srama ispod toplih prekrivača.
Nemanja, budan, iza svoje platnene kuhinjske pregrade, nije mogao da razabere o čemu one to govore  tako strasno, ali je mogao da se kladi da je reč o drugim muškarcima, verovatno i dodirima s njihovim telima, dok su  njega, samo zbog naivne dečje potrebe za nežnošću, izbacile iz svog sveta.
Odlučio je da sebi pronađe srodno žensko biće. Valjda i one čeznu za osobom suprotnog pola, mislio je.
Samo, to mu nije išlo od ruke. Sve do jedne zgode, tačnije neverovatne nezgode koja se dogodila jednog predvečerja u jednom velikom, nepoznatom gradu.
Taj nepoznati grad bio je Minhen.
Poštanska škola je, naime, za učenike i učenice završnih razreda organizovala ekskurziju po nemačkm gradovima u kojima su posećivali znamenitosti, naročito stare dobro negovane poštanske muzeje.
U Minhenu je trebalo da se zadrže dva dana. Stigli su autobusom malo pre ručka, smestili se u jedan skroman ali čist  hotel, otišli u svoje sobe, raspremili stvari, istuširali se i zatim ručali u hladovitoj restoranskoj sali koja je, ne zna zašto, Nemanju podsetila na franjevačku manastirsku trpezariju u kojoj se posle ekskomunikacije iz židovstva neko vreme hranio i veliki Spinoza. Naravno, dok ga nisu izbacili i iz tog hrišćanskog reda.
Posle ručka odlučili su da, po svojoj slobodnoj volji, prošetaju gradom. Nemanja je otišao u svoju, jednokrevetnu sobu ( u njihovom razredu bilo je, naime, samo sedam muškaraca, tako da su ostala šestorica mladića smeštena u tri dvokrevetne sobe ) nevoljan da se muva po uzavrelim minhenskim ulicama. Istuširao se još jednom, dugo se trljajući mirisnim tečnim sapunom između nogu. Ali, nije pri tom osećao ono zadovoljstvo koje bi osetio pri slučajnom dodiru sa nekom devojkom ili ženom, sa njenim oblim bokom, rukom, zadnjim delom. Zatim se obrisao novim uštirkanim hotelskim peškirom i go i blago naježen izašao na mali balkonski ispust da osmotri panoramu grada. Za trenutak mu se učinilo da se laka bela zavesica na prozoru naspramne sobe na prvom spratu zanjihala i on se postiđen trgao, te čučnuo i u takvom smešnom položaju, skakućući s noge na nogu, ušao u sobu gde se na brzinu obukao.
Kad je ponovo izašao na terasu sve je bilo, kao što je prvi put očekivao, mirno i pusto. Sve zavese su bile zategnute i na svom mestu.  Po tome je zaključio da su svi njegovi drugovi i drugarice otišli u obilazak Minhena.
Ne znajući šta da radi sam u sobi ili pustom predvorju hotela uzeo je novčanik i pasoš, pažljivo ih pohranio u džep lake vetrovke i krenuo ka centru orijentišući se visokim tornjem katedrale koja se nazirala u daljini.
Sunce je bilo još visoko, ali trg sa velikom fontanom i kipom device Marije vrveo je od šetača, mahom turista koji su sa pobožnom revnošću zurili u zgrade Nove i Stare dvorane i crkvu Frauenkirše. Nemanja je radije posmatrao prolaznike, ali povremeno bi i on digao glavu da bi osmotrio malene kipove bavarskih vladara na balustradama visokih galerija ili zvonik gradske većnice sa četrdeset i tri zvona i mehaničkim lutkama, kada se u jednom trenutku oglasio muzički automat na čiji zvuk su se lutke pokrenule i odigrale nekakvu, koliko je shvatio, staru nemačku igru da bi se potom povukle u svoja gipsana ležišta. Posle toga masa sveta na trgu počela je da se smanjuje, kao posle kakve pozorišne predstave. Nemanja je pogledom tražio skupinu svojih drugova i drugarica iz poštanske škole, ali ih nije video. Šetao se sada Marienplacem, tim srcem Minhena slobodnije. Osvežio se trncima vode koje je neumorno godinama rasipao stari gradski vodoskok. Zatim je na nekom drvenom kiosku kupio čuveni nemački vurst preliven mrkim senfom i iznenadio se kad ga je zagrizao. Bila je to obična kuvana viršla koja je, malo prepečena, posmatraču delovala kao sočna dobra sremska kobasica.
Pošto je popio i čašu hladnog Paulaner piva, obrisao je usta salvetom koju je, zajedno sa ostalim otpacima: malim kartonskim tanjirićem i mrvicama kifle na njemu, pažljivo spustio u korpu za otpatke pored drvenog pulta na kome je jeo.
Odlučio je da još uđe u čuvenu katedralu iz petnaestog veka u kojoj se nalazi grob cara Ludviga i misteriozno Đavolje stopalo utisnuto u pod crkve, kako je video na fotografiji u jednoj turističkoj afiši na pultu pri hotelskoj recepciji. Ali, kada je stigao pred katedralu od te namere ga je odvratio dugačak red znatiželjnih turista, tako da se zadovoljio reklamnom slikom i Ludviga i đavoljeg otiska.
Miran, sit i zadovoljan krenuo je nazad ka hotelu. Povremeno bi bacio oko na kakvu debeljuškastu plavušicu, verujući u svojim momačkim maštarijama da su to sve marljive i svojim  muževima podašne Švabice.
Išao je tako nogu pred nogu, kada se iz grupice od nekoliko starijih muškaraca koji su šetali u suprotnom smeru od njegovog izdvoji jedan krupan, takođe plav Nemac, priđe mu, na šta Nemanja u nedoumici zastane ne znajući šta da kaže. Krupni, lepo odeveni gospodin sa zlatnim naočarima tada skide naočari sa svog rumenog, okruglastog lica, pažljivo ih preklopi i pohrani u mali gornji džep na svom zeleno-braon bavarskom prsluku i, kao da čini nešto najnormalnije, podiže desnu ruku i ne preterano jako, ali dovoljno odlučno, odalami Nemanju posred nosa. Zatim se laganim, mirnim hodom udalji nastavljajući da čavrlja sa svojom penzionerskom bratijom.
Nemanja jedva uspe da ostane na nogama. Stavi ruku na lice i oseti mlaku, lepljivu krv kako mu curi iz nosa. Podiže glavu ka tornju gradske većnice koji se, maltene u istom trenutku, oglasi novom melodijom koja je označavala osamnaest časova i sačeka da mu se krv sama od sebe zaustavi.
Vratio se u hotel, prišao kao uljez recepciji oko koje su ćućorile neke drugarice iz škole, uzeo ključ svoje sobe i bez reči se uskim drvenim stepenicama popeo do prvog sprata. Onako obučen, skinuvši samo cipele svalio se na krevet, pokrio belim prekrivačem i pokušavao da zaspi i zaboravi neprijatnu epizodu koja mu je pokvarila inače lepo organizovanu i zanimljivu ekskurziju.
Zapravo, želeo je da spava što duže, da ni o čemu ne misli i da se ujutro ničega ne seća. Ipak, povremeno bi, u polusnu, poluprobuđen, mislio na otmenog starijeg gospodina koji mu je, maltene zabavljajući se, razbio nos.
S kim ga je zamenio?
Da li je nešto znao o njegovim prljavim mislima o zgodnim Švabicama? Kako bi to uopšte bilo moguće? Najverovatnije je naleteo na nekog nacistu ili starog tvrdokornog desničara koji je u njemu prepoznao stranca sa istoka i, mrzeći ga iskonski, rešio da mu polupa njušku?
Ili je u pitanju okoreli navijač Bajerna, koji je u njemu pogrešno video navijača suparničkog Lajpciga ili Darmštata?
Ili je to, što da ne, duh pokojnog Baruha Spinoze, koji je poželeo da mu rascopa njušku zato što je milovao rođene sestre po sisama i time ponovio praroditeljski greh, užasan i neizbrisiv greh prvih ljudi na zemlji?
Ali, ako je to tako, ako je to zaista kazna za incest u pokušaju, onda on to više nikada u životu sebi neće dozvoliti – zarekao se Nemanja te večeri.
Zatim bi, manje onespokojen, ponovo padao u bunovan san. U neko doba noći učini mu se da nekog ima u sobi, da neka silueta tiho, na vrhovima prstiju prilazi njegovom krevetu. Poluotškrinutih očiju, kroz slepljene trepavice (ipak sam plakao u snu, pomisli) učini mu se da je to neka gola dugonoga devojka i on se okrete na drugu stranu poželevši da prestanu da ga muče ti nezahvalni erotski prizori.
Bože, zavapi iskreno, zašto mi šalješ tu hordu lepih i golih žena da me razapinju iznutra i spolja?! Ne smem ni da pomislim šta će u budućnosti tolike žene u prevlasti, tolike zgodne i smele žene, raditi nama grešnim muškarcima, ako nas uopšte bude bilo tada!
Ali, posle izvesnog vremena oseti dodir mekog, mirišljavog ženskog tela na svom i polako se okrete. Nada!
Da, to je bila Nada, najlepša devojka u trećem ce Poštanske škole u Novom Sadu. I zvala se kao njegova najstarija sestra. Čak je i ličila na nju. Ili se Nemanji samo tako činilo dok je u mrkloj sobi kroz poluotvorene kapke osmatrao devojčine jedre grudi koje su se, kako mu se  približavala, kao penaste lopte bibale u prozirnoj tankoj beloj spavaćici.
Nema sumnje da se u sve to opet, kao na Marienplace pre nekoliko sati, umešalo ono Đavolsko stopalo i Spinozin ciničan duh, pomisli Nemanja i okrete se na drugu stranu.
„Šta ti je, pobogu, Nemanja?“ upita Nada i savi se pored njega u postelju.
Nemanja ništa ne reče.
Nada se malo promeškolji čekajući da se Nemanja okrene, a kad on to ipak ne učini ona se mačkasto priljubi duž njegove siluete.
Međutim, Nemanja je i dalje zurio u zid hotelske sobe kao da na njemu postoji nešto strašno zanimljivo, nešto što se ne sme propustiti po cenu žive glave.
„Ne sviđam ti se više?“ upita ga razočarano Nada , ali se ipak grudima čvršće pribi uz njegova mršava leđa, tako da je Nemanja jasno detektovao ne samo njihovu veličinu, mekotu i puninu nego i tvrdoću krupnih naježenih bradavica na njima.
„Ne!“ skoro uzviknu Nemanja odjednom. „Nije to u pitanju.“
„ U tom slučaju, zaista, ništa ne razumem.“
„Ni ja“ prizna Nemanja i dodade „Za sve je kriv prokleti Spinoza.“
„Ko je taj Spinoza?“ upita Nada.
„Nisi nikad čula za Spinozu, velikog holandskog filozofa?!“ zaprepasti se Nemanja.
„Znala sam da je problem u nekom filozofiranju“ odgovori Nada i okrete se na leđa. „Dođi, pusti filozofiranje.“
„Ali kako da vodim ljubav sa tobom kad si ista kao moja sestra?“ zavapi Nemanja.
„Pa...voli me kao sestru“ odgovori naivno Nada.
„Ali, to je incest, rodoskrvnuće...“ zavapi Nemanja. „Upravo o tome je Spinoza govorio.“
„Da nije ljubavi ne bi sveta bilo“ šapnu tiho Nada i uvuče ga među raskriljena kolena.
Posle nekog vremena, zadihani, još čvrsto isprepletenih udova, ležali su na leđima piljeći kroz prozor u neonsko minhensko nebo, čuteći sve vreme.

(slika: Eugen Šile)