MILAN TODOROV: TAJSON PONOVO U RINGU

Ljudi već nabavljaju drva za zimu. Tako to ide. Prvo drva dok su po staroj ceni, posle napraviš grobnicu na rate, pa kupiš sanduk dok je čamovina jeftinija i taman se osiguraš kad ono prošao život.

Javio mi se čovek koji mi je ukrao 2500 evra i poklonio mi 100 evra. Nikad ne reci nikad.

Kad pomislim kakve su mi se sve šanse da uspem nudile u životu još sam dobro prošao.

Tiha voda breg roni. Zbog toga mi i zatrpavamo jezera i reke starim šporetima i auto karoserijama i šutom...

- Rakija? Pivo?

- Može, može.

Izvinjavamo se svim seljacima kojima je uništena letina. Naše protivgradne rakete su više za grad.

Ugovor s đavolom je državna tajna.

Da ste primorani da birate hleb ili sloboda, koji lebac biste izabrali?

Do pedesete nisi većinski vlasnik svog života a posle si vlasnik ali je jbg firma pred stečajem.

Baba: Je l legla penzija?

Ćuti baba i lezi tu, oćeš opet da slomiš kuk.

Kad sam čuo da će Tajson ponovo da boksuje postalo mi je nekako normalno da i moj pokojni deda glasa.

Ako utakmice mogu da se igraju bez navijača, što i izbori ne bi mogli bez birača?

Kad je bog delio pamet mi smo rekli: Hvala, nije trebalo.

Ne bi Srbija pala na testu demokratije da su nam iz Fridom hausa blagovremeno rekli ko i gde štampa testove.

Oni što se zaljube na prvi pogled su neverovatno skromni.

Koliko je reč udvorištvo ispravnija od reči poltronstvo. Označava lukavi ulazak u dvor,  podseća na  udvaranje, pretvorno … Poltron je francuska reč . Označava malog čoveka koji laska tronu. Uspeli smo, dakle, da stvorimo i održimo bogatiju reč od Francuza a  to nije malo.

Onaj ko ti daje lebac, taj ti naređuje i kad ćeš da prestaneš da štrajkuješ glađu.

Opozicija štrajkuje glađu, vlast štrajkuje glađu, jedino narod ne jede.

Štrajkujem glađu, ali nekako bez apetita.

Inspekcija nije videla veliku naftnu mrlju na Dunavu, jer je Dunav velika reka.

Da vam vođa kaže da skočite u provaliju da li biste skočili? Pa, ako bi on skočio prvi i ja bih. Vredelo bi.

One ženske na kalendarima po vulkanizerskim radnjama... Kako je to čedno u odnosu na ovo što se nama radi.

Nismo zaslužili ovakvu vlast. Moraćemo još da služimo.

Usamljen si, ali nisi jedini.

Jedva čekam da ponovo otvore sve granice pa da opet ima  onaj osećaj da mogu da otputujem na najlepša mesta na svetu a ne mogu jer nemam para.

Maska za zaštitu prilikom prskanja vinove loze košta kao 2 kilograma grožđa. Ministre Nedimoviću,koliko je sati?

Ne znam da li postoji reinkarnacija ali ovo u šta se mi pretvaramo je govno.

Sve je ovo korisno. Buduće generacije će na nama učiti ksko se ne živi.

MILUTIN Ž. PAVLOV: DA SAMOĆA NE LIČI NA KOŠMAR

(kritički prikaz knjige priča „Telefonski imenim mrtvih pretplatnika2, Dnevnik, Novi Sad, 24.maj 2020. Kultura, str.11)

 

Familijarno bojeni odnosi u prepletu sa bračnim senkama lica zagledanih u komšijske prozore i prizore kreću se kroz pripovedne predstave Milana Todorova (TELEFONSKI IMENIK MRTVIH PRETPLATNIKA, Arhipelag – Beograd, 2019). U ovim pripovestima se govori o odrastanju, urastanju i starenju. Ljubav je štim instrumenta koji zove život a čiji tonus meandrira i u nebesa onostranog. Navike su u mislima vrtložne, sumnje se spotiču o snohvatice, a java neumoljivim pleksusima udaraju sa sviju strana. I kolekcionari imaju u sebi neku začudnu i fobičnu moć da se nadžive okolnosti zadate koordinate stvarnog i jedino mogućeg okruženja. Elem, ima ova pričaonica lakonske sličnosti sa Hemingvejevim prozama u tom odistinskom smislu životne rečitosti preciizne u detalj.

      Intonacija kao i u muzici, početnog tona pripovetke, otvara rečenični tok svesti koji svakim narednim fragmentarnim akordom otvara pripovetku polifonijom u razjašnjavanju slogova početnih rečenica. Upravo, pripovedna proza Milana Todorova sva je u tim pribranim finesama sa umećem prisvajanja čitaoca. Svaka priča u samom finišu, predočenog pisca, ima lucidni bumerang, nago izrečen, tako da iskaz nosi čar duple ekspozicije. Todorov je pisac  čija se zanatska strana kalila u radionici radijskih finesa, gde su rečenice vazda tesne i u cajtnotu, uređivao je svojevremeno humornu emisiju.  Šteta što je mnoge merne emisije književno-umetničke prirode Radio Novi sad zakinuo u korist sopstvene štete. Dakle, Todorov je čitaocu ponudio iskustveni pripovedni refleks s pažljivim uočavanjem sveta i mikrosvetova u sudbinski dogođenim  suočavanjima. To svedoči i noseća priča „Telefonski imenik mrtvih pretplatnika“ sa pripovednim akordom voza koji prolazi kroz Pletenicu uz šlagvortiran „Udarac“ nad čovekom kome je ulični „Kamen“ sve što ima u svojoj ukletoj nemaštini. Pripovetke laviraju kroz kulise Petrovaradina u prislonu pružnog nasipa i Dunava.

       Pojave i stvari nazvane su očitim imenima, bez okolišenja, onako kako se i javljaju sa bleskom i munjevitom senkom koja te pečati i iza odbleska čitanja. Pisac majstorski sagledava sebe u prezentu slučaja. Mislima prisvaja tuđu mku i nalazu daje oblik trećem licu jednine. On je uporišna tačka koja ne isključuje tvoje Ja trougla gde je Ti saputno jasna intriga u razložnoj prpovedi. Podsetio me Milan Todorov na vrsnog pripovedača koji je davnih pedesetih godina minulog veka baršunasto slušaocima Radio Minhena govorio  svoju prozu. Bio je to Volfgang Borhert. U toj ravni su Milanove priče : „Spinoza u Minhenu“ sa nezaobilaznom prozodijom „Vojnikov grob“.

       Koliko je „Prozor“ oko kuće na čijoj daščanoj obrvi sa unutrašnje strane u punom prozorskom krilu je pisac uvežbavao, tamo u ravničarskom Banatu (selo Banatsko Aranđelovo) sa sestrom Marom liniju ranih pisanih slova za kasniji život, toliko će i slovno opstati kao uslikani svet.“Pa imnogi istinski veliki slikari su opsesivno za motive svojih dela imali pogled kroz prozor“. Piščevo ukazivanje na Tajnu večeru i na ona čuvena tri prozora iza leđa Isusa Hrista nius slučajno na Da Vinčijevoj slici. I pripovedna knjiga Milana Todorova jeste prozor kroz koji ulaze za tebe i tvoj dom u čitanju, a prozor je tu „da znaš da neko stoji uz njega…uspravan i očajan.“ I kada te napusti sopstveno lice – vrati se pripovetkama ovog pisca da ti samoća ne liči na košmar, ma koliko  da te životna pomrčina pretvara u pouzdanog kolekcionara reči koje te prate čitavog života, a koje ti,opet, nedostaju u povratku sebi samom.

RATKO DANGUBIĆ: VREME KOJE NIJE TVOJE

Neki put, uveče, okrene se pamet, pa prebiram po onome što sam pisao. Znam da u ovome nema ničeg lošeg, mada ovakva razmišljanja nisu od koristi. I ne odem da spavam. Teralo me je nešto da stavim na papir dve-tri reči kritike u vezi sa tekstom koji privodim kraju. Posumnjao sam i da sam podlegao stereotipu. Ako su u knjizi komunjare, treba li i Broz? I može li se uzeti zdravo za gotovo, kao Vegeta u jelu, da su Tito, komunizam i sve oko njega drug uz druga. A što i da razmišljam sada o ovome, kada je lepše opisivati zgrade, ljubavne događaje, spomenike? Ha, ne treba ni Tita prozivati svako malo. Treba se izmaknuti, iz onoga vremena u drugo. A u vreme moga komunizma mnogi su se prvi put najeli, napili, okupali, obrazovali, načitali, stekli širinu, dubinu i kojekakve fine navike.

Ima onih koji još žale za vremenom kada su bili u državnoj službi, i nisu brinuli o otkazima. A može se desiti kroz koju stotinu godina, ako ljudska rasa ne razori planetu, da arheolog i putopisac prođu sadašnjom Srbijom i da, pored rimskih mozaika nađu ostatke Brozove civilizacije: spomenike, fabrike, škole, gradove i muzeje. Ne treba svugde, ubeđen sam, unositi komunizam, nije ni on crno ispod noktiju. I gomilanje reči umanji vrednost i zanimljivost knjige. Ako se laćaš mača, odnosno komunizma, onda da znaš time i da barataš.

A pisci se uvek pitaju gde se krije prava tema za pisanje? U propadanju svega? Ponekad, opušten, zabasam među likove koji me progone. A jedan prijatelj me uverava, da tpriča mora da diše kao muškatla kroz čipkanu zavesu. Mrzovoljni smo, osorni, kvarni, pohlepni, stalno nam u ušima bubnju TV, šuškaju novine, zvoni mobilni. A onda se srodiš, uvučeš u taj unjkavi razglas državne i privatne skalamerije, i postaneš umoran od svega, od sebe, tebi graja više nije graja, krici nisu krici. Tako dolazi i vreme da zaboravljamo, ovako i onako, one divne i grozne stvari. Mnogima u vreme Broza nije bilo sve sasvim jasno, jer: koliko je nešto jasno u izmišljenom, tuđem vremenu? Kada prođe tvoje vreme, odu i tvoje iluzije, i onda nemaš kome da se izvinjavaš što si živeo u vremenu koje nije tvoje.

O TELEFONSKOM IMENIKU MRTVIH PRETPLATNIKA, časopis TRAG, mart 2020.

Давид КЕЦМАН Дако

ХРОНИЧНИ МАЊАК ДУШЕ
(Милан Тодоров: Телефонски именик мртвих претплатника;
„Архипелаг”, Београд, 2019)

При суочавању са собом, али оним дубоко скривеним , било да
је реч о људима или женама, да л’ заобилазно или пречицом, једнако
је, актери прича Милана Тодорова на страницама књиге Телефонски
именик мртвих претплатника стижу до трена прекопотребне
самоспознаје, а трен је то поптунијег растамњења до којег се стиже
тек дубинским провидом кроз расцеп душе. Отуд је у његовој причи
приоритетно казивање о последицама збивања након сваковрсних,
а понајвише оних расцепа душом, отуда и толика заокупљеност
централних ликова сећањањем на свој живот, оног дела у њему
одакле потиче и највећа бол, њоме и жал, патња, страхотно осећање
мучности и тегобе услед коначно схваћене немогућности за повратак
у онај трен кад им је бољи и срећнији живот био на дохват врховима
прстију. Самоспознајом поражавајуће и разорне коначности од
живота, посебно када је реч о женским ликовима који су у прози овог
аутора посве оригинални, јединствени у савременој српској модерној
причи, сви бивају слабији, те или напросто нестају, ишчезавају, одлазе
„у непознатом правцу“, или су животом изневерени, исцрпљени
сасушени, безнадежно испражњени те су пуштени да плутају низ
животну реку понорницу, реку без повратка.
Посебности, рекли бисмо и необичности, са значењем
печатности, изразитијој самосвојности, тиме и квалитету ових
прича надасве доприноси начин на који су обликовани и пажљиво
изнијансирани унутрашњи портрети „јунака“ Милана Тодорова,
посебно женски ликови које аутор доживљава као тајну над свим
тајнама, по мушко са значењем зле коби, увек у нечем кобно удесним.
– Можда о томе најречитије казује овом реченицом у причи „Злочин и
казна”: Кад легнеш са женом легао си са својом смрћу.
Од прве до последње скоро да у овој књизи и нема приче а да
човек и жена, свеједно да ли у стварносном трену или при сећању на
минули заједнички живот нису једно против другог, да њихов однос
у трену дешавања саме приче није са значењем узрок-последица, тe
је управо то међу главним изазовима за причу. И мушки и женски
ликови испрфилисани су тако да су при казивању/сведочењу о себи
и о свом „ближњем“ (само)затечени истином о себи, као да су пред
обрисом свог лица у огледалу. Иначе, уз појмове живот, време, душа
и прозор, огледало је једна од кључних у његовим причама чија је
срж сам трен суочавања са самим собом, са оним стварним, оним у
себи непролазним и неизбежним. Трен је то сав у знаку самоспознаје,
сусрета са својим (не)могућим егом, спознаја унутрашњег ЈА. Тим
треном бивају кад обеснажени а кад и ојачани, охрабрени истином о
себи, углавном немилом истином. Пред тим огледалом у неверици,
у неспокоју, дешава се неминовно, опипавају своје лице и у чуду
се питају где су то и када погрешили. Понеки, као лектор у причи
„Сигурна реч“, осећају као и сами себи туђи, као да им лице од њих
некуд отишло. Пред обрисом у огледалу или наспрам прозорског окна
при погледу из светлости у мрклу таму, јавља се страх од пролазности,
од старости, те се чини да лице као да ишчезава од онога који се у
зидном огледалу више са сећањем на себе уопште и не препознаје.
Смишљено је аутор свет свих својих психолошких прича
отворио управо новелом Мајстор тетоваже. То је прича о девојци
Мајди која код господина Подманицког, мајстора тетоваже, долази
с мишљу да јој на најинтимнијем делићу тела, у простору на
Венерином брегу, начини тату, у њему поруку, али такву да „мора да
буде оригинална и непоновљива, да је се никада не постиди, да (по)
казује да она не припада никоме осим самој себи и Богу“. И што је за
Мајду, девојку затечену у животном теснацу из којег не зна да изађе,
оно најважније, јесте да тим тетовираним обележјем било коме ко јој
се у интми толико приближи и без речи, само знаком поручује „да не
прашта лицемерје...“ Други лик у овој причи, а тако је најчешће и у
другим, д а је у њима највише по два лика, радећи деценијама тетоваже
са будистичким и хинду мотивима, јесте мајстор Подманицки, човек
који је дубоко заронио и у филозофију реинкарнације. Мајсторски,
лукаво, зналачки и стрпљиво испитујући однос клијенткиње према
себи самој, а што ће пресудно утицати и на избор татуа, отворено
казује своје веровање у реинкарнацију, о селидби душе после смрти
из једног у друго тело. По њему, број селидбених душа је константан
и хтеле то или не, душе морају да се цепкају не би ли настаниле све те
силне нерођене... те је с тога и уверен да у основи несреће данашњег
света лежи хронични мањак душе.
Како у почетној, тако и у свим другим причама, све до
завршних, Прича о сеници, Флаутисткиња и насловне Телефонски
именик мртвих претплатника, Милан Тодоров исписује данас већ
увелико озваничену аутобиографску фикцију засновану на поетици
такозваних граничних стања која као тему има некакав, али обавезно
дубоко скривен знак, не само на телу, него у психи, у души својих
ликова, да има урез, рофаш, трауму... Са таквим особеним у души
знаковљем, махом су то приче о неком или о нечем што је изазвано,
тиме и трајно о(п)стало, удесним треном, животним преломом који
настаје под нечијом присилом, злим наумом, недостатком љубави,
нежности, пажње, неспоразумом, сумњом, невером, распадом наизглед
тек складног брака, породичним размирицама, изазваних самоћом,
болестима, несавладивим пороцима, као што је коцка, промискуитет,
дубоке повреде изазване мржњом, љубомором, непоштовањем другог,
друкчијег, себичношћу, неодлучношћу или неверицом у смисаоност
безусловног чињења доброте, страхотном немилошћу, нечијом
бескрупулозношћу, незајажљивошћу, незадовољством оним кроз
живот већ у довољној мери оствареног, а да им никад доста није...
Или су та тешко подношљива невидна збивања у души његових
ликова трајна последица губитка неког или нечег незаменљивог,
увек недостајућег, оца или мајке, на пример, траг нечег задобијеног
при несмотрености, без мисли о последицама или у сили, вољно
или невољно почињеног... Стога је и при творењу приче а у њој оног
најбитнијег, при обликовању ликова, Тодорову приоритетно управо
то понирање до оног најинтимнијег како би казивањем о дознатом у
простору невидног збивања, у свести скрајнутог, дубоко потиснутог,
разјаснио и причом обелоданио и све друго, дакле и оно видљиво,
оно спољашње, јер без истине о скривеном увек је то и тајна која
многоструко прети човековој потреби за целовитошћу. О томе што
је сваком увек и свуда голим оком видљиво, у његовој причи места
има само за оно најнужније, као што је указивању на оно најбитније
о месту збивања радње, кратки описи куће, собе, простора, терена,
атмосфере амбијента у простору где затиче своје ликове, или их током
нарације „одводи“; обраћање пажње само на реквизите (као да су на
позорници) којима су окружени, или се њима на трен само послуже...
Уз оно објективно, стварносно и за причу битно, незаобилазно, до још
потпуније реалности, до своје истине о неком стиже тек предочавањем
невидног и нечујног, а што је присутно само у мисли, у сећању
главних актера на време давнопрошло, али је обавезно са таквим
трагом, најчешће таквом трауматичном последицом која нечију бол,
тугу, осећај напуштености, самотности, осећање трајне небитности,
скрајнутости, непотребности, све оно што треном остварен животни
удес чини непролазним, заувекним, удесним, мучним, тешко
подношљивим...
Свему томе, логично је, примерен је и концепт приче.
Налажењем чворног места у души сваког за причу изазовног, јер је са
белегом који се указује само оном ко зна пут тим лавиринтом, који уме
да „прочита“ знаковље том путу (као тетоважу на најинтимнијем делу
тела) и појми их као могућност провида у оно најбитније у животу
људи о којима је реч, где је или у чему је тај „лични знак“, или узрочник
трауме. Све то што је од света дубоко скривено, овом писцу са смислом
за творење психолошке прозе, управо то је основ или подлога најпре
за одраз који претходи скоку у понор или у тај бездани амбис чије је
име душа. У овом случају не само расцепкана душа, како то казује
мајстор тетоваже из истоимене приче с почетка књиге, него је то и
крајњи циљ, па и смисао творења такве прозе: Пре директног „скока
у причу“ („In medias res“ – у сред ствари), најпре дубоки (у)дах и што
је могуће брже, директније и непосредније доспеће до самог средишта
тог заумног лавиринта, тамо где је уточиште или сабиралиште тајни
скривених не само од других, увек с разлогом скривених, него почесто
илузијом затомљених и што је од погледа властитим оком далеко
скрајнуто. Потом застајање и освртање, те причом бистри поглед у све
оно у тим спознајним треном доминантним у мисли, у свести актера,
реч о оном од чега у страху, у незнању, у кукавичлуку, без смелости,
или без довољно воље за живот, његови „јунаци“ непрестано беже,
скривају се, одлажу за време „иза себе“ тренутног, за преображај још
немоћног, увек неспремног, или с приводом лакоће живљења кроз
свој, као и кроз живот других, најпре ближњих, бестрагно и бешумно,
бесмислено, само пролазе, а немоћни су да било шта измене у својим
животима са којима су до скора, до тог причом самоспознајног трена,
били сасвим задовољни.
Приче су ово о животу са зебњом најпре од себе (не)могућег,
о животу оптерећеног страхом од другог у себи скривеног, неслућено
друкчијег од оног каквог га види унутрашње, сумњом премрежено
око при суочавању са тајном од вечне студени која се простире свуда
око нас. Јер, „Изгубили смо способност да своје важне тренутке
поделимо с другим. То је истовремено узрок и последица свих наших
патњи“, – казује писац у причи Веверица Волта Дизнија, односно:
– Напољу су данас сви минуси света“ (Соба број 36). Уместо да
имају „власти над духом својим“ и да не буду „као град разваљен,
без зидова“ (из Јованове посланице), некима је утеха у мисли какву
налазимо у причи Спиноза у Минхену: – Постоји нека сила која брине
о животној симетрији. Ми о томе не морамо да размишљамо. Неко
или нешто изван и изнад нас, задужен је да све ствари постави на
своја места. Отуда нема разлога за бригу куда иде овај свет. Свет је
под контролом свемоћног невидљивог космичког створитеља.“
Пажљивим читањем, а још више накнадним промишљањем о
доживљеном захваљујући управо уверљивости наратора/актера који
нам се причом с поверењем и сâм сав одаје, чинећи нас истовремено
и чуваром његове тајне, могуће је налажење одговора на питање:
Шта је то суштинско што све ове животне приче чини причама од
исте руке, прозом од самосвојног концепта, психолошком, често
заумном, али увек и дубокомислећом причом о типовима људи које
је могуће разумети као примере погодне за тумачење оног што је
у области психијатрије познато као психопатологија ега. Реч је о
„јунацима нашег доба“, удесним ломом дубоко истрауматизованим
невољницима, који су то постали услед нечег у њима недовољно
оствареног, недовршеног, од главног животног тока скрајнутог,
намерно потиснутог, или су сплетом датих животних околности, под
сталним присилом, у трајном, понекад и манијачном страху од другог
и друкчијег, као и у зебњи од себе недовољно спознатог, смислено;
или су у незнању нечег бољег и од свог слутњом или незгаслом
чежњом увек могуће бољег живота измакнути, одбегли, избегли,
одстрањени... Приче су то о малим и јадним људима, слабићима или
бегунцима ка срећи или од среће која им је била на дохват руке; о
странцима који су то и пред самим собом – странци у себи самом;
о непознаваоцима живота у хармонији с другим, о незајажљивим
„поседницима“ или „потрошачима“ туђег живота, о неизлечивим
себичњацима, патолошким лоповима, коцкарима, па и убицама који
би и по цену самог живота, и свог и туђег, да се измакну пред мачем
правде, од оштрица истине о себи, али не могу побећи од властите
савести, од теретног осећаја кривице како за оно у безуму почињеног,
тако и у превеликој себичности, у опседнутости самим собом, који су
кривци за невоље оних који их несебично воле и све им од себе дају.
Махом су то заточеници или залудници властитог живота.
Такође је као самосвојност прозног концепта овог аутора
битно истаћи да је избегнуто оно често тако оптерећујуће осећање
коначности приповедања. Тодоров је безмало у сваку причу на њеном
крају инкорпорирао, више или мање одговарајући, а често сасвим
изненађујући Карверов стих, дакако, у слободној интерпретацији.
Тако су приче само наоко довршене, јер им песничка текстура у
нарацији удахњује неочекивано а продубљено и продужено зрачење.
Писац свом читоцу, у суштини оставља и место тумача, а (пре)даје
му и толику слободу да по властитом науму, или по свом мерилу
животних постулата може и сам понеку причу да довршава. Иначе,
уз све већ речено, приче су то о вечним темама: о љубави и о смрти,
о пролазности: „Прашина пада из свемира и све нас полако, али
сигурно, затрпава“ – казује у причи Путујући гроб. Емотивне, често
и онеспокојавајуће приче о патњи и о болести, о невери, осећању
кривице због патње другог у младости, али и у позном добу и те како
срцу драгог. Понека и о љубомори или о сумњи у љубав (Прича Ketler
која се завршава реченицом: Сео сам на тренажер, окренуо педале
и кренуо ка остатку свог живота), о последицама недовољног
веровања у смисаоност чињења добра, о илузорној брачној срећи, (пре)
давању без обавезног потраживања, о осећању које настаје позним
треном након преласка оног прага иза којег је само бескрајна старосна
студен, када се животни сапутници осећају „готово умртвљени, као
после физичког рада у пољу, немоћни да било шта измене у својим
животима којима су до скора били сасвим задовољни.“ (прича Дивља
птица); приче о касним спознајама оног што је и по сам живот
најпотребније, а да то није новац и моћ над другим; о могућим а на
време непрепрепознатим путевима и начинима спознаје/достизања
себе бољег, временом целовитијег, тиме и са самим собом, као и са
целим светом задовољнијим, сигурнијим, бар сећањем на себе у свом
животу испуњенијим. „Кад човек у било чему пређе црту коју је још
Мојсије, пастирским штапом из заветног ковчега, повукао по земљи,
настаје пакао“ (Злочин и казна).
Понека прича је и о жељи за повратком нежности након одласка
оних који су нам (отац, мајка, жена, пријатељи...) у свим животним
добима, а посебно у доба детињства, кроз цео живот неизоставно
најпотребнији. И независно од теме, махом су то приче о несрећним
бићима који су и на јави и у сну трајно неспокојни, незадовољни и
собом, а тек с другим, о трауматичним, невољом, властитим грехом,
на пример лоповлуком, убиством, или неопростивом кривицом,
безразложном повредом другог заувек сумњом обележени. Без
сигурног у себи ослонца, жене и људи у причама Милана Тодорова
бивају, увек с разлогом, дезорјентисани, изгубљени и у времену и у
простору.
Приповедачки ток овог писца одише непосредношћу,
присношћу и привидном једоставношћу при казивању оног
најбитнијег у предочавању истине о удесном трену који из корена
мења живот његових јунака, тачније антијунака. Нарација потпуно
заокруженог сижеа, без скретања у прозне рукавце, чему су, иначе,
склони писци којима је више стало до дужине, него до квалитета
прозног садржаја који је на страницама дела „Телефонски именик
мртвих претплатника“ такав да сав кипти од унутрашњег жара, од
невољом преврелог живота. Нарација формом самообрачунског
монолога, или је то пак касни „Post festum, а такође самоспознајни
дијалог о оном кључном у вртложнику нечијег животног удеса.
Попут оног изванредног што нас чека у причи Учење птица, увек
је то суочавање са чвором или бременом од властитог а прерано
задобијеног животног, душом ожиљка. То што најпре као девојчица,
потом као девојка и жена именом Вишња у стварности неког више
не види (оца од неког зла одбеглог из породичног гнезда), а глава,
посебно очи сове у бесаним ноћима, подсећају је на њега), то уопште
и не значи да макар и у живом сећању тај Неко Неодживљени, бар за
њу, нигде више и не постоји: „Отац се не враћа, али птице су увек
биле ту. Увек стижу на своју птичју адресу, по неком тајанственом,
невидљивом правилу... И сама је помислила да је птица.“
Или прича о неоствареној жељи која током трпељивог
живота бива све тегобнија, о жељи или о потреби да буде(мо) неко
други, односно друкчији, онаквим каквим се стварно и осећа(мо),
али проблем је садржан у томе што не смемо или не знамо да нађемо
довољно снаге и смелости да се таквим и оствари(мо). Њено (п)
остварење могуће је и остварљиво је тек кад се, или ако се свему
немилом у реалном животу каже одлучно Не, или кад се сасвим
озбиљно, као у причи Кловн, прихвати, све као да је живот само игра,
али игра само за оне смеле и самосвојне „играче“ у улогама које с
радошћу и прихватају и играју. Као што то чини „свежи пензионер
Геодетског завода“ Милан Поповић, звани Поп, који при бегу од
људског мравињака у супермаркету, у пролазу, уз одговарајући белег,
обележје кловна, од младог пара прими и срцем прихвати обележје/
знак и пропратни мелемни савет: – Буди кловн, човече! Живот је леп!
Тешко је и незахвално из овог мноштва умешно остварених
прича издвојити оне најбоље, јер се у готово свима огледа не само
ванредни дар и вештина приповедања, него и снажна потреба за
раскринкавањем некаквог придодатог а несвесно усвојеног човековог
нагона и за самопотврђивање, као и за самоповређивањем као
основним обележјем нове и увек сурове живе реалности. Ипак, уз већ
поменуте, ваља издвојити приче Воз пролази кроз Плетеницу, Кифла,
Прозор, Deutsh kurzgeschichte (Kратка немачка прича), те приче
с краја збирке Двориште (трајна зебња од убице), Веверица Волта
Дизнија. Надасве и прича антологијске вредности Камен. Прича је то
о Дебелом, заштитнику наших душа, о човеку без удова а који ништа
није није тражио од живота и ништа није добијао, прича која је,
за разлику од свих других, са отвореном поруком: Што мање имаш,
више си слободан! Ваља, с разлогом, дакако, издвојити и насловну
причу Телефонски именик мртвих претплатника која је с печатношћу,
односно са нагласком на трауматичном присуству Едиповог
коплекса. Потресна, донекле и мистична, спиритуалистичка прича
о души која нас ни иза свог првотног живота (пре треном згаснућа и
реинкарнације) не оставља без присног дослуха са вољеним, о трајној
потреби за мајчиним присуством у свом увек у нечем тако несигурном
животу. И у овој као и у почетној причи Мајстор тетоваже реч је
о души. Након мајчине смрти и многих покушаја да јој посредством
„отказаног“ телефона поново чује глас, наратор се обрео у свом
родитељском дому: Мирис који ме је сачекао у мајчиној трпезарији
био је мирис мог детињства. Нешто између мириса бадема, старог
сапуна справљеног од масти и соне киселине, цимета и воштанице
допола догореле уз икону... Схватио сам да не постоји стапање, да
се начини живота не удвајају, да нема реинкарнације, најзад да нема
ослобађања од казне за добро које нисмо учинили онима којих сада
нема, а могли смо и требало је.
Неизоставно је указивање на снажну симболику, на лепоту
и вредност Приче о сеници. Мотивисана је оним што је постојано,
увек ту, с нама, а што је од значаја за потпуније разумевање живота
и као такво ваљало би да га најпре препознамо, потом и признамо
као део свог садејства са свима другим, једнако и са људима, као и
са животињама, птицама, гмизавцима... Само, ваља нам научити
знаковље немуштог језика свих који су даноноћно свуда око нас:
Такав је живот у кући. Птице, пси, чак и јежеви које сваког лета
можемо да чујемо како, преко ноћном свежином орошених влати,
путују као ходочасници у тамним, мрким, бодљикавим одорама преко
затрављеног дворишта – говоре нам на свој начин. Понекад, као у
случају брзих зеленкастих гуштера (...) тек назиремо тонове које ова
мала одбачена створења стварају хитрим покретима ребрастог
репа распростирући причу око себе... Најкраћом иначе у књизи и
најкраћом причом посве универзалног значења, иако неизречена, али
изражајна порука: Ако већ не разумемо немушти језик бића која су
свуд око нас и ослањају се на могућност садејства са свим живим око
себе, ваља нам се у трку кроз време задато нам за властити живот бар
на трен зауставити, застати и ослушнути тај нечујни вапај, крик за
одбеглим, жал за недосегнутим. И замислити се, одгонетнути оно што
се некад неком збило и душом оставило свој печатни траг. Пружити
или прихватити руку увек могућег спаса сваком који би да се ослободи
од неког у себи скривеног, који исповешћу о властитом удесу изнова
тражи пут у светлост.
Уместо епилога:
Уз све међусобне различитости, јер сви су у његовој причи
неком несрећом обележени и као такви сви његови ликови су и
свет за себе, актери догађања у прози Милана Тодорова бића су са
унутрашњим белегом од животом стечене трауме. Управо стога, рекли
бисмо и неминовно је да буде тако, то су бића нестабилног ега, са
мањим или већим поремећајем у менталном склопу. У томе је и онај
увек могући одговор на питање: Шта је то суштинско, односно где је
оно кључно што готово све ове веома занимљиве, животношћу снажне
и крајње сугестивне повеснице о изровашеним душама чини и толико
нам блиским да их у целости доживљавамо као ниску од једног наума,
рекли бисмо и од једне упитности садржане у завршници књиге, при
крају приче Флаутисткиња: – Шта ће бити са светом који се тако
одвратно љуља? Да ли збиља нечије жртве морамо да будемо?

DAVID KECMAN DAKO: KVAR SISTEMA

Sve po pravilima Službe u vreme velike uzbune tokom trajanja za sve/važećeg vladajućeg vanrednog stanja i dugog boravka u samoizabranim skloništima, sve je moralo da bude besprekorno, dosledno i po sili zakona sprovedeno, sve besprekorono, do automatizma da funkcioniše!
Kako su reazulati o vladajućoj pošasti, posebno o broju umrlih  između dva izveštaja, bili sve povoljniji, a lica danonoćnih glasnogovornika sve vedrija i prognoze „drastično“ optimističnije, za očekikivanje je bilo da se u alarmu čuje i onaj zvučni deo koji se uhom prima kao znak prestanka opasnosti. Njime, podrazumeva se, i sloboda izlaska iz totalne izolacije, iz tišine, izlazak na čistiji vazduh.
Tog znaka  i dandanas baš niotkuda!
Ili opasnost još nije prošla, ili smo totalno ogluveli pa zvučni signal nismo čuli i krivica je do pasivnih slušalaca, ili je vremenom nastao ozbiljni kvar u „alarmnom sistemu“?
Nije isključuna ni mogućnost da sve to skupa (tri u jedan) čini potpunu, celu i celcijatu istinu. 

PRIKAZ U LETOPISU MATICE SRPSKE, knjiga 505 sveska 5, maj 2020.

ПРИЧЕ О ПРОЛАЗНОСТИ И НЕПОСТОЈАНОСТИ

ЖИВОТА

Милан Тодоров, Телефонски именик мртвих претплатника, Архипелаг,

Београд 2019

„Време је оно најдрагоценије што сваки човек има.”

(„Прича о пролазности”)

Након збирке Не могу овде да дочекам јутро (2014), компиловане

од изнијансираних и сугестивних кратких прича, које све одреда говоре

о потрази за смислом, згаснутој љубави, урбаној усамљености, пропуштеним приликама, несигурним могућностима, времену које је прошло

и неизвесном времену које стоји пред средовечним јунацима-нараторима, Милан Тодоров (Банатско Аранђелово, 1951), приповедач, романописац, сатиричар, новинар и писац радио-драма и позоришних кабареа,

објавио је прошле године колекцију кратких проза сигнификантног

наслова Телефонски именик мртвих претплатника.

Књигом је обухваћена тридесет и једна кратка прича, од којих ниједна не прелази више од неколико страница. Као и у претходној збирци,

и у овим се причама Тодоров махом бави породичним темама и мушкоженским односима; аутор – с посебним нервом за детаљ – оцртава

интиму и свакодневицу својих јунака, чији је живот, начет старењем и

пролазношћу, сав саткан од варљивих успомена и од сећања на минула

времена. Једно је приметно: и у причама изразито сексуалног проседеа,

али и у причама у којима доминирају теме страха од смрти или старења

и одрицања од живота, аутор нарочито истиче страсти својих јунака, који

подједнако страсно и воле и умиру. Тодоров готово манифестно, на више

места у књизи, исписује упечатљиве редове о прожимању атрибута ероса

и танатоса.

У готово програмској причи „Телефонски именик мртвих претплатника”, по којој је и насловљена збирка, Тодоров, тачније његов алтер его,

на један ироничан начин говори „о сабирању душа својих умрлих пријатеља”, односно о бизарној потреби бележења телефонских бројева људи

који су преминули:

Не мислим да је брисање телефонских бројева покојних пријатеља,

познаника, рођака, родитеља – неопходно. Неки људи те бројеве у именику никада не бришу. Уверени су да је то израз поштовања и трајног

пријатељства. Не оног до гроба, него још дужег. Можда су у праву. Али

можда ту има још нечега. Рецимо да је носталгија неизлечива, да смо ми

уплашени не од њиховог, него од нашег неопозивог нестанка или да време, нажалост, може да се мери једино заборавом.

Драгоцено време, као једина мера људског живота.

Аутор заступа најмање три комплементарне тезе: прва је да воља

за животом стоји насупрот вољи за смрћу, друга је да је антагонизам

између ероса и танатоса могуће превазићи једино трансформацијом

нагонске, гениталне сексуалности у мистично, трансцендентално искуство блиско ономе описаном термином: la petite mort, а трећа је да искра

живота, у филозофском смислу, ипак не настаје „простим физичким

општењем” (о чему понајвише има речи у причи „Спиноза у Минхену”).

Нема реинкарнације, [...] нема ослобађања од казне за добро које

нисмо учинили онима којих сада нема, а могли смо и требало је,

пише Тодоров у „Телефонском именику мртвих претплатника”. Ове се

фаталистичке реченице могу ишчитати као закључак приче о лажном

искуству „оживљене” смрти. Наратор, окрећући број своје покојне мајке,

беспотребно завапи: „Не остављај ме” када зачује њен глас у слушалици,

јер нема пукотине кроз коју би се могло завирити, као кроз лабрњи прозор, у свет умрлих!

Колико је гробова дубоко у земљи, у наслагама њених слојева. Милијарду, најмање. Ми газимо по њиховим костима безбрижни као анђели.

А тако ће после неколико стотина година и по нама. Прашина пада из свемира и све нас полако али сигурно затрпава („Војников гроб”).

У Телефонском именику мртвих претплатника, осим насловне,

има још неколико апартних прича, које се само наизглед не уклапају у

основни тематски оквир збирке, попут „Кратке немачке приче” – „Deutsch

kurzgeschichte”, која се, рецимо, не бави запарложеном свакодневицом

средовечних мушкараца о којима најчешће пише Тодоров, већ дубоко

задире у затомљену прошлост. Ова прича са забашуреном историјском

темом сведочи о судбинама људи који су почетком Другог светског рата,

као солдати поражене Југословенске краљевске војске, заробљени од

стране окупатора и одведени на присилни рад у Немачку. Прерано остарели бивши логораш очекује изненадну посету жене којој је по радној

обавези помагао у газдинству, и њеног несрећног мужа, преживелог војника с Источног фронта, рођеног у Банату. Кад му се једне ноћи током

послератне посете, као што је то по својој вољи радила толико пута током

рата, ова јака, плава жена, кратко подшишане косе, увуче у кревет, он

јетко процеди кроз стегнуте зубе: „Врати се свом човеку.” Превареном

супругу је баш то одбијање бившег нацистичког роба било потребно

како би био сигуран у то да блуд његове жене може бити опроштен. Ова

прича, с библијским мотивом верности и прељубе, говори о устројству

света: „Сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа!” (Посебно место у овој причи заузима мотив сибирског ариша, светог логорашког дрвета, дрвета живота које опстаје и у немогућим условима. Живот главног јунака може се упоредити с откинутом, сувом граном ариша,

која у мало воде чудесно оживи и пусти корен спреман за нови живот.

А шта ако је сибирски ариш заправо само банатски багрем? Шта ако је

то само сан логораша о старом, добром устројству света?)

У значајном броју прича из Телефонског именика мртвих претплатника обрађена је тема телесног уживања, пропраћена сочним описима

сваковрсних, стварних или умишљених, сексуалних опсесија и еротских

доживљаја средовечних јунака. Тодоровљеви мушкарци нису мизогини,

они не посматрају жену никада као подређени, сексуални објекат, као

плен мушке похоте. Напротив, и мушки и женски ликови имају изразито

јасно изражене ставове о сексу као саставном делу живота, као вољној

радњи којој приступају без присиле и условљавања. Уживати у телесним

страстима, истраживати их, о томе се ради у овим прозама. Витолд Гомбрович је, говорећи о Ернесту Сабату, закључио да „уметност не постоји

ради умирења душе, него да је доведе до стања треперења и напетости”

(Дневник I, 1953–1956). А ове приче нису писане ради читаочевог спокојства, већ с намером да га узбуде и тако га подстакну на уживање у тексту.

Жене су власници наше сексуалности, понављам мисао коју сам

негде покупио („Ударац”).

Или:

Атлас је најприкладнија реч кад је о женском телу реч. Атлас са малим

изгубљеним острвима („Бубамара”).

Прича „Прозор”, можда и најбоља у овој колекцији, враћа наратора у копреном замагљене слике из детињства, проживљене у равном и

тавном Банату. Лирски интонирана исповест о посматрању света кроз прозор куће, подстакнута вешћу о изненадној смрти некада веома блиске

рођаке, говори о томе како живот престаје да има смисла оног тренутка

када човек постане онемогућен или безвољан да запажа оно непојмљиво

и неухватљиво у својој околини:

Можда само зато постоји та ствар звана прозор. Да знаш да неко стоји уз њега у оваквој ноћи усправан и очајан. Стоји, не очекује ништа, дише

ноћни ваздух. Само толико. Не чека никог, не очекује ништа. То је понекад

сасвим довољно.

Живот као такав. Пролазан и непостојан. (Уз причу „Прозор”, која

описује једну давну успомену, у овом кључу треба читати и разумети и

сентименталну, дијалошку причу „Кифла”, о дечаку који током школског

распуста у Кањижи, код ујне и ујака, присуствује необичном догађају.

Ујна, којој су лекари прогнозирали да неће живети дуже од шест месеци,

вози свог супруга у ноћне посете туђим женама, помажући му тако да

себи пронађе адекватну замену у брачној постељи. Зашто то ради? „О, па

сви смо ми само прашина у свемиру”, одговара спокојно та лепа и млада,

умирућа жена.)

Најзад, осим прича о смрти и сексуалности, Тодоров детаљно претреса и нека егзистенцијална питања у вези са старењем: када човек заиста

постаје стар, односно, да ли је старење повезано са старошћу тела или са

старошћу духа? Већ у уводној причи, „Мајстор тетоваже”, аутор уводи

тему старења тела: времешни мајстор тетоваже могао је да види оно што

странке свакако никада пре нису виделе на свом телу: могао је да види

шта ће се с тим телом за коју годину догодити. Дакле, он није био само

пуки „извођач радова”, он је био, на неки начин, сведок туђих страхова

од потпуног физичког нестанка, јер би сваки пут кад би увећао делић

коже коју тетовира видео како се смрт, претворна и лепушкаста, „прикрада кроз видљиве и невидљиве пукотине, кроз поре година, смерајући

да власника заскочи једног дана, скоро изненада, али дефинитивно”.

Људи не би толико брзо старили, помисли, када би неко измислио

одећу за лице. Као што, за све друге делове нашег тела, постоје одговарајући одевни предмети: капути, сукње, панталоне, кошуље, пуловери, мантили, ципеле, рукавице, па чак и лептир машне, сасвим непотребне, свакако.

Зашто не и за лице, тај најизложенији део људског тела? („Сигурна реч”).

„Кратка немачка прича” – „Deutsch kurzgeschichte” започиње питањем: „Кад је човек стар?” На ово питање надовезују се и друга, слична:

Шта нам значи старост? Шта очекујемо од старости? Да ли треба да стра­

хујемо од старости? Да ли треба да жалимо за младошћу? Да ли старост

треба доживљавати као радост или као туговање? Како се одупрети

старости? Мушкарци и жене Милана Тодорова су описани као жртве

старења, које, пребирући по успоменама, трагају за најбољим годинама

својих живота. Та сећања су свакако вредна приче и аутор их врло сугестивно приповеда.

Телефонски именик мртвих претплатника Милана Тодорова је

кохерентна збирка прича уједначеног естетског домета, без и најмањих

језичких исклизнућа; тематски, мотивски и стилски добро избрушених

елемената, који су чврсто увезани у заокружен наратив. Једна од врлина

ове књиге јесте и то што се лако и брзо чита, јер је исписана конвенционалним, реалистичким књижевним поступком, уобичајеним за новинску

причу, те ће стога сигурно наћи пут до поштовалаца кратких прозних

форми.

Срђан В. ТЕШИН

MILAN TODOROV: STRAH U BIBLIOTECI

Čitajući ko zna koji put „Za crnom devojkom“ Akeksandra Tišme tek sada na 45 stranici knjige koju sam kupio kao polovnu nailazim na crvene mrljičaste tragove. Kao da je neko jeo hleb premazan mašću i alevom paprikom dok je uživao u ovom najboljem piščevom delu.  Taj detalj mi je vratio sećanje na Kovača M. iz Petrovaradina ljubitelja knjiga koji je u njima nalazio utehu za oskudicu u kojoj je živeo. Prema priči lokalnog bibliotekara, taj je imao običaj da vrati knjige koje je pozajmio ali umrljane alevom paprikom i dobro nagaravljene mirisom dima iz lampe petrolejke jer struju nije mogao da plaća. Međutim, bio je toliki zanesenjak da mu se ne samo nije moglo nego nije ni bilo ljudski prigovarati bilo šta, tim pre što je o knjigama i onome što se krije u njima znao više od većine čitalaca pa i samog bibliotekara. Tvrdio je da je u jednoj debeloj, iskrzanoj knjizi koju je stajala na najvišem rafu stare biblioteke opisano čudovište koje je izašlo iz mora i oplodilo životom celu našu planetu. Niko nije imao snage ni volje da se pentra do tog najvišeg reda u i inače zapuštenim policama sa retko traženim knjigama tako da je sve ostalo na verovanju u reč starog Kovača. I sada ponekad, kad prolazim pored ulegle petrovaradinske knjižnice pomislim kako bi vredelo ući u nju, zamoliti merdevine od bibliotekara i potražiti knjigu o morskom čudovištu koja nam je donelo život. Ona je sigurno još na istom mestu kao što je i čudovište koje donosi život još u njoj i čeka nekog od nas da jurne napolje iz korica i uveri nas u mogućnost obnavljanja našeg života koji kao da je sasvim presahnuo. Ali, uvek se uplašim te ideje i odustajem prolazeći nespokojan onuda.

RATKO DANGUBIĆ: KAFA

Odbijam, branim se pred njim, da živim u ovom ogromnom gradu, jer postoje i druga mesta gde nije sve neljudsko, sumanuto i određeno parama. On zna za moju opsednutost prirodom, na primer, zna da volim bagrem. Iz njemu znanih razloga, Milan govori o stvarima iz svojih snova: muzici, stripu, a kazivanje naziva, uzgred, naklapanjem. I dok ispijam drugi espresso, pokušavam da uhvatim stvarni smisao svoga i njegovog govorenja. On govori o lepom iskustvu, stripovima, o HEVY METAL MAGAZINU, o fenomenalnim formulama, na koji su način oni delali, uređivali taj jebeni časopis. Onda govori o izdavaštvu, reklamama, ispranim stvarima, mutno i apstraktno, pada mu na pamet kako ovo i mene treba da zanima, da odredim da li da se bavim nečim ovim.

Kod njega postoji stalna sumnja u poredak stvari,  preispituje ko je on, gde pripada. Proveo je godine u borbi da uhvati pravila manipulisanja, da i sam može mutnim stvarima da se bavi, i da predaje na univerzitetu. Oduševljen je da je redakcija HEVY METALA, u svoje vreme, našla onu magičnu formulu, koja je predstavljala ulaznicu za muziku sa dna. Onda govori kako su oni preteča svega BRANDER. A njihov postupak sastojao se u jednostavnom biranju najboljih, najljigavijih, od Gigera, Estebana Marotoa do Terenca Lidlla. A sve je na temelju poetskih linija od Miltona do Ursule Le Guin, od William S. Burroughs-a do Stephen King-a. Ovo je, naglašava, najplodnija žila, a nije govorio ranije ovako o ovome.

Njega opsedaju podzemne stvari, i s negodovanjem odbija svaku klasiku. On je preispitivao ideje, a muzika je za njega sve manje izvesna opcija. I, uopšte, ređa: rock, andergraund, poplularna kultura, vizuelne umetnosti, i samim tim ne može da bude daleko ni taj njegov Kevin Istman sa providnim MUZEJOM SLIKA I REČI. A sve je ovo gotovo zanimljivo, uzbudljivo, nemerljivo, uspešno i nerazumljivo. A samo da pogledam šta je pravljeno od “Ninja kornjača”? Ovde je BRANDERA malo, oživeli su mangupi što niko nije, neverovatni likovi. A onda, veli Milan, treba gledati Sudiju Dreda, štampaće se i kad ništa ne bude na papiru izlazilo. Ima u sebi nešto primarno, kao lišaj je, na rubu je uma i fantazije. Sve rudimentarno, sveobuhvatno, pristalo uz svačije snove i strepnje.

DOBRIVOJ ANTONIĆ: RESAVSKA ŠKOLA

Pa šta ako sam to prepisao od vas? I Ajnštajn je pepisivao od Mileve.

NINUS NESTOROVIĆ: ŽIVOT NA ODREĐENO VREME

Mi mismo vlasnici svog života, nego samo njegovi korisnici.