DOBRIVOJE ANTONIĆ: DILEMA

Nekada smo najmilije čuvali u srcu. Danas ih čuvamo u telefonu.

Ili otići na slavu, ili ostati ispod sto kila?

Čim nam isperu mozak, ponovo možemo da glasamo za njih.

Uvek smo bili vrhunski domaćini. Svetska kriza najduže je ostala kod nas.

RATKO DANGUBIĆ: SPASILAC DAVLJENIKA

pinterest.com

Mislio sam kako ovu priču, ako treba, moram napisati i silom. Ne pristajem da me muči stvarni i njegov izmišljeni lik. Na neki način, iako se ne vidi, ja sam na njegovoj strani. Biograf bi, koga on još nema, rekao da je u jednom trenutku ostvario viziju i izabrao da bude ono o čemu sanja da bude. Rekao bi i da su ga stalna gledanja TV prenosa sa sednica parlamenta gurala u tom pravcu. Tamo u parlamentu su vikali jedni na druge i njemu se, konačno, sve zgadilo. Pomislio je kako zanesenjaka i budala nikada u zemlji nije falilo. Onda je napunio nargilu na balkonu, i potom duvao u tanku cev da se žar razgori. On je uzeo u ruke knjigu, koju je kupio dan ranije, i lagano izduvao dim iz sebe, a knjigu prezrivo gledao. Prelistao je stranice, pitao se da li knjiga govori o onome što najavljuje naslov.

On je čitao tu jebenu knjigu i odjednom je uvideo da je ona ključ svega, putokaz za njegov žvot. On treba da položi ispit pred samim sobom, pomislio je. Hajde, kuražio je sebe, budi hrabriji. A sva je snaga u politici, nema sumnje, shvatio je i mislio o toj snazi. Politika može sve, on je listao knjigu i sa užasom prihvatio da mora da menja profesiju. Bilo je vrlo neprijatno osvestiti se posle godina zabluda. Osećao se kao da je do sada samo hodao u mraku. Politika je, vele, ćebe s kojim su se mnogi pokrivali, leteći ćilim na kome se moglo i leteti. Onaj stari on morao je da ustupi mesto njemu koji dolazi. Onda se on setio, da uvek postoji blesak istorije. Ranije je postojalo kameno doba, bronzano doba, i nije bilo politike. Kako je on bio naivan čovek, a sada je srećan, zna šta hoće. Politika i prevara, sve je u njoj umeće i učenje. On zamišlja mesto na vrhu vlasti. On je, knjiga koju je kupio potvrđuje, rođen da bude lider, i cela zemlja čeka da on bude ono što sada nije. On sve ovo ponavlja u sebi i njega će gde treba pažljivo slušati, i nadao  se da će ga i razumeti. On se ne diže kao Feniks iz pepela, on se rađa, oduševljen je, kao političar. On je davno trebao da uspravi glavu. A onda posebno, mislio je , kako se valjane ideje ne smeju držati u sebi. Što se više ljudi uključi u ovu njegovu stvar, veruje, to će on brže dospeti do samog vrha. On nema potrebe ništa da odlaže. Ostala je samo jedna mala dilema, da osnuje svoju partiju ili da se uz neku od postojećih uspuže gde treba. Nadao se da će svi poverovati da je on taj, bogomdan, koji dolazi da povede narod kuda treba, a narod još ne zna da je on taj, izabrani.

On ne pristaje da se izvinjava sebi ni drugima što ranije nije uočio gde mu je mesto. I ovde, tu gde sedi, skačući se jedne misli na drugu, listajući vrednu knjigu, koju nije malo platio, on je zamislio celu svoju biografiju, zamislio je i biografa. On će o ovome kome treba, kada treba, govoriti smireno, neće reagovati na provokacije, on se mora otrgnuti od postojećeg zastrašujućeg pravca politike. I on ponovo napuni nargilu, uradi ovo valjano. A on se sada sećao i onog vremena kada je bio mlad, i na obali reke radio kao spasilac davljenika. Onoga sebe koji se nagledao beživotnih tela. A koliko je puta samo morao da daje veštačko disanje, koliko je puta izvlačio jezik davljenika, koliko je puta gledao kada se otvore oči spašenog. Pobogu, cela zemlja je uzavrela: on mora naučiti da bude onaj koji nije.

NINUS NESTOROVIĆ: 366

pinterest

Sledeće godine, mi Srbi, imaćemo jedan neradni dan više nego u ovoj godini. Umesto 365, biće ih 366.

Za isterivanje đavola iz čoveka korišten je krst. Za isterivanje boga iz čoveka korištena je petokraka.

Bili smo dobri i poslušni, pa smo na poklon dobili velikog vođu. Ako takvi i dalje  ostanemo, dobićemo još većeg!

Nijedno samoubistvo nije zločin. Svako je izvršeno u samoodbrani.

Sve što pravimo, pravimo isključivo od prirodnih materijala. Od govana.

PRVO IZDANJE RASPRODATO

REDOSLED JEDNOSTAVNIH STVARI

Milan Todorov

Beletristika

Čarobna knjiga

Podelite:

AddThis Sharing Buttons

Share to FacebookShare to TwitterShare to PinterestShare to EmailShare to Još...

• Opis
• Komentari

„Redosled jednostavnih stvari“ je višeznačan roman zasnovan na egzistencijalnoj obesmišljenosti junakâ koji, u opadajućim vrednostima epohe, preispituju sebe i svoje poreklo... Ko smo, koliko vredimo u vremenima tragičnog trijumfa istorije nad pojedincem? Ali, oni ponajviše traže odgovore na pitanja sopstvene intime. Da li je ljubav uvek posesivna? Kako sačuvati identitet u predavanju drugome? Postoji li sreća u braku bez seksualnosti?
Osvetljavajući ključne dileme ranjivog pojedinca ukleštenog između potrošnih mitova prošlosti i tranzicijskih iskušenja ovovremenog, Todorov i u novom romanu porodičnu hroniku boji snažnim valerima erotike.

MILAN TODOROV: SVE U SVOJE VREME

pinterest

Kad  se rodio

ništa nije znao.

Nije znao da hoda,

Pa naučio.

Nije znao da govori,

Pa naučio.

Nije znao da piše,

Pa naučio.

Nije znao da kosi,

Pa naučio.

Nije znao da puca,

Pa naučio.

Nije znao da ljubi,

Pa naučio.

Jedino još nije
Naučio kako se  mre.

...
Pa ne mora čovek
baš sve da zna.

NINUS NESTOROVIĆ: LEPOTA

pinterest

Porodica je ovde sve ređe na okupu. Okupljamo se još samo za sahrane, slave i bratoubilačke ratove.

Izbor istine je za nas kao izbor za mis. Mi uvek izaberemo onu najlepšu!

Čovek prvo umre, pa mu istrule svi organi. Kod države je to potpuno obrnuto...

Duhovno bogatstvo naših političara je mnogo manje, nego materijalno, samo iz jednog razloga. Ono ne može da se stekne krađom.

Srbija ima dva dna: vlast i opoziciju. Jedno od ta dva smo morali da izaberemo da joj bude najviši vrh.

DOBRIVOJ ANTONIĆ: VOJNA TAJNA

pinterest

Srbe su pljačkali Vizantijci, Bugari, krstaši, Turci, Nemci... Poslednji koji su nas opljačkali bili su Srbi.

Vođa tako dugo vlada zato što ima neograničeno poverenje u narod.

Lideri stranaka su veliki mislioci. Danas misle jedno, sutra misle drugo.

Prodaje se noviji BMW X5. Pitati posle  liturgije -  prota Jerotije.

Od kada su uveli podzemne kontejnere, preživljavanje je postalo rudarski posao.

Vojna tajna je kada svi znaju šta vojnik čuva, sem vojnika.

ZORAN T. POPOVIĆ: MOJ DVOJNIK

pinterest

Svaki čovek na planeti ima svog dvojnika. Nadam se da je moj lepši I pametniji od mene.

Jedna loza zamenjuje jedan bensedin. Što znači da sam danas popio šaku bensedina.

On bi se prepoznao u nekim svojim postupcima da ga nije sramota.

MILAN TODOROV: DOLCE MORS

pinterest

(odlomak iz novog romana)

„Šta bi ti da ja umrem pre tebe“, pitao je teča tetku. Pitao je to sve češće. Da li je nešto predosećao? Ne verujem. Ljudi samo sondiraju teren pre konačnog odlaska s ovog sveta. Uostalom, imao je on još pred sobom sezonu koja se zove „ne bih to nikom poželeo“. Ali, eto, trebalo je sebe pripremiti. Stalno govoriti o sopstvenoj smrti, sroditi se s njom, dođi smrti da te zagrlim mi smo svoji. Šta bi ti? Šta bi ti? Stalno je ponavljao to svoje besmisleno pitanje. Kao da bi imao neke koristi posle smrti od odgovora na to pitanje. Kao da bi mogao o tome da razmišlja, dugo i bolno, u svojoj maloj srebrnoj urni koju je zamišljao kao kapsulu svemirskog broda koja plovi kroz noć punu mesečine. Ali to mu nije bilo dovoljno. Hteo je da upravlja tim svojim svemirskim brodom. Sad je već svima valjda jasno da u svemiru ima i drugih bića osim nas. Ne moraju da budu živa na način kako mi posmatramo stvari. Ne moraju da dišu, na primer. Ne moraju da imaju oblik našeg tela. Ne moraju da pristaju na sve kao mi. Ali, mogu da upravljaju svojim postojanjem posle smrti. Okružio se naučno fantastičnim knjigama. Čitao koliko je mogao. Oči su ga izdavale. Mozak ga je izdavao. Sve će ga izdati. Teča je to znao, čak pristajao na to, samo nije mogao da pristane na pomisao da ga izda verna ljuba. Ah, koliko je srednji vek u tom pogledu bio bolji! Kad umre vitez spale sedlo na kome je jahao, ubiju konja koga je jahao i ženu koju je jahao sahrane živu sa njim. To je želeo. On koji nikad nje bio kod kuće, stalno u potrazi za novim životom sad je sanjao samo jedno: da svet prestane da postoji sa njegovim odlaskom iz sveta. Mislio je da bi to bila pravedna nadoknada za sve što je činio da taj svet koji napušta bude bolji. To što nije uspeo u svom naumu bila je krivica sveta  a ne njegova krivica. On je želeo sve najbolje i najlepše. I kad je stradao tokom života uzdizao se posle toga sa istom nadom i idejom da je svet moguće popraviti. Nisu mu dali. Ljudi i okolnosti su uvek bile protiv njega, ali on je bio spreman sve da im oprosti samo ukoliko svet pođe s njim na ono što ljudi pogrešno nazivaju poslednje putovanje. Dobro, ne mora ceo svet. Možda je ipak mnogo ceo svet. Velik je svet. On je malo i putovao. Shvatio je da postoji svet i svet koji se  menja kao pejzaž. Poznati i nepoznati. Ako to ne može da pođe s njim, pogotovo to nepoznato, neka pođe bar ono što mu je blisko i poznato. A šta mu je bliže od njegove verne žene?! Dovoljno je samo da je u poslednjoj sekundi života uhvati za ruku i povede sa sobom u novi svet i novi život. To je revolucija! Trijumf ljubavi koja nije mogla, zbog poznatih događaja, nikad do tog trenutka da se ostvari u potpunosti. Nebo je olovni balon i taj balon je veći od svemira koji je beskonačan. U takvom nebu mora da ima tog drugog i boljeg života. Nije on uzalud dizao crkvu. Sad se kaje što je psovao boga. Ali, tamo ga ima on je vidljiv. Ovde mu je uvek smetalo to što su bogovi nevidljivi i nedodirljivi. Svojom nevidljivošću ispraznili su mnoge inače  dobre duše. Ali kad se najzad sretnemo na nebu, biće to prilika da sve jedno drugima oprostimo. I nevidljivost i nepostojanje i komunizam i preljubu u svom postojanju. I razdražljivost. Da, razdražljivost.

       „Smiri se“, tetka ga u bunilu drmusa.

       „Smiren sam i potpuno predan. Nikad nisam bio ovako smiren.“ Trzao se kao pri napadu epilepsije.

       „Nije to kraj. Sve će biti dobro.“

       „Budi sa mnom. Ovde! Ovde!“, bunca teča pružajući joj duge tanke prste koje liče na skelet osušene ptice.

       Tetka ništa ne kaže. Ne obećava ništa. Kakvog bi to smisla uopšte imalo? Teča sklapa oči. Ne očekuje od njega da se ispovedi i prizna sve svoje grehe. Imala ih je i ona. Dobro, ona je grešila u mislima a on u delima. Ali, zar postoji neka razlika u svemu tome? Kad se čovek samo osvrne na pređeni put vidi da je poniženje možda jedina izvesnost u životu. Kao da smo zatvoreni u laboratoriji za proizvodnju zanosa i razočarenja. Ako uzmeš ono što želiš – platićeš to. I sad u toj svojoj toploj, mračnoj, nikad do kraja istraženoj laboratoriji oni su sad došli do tačke u kojoj se drže za ruke. Zar to nije divno? I ona sklopi oči. Sad više ništa nije potrebno. Sad više ništa što je bilo, a ona zna da nije bilo, odista ne postoji. To je dovoljno. Dovoljno za slatku smrt. Dolče mors.

      

DOBRIVOJ ANTONIĆ: NEKAD

pinterest

Mladi pokazuju visok stepen patriotizma. Vole otadžbinu i rado je se sećaju.

Da mi je da još jednom vidim Dubrovnik, pa da nastavim da živim.

U Noći veštica svi su bili maskirani, sem prve komšinice. Ona nije imala potrebe.

Kad vidim praznu pregradu u kutiji, znam da sam popio lek. Jedino ne znam, da li sinoć, ili jutros.

Za pomoć sam se obratio najboljem prijatelju. Samo je odmahnuo repom.

RATKO DANGUBIĆ: IZ ONOG VREMENA

pinterest.com

Nisam uvek spreman da ispričam nešto iz života, a ima tu, ponekad, i prašine. Što sam više preturao po svaštari sa ličnim papirima, sećanja su postajala stvarnija. Ipak, kada se vrati neobično sećanje, osetim želju da ga ispričam. I to su onda i oni trenuci kada želim, naprosto, da ostanem što pre nasamo s pričom. U ono vreme kada je politika bila sve i sve politika, kada je bilo u izobilju parola i sabranih dela velikana komunizma, kada je bilo dovoljno hartije i mastila, pera i predanja, straha i rekla-kazala, ordenja i priznanja, odluke o ljudskim sudbinama donosilo su se prvo u glavama, i onda stavljale na papir. I priče su išle od usta do usta, od novina do novina, nije bilo IT, interneta-tvitera. Majka bi ovde rekla da su me onda jednako viđali s loptom i knjigom u rukama. Malo se toga onda bacalo, a manje i zaboravljalo. I taman sam bio naučen kako vreme ume da doteruje stvari, pere poput vode koja ispira ono kroz čeg prolazi. I predanja o vođama komunizma pretvarala su se u bajke, postajali su oni koji se ne boje ničega osim tuđe besmrtnosti. Verujem da i danas žive u zavičaju ljudi, pripovedači, koji bi o ovome umeli da govore bolje od mene, o događajima koje niko nije zapisao, stavio na papir.

Taman sam bio završio srednju školu, sa odličnim, spremao se za upis na fakultet, kada jednog dana tata Stojan dođe da me osokoli, a onda obraduje da su mene i još dve devojke, koje su maturirale u gimnaziji, primili u Partiju. Imao sam utisak da nema nameru da se muči da mi ovo objasni, jer njega je i mrzelo da se udubljuje u razglabanja. Začudio sam se, kako su me primili u partiju, a niko me nije pitao, nisam dao pristanak, rekao sam, a odgovorio je otac, kako je on umeo, sve sa osmehom: „Vidi, uzdam se u tebe, u tri ulice nema mladih da skupljaju članarinu, vama je pripala ova čast!“ Mi smo stanovali u Železničkoj, koja je kratka i u kojoj nije bilo mnogo komunista, više je bilo vozova, i meni pripade i Sutjeska ulica. Ma koliko  je očev glas bio veseo, pomirljiv, nisam siguran da mi je i sam ovo preneo s nekim svojim oduševljenjem. Danas mislim da, za dinar-dva, na raznim mestima mogu da nađem ovakvu-sličnu priču, da je stavim na hartiju, a, rekla bi majka Stana, ona ne traži ni da jede, ni da pije. Tako su komunisti kod mene postigli svoje, a ja nisam ni razmišljao kako da ovo shvatim. Mislim da nisam otišao ni na jedan sastanak, dobio sam papir, i, s jeseni, na fakultetu, prijavio se gde treba.

Kako sam i tada bio spreman da se ne čudim ničemu, sve je prekrio sloj ravnodušnosti. Moguće je da ova moja priča stvarno govori i o mome životu. Ali za mene je verovatnije sledeće: postao sam komunista jer su mislili da me treba, mladog, učiti odgovornosti, potrebi da se bude odan Partiji. Tekla je onda revolucija, ovako i onako, bila je trka Jenkija i Rusa put svemira, crtani su stripovi, javili se nemiri 1968 i stigla smrt voljenog Broza. Vele da je sudbina svakog vođe, posle njegove smrti, i sudbina dobrog dela podanika. Ovde me sada i ne interesuje pojedinosti iz onoga vremena, a skoro da za njih, pa, mnogo i ne marim. Nema sumnje, tu je značajnih dana bilo i u mome nemirnom trajanju. Radio sam valjano svoj posao, a zavideo sam i divo se ljudima koji izmišljaju igračke. I jednog dana zatražiše od mene, valjda 1983, da donesem knjižicu, tanke korice u koje se ubacuje evidencija svake vrste, pa da mi daju nove „partijske korice“. Kakve korice? Lepe, rekoše, plave za partijca, sa utisnutim likom voljenog Broza. Ali ja više nisam bio jako mlad kao kad su me učlanili u partiju, razmislio sam i rekao sam da nemam korice. Tako, rekli su, da nema ni nove knjižice. I tada je prestalo moje partijsko trajanje.

NINUS NESTOROVIĆ: NAPREDAK

pinterest.com

Alal vera migrantima. Mnogo brže napreduju na svom putu prema Evropskoj uniji, nego mi.

O NOVOJ KNJIZI

NOVE KNJIGE

TELEFONSKI IMENIK MRTVIH PRETPLATNIKA – nova knjiga priča M. Todorova

Telefonski imenik mrtvih pretplatnika je nova knjiga priča Milana Todorova objavljena upravo u izdanju Arhipelaga u ediciji Zlatno runo.

Nova knjiga Milana Todorova Telefonski imenik mrtvih pretplatnika donosi priče o intimi i svakodnevici, o porodici i prijateljstvu, o ljudima kojih više nema i o uspomenama koje su stalno sa nama, o minulom vremenu i o ljubavima čiji tragovi traju dugo pošto su okončane, o starosti i smrti, o prolaznosti od koje strepimo i o sećanjima koja ispunjavaju neponovljivi ljudski život.

Pisana sugestivno i izbrušenim stilom, knjiga priča Telefonski imenik mrtvih pretplatnika melanholično evocira minulo vreme i pokušava da sagleda njegove tragove u vremenu današnjem.

– Pred konačnom odlukom o raseljenju. To bi mogao da bude logični moto moje nove knjige priča Telefonski imenik mrtvih pretplatnika. Odavno ne postavljamo pitanje odakle smo. Uostalom, na to bismo sa lakoćom odgovorili nešto što ostaje nejasno i nečujno iza nas. To je pitanje kojim smo zasićeni, mada pravi odgovor na njega leži u našoj težnji da odemo iz ništavnih mesta koja su nas obeležla na razne načine, da odemo možda dockan ali ipak se pokrenemo i pokušamo da nađemo mesto u kome bi naš unutrašnji nemir i strepnja koja nas već steže za gušu – donekle predahnuli. Naravno da i take namere izazivaju duboku uznemirenost i potištenost. Ići na sever podrazumeva suočavanje sa novim hladnoćama u i izvan sebe. Ali drugi put kao da više nepostoji. Potrošli smo sve zamamne lirske veze sa rodnom kućom. Svaka se kuća zatvori za čoveka u nekim godinama ma koliko se čovek trudio da ne ugasi tu staru, toplu svetlost. One više ne žele da budu naše kuće i naše sad već mrtve majke sa senima u njima više ne žele da budu naše majke. Čime smo zaslužili takvu strašnu kaznu? O tome govorim u Telefonskom imeniku mrtvih pretplatnika – kaže povodom svoje nove knjige priča Milana Todorov.