уторак, 30. јун 2015.

MILAN TODOROV: ZA UNUTRAŠNJU UPOTREBU



Misli globalno, a deluj lokalno. I pritom ništa ne misli!

Mi svoju kuću zidamo od krova, jer ne želimo da nam neimari kisnu.

Politički govor za unutrašnju upotrebu se u narodu zove buncanje!

Ko ima prijatelje po celom svetu, neprijatelje mora da izmišlja.

Srbi u proseku žive duže od Roma. Ali isto.

Odlazak političara na komemoracije ne može nikome da škodi. A žrtvama je svejedno.

Srpsko gostoprimstvo je legendarno. Zato je NATO svojevremeno pomišljao da kod nas i kopneno interveniše.

NINUS NESTOROVIĆ: SA OBE STRANE

U toku je modernizacija Srbije. Stare rane zamenićemo novim!

U prethodnom ratu ne samo da smo videli kako Musa dere jarca, nego smo to osetili i na svojoj koži!

Devojka mi je dala otkaz. Zbog nestručnog rukovanja njenim prirodnim resursima!

Šta vredi što je istina zarazna, kad nema ko da nam je prenese?

Naša država nema ni krov, ni temelj. Samo zidove.

Umesto gorkih istina servirali su nam slatke laži, samo da bi zadovoljili naš prefinjeni ukus!

Premijer iz opravdanih razloga ne stiže da gleda televizijski program. Pa, ne može on istovremeno da bude s obe strane ekrana!

Mnogo je lakše razići se sa sadašnjošću, nego sa prošlošću. Duže veze je teže raskinuti!



ZORAN T. POPOVIĆ: ŠKRIPA

Za vreme  rata radio je kao turistički vodič. Sprovodio nas je kroz minska polja.  

Kako da nema života posle smrti? Obično počinje daćom! 

Forma romana za mene je prevaziđena, jer sam se uverio da i sa malo reči možeš da ne kažeš ništa.

Kod nas ili žena vara muža, ili on nju. Ako nije nijedno od to dvoje, nešto škripi u braku.

Što je laž masnija, narod je lakše proguta.

Radnja erotskog trilera smeštena je u Srbiju, jer se u njoj ne zna ko koga jebe, a još manje ko je ubica.




недеља, 28. јун 2015.

VASIL TOLEVSKI: TRANSPARENTNOST

U Bibliji piše: Ne kradi. Ali gde se čulo i videlo da ministar čita Bibliju?!

Portparol je rekao šta misli premijer. Premijer nije znao gde mu je glava.

Vlada je preterala sa štednjom. Radi sa pola mozga!

Otkad sam pocepao gaće postao sam transparentan.  Sada svako može da mi vidi alat.

Molim Boga da nam brod potone. Dosta smo veslali!

Moramo stati na noge. Štake smo prodali!



четвртак, 25. јун 2015.

MILAN TODOROV: HEROJI SA NAŠE STRANE


Sećamo se kad smo jeli zlatnim kašikama, a ne sećamo se kad smo poslednji put jeli.

Zvezdanog neba, ljudskog lica i neizgrađenih mostova, nikada se u Srbiji neću moći nagledati.

Mogao bih da pišem i oštrije aforizme, ali mi se to ne bi isplatilo.

Neophodna je štednja na svim nivoima. Zato je kralj istovremeno i dvorska budala.

Zna se tačan broj narodnih heroja, ali samo sa naše strane.

Za deset godina bićemo kao Švajcarska. Čak ćemo u siru imati više rupa od njih.

Saveti mladom piscu: Ne piši više!

среда, 24. јун 2015.

ZORAN T. POPOVIĆ: MOST

Srbija je most između Istoka i Zapada, koji još nije sagrađen.
  
Otišao sam u pizdu materinu. I tamo je bolje nego ovde.
  
Vlast je povećala poreze, jer naši građani uvek daju najviše kad je najteže.

Niko od narodnih poslanika nije rekao ništa pametno. Svi su se strogo držali poslovnika.
  
Posle mene, Beograd na vodi!

Kako sam počeo da pišem aforizme? Duga je to priča!

Skratili smo neprijatelja za glavu, tako da se on još dugo neće oporaviti od poraza.




BOJAN RAJEVIĆ: BRODOGRADNJA U BOCI



Moji aforizmi su toliko dobri da je svaka riječ suvišna.

Policajci svim građanima nude zaštitu. Biju ko neće da uzme!

Ako od mene tražite da podnesem ostavku, ja sam vam u ovom trenutku najpotrebniji.

Žrtve nijesu prepreka na putu ka pomirenju. Mi smo sve do maločas gazili preko leševa.

Turci su kod nas petsto godina imali svoje privremene institucije.

Zločinac je prvostepenom presudom osuđen, a drugostepenom oslobođen. Niko ne može da bude dva puta kažnjen za isto djelo.

Otkad ste se okružili gorilama, Vi se, gospodine, ne date prepoznati.

Nećemo širiti govor mržnje. Naći ćemo ljepši način da vam saopštimo šta osjećamo.

Nijesmo htjeli da vam ugasimo ognjište, ali sami ste tražili prekid vatre.


Sve više stranaca dolazi u Crnu Goru zato što u svojim državama ne mogu da žive od kriminala.

(Iz knjige B. Rajević "Brodogradnja u boci", Matica srpska - Društvo članova u Crnoj Gori, Podgorica, 2015.)

ZORAN T. POPOVIĆ: DOSTOJEVSKI

Znam ja i za neka bolja vremena. O njima mi je često pričao moj deda.

Kod nas čovek mora da poludi, da bi sačuvao svoj duševni mir!

Kad sam prvi put kao mlad čitao Dostojevskog, ništa nisam razumeo. Ne razumem ga ni danas, jer on očigledno u međuvremenu uopšte nije napredovao.

U svetu ima mnogo gladnih. I mi pripadamo tom pokretu.

Glasaću za desnicu. Dokle god me služi!

Budimo ljudi. Ko zna, zašto je to dobro?                 

                                                                                                         

RATKO DANGUBIĆ: BEBIN DNEVNIK

1.
Oduvek sam znao da je majka imala svoj svet i svoje „bube“ i sada sam se najzad, iz njenih papira, uverio u to. Nije mi na pamet padalo da među starim hartijama mogu da nađem i tako blesavu svesku. Naime, kada sam se ja, pre šezdeset godina, rodio u Nemačkoj, gde su ona i moj otac, lekar, radili, majka je kratko vodila bebin dnevnik. U momentu sam pomislio da je ovaj dnevnik ujedno i moja prva biografija. U njemu majka veli da se Milan, koji radi u Stadkrankenhaus, dobro snalazi među ratom obezglavljenim Nemcima. Ipak je, povlađuje ona Nemcima, u pitanju samo 1955. godina, nije ni njima lako: nisu odbolovali rat i Hitlera i nevolju koja se na njih obruvala. Kuka kako joj se mama, moja baka Vera, retko javlja telefonom. Ona je, veli, u stanu sama, bez pomoći, i jedva stiže da se bavi detetom, odnosno sa mnom, i domaćinstvom. Tata je u bolnici asistent na sto pacijenata i ne zna ni on gde mu je glava. Tamo je onda bio propis da na trideset pacijenata dođe jedan lekar, ali vreme je poratno i moraju svi da trpe.
2.
Mama veli da sam dobro, i ne volim da me doji, jer ona ima tvrde dojke, pa se brzo zamorim. Kada sam se rodio imao sam 50 cm, obim glave 35 cm i bio sam težak 3100 grama. Danas, veli majka, ali nisam utvrdio koliko je vremena proteklo do tada od mog rođenja, dug sam 52 cm, obim glave mi je 36 cm, i napredovao sam: imam 3800 grama. Majka zapisuje da dižem glavicu i da umem da se smejem, pogotovo kada sam dobro nadojen. Veli, kada me je kupala obuzimao me je smrtni strah i grčevito sam se ručicama hvatao za njen rukav. I trebalo je vremena da se priviknem na vodu, ali je ostao pritajen strah u mojim očima. Kada sam se rodio, zapisala je, imao sam kao ugalj crne oči i kao svila meku kosicu, a vremenom mi je kosa postala bleđa. Majka nije imala dovoljno mleka, pa je kupovala 50-70 grama veštačkog. Navodno sam bio umiljat, i plakao sam jedva 5-10 minuta pred obrok, a i ovo ne uvek. Jedva da sam se čuo da sam živ kada se najedem. Zapisala je da sam vrlo živahan, da gučem, i smejem se. Veli da sam brzo počo da ih raspoznajem. Vrat mi se nije bio još ispunio, pa sam bio nalik na goluždravo ptiče. Majka se raduje da porođaj nisu platili, jer je ona pre porođaja radila tamo i bila u Uredu, pa i dalje plaća priloge, a Ured je platio porođaj i kliniku. Kaže da su se smestili u Getingenu, u mom rodnom mestu, i da vlada ciča zima. Mene bi, kada me nose, umotali u krzno ili perjani jorgan. Tada su stanovali direktno u bolnici, gde je postojalo centralno grejanje i bilo je toplo. Veli da ona i otac imaju grombi zimske kapute, a da su meni kupili sve što je potrebno: od pelena do pulovera. Majka se žali da su im bili obećali tri sobe, a dali dve. Tata je teško izlazio na kraj sa šefom, i ona misli da čim ja budem jači treba da promene bolnicu, i da će samo do kraja proleća ostati tu. Žali se da me nije slikala. Majka me je zvala Tačkica. I nije bila sigurna na koga ću ispasti.

3.
Kao i kod svih drugih ljudi, sudbina je i kod mene obavila ono svoje. I meni  detinjstvo provedeno u Nemačkoj nije ostalo u glavi. Ja sam se vratio u Srbiju kada se majka razbolela, a otac nije hteo da se vrati i razveli su se. Majka me je podigla sa dve starije tetke koje se nisu udavale i imale su dobre penzije. Na nagovor jedne od tetaka, inače saradnice Marka Nikezića, po završetku studija na Pravnom fakultetu u Beogradu, kada je Broz odapeo, počeo sam da se bavim politikom. Majka je bila zgrožena kakav sam poziv izabrao, ali je i ona priznala da sam uspešan političar i da na to ne može da utiče. Oduvek sam mislio da moram da propadnem ili uspem. A ako i propadnem, postojale su i dalje dve mogućnosti: da odem u zatvor ili da se vratim u Nemačku. Sada sam dogurao do drugog potpredsednika u mojoj demokratskoj partiji i zamenik sam predsednika komore. Gledam ovaj bebin dnevnik i mislim kako se sudbina igra sa mnom.




уторак, 23. јун 2015.

MILAN TODOROV: POSLEDNJA PRIČEST

Svet je jedan. Zbog toga je potrebno postavljati istovetne gvozdene zavese na granicama.

Razlika između velikog i malog političara na Balkanu je u tome što je velikom potrebno više prostora za saginjanje.

Čim je predlog stavljen na diskusiju, on se prijavio. Takoreći, prvi se zapljunuo.

Mi beležimo odlično zaustavno vreme, dok ostali sumanuto hrle napred.

Kad je došao na saslušanje, iskoristio je priliku za poslednju pričest.

Bez alata nema ni najstarijeg zanata.


MILAN TODOROV: ČE

„Neće mi ništa dobro doneti, vidite, ništa dobro da ponavljam posle drugih: stvari su senke. Ne, u mom minus-gradu, u mom avetinjskom minusolikom malom svetu, samo minus-istine imaju smisla – samo činjenice koje su pale na teme.“
                                                                                                                   Sigizmund Kržižanovski
1.

- Eo...nisam imao para za nešto veće... pa sam .. nabrao tamo gore...livadar!...Izvini sad, srećan rođus!
- Magare moje.


2.

-           Brate, jesi video onog tipa bez ruku što prosi na semaforu kod ulaza u Beograd?
-           Nema nijednu ruku. Obe otfikarene do ramena...
-           Taj.
-           Pa?
-           Šta će mu crne, slepačke naočari? Ko da nije dovoljno što je bez ruku?
-           El ti pratiš politiku?


3.

-           Slušaj, prekosutra se vraćam s puta. Da je nisi prala ova dva dana! Znaš šta volim...Jasno?
-           Si.


4.

-          Vidi ovog što predvodi partijsku listu...he...he..he...El bi kupio od njega prase na pijaci?
-         Jesi lud!


5.

-          Šta misliš da se pojavi neki naš Hitler pa da nam podigne autoputeve, razvije industriju, vrati izbeglice nazad u rodna mesta ...
-           Ma ne bi se to nama isplatilo!


6.

-           Probudi se...molim te...
-           Ma, šta ti je ženo? Koliko je sati?
-           Ponoć.
-           Onda spavaj!
-           Čuješ?
-           Ništa ja ne čujem.
-           Teča Roćko opet rondla na tavanu...
-           Pa teča je otreso nogama prošle nedelje...
-           Joooj... Ko će izdržati još pet nedelja?!


7.

-         Vidi, tip bi za mene učinio sve. Išli zajedno u osnovnu, voleli devojčice u porti. Da mu sad kažem da nemam leba da jedem, da ti nemaš posla kao vaspitačica već petnaes godina, da mi je keva invalid u glavu od bombardovanja...da...
-        Nazovi ga, leba ti!
-        Neću, što da ga cimam za sitnicu


8.

          -  I sad uđem ja u kupatilo...ono na kraju, posle lepe večerice i malo finog vinca...kad tamo sve apoteka, bide i klozetska šolja odvojeni, na svakom poklopac spušten, nedostaje samo traka sa natpisom „Sterilized... you are the first user...“ Nešto ledeno struji ko u prosekturi u filmovima na Foksu...Mislio sam samo da malo relaksiram bešiku, jer se u vazduhu već osećao onaj fluid celonoćnog seksa, al me onda uhvati neka mešavina osećanja krivice i uzbuđenja, ono poznato glupo potpitanje šta ako popišam dasku? Podići ću dasku...aha...a da li da je posle opet spustim?...Ispašće pederski, kao da pišam sedeći... Ili da je ne spustim? Biće prostački...Ili da uopšte ne pišam....i tu se toliko spetljam da na brzinu spustim mačoru glavu u bide, skoro sam ga udavio... al’ posle zaboravim ne samo da spustim poklopac nego i da povučem vodu... Kad sam izaš’o istog trena se setim, ali ona se već malo pripremila za finale, spustila kosicu, izula dekolte, vrti dopola punu čašu neke žuto zelene perverzije, pokazuje mi da uzmem i ja...dotle će ona u kupatilce...da se malo... znaš ono...a kad se vratila...
-           Što odma ne reče da nisi ništa uradio?
-           Čekaj da čuješ do kraja...Čoveče, ona se tek tamo napalila...Posle mi priznala da je najviše uzbuđuje miris muške mokraće



9.

-          E izvini, bio sam nešto deprimiran ovih dana, to sa najavama da bi mogao da se smanji broj ...znaš...ukidaju nam a taman smo digli glave iznad močvare i naivci mislili dobro te nismo zapalili za Kanadu, onda radi opet šest meseci za slamu...mislim sjebalo me to...nisam bio u stanju da mrdnem...evo sav sam se naježio i sad kad se setim...mogu da mislim kao je tebi bilo, ti se raspremila, crne stvari, sveće oko kade, lotos, prostirka za telesnu molitvu, Vivaldi...izvini, znaš da sam ja uvek za te lepe male laži... seti se koliko puta si me odbila iako sam te molio samo bar da me ne boli stomak... nikad manuelni rad nisam računao, jezičko pipalo i te stvari, nikad... isti sam kao Kaunt Bejzi što se tiče same tehnike vođenja do krešenda...to si mi priznavala uvek... znači ne omanjujem ni nabaren ali eto i psu se desi da izneveri... si čitala 7000 dana na Tibetu kad je onog tipa ne samo ker nego i jakov izneverio?



10.

                     I kad sam je spasao iz ruku te razularene bande ona je, onako pijana i gola, počela da mi se zahvaljuje na način svojstven njenoj generaciji...ako me razumeš...




11.

             
-      Otkud ti ovo na pantalonama?
-           Ja, Ceco, ništa tu ne vidim...
-           Ne samo da se vidi, nego i miriše...
-           (Pa mamicu joj, koliko puta sam joj rek’o da pazi da mi ne rasturi svetinju braka...)
-           Očisti to fino, nemoj da zapekne, Ceco!
-           Ajde, dragi moj, čuvaj ti meni srce, nemoj da se stresiraš sa’ću ja to da probam sa Venišom...
-           Aaaaaa...Što u oči, Svetlana?!... Oš da oslepem?....
-           Iš!...Da te moje oči više ne vide!...Neverniče...Stan je moj, kao i deca!


12.


-           Sve se nešto mislim ovih dana ko ubi, brate, onog Če Gevaru? Baš je bio faca!
-           Ma neko Amerikan Če.



13.

-           Žiga, komšo, žiga?
-           Oka nisam sklopio noćas.
-           A gde si ti ono ranjen?
-           Pogodilo me u ruku, pa okrzlo butinu, pa, da izvineš, u čmar...
-           Neka, biće bolje. Rusi krenuli!


14.

-           Kićo, podseti me, kol’ko si ti ono lež’o po članu 114?


                                                                        






ZORAN T. POPOVIĆ: MRTVA PRIRODA

Kladionice bi trebalo otvarati i u crkvama. To bi nam vratilo veru u Boga.

Grupa demonstranata poziva na zdrav razum. Ja sam otišao na kontramiting, jer je tamo pravo ludilo.

Droga je sklonjena s ulica. U kafiće i škole!

Učlanio sam se u klub sretno razvedenih žena. Ja sam im rame za plakanje.

Nisam prošao doping kontrolu. Nepobitno je utvrđeno, da sam neke aforizme pisao pod dejstvom alkohola!

Svet danas ima drugačiju sliku o Srbiji. Doživljava je kao mrtvu prirodu.

понедељак, 22. јун 2015.

MILAN TODOROV: PAČIĆI, PILIĆI, ZEKE

       
                  

          Gospodin M. je sa zaprepašćenjem brojao čitulje u „Politici“. Nije verovao svojim očima. U proseku šest stranica dnevno puta 12 manjih. 10 srednjih i 4 velike čitulje za odabrane. Gospodin M. zapisa to u svesku, sa napomenom da posle mesec dana uporedi staru sa novom statističkom slikom. Takav je on. Sve detaljno proverava. Svaku stvar, svakog čoveka, svaku situaciju. Najmanje dva puta. Dvaput se i ženio. Nije imao poroda. Nije imao sreće sa ženama. Oba puta je postao udovac. Ipak, nije odustajao. Mnogo je voleo žene. Posle su tu bile devojke. Njegov samački stan. Suteren. Prvi s leva.  Oskudno odevene  studentkinje koje su pohađale obližnju Akademiju za porno kulturu.Trenutak kada se mladost iskrada iz stana. Usput, broji zgužvane novčanice.
          Posle je otišao u invalidsku. Izražene neurološke smetnje. Plus  uvećana muška zlatna žila. Njegovo interesovanje za žene naglo usahnu. Ustupi mesto interesovanju za smrt. Koliko je bio opčinjen erotikom, toliko je sada fasciniran fenomenom smrti.
         Statistički podatak u novinama po kome se u svetu svake sekunde dogodi  1,78 smrti. Neverovatno, pomisli.
         Istraživao je hronike. Čitao policijske izveštaje. Prevrtao crkvene knjige.
         Mnogo je bilo prirodnih smrti. Ali,  više nasilnih. Nasilnih smrti je bilo mnogo više nego što su statističari beležili! Popovi su, za dobre pare, sahranjivali samoubice kao prirodno umrle. Država je mladiće poginule u ratu ili na služenju vojnog roka vodila kao nestale.
        Više nije bio  zaprepašćen brojnošću zločina. Užasavala ga je činjenica da se to skriva. Smatrao je da je skrivanje zločina, veći zločin od  činjenja zločina, jer otvara prostor za novi zločin.
          Uzeo je nalivpero, presavio hartiju. Na belom listu, u zaglavlju stavi: Kabinetu predsednika države. Ispod: Predsedniku na ruke.    



           Već je pala noć, ali on se nije obazirao. Uostalom, postepeno je prestajala nesnosna larma. Liftovi, vrata, telefoni, dečurlija, muzičari, psi, mačke,  drkanje pubertetlija, poštari,dostavljači pica, drogirane devojčice iz komšiluka, pederi. Ništa, ništa, ništa. Ponekad pogled kroz suterenski prozor. Umesto neba, ispljuvci na asfaltu. Mogao je da se, na miru, posveti svojoj misiji.
           Prošla je uveliko i ponoć. On je tek bio na dvadesetoj stranici. Tada ču da neko otključava vrata.
-          Ne uznemiravajte se, gospodine M. -  reče mu neočekivani gost.
 Kako se samo  pokajao što je, svojevremeno, onim talentovanim akademkama davao ključ svog stana! Uhvatio se za telefon. Tek tada  je primetio da je kabel presečen.
             -   Ko ste vi?!
-          Polako, gospodine M. Prvo da se raskomotim...
Skinuo je crnu kabanicu. Odložio šešir. Meke kožne rukavice spustio u krilo.
-          Toliko posla u zadnje vreme! Odakle da počnem?
Seo je u fotelju naspram pisaćeg stola.Preturao po spisima u  aktentašni. Dugo, ćutke. Zatim poče da obrazlaže razlog svoje posete.
-          Upornost  kojom mračne statističke podatke sistematizujete, a naročito vaša namera da ih učinite javnim – saopšti uplašenom gospodinu M. -  ne može da prođe nezapaženo.
-          Da li ste za šoljicu kafe ili čaja? ponudi ga gospodin M.
-          Hvala. Dok radim, nikada ne pijem. Pravilo Službe.
Iz nabubrele aktovke najzad izvuče svežanj knjigovodstvenih kartica.
-          Saznanja do kojih ste, gospodine M., došli su interesantna. Mi smo, međutim, otišli korak dalje. Fokusirali smo se na statističku sekundu... Da li me pratite? - pitao je  pospanog i zbunjenog gospodina M.
-          Sekundara smrti... - uzdahnu gospodin M.
-          Upravo to. Dobro ste to nazvali. Nećete se ljutiti ako to i zapišem. Kako ste rekli?
-          Sekundara smrti.
-          Bravo! Ako se u toj sekundari dogodi 1,78 smrti, pitam vas gde da smestimo onih preostalih 0,22 odsto života?
-          Bojim se da vas ne razumem...
-          Vidite, nas kao Službu ne brine smrt. Ona je neizbežnost. Nas brine što brojka nije okrugla. Drugim rečima Služba je fokusirana na  0,22 odsto ljudi koje nastavljaju da žive...
-          Zašto? - upita gospodin M., sada već u pola glasa.
-          Delići sekunde katkad odlučuju o životu!
-          Čijem životu? promuca, već dobro uzdrmani gospodin M.
-          Predsednikovom! -  šapnu mu u uho nepoznati, da bi se sledećeg trenutka iz sveg glasa proderao:
-          Ko  sme da digne revoluciju?! Pačići, pilići, zeke? Hajdete, molim vas!
-          Aaaa! – jeknu gospodin M.
-          Mrtvi, logično, ne mogu!
-          Ne, ne mogu.
-          Živi i zdravi ne smeju.
-          Ne, ne smeju!
-          Dakle, ostaju nam samo ti polumrtvi. Odnosno, kako statistika lepo kaže, 0,78 odsto mrtvi u još neodbrojanoj, trajućoj sekundi! Oni nemaju šta da izgube, zar ne? Ti su spremni na sve, jer znaju da im je tako malo ostalo od života!
Lice gospodina M. postade belo kao papir ispred njega.
-          Upravo to je naš problem, gospodine M. Zato su nama potrebni, isključivo, 100 posto mrtvi građani! Samo se  za 100 posto mrtvog građanina može reći da je lojalan građanin!
Gospodin M. klonu glavom na pisaći sto.
Posetilac pažljivo presavi spise. Vrati službena dokumenta u aktovku. Odmah potom navuče rukavice golubije boje i iza pojasa, vrlo pažljivo, gotovo nežno, izvuče službeni pištolj WELROD, sa prigušivačem, cal. 7.65 mm.                  

субота, 20. јун 2015.

MILAN TODOROV: GROBLJANSKI PSI

                                                                 „Ali ja ne želim da živim kao vi!“ L.Vegel:Judita

        Odavno nije videla ništa tužnije od tog prizora napuštenih pasa na groblju. Viđala je ponekog psa i ranije između krstova i spomenika. Kada bi išla na posao ili dolazila s posla uvek je morala da prođe uskom betoniranom stazom ispod grobljanskih kestenova. Sada, primetila je, na groblju i oko njega pasa ima čitav čopor. Deset olinjalih psećih polukostura. Možda dvadeset. Volela bi da su se odlučili za boravak na groblju pošto su shvatili da tu negde, u crnim mermernim lejama, među krstovima i sveže izlivenim betonskim grobovima, leže njihovi gospodari i gospodarice. Povremeno su novine donosile takve tekstove, potvrđujući njihovu bizarnu verodostojnost mnoštvom fotografija.


      Imala je 27 godina. Imala je ime, koje joj se nije dopadalo: Gorica. Nešto u startu smanjeno, mislila je. Bila je crnokosa i nosila je crne naočari još od srednje prehrambene škole. Nikad nije shvatila zašto je upisala baš tu školu. Strah od gladi? Postoje razne vrste gladi. Radila je kao trgovac u mesari Red point. Posle u uljari, na telefonskoj centrali, dok je nisu automatizovali. Sada radi kao šankerica u Šakalu. Ne veruje da će dugo. Gazda se bavi nekim sasvim drugim poslom. Kad navrati, pogleda je popreko. Što se ne doteraš, da ličiš na nešto. Ovde treba neko dobro parče, razumeš!


      Primetila je da ljudi sve više izbegavaju uzani prolaz koji staro groblje seče na dva nejednaka dela. Ponekad, doduše, zaputi se neki okasneli zabalavljeni biciklista sa upaljenim baterijskim svetlom izlokanom asfaltnom stazom ali ga psi vrlo brzo osete i okruže, ne dozvoljavaju mu da ide dalje i on, držeći bicikl u jednoj ruci kao štit a u drugoj kamen koji je našao tu pored puta, počinje da uzmiče, dok mu srce udara u petama. Vremenom bi staza sasvim opustela da nije bilo povremenih duhovskih litija kada bi psi nestajali na ceo dan i pojavljivali se tek sa mesečinom, zavijajući kao vukovi. Psi su stvorili svoju teritoriju, prostor bez ljudi.

        Postavila je na skajpu jednu svoju noviju self sliku, u otrcanoj sivoj haljini iz Sekond henda, na kojoj je delovala pomalo bolesno i naravno zapušteno, rekla bi poluočajno, pod izmišljenim imenom i donekle istinitim tekstom:
M.K., službenica  27, iz Pančeva. Volim prirodu i zanima me 100 % urbana nezavisnost. Ovde sam da pronađem ... Namerno nije završila rečenicu. Užasavala se konačnosti, neminovnosti kraja koje je viđala na psećem groblju, kako su odskora ljudi zvala deo tog naselja.

         Dolazi kući kasno, obilaznim putem. Čuje pse na groblju. Danju psi spavaju na osunčanim mermernim pločama a noću žalostivo zavijaju. Uključuje laptop. Njen poziv na skajpu prihvaćen je od čak tri osobe. Svi su muškarci, razumljivo. Prvi je Amerikanac afričkog porekla, učesnik vijetnamskog rata, prestar za nju. Drugi, doktor iz Nemačke koji iza titule dr stavlja tačku, što je, zaključuje, prvi dokaz prevare. Treći je lekar iz Otave. Ima dva braka iza sebe, troje dece i potreban mu je neko kao ona: bespomoćan, neko ko nema jaku ličnost, ko se njegovim, kako je rekao, normalnim muškim željama neće odupirati kao što su to činile prethodnice.
         Primetila je to i ranije: muškarci vole da imaju posla sa ružnim ženama. Za sebe ne misli da je ružna, ali kada bi se zapustila opažala je da muškarci u nastupu prema njoj dobijaju dotad nepoznatu dozu hrabrosti. Jedan mali klik ih je sada pretvarao u osobe koje nikada više neće videti.
       
        Naučila je već da razlikuje intonacije njihovog laveža ili zavijanja. Kada su uznemireni zbog dolaska nekog novog i nepoznatog psa, lavež je oštar, siktav, a režanje dugo, maltene neprekidno, sa pauzama koje prati tutnjava, glasovi se premeštaju s jedne na drugu stranu groblja, odbijajući se od glatkih visokih spomenika kao divlja grmljavina. Kada sve deluje mirno, obično pred promenu vremena, psi ćute, potiskuju svoje postojanje, tek poneko kratko kevtanje da naslutiti da su na svojim mestima, na mrtvoj straži.

       Donosi odluku da promeni sliku na skajpu. U tu svrhu krade identitet nepoznate plave devojke snimljene na moru. Devojka je snimljena s leđa, u poluprofilu vide joj se velike tamne naočari na licu, dvoredna bela perla na dugom preplanulom vratu, gola donekle mršava ramena što je samo potvrda da je još u ranoj mladosti, još neobeležena žudnjom za hranom i ugađanjima svih vrsta. Ima belu prozirnu majicu i obris gornjeg dela bikinija, beo, neosunčan, znak dodatne čednosti.
Uvek sam nasmejana, napisala je ispod slike. Želim takva da ostanem do kraja. I, samo je ona tada znala zašto, još je dodala: Pristalica sam samo prirodnog porođaja, bol i neizvesnost po ma koju cenu jedino donose radost.

     U ponedeljak uveče ima zakazan sastanak. Viđenje na slepo. Ponedeljak je on izabrao. Ona je najpre prihvatila. Ponedeljak je dobar za početak, rekao je. Ona zna da nije tako, Puno čita u poslednje vreme. Stari Jevreji su verovali da je najbolje posao -  a ovo upoznavanje i sve što može da usledi, ipak predstavlja neku vrstu posla – započinjati u sredu. Ostavlja mu poruku na skajpu. Da li može sreda, ali malo ranije? On može. Ona mora da žuri na posao, ne kaže kakav, radi od sedam naveče do ponoći. Dobila je, dakle, nekoliko dana za pripremu, da ofarba kosu u plavo, možda kupi Ray Ban naočare i kineski grudnjak. Gazda je naglašeno zadovoljan. A onaj...vrabac... uopšte nije došao na sastanak.

****

                   Dolazi još jedna jesen, opada mrki staklasti plod kestena, boje su još tople, ali uskoro će i zima. Ritmovi godišnjih doba ne postoje izvan nas. Sve, ceo život, mogao bi  da se zgusne u jedan dan. Uvek isti raspored. Obrisati cipele od blata, te žute gline koja je svuda unaokolo, puteve ne popravljaju godinama. Izbegavati pijane goste posle deset. Sakriti bakšiš u naduvani grudnjak. Ne trzati se previše kad joj gazda u šanku otpozadi zavuče ruku između butina. (Sad polaže pravo na taj ritualni gest, kao biološki otac njenog deteta.) Vraćati se kući zaobilazeći već izludele pse, koji spas od vetra i kiše nalaze u razvaljenim porodičnim grobnicama. Oprati ruke odmah po dolasku. Mama, šta si mi lepo donela s posla?


        Tek pred zoru uključuje skajp. Ima poruku: Jesi tu, draga moja? Na fotografiji nepoznat proćelav muškarac u beloj košulji sa zavrnutim rukavima. Ne trudi se, da sakrije svoju pohlepu. Ostavlja ga na meniju kao add contacts. Isključuje komp. Tišina. Ćerkica spava. Samo vetar pomiče krošnje. Ona misli na pse koji žive na groblju, na njihovo uporno bolesno čekanje, pre no što, u svitanje, zaspi.

среда, 17. јун 2015.

MILAN TODOROV: ŠLJIVKA

Od svih predmeta u školi sada je najlakša  geografija. Smanjenje državne teritorije nije bilo bez razloga.

On je tajni agent, osoba koju nije potrebno posebno predstavljati.

Duh nacije ne dolazi do izražaja dok je u boci.

Ћирилица će nestati do 2050. godine. Time ćemo ujedno obeležiti  sto osamdeset petogodišnjicu njegove smrti.

Na kraju, svi Srbi će se okupiti oko jedne šljivke.

Oni su se zakleli na Ustav. Ne postoji bolji razlog za njegovu promenu.

ZABELEŽENO NA PREDSTAVLJANJU NOVE KNJIGE

Тодоров: "Не могу овде да дочекам јутро"
17. 06. 2015. 12:09, НОВИ САД

У Градској библиотеци Новог Сада представљена је трећа књига кратких прича Милана Тодорова, под називом "Не могу овде да дочекам јутро", у издању београдског "Архипелага". У књизи се кроз педесетак прича приповеда о кризи средњих година мушкараца.

Целу вест прочитајте на:
http://www.rtv.rs/sr_ci/zivot/kultura/todorov-ne-mogu-ovde-da-docekam-jutro_611156.html

--
Вест је послата са сајта http://www.rtv.rs/sr_ci

MILAN TODOROV: KESE

Mi se ne plašimo nikakvog rada. Uspevamo svaki da eskiviramo.

Moja baba pere najlonske kese i tako ih koristi godinama. Ima se, može se!

Tačna je poslovica: Hrani kuče da te ujede. Mi smo nekada hranili pola Evrope.

Moramo da donosimo teške odluke. Zbog toga nemamo snage da ih sprovodimo.

Udžbenici istorije su nam puni ideologije. Ja sam danas, ovlaš prelistavajući jedan , istresao tri mrtva četnika i dva teško ranjena partizana.

Komšija se vratio sa rada u Austriji. Obradovao sam mu se iako ne govorimo, jer je ovde svaki investitor dobrodošao.

Projekat „Letujte u Srbiji“ polako dobija krila. I onda svi odlete u Grčku.

четвртак, 11. јун 2015.

MILAN TODOROV: ĐURA



Nismo odustali od izgradnje besklasnog društva. Kad uništimo srednju, odmah prelazimo na nižu klasu.

Da li ateista može da uđe u raj? Može, ako je član vladajuće partije.

Odnosi sa međunarodnom zajednicom su toliko popravljeni, da sada sa njima redovno opštimo.

Ministri odlično pevaju, ali još nije vreme za to.

Dolazak đavola po svoje pokazao je da je u pitanju đavo i po.

Imamo najjeftiniju struju u regionu. Šteta što nemamo električnu stolicu.

Đura će ti oprostiti što te je tukao, ako uđeš u NATO.


среда, 10. јун 2015.

RATKO DANGUBIĆ: KRTICE

Ne volim da pravim satirične aforizme koji imaju dnevni sadržaj. Uvek me demantuju preko noći.

Ako ima krtica u našim redovima, onda znači da smo sada svi pod zemljom.

Tek kada smo se našli na ivici provalije shvatili smo da problem moramo rešavati u hodu.

Mi smo naše nacionalno pitanje rešili za sva vremena. Nigde nas nema.

Kad god nam obećaju da će nam biti bolje, ja se zamislim. I kada se zmislim, ne mogu to da zamislim.

Svi koji se prejedu treba da se zapitaju ko je danas zbog njih umro od gladi.

уторак, 09. јун 2015.

MILAN TODOROV: PRIČA O SENICI

                                    „Kako svi mogu da spavaju dok svet vrvi od čudnovatosti i znakova?“
                                                                                                                                   Orhan Pamuk

          Dok je širokim baštenskim nožem okopavala cvetnu leju u hladovini uz kuću, moja žena je ugledala pticu. Bila je to mala ptica, gradska senica, osovljena na granu smokve, na udaljenosti od jedva metar i po. Senica je mirno stajala i posmatrala šta radi žena. Nije se nimalo uplašila. Naprotiv, u jednom trenutku je zacvrkutala, ritmički prepoznatljivo i vrlo melodično. 
          Supruga, koja mi je o tome kasnije pričala u detalje, imala je veoma dobar sluh. Nekoliko godina, u ranom detinjstvu i docnije devojaštvu, pohađala je muzičku školu. Dakle, mogla je lako  da odredi tonalitet kojom joj se, tog dana obraćala sičušna ptičica šarenog repa.
          Ne zastajući sa okopavanjem travčica, odcvrkutala je ptici istu melodiju. Senica je zatreptala krilima, podigla pa našuškala žućkasto crnpurasti repić i zatim cvrkutom odgovorila. To se, rekla mi je žena, zamisli, ponovilo četiri puta.
          Zatim je ulicom prošao neki stari kamiončić. Čovek u njemu je imao mikrofon i zvučnik preko koga je ravnim glasom saopštavao da otkupljuje staro gvožđe. Ptičica je tek tada prhnula. Najpre na susedno drvo, a posle odlepršala neznano gde.
          Pričali smo o toj maloj nestvarnoj epizodi, posle, za ručkom. Moja žena je rekla da bismo morali da promenimo svoje predstave o životinjskom svetu. Složio sam se, iako nisam bio sasvim siguran na šta misli.
          Imali smo petogodišnjeg psa, koji je napokon sazreo i postajao sve poslušniji. Reagovao je na svaku našu reč. Nisu to bile komande. To su bile obične reči, zapravo kratke rečenice:
Otvori vrata. Dođi, mili, da te pomazim.
Pas bi prednjom levom šapom otvorio žičana vrata i ušetao iz dvorišta na terasu.
Zašto nisi pojeo sve iz činije?
Pas bi sagnuo glavu i počeo da jede ostatke hrane u sivoj metalnoj posudi.
Taaaako, sad uzmi malo vode.
Pas bi na to uronio njušku, sve do crnih krupnih očiju, u posudu sa hladnom vodom, otpio nekoliko velikih gutljaja pa digao glavu otresavši se.

          Takav je život u kući.
Ptice, psi, čak i ježevi koje svakog leta možemo da čujemo kako, preko noćnom svežinom orošenih vlati, putuju kao hodočasnici u  tamno braonkastim bodljikavim odorama preko zatravljenog dvorIšta – govore nam na svoj način.
         Ponekad, kao u slučaju  brzih zelenkastih guštera, koji imaju koloniju, u gomili neuzidanog belog kamena pored žičane ograde, naziremo tonove koje ova mala odbačena stvorenja proizvode hitrim pokretima rebrastog repa.
         Svaki živi stvor ima svoju priču.
Šta joj je uzrok, šta povod, ne možemo uvek da znamo.
Sigurno je samo jedno, ovaj svet bi bio lošije mesto, da ne postoji priča.


понедељак, 08. јун 2015.

MILAN TODOROV: ŽENSKI AKT

                          “It’ s as queer as a clockwork orange”


           Radila je kao menadžer prodaje u jednoj našoj poznatoj marketinškoj agenciji. Zvala bi ljude telefonom i razdragano im saopštavala da su dobitnici vrednog poklona. Dodeljuje ga, nasumično odabranim građanima, agencija, koja upravo slavi desetu godišnjicu uspešnog poslovanja, 

         Nikada nije dopustila da je savlada iskušenje da raspakuje promotivni poklon. Tako je njen život proticao  u neostvarenom iščekivanju.
          Imala je trideset šest godina. Stalno je sebi govorila: Jednog lepog dana skočiću sa strme kamene obale u zapenušano more. Ako se ne ubijem tom prilikom, otplivaću laganicu do udaljenog, teškog broda, koji ne prima makar kakve obične putnike, nego staje samo u najvećim lukama sveta. Na njemu će me, neki brzi i veseli afrički mornar, naučiti da igram jurubu.

          Triput dnevno se merila na kupatilskoj vagi. Plakala je. Teška sam kao vrata. Siva kao stepenište za invalide. Mračna kao zajednički hodnik u kome kradu sijalice, pišaju i povraćaju po uglovima i zabadaju upotrebljene špriceve u zjapeće štekerske rupe po zidovima.

          Zavidela je ženama koje uporno abortiraju. Godinu za godinom. Zavidela je i bubama koje jedu partnere posle dobrog seksa. 

          Mi vas, gospodine, nagrađujemo putovanjem u svetu zemlju. Postajete hadžija. Sedam dana hodate stopama Isusa. Galilejsko jezero, reka Jordan, Jovan Krstitelj, Mrtvo more, večni život i ceduljica sa još nekim vašim željama u Zidu plača.   
      Potrebno je samo da se obavežete, pravno validnim ugovorom, naravno, da ćete vi ili, ne daj Bože slučaja, vaši naslednici narednih deset godina uplaćivati iznos koji ćemo vam precizno naknadno utvrditi za nova atraktivna putovanja. Način isplate ne mora da bude u novcu, koga, znamo dobro, danas niko nema. Može to da bude i hipoteka na vaš mali stan... Koliko je to kvadrata..hm....šteta što nije veći....ali šta je tu je...Da, crkva Svetog groba...obavezno da uzmete krstić od monaha koji kleči u njemu i zajedno sa svetim peskom iz pustinje Negev, donesete  u Srbiju. Da vas čuva i sačuva od svih zala ovog iskvarenog sveta.


***
     
           On je radio kao docent na Likovnoj akademiji. Bio je crn, visok, zgodan i hm...možda malo više žilav?
          Ponudio joj je da pozira kao akt.
          Došla je u atelje u potkrovlju negde oko sedam uveče. Napolju je bilo hladno, najavljivali su sneg i olujni vetar te noći. U uglu sobe pucketala je tučana bubnjara podložena bukovim cepanicama, čiji se miris širio naokolo. Ispred peći nalazila se vunena prostirka i na njoj gola drvena stolica, malo naherena na jednu nogu. Otišla je iza paravana, skinula se.On je uključio radio. Treći program. Posle nekoliko minuta, ona je izašla na podijum. Bade mantil koji je ogrnula nepodnošljivo je vonjao na terpentin, te ga je prebacila preko stolice. Pritom je srušila malu staklenu posudu i zrnevlja kikirikija su se raspršila po patosu. Da li to donosi nesreću? 
           Sada je  bila sasvim gola pred muškarcem koji joj se napokon dopadao. Legla je na prostirku, okrenula se na leđa, kao velika mačka.
     On je zobao kikiriki i mirno mešao svoje boje, Jedva da je podigao obrvu kada je ugledao kočoperni crni žbun. 


           Sledećeg jutra je bila ponovo na telefonu.
-           Gospođo, ovaj anatomski jastuk  će vam pomoći da izbegnete moždani udar. U prodavnicama staje dvanaest hiljada dinara. Naša kompanija, koja upravo poslavlja petnest godina uspešnog rada, odlučila je da nagradi prvih deset osoba po telefonskom imeniku. Vi ste jedna od njih. Dobitnica vrednog poklona.


           Uveče je nenajavljeno otišla u atelje. Nije nameravala da mu pozira. Zato se nije dugo zadržala. Kada je izlazila malo se osvrtala. Portir je spavao u drvenoj kućici sa staklenim vratima. Neki pas se vukao po dvorištu i kad je ugledao zaždio je ispod kapije. Ništa više. U tašni, pažljivo obrisani od krvi, uvijeni u zeleni mantil, zveckali su   Solingenovi noževi.  Zaista su bili vrhunski.


          Od vas se, gospodine, ne zahteva ništa. Možete da budete apsolutno mirni i spokojni. Nismo kao drugi, koji vam,  uz lažna obećanja, uvaljuju stvari koje ničemu ne služe.

недеља, 07. јун 2015.

ДУШАН ПУАЧА: ОСАМ КРАТКИХ КОМАДА

А В А Н Г А Р Д А

Упарађена, до зуба наоружана, маршевског корака стопљеног у тактове марша прође крај свечане трибине краљева гарда. Петорица челних су носили симбол краљевства: велики позлаћени аван и тучак.

- Они су моја авангарда – похвали се краљ дипломатском кору.



САМУРАЈ

Уђох ја јутрос у маркет и видим оно што се не виђа сваки дан:
пензионисани самурај сецка саламу на одељку сухомеснатих производа.
У глобалном свету је покретљивост радне снаге на завидном нивоу а моје задовољство је велико. И ми смо део света.


ЦРВ СУМЊЕ


Црв сумње доживео је тежак тренутак.
Након једног бушења у празно, у њега самог се увукао црв сумње. После толико година савесног рада све му је било под знаком питања.
Отишао је код лекара, на ивици нервног слома, тврдећи да је увлачење црва сумње у њега самог чист плеоназам.
- Најбољи лек за чишћење тела и душе је клистир- предложио је лекар терапију.
Излечен, сада буши као нов. Само, с времена на време, кад предосети кризу, оде лекару и прими клистир.


 П О К Л О Н

За велики јубилеј Аладин је Вођи поклонио своју чаробну лампу. Вођа је био одушевљен поклоном. Често је заједно са духом летео на ћилиму и измишљао свакојаке жеље. Све су му биле испуњене.
После извесног времена почело је да му смета што Дух има већу моћ од њега. Приликом једног лета изненада из њега ишчили жеља да Духу нестане ванприродна моћ. Жеља му би истог тренутка испуњена. Оба се стрмоглавише са ћилима и разбише о стене.
За Аладина је то био ненадокнадив губитак:
Смрт два бесмртника у истом часу.

ЛОВЦИ


Била тако једном три ловца. Ловили су истину. Ловили су тако цео дан и увече се нађоше покрај логорске ватре.
-              Ја сам уловио истину- рече први ловац- налази се код мене у ранцу.
-              -Не, ја сам уловио истину- рече други ловац-истина је код мене у ранцу.
-              Ви причате ловачке приче-рече трећи ловац-истина је код мене у ранцу.
-              Моја истина је истина-био је категоричан први ловац. Како су и остала двојица остала при својим тврдњама, дошло је до обрачуна.
-              Узалуд се бијете, истина се налази код мене у ранцу. Моја истина је истина и ја не дозвољавам никакве сумње-рече четврти ловац, који је у међувремену изашао из шуме.

Три ловца су била толико заокупљена својим обрачуном да нису приметили да је пушка четвртог ловца уперена у њих. И сами су се изненадили својој смрти.
Овде се прича о ловцима на истину не завршава.

В О Л Т  Е Р


Ала сам ја жедан ! – рече у летње поподне Волтер своме домаћину. Одакле толика слобода изражавања! Знаш ли ти колико је твоја изјава двосмислена. Ма не двосмислена,  него више мислена? -
Волтер се блaго насмеши и oбузе га задовољство што није савременик кардинала Ришељеа.
Било би ту свашта и домаћин је био у праву.
- Тражење воде је чиста провокација! Можда си хтео да кажеш да овде нема воде. А воде нема зато што је суша. А суша је зато што је јако сунце. И кад њега доведемо у сумњу дођемо до Краља Сунца или његовог наследника, тако да то води у велеиздају и вешала. -
- Са друге стране, тражење воде значи да си жедан, а жеђ је изазвала обилна ждерачина, уприличена криволовством. Убио си срндаћа из краљевог ловишта, а то је такође кажњиво. Вешала не гину. -

Не, хвала, нисам жедан! – рече Волтер, - само ми се учинило на моменат.
Не проговоривши ни реч мимиком се опростио од домаћина и журно кренуо кући.
Умало да га убије прејака реч.


ПОДАНИК

Звуци фанфара најавили су долазак Вође у почасну ложу и церемонија је могла да почне.
На челу колоне корачао је Поданик, погледа одлучна, корака оштра. Бајонети и одликовања су светлуцали на сунцу дајући церемонији елементе нечег нестварног. Поданик лично командовао је почасни поздрав Вођи, уз одушевљено клицање присутних срећника.
Поступак везивања за стуб и остале припреме за егзекуцију су рутинирано обављене у свечаној тишини у коју се слило предходно клицање. Последњи сусрет два погледа а онда између њих црни повез.
Поданик и једнообразни говор пушчаних цеви остварише кратак сусрет несвесни међусобне узрочности. Црни повез се затим преселио у почасну ложу и већ је флор око руке Вође.
На белој кошуљи Поданика, препуштеног тишини напуштеног трга, осим црвенила крви остали су трагови боје свеже офарбаног стуба.
Боје државне заставе.

СУСРЕТ НА БИСТРОМ ПОТОКУ

Цензор самозадовољно пио воду на своме бистром потоку. Низводно, воду је пио и млади Сатиричар, који  Цензора није још познавао.
Чим га угледа, Цензор повика:
- Хеј ти! Мутиш ми воду! Даље од мог бистрог потока!-
- Али, вода тече од тебе ка мени – рече Сатиричар – не може бити да ја теби замућујем воду. –
- А!! Ти си то! – повика Цензор – познао сам те. Ти си онај који ми је и прошле године мутио бистри поток. –
- Прошле године нисам прилазио твоме потоку. Тек сам ове године гасио жеђ у њему – бранио се Сатиричар.
- Да, да! Видим да умеш добро мислити и тачно зборити – узврати Цензор – али, то за мене нема никаквог значаја.-
Затим скочи и избаци Сатиричару текст из новина. То што је приликом скока одронио мало земље са обале и замутио део свог бистрог потока, није битно за ову причу. Битно је да она има два наравоученија:


За Сатиричара: Са које год стране пришао бистром потоку, увек постоји опасност да те прогласе мутиводом.

петак, 05. јун 2015.

NINUS NESTOROVIĆ: SVE JE ISTO, SAMO JEDAN NEDOSTAJE

Samo da kolena izdrže! Na njih se najviše oslanjamo!

Imam pedeset godina i još zavisim od roditelja. Jedva čekam da odem u penziju, da i ja postanem samostalan!

Nema šanse da ih ponovo bude sto na jednoga! Gde da nađemo tog jednog?

U svetu postaneš žrtva tek kad pogineš, a ovde čim se rodiš!

Naši novinari nisu zaslužili da ih neko ubije. Zbog onoga što danas pišu, trebalo bi da se ubiju sami!

Misao je možda brža od svetlosti, ali od mraka sigurno nije!

уторак, 02. јун 2015.

VLADIMIR DRAMIĆANIN: SREĆNIJA VREMENA

Svаkom može dа se desi dа potpuno poludi. Meni se to desilo sаmo jednom i više nikаdа.

Bezbednosnа situаcijа zа Srbe nа Kosovu se poprаvljа. Sаd niko ne sme dа ih dirа, mogu sаmo dа se ubiju!

Jа sаm protiv verske diskriminаcije. Više sаm zа progon.

Svest grаđаnа trebа podići nа jedаn viši nivo. Recimo, dа veruju u nemoguće.

Nekаdа smo iz porаzа izlаzili jаči. Ali to su bilа nekа srećnijа vremenа.

Turci se premа nаmа nisu ophodili kаo premа životinjаmа. Jer dа jesu nаbijаli bi nаs nа rаžаnj а ne nа kolаc!

MILAN TODOROV: UMIRIVANJE VISKA

      Napolju se brzo spuštao mrak. Nije trebalo dugo čekati da se  ilegalni prodavci raziđu. Svi se brzo pakuju. Nema tu mnogo stvari za poneti prilikom bekstva sa placa. A proneo se glas da će ih od sada  loviti mrežama.
     On ne haje. Ko će da apsi zbog knjiga? Tog da vidim, mamicu mu njegovu!
     Zna da se knjige najbolje prodaju na kraju. Kad sveća dogori. Kad dogori do nokata. Kad i najuporniji izgube nadu da će se pojaviti bar jedan koji nije ravnodušan.           
     Često mu se to dešavalo. Da svoje stare knjige proda ljudima bez lica, ljudima koji imaju samo ruke u polumraku,  uplašenim ili zgroženim ljudskim bićima koji pred noć, kao slepi kučići izmile iz rupa svojih stanova.Tada bi malo primirio savest. Lepa knjiga za male pare, zar to nije pošteno? Komad sveta za DŽ. Gde to ima?
    Prodaja knjiga mu se, inače,  gadila. Nije imao nikakvih uzvišenih misli tim povodom. Smatrao je razornom činjenicu što je prinuđen da prodaje biblioteku koju je godinama  skupljao. Pokojni roditelji su mu kupovali prve i svojevremeno najdraže knjige. One iz čuvene serije „Plava lastavica“. Tata, senilni gimnazijski profa književnosti, majka učiteljica. Posle, sam, s ljubavlju, sa misijom takoreći. A sad se oseća kao da spaljuje svoju prošlost. Stranicu po stranicu, korice po korice, knjigu po knjigu, bez izuzetka i posle njihov pepeo posipa po hlebu koji ždere. Po vrtu budućeg sećanja.


      Nije hteo o stvarima koje mu se sada dešavaju da priča. Dok traje, samo je to još mislio, neka traje. Kako god bilo. Jedva je prepuzao i dovde. Pod kišom svakakvih govana. Osećao se kao lišaj na trulom stablu.

      Dobro je da čovek stalno u sebi istražuje prostore spokoja. Mudrovao je vojni lekar. Neki dobar lik, kao veštičar Teri Pračet: bifokalne naočari, blage upale oči iza njih, širok osmeh ušuškan u mekoj beloj bradi.
      Prostori, prostori dobrote i čuđenja. Oni mora da su tu negde.  Svaki čovek to sačuva, uprkos svojim demonima. Uprkos nenormalnom okruženju.
      Trebalo bi da se skrasiš. Nađi, brate, neku dobru žensku. Nastoj da ne gubiš preostalo vreme.Tako mu je baš rekao. Na kraju, kao da se sve složilo, umesto zbogom:
Moraš da misliš da nisi nikog ubio. Da veruješ u to. I tako će da bude!
Ali, jesam!
Ali, nisi! Ponovi za mnom: Ja nisam nikoga ubio.
Ja nisam...
Moraš to da ponavljaš stalno u sebi: Ja nisam nikoga ubio. Jasno?
Ja nisam nikoga ubio.
Eto, tako! Drugo je to, u ratu. To se mora. Oko za oko i te pizdarije. I Stari zavet to dopušta. Čak preporučuje.
Znam. Čitao sam i ja. Samo, nije bilo oko za oko. Bila je žena.
Trebalo bi sad da nađeš neku žensku, kad ti kažem. Ne ženu, nego baš neku dobru, pravu žensku. Onako, softaru, shvataš?
Nisam znao da je ta žena bila odmah iza  vrata! Čučala je, izgleda. I imala glavu kao vrabac. A imala je bebu. I njena beba je spavala u drugoj sobi.
Ko bi to mogao da zna?!
Nisam znao da je bila silovana.
To je bilo pre.
Zašto su joj rekli da svi vojnici siluju?
Pusti sad to. Granata zakačena o vrata, s unutrašnje strane.  Ništa ti tu nisi mogao. Jedva si ostao u komadu. Dobro smo te okrpili.
Bar da je desna ostala.
Žena je presudila sebi. Sama sebi prosula creva.
Ne znam.
Šta si ti tu mogao? Prepisaću ti nešto novo, paroksetin. Odlična stvar!


      Sanjam more.
Hej, pa to je dobro. To je divno!
Još to sanjam.
      Veliko plavo more, mirno. Sunce sija. A na moru luka. Usidreni veliki beli jedrenjaci. Ja ronim. Imam gnjuračku masku. I peraja na nogama. Vidim svet pod vodom. Dodirujem ga. Milujem ga. Miluje dobro, slano, čovečansko more mene. Plivam lakim zaveslajima ruku i nogu, kao riba sa ribama. Šarenim, zlatnim, modrim i crvenim u toplom akvatorijumu, u okeanu korala, bilja i školjčica. Otplovim dalje i odjednom  se zaplićem o konope koji drže brodove čvrsto vezane za dno. Ispetljam noge iz jednog užeta, a drugo mi se upliće oko vrata. Srećom, imam veliki ribarski nož pričvršćen za butinu. Blješti sečivo pod odsjajem sunca pod vodom. Presečem nekoliko konopa i tek tada shvatim da su to sluzava ljudska creva.
       Ne bi trebalo to da sanjaš. Vratiću te na zoloft. Odličan!
Gomila noćnih minuta s kojima čovek ne zna šta bi.
       Da bi prezdravio, trebalo bi da smisliš neki ritual. Nešto što smiruje.



     Izmislio je svoj ritual. Na zamašćeni slikarski stalak, sa jednom polomljenom, pa plehom i žičicama osposobljenom nogom, postavio bi nekoliko odabranih stvari iz kućne biblioteke. Ono što je sada najviše voleo. Gore od smrti Sida Dankana, Grejsov Kraj misije, Mač od Sanare Terija Bruksa, Leva ruka tame Ursule Le Kvin,  Noćni talasi Stefana Kinga... To su stvari koje se ne prodaju. I kad neko slučajno upita za njih, on odreže takvu cenu da se potencijalni kupac samo počeše po glavi i okrene. Ispod, na najlonu kojim bi prekrio prljavi asfalt su druge stvari. Uglavnom bajke o dečjim družinama, vozovima u snegu, devojčicama sa žigicama i dedinim švajcarskim kravama i slično. To daje za smešnu cenu, maltene poklanja.
      Zatim bi iz kofera izvadio  zidarski visak u obliku kupaste piramide sa zašiljenim vrhom. Kupio ga je isto tu, na pijaci, od nekih Cigana. Nije bio mesingani, nego od punog čelika.Ta stvar više nije imala skoro nikakvu upotebnu vrednost u poređenju sa pristupačnim i modernim digitalnim graditeljskim napravama. Ali, njemu je značila. Očistio je od rđe, zasijala je belim sjajem.
     Po već uhodanoj dramaturgiji večernjeg trenutka, seo bi na pohabanu tamnu tonet stolicu, palio novu cigaretu, ne dovršivši prethodnu, i posmatrao zalazak Sunca. Ili dolazak tramvaja. Ili prolaznike, kako tumaraju gradom i žure, kao da imaju da obave kakav sudbinski važan posao, pre nego što sasvim propadne planeta. Trudio se da što manje priča s mušterijama.
    Okačio je visak o prst i snažno ga prodrmao onom preostalom rukom. Svet se zaklatio na levu stranu. Zatim je cimnuo visak. Svet se sada klatio na desno. Levo, desno, levo, desno, levo, desno, levo, desno....Ponekad bi želeo samo da se zaljuljani visak umiri. Sam od sebe.Trebalo je dugo čekati.
    
    Bila je baš dobra ženska.  Pet godina mlađa. Preporučila mu  je komšinica.  I ženska je došla na upoznavanje, na kafu. Ne zna da li joj se svideo na prvi pogled. Pitao se šta će on njoj. Bogalj.  
     Ali, stan je velik. Socijalistički, blizu fakulteta i pijace. Odmah joj se tu sve svidelo. Odlučila je da ostane.
     Prva noć. Nije bračna, ali hajde! Malo su popili. Uz prženu dunavsku ribu. On malo više. Bojao se da neće moći.
     Kad se skinula, video je da ima ogroman mlitavi stomak. I ona je rađala. Jedino je to pomislio.
    Uzeo je sa noćnog stočića visak. Tražio tačku ravnoteže. Ono mesto na kome se planetarne strasti seku u uzaludnom pokušaju da se sasvim ponište.
    Držao je visak u šaci. Obli kraj uz dlan obliven znojem. Samo je njegov špic virio iz šake. Visak se trzao. Nije pristajao da se smiri.
    Ležala je razodevena, na leđima. Kosu razvezala. Raspremila se. Biće njegova. Hoćeš li već jednom, pitala je razdragano, već skoro kao domaćica. Umesto da ćuti. Samo da ćuti.
    
     Samo ga je naslonio na trbuh pored onog malog mladeža iznad njenog razbarušenog žbuna. Kikotala se. Dobar si!  Gospode Bože kako si samo dobar! Nije ništa primetila. Golicao je malo. Visak.
      Onda je legao svom težinom na onu jednu ruku u kojoj ga je stezao.
      Nije ni vrisnula. Samo je zakukala: Joj, majko mila, umreću!
      Ali, nije umrla.
      Prijavila ga. Sud se otegao, iako ga sudija skoro ništa nije pitao. Štaviše, bio je ljubazan. Na kraju, oslobođen zbog PTSP-a.



    Dan je bio mršav. Otišla je samo jedna knjiga. Moglijeva braća Radjarda Kiplinga. Nije iscepao posvetu na trećoj stranici.  Majčin krasnopis, ćirilica: „Нашем Микију, за одличан успех и примерно владање у првом  полугодишту..." Znao je napamet prve rečenice knjige:

“ Bilo je toplo letnje veče. Vukovi su se odmarali za vreme vrelog popodneva i skupljali snagu za lov kada zađe sunce. Sve je bilo tiho do trena kada se začulo šuštanje u grmlju. Tamo se nalazio neobičan stvor. Potpuno go i tek je prohodao. Bilo je to čovekovo mladunče.“